Српске народне пјесме

Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић.
Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије.
у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845.

Интернет издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ

Технологије, издаваштво и агенција
Београд, 11. октобар 2000

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић

Штампано издање

Српске народне пјесме II
(Сабрана дела Вука Караџића, књига 5)
Просвета, Београд, 1988.
Приредила Радмила Пешић

Садржај

Најстарије пјесме јуначке

Свеци благо дијеле.

Мили Боже! чуда великога!
Или грми, ил' се земља тресе!
Ил' удара море у брегове?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Нит' удара море у брегове,
Већ дијеле благо светитељи:
Свети Петар и свети Никола,
Свети Јован и свети Илија,
И са њима свети Пантелија;
Њим' долази Блажена Марија,
Рони сузе низ бијело лице.
Њу ми пита Громовник Илија:
"Сестро наша, Блажена Марија!
"Каква ти је голема невоља,
"Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Блажена Марија:
"А мој брате, Громовник Илија!
"Како не ћу сузе прољевати,
"Кад ја идем из земље Инђије,
"Из Инђије из земље проклете?
"У Инђији тешко безакоње:
"Не поштује млађи старијега,
"Не слушају ђеца родитеља;
"Родитељи пород погазили,
"Црн им био образ на дивану
"Пред самијем Богом истинијем!
"Кум свог кума на судове ћера,
"И доведе лажљиве свједоке
"И без вјере и без чисте душе,
"И оглоби кума вјенчанога,
"Вјенчанога или крштенога;
"А брат брата на мејдан зазива;
"Ђевер снаси о срамоти ради,
"А брат сестру сестром не дозива."
Њој говори Громовник Илија:
"Сејо наша, Блажена Марија!
"Утри сузе од бијела лица,
"Док ми овђе благо под'јелимо,
"Отић' ћемо Богу на диване,
"Молићемо Бога истинога,
"Нек нам даде кључе од небеса,
"Да затворим' седмера небеса,
"Да ударим' печат на облаке,
"Да не падне дажда из облака,
"Плаха дажда, нити роса тиха,
"Нити ноћу сјајна мјесечина,
"Да не падне за три годинице;
"Да не роди вино ни шеница,
"Ни за цркву часна летурђија."
Кад то чула Блажена Марија,
Утр сузе од бијела лица.
Када свеци благо под'јелише:
Петар узе винце и шеницу,
И кључеве од небеског царства;
А Илија муње и громове;
Пантелија велике врућине;
Свети Јован кумство и братимство.
И крстове од часнога древа;
А Никола воде и бродове;
Па одоше Богу на диване,
Молише се три бијела дана
И три тавне ноћи без престанка,
Молише се, и умолише се:
Бог им даде од небеса кључе,
Затворише седмера небеса,
Ударише печат на облаке,
Те не паде дажда из облака,
Плаха дажда, нити роса тиха,
Нит' обасја сјајна мјесечина:
И не роди вино ни шеница,
Ни за цркву часна летурђија.
Пуно време за три годинице:
Црна земља испуца од суше,
У њу живи пропадоше људи;
А Бог пусти тешку болезању,
Болезању страшну срдобољу,
Те помори и старо и младо,
И растави и мило и драго.
Цио остало, то се покајало,
Господина Бога вјеровало.
И осташе Божји благосови,
Да не падне леда ни снијега
До један пут у години дана;
Како онда, тако и данаске.
Боже мили, на свем тебе вала!
Што је било, више да не буде!

Опет то, али друкчије.
(из Црне горе).

Збор зборише Божи апостоли
Бога моли Огњана Марија:
Збор зборише на небеска врата,
Отуд дође Громовник Илија,
А пита га Огњана Марија:
"Ђе си био, мој брате Илија?" -
"Казаћу ти, Огњана Марија:
"Ја сам био у земљу проклету,
"Ђено јесте Боже незаконство:
"Ђе не моле Бога, да помогне,
"И не слуша пород родитеља,
"А не слуша млађи старијега;
"Ђе кум кума не држи за кума,
"Ђевер снаси о срамоти ради;
"Ђе брат брата по судовим' ћера
"И мучи га муках пред Турцима;
"Не светкују свеца никаквога,
"Нити жегу у цркву свијеће,
"Нити служе Божу летурђију."
Оно рече, на ноге устаде,
И Господске даре дијелише,
Што је њима Господ поклонио:
Свети Петар и апостол Павле
Ев' узеше пуње и шеницу ^[1],
Свет' Илија грома небескога.
А Марија муњу и стријелу,
Свети Тома печат од облаках,
Аранђео јесење бријеме,
А Никола на воду бродове,
Свети Спасе житњега цвијета,
Свети Саво леда и снијега,
Свети Јован сабор анђелима,
А Ђорђије прољетње цвијеће.
Кад анђели^[2] даре дијелише,
Они св'јету муке ударише:
Илија их громовима гађа,
А Марија муњом и стријелом,
Не могли их Богу обрнути.
Аранђео навали бријеме,
Никола им затисну бродове,
Свети Петар и апостол Павле
Узеше им пуње и шеницу
И од земље свакоји берићет;
Па их Боже сунце изгорело,
Горело их три године данах,
Док узавре мозак у јунака,
Докле пуче ками у лугове,
А осану гора кроз планине;
Докле црна земља испуцала,
Пуче црна земља по три лакта,
Те се ломе коњи и јунаци;
Свети Саво пуштио снијега,
Три године снијег не опаде,
Док у свијет ништа не остаде,
И овчари овце изгубише,
Из свијета челе побјегоше,
Са свијем се свијет дотамани,
До у Ср'јему, у то мјесто жупно;
Е се купе Сријемски главари
На сакупу пред бијелом црквом,
Ту дођоше млоги свештеници,
Посједаше, ђе је Мјесто коме;
Отуд дође самоуче ђаче,
Па им ђаче ријеч проговара:
,Сви се, браћо, на ноге дигните,
"И пружите мене десне руке,
"Вјеру дајте, да ме не варате!"
Сви једанак од земље скочили,
И сви ђаку десну руку даду;
Тада ђаче њима проговара:
"Хо'те, Богу да се обрнемо!
"Да служимо Божу летурђију,
"Да молимо Бога по закону."
Сви се бјеху к Богу обрнули,
По три пута љубе земљу црну;
И послуша пород родитеља,
И послуша млађи старијега,
И брат брата не води на суду,
Ни га мучи муках пред Турчином,
И светкују свеца свакојега,
И сви моле Бога милоснога
Без престанка и дневи и ноћи
По правилу, ка' је Богу мило;
И Бог им је услиша' молитве,
Смилова се Бог на сиротињу,
Те се опет свијет наслиједи.

1) У Црној се гори пуње зове оно вино, с којијем се устаје у славу; а шеница се овдје спомиње ради кољива, поскура и крснога колача.

2) У више пјесама слушао сам, да се свеци зову анђели

Ђакон Стефан и два анђела.

Рано рани ђаконе Стеване
У недељу пређе јарка сунца,
Пређе сунца и пре летургије,
Он не иде у бијелу цркву,
Већ он иде у то поље равно,
Те он сеје белицу пшеницу,
Ал' ето ти два путника стара,
божју су му помоћ називали:
"Божја помоћ, ђаконе Стеване!"
А он њима лепше одговара:
"Д'о Бог добро, два путника стара!"
Ал' беседе два путника стара:
"Бога теби, ђаконе Стеване!
"Која теби велика невоља,
"Те си тако рано уранио
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Па ти сејеш белицу пшеницу?
"Или си се јунак помамио;
"Или си се данас потурчио,
"Часног крста под ноге згазио,
"Часног крста и красног закона,
"И своју си веру изгубио;
"Те си тако рано уранио
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Па ти сејеш белицу пшеницу?"
Ал' беседи ђаконе Стеване:
,О Бога вам два путника стара!
"Кад питате, да вам право кажем:
"Та нисам се јунак помамио,
"Нити сам се данас потурчио,
"Нит' сам своју веру изгубио,
"Нит' сам крста под ноге згазио,
"Часног крста и красног закона;
"Већ је мени велика невоља;
"Зашт' ја раним у мојему двору
"Девет немо, друго девет слепо,
,То ја раним с мојом верном љубом;
"И Бог ће ми греха опростити."
Ал' беседе два путника стара:
,Ајдемоте ђаконовом двору,
Да видимо ђаконову љубу,
Што нам ради љуба ђаконова."
Одшеташе ђаконовом двору,
Ал' је љуба рано уранила
У недељу пређе јарког сунца,
Пређе сунца и пре летургије,
Она чини белицу пшеницу;
Божју су јој помоћ називали:
"Божја помоћ, ђаконова љубо!"
Она њима лепше одговара:
"Д'о Бог добро, два стара путника!"
Ал' беседе два путника стара:
"Бога теби ђаконова љубо!
"Која теби велика невоља,
"Те си тако рано уранила,
,Уранила у свету недељу
"Пређе сунца и пре летургије,
"Те ти чиниш белицу пшеницу?
,Или си се млада помамила?
"Или си се данас потурчила
,И своју си веру изгубила,
"Часног крста под ноге згазила,
,Часног крста и красног закона;
"Те си тако рано уранила
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Те ти чиниш белицу пшеницу?"
Ал' беседи ђаконова љуба:
"О Бога вам, два путника стара!
"Кад питате, право да вам кажем:
"Та нисам се млада помамила,
"Нити сам се данас потурчила,
"Нит' сам своју веру изгубила,
"Нит' сам крста под ноге згазила,
"Часног крста и красног закона;
"Већ је мени велика невоља;
"Зашт' ја раним у мојему двору
"Девет немо, друго девет слепо;
"То ја раним с мојим господаром;
"И Бог ће ми греха опростити."
Ал' беседе два путника стара:
"О Бога ти, ђаконова љубо!
"Дај ти нама твоје мушко чедо,
"Мушко чедо из колевке златне,
"Да закољем' твоје мушко чедо,
"И од чеда крви да уграбим',
"Да пошкропим' твоје беле дворе:
"Што је немо, проговориће ти,
"Што је слепо, све ће прогледати."
Али мисли ђаконова љуба,
Она мисли мисли свакојаке,
Док је млада на једно смислила,
Па им даде чедо из колевке,
И заклаше чедо пренејако,
И од чеда крви уграбише,
Пошкропише по беломе двору:
Што је немо, проговорило је,
Што је слепо, све је прогледало.
Дигоше се два стара путника
И одоше с Богом путовати,
Осврће се ђаконова љуба,
Па погледа на златну колевку,
Ал' јој чедо седи у колевки,
Па се игра јабуком од злата,
Па беседи ђаконова љуба:
"Мили Боже, на свем теби фала!
"Гди дођоше два путника стара,
"Заклаше ми чедо у колевки,
"И од чеда крви уграбише,
"Пошкропише моје беле дворе,
"Што је немо, проговорило је,
"Што је слепо, све је прогледало,
"Ево чедо седи у колевки
"И сигра се јабуком од злата!"
Проговара чедо из колевке:
"Слатка мајко, моја слатка рано!
"Оно нису два путника стара,
"Већ су оно два Божја анђела."

Огњена Марија у паклу.
(из Црне горе)

"Дај ми, Боже, од рајевах кључе,
"Да од раја отворимо врата,
"Да ја дођем проз рај у пакао,
"Да ја виђу остаралу мајку,
"Не бих ли јој душу избавила!"
Бога моли, и умолила га,
Од раја јој кључе поклонио,
И шњом посла Петра апостола,
Те од раја отворише врата,
И прођоше проз рај у пакао;
Ал' три друга по паклу шетају
Једном другу нога горијаше,
А другоме рука до рамена,
А трећему глава горијаше.
Но Марија апостола пита:
"Што су, Петре, Богу згријешили,
"Те се муче муках жестокијех?" -
"Казаћу ти, Огњана Марија!
"Што овоме руса гори глава,
"Овај није даровао куму:
"Кума њему светога Јована,
"А он њојзи паре ни динара;
"Што овоме гори десна рука,
"Њом је клао овце преходнице;
"Што овоме трећем нога гори,
"Њом је био и оца и мајку."
Њих минуше, напријед прођоше,
Али сједе до два стара старца,
Њима горе и браде и главе.
Но Марија апостола пита:
"Кажуј, Петре, што су згријешили?"-
"Казаћу ти, моја мила секо!
"Ово бјеху од земље судије,
"Мирили су мртве и рањене^[3]"И у кмество сиједали криво,
"И проклето узимали мито;
,А нијесу јоште дочекали,
"Што чињаху, кад они могаху,
"Каматника, секо, и митника
"До два тези Боже проклетника."
Па минуше мало понапријед,
Ту нађоше једну невјестицу,
Ђе јој горе и ноге и руке,
А пропа' јој језик проз вилице,
А висе јој змије о дојаках;
Кад је виђе Огњана Марија,
Он' ијетко апостола пита:
"Што је, кучка, Богу згријешила,
"Те се мучи муках жестокијех?"-
"Казаћу ти, моја мила секо!
"Гријешница ј' крчмарица била,
"У вино је воду присипала
"И за воду паре узимала;
"Имала је обречена мужа,
"Ходила је шњега на другога;
"Кад се млада вјенчавала шњиме,
"Бачила је на себе мађије,
"Да шњим нема од срца порода,
"А Бог јој је писа' седам синах,
"Ето јој их, секо, о дојаках,
"Са њима ће пред Господом поћи."
И пођоше мало понапријед,
А нађоше бабу остаралу,
То је мајка Огњане Марије,
Њојзи горе и ноге и руке,
И гори јој коса наврх главе;
А Марија стаде поред мајке,
Па упита остаралу мајку:
"Кажи, мајко, што си згријешила?
"Не бих ли ти душу избавила."
Но Марији мајка говорила:
"Ја немам што, до камена казат':
"Кад ја бијах на бијес^[4] ђевојка,
"Једно јутро ускрсење дође,
"Моја мајка до пред цркву пође,
"Мен' остави да сигурам ручак,
"Кад ми мајка испред цркве дође,
"Мене голу у хаљине нађе,
"Удари ме руком и прстеном,
"Ја шњом уд'рих о дувар од куле,
"Таде ме је проклињала мајка
""Залуду се удавала, синко!" "
"Удавах се три четири пута,
"И ту ја бих у Бога злочеста,
"Не одржах мужа ни једнога.
"Кад се, синко, удадох четвртом,
"Ту ја нађох двоје пасторчади,
"Једно лудо од двије године,
"Друго, синко, од пуне четири,
"Узеше ме ђеца Богом мајку:
"Кад ми ђеца из игре дођоше,
"Код мене се оба заплакаше,
"Плачући ми стариј' говораше:
""Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу."
"Мјерих му је о камену станцу^[5]".
"Млађи рече: ""Дај ми љеба, мајко""
"Ја му дадох комат земље црне "
Још се баба јадити хоћаше,
Но јој не да Петре апостоле.
Но је Петар за руку дофати,
И бачи је међу ђаволима:
"Чекај враже, држи је ђаволе!"
То је било, а Боже помози!

3) Т.-ј. распре због побијенијех и рањенијех, као што се у Црној гори и онуда по околини чинило до сад.

4) Т.-ј. одрасла и стала на снагу.

5) Да не расте више, него да остане онако, као камен.

Бог ником дужан не остаје

Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Ни међ' њима танковрха јела,
Већ то била два брата рођена:
Једно Павле, а друго Радуле,
Међу њима сестрица Јелица
Браћа сеју врло миловала,
Сваку су јој милост доносила,
Најпослије ноже оковане,
Оковане сребром, позлаћене
Кад то вид'ла млада Павловица,
Завидила својој заовици,
Па дозива љубу Радулову:
"Јетрвице, по Богу сестрице!
"Не знаш кака биља од омразе?
"Да омразим брата и сестрицу."
Ал' говори љуба Радулова.
"ој Бога ми, моја јетрвице!
"Ја не знадем биља од омразе,
"А и да знам, не бих ти казала:
"И мене су браћа миловала,
"И милост ми сваку доносила."
Кад то зачу млада Павловица,
Она оде коњма на ливаду,
Те убоде вранца на ливади,
Па говори своме господару:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Убола ти вранца на ливади."
Павле пита сестрицу Јелицу:
"Зашто, сејо? да од Бога нађеш!"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!"
То је братац сеји вјеровао
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде ноћу у градину,
Т заклала сивога сокола,
Па говори своме господару:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Заклала ти сивога сокола."
Павле пита сестрицу Јелицу:
"Зашто, сејо? да од Бога нађеш!"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!"
И то братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде вече по вечери,
Те украде ноже заовине,
Њима закла чедо у колевци.
Кад у јутру јутро освануло,
Она трчи своме господару
Кукајући и лице грдећи:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Заклала ти чедо у колевци;
"Ако ли се мене не вјерујеш,
"Извади јој ноже од појаса."
Скочи Павле, кан' да се помами,
Па он трчи на горње чардаке,
Ал' још сестра у душеку спава,
Под главом јој злаћени ножеви;
Павле узе злаћене ножеве,
Па их вади из сребрних кора,
Али ножи у крви огрезли;
Кад то виђе Павле господару,
Трже сестру за бијелу руку:
"Сејо моја, да те Бог убије!
"Буд ми закла коња на ливади
"И сокола у зеленој башчи,
"Зашт' ми закла чедо у колевци?"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!
"Ако ли ми не вјерујеш клетви,
"Изведи ме у поље широко,
"Па ме свежи коњма за репове,
"Растргни ме на четири стране."
Ал' то братац сеји не вјерова,
Већ је узе за бијелу руку,
Изведе је у поље широко,
Привеза је коњма за репове,
Па их одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте смиље и босиље;
Ђе је она сама собом пала,
Онђе се је црква саградила.
Мало време за тим постајало,
Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годин' дана,
Кроз кости јој трава проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
Па говори своме господару:
"Ој чујеш ли, Павле господару!
"Води мене заовиној цркви,
"Не би ли ме црква опростила."
Кад то чуо Павле господару,
Поведе је заовиној цркви;
Кад су били близу б'јеле цркве,
Ал' из цркве нешто проговара:
"Не ид' амо, млада Павловице:
"Црква тебе опростити не ће."
Кад то зачу млада Павловица,
Она моли свога господара:
"Ој Бога ти, Павле господару!
"Не води ме двору бијеломе,
"Већ ме свежи коњма за репове,
"Па ме одби низ поље широко,
"Нек ме живу коњи растргају."
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Ђе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.

Кумовање Грчића Манојла.
(из Црне горе).

Двије су се куме подигнуле,
Двије куме, у једнога кума,
У онога Грчића Манојла;
Једно јесте танана Гркиња,
А друго је бијела Влахиња.
У Влахиње чедо мушко било,
У Гркиње није, но ђевојка,
И дођоше куму на дворове,
Те крстише двоје ђеце лудо.
А кад сјутра зора долазила,
Но да рече танана Гркиња:
"Мио куме, Грчићу Манојле!
"Промијени ову ђецу луду:
"Дај ти мене чедо Влахињино,
"А Влахињи да дамо ђевојку,
"И дајем ти Божу вјеру тврду,
"Дваш ћу ти га измјерит' са златом."
Превари се, Бог да га убије!
Па разм'јени двоје ђеце лудо.
Ондолен се куме подигнуле,
Кад Влахиња планинама била,
Нешто јој се чедо усциктало;
Мајка му се бјеше препанула,
Па почину насред друма пута,
Те развила оно чедо лудо;
Али није мушко, но ђевојка!
Шњом удари о камену станцу,
Ста ју цика, како змије љуте,
Па отиде натраг кукајући.
Када куму на дворове дође,
Куму своме ријеч говорила:
"А за Бога, мој куме Манојле!
"Што продаде кума за цекине?
"Платио га светоме Јовану!"
А он јој се криво кунијаше:
"А нијесам, моја мила кумо,
(А дијете држи на кољену)
"Та не ијо од овога месо!"
Тада млада на дворове пође
И бешику празну понијела.
А Манојло коња узјахао,
И Гркињи на дворове пође,
Те му млада чедо наплатила.
Па ондолен отиде Манојло;
Кад је био друму у планину,
На пут срете једно јагње црно,
Па упали жестоку стријелу,
Те погоди оно јагње црно,
Па г' испече друму у планину,
Испече га, па обједовао,
Једно плеће у зобницу бача,
Па отиде на своје дворове.
Ал' га срете вјереница љуба,
Она бјеше сузна и крвава,
Но ју пита Грчићу Манојло:
"Што је тебе, моја вјерна љубо?"
Све му, што је, по истини каза:
"Искочи ми из руку дијете,
Проврже се црнијем јагњетом,
"И утече мене уз планину."
Манојло се таде сјетоваше:
"Ја сам, љубо, јагње дочекао,
"Убио га, па га испекао,
"И од њега, љубо, обједова',
"И плеће сам меса оставио;
"Врзи руку у зобницу вранцу!"
Она бачи у зобницу руку,
Оно плеће меса дофатила,
Ал' је оно од ђетета рука!
Тадер му је љуба говорила:
"А Манојле, траг ти погинуо!
"Ти не био продавати кума."
Богу фала, јер ј' овако било!

Заручница Лаза Радановића.

Кад се жени Радановић Лазо,
Он испроси лепоту девојку,
И сакупи иљаду сватова,
Оде право двору девојачком;
Далеко и мајка угледала,
Угледала, па је беседила:
"Сад ћу стати на двор на капију,
"Да ја гледам кићене сватове."
Кад су свати близу двора били,
Беседила девојачка мајка:
"Иду, ћерко, кићени сватови,
У чије ће дворе улазити?
"Чија ће и мајка дочекати?
"Чија л' браћа коње приватити?
"Чиј' ли баба вином послужити?
"Чија л' сеја даром даривати?"
Кад девојка речи разабрала,
Беседила својој старој мајки;
"Ој старице, мила мајко моја!
"То је, мајко, Радановић Лазо,
"И то су му кићени сватови,
"И право ће нашем белом двору;
"Веће слажи моје беле даре:
"Ти ћеш, мајко, свате дочекати,
"Моја браћа коње приватити,
"Моја сеја даром даривати,
"Мили бабо вином напојити."
Док су свати у двор улазили,
Завади се мајка и девојка,
Не о граде, ни о винограде,
Већ о једну танану кошуљу;
Мајка оће да остави сину,
А девојка своме ђувегији;
Тад' се мајка на њу наљутила,
Па је стала двору на капију,
На студен се камен наслонила,
На камену грозне сузе лије,
Њу ми пита Радановић Лазо:
"Ој Бога ти, мила мајко моја!
"Која ти је голема невоља,
"Те ти ниси свате дочекала,
"Већ си стала двору на капију,
"На студен се камен наслонила,
"И на њега грозне сузе рониш?"
Мајка Лази тијо одговара:
"Ао Лазо, зете несуђени!
"Како ћу ти ја весела бити,
"Како л' свате јадна дочекати,
"Кад је твоја умрла девојка,
"Јуче смо је младу саранили?"
Онда Лазо мајки говорио:
"Казуј гробље, гди је укопана.
"Да ја видим и мртву девојку."
Кад је мајка речи разабрала,
Беседила Радановић-Лази:
"Ја ти гробља не смем казивати,
"Јер је код нас чудан адет пост'о:
"Кад умире под прстен девојка,
"Не копа се у то ново гробље,
"Већ се баца у то сиње море."
Кад то чуо Радановић Лазо,
Беседио кићеним сватовма:
"Ој сватови, моја браћо драга!
"Чекајте ме у беломе двору,
"Док отидем на нове пазаре,
"Да ја купим свиле свакојаке,
"Да ја плетем мрежу шаровиту,
"Да ја тражим по мору девојку,
"Ил' ћ' у мени живо срце пући."
Кад је Лазо ово беседио,
Слушала га танана робиња,
Па је њему тијо беседила:
"Господару, Радановић-Лазо!
"Није твоја умрла девојка,
"Већ се она с мајком завадила,
"Ни о граде, ни о винограде;
"Већ о једну танану кошуљу:
"Мајка оће да остави сину,
"А девојка теби да понесе."
Кад је Лазо речи разабрао,
Он беседи куму и деверу:
"Ој Бога вам, куме и девере!
"Ви идите горе на чардаке,
"Доведите лепоту девојку,
"У њене јој даре не дирајте,
"Јер у мене доста дара има."
Кад то чуо куме и девере,
Послушали Радановић-Лазу:
Отидоше на горње чардаке,
Доведоше лепоту девојку,
У даре јој ни дирнули нису.
Кад су Божји закон савршили,
Девојка се са родом опрашта:
Љуби оца, љуби стару мајку,
Љуби браћу и милу сестрицу,
Па је мајки онда беседила:
"Опрости ми, мила мајко моја!
"Што сам теби, мајко, сагрешила."
Али мајка куне без престанка:
"Мила кћери, и тебе не било!
"Ни допрла тамо, ни овамо!
"Већ остала среди горе чарне."
Кад девојка речи разабрала,
Уд'рише јој сузе од очију.
Дигоше се кићени сватови,
Одведоше лепоту девојку.
Кад су били среди горе чарне,
Ал' девојку заболела глава,
Беседила свом ручном деверу:
"Ој девере, мој злаћен прстене!
"Ти ми зовни Радановић-Лазу.
"Кад је девер речи разабрао,
Брже оде Радановић-Лази,
Па је Лази тијо беседио:
"Ајде, Лазо, брже у натраге,
"Девојка се наша разболела,
"На кума се главом наслонила."
Кад је Лазо речи разабрао,
Он отиде лепоти девојки,
Па је пита Радановић Лазо:
"Што је теби, лепота девојко?
"Што је тебе заболела глава?"
Девојка је њему беседила:
"Господару, Радановић-Лазо!
"Де ми скупи кићене сватове."
Скупи Лазо кићене сватове,
Девојка им лепо зафалила
На љубави и на пријатељству;
Сваком дала по киту босиљка,
Лази дала танану кошуљу,
За коју се с мајком завадила,
Па је њему тијо беседила:
"На кошуљу, Радановић-Лазо!
"Под грлом јој пуце јадиково,
"Јадиково и чемериково:
"Кудгод одиш, нека јадикујеш;
"А гди станеш, да чемерикујеш;
"А мене је заболела глава,
"А од срца преболети не ћу."
То изусти, па душицу пусти.
Тад' је Лазо сватом беседио:
"Сад на ноге, кићени сватови!
"С наџаци јој раку ископајте,
"А сабљама сандук сатешите,
"Више главе ружу усадите,
"Око гроба клупе направите,
"Ниже ногу бунар ископајте:
"Рад' мириса нек се ружом ките,
"Од умора на клупе седају,
"А од жеђи ладне воде пију."
Често Лазо на гроб излазио,
Па је пит'о своју заручницу:
"Јел' ти, душо, земља дотешчала?"
Девојка му мртва одговара:
"Није мени земља дотешчала,
"Већ је тешка материна клетва."

Јован и дивски старјешина.
(из Црне горе).

Цар хоћаше изгубити љубу,
Цар хоћаше, и невоља му је,
Е му љуба млого закривила,
И за то је царе помрзио;
Ма је слуге изгубит' не даду,
Но се моле цару честитоме,
Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао,
Поклони јој живот за годину.
Она сина имаше Јована,
Па ђетету своме говорила:
"О камо те, мој Јоване сине!
"Хоћеш ли се одрицат' од мајке?"
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
"Чујеш ли ме, моја мила мајко!
"Ја ћу с тобом по св'јету бјежати."
А њему је мајка говорила:
"Хајд' уљези цару у сараје,
"Те изведи гојена Лабуда,
"Да бјежимо, синко, по свијету."
Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао
(А нема му до петнаест љетах),
И Лабуда свога изводио,
Бачише се њему о рамена;
Но је Јован мајци говорио:
"А за Бога, моја мила мајко!
"Кад м' одвоји од оца мојега,
"Који нема до мене једнога,
"Куд ћемо се, мајко, дијевати?"
А мајка је сину говорила:
"Да бјежимо, синко, по свијету,
"А од цара и мога и твога,
"А далеко тридесет конаках,
"Ђе не царе ни чути не може,
"А некмоли очима виђети."
Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
И пос'јече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је с мајком нојцу боравио;
А кад сјутра дан и зора дође,
Но се Јован стрпљети не мога',
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда,
Те он лови срне и кошуте;
Кад по подне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
И донесе срну и кошуту,
Да зарани одагнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила:
"О Јоване, хајде пред пећину,
"Те почини трудан и уморан."
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивску старјешину,
Па јој дивски старјешина вика:
"Хајд' овамо, Јованова мајко!
"Ходи к мене, да ашикујемо."
А она му тадер бесједила:
"Ходи к мене, дивски старјешина!
"Ходи к мене, да ми лице љубиш."
А он јој је тадер говорио:
"Ја не смијем од Јована твога,
"Који згуби седамдесет дивах,
"Но кад дође Јован у пећину,
"А ти твоје дијете упитај,
"Боји ли се до Бога и кога,
"Па најприје игру заметните,
"Проклетога у руке прстена,
"Око њега те се куне криво,
"Дијете је лудо и невјешто,
"Ти ћеш њега ласно надиграти,
"Пак му свежи руке наопако,
"А ја ћу га онда погубити,
"Пак ћем' онда ми ашиковати."
А кад Јован у пећину дође,
Вечераше господску вечеру,
Па му тадер мајка говорила:
"О Јоване, мој једини сине!
"Ти изгуби седамдесет дивах,
"А ти идеш, синко, планинама,
"Бојиш ли се до Бога и кога?"
Но јој Јован ријеч говорио:
"Ја се бојим Бога великога,
"Не бојим се никаква јунака,
"Доклен ми је гојени Лабуде."
Тад' Јовану бесједила мајка:
"О Јоване, мој једини сине!
"Ми смо јадни, синко, обојица,
"Ход', да малу игру заметнемо."
Јован своју послушао мајку,
Па је шњоме игру заметнуо,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоћаше,
Но је њега мајка надиграла:
"Ја сам тебе, дијете, добила."
Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у лов у планину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћириџије
И пред њима ћириџију Рада,
Ђе ћерају шездесет товарах
Све на голо вина и шенице;
Јован им се на пут учинио,
И пред њима капицу скинуо:
"Молим ви се, браћо из свијета,
"Продајте ми шездесет товарах
"Све на голо вина и шенице,
"Да ја раним одагнату мајку,
"Да ви платим жутијем дукатом."
Ћириџије робу му продале;
Но га пита ћириџија Раде:
"А тако ти, дијете Јоване!
"Ђе је твоја остарала мајка?"
Јован мајку у пећину каже;
Па с' ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Ма пећину бјеху угледали,
И Јована угледала мајка,
Па се она врну у пећину,
Па је диву ријеч говорила:
"Ну ход', диве, да ми промислимо,
"Ево иде дијете Јоване,
"Како бисмо њега изгубили,
"Па ми тадер да ашикујемо."
А див јој је ријеч говорио:
"Учини се без невоље бона;
"А кад дође дијете Јоване,
"Он се хоће мајци препанути,
"Па ће мајку за понуде питат':
""Би ли, мајко, каквијех понудах?" "
"Ти ћеш њему овако казати:
""Ја бих, синко, са букве јабуку
""Из велике воде Калаџијнске;" "
"У воду је несита аждаха,
"Што прождире коње и јунаке,
"И код ње су два љута арслана,
"Што изију живога јунака;
"Не би ли га прождрла аждаха,
"Ил' изјели два љути арслана."
Па кад Јован у пећину дође,
Али бону находио мајку;
Сједе Јован мајци више главе,
Жалосне га сузе пропануле:
"Куку мене, моја мила мајко!
"Би ли, мајко, каквијех понудах?"
Она му је ријеч говорила.
"Ја бих, синко, са букве јабуку
"Из велике воде Калаџијнске,
"Чини ми се, би ми боље било."
Скочи Јован од земље на ноге,
И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
И у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,
И аждахи главу окинуо;
Ал' скочише два силни арслана,
И велику воду замутише,
А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
"О Јоване, да те, синко, питам:
"Буд сам идеш зеленом планином,
"Да т' уфате од горе хајдуци,
"Да ти спуте обадвије руке,
"Би л' ти и што задржало руке?"
А Јован јој тадер говорио:
"Ја бих свашто, мајко, раскинуо,
"До проклето дрндарско тетиво."
Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге,
И тетиво хитро налазила,
Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах,
Од нокатах лије крвца црна,
Па је Јован мајци говорио:
"А за Бога, остарала мајко!
"Одријеши моје б'јеле руке,
"Јер ми, мајко, обје отпадоше."
Она трну од земље на ноге,
Хитро дива из пећине вика.
Брзо дивски дође старјешина;
Од Јована муку направише:
Обадва му ока извадише,
Бачише га украј од пећине.
Па су онђе нојцу боравили.
Када сјутра дан и зора дође,
Но се кучка с дивом договара:
"Чујеш ли ме, дивски старјешина!
"Ти дофати лудога Јована,
"Слијепа га на Лабуда бачи,
"Поведи га зеленом планином,
"Те га бачи у јаму студену."
Скочи диве, дофати Јована,
Кад га диве бјеше дофатио,
Стаде цика лудога Јована,
Па их куми Богом великијем:
"Немојте ме у јаму бачиват',
Но ме бач'те на друм у планину."
Но му мајка ни хабера не ма,
Већ је она диву говорила:
"Бачи, диве, врага и ђавола."
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати:
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд бије јаму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планину:
Ево иде тридест ћириџија
И пред њима ћириџија Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш' луда Јована,
Но говори ћириџија Раде:
"Ну виђите, моја браћо драга!
"Ено Лабуд лудога Јована,
"Ђе му пусти у планину вишти,
"Бог зна, му је Јован погинуо;
"Хај'те, браћо, да видимо онђе."
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитама каже;
Тадар скочи ћириџија Раде,
И састави тридест конопаца,
И засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириџија;
Ту Јована у животу нађе,
И извади лудога Јована,
Па му б'јеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване:
"Богом брате, ћириџија Раде!
"Не водите мене по свијету,
"Но ме бач'те на пуста Лабуда,
"Зајмите ме води Калаџијнској,
"Е умријех од жеђи јуначке;
"А пођите два три у Косово,
"А у моје Богом посестриме,
"Посестриме крчмарице Јане,
"Нека дође води Калаџијнској,
"Да ме зајми у поље Косово,
"Разумна је ума и памети,
"Гуслара јој у свијету нема,
"Не би ли ме гуђет' научила."
То је Раде за Бога примио,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калаџијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,
Те јој слуге коње доведоше,
Па отиде шњима низ Косово.
Сам на води Јован Калаџијнској,
Пишти момче, како змија љута,
Но га чула од планине вила,
К Јовану је брзо долећела,
Кад погледа лудога Јована,
Е су њему очи извађене,
Уми њега водом Калаџијнском,
Па је вила Бога замолила,
И Јовану очи сатворила.
Кад се Јован очих дофатио,
И својега узјаха Лабуда,
Па га игра покрај воде ладне,
Поје Јован из грла бијела:
"Мили Боже, на свему ти фала,
"Који си ми био на помоћи!
"Но не фала мојој старој мајци,
"Која своје искоби дијете!"
Али иде крчмарица Јана
На силнога хата дебелога,
А кад виђе лудога Јована,
Прије су је сузе пропануле,
Па се потљен грохотљиво смије
"Благо мене, мио побратиме!
"Бог зна, су ти очи пробољеле?"
Руке шире, у лица се љубе,
За веље га јаде упитала,
Што ј' од мајке чедо дочекало,
Што учини! проклета јој душа!
Па се ладна напојише вина
Ондолен се они раздвојише:
Јана мину у поље Косово,
Јован пође да тражи крвнике.
А кад Јован пред пећину дође,
Ал' му сједи пред пећину мајка,
Страшна дива у перчину биште,
Па погледа, угледа Јована,
Па је диву ријеч говорила:
"Куку, диве, ево Јован луди!"
Па скочише од земље на ноге:
Стан' да видиш Јованове мајке,
Како прама кучка у планину!
Див уљеже у ледну пећину.
Брзо Јован мајку уфатио,
Па јој спути обадвије руке,
Фрк је бачи на силна Лабуда,
А диву је главу окинуо,
Па се Јован бачи на Лабуда,
Он отиде земљом и свијетом,
Да он тражи своју постојбину.
Кад се бјеше примакнуо близу,
Ного цару муштулуци греду:
Који први на муштулук дође,
Њима хате неседлане даје;
Који други на муштулук дође,
Њима спензу небројену даје;
Који трећи на муштулук дође,
Њима чоху некројену даје
Кад испаде Јован на Лабуду,
Жељна ли га слуге угледале,
А цару су ријеч говорили:
"А ево га, драги господару!"
Скочи царе из своје столице,
Те цар своје сусрете дијете,
Жалосно је сина пригрлио,
Па Јовану ријеч говорио:
"А Јоване, све ти просто, синко!
"Што учини од оца својега?
Ја сам река', никад доћи не ћеш "
Па му силни шемлук ударише;
Но се цару дијете пожали,
Што је њему учињела мајка;
Па скочише, те је уфатише,
Обукли јој танану кошуљу,
Намазаше прахом и катраном,
Па заждише су четири стране;
Али вика Јованова мајка:
"Не дај мајку, дијете Јоване!
"Изгорје ти мајку огањ живи."
Но јој Јован ријеч говорио:
"А нека те, проклета ти душа!"
Сва изгорје о његовој души.

Браћа и сестра.

Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци
Једно бане, друго џенерале,
Треће проси из села комшија
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају с преко мора^[6] бану,
Још су браћа сестри бесједила:
"Ја ти пођи, наша мила сејо,
"Ја ти пођи с преко мора бану,
"Ми ћемо те често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице."
То је сестра браћу послушала,
Она пође с преко мора бану.
Ал' да видиш чуда великога!
Ја Бог пушћа од себе морију,
Те помори девет милих брата,
Сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица:
"Мили Боже, чуда великога!
"Што сам врло браћи згријешила,
"Те ме браћа походити не ће?"
Њу ми коре млоге јетрвице:
"Кучко једна, наша јетрвице!
"Ти си врло браћи омрзнула,
"Те те браћа походити не ће."
Љуто пишти сестрица Јелица,
Љуто пишти јутром и вечером.
Ал' се милу Богу ражалило,
Па он посла два своја анђела:
"Ид'те доље, два моја анђела,
"До бијела гроба Јованова,
"Јованова, брата најмлађега,
"Вашијем га духом заданите,
"Од гроба му коња начините,
"Од земљице мијес'те колаче,
"Од покрова режите дарове;
"Спремите га сестри у походе."
Хитро иду два Божја анђела
До бијела гроба Јованова,
Од гроба му коња начинише,
Њинијем га духом задануше,
Од земљице мијесе колаче,
Од покрова резаше дарове;
Спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
Кад је био двору на помолу,
Далеко га сеја угледала,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Од жалости врло заплакала,
Руке шире, у лице се љубе;
Па је сеја брату бесједила:
"Јесте л' ми се, брате, затјецали,
"Кад сте мене младу удавали,
"Да ћете ме често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице?
"Ево данас три године дана
"Нијесте ме јоште походили!"
Још је њему сеја бесједила:
"Што си тако, брате, потавњео
"Баш кан' да си под земљицом био?"
Бесједи јој нејачак Јоване:
"Шути, сејо, ако Бога знадеш!
"Мене јесте голема невоља:
"Док сам осам брата оженио,
"И дворио осам милих снаха;
"А како се браћа иженише,
"Девет б'јелих кућа начинисмо;
"За то сам ти поцрњео, сејо."
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
И опрема господске дарове,
Да дарује браћу и снашице:
Браћи реже свилене кошуље,
А снахама бурме и прстење.
Ал' је Јово врло устављаше:
"Ти не иди, моја мила сејо,
"Док још браће у походе дође."
Ал' Јелица останути не ће;
Она спреми господске дарове;
Отале се Јово подигао
И са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
Код двора је пребијела црква.
Па бесједи нејачак Јоване:
"Ти почекај, моја мила сејо,
"Док ја одем за бијелу цркву:
"Кад смо средњег брата оженили,
"Ја сам златан прстен изгубио,
"Да потражим, моја мила сејо."
Оде у гроб нејачак Јоване,
А остаде сестрица Јелица
Чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,
Ал' код цркве млого ново гробље:
Ту се одмах јаду осјетила,
Ђе ј' умрьо нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
Кад је близу двора долазила,
Ал' у двору кука кукавица;
То не била сиња кукавица,
Веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
Она виче из грла бијела:
"Јадна мајко, отвори ми врата."
Стара мајка из двора бесједи:
"Ид' одатле, од Бога моријо,
"Девет си ми сина уморила,
"И мен' хоћеш остарилу мајку?"
А Јелица била бесједила:
"Јадна мајко, отвори ми врата,
"Ово није од Бога морија,
"Већ Јелица твоја мила шћерца."
Па јој мајка отворила врата,
Закукаше, кано кукавице,
Рукама се б'јелим загрлише,
Обје мртве на земљу падоше.

6) "с преко мора" мјесто: из преко мора.

Милан-бег и Драгутин-бег.

Два се брата врло миловала:
Бег Милане и бег Драгутине.
Колико се браћа миловала,
Под њима се добри коњи љубе.
Бег Милан-бег брату говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Ходи, брате, да се иженимо."
Бег Драгутин брату говорио:
"Ласно би се, брате, иженили;
"Ал' кад туђе сеје саставимо,
"Туђе ће нас сеје завадити,
"Башка ће нам дворе поградити,
"Између њих трње посадити,
"И кроз трње воду навратити,
"Нека трње у висину расте,
"Да се никад састат' не моремо."
Бег Милан-бег брате не слушаше,
Већ испроси лијепу ђевојку
И искупи кићене сватове,
Те доведе лијепу ђевојку,
Начинио шенлук и весеље.
Кад је било ноћи по јацији,
Младијенце у ђердек сведоше;
Када беже у одају уђе,
А ђевојка стоји под дуваком,
Он за собом затворио врата,
Диже цури пули дувак с лица,
Сину лице, кано жарко сунце,
Бег загрли лијепу ђевојку,
Хотијаше, да је и пољуби;
Ал' му вели лијепа ђевојка:
"Господару, бего Милан-бего!
"Не дам теби лица обљубити,
"Док не видим твога брата главе,
"Ђе се мртва по авлији ваља."
Ондар јој је бего говорио:
"Не будали, лијепа ђевојко!
"Волим брата од очињег вида;
"Ко би мог'о брату кидисати?"
Вели њему лијепа ђевојка:
"Ако ти је жао кидисати,
"Ти ћеш сјутра рано уранити,
"Па ти хајде у лов у планину,
"И поведи брата Драгутина,
"Понесите сиве соколове,
"Поведите хрте и загаре,
"Па крећите тице јаребице,
"Напушћајте сиве соколове,
"Нек фатају тице јаребице;
"А крећите срне и кошуте,
"Напушћајте хрте и загаре,
"Нека тару срне и кошуте;
"Па најпошље, бего Милан-бего,
"Ти заметни хајку у планини,
"Па ти крени звијера арслана,
"Свога брата метни на бусију,
"Откуда ће арслан ударити,
"Па ће њега арслан погубити."
То је бего одмах каил био,
Он јој рече, да ће учинити;
Тада му је лице допуштила.
Кад у јутру зора заб'јелила,
Поранио беже Милан-беже,
Иде брату у другу одају,
Да он буди брата Драгутина;
Ал' му братац прије уранио,
На демир се пенџер наслонио,
Па премишља мисли свакојаке.
Њему Милан Божју помоћ даје,
Драгутин му љевше прифатио;
Милан му је онда говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Јесам, брате, лова пожелио,
"Да идемо у лов у планину."
Драгутин је брату говорио:
"Мој рођени брате, Милан-беже!
"Ја сам ноћас зао сан уснио:
"Ђе нам муња од запада сину,
"А гром пуче из ведрога неба,
"Па у наше ударио дворе,
"Ја умријех, ти пребоље, брате."
Милан-бег је брату говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Сан је клапа, а Бог је истина;
"Никад санку вјеровати није;
"Да идемо у лов у планину."
Драгутин је брата послушао:
"Хајде, брате, зови наше слуге,
"Да поведу хрте и загаре,
"Да понесу сиве соколове,
"Док ја идем снахи у одају."
Па од земље на ноге скочио,
Те он иде снахи у одају.
Кад униђе снахи у одају,
Али снаха код пенџера сједи,
Њој Драгутин добро јутро виче,
Спрам њег' снаха на ноге скочила,
Драгутину Бога прифатила,
Бијелу му пољубила руку
Подмаче му злаћену столицу,
Шећерли му каву изнијела
И пред каву жежену ракију.
Њојзи вели беже Драгутине:
"Снахо моја, Милан-беговице!
"Јеси л' ми се јучер уморила
"А јашући коња великога?
"Јеси ли ми ноћас починула
"У чардаку на меку душеку
"Мом Милану на десници руци?"
На то њему снаха одговара:
"А ђевере, мој злаћен прстене!
"Јесам ти се јуче уморила,
"Али сам ти ноћас починула
"У чардаку на меку душеку
"Твом Милану на десници руци."
Ал' да видиш бега Драгутина!
Он се маши руком у џепове,
Па извади девет прстенова
Све од чиста саливени злата
И у њима драги каменови,
И уза њих стотину дуката,
Те дарива своју снаху драгу.
Снаха му је пољубила руку,
Извадила од злата мараму,
Тс дарива бега Драгутина.
И одоше у лов у планину;
Они дижу тице јаребице,
Напушћају сиве соколове,
Те фатају тице јаребице;
Они крећу срне и кошуте,
Напушћају хрте и загаре,
Те фатају срне и кошуте.
Па најпошље хајку заметнуше,
А Милан-бег помета бусије,
Драгутина метну на бусију,
Откуда ће арслан ударити.
Завикаше по гори хајкачи,
И кренуше звијера арслана,
На бега је арслан ударио;
Кад сагледа звијере арслане,
Кад сагледа бега Драгутина,
На бега је јуриш учинио.
Бег се брани дрвљем и камењем,
И најпотље злаћеном марамом,
Што је њега снаха даривала;
Уфати га звијере арслане,
Ал' завика беже Драгутине:
"Ђе си, брате, беже Милан-беже?
"Погуби ме звијере арслане!"
Кад то чуо беже Милан-беже,
Тада му је жао брата било,
Па потече брату по авазу;
Кад допаде брату у бусију,
Ал' на брату русе главе нејма.
Жао било бегу Милан-бегу,
Брже јаше коња великога,
Па он оде двору бијеломе;
Па он оде на горње чардаке,
Па узима своју вјерну љубу,
Те је баца с горњега чардака
Он је баца на мермер-авлију,
Мртва тужна на авлију паде.
Он накупи бисаге дуката,
Па посједе коња великога,
Он остави дворе и тимаре,
Па отиде главом по свијету.

Мујо и Алија^[7].
(из Црне горе).

Два су брата дивно живовали:
Једно Мујо, а друго Алија;
Колико су дивно живовали,
Испод себе коње мијењали
И са себе свијетло оруже;
Па се дигли на језеро мутно,
У језеро утву угледаше,
Оба су ју позлаћена крила.
Мујо пушти сивога сокола,
А Алија питому журицу,
Уловише утву у језеро.
Мујо рече: "Соко је уфати."
А Алија: "Није, но журица"
То је Мују жа' на св'јету било,
Па сједоше под јелу зелену,
И под јелу пију вино ладно,
У вино их санак преварио.
То гледале три бијеле виле,
Најстарија вила бесједила:
"Чудне оњен два добра јунака!
"Која би их вила завадила,
"Дати ћу ју стотину цекинах."
Но најмлађа полећела вила,
Полећела на бијела крила,
Она паде Мују више главе,
Па ми топле сузе пролијева,
Док Мујово прогорело лице;
Скочи Мујо, ка' да се помами,
Кад погледа, угледа ђевојку,
Па алију брата дозиваше:
"Устан', Але, дома да идемо!"
Скочи Туре од земље на ноге,
Па је Мују брату говорио:
"А не, Мујо, рђа те убила!
"Тебе двије, а мене ни једна!"^[8]То је Мују жа' на св'јету било,
Од појаса повади ханџара,
И Алију на срце уд'рио.
Паде Але на зелену траву,
А Мујо се ђога дофатио,
За се бачи лијепу ђевојку,
И окрену двору низ планине.
Стаде цика Алијна вранчића,
Але рањен брата дозиваше:
"О ти Мујо, брате и крвниче!
"Поврни се, Мујо, на трагове,
"Узми мога малога вранчића,
"Да не вишти пусти проз планину;
"А биће ти по дружини фала,
"Ка' си своје очи извадио!"
Тад' се Мујо натраг повратио,
Те он узе Алијина вранца,
На њег' бачи лијепу ђевојку,
И умину Мујо планинама.
Кад је био насред друма пута.
Срете врана без деснога крила,
Па је тици ријеч говорио:
"А тако ти, црна тице вране!
"Како ти је без деснога крила?"
Но му тица писком одговара:
"Мене јесте без крила мојега,
"Како брату, који брата нема,
"Ка' и тебе без Алије, Мујо!"
Онда Туре собом бесједило:
"Зло ти, Мујо, данашње јунаштво!
"Да буд ли ме тице прекорише,
"Да како те браћа и дружина!"
Но му таде вила говорила:
"Поврни се, Мујо, на трагове!
"Некада сам видарица била,
"Ја бих твога брата извидала."
Поврну се Мујо на трагове,
А кад тамо до језера дође,
За собом се Туре обрнуло,
Виђе вранца, а нема ђевојке!
Брзо Мујо припаде Алији,
Али му је душа испанула.
Кад то виђе Мујо Туре младо,
Од појаса ханџар повадио,
Њиме своје срце прекосио.

7) Јамачно је ова пјесма у народу нашему старија од Турака у нашијем земљама, него су ова имена послије узета, и ја их нијесам хтјео мијењати.

8) Ваља да је Мујо био ожењен, или се Алији привидјело, да код Муја стоје двије дјевојке?

Змија младожења.

Стан'те, браћо, да ви чудо кажем:
Ожени се краље од Будима
Ето данас девет годин' дана,
Ништа краље од порода нема.
Подиже се краље Милутине,
Прав' отиде у лов у планину,
Да он лови лова по планини.
Тако њему Бог и срећа даде,
Нит' улови срне ни кошуте;
Врло краљу жеђца одолела,
Па се диже на воду студену,
Те се напи воде студенице,
Заклони се за јелу зелену;
Мало време за тим постајало,
Ето отуд до три горске виле,
Напише се воде студенице,
Па код воде сташе беседити;
Но беседи вила најстарија:
"Чујете л' ме, до две миле ћерке!
"Знате л', ћерке, јесте л' запазиле,
"Кад с' ожени краље од Будима?
"Ето данас девет годин' дана,
"Како је се јадан оженио,
"И не има од срца порода."
Још овако вила беседила:
"Зна ли која какога лијека,
"Не би л' љуба трудна заходила?"
Обе млађе ништа не говоре,
Салт говори вила најстарија:
"Да зна краље, како ја што знадем,
"Да сакупи Будимске девојке,
"Да донесе млого сухо злато,
"Да саплете ону ситну мрежу,
"Ситну мрежу од сухога злата,
"Да је баци у тихо Дунаво,
"Да увати рибу златнокрилу,
"Да јој узме оно десно крило,
"Опет рибу у воду да пусти,
"Крило да да госпођи краљици,
"Нек изеде оно десно крило,
"Једнак ће му трудна заходити."
А то краљу и слуша и гледа,
Он се диже у града Будима,
Па сакупи Будимске девојке,
И донесе млого сухо злато,
Те саплете ону ситну мрежу,
Ситну мрежу од сухога злата,
Меће мрежу у тихо Дунаво;
Тако њему Бог и срећа даде,
Те увати рибу златнокрилу,
Па јој узе оно десно крило,
Опет рибу у воду пустио,
Крило носи госпођи краљици,
Те јој даје оно десно крило;
Как' изеде оно десно крило,
Једнак му је трудна заходила.
Носи бреме за годину дана,
Дође време, бреме да се има,
Немаде се једно мушко чедо,
Но с' имаде једна змија љута;
Како паде змија на земљицу,
Једнак змија у дувар одмиле.
Тад' отрча краљица госпођа,
Па овако краљу беседила:
"Камен, краље, да се обрадујеш,
"Обрадујеш од срца породу!
"Немаде се једно мушко чедо,
"Но с' имаде једна змија љута;
"Како паде змија на земљицу,
"Једнак змија у дувар одмиле."
Таде краље 'вако беседио:
"Вала Богу на његову дару!"
Тако стаде за седам година,
Но беседи змија из дувара:
"О мој бабо, од Будима краље!
"Што ти чекаш, те не жениш мене?"
Мрда краље тамо и овамо,
Још овако краље беседио:
"Моја змијо, мој худни породе!
"Ко ће дати за змију девојку?"
Но овако змија беседила:
"О мој бабо, од Будима краље!
"Ти оседлај коња Ластавицу,
"Па ти иди ка Призрену граду
"Од Призрена цару честитоме,
"Цар ће дати за мене девојку."
Кад то зачу од Будима краље,
Он оседла коња Ластавицу,
Па се меће јунак на другога,
Право оде ка Призрену граду;
Када дође цару под дворове,
Сам га царе с куле угледао,
Па он сљезе низ кулу високу,
Те га срете у својој авлији,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље,
Па га узе за десницу руку,
Одведе га на високу кулу,
Слуг' узоше коња Ластавицу,
Одведоше у новога ара.
Пише вино три бијела дана,
Док се рујна понапише вина,
Доке винце уљезе у лице,
А ракија стаде говорити;
Узмучи се краље од Будима,
Познаде га даре од Призрена,
Па је њему био беседио:
"А Бога ти, краље од Будима!
"Што је тебе, кака је невоља?
"Те си ми се тако узмучио?"
Стаде краље њему беседити:
"Чујеш мене, царе од Призрена!
"Знаш ли, царе, јеси л' запазио
"Кад сам ти се јадан оженио?
"За пунијех до девет година
"Ја немадох од срца порода;
"Кад с' напуни девет годин' дана,
"Немаде се једно мушко чедо,
"Но с' имаде једна змија љута;
"Како паде змија на земљицу,
"Једнак змија у дувар одмиле.
"Ет' од таде седам годин' дана,
"Но беседи змија из дувара:
""О мој бабо, краље од Будима!
""Што ти чекаш, те не жениш мене?" "
"Ја сам 'вако змији беседио:
""Моја змијо, мој худни породе!
""Ко ће дати за змију девојку?" "
"Но је мене змија беседила:
""О мој бабо, од Будима краље!
""Ти оседлај коња Ластавицу,
""Па ти иди у Призрена бела
""Ка ономе цару честитоме,
""Цар ће дати за мене девојку.""
"И ја сам се јадан потрудио
"И ка тебе царе доходио."
Но овако царе беседио:
"Чујеш мене, краље од Будима!
"Ти ми иди у Будима града,
"Те ти питај змију у дувару.
"Може ли се змија подватити,
"Да доведе кићене сватове
"Од Будима до Призрена бела,
"Да их нигде сунце не огреје
"Још никаква роса не окваси;
"Ако с' може змија поуздати,
"Ја ћу дати за змију девојку."
Кад то зачу од Будима краље,
Изведоше коња Ластавицу,
Он се меће коњу на рамена,
Оде право преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба.
Кад је био до близу Будима,
Још је краље овако мислио:
"Авај мене! до Бога једнога!
"Где ћу наћи змију у дувару,
"Да јој кажем од цара поздравље?"
Таман дође на Будимска врата,
Прије њега змија проговара:
"О мој бабо, од Будима краље!
"Даде л' царе за мене девојку?"
Но овако краље беседио:
"Змијо моја, мој худни породе!
"Ако с' можеш, змијо, поуздати,
"Да одведеш киту и сватове
"Од Будима до Призрена града,
"Да их нигде сунце не огреје
"Нити каква роса па ороси,
"Даде царе за тебе девојку;
"Ако л' не мо'ш одвести сватова,
"Не да царе за тебе девојку."
Но овако змија проговара:
"Купи свате, хајде за девојку;
"Ја ћу одвест' кићене сватове,
"Да их нигде сунце не огреје
"Ни кака их роса па зароси."
Сакупише силу и сватове,
Сакупише хиљаду сватова,
Сви сватови у краљева двора,
Изведоше коња Ластавицу,
Сам се коњиц по авлије шета;
Ту викнуше ти лаки чауши:
"Хазур да сте, кићени сватови!
"Хазур да си, млади младожења!"
Кад то зачу змија из дувара,
Тад' се смиле змија низ дувара,
Па се прими коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Будима града,
Задеде се један модар облак
Од Будима до Призрена града,
Баш их нигде сунце не огреја
Нит' их каква роса заросила.
Кад отоше у Призрена града,
Уљегоше у дворе цареве,
Сви сватови коње провађају,
Салт не шета змија Ластавицу,
Сама јој се по авлије шета.
Чудно их је царе дочекао,
И чудно их даром даривао:
Сваком свату од свиле кошуљу,
Младожење коња и сокола,
Још одвише Призренку девојку.
Бре викнуше ти лаки чауши:
"Хазур да сте, кићени сватови!
"Хазур да си, куме и старојко!
"Хазур да си, Призренка девојко!
"Време дође, полазит' хоћемо."
Сви сватови коње појахаше,
Још узјану Призренка девојка,
Кад то виде змија из дувара,
Тад' се смиле змија низ дувара,
Потприми се коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Призрена града,
По више њих један модар облак.
Сви сватови коње разиграше,
Стаде играт' змија Ластавицу,
Колико је њега ражљутила,
У Призрену истрла калдрму
И Призрена редом покварила,
Баш се курвић поградити не ће
За пунијех дванаест година,
Што је цару квара учињено.
Па отоше здраво и весело,
Отидоше у Будима града,
Свадбу 'граше за недељу дана,
Играше је, па је проиграше,
Сваки оде ка својему двору,
Змија оста у своме дувару,
Краљ остаде на своме дивану;
Дође време, да с' сведу младенци,
Да се сведе момче и девојка,
Изведоше лијепу девојку,
Изведоше на кулу високу,
Турише је поду највишему.
Кад је било ноћи у поноћи,
Стаде граја куле на висину,
Тад се краде краљица госпођа,
Она с' краде од пода до пода,
Док изљезе поду највишему,
На ода. творила врата,
Шта да види? чуда големога!
На јастуку од змије кошуља,
У душеку добар јунак спава,
Загрлио Призренку девојку!!
Свака ма рада је породу,
Те украде од змије кошуљу,
Па је тури на ту ватру живу,
Па потрча краљу господару:
"Благо тебе а и мене краље!
"Ја се дигох на високу кулу,
"На одаји ја отворих врата,
"На јастуку од змије кошуља,
"У душеку добар јунак спава,
"Загрлио Призренку девојку;
"Ја украдох од змије кошуљу,
"Па ју турих на ту ватру живу."
"Што је, љубо, изела те змија!"
Потрчаше куле на висину,
Шта да виде? чуда големога!
Мртав јунак у душеку лежи,
Загрлила г' Призренка девојка,
И овако она беседила:
"Јаој мене, до Бога једнога!
"Што остадох млада удовица!
"О свекрво, да те Бог убије!
"А мене си мало учинила,
"А себе си горе доправила."
Оста мајка без сина својега,
Од нас песма, а од Бога здравље!
Нас лагали, ми полагујемо.^[9]

У народу нашему има и приповијетка, како је жена родила змију, па кад су је овако оженили и млада видјела, да у вече из змијине кошуље излази прекрасан момак те с њоме спава, а у јутру се опет завлачи у змијину кошуљу, она се договори са свекрвом, па му кошуљу спале на ватри. Кад се момак пробуди, он отиде од жене у свијет, казавши јој, да се с дјететом, с којијем била трудна, не ће растати, докле га не нађе и он руку на њу не метне, а прије да га не ће наћи, док не подере гвоздене опанке и не сатре гвозден штап тражећи. По том она, тражећи га свуда, дође к сунцу, но оно јој каже, да га дању нигдје видјело није, и пошаље је к мјесецу, да пита њега, није ли га он гдје ноћу видјео. На походу оданде поклони јој сунчева мајка златну преслицу са златном кудјељом и с вретеном. Кад дође к мјесецу, и он јој одговори, да га нигдје видјео није "Него", вели, "иди к вјетру, те њега запитај, није ли га гдје видјео, јер се он завлачи свуда." Кад оданде пође, поклони јој мјесечева мати златну квочку с пилићима. Кад дође к вјетру и запита га, он јој каже, да га је у тој и у тој земљи видјео, гдје се оженио

9) Гдјекоји пјевачи често додају на свршетку пјесме:
"Онај лаже, који мени каже,
"Онај лаже, а ја полагујем."

С тијем пјевач показује, да ни он сам не држи све за саму истину, што се пјева и царује. Кад га онамо нађе и опанци јој се подеру и штап пребије, она с онијем даровима од сунчеве и мјесечеве мајке поткупи његову жену, те јој допусти, три ноћи с њиме да преноћи. Прву и другу ноћ краљица свога мужа нечим опоји, те је и не види и не чује њезине ријечи: "Краљу, метни руку на мене, да бих се растала с твојијем дјететом;" а трећу дознавши он то од слуге свога, метне у вече под браду сунђер, те у њега саспе оно пиће, које му краљица донесе, и тако остане при себи и метнувши на њу руку, она се растане с дјететом и роди му сина златне косе и златнијех руку; по том он остави ону земљу и краљицу, а с првом се женом и с дјететом врати у своје пређашње краљевство.

Опет то, али друкчије.
(из Црне горе).

Прошеташе до два калуђера
По пржини покрај мора слана,
Шетају се, разговарају се:
"Фала Богу, фала јединоме!
"У јаднога Михаила бана
"Како нема мушкога ђетета,
"До имају девет ђевојаках!
"Да ли знаде госпођа баница,
"Да понесе мрежу од бисера,
"Да је запне мору на извору,
"Да уфати рибу од шес крилах,
"Да изије риби десно крило,
"Имала би златорука сина."
Оно њена зачула јетрва,
А јетрва Којадиновица,
Све јој, што је и како је, каза.
Понесоше мрежу од бисера,
Запеше је мору на извору,
Уфатише рибу од шес крилах.
Виђи кучке Којадиновице!
Он' изједе риби десно крило,
А баници дала је лијево;
Обје двије трудне остануле.
Ного виђи Којадиновицу!
Она има златорука сина,
А баница змију краосицу,
Змија јој се у криоце ваља.
Кад то виђе Михаиле бане,
Он дозива слугу Радосава:
"А ну ходи, моја вјерна слуго!
"Узми ову змију краосицу,
"Те је бачи мору у пучину."
Скочи слуга, змију дофатила,
И бачи ју мору у пучину.
А кад слуга дома доходила,
Ал' је змија прва уграбила,
И дошла је у криоце мајци.
Кад је нојца о вечери била,
Затворише змију у одају,
И шњом хојде Веруша ђевојка,
Најпрва кћер Михаила бана,
Колико се брата ужељела,
Од змије се одвојит' не хоће.
А кад нојца по вечери била,
Бачи змија крила и окриље,
И отури од себе кошуљу.
Кад то виђе Веруша ђевојка,
Она јасно од радости висну,
Из одаје изљезе ђевојка,
Својој старој говорила мајци:
"Ха, ну ходи, моја мила мајко!
"Да ти видиш чудо неглејано:
"Није ово змија краосица,
"Но је ово огњанити змају,
"На њега су до три обиљежа:
"Вуча шапа и орлуја панџа,
"Из зубах му живи огањ скаче;
"Диван ли је, јад га задесио!
"И мене је ноћас говорио,
"Да ће сутра лећет' под облаке,
"За годину дома доћи не ће."
Оно рече, сузама просула,
А мајка је веселити пође:
"Не бој ми се, моја кћери мила!
"Њега хоће уставити мајка."
Па уљеже у одају брзо,
Украде му крила и окриље,
И украде од змије кошуљу,
Све у живи огањ запретала,
На огањ је сина изгорела.^[10]

Напомена

10) Свршетак ове пјесме види се да је врло скраћен.

Наход Симеун.

Уранио старац калуђере
На Дунаво на воду студену,
Да завати воде на Дунаву,
Да с' умије и Богу се моли;
Намјера је старца нанијела,
Нађе старац сандук од олова,
Истурила вода под обалу,
Млидијаше у њему је благо,
Однесе га у свог намастира;
Кад отвори сандук од олова,
Ал' у њему блага не бијаше,
Већ у њему једно мушко чедо,
Чедо мушко од седам данака;
Из сандука чедо извадио,
Покрсти^[11] га у свом намастиру,
Лијепо му име нађенуо,
Нађенуо: Наход Симеуне.
Не шће дават' чедо на дојиље,
Већ га рани у свом намастиру,
Рани њега медом и шећером.
Кад је била чеду годиница,
Колик' друго од три годинице;
Кад је било од три годинице,
Колик' друго од седам година;
А кад било од седам година,
Колик' друго од дванаест љета;
Кад је било од дванаест љета,
Колик' друго од двадест година.
Чудно Симо књигу изучио,
Не боји се ђака ниједнога,
Ни својега старца игумана.
Једно јутро у свету неђељу
Изишли су ђаци намастирски,
Те с' играју игре свакојаке:
Скачу скока, мећу се камена,
Прескаче им Наход Симеуне,
Прескаче им, каменом одмеће;
Мани бјеху ђаци намастирски,
Па говоре Наход-Симеуну:
"Симеуне, један находниче!
"Ти не имаш рода ни племена,
"Ти се не знаш од рода каква си,
"Тебе ј' наш'о старац игумане
"У сандуку води под обалом."
Мучно бјеше Наход-Симеуну,
Оде Симо у своју ћелију,
Па узима часно јеванђеље,
Чати Симо, а сузе просипа.
Долази му отац игумане,
Па он пита Наход:Симеуна:
Што је тебе, Симеуне сине?
"Те ти рониш сузе од очију?
"Шта је мало у мом намастиру?"
Вели њему Наход Симеуне:
"Господине, оче игумане!
"Коре мене ђаци намастирски,
"Да се не знам од рода каква сам,
"Да си наш'о мене под обалом:
"Већ чујеш ме, оче игумане
"Ако знадеш Бога истинога,
"Дај ти мене твојега ђогата,
"Да ја идем у свијет бијели,
"Да ја тражим, од каква сам рода:
"Ал' сам каква рода хорјатскога;
"Да л' од каква рода господскога;
"Ја л' ћу скочит' у тихо Дунаво."
Жао бјеше старцу игуману,
Пази Сима, како свога сина;
Пореза му св'јетло одијело,
Даде њему хиљаду дуката
И ђогата свога из подрума.
Оде Симо у свијет бијели,
Хода Симо девет годиница,
Тражи Симо рода и племена,
Ал' како ће њега находити,
Кад никога питат' не умије?
Када наста година десета,
На ум паде Наход-Симеуну,
Да он иде своме намастиру;
Он поврати својега ђогата.
Једно јутро бјеше уранио
Испод града бијела Будима;
Одраст'о је Наход Симеуне,
А љепши је од сваке ђевојке,
Добро свога одгајио ђога,
Поиграва пољем Будимскијем,
А запјева грлом бијелијем;
Гледа њега Будимска краљица,
Када згледа Наход-Симеуна,
Она виче танану робињу:
"Живо иди, танана робињо,
"Под јунаком увати ђогата,
"Кажи њему: "Краљица те зове,
"Нешто тебе има говорити."
Оде живо танана робиња,
Под Симом је коња уватила,
Симеуну тихо говорила:
"О јуначе! зове те краљица,
"Нешто тебе има говорити."
Тад' Симеун поврати ђогата
У авлију под бијелу кулу,
Даде ђога тананој робињи,
А он оде уз бијелу кулу.
Кад изиђе госпођи краљици,
Капу скида, до земље се свија
И краљици Божју помоћ даје,
Краљица му Божју помоћ прима,
Сједе њега за совру готову,
Донесоше вино и ракију
И лијепу сваку ђаконију.
Сједи Симо, пије рујно вино,
Ал' не може госпођа краљица,
Већ све гледа Наход-Симеуна.
Кад је ноћца била омркнула,
Тад' краљица рече Симеуну:
"Скидај рухо, незнана катано!
"Ваља тебе ноћити с краљицом
"И обљубит' Будимску краљицу."
Симеуна вино преварило,
Рухо скиде, леже са краљицом,
Те краљици обљубио лице.
Кад у јутру јутро освануло,
Симеуна попустило вино,
Те он виђе, што је учинио,
Симеуну врло мучно било,
Скочи Симо на ноге лагане,
Опреми се, па оде ђогину,
Уставља га госпођа краљица
На шећерли каву и ракију,
Симеун се не ће уставити,
Већ он свога усједе ђогата,
Оде Симо низ поље Будимско.
Доцкан Симу на ум припануло,
Остало му часно јеванђеље
Код краљице на бијелој кули;
Врати Симо помамна ђогата,
У авлији коња уставио,
А он иде на бијелу кулу,
Али сједи госпођа краљица,
Сједи млада кули на пенџеру,
Она чати часно јеванђеље,
Рони сузе низ бијело лице;
Рече Симо госпођи краљици:
"Дај, краљице, часно јеванђеље."
Одговори госпођа краљица:
"Симеуне, дуго јадан био!
"У з'о час га рода потражио!
"А у гори дош'о у Будима
"И ноћио с госпођом краљицом
"И краљици обљубио лице!
"Ти си своју обљубио мајку!"^[12]
Кад то зачу Наход Симеуне,
Проли сузе од бијела лица,
Па узима часно јеванђеље
И краљицу пољуби у руку,
Оде Симо до свога ђогата,
Усједе га, оде намастиру.
Кад је био спрема намастира,
Угледа га отац игумане,
Позна свога ђога из подрума
И на њему Наход-Симеуна,
Мало ближе пред њег' излазио,
Симеуне спаде од ђогата,
Поклони се до земљице црне,
Љуби оца у скут и у руку.
Говори му отац игумане:
"Ђе си мене, Наход-Симеуне?
"Ђе си мене толико вријеме?"
Вели њему Наход-Симеуне:
"Не питај ме, оче игумане!
"У з'о час сам рода потражио,
"А у гори дош'о до Будима."
Све се њему исповиђе Симо.
Кад то чуо отац игумане,
Узе Сима за бијелу руку,
Па отвори тавницу проклету,
Ђено лежи вода до кољена,
И по води гује и јакрепи,
Симеуна баци у тавницу,
Па затвора тавницу проклету,
Кључе баци у тихо Дунаво,
Па је старац тихо говорио:
"Кад изишли кључи из Дунава,
"Симеун се грија опростио!"
Тако стаде за девет година.
Када наста година десета,
А рибари рибе поваташе
И у риби кључеве нађоше,
Доказаше старцу игуману;
Игуману на ум паде Симо,
Па он узе кључе од тавнице,
Те отвори проклету тавницу,
У тавници воде не имаде,
Нити гмижу гује и јакрепи;
У тавници сунце огријало,
Симо сједи за столом златнијем,
У рукама држи јеванђеље.

11) У говору би се казало: крсти га; а покрстити говори се за онога, који је какве друге вјере, н. п. Турчина или Чифутина.

12) Ваља да је у јеванђелију, спријед или на крају, било записано, чије је оно, ко је он, и чега ради иде по свијету.

Опет Наход Симеун.

Рани царе у Јању девојку
Од малена до десног колена,
Не рани је, да је другом даје,
Већ је рани, да је за се узме;
Царе оће, а девојка не ће;
Њу ми просе лале и везири,
Лале просе, ал' је царе не да,
Већ он узе под силу девојку.
По том мало време постајало,
Мало време, три године дана,
Мед њима се мушко чедо нађе,
Ал' га мајка неговат' не може,
Већ му сави књиге и кошуље,
Па га зали у олово тешко,
Па га баци у то море сиње:
"Носи, море, са земље неправду;
"Ранитељ је како и родитељ."
Подиже се патријару Саво,
Подиже се итар лов ловити;
Лов ловио летњи дан до подне,
И од лова пишта не улови,
Кад се двору беше повратио,
Бог му даде и срећа донесе.
Те он нађе сандук од олова,
Истурила вода под обалу,
У сандуку чедо мушка глава,
Нит' се смеје, нит' ручицу даје,
Ни крштено, ни зламеновано;
Узе Саво чедо мушку главу,
Однесе га Вилендари цркви,
Па крстише чедо мушку главу,
Лепо су му име наденули,
Лепо име: Наод Симеуне.
Кад је дете до коња дорасло,
Добра коња и светла оружја,
Лепо дете књигу изучило;
Ал' беседи патријару Саво:
"Чедо моје, Наод-Симеуне!
"Ја сам тебе, чедо, одранио,
"Ранио сам ал' родио нисам,
"Наш'о сам те мору под обалом;
"Узми, сине, књиге и кошуље,
"Пак ти иди од града до града,
"Те ти тражи родитеља свога."
Узе Сима књиге и кошуље,
Па он оде од града до града,
А кад дође баш у Јања града,
У Јању се царе преставио,
Преставио, и саранили га,
Оста сама царица госпођа,
Оста сама у бијелу двору,
Њу ми просе лале и везири,
Лале просе, а царица не ће,
Већ беседи царица госпођа:
"Одбер'те се шездесет делија,
"На лепоту да нема лепшега,
"На висину да нема вишега;
"Ја ћу стати на бела бедема,
"Бацићу се злаћеном јабуком,
"Ко уграби злаћену јабуку,
"Онога ћу верна љуба бити."
Одбраше се шездесет делија,
На лепоту да лепшега нема,
На висину да вишега нема,
И стадоше граду под бедема,
А царица граду на бедема,
Па се баци злаћеном јабуком;
Ту се деси Наод-Симеуне,
Те уграби злаћену јабуку,
Па се венча с царицом госпођом.
По том мало време постојало,
Мало време три недеље дана,
Подиже се Наод-Симеуне,
Подиже се итар лов ловити,
Оста сама царица госпођа,
Оста сама у бијелу двору;
Кад царица постељу претресла,
Она нађе књиге и кошуље:
"Мили Боже! на свему ти фала!
"Да врло сам Богу сагрешила!"
Кад је било сунце на заоду,
Иде Сима из лова итрога,
Пред њег' шета госпођа царица,
Рони сузе низ господско лице:
"Чедо моје, Наод-Симеуне!
"Да врло си Богу сагрешио!
"Јер си своју обљубио мајку
"У незнању, моје чедо драго!"
Кад то зачу Наод-Симеуне,
Проли сузе низ господско лице,
Право оде Вилендари цркви,
Паде Сави преко свилна крила,
Стаде грозне сузе проливати:
"А мој бабо, патријару Саво!
"Да ти кажем до две до три речи:
"Ја сам Богу врло сагрешио,
"Јер сам своју обљубио мајку
"У незнању, родитељу Саво!
"Можеш ли ми за то дуовати?"
Ал' беседи патријару Саво:
"Чедо моје, Наод-Симеуне!
"Не могу ти за то дуовати;
"Није шала своја стара мајка!
"Овако ти могу дуовати:
"Да сазидам кулу од камена,
"Да те бацим у камену кулу,
"Пак да кључе у море забацим;
"Када кључи из мора изађу,
"Онда ћеш се грека опростити."
Па сазида патријару Саво,
Он сазида кулу од камена,
Баци Симу у камену кулу,
А кључеве у то море сиње.
Прође време тридесет година,
Дигоше се по мору аласи,
И по мору рибу поваташе,
Уватише рибу златоперну,
Поклонише патријару Сави,
Кад је Сава рибу распорио,
У риби је кључеве нашао,
За то Сава и заборавио.
Почем виде, по том и познаде:
"Јаој мени до Бога вишњега!
"Ја сам Симу и заборавио,
"Ово с' кључи од мојега Симе."
Па отвори на тавници врата,
Ал' се онде Сима преставио,
Преставио, и посветио се;
Глас дадоше на четири стране,
Скупише се млоги свештеници,
Те чатише три дни и три ноћи,
И држаше велика денија
И чатише велике молитве:
Моле свеца, куд ће светац поћи;
Оће светац Вилендари цркви;
Онде нам је светац почивао
А у красној Вилендари цркви.
Благо оном брату ришћанину!
Кој' целива и прилог придаје,
Прилог даје, и очима гледи.

Предраг и Ненад.

Рани мајка два нејака сина,
У зло доба у гладне године,
На преслицу и десницу руку.
Лепа им је имена надела:
Једном Предраг, а другом Ненаде.
Предраг мајци до коња дорасте,
А до коња, и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку
И прибеже гори у ајдуке.
Оста мајка ранећи Ненада,
Ненад браца ни зазнао није.
И Ненад је мајци дорастао
А до коња и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку,
И прибеже гори у ајдуке,
Ајдукова три године дана.
Он је јунак мудар и разуман,
И срећан је свуда на мејдану;
Учини га дружба старешином,
Старешова три године дана.
Ал' се млађан зажелио мајке,
Дружбини је браћи беседио:
"Ој дружбино, моја браћо драга!
"Ја сам вам се зажелио мајке,
"Ајте, браћо, да делимо благо,
"Да идемо сваки својој мајци."
Дружбина га радо послушала.
Како који изасипа благо,
Тај се њему и заклиње тешко:
Који брацем, а који сестрицом;
А кад Ненад свој' изасу благо,
Дружбини је браћи беседио:
"Ој дружбино, моја браћо драга!
"Брата немам, а сестрице немам,
"Већ: тако ми Бога јединога!
"Десница ми не усала рука
"Добру коњу грива не опала!
"И бритка ми сабља не рђала!^[13]
"Ни у мене више нема блага."
Кад су тако поделили благо,
Ненад седе на добра коњица,
Пак се диже својој старој мајци
Лепо га је дочекала мајка,
Пред њег' носи слатку ђаконију.
Кад су били сели за вечеру,
Ненад мајци тијо беседио:
"Ој старице, моја мила мајко!
"Да ми није од људи срамоте,
"Да ми није од Бога греоте,
"Не би рек'о, да си моја мајка:
"Зашт' ми ниси браца породила,
"Јали браца, јали милу сеју?
"Кад сам био с друштвом на деоби,
"Сваки ми се заклињаше тешко:
"који брацем, а који сестрицом,
"А ја, мајко, собом и оружјем,
"И добријем коњем испод себе."
Стара му се насмејала мајка:
"Не будали, млађани Ненаде!
"Ја сам теби браца породила,
"Предрагога твог брата рођеног,
"И јуче сам за њег' разaбрала!
"Да с' наоди и да ајдукује
"У зеленој гори Гаревици,
"Пред четом је јунак арамбаша."
Беседи јој млађани Ненаде:
"Ој старице, моја мила мајко!
"Покрој на ме све ново одело,
"Све зелено од чое зелене,
"А ократко с горицом Једнако,
"Да јe идем браца да потражим,
"Да ме жива моја жеља мине."
Беседи му стара мила мајка:
"Не будали, млађани Ненаде!
"Јер ћеш лудо изгубити главу."
Али Ненад мајке не слушаше,
Већ он чини, што је њему драго:
Он покроји на себе одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом једнако,
Пак уседе на добра коњица,
И диже се браца да потражи,
Да га жива жеља мимоиђе.
Нигди свога он не пушта гласа,
Нити пљуну, ни на коња викну;
А кад дође гори Гаревици,
Кличе Ненад, како соко сиви:
"Гаревице, зелена горице!
"Не раниш ли у себи јунака,
"Предрагога мог брата рођена?
"Не раниш ли у себи јунака,
"који би ме с брацем саставио?"
Предраг седи под јелом зеленом,
Предраг седи, пије рујно вино;
Кад саслуш'о Ненадова гласа,
Дружбини је браћи беседио:
"Ој дружбино, моја браћо драга!
"Испадните на друм за бусију,
"Дочекајте незнана делију,
"Нит' га бијте, нити га глобите,
"Већ га жива мени доведите:
"Откудгод је, он Је рода мога."
Устало је тридесет момака,
На три места све по десет стало.
Кад на први десет наишао,
Нитко не сме пред њег' да изиђе,
Да изиђе, да коња привати,
Већ га сташе стрелом стријељати.
Беседи им млађани Ненаде:
"Не стрељајте, браћо из горице,
"Не била вас вашег брата жеља,
"Како мене и брата мојега!
"Што ме тужан овуд потерало!"
Они њега пропустише с миром.
Кад на други десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
И њима је Ненад беседио:
"Не стрељајте, браћо из горице,
"Не била вас вашег брата жеља,
"Кано мене и брата мојега!
"Што ме тужан овуд потерало!"
И они га пропустише с миром.
Кад на трећи десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
Расрди се млађани Ненаде,
Пак удари на триест јунака:
Први десет сабљом посекао,
Други десет коњем погазио,
Треби с' десет по гори разбеже,
Које к гори, које к води ладној
Глас допаде Предрагом јунаку:
"Зле га сео, Предраг арамбаша!
"Дође теби незнана делија,
"Исече ти по гори дружбину."
Предраг скочи на ноге лагане,
Пак узима луке и стријеле,
Пак излази на друм на бусију,
Пак заседа за јелу зелену,
Скида њега стрелом са коњица
На зло га је место ударио,
На зло место, у срце јуначко.
Врисну Ненад, како соко сиви,
Вриштећи се по коњу повија:
"Ј'о јуначе, из горе зелене!
"Жива тебе, брате, Бог убио!
"Десница ти усанула рука,
"Из које си стреле испустио!
"И десно ти око искочило,
"С којим си ме, море, намотрио!
"Још те твога брата жеља била,
"Кано мене и брата мојега!
"Што ме тужан овуд потерало,
"Наопако а по моју главу!"
Кад је Предраг речи саслушао,
Иза јеле њега запитује:
"Тко си јунак, и чијег си рода?"
Рањен Ненад њему одговара:
"Што ме, море, ти за рода питаш?
"Од мене се оженити не ћеш;
Ја сам јунак млађани Ненаде,
"Имам стару саморану мајку,
"И једнога брата рођенога,
"Предрагога мог брата рођена,
"Пак се диго да њега потражим,
"Да ме жива моја жеља мине,
"Наопако а по моју главу!"
Кад је Предраг речи разабрао,
Од стра љута стреле испустио,
Пак притрча рањену јунаку,
Скида њега с коња на травицу:
"Та ти ли си, мој брате Ненаде!
"Ја сам Предраг твој братац рођени
"Можеш ли ми ране преболети?
"Да подерем танане кошуље,
"Да те видам и да те завијам."
Рањен Ненад њему одговара:
"Та ти ли си, мој брате рођени!
"Вала Богу, кад сам те видео,
"Те ме жива моја жеља мину;
"Не могу ти ране преболети,
"Већ ти проста моја крвца била!"
То изусти, па душицу пусти.
Над њим Предраг јаде јадикује:
"Ј'о Ненаде, моје јарко сунце!
"Рано ти ми ти беше изишло,
Па ми тако рано ти заседе!
"Мој босиљче из зелене башче!
"Рано ти ми беше процватио,
"Па ми тако рано ти увену!"
Па потрже ноже од појаса,
Те удара себе у срдашце,
Мртав паде покрај браца свога.

13) За чудо је, како се у Црној гори не куну оружјем, а приповиједају, да је у Арнаута, њиховијех сусједа, највећа заклетва: "Тако ме пушка не преварила у највећој невољи!"

Цар Дуклијан и Крститељ Јован.
(из Црне Горе).

Вино пију до два побратима
На пржину накрај мора слана,
Једно јесте царе Дуклијане,
А друго је Крститељ Јоване.
Пошто су се напојили вина,
Но да рече Крститељ Јоване:
"Ходи, побро, да се посиграмо,
"Ти коруном, а ја ћу јабуком."
Па скочише, те се посиграше:
Свети Јован отисну јабуку,
Она паде мору у дубине,
Топле су га сузе пропануле,
Но му царе ријеч проговара:
"А не плачи, драги побратиме!
"Не мој мене уграбит' коруну,
"Ја ћу тебе извадит' јабуку."
Јован му се Богом кунијаше,
А да му је уграбити не ће.
Таде царе у море уплива,
А полеће Јован на небеса,
Пред Господом те је излазио,
Па је пред њим ријеч говорио:
"Боже вјечни и пресвети оче!
"Хоћу ли се тобом заклет' криво
"Хоћу л' цару уграбит' коруну?"
Господ њему ријеч говорио:
"О Јоване, моја вјерна слуго!
"Закуни се мноме трипут криво,
"Теке не мој мојијем именом."
Свети Јован слеће на пржину.
Таде царе из мора изиде,
И изнесе у зубе јабуку;
Па су опет игру заметнули:
Свети Јован отисну јабуку,
Опет паде мору у дубине,
А Јована сузе пропануле,
Но му збори царе Дуклијане:
"А не бој се, мио побратиме!
"Не мој мене ти украст' коруну,
"Ја ћу тебе извадит' јабуку."
Јован му се Богом кунијаше,
Куне му се Богом по три пута,
А да му је уграбити не ће.
Цар коруну врже под капицу,
Код ње стави тацу злогласницу,
Па у сиње море уронио.
Свети Јован море заледио,
Он заледи дванаес ледовах,
Па уграби од злата коруну,
И полеће к небу у висине,
А закркта тица злогласница,
У дно мора царе опазио,
Па се загна мору из дубине,
Три је леда главом проломио,
Па се натраг опет повратио,
И на главу ками дофатио,
Мали ками од хиљаде оках,
И проломи дванаес ледовах,
Па је своја расклопио крила,
За Јованом у поћеру пође,
Достиже га на небеска врата,
За десну га ногу уфатио,
Што дофати, оно и окиде.
Сузан Јован пред Господом дође,
Сјајно сунце^[14] на небо донесе,
И Богу се Јован пожалио,
Како га је царе нагрдио.
Господ му је таде говорио:
"А не бој се, моја вјерна слуго!
"Свакоме ћу тако учинити."
То је било, а Богу за славу.

Напомена

14) До сад свуда бјеше коруна (corona, круна), а ондје сунце!Ја сам још у дјетињству слушао, гдје се овај догађај и приповиједа у народу овако:

Кад су ђаволи отпали од Бога и утекли на земљу, онда су и сунце однијели са собом, па га ђаволски цар набио на копље и носио на рамену. Кад већ земља протужи Богу, да хоће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола Кад сиђе свети Аранђео на земљу, он се удружи с ђаволскијем царем; али се ђаволски цар осјети, шта он хоће, па се добро узме у памет. Ходајући тако по земљи њих двојица заједно, дођу на море и стану да се купају; а ђаво удари копље са сунцем у земљу. Пошто се мало прокупају, онда рече свети Аранђео: "Де да ронимо, да гледамо, који може дубље." А ђаво му одговори: "Хајде де " Онда свети Аранђео зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога. Сад :греба и ђаво да зарони, али се боји, да му свети Аранђео не однесе сунце У томе му падне на ум, те пљуне, и од његове пљуванке постане сврака да му чува сунце, док он зарони и изнесе у зубима морскога пијеска. Како ђаво зарони, свети Аранђео прекрсти руком море, те на њему постане лед од девет аршина дебео, па онда спопадне сунце и побјегне к Богу, а свраке стане крека. Кад ђаво чује сврачји глас, онда већ види шта је, па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило, не може на поље! Онда се брже боље врати опет па дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за светијем Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад свети Аранђео корачи једном ногом к Богу на небо, ђаво га стигне, те му ноктима из табана у друге ноге ишчупа велики комад меса Кад свети Аранђео дође са сунцем онако рањен пред Бога, онда заплаче: "Што ћу, Боже, овако грдан?" А Бог му рече. "Ћути, не бој се; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину." И тако Бог уреди, те у свијех људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до данас.

Часни крсти.

Вино пије царе Костадине
У лијепу месту Цариграду
У својему двору господскоме,
Шњиме пију Божји апостоли:
Свети Петар и апостол Павле;
Ал' беседи царе Костадине:
"О връовни божји апостоли!
"Гди су саде наши часни крсти?"
"У кога су цара честитога?"
А беседе Божји апостоли:
"О велики царе Костадине!
"Наши с' крсти у земљи Јеврејској,
"У проклета цара Јеврејина;
"Дижи, царе, сву војску ришћанску,
"Иди с војском на земљу Јеврејску,
"Те поарај сву земљу Јеврејску
"Поарај је и огњем попали,
"И увати цара Јеврејина,
"Те га мучи мукам' свакојаким;
"Ал' је тврда вера у Чивута,
"На мука ће царе умријети,
"Часни крста не ће проказати;
"Макни, царе, жестоке чауше
"До богата двора царевога,
"Од царице чедо уграбите,
"Ти наложи до два огња жива,
"Метни чедо међ' два огња жива,
"Нека пишти, кано змија љута,
"А свака је мајка милостива
"И на своје чедо жалостива.
"Царица ће крсте проказати."
Кад је царе разабрао речи,
Књиге пише на четири стране,
Те покупи сву војску ришћанску,
Оде с војском на земљу Јеврејску,
Сву Јеврејску земљу поарао,
Поарао, огњем попалио,
Уватио цара Јеврејскога,
Мучио га мукам' свакојаким:
Пребио му и ноге и руке,
Повадио и очи и зубе,
На тешки га мука уморио,
Ал' је тврда вера у Чивута,
Гди на мука царе погинуо,
Часни крста не те да прокаже!
Цар намаче жестоке чауше
До богата двора царевога,
Од царице чедо уграбише,
Наложише до два огња жива,
Метнуш' чедо међ' два огња жива.
Писну чедо, како змија љута,
А приступа проклета Јеврејка,
А приступа, а сузе пролива,
Љуби цара у скут и у руку,
Чарну земљу, гди папучом стоји.
"О велики царе Костадине!
"О честити царе Костадине!
"Од огња ми чедо одмакните,
"Ја ћу ваше крсте проказати."
Па заусти проклета Јеврејка,
Заустила крсте да прокаже,
Па и опет не те проказати!
Плану царе, како ватра жива:
"Ближе к огњу чедо примакните!
"Ближе к огњу чедо примакоше,
Писну чедо, како змија љута,
Сузе рони проклета Јеврејка,
Врло моли цара Костадина:
"О велики царе Костадине!
"О за Бога, царе Костадине!
"Од огња ми чедо одмакните
"Ја ћу ваше крсте проказати."
Од огња јој чедо одмакоше,
А говори проклета Јеврејка:
"Видиш царе Ођубар^[15] планину?
"Дижи војску, иди под планину,
"Те раскопај Ођубар планину,
"Наћи ћете камен становити,
"Ви разбијте камен становити,
"Просуће се млоги крсти златни.
"Што Јевреји крсте саковали
"На прилику како ваши крсти,
"Да се ваши крсти не познаду."
Диже војску царе Костадине,
Те отиде горе под планину,
Раскопаше Ођубар планину,
И нађоше камен становити,
И разбише камен становити,
Просуше се млоги крсти златни,
Што Јевреји крсте саковали
На прилику како наши крсти,
Да се наши крсти не познаду,
Односе и цару Костадину,
Узима и царе Костадине,
Па и царе о камен удара,
Пребију се на двоје на троје;
Кад донеше наше крсте часне,
Цар заману да уд'ри о камен,
Пред њиме се камен распрскао
Кад то виде царе Костадине,
Онда царе на ноге устаде,
Те се часном крсту поклонио
И часнога крста целивао,
И целива сва војска ришћанска
Кад је царе крсте избавио,
Диже војску, оде двору своме
Док је био царе Костадине,
Часни крсти на земљи сијали,
Сјали красном народу ришћанском,
Кад премину царе Костадине
И честита царица Јелена,
Онда часни крсти васкрсоше,
Васкрсоше горе на небеса,
Те сијају на ономе свету,
Како сунце на овоме свету.

15) Једни пјевају Обљуба мјесто Ођубар.

Цар Костантин и ђаче самоуче

Славу слави царе Костантине
У прољеће честит данак Ђурђев,
Три је царе совре поставио:
Једна совра од сувога злата,
Друга совра од сребра чистога,
Трећа совра дрва шимширова.
Која совра од сувога злата,
За њом сједи дванаест владика
И четири старе патријаре;
Која совра од сребра чистога,
За њом сједи триста калуђера;
Која совра дрва шимширова,
За њом Сједи триста ђеце ђака,
Међу њима ђаче самоуче.
Ал' пошета царе Костантине,
Он се шета од совре до совре,
Кад дошета соври сува злата,
Ђено сједи дванаест владика
И четири старе патријаре,
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио:
"О за Бога! дванаест владика!
"И четири старе патријаре!
"Не би сте л' ми могли дувовати:
"Ја сам тежак грије учинио:
"Јесам био своје родитеље
"Како бих се грија остајао?"
Вели њему дванаест владика
И четири старе патријаре,
Не говоре Богу по закону,
Већ говоре цару по хатеру:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати:
"Ти начини круне позлаћене
"Све од сребра и сувога злата
"А искити драгијем камењем,
"Те поклони на дван'ест владика
"И четири старе патријаре,
"Тако ћеш се грија остајати."
Опет шета царе Костантине,
Док дошета соври сребра чиста,
Ђено сједи триста калуђера,
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио:
"Оци свети, триста калуђера!
"Не би л' могли мени дувовати:
"Ја сам грије тежак учинио:
"Јесам био своје родитеље,
"Како бих се груја остајао?"
Вели њему триста калуђера,
Не говоре Богу по закону,
Већ говоре цару по хатеру:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати;
"Ти нам пиши триста парусија
"Баш на ово триста калуђера,
"Још погради б'јеле манастире,
"Ђе ће живљет' млоги калуђери,
"За те молит' Бога без престанка,
"Тако ћеш се грија остајати."
Опет шета царе Костантине,
Док дошета соври најпосљедњој,
Најпосљедњој, дрва шимширова,
Ђено сједи триста ђеце ђака,
Међу њима ђаче самоуче,
И њима се царе поклонио,
И овако био бесједио;
"Ђецо моја, три стотине ђака!
"Не би сте л' ми могли дувовати:
"Ја сам грије тежак учинио:
"Јесам био своје родитеље,
"Како бих се грија остајао?"
Ђеца муче, ништа не говоре,
Но бесједи самоуче ђаче,
Не говори цару по хатеру,
Већ говори Богу по закону:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати:
"Ти начини лучеву ћелију,
"Намажи је лојем и катраном,
"Затвори се, царе, у ћелију,
Запали је са четири стране,
"Нека гори с вечер' до свијета,
"Ак' останеш, царе, у ћелији,
"Онда си се грија остајао."
Кад то чуо царе Костантине,
То је њему врло мучно било,
Па он гради лучеву ћелију,
Намаза је лојем и катраном,
У њу баца ђаче самоуче,
Затвори га царе у ћелију,
Запали је са четири стране,
Она гори с вечер' до свијета.
Кад у јутру бијел дан освану,
Рано рани царе Костантине,
Да обиђе ђаче и ћелију;
Кад је царе доље доходио,
Од ћелије ништа до пепела,
Насред њега самоуче ђаче;
У руку му књиге салтијери,
Те се моли Богу по закону.
Кад то виђе царе Костантине,
Он се бјеше врло зачудио,
Како оста ђаче самоуче,
Брже гради лучеву ћелију,
Намаза је лојем и катраном,
Затвори се царе у ћелију,
Запали је са четири стране,
Она гори с вечер' до свијета;
Кад у јутру данак освануо,
Поранило самоуче ђаче,
Да обиђе цара и ћелију;
Кад је ђаче тамо доходило,
Од ћелије ништа до пепела,
Оно тражи цара по пепелу,
Десну му је находило руку,
Рука му се десна посветила.
Што се цару рука посветила,
Њом је млога добра учинио:
Млоге гладне јесте наранио,
А жедне је царе напојио,
Голе, босе јесте преођео,
Надгледао ништа и убога;
За то му се посветила рука.

Како се крсно име служи.

Свеца слави Српски цар Степане,
Свеца слави, светог Аранђела,
Сву господу на свеца сазвао,
Сазвао је триста свештеника
И дванаест велики владика,
И четири стара проигумна.
Лепо и је царе посадио:
Све колено један до другога,
А цар Степан ладно вино служи,
Господаром редом чашу даје,
Како царски ваља и требује
Послужити крсно име своје.
Ал' беседе господа ришћанска:
"Цар честити, огрејано сунце!
"То је нама зазор и срамота,
"Да ти нама ладно вино служиш,
"Него седи с нама за трпезу,
"Слугам' подај, нека вино служе."
Превари се српски цар Степане,
Те он седе с њима за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао,
Слугам' даде, да му вино служе,
Да му слуге крсно име служе,
Не послужи крсно име своје
Један данак, како један часак.
Док цар Степан на ногу стајаше,
Стајаше му свети Аранђео,
Стајаше му на десном рамену,
Милује га крилом по образу;
Кад цар Степан седе за трпезу,
Расрди се свети Аранђео,
Уд'ри цара крилом по образу,
Па отиде из царева двора.
То из двора нико не видео,
Разма један калуђере стари,
Па он проли сузе низ образе;
Гледали га цареви дворани,
Пак су њему тијо беседили:
Што је тебе, стари калуђере?
"Шта т' је мало у цареву двору?
"Ил' т' мало изест', ил' попити?
"Или си се, стари, препануо,
"Цар ти не ће милостиње дати?"
Ал' беседи стари калуђере:
"Прођ'те ме се, цареви дворани!
"Ни ми ј' мало изест' ни попити,
"Нити сам се старац препануо,
"Што м' цар не ће милостиње дата;
"Него виде, што видео нисам:
"Док цар Степан на ногу стајаше,
"Стајаше му свети Аранђео,
"Стајаше му на десном рамену,
"Милуе га крилом по образу;
"Кад цар Степан седе за трпезу,
"Расрди се свети Аранђео,
"Уд'ри цара крилом по образу,
"Па отиде из царева двора."
То дворани цару доказаше,
Онда царе на ноге устаде,
И подиже триста свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара проигумна;
Те узеше књиге цароставне,
Те чатише велике молитве
И држаше велика бденија
За три дана и три ноћи тавне;
Моле с' Богу и свет' Аранђелу,
Те се на то једва смиловао,
Смиловао свети Аранђеле,
Те је цару греке опростио,
Што је царе сео за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао.

Ко крсно име слави, оном и помаже.

Што протужи рано у недељу,
У недељу прије јарког сунца,
У соколу граду бијеломе
У тамници Петра Мркоњића?
Огласује, да је соко сиви,
По истини војвода Тодоре.
Ако тужи, за невољу му је:
Сутра му је крсно име свето,
Крсно име, свети Ђеорђије,
А нема га чиме прославити,
Пак братими капиџију млада:
"Богом брате, капиџија млади!
"Отвори ми на тамници врата,
"Да ја идем Петру Мркоњићу,
"Да се молим Пери господару,
"Да ме пусти на Бога на јемца,
"Да отидем на вашу чаршију,
"На чаршију тамо међ' трговце,
"Да попросим и леба и вина,
"Да нараним сужње по тамници
"Ради Бога и крсног имена."
Капиџија за Бога примио,
Па он пусти војводу Тодора,
Пусти њега Петру Мркоњићу,
Пусти г' Петар на Бога на јемца,
Оде Тодор тамо на чаршију,
На чаршију тамо међ' трговце;
У Тодора нигди ништа нема,
Разма једни ножи позлаћени,
Сребрни су, пак су позлаћени;
Он изнесе ноже међ' трговце,
Трговци му цијенили ноже:
Та један му два дуката даје,
А други му три дуката даје,
Трећи смисли и Бога и душу,
Те му даде четири дуката.
Дукат узе леба бијелога,
Други дукат вина и ракије,
Трећи дукат сваке ђаконије
И убаве оне јасне свеће,
А четврти дукат оставио,
Да дарује сужње по тамници
Ради Бога и крсног имена.
Па је Тодор ужегао свећу,
Па отиде доле у тамницу,
Те ставио сужњем вечерати,
Вечерају, пију вино ладно,
Сетише се лепе славе Божје,
Уста Тодор, у славу напија:
"О убава лепа славо Божја!
"Свети Ђорђе, крсно име моје!
"Опрости ме тамнице проклете!"
Теке Тодор у славу напија,
У то доба јунак пред тамницу!
Пак дозива војводу Тодора:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Оди к мене, брате, пред тамницу,
"Да ти кажем до две до три речи
А беседи војвода Тодоре:
"Опрости ми, незнана делијо,
"Ја би каил пред тамницу доћи,
"Ал' је пуста синоћ затворена.
"И кључеви двору однешени." -
"Оди к мене, војвода Тодоре!
"На тамници отворена врата,
"Отворена врата деветора
"И десето брава Дубровничка."
Тад' изиђе војвода Тодоре,
Пред тамницом чудан добар јунак
На витезу коњу зеленоме,
И на њему чисти зелен скерлет,
На глави му красан самур:калпак,
За калпаком ноја птића крило,
Те сен чини коњу и јунаку,
Да му лице не смагне од сунца;
Пак Тодору јунак проговара:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Ти се дижи ноћас из тамнице,
"Пак не иди покрај мора сиња,
"Јер су честе у Латина страже,
"Пак се бојим, да те не увате,
"Већ ти иди преко горе чарне,
"Докле дођеш двору господскоме
Осврте се војвода Тодоре,
Да јунаку даде чашу вина,
Ал' нестаде коња и јунака!
Оде Тодор доле у тамницу,
Те казује међу сужњевима.
Кад видеше тридесет сужања
На тамници отворена врата,
Оставише и лебац и вино,
Отидоше свак' на своју страну
Оде Тодор преко горе чарне.
Каде дође двору господскоме,
Али љуба крсно име служи,
Сазвала је госте и званице,
И кумове и све пријатеље,
Па госпођа крсно име служи,
И госпођа у славу напија:
"Помоз' Боже и свети Ђорђије,
"Крсно име господара мога!
"Опрости га тамнице проклете!
"Донеси га двору господскоме!"
У то доба Тодор у дворове,
Од госпође чашу приватио,
Те напио у славу Божију,
Послужио крсно име своје,
А у своме двору бијеломе,
Почастио госте и званице
И кумове и све пријатеље

Свети Никола.

Боже мили! чуда великога!
Гледах чуда прије невиђена.
У Павлову светом намастиру
Постављени од злата столови,
Сви се свеци редом посадили;
Наврх софре Громовник Илија,
Насред софре Сава и Марија,
По дну софре Петка и Неђеља;
Славу диже светитељ Никола,
И напија у славу Ристову;
Ал' се њему мало задријема,
У дријему чашу испустио,
Чаша паде на столове златне,
Нит' се разби, нит' се проли вино
Кара њега Громовник Илија:
"О мој брате, светитељ Никола!
"И до сад смо пили ладно вино,
"Ал' нијесмо, брате, дријемали,
"Ни из руку чаша испуштали;
"Што се тебе тако задријема?"
Ал' говори светитељ Никола:
"Не карај ме, Громовник Илија;
"Мало тренух, чудан санак усних.
"Навезе се триста калуђера,
"Навезе се у то сиње море,
"Прилог носе Светој гори славној:
"Жута воска и б'јела тамњана:
"Дигоше се вјетри до облака,
"Ударише по мору таласи,
"Да с' потопи триста калуђера,
"У глас викну триста калуђера:
""Помоз' Боже и свети Никола!
""Ђе си гође, да си сада овђе!""
"А ја одох, те их потпомогох;
"Извезе се триста калуђера,
"Извезе се здраво и весело,
"Однесоше прилог Светој гори:
"Жута воска и б'јела тамњана.
"У томе се мене задријема,
"Те ја чашу из руке испустих."

Свети Саво.

Збор зборила господа ришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
"Боже мили, чуда великога!
"Куд се ђеде цар:Немање благо,
"Седам кула гроша и дуката?"
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи ришћанској:
"Ој Бога вам, господо ришћанска!
"Не говор'те о мом родитељу,
"Не говор'те, не гријеш'те душе:
"Није бабо расковао благо
"На наџаке ни на буздоване,
"Ни на сабље ни на бојна копља,
"Ни добријем коњма на ратове;
"Већ је бабо потрошио благо
"На три славна Српска намастира:
"Једну бабо саградио цркву:
"Б'јел Вилиндар насред горе Свете,
"Красну славну себе задужбину,
"Вјечну кућу на ономе св'јету,
"Да се њему поје летурђија
"Оног св'јета, као и овога;
"Другу бабо саградио цркву:
"Студеницу на Влаху Староме,
"Красну славну мајци задужбину,
"Својој мајци царици Јелени,
"Вјечну кућу на ономе св'јету,
"Да с' и њојзи поје летурђија
"Оног св'јета, као и овога;
"Трећу бабо саградио цркву:
"Миљешевку на Херцеговини,
"Красну славну Сави задужбину,
"Вјечну кућу на ономе св'јету,
"Да с' и њему поје летурђија
"Оног св'јета, као и овога."
У глас викну господа ришћанска:
"Просто да си, Немањићу Саво!
"Проста душа твојих родитеља!
"Проста душа. а честито т'јело!
"Што носили, свијетло вам било!
"Што родили, све вам свето било!"
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло.

Опет свети Саво.

Збор зборила господа ришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
"Мили Боже, чуда големога!
"Куд се ђеде цар-Немање благо,
"Седам кула гроша и дуката?
"Ваља да је расковао благо
"На наџаке и на буздоване
"И добријем коњма на ратове."
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи ришћанској:
"Не лудујте, господо ришћанска!
"Није бабо расковао благо
"На наџаке ни на буздоване,
"Ни добријем коњма на ратове,
"Већ је бабо похарчио благо
"Све градећи млоге задужбине:
"Док је Свету горе подигао
"И Вилиндар цркву начинио,
"Ту је дао двије куле блага;
"Док начини високе Дечане
"У приморју код воде Бистрице,
"И два стуба светитеља Ђурђа,
"Оба стуба виш' Новог Пазара,
"Студеницу на Влаху Староме,
"Ту је дао једну кулу блага;
"Док начини цркву код Требиња
"Миљешевку на Херцеговини,
"И Довољу близу горе Црне;
"И Тројицу надомак Таслиџе
"Украј воде украј Ћиотине;
"Рачу цркву украј воде Дрине,
"И Папраћу близу Борогова,
"И Вазућу крај воде Криваје,
"Озрен цркву насред Босне славне,
"И Гомељу на граници сувој;
"Моштаницу у Крајини љутој,
"Ту је дао једну кулу блага.
"Осталога што претече блага,
"Остало је благо похарчио
"Зидајући по калу калдрме
"И градећи по водам' ћуприје,
"Дијелећи кљасту и слијепу,
"Док је души мјесто уватио,
"Седам кула блага похарчио:
"Ето бабо куд похарчи благо!"
Онда рече господа ришћанска:
"Бе аферим, Немањићу Саво!
"Кад имасте седам кула блага,
"Те знадосте управити благом.
"Што носили, свијетло вам било!
"Што родили, све вам свето било!"
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло

Женидба краља Вукашина

Књигу пише Жура Вукашине,
У бијелу Скадру на Бојани,
Те је шаље на Херцеговину
Бијеломе граду Пирлитору,^[15]
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави љуби Момчиловој;
Тајно пише, а тајно јој шаље,
У књизи јој овако бесједи:
"Видосава, Момчилова љубо!
"Шта ћеш у том леду и снијегу?
"Кад погледаш с града изнад себе,
"Ништа немаш лијепо виђети,
"Већ бијело брдо Дурмитора
"Окићено ледом и снијегом
"Усред љета, као усред зиме;
"Кад погледаш стрмо испод града,
"Мутна тече Тара валовита,
"Она ваља дрвље и камење,
"На њој нема брода ни ћуприје,
"А око ље борје и мраморје;
"Већ ти отруј војводу Момчила,
"Ил' га отруј, или ми га издај,
"Ходи к мени у приморје равно
"Бијеломе Скадру на Бојану,
"Узећу те за вјерну љубовцу,
"Па ћеш бити госпођа краљица,
"Прести свилу на златно вретено,
"Свилу прести, на свили сједити,
"А носити Диву и кадиву
"И још оно све жежено злато;
"А какав је Скадар на Бојани!
"Кад погледаш брду изнад града,
"Све порасле смокве и маслине
"И још они грозни виногради;
"Кад погледаш стрмо испод града,
"Ал' узрасла шеница бјелица,
"А око ње зелена ливада,
"Кроз њу тече зелена Бојана,
"По њој плива риба свакојака,
"Кад гођ хоћеш, да је тазе једеш."
Дође књига љуби Момчиловој,
Књигу гледа љуба Момчилова,
Ону гледа, другу ситну пише:
"Господине, краљу Вукашине!
"Није ласно издати Момчила,
"Ни издати, нита отровати:
"У Момчила сестра Јевросима,
"Готови му то господско јело,
"Прије њега јело огледује;
"У Момчила девет миле браће
"И дванаест прво-братучеда,
"Они њему рујно вино служе,
"Прије њега сваку чашу пију;
"Момчил' има коња Јабучила,^[16]
"Јабучила коња крилатога;
"Куд гођ хоће, прелећети може;
"У Момчила сабља са очима,^[17]
"Не боји се никога до Бога.
"Већ ме чу ли, краљу Вукашине!
"Ти подигни млогу силну војску,
"Изведи је на Језера равна,
"Пак засједни у гори зеленој;
"У Момчила чудан наук има,
"Свако јутро у свету неђељу
"Рано рани у лов на Језера
"С' собом води девет миле браће
"И дванаест прво:братучеда
"И четр'ест од града левера;
"Када буде у очи неђеље,
"Ја ћу спалит' крила Јабучилу,
"Бритку ћу му сабљу затопити,
"Затопити оном сланом крвљу,
"Да се не да извадит' из кора;
"Тако ћеш ти погубит' Момчила."
Када краљу така књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
То је њему врло мило било,
Па он диже млогу силну војску,
Оде с војском на Херцеговину,
Изведе је на Језера равна,
Пак засједе у гори зеленој.
Кад је било у очи неђеље,
Момчил' оде у своју ложницу,
Па он леже у меке душеке,
Мало прође, и љуба му дође;
Али не ће у меке душеке,
Већ му рони сузе више главе;
А њу пита војвода Момчило:
"Видосава, моја вјерна љубо!
"Кака ти је голема невоља,
"Те ми рониш сузе више главе?"
Ал' говори млада Видосава:
"Господару, Момчило војвода
"Мени није никаке невоље,
"Већ сам чула једно чудно чудо,
"Чула јесам, ал' нисам виђела,
"Да ти имаш коња Јабучила,
"Јабучила, коња крилатога,
"Ја не виђех твоме коњу крила,
"Те не могу млада вјеровати;
"Већ се бојим, хоћеш погинути."
Мудар бјеше војвода Момчило,
Мудар бјеше, ал' се преварио,
Својој љуби тако бесједио:
"Видосава, вјерна моја љубо!
"За то ћу те ласно утјешити,
"Ти ћеш ласно виђет' чилу крила:
"Када први запјевају п'јевци,
"Ти отиди у нове ахаре,
"Тад' ће чиле попуштити крила,^[18]
"Тад' му можеш крила сагледати."
Пак он леже санак боравити.
Момчил' спава, љуба му не спава,
Веће слуша млада у душеку,
Кад ће први п'јевци запјевати;
А кад први п'јевци запјеваше,
Скочи млада из мека душека,
Запалила фењер и свијећу,
Па узима лоја и катрана,
Оде право у нове ахаре;
Ал' истина, што Момчило каже,
Јабучило крила попуштио,
Попуштио крила до копита;
Таде она крила намазала,
Намаза их лојем и катраном,
Па свијећом крила запалила,
Те сапали крила Јабучилу,
Што не могла ватром сагорети,
То под колан притегнула тврдо;
Онда млада оде у ризницу,
Доватила сабљу Момчилову,
Те је сланом затопила крвљу,
Пак се врну у меке душеке.
Кад у јутру зора заб'јелила,
Поранио војвода Момчило,
Па говори љуби Видосави:
"Видосава, моја вјерна љубо!
"Ја сам ноћас чудан сан уснио,
"Ђе се пови један прамен магле
"Од проклете земље Васојеве,
"Пак се сави око Дурмитора,
"Ја ударих кроз тај прамен магле
"Са мојијех девет миле браће
"И с дванаест прво-братучеда
"И четр'ест од града левера,
"У магли се, љубо, растадосмо,
"Растадосмо, пак се не састасмо;
"Нека Бог зна, добра бити не ће."
Вели њему љуба Видосава:
"Не бој ми се, мили господару!
"Добар јунак добар сан уснио;
"Сан је лажа, а Бог је истина."
Опреми се војвода Момчило,
Па он сиђе низ бијелу кулу,
Дочека га девет миле браће
И дванаест прво-братучеда
И четр'ест од града левера,
А љуба му изведе чилаша,
Добријех се коња доватише,
Отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
Оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
Он потеже сабљу од бедрице,
Ал' се пуста не да извадити,
Као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:
"Чујете ли, моја браћо драга!
"Издаде ме куја Видосава,
"Но дајте ми сабљу понајбољу."
Хитро су га браћа послушала,
Дадоше му сабљу понајбољу,
Па је Момчил' браћи бесједио:
"Чујете ли, моја браћо драга!
"Ви удрите војсци по крајима,
"Ја ћ' ударит' војсци по сриједи."
Мили Боже чуда великога!
Да је коме погледати било,
Како с'јече војвода Момчило,
Како крчи друма низ планину;
Више тлачи коњиц Јабучило,
Нег' што Момчил' бритком сабљом с'јече;
Ал' га лоша срећа сусретнула:
Кад изиђе према Пирлитору,
Сусрете га девет враних коња,
А на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
У јунаку срце препукнуло
Од жалости за браћом рођеном,
Бијеле му малаксаше руке,
Те не може више да сијече,
Већ удара коња Јабучила,
Удара га чизмом и мамузом,
Да полети граду Пирлитору,
Ал' му коњиц полећет' не може;
Куне њега војвода Момчило:
"Јабучило, изјели те вуци!
"Из шале смо одавде лећели,
"Без невоље, тек од обијести,
"А данас ми полећети не ћеш!
Ал' му коњиц њиском одговара:
"Господару, војвода Момчило!
"Нит' ме куни, нити ме нагони,
"Данас теби полећет' не могу;
"Бог убио твоју Видосаву!
"Она ми је сапалила крила;
"Што не могла ватром сагорети,
"То под колан притегнула тврдо;
"Веће бјежи, куда теби драго."
Кад то зачу војвода Момчило,
Проли сузе низ јуначко лице,
Па одскочи од коња чилаша,
Трипут скочи, до града доскочи,
Али граду врата затворена,
Затворена и замандаљена!
Кад се Момчил' виђе на невољи,
Он дозивље сестру Јевросиму:
"Јевросима, моја мила сејо!
"Пушти мени једну крпу платна,
"Не бих ли ти у град утекао."
Сеја брату кроз плач одговара:
А мој брате, војвода Момчило!
"Како ћу ти пуштит' крпу платна,
"Кад је мени снаха Видосава,
"Моја снаха, твоја невјерница,
"Савезала косе за диреке?"
Ал' је сестра срца жалостива,
Жао јој је брата рођенога,
Она цикну, како љута гуја,
Ману главом и осталом снагом,
Из главе је косе ишчупала,
Оставила косе на диреку,
Па довати једну крпу платна,
Претури је граду низ бедене.
Момчил' вати ону крпу платна,
Па се пење граду уз бедене,
Готов' бјеше у град ускочити:
Ал' долеће љуба невјерница,
Оштру сабљу носи у рукама,
Прес'јече му платно више руку,
Момчил' паде граду низ бедене,
Краљеве га дочекаше слуге
На мачеве и на копља бојна,
На наџаке и на буздоване;
А допаде краљу Вукашине,
Удари га оним бојним копљем,
Удари га посред срца жива,
Ал' говори војвода Момчило:
"Аманет ти, Вукашине краљу:
"Ти не узми моју Видосаву,
"Видосаву, моју невјерницу,
"Јер ћ' и твоју изгубити главу,
"Данас мене у тебе издала,
"А сјутра ће тебе у другога;
"Већ ти узми моју милу сеју,
"Сеју моју милу, Јевросиму,
"Она ће ти свагда вјерна бити,
"Родиће ти, к'о и ја, јунака."
То говори војвода Момчило,
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
А граду се отворише врата,
Пак изиђе куја Видосава,
Те дочека краља Вукашина,
Одведе га на бијелу кулу,
Посади га у столове златне,
Угости га вином и ракијом
И господском сваком ђаконијом,
Па отиде у ризницу млада,
Изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје;
Ал' да видиш чуда великога:
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;
Што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
Што Момчилу таман чизма била.
Ту Вукашин обје ноге меће;
Што Момчилу златан прстен био,
Ту Вукашин три прста завлачи;
Што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
Што Момчилу таман џеба била,
Краљ се под њом ни дигнут' не може.
Тад' говори краље Вукашине:
"Авај мени, до Бога милога!
"Нуто курве младе Видосаве!
"Кад издаде оваког јунака,
"Кога данас у свијету нема,
"То ли мене сјутра издат' не ће!"
Па повикну своје вјерне слуге,
Уватише кују Видосаву,
Свезаше је коњма за репове,
Одбише их испод Пирлитора,
Те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
Па он узе сестру Момчилову,
По имену дилбер-Јевросиму,
Одведе је Скадру на Бојану,
И вјенча је себи за љубовцу,
Шњом лијепи пород изродио,
Породио Марка и Андрију,
А Марко се тури на ујака,
На ујака војводу Момчила.

15) Једни певају Пиритор мјесто Пирлитор, Кажу, да и сад стоје зидине од тога града.

16) Приповиједа се, да је онамо негдје у некаком језеру био крилат коњ, па излазио ноћу, те посао Момчилове кобиле, које су пасле по ливади око језера; но како би коју кобилу опасао, он би је ударио ногама у трбух, те се изјалови (да не би ождријебила крилата коња). Кад то дозна Момчило, а он узме бубњеве и таламбасе, и остале којекаке справе, што лупају, па отиде дању, те се сакрије код језера, а кобиле натјера око језера. Кад ноћу изиђе коњ из језера и опасе једну кобилу, па пође да сиђе с ње, онда он почне лупати у бубњеве и у остале справе, те се коњ поплаши и не узима кад изјаловити кобиле, него утече у језеро, а кобила остане суждребна и ождријеби крилата коња, којега једни у овој пјесми називају вранцем, једни доратом, једни ђогатом, а овдје се пјева Јабучило и, краткости ради, чилаш и чиле.

17) Ја не знам, шта значи сабља са очима, а ни пјевач ми није знао казати. Да није на њој гдје била каква шара, као очи?

18) По овом се мора мислити, да се крила свагда нијесу могла видјети.

Зидање Скадра.

Град градила три брата рођена,
До три брата три Мрљавчевића:
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрљавчевић Гојко,
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора,
Не могоше темељ подигнути,
А камо ли саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,
"Не мучи се и не харчи блага;
"Не мо'ш, краље, темељ подигнути,
"А камо ли саградити града,
"Док не нађеш два слична имена,
"Док не нађеш Стоју и Стојана,
"А обоје брата и сестрицу,
"Да зазиђеш кули у темеља,
"Тако ће се темељ обдржати,
"И тако ћеш саградити града."
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
"Десимире, моје чедо драго!
"До сад си ми био вјерна слуга,
"А од саде моје чедо драго,
"Ватај, сине, коње у интове,
"И понеси шест товара блага,
"Иди, сине, преко б'јела св'јета,
"Те ти тражи два слична имена,
"Тражи, сине, Стоју и Стојана,
"А обоје брата и сестрицу;
"Ја ли отми, ја л' за благо купи,
"Доведи их Скадру на Бојану,
"Да зиђемо кули у темеља,
"Не би л' нам се темељ обдржао,
"И не би ли саградили града."
Кад то зачу слуга Десимире,
Он увати коње у интове,
И понесе шест товара блага,
Оде слуга преко б'јела св'јета,
Оде тражит' два слична имена;
Тражи слуга Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал' не нађе два слична

Српске народне пјесме

Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије. у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845.

Интернет издање

Штампано издање

Садржај

Најстарије пјесме јуначке

Напомена

Напомена

Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић.
Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије.
у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845.