Srpske narodne pripovijetke

Skupio ih i na svijet izdao
Vuk Stef. Karadžić

U Beču
u štampariji Jermenskog manastira
1853

Sadržaj:

• Vukov oglas za "Srpske narodne pripovetke", 1853
• Pismo Jakovu Grimu
• Predgovor.
• Srpske narodne pripovijetke
  1. Međedović.
  2. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
  3. Nemušti jezik.
  4. Zlatna jabuka i devet paunica
  5. Stojša i Mladen.
  6. Đavo i njegov šegrt.
  7. Prava se muka ne da sakriti.
  8. Aždaja i carev sin.
  9. Zmija mladoženja.
  10. Opet zmija mladoženja.
  11. Kome Bog pomaže, niko mu nauditi ne može.
  12. Zlatoruni ovan.
  13. Usud.
  14. Ko manje ište, više mu se daje.
  15. Milostiva snaha i nemilostiva svekrva.
  16. Pravda i krivda.
  17. Očina zakletva.
  18. Za što u ljudi nije taban ravan?
  19. Đavolja maštanija i Božja sila.
  20. Pobratimski darovi.
  21. Kaluđer i četiri grješnika.
  22. Kopanje blaga.
  23. Lijepe haljine mnogo koješta učine.
  24. Djevojka brža od konja.
  25. Djevojka cara nadmudrila.
  26. Čudnovata tica.
  27. Crno jagnje.
  28. Careva kći ovca.
  29. Tri jegulje.
  30. Čudotvorni nož.
  31. Čudnovata dlaka.
  32. Pepeljuga.
  33. Zla maćeha.
  34. Maćeha i pastorka.
  35. Opet maćeha i pastorka.
  36. Kako su radile onako su i prošle.
  37. Zla žena.
  38. Divljan
  39. U cara Trojana kozje uši.
  40. Car Dukljan.
  41. Đevojka, udovica i puštenica.
  42. Jedna gobela u kao a druga iz kala.
  43. Solomuna proklela mati.
  44. Laž za opkladu.
  45. Kralj i čobanin.
  46. Ko umije, njemu dvije.
  47. Dva novca.
  48. Međed, svinja i lisica.
  49. Lisica se osvetila vuku.

Vukov oglas za "Srpske narodne pripovetke", 1853

Oprostivši se rječnika, ne dangubeći ni malo rad sam se truditi eda bih jošte što od smrti ugrabio i na svijet izdao. I tako evo najprije našijeh narodnijeh pripovijedaka, za koje mislim da će u svome rodu biti tako znatne kao što su narodne pjesme u svome. Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi. Kao što sam pjesme štampao u različnijem narječijama, kako sam koju gdje dobio, tako će biti naštampane i ove pripovijetke: biće ih iz Bačke, iz Srijema, iz Srbije, iz Hercegovine, iz Boke Kotorske i t. d. Knjiga će ova osobito biti za mladež i mušku i žensku, a i stari ljudi i žene čitaće je s velikom radosti kako radi čistoga narodnog jezika tako i radi narodnijeh misli u ovoj struci umotvorine naroda našega. Knjiga će ova biti oko petnaest tabaka velika, i cijena joj je za prenumerante dvije cvancike i po u srebru, ili jedna forinta u novcima od hartije koji danas ovdje idu mjesto srebra, a za prenumerante iz Rusije jedna rublja u srebru (sü peresűlkoţ). Pošto knjiga iziđe na svijet, biće joj cijena u srebru tri cvancike, a u hartiji jedna forinta i dvanaest krajcara ili tri forinte u šajnu. Novci se ne ištu naprijed, nego samo imena od prenumeranta za koje su skupitelji uvjereni da će knjigu odmah platiti kad je prime. Za skupljanje prenumeranta osobito molim onu gospodu koji su mi kupili prenumerante na rječnik. Vrijeme prenumeracije trajaće do svršetka mjeseca Junija. Iz Srbije opet će najbolje biti da se imena od prenumeranta pošalju u Biograd G. Jovanu Gavriloviću, načelniku u popečiteljstvu finansije, a iz ostalijeh mjesta na mene, dodavši na pismu auf der Landstrasse, am Heumarket Nr. 517 in Wien. Gospodi skupiteljima daće se po običaju jedanaesta knjiga na dar.

Mjesto ovijeh pripovijedaka mislio sam sad štampati običaje, ili upravo reći život naroda našega, ali sam ovo za sad odgodio, da bih koje ljetos u Srbiji koje preko prijatelja svojijeh iz drugijeh krajeva o tome još koješta doznao, tako će ovo, ako Bog da zdravlje, biti prva knjiga moja poslije pripovijedaka. U ovoj će knjizi biti gdjekoje stvari iz rječnika u red namještene i mnogijem koječim novijem čega u rječniku nema, sastavljene i potpunjene.

U Beču o Sreteniju 1852.

Vuk Stef. Karadžić

Jakovu Grimu

Slavnome Nijemcu Jakovu Grimu

Predragi i mnogopoštovani prijatelju

Vi ste s pokojnijem Kopitarom najviše učinili te su se Srpske narodne pjesme na slavu naroda Srpskoga tako razglasile po svoj Evropi i po ostalome učenom svijetu. Osim toga Vi ste mene još od 1823 godine, kako sam imao sreću u Kaslu s Vama se vidjeti i poznati, jednako nagovarali i opominjali da naštampam što i Srpskijeh narodnijeh pripovijedaka: evo Vam ovom knjižicom ispunjujem tu želju. Ja sam uvjeren da knjižica ova nikome ne će biti milija nego Vama; za to sam se i usudio ukrasiti je Vašijem slavnijem imenom. Za mene će bita osobita radost i sreća, ako Vi nađete da su i ove pripovijetke, prema pjesmama, dostojne naroda Srpskoga.

U Beču o Mučenicima 1853.

Vaš zahvalni prijatelj

Vuk Stef. Karadžić

Predgovor.

Godine 1821 ja sam u Davidovićevijem novinama naštampao nekoliko našijeh narodnijeh pripovijedaka i zagonetaka, uz koje sam ovo kazao:

"Ja sam prije nekolike godine dana htio da izdam malu knjižicu narodnijeh Srpskijeh pripovijedaka i zagonetaka, n bio sam im ovaj predgovor napisao:"

..Neka rodoljubivi Mušicki leti za Pindarom i za Horacijem, neka se druži i poredi s Ramlerom, s Klopštokom. s Deržavinom i s Dmitrijevim; neka duboko zamišljeni Solarić istražuje i dokazuje kakijem su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu Srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; "Ne zavidim, na čast svakom svoje;" a ja ću samo gotovo da skupljam ono što je narod Srpski već izmislio."

"Koliko se ovaj posao čini lasan toliko je i još više širok i dugačak. Čitav čovječij vijek trebao bi jednome bezbrižnom čovjeku da skupi sve naše narodne pjesme, pripovijetke, pripovijesti, zagonetke, običaje i riječi). I kad bi se mislilo na svršetak, ne bi još ni čemu tome bilo ni početka, ali počinjač misli: samo neka se počne, pa će svagda biti lakše dodati i nastaviti nego li što iznova početi i načiniti. A ovake narodnosti treba kupiti dok se nijesu prosvještenijem i novijem modama zagušile i iskorijenile."

"Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotova narodna književnost, kojoj ništa više ne treba nego je vjerno, čisto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijedaka već treba, misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome vkusu nego po svojstvu Srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo pretjerano, nego da bi mogao i učen čitati i prost slušati; a ja sam kazao u predgovoru k Srpskom rječniku kako je to za mene teško! Pa još vidim da i pored sve muke i truda opet ostaju pogrješke! U tome neka me pravda Dositije, koji je u ovakoj struci pisanja gotovo poslije trideset godina popravio svoju jednu pogrješku, pa još nije pogodio kako bi trebalo)".

Ovo je kazano onda, a sad uz ovu knjižicu valja kazati jošte što.

Pripovijetka u narodu našemu, osobito po južnijem krajevima, najviše se zove priča, kao što se govori i pričati mjesto pripovijedati, a gdješto i gatka.

Naše narodne priče ili pripovijetke gotovo se mogu razdijeliti na muške i na ženske, kao i pjesme. Ženske su pripovijetke one u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti (i po svoj prilici samo će za njih biti riječ gatka [...]); a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti. Mnoge su muške pripovijetke smiješne i šaljive. Muške pripovijetke opet bi se mogle razdijeliti na dugačke i na kratke. Po ovome pravilu muške su pripovijetke u ovoj knjižici po broju ove: 25. (Djevojka cara nadmudrila), 41. (Đevojka, udovica i puštenica), 42. (Jedna gobela u kao a druga iz kala), 44. (Laž za opkladu), 45. (Kralj i čobanin), 46. (Ko umije, njemu dvije), 47. (Dva novca), 48. (Sve, sve, ali zanat), a ostale su sve ženske. Kao što ima pjesama za koje se upravo ne može kazati ili su ženske ili junačke, tako ima i pripovijedaka koje su između ženskijeh i muškijeh.

Pripovijetku ovdje 1. (Međedović) i 49. (Međed, svinja i lisica) ja sam slušao od Tešana Podrugovića, pak sam ih poslije pisao kako sam ih upamtio; 18. (Za što u ljudi nije taban ravan?), 32. (Pepeljuga), 37. (Zla žena), 41. (Đevojka, udovica i puštenica), 42. (Jedna gobela u kao a druga iz kala), 43. (Solomuna proklela mati), 44. (Laž za opkladu) i 48. (Sve, sve, ali zanat) slušao sam još u Tršiću, pak sam ih poslije pisao kako sam se opominjao, a 47. (Dva novca) slušao sam u Novom sadu od jednog prosjaka, pak sam je poslije pisao; 2. (Čardak, ni na nebu ni na zemlji) napisao mi je u Berlinu 1844 godine knez Mihailo M. Obrenović, kao što je on slušao u djetinjstvu od svojijeh dadilja; 3. (Nemušti jezik), 4. (Zlatna jabuka i devet paunica), 5. (Stojša i Mladen), 6. (Đavo i njegov šegrt), 7. (Prava se muka ne da sakriti), 8. (Aždaja i carev sin), 14. (Ko manje ište više mu se daje) i 39. (U cara Trojana kozje uši) pripovijedao mi je i pisao 1829 godine u Zemunskome lazaretu Grujo Mehandžijć iz Sentomaša); 16. (Pravda i krivda), 19. (Đavolja maštanija i Božja sila), 20. (Pobratimski darovi), 21. (Kaluđer i četiri grješnika), 22. (Kopanje blaga), 23. (Lijepe haljine mnogo koješta učine), 24. (Djevojka brža od kolja), 26. (Čudnovata tica), 27. (Crno jagnje), 28. (Careva kći ovca), 29. (Tri jegulje), 30. (Čudotvorni nož), 31. (Čudnovata dlaka), 33. (Zla maćeha) i 40. (Car Dukljan) poslao mi je iz Boke G. Vuk Vrčević; 25. (Djevojka cara nadmudrila) i 38. (Divljan) poslao mi je G. pop Vuk Popović iz Risna; 45 (Kralj i čobanin) i 46. (Ko umije, njemu dvije) pisalo mi je 1835 godine po naredbi pomenutoga popa Vuka u Risnu jedno đače iz Srpske škole; 11. (Kome Bog pomaže, niko mu nauditi ne može), 12. (Zlatoruni ovan), 17. (Očina zakletva) i 35. (Opet maćeha i pastorka) poslao mi je Lazar Marjanović, koji je bio Grčki učitelj u Zemunu; 50. (Lisica se osvetila vuku) dao mi je napisanu G. Damjan Gruborović, sveštenik iz Hrvatske iz sela Ljubine (na suhoj međi u II banskoj regementi); 15. (Milostiva snaha i nemilostiva svekrva), 34 (Maćeha i pastorka) i 36. (Kako su radile onako su i prošle) poslala mi je gospođica Milica Stojadinovića iz Vrdnika; 9. (Zmija mladoženja) i 10. (Opet zmija mladoženja) poslao mi je Zemunski učitelj G. Dimitrije Čobić; kao što je ova posljednja, ovaku mi je od prilike poslala i gospođica Milica Stojadinovića, a i G. Vasilije Jovanović kad je bio učitelj u Zemunu dao mi je jednu napisanu; 13. (Usud) napisao mi je pomenuti Grujo Mehandžijć, a i Lazar Marjanović poslao je jednu od prilike ovaku.

Kao što se pjesme po narodu različno pjevaju tako se i pripovijetke različno pripovijedaju: ja sam pepeljugu imao napisanu i od gospođice Milice Stojadinovića i od G. Čobića, ali je ovdje naštampana onako kao što sam je ja u djetinjstvu slušao. Pripovijetka je ova naštampana i u Ljetopisu u I. č. od godine 1842 s potpisom na kraju I. S. (Jovan Subotić), i ova se od moje najviše po tom razlikuje što u njoj o kravi nema ni spomena.

G. Atanasije Nikolić naštampao je u Biogradu 1842 i 1843 godine dvije knjižice: "narodne Srbske pripovedke", ali šteta što jezik u ovijem pripovijetkama niti je čist narodni niti je jezik našijeh narodnijeh pripovijedaka, nego u njima ima i gramatičnijeh pogrješaka u našemu narodnom jeziku [...] i riječi kojijeh u našemu narodnom jeziku nema [...], tako da bi čovjek na mnogo mjesta mogao reći da su pripovijetke ove prevođene s Njemačkog jezika. – Poznato je da je G. Đorđije K. Stefanović još prije nekoliko godina skupio podosta našijeh narodnijeh pripovijedaka i poslao ih Matici Srpskoj da ih ona naštampa, a ona ih predala nekome da ih popravi, pak tako ostalo i do danas, samo je od njih naštampana jedna u III č. Ljetopisa za godinu 1846. "Sűnü carevü i tri labuda".

Ja imam još za jednu ovaku knjižicu našijeh narodnijeh pripovijedaka, ali bi mi bilo vrlo milo kad bi mi još koju ko poslao, osobito iz Hercegovine i iz Bosne i iz stare Srbije; samo molim svakoga koji bi ih pisao da on ne popravlja ništa, nego da piše upravo onako kao što mu ih ko uspripovijeda, pa gdje bude potrebno da se koja riječ premjesti ili doda ili izostavi, to ću ja činiti, kao što sam radio i u ovima svima koje sam napisane dobio

U Beču o Mučenicima 1852.

v. s. k.

Srpske narodne pripovijetke

1.
Međedović.

U nekakome selu pođu žene u planinu da traže divljega broća, i tako vrljajući po planini jedna od njih zađe i dođe pred jednu pećinu iz koje iziđe međed te je uhvati i odvede unutra; i onđe živeći s njome, žena zatrudni i rodi muško dijete. Pošto dijete malo poodraste, žena se nekako ukrade i uteče u selo kući svojoj. Međed je jednako koješta donosio i dijete hranio, kao mu prije i mater. Kad dijete naraste poveliko, ono navali da ide iz pećine u svijet. Međed ga stane od toga odvraćati govoreći mu da je on još mlad i nejak, a u svijetu ima zlijeh zvjerova koji se zovu ljudi, pak će ga ubiti. I tako se dijete malo poumiri i ostane u pećini. Poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, i kad ga međed drukčije nije mogao odvratiti, a on ga izvede pred pećinu pod jednu bukvu, pa mu reče: "Ako tu bukvu možeš iščupati iz zemlje, onda ću te pustiti da ideš u svijet, ako li ne možeš, još valja da sjediš kod mene." Dijete spopadne bukvu, pa povuci tamo povuci amo, ali ne može da je iščupa; onda se opet vrati s ocem u pećinu. Kad poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, međed ga izvede pred pećinu i kaže mu da ogleda može li sad iščupati bukvu iz zemlje. Dijete bukvu spopadne i iščupa. Međed mu onda reče da joj okreše grane, pa zametnuvši je na rame kao kijaču da ide u svijet. Dijete posluša oca, i idući tako po svijetu, dođe u jedno polje đe su se nekolike stotine plugova bile sastale te orali spahiji. Kad dođe k ratarima, zapita ih eda bi imali što da mu dadu za jelo. Oni mu odgovore da pričeka malo, sad će se njima donijeti ručak, pa đe ručaju oni onoliki, ručaće i on. Dok su oni još to govorili, a to se pomole kola i konji i mazge i magarci s ručkom. Kad se ručak donese, Međedović reče da će on to sve sam pojesti. Ratari se začude i reku mu kako će on pojesti toliko jelo što je doneseno za toliko stotina ljudi! On opet reče da hoće, i okladi se s njima: ako ne pojede da im da svoju kijaču. ako li pojede da oni njemu dadu sve što je gvozdeno na njihovijem plugovima. Ručak se postavi, i Međedović se naklopi te pojede sve, i još da je bilo. Onda mu oni skupe s plugova sve što je gvozdeno na jednu gomilu, a on usuče nekolike breze, pa sve poveže i natakne na svoju kijaču pa zametnuvši je na rame otide k nekakome kovaču i reče mu da mu od onoga gvožđa skuje buzdovan na onu kijaču. Kovač se primi toga posla, ali mu se učini da je gvožđa mnogo, pa ga sakrije gotovo pola, a od ostaloga buzdovan slupa kojekako. Međedoviću se učini buzdovan mali prema onolikome gvožđu, a i ono što ga je da nije načinjen kao što bi trebalo. Za to kad buzdovan nasade na kijaču, Međedović da bi ga ogledao jeli dobar, baci ga u nebo pak se podanj načetvoronoži, te ga dočeka u leđa. Buzdovan nesrećom kovačevom prsne, onda Međedović razmahne kijačom te kovača ubije, pa otide u njegovu kuću i nađe sve sakriveno gvožđe; i odnese ga sa onijem komadima od buzdovana drugome kovaču, i kaže mu da mu skuje buzdovan na kijaču, ali mu reče da se ne šali nego od svega gvožđa dobar buzdovan da skuje, ako nije rad proći kao i onaj prije što ga je kovao. Kovač čuvši još prije šta je bilo od onoga kovača, skupi sve svoje momke, pa ono sve gvožđe sastave ujedno i skuju buzdovan vrlo dobar koliko se igda moglo. Kad nasade buzdovan na kijaču, Međedović opet da bi ga ogledao, baci ga u nebo, i načetvoronoži se podanj, ali se buzdovan ne razbije nego odskoči od leđa..... Ispravivši se Međedović rekne: "Sad je buzdovan dobar," pa ga zametne na rame i pođe dalje. Idući tako nađe u polju jednoga čoeka đe je upregao u ralicu dva vola te ore, i došavši k njemu zapita ga eda li ima što zajelo. Čovek mu odgovori: "Sad će moja kći donijeti meni ručak, pak ćemo podijeliti što je Bog dao." Međedović mu stane kazivati kako je on pojeo sve što je bilo pripravljeno za nekoliko stotima ratara, "a šta će sad u jednome ručku biti meni, šta li će tebi?" U tome eto ti đevojke s ručkom. Kako đevojka ručak postavi, Međedović se odmah rukom hvati da jede, a čovek mu ne dadne nego mu reče: "Ne! dok se ne prekrstiš ovako kao i ja." Međedović gladan ne imajući kud kamo prekrsti se, pa onda počnu jesti, i najedu se obojica i još im preteče. Međedović gledajući u ručkonošu, koja je bila krupna i zdrava i lijepa đevojka omili mu, i reče ocu njezinu: "Hoćeš li mi dati ovu svoju kćer da se ženim njome?" Čoek mu odgovori: "Ja bih ti je rado dao, ali sam je obrekao Brku." Međedović na to rekne: "Bre šta marim ja za Brka? Ja ću Brka ovijem buzdovanom." A čoek mu rekne: "Be i Brko je neki; sad ćeš ga viđeti." U tome stane huka sjedne strane, dok se iza brda pomoli jedan brk i u njemu trista i šezdeset i pet tičijih gnijezda. Malo po malo pomoli se i drugi brk; eto i Brka. Kako dođe k njima a on legne ničice đevojci glavom na krilo, i reče joj da ga pobište. Đevojka ga stane biskati, a Međedović ustavši polagano, raspali svojijem buzdovanom Brka u glavu; a Brko prstom na ono mjesto govoreći đevojci: ,.Eto ovđe me nešto ujede"; a Međedović opet buzdovanom na drugo mjesto, a Brko opet prstom na ono mjesto: "Evo ovđe me opet nešto ujede." Kad ga udari treći put, Brko se opet pipne onđe i srdito poviče: "Ta zar si slijepa? Evo ovđe me nešto kolje." Onda mu đevojka kaže: "Ne kolje tebe tu ništa, nego te evo čoek bije." Kad Brko to čuje, on se trgne i skoči na noge, a Međedović već bacio svoj buzdovan pa bježi preko polja, a Brko se naturi za njim. Međedović polakši poizmakne pred Brkom, ali Brko nikako ne će da ga se mahne. Međedović bježeći tako dođe na jednu vodu, i nađe kod nje ljude na gumnu đe viju šemšu, i poviče im: "Pomagajte, braćo, za Boga! evo me ćera Brko. Šta ću sad? kako ću prijeći preko ove vode?" A jedan od onijeh ljudi pruži mu lopatu govoreći: "Sjedi na lopatu da te prebacim." Međedović sjedne na lopatu, a čoek razmahne njome i prebaci ga na drugu stranu, a on bježi dalje. Malo za tijem eto ti pa gumno i Brka, pa zapita ljude: "Prođe li ovuda taki i taki čoek?" A oni mu kažu da prođe. Brko ih zapita: "Kako prijeđe preko ove vode?" A oni mu odgovore: "Preskoči." Onda se Brko zaleti, pa hop! preko vode na drugu stranu, pa poćeraj za Međedovićem. Međedović bježeći uz jedno brdo vrlo sustane, a kad iziđe na brdo, nađe čoeka na uzoranoj njivi koji je u torbi o vratu imao sjeme, pa po jedan put zagrabi šakom te sije, a po drugi u usta te jede; ovome čoveku poviče on: "Pomagaj, brate, za Boga! ćera me Brko, i evo ga sad će me stići! Nego što ću činiti? Sakrij me đe!" A čoek odgovori: "Bogme Brko nije šala. Ali ne znam đe ću ge sakriti; nego hodi ovđe u moju torbu u sjeme." I tako ga uzme u torbu. Kad Brko po tom dođe, i zapita ga za Međedovića, on mu kaže da je on odavno onuda prošao, i do sad Bog zna kud je otišao. Onda se Brko vrati natrag. Čoek onaj sijući žito zaboravi za Međedovića, i uzme ga jedan put sa žitom u šaku, te metne u usta. Međedović se poplaši da ga ne proguta, te po ustima ovamo onamo dok srećom nađe Jedan krnjav zub, te se u njemu ustavi i prićuti. Kad sijač u veče dođe kući, on poviče na snahe: "Dajdete, đeco, one moje zubne čačkalice, nešto me žulja u onome mome pokvarenom zubu." Snahe donesu dva velika gvozdena ražnja, pa pošto on zine, poduvre jedna s jedne druga s druge strane, dok Međedović iskoči iz zuba. Onda ga se sijač tek opomene, i rekne mu: "A žlje te sakrio! umalo te nijesam prožderao!" Iza toga pošto večeraju i stanu se o svačemu razgovarati, zapita Međedović domaćina šta mu je bilo onome zubu, te je onako mimo sve ostale pokvaren. A domaćin mu stane ovako pripovijedati: "Jednom pođemo nas desetak su trideset konja u Dubrovnik po so. Idući tako nađemo jednu đevojku kod ovaca, pa nas zapita kuda ćemo, a mi joj kažemo da idemo u Dubrovnik po so; a ona reče: ""Šta da se mučite tako daleko? Evo ima u mojoj pletavači nešto soli što je preteklo kad sam mrsila ovce, mislim da će vam svima biti dosta."" I tako onđe pogodivši se s njome, ona skine s ruke svoju pletivaču, a mi s konja svoje vreće, pa puni i mjeri, dok napunimo vreće za sve trideset konja. Pošto se onđe s njome namirimo, vratimo se natrag. Ovo bijaše u jesen, i vrijeme bješe dosta lijepo; ali jedan dan pred noć kad bijasmo navrh Čemerna, nešto se naoblači pa okrene snijeg sa sjeverom da se pometemo i mi i konji. U tom se još na veću našu nesreću smrkne sa svijem, i tako tumarajući ovamo onamo, dok jedan od nas srećom nabasa na jednu pećinu i poviče: ""Ovamote braćo! Evo suhote!"" Onda mi jedan po jedan ovamo, dok svi uđemo i uvedemo sve tridesetero konja, pa konje rastovarimo i naložimo vatru, te prenoćimo kao u kući. Kad sjutradan svane, a to imaš šta viđeti: mi svi u jednoj ljudskoj glavi koja stajaše između nekakijeh vinograda. Dok se mi tome još čuđasmo i konje tovarasmo, ne lezi vraže! eto ti pudara od onijeh vinograda, pa uzme onu glavu s nama te metne u praću, pa okrenuvši je nekolika puta sebi iznad glave, baci je preko vinograda da plaši čvorke, i kad padnemo na jednome brdu onda ja pokvarim ovaj zub." – I na čast vam laž.

2
Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje k ocu i kažu mu šta je bilo, i reku da bi oni radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu. Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onđe, pomisle da ne će u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se unj popeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli. Mlađa dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dođe da se penju uz oputu, opet najstariji i srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi. Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe pa jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište. Ona kad vidi brata svojega, uplaši se i dočne ga tiho moliti da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče đevojci: "Baš ovđe me nešto ujede." Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče đevojci: "Opet me nešto ovđe ujede." Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Najprije ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra. Po tom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao bijel konj s takumom od suhoga zlata. Najposlije ga odvede i u treću sobu đe je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragijem kamenjem iskićen. Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je đevojka jedna sjedila za zlatnijem đerđefom i zlatnom žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga đevojka zlatne žice ispredala. A najposlije uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i: pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala. Sve ovo obišavši i viđevši vrati se natrag u onu sobu đe je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče na polje i baci na zemlju a braća kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Po tom najmlađi brat spusti najprije sestru svoju braći, ia onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe namijeni. Braća njegova zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, presjeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili. Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onijem đevojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u leđa da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak. Kad dozna da mu se srednji brat ženi a on u ono isto vrijeme kad su svatovi iz crkve išli, doleti na đogatu, te i srednjega brata onako udari da se odmah s konja premetnuo, pa između svatova opet odleti. Na pošljetku doznavši da se čobanče njegovom đevojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke. Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakom sebe da caruje.

3.
Nemušti jezik.

U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom idući za ovcama čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, i požar se Jednako k njoj primicao. Onda zmija poviče iz požara: "Čobane, za Boga, izbavi me iz ove vatre!" Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: "Šta je to u zao čas! ja tebe izbavih a sebe pogubih." Zmija mu odgovori: "Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car." Onda joj se čoban stače moliti i izgovarati da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče: "Ne brini se ni malo za ovce; ovcama ne će bita ništa; samo hajde što brže." Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija reče čobanu: "Kad dođemo u dvor k mome ocu, on će tebi davati štagod zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragoga, ali ti ne uzimaj ništa, nego išti nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati." U tome pođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: "Za Boga, sinko! gde si?" A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu: "Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio?" Čoban odgovori: "Ništa drugo ne ću, nego da mi daš nemušti jezik." A car reče: "Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo štagod hoćeš daću ti." Na to mu čoban odgovori: "Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti s Bogom ostaj! meni drugo ne treba ništa." Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: "Stani! hodi ovamo, kad baš to hoćeš:. Zini." Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: "Sada ti pljuni meni u usta." Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu. I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče:
"Sad imaš nemušti jezik. Idi s Bogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti." Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: "Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata." Čoban kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek pa sve blago dade čobanu govoreći mu: "Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom." Čoban uzme blago, načini kuću, i oženivši se stane živeti, "i malo po malo iziđe on najbogatiji čovek – ne samo u onome selu nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo. Jednom licem na Božić reče on svojoj ženi: "Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele." Žena ga posluša i uradi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda u veče kaže svima pastirima: "Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć." I tako gazda ostade i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju: kurjaci govore svojim jezikom: "Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?" A psi odgovaraju svojim jezikom: "Dođite da bismo se i mi najeli!" Ali među psima bijaše jedan matori pas koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: "Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, ne ćete vi učiniti štete mome gospodaru." A to gazda sve sluša i razume što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti: "Za Boga, gospodaru, šteta je!" A gazda im odgovori: "Što rekoh to da učinite." Pa se opravi sa ženom kući, i pođu na konjma: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući tako čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže: konj veli kobili: "Hajde brže! što si ostala!" A kobila odgovara: "E, lasno je tebi: ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe." Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka pa ga zapita za što se nasmeja. On joj odgovori: "Ni za što, samo onako." Ali ženi ne bude to dosta nego saleti muža da joj kaže za što se nasmejao. On se stane braniti: "Prođi me se, ženo, Bog s tobom! što ti je? ne znam ni sam." Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše nanj da joj kaže za što se nasmejao. Najposle joj čovek reče: "Ako ti kažem, ja ću odmah umreti." Ona opet ni za to ne mareći jednako navali govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže. U tom dođu kući. Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk i kad bude gotov, metne ga pred kuću pa kaže ženi: "Evo sad ću leći u sanduk pa da ti kažem za što sam se nasmejao; ali kako ti kažem, odmah ću umreti." I tako legne u sanduk, pa još jedan put obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače. Čovek opazivši to reče ženi: "Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu." Žena donese komad hleba i baci pred psa, ali pas ne će ni da gledi, a petao dođe i stane kljuvati u komad; onda pas reče petlu: "Nesrećo nesita! tebi je do jela, a vidiš gde gazda hoće da umre!" A petao mu odgovori: "Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stade srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri." Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu: "Hodi ženo da ti kažem." Pa sve batinom po njoj: "Eto to je, ženo! Eto to je, ženo!" I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže za što se smejao.

4.
Zlatna jabuka i devet paunica

Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i ucveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: "Kud se to deva rod s naše jabuke!" Na to će reći najstariji sin: "Ja ću noćas čuvati jabuku, da vidim ko je to bere." I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i kaže mu sve po istini. Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prođe kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom, pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu. Tako su se njih dvoje grlili i ljubili do posle ponoći. Pa onda devojka ustane, i zahvali mu na jabukama, a on je stane moliti da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se po tom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima. Kad u jutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo, i pohvali najmlađega sina. Kad bude opet u veče, najmlađi carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako, i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noći jednako radio, onda mu braća počnu zlobiti, što oni nisu mogli jabuke sačuvati, a on je svaku noć sačuva U tome se još nađe nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude u veče, ta se baba prikrade pod jabuku, pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku. Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet, pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom, i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin pa poviče: "Šta je to?" Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi te je rastrgnu konjma na repovima. Paunice više ne dođu na jabuku, i za to je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu, i da se ne vraća kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu on naći drugu devojku koju god hoće u svome carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu. Idući tako zadugo po svetu, dođe jedan put na jedno jezero, i onde nađe jedne velike i bogate dvore, i u njima jednu babu, caricu, i jednu devojku babinu kćer, pa zapita babu: "Za Boga, bako! eda li ti što znaš za devet zlatnih paunica?" A baba mu stane kazivati: "E moj sinko, znanja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati." Ali on jedva čekajući da vidi paunice nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude u jutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri, pa mu reče: "Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat, pa će zaspati te se ne će moći s paunicama razgovarati." Nesretni sluga tako i učini: kad iziđu na jezero, on nađe zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja, pa ga stane grliti i buditi: "Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj dušo!" A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu: "Šta je? jesu li dolazile?" A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale u jezero, a deveta njemu na konja, i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah čujući to, da se ubije. Kad bude drugi dan u jutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja, pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nađe zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: "Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj dušo!" Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: "Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde ne će videti." I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: "Jesu li dolazile?" A sluga mu odgovori: "Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati, pa više nikad ovde ne će doći." Ovi siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja, pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego sve stane trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu u jezero a deveta njemu na konja, pa ga stane buditi i grliti: "Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj dušo!" Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda reče paunica sluzi: "Kad ti ustane gospodar, kaži mu neka smakne gornji klin na dolji, pa će me onda naći." S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi, pa zapita slugu: "Jesu li dolazile?" A sluga odgovori: "Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kažem da smakneš goran klin na donji, pa ćeš je onda naći." Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu. Posle toga počne sam putovati po svetu, i tako putujući za dugo, dođe u jednu planinu, i onde zanoći u jednoga pustinika, pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: "E moj sinko! srećan si, sam te je Bog uputio kuda treba. Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo valja upravo da ideš, pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prođeš one vratnice, drži desno, pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori." Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se, i zahvali pustiniku, pa pođe kako mu je kazao. I tako putujući naiđe na velike vratnice, i prošavši ih, odmah uzme desno, i tako oko podne ugleda grad gde se beli, i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dođe na vrata, ovde ga zaustavi straža i zapita ko je i od kuda je, pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka, pa uzevši se s njim po ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost, i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje, i on ostane živeti onde kod nje. Posle nekoga vremena pođe carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma, pa mu reče: "U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi ni po što, niti ga otvaraj, ne šali se glavom!" S otim ona otide. Carev sin ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: "Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu!" Pa onda stane otvarati podrume sve redom. Kad dođe na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvorati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno pa iz njega iziđe glas: "Za Boga brate! molim te! umreh od žeđi; daj mi čašu vode." Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Za tim opet izađe glas iz bureta: "Za Boga, brate! umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode." Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta: "Za Boga, brate! umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode." Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega, pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dođu sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži. I tako putujući po svetu za dugo, dođe na jednu vodu, pa idući pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: "Po Bogu da si mi brat! baci me u vodu; ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku, pa kad ti zatrebam, samo je proširi malo." Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku, pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu. Posle nekoga vremena idući tako po svetu nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: "Po Bogu da si mi brat! pusti me iz ovih gvožđa, ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo protri." On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti. Opet tako idući preko jedne planine nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu: "Po Bogu da si mi brat! pusti me, ja ću tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo protri." On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka, pa ga zapita: "Za Boga brate! eda li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?" Ovaj ga čovek lepo uputi kaže mu i vreme u koje valja da je tamo. Onda mu carev sin zahvali, pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev. Kad uđe u zmajeve dvore, nađe svoju ljubu, i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Najposle se dogovore da beže. Brže bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju: "Šta ćemo sad? ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?" Konj mu odgovori: "Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se." Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima, i za tili čas ih stigao. Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu reče: "Ti idi s Bogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj ako ti je život mio." On siromah pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag, pa sutradan opet u zmajev dvor, i nađe caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda reče carev sin njojzi: "Kad dođe zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja, pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bismo li mu kako utekli. "S otim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega, i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: "Ala imaš brza konja! Gde ga dobi? tako ti Boga!" A on joj odgovori: "E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, valja da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe, pa tu kobilu i ždrebe valja čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi, pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu." Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe, pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi, i došavši k njoj reče joj: "Pomozi Bog bako!" A ona mu prihvati Boga: "Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro?" On joj reče: "Rad bih u tebe služiti." Onda mu baba reče: "Dobro sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu." Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve jednako vikao: "Daj baba glavu." Baba mu ovo sve pokaže, pa mu reče: "Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu, pa nisu mogli kobile sačuvati." Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi. Kad bude u veče usedne on na kobilu la u polje a ždrebe trči uz kobilu." Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu, i tako tražeći je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio, pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo među prstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode: "Šta je pobratime?" A on joj odgovori: "Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je." A ribica mu reče: "Evo je među nama, stvorila se riba a ždrebe ribić; nego udri ularom po vodi i reci: dura babina kobila!" Onda on udari ularom po vodi govoreći: "Dura babina kobila!" A ona odmah postane kobila kao što je i bila i iziđe sa ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu, pa sve žaračem: "U ribe kurvo!" A kobila joj odgovori: "Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijatelji pa me prokazaše." Onda opet baba: "A ti u lisice!" Kad bude pred noć, on usedne na kobilu, pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi prepadne se pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku, i protre je, a lisica u jedan put te predanj: "Šta je pobratime?" A on odgovori: "Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je." A lisica mu odgovori: "Evo je među nama, stvorila se lisica a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura babina kobila!" On onda udari ularom o zemlju govoreći: "Dura babina kobila!" a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu, pa sve žaračem govoreći: "U lisice kurvo!" A ona joj odgovori: "Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji, pa me prokazaše." Onda opet baba: "A ti u kurjake!" Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspi na kobili, a kad se prene, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se poskoči da traži kobilu; ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame kurjačju dlaku, i protre je, a kurjak u jedan put te predanj: "Šta je pobratime?" A on mu reče: "Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je." A kurjak mu reče: "Evo je među nama, stvorila se kurjačica a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju, pa reci: dura babina kobila!" On onda udari ularem o zemlju govoreći: "Dura babina kobila!" a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći: "U kurjaka kurvo!" A kobila joj odgovori: "Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazaše." Onda baba izađe na polje a carev joj sin reče: "E baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili." Baba mu odgovori: "Sinko, što je pogođeno ono valja da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš." A on reče babi: "Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi." Onda ga baba stane odvraćati: "Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja!" Ali on jednako ostane na svome govoreći: "Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno." Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa pođe vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica, i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici: "Spremaj se što brže." I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja, pa hajde s Bogom putovati. Posle malo kad zmaj dođe i vidi da carice nema, rekne svome konju: "Šta ćemo sad? ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?" A konj mu odgovori: "Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, ne ćeš ga stići." Kad to zmaj čuje, odmah sedne na konja pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori: "Ne bojte se, ne treba bežati." Kad jedan put, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom: "Za Boga brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući." A ovaj mu odgovori: "A što si lud te nosiš tu alu. Nogama uvreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom." Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama uvreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži. Onda carica usedne na ovoga konja, i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.

5.
Stojša i Mladen.

Bio jedan car pa imao tri kćeri, i jednako ih držao u potaji da nisu nikad na polje izlazile. Kad narastu za udaju, pusti ih otac prvi put u kolo. Ali tek što se uhvate u kolo, dune nekakav vihar i sve tri odnese. Car se prepadne kad vidi da ih nestade, pa brže pošlje sluge na sve strane da ih traže, a pošto se sluge vrate i kažu da ih nigde nisu mogle naći, car se razboli i od žalosti umre. Iza cara ostane carica trudna, i kad dođe vreme da se breme ima, ona rodi muško čedo, i nadene mu ime Stojša. Kad Stojša malo poodraste, on nastane junak da je malo onakih bilo. Kad mu bude osamnaest; godina, zapita mater svoju: "Za Boga, majko, kako ti nisi više dece rodila do samo mene?" A ona uzdahne i zaplače se, ali mu ne smedne kazati da je imala tri kćeri pa da ih je nestalo, bojeći se da ne bi Stojša tumario u svet da ih traži; i tako da ne bi i njega izgubila. Ali on kad vidi majku gde plače, navali još većma i stane je zaklinjati da mu kaže što je. Onda mu mata pripovedi sve po redu kako je imala tri kćeri kao tri ruže, i kako ih je nestalo, i kako su ih tražili uzalud na sve strane. Stojša kad sasluša mater svoju, reče joj: "Nemoj plakati, majko. Idem ja da ih tražim." Mati kad to čuje, udari se rukama u prsi: "Kuku mene kukavici! zar da majka ostane i bez sina!" pa ga stane odvraćati i moliti da ne ide, kazujući mu kako je to bilo davno i Bog zna jesu li već i žive. Ali se on nije dao odvratiti, nego joj reče: "Kaži mi, kad je moj otac bio car, gde mu je oružje što je pasao, gde li mu je konj što ga je jahao." Onda mati videći da se Stojša okaniti ne će, reče mu da mu je otac kad je video toliku žalost, pustio konja u ergelu a oružje na tavan bacio. Stojša odmah nađe na tavanu oružje sve prašno i zarđalo, ali ga on lepo očisti i uredi te sine kao novo kovano; pa onda otide u ergelu i nađe očina konja, pa ga dovede kući i uvede u podrume i stane ga hraniti i timariti, te za mesec dana opravi se konj kao kaka tica, a i onako je bio krilat i zmajevit. Kad se Stojša već spremi da ide, reče materi: "Imaš li, majko, kakav znak od mojih sestara da ponesem: ako da Bog te ih nađem, da bi mi verovale da sam im brat?" Mati mu plačući odgovori: "Ima, hrano moja, tri marame što su one svojim rukama vezle," pa mu iznese marame i da. Onda on poljubi majku u ruku, pa usedne na konja i otide u svet da traži svoje sestre. Idući tako po svetu dugo vremena, dođe jedan put pod jedan veliki grad. Pred onim gradom bila je jedna česma s koje je sav grad nosio vodu. Stojša kad dođe na onu česmu, napije se vode pa legne malo u hlad da se odmori pokrivši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. U tome dođe jedna gospa po vodu i opazi Stojšu kraj česme u hladu. Kako opazi njega i maramu, a ona uzdahne, po tom točeći vodu jednako je unj gledala, i pošto natoči vodu nikako nije mogla da se odande otrgne nego je sve unj gledala. Stojša to opazi pa je zapita: "Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla." Onda Stojša ustane pa je zapita otkuda je i koga je roda, a ona mu kaže da je carska kći iz toga i iz toga grada i da su bile njih tri sestre pa ih vihar odneo sve tri. Kad to čuje Stojša odmah joj se pokaže: "Ja sam tvoj brat. Možeš li se setiti da je mati bila trudna kad je vas vihor odneo?" A ona se odmah seti i brizne plakati pa njemu oko vrata: "Slatki brate! mi smo sve tri u zmajevskim rukama. Ima njih tri brata zmaja, oni su nas odneli pa nas drže svaki u svome dvoru." Onda se uzmu za ruke, pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, ona mu reče: "Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sila, rada bih te zakloniti da te ona sila ne opali, hodi sakrij se." A Stojša joj odgovori: "Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok." Onda ga sestra odvede u drugu sobu, kad tamo, ali vo pečen, pećka hleba i akov vina," eto to mu je obrok" reče sestra, a Stojša kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda skoči na noge i reče: "Aha, sestro, da bijaše još!" Kad Stojša tako večera, reče mu sestra: "Sad će zmaj baciti buzdovan pred kuću da se zna da ide kući." Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti nego ga dočeka u ruke pa ga zavitla preko zmaja čak na drugi hatar. Kad zmaj to vidi, začudi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred dvor, iziđe careva kći predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u dvoru?" A ona mu odgovori: "Moj brat". Zmaj je opet zapita: "A šta je došao?" A ona mu odgovori: "Došao da me vidi." Onda zmaj srdito reče: "Bre nije on došao da te vidi, nego da te vodi." Čujući Stojša iz dvora ovaj razgovor iziđe i on pred zmaja, a zmaj kako ga vidi stisne se na njega, a Stojša ga dočeka te se uhvate u koštac pa se ponesi. Jedan put Stojša obori zmaja i pripuši ga, pa mu reče: "Šta ćeš sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti meni pod kolenima kao ja tebi, ja bih znao šta bih." A Stojša mu reče: "Ja tebi ne ću ništa," pa ga pusti. Onda ga zmaj uzme za ruku, pa ga uvede u dvor i učini veselje za nedelju dana. Kad prođe nedelja dana, zapita Stojša zmaja za druga dva zeta, zmaja ognjevita, i zmaj ga uputi kuda će ići dok ne nađe grad, gde su dvori drugoga zmaja, a onde reče mu da će čuti za trećega. Posle toga opravi se Stojša na put, oprosti se sa sestrom i zetom, pa pođe k drugome zmaju. Tako putujući dođe pod jedan grad, i pred gradom nađe jednu česmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stojša se onde napije vode pa legne malo u hlad da se odmori pokrivši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. Malo vreme postoji, al eto ti jedne gospe po vodu; kako ugleda Stojšu i maramu, a ona uzdahne, po tom točeći vodu jednako je unj gledala, i pošto natoči vodu, nikako nije mogla da se otkine odande nego je sve unj gledala. Stojša to opazi pa je zapita: "Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla." Onda Stojša skoči na noge pa joj se odmah pokaže da je njezin brat, i pripovedi joj kako je bio i u druge sestre. A ona kad vidi brata, brizne plakati, pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, ona mu reče: "Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti da te onom silom ne opali, hodi sakrij se." A Stojša joj odgovori: "Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok?" Ona ga onda odvede u drugu sobu, kad tamo, a to dva vola pečena, dve pećke hleba i dva akova vina, "eto to mu je obrok" reče sestra Stojši, a on kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda skoči na noge i reče: "Aha, sestro, da bijaše još!" Kad Stojša tako večera, reče mu sestra: "Sad će pasti buzdovan pred kuću čak iz drugoga hatara, da se zna da ide zmaj." Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na treći hatar. Zmaj kad to vidi, začudi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred kuću, iziđe careva kći predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u kući?" A ona mu odgovori: "Moj brat." Zmaj je opet zapita: "A šta je došao?" A ona odgovori: "Došao da me vidi." Onda zmaj srdito reče: "Nije on došao da te vidi, nego da te vodi. "Čujući Stojša iz dvora ovaj razgovor, iziđe i on pred zmaja, a zmaj kako ga vidi, stisne se na njega, a Stojša ga dočeka pa se uhvate u koštac te se ponesi. Najposle Stojša obori zmaja i pripuši ga, pa mu reče: "Šta ćeš sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti meni pod kolenima kao što sam ja tebi, ja bih znao šta bih radio " A Stojša mu reče: "Ja tebi ne ću ništa", pa ga pusti, a zmaj ga onda uzme za ruku pa s njim u dvor, te se stanu veseliti za nedelju dana. Kad prođe nedelja dana, zapita Stojša zmaja i za trećega zeta, i zmaj ga uputi kud će ići dok ne nađe grad gde su dvori i trećega zeta. Posle toga opravi se Stojša na put, oprosti se sa sestrom i zetom, pa pođe da traži trećega zmaja. Idući tako dugo vremena, dođe opet pod jedan grad i pred gradom nađe jednu česmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stojša se onde napije vode pa legne u hlad da se malo odmori pokrivši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. Malo vremena za tim prođe, al eto ti jedne gospe po vodu. Kako ugleda Stojšu i maramu, a ona uzdahne, po tom točeći vodu jednako je unj gledala, i pošto natoči vodu, nikako nije mogla da se otkine odande nego je sve unj gledala. Stojša to opazi pak je zapita: "Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka, ili se u što upoznaješ?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla." Stojša kad to čuje, skoči na noge, pa joj se odmah pokaže da je njezin brat, i pripovedi joj kako je već bio u drugih sestara. Ona kad vidi brata, brizne plakati pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u dvor. U dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, onda mu reče: "Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti, da te onom silom ne opali, hodi sakrij se." A Stojša joj odgovori: "Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok." Ona ga onda odvede u drugu sobu; kad tamo, a to tri vola pečena, tri pećke hleba i tri akova vina, "eto to mu je obrok" reče sestra Stojši, a on kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda skoči na noge i reče: "Aha, sestro, da bijaše još!" Kad Stojša tako večera, reče mu sestra: "Sad će pasti buzdovan pred kuću čak iz trećega hatara, to je znak da ide zmaj." Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na četvrti hatar. Kad zmaj to vidi, začudi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" Pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred dvor, iziđe careva kći predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u dvoru?" A ona mu odgovori: "Moj brat." Zmaj je opet zapita: "A šta je došao?" A ona mu odgovori: "Došao da me vidi." Onda zmaj srdito reče: "Nije on došao da te vidi, nego da te vodi." Čujući Stojša iz dvora ovaj razgovor, iziđe i on pred zmaja, a zmaj kako ga opazi, stisne se na njega, a Stojša ga dočeka te se uhvate u koštac pa se ponesi. Jedan put Stojša obori zmaja i pripuši na zemlju, pa mu reče: "Šta ćeš sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti pod mojim kolenima kao ja što sam pod tvojim, ja bih znao šta bih radio." Onda mu Stojša reče: "Ja tebi ne ću ništa," pa ga pusti. Onda ga zmaj uzme za ruku pa ga uvede u dvor i stanu se veseliti za nedelju dana. Jedan put iziđu u šetnju, i šegajući se opazi Stojša u avliji jednu veliku jazbinu – otišla pod zemlju, pa onda reče: "A šta je to, zete? Kako možeš u svome dvoru trpeti toliku propast? Za što to ne zaroniš?" Zmaj mu odgovori: "E moj šura, ne mogu ti od sramote ni kazati šta je to. Ima ovamo jedan zmajevski car, pa s nama često ima rat, i sad skoro imamo rok da se udarimo; pa kad se god pobijemo, svu nas trojicu nadbije, i što uteče u ovu jazbinu ono ostane." Onda mu reče Stojša: "Hajde zete, da udarimo nanj, dok sam i ja ovde da vam pomognem, eda bismo ga kako satrli." A zmaj odgovori: "Ja ne smem ni po što pre roka." Kad Stojša vidi da oni ne smeju da udare, onda se on sam digne da traži cara zmajevskoga. Pošto jedva jedan put napita, dođe pred dvore i opazi navrh dvora zeca gde stoji. Onda zapita dvorane šta onaj zec navrh dvora radi. A dvorani mu odgovore: "Da se ko nađe da skine onoga zeca, zec bi se sam zaklao, sam oderao, sam isekao, sam pristavio, pa se sam skuvao; ali to ne sme niko učiniti za svoju glavu." Stojša kad to čuje, on uzleti na konju pa skine zeca, a zec se sam odmah zakolje, sam se odere, sam iseče i sam se pristavi k vatri. Onda Stojša iziđe na zmajev čardak pa legne u hlad, a dvorani kad vide šta učini, stanu mu govoriti da beži: "Beži, junače, kud te dvoje oči vode, dok nije došao zmaj, jer ćeš zlo proći ako te zateče." A Stojša im odgovori: "Šta ja marim za vašega zmaja, neka dođe nek se najede zeca." Kad malo čas, eto ti zmaja; kako dođe odmah opazi da zeca nema pa poviče na dvorane: "Ko je to uradio?" A oni mu kažu: "Došao jedan delija te skinuo zeca, i eno ga gore na čardaku." Onda im zmaj reče: "Idite i kažite mu nek mi ide iz dvora, jer ako mu dođem, ne će mu ni kost s košću ostati." Dvorani iziđu na čardak k Stojši pa mu kažu šta veli zmaj, a Stojša se oseče na njih: "Idite kažite zmaju, ako mu je žao zeca, neka mi iziđe na mejdan." Kad oni to kažu zmaju, a zmaj cikne, sve vatra sipa iz njega, pa poleti s na čardak, a Stojša ga dočeka, pa se ponesi: niti se Stojša daje oboriti, niti može zmaja da obori; najposle reče Stojša zmaju: "Kako ti je ime?" A zmaj mu odgovori: "Moje je ime Mladen." Onda mu Stojša rekne: "I ja sam najmlađi u oca i majke;" pa se onda puste i zbrate, i tvrdu veru dadu jedan drugome da će bratinski živeti. Posle nekoga vremena reče Stojša zmaju: "Šta čekaš one zmajeve što beže u onu jazbinu? Hajde ti da mi udarimo na njih i prije roka." Zmajevski car pristane, i tako pođu njih dvojica, da udare na zmajeve. Kad ona tri brata zmaja čuju da se Stojša udružio i zbratio sa zmajevskim carem, i da sad obadvojica idu na njih, oni se uplaše pa skupe silnu vojsku, te iziđu s vojskom preda njih, a ovi udare na celu vojsku, i sve razbiju i rasteraju, samo ona tri zmaja uteku u onu jazbinu. Onda ova dvojica brže vuci slamu, pa guraj u onu jazbinu, pa onda zapale, i tako sva tri zmaja onde propadnu. Posle toga Stojša opravi sve tri sestre, i krene sve blago iza sva tri zmaja, a zmaju pobratimu ostavi njihove dvore i svu njihovu državu, pa se digne sa svojim sestrama u svoje carstvo, i sretno dođu k materi, pa mu mati preda carstvo, te je carovao do svoga veka.

6.
Đavo i njegov šegrt.

Bio jedan čovek pa imao jedinca sina. Ovaj sin reče jedan put ocu: "Babo, šta ćemo raditi? Ja ovako ne mogu živeti; nego idem u svet da učim kakav zanat. Vidiš kako je danas: koji zna najmanje zanata, taj svaki bolje živi od svakoga težaka." Otac ga je dugo odvraćao govoreći mu da i u zanatu ima brige i truda, i kako bi ostavio oca sama! Ali kad se sin nikako ne dadne odvratiti, najposle mu dopusti otac da ide da uči zanat. Onda se on digne u svet da traži zanata. Putujući tako udari na jednu vodu, i idući pokraj te vode srete se s jednim čovekom u zelenim haljinama, pa ga čovek zapita kuda ide, a on mu odgovori: "Idem u svet da tražim majstora kakvog da učim zanat." Onda mu reče onaj čovek u zelenim haljinama: "Ja sam majstor, hodi k meni pa uči zanat kad ti tako srce ište." Dete jedva dočeka i pođe s njim. Idući oni tako pokraj one vode, na jedan put majstor skoči u vodu i stane plivati govoreći detetu: "Hajde za mnom skači u vodu, i uči plivati." Dete se stane odgovarati da ne sme, jer ga je strah da se ne utopi; a majstor mu odgovori: "Ne boj se ništa, nego skači." Dete skoči u vodu i stane plivati s majstorom uporedi. Kad su bili nasred vode, uzme majstor dete za vrat pa s njim u vodu na dno. To je bio đavo. On odvede dete u svoje dvore i preda ga jednoj staroj babi da ga uči, pa se opet vrati na ovaj svet. Pošto se on vrati i baba ostane sama s detetom, onda mu stane govoriti: "Moj sinko, ti misliš da je ovaj čovek kakav majstor kao što su majstori na onom svetu. Nije on onaki majstor, nego je đavo. I mene je tako prevario i dovukao amo s onoga sveta, a i ja sam krštena duša. Nego poslušaj me što ću ti kazati. Ja ću tebe učiti svemu njegovu zanatu, i on kadgod dođe, pitaće te jesi li što naučio, a ti mu svagda kaži da nisi ništa, ako si rad da ga se kurtališeš i da se opet vratiš na onaj svet." Posle nekoga vremena dođe đavo i zapita dete: "Šta si naučio?" A ono odgovori: "Nisam još ništa." I tako prođu tri godine dana, i kad bi god majstor zapitao dete šta je naučilo, ono bi mu svagda odgovorilo da nije ništa. Najposle ga zapita đavo još jednom: "Jesi li štogod naučio?" A dete mu odgovori: "Nisam ništa, nego sam zaboravio i ono što sam pre znao." Onda se đavo rasrdi pa mu reče: "Kad ti do sad nisi ništa naučio, nećeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bez traga kud te oči vode i noge nose." Dete koje je već dobro đavolski zanat izučilo bilo, odmah skoči na vodu i stane plivati ka kraju i isplivavši iziđe na breg i otide kopu svome. Otac kako ga ugleda, daleko istrči predanj govoreći: "Gde si, sine, za Boga!" A sin mu odgovori: "Učio sam zanat." Iza toga prođe neko vreme i dođe vašar u obližnjemu jednome selu. Tada reče sin ocu: "Babo! hajdemo na vašar." Otac mu odgovori: "A s čim ćemo, sinko, kad nemamo nigde ništa?" – "Ti za to nemaš brige," odgovori mu sin, i pođu na vašar. Idući tako putem sin reče ocu: "Kad budemo blizu vašara, ja ću se stvoriti lep konj, što ga ne će biti u celom vašaru. Sav vašar čudiće mu se. A moj će majstor doći da kupi konja, i štogod zaceniš on će dati. Ali se nemoj šaliti da mu daš ular, nego kad novce primiš, odmah mi ular skini s glave pa udri njime o zemlju." Kad dođu blizu vašara dete se pretvori u konja što ga nigde nema. Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da zapita po što je. Kad ali eto ti majstora: stvorio se Turčin pa zavio čalmu oko glave a spustio haljine do zemlje. Kako dođe a on reče: "Ja ću toga konja kupiti. Govori starče po što je." Što je god starac zaiskao, Turčin mu odmah izvadi gotove novce bez reči. Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca. Starac došavši kući s novcima, zateče i sina kod kuće. Kad posle nekog vremena dođe drugi vašar, onda sin opet reče ocu: "Hajdemo, babo, na vašar." Otac mu već nije hteo ništa govoriti, nego odmah pođe s njim. Kad su bili blizu vašara, sin reče ocu: "Ja ću se sad stvoriti jedna trgovina: šatra puna robe, što je na vašaru ne će biti lepše i bogatije. Ni nju ne će moći niko kupiti, a majstor će moj doći, i platiće štogod zaceniš. Ali ne šali se ne daji mu ključeve u ruke, nego kad novce primiš, udri ključevima o zemlju." Tako i bude: kad se on stvori lepa trgovina, sav se vašar stane diviti. Ali eto ti majstora, opet se stvorio Turčin kao i pre, pa pita starca: "Po što?" Koliko je god starac zacenio, toliko je Turčin odmah platio, a starac kad primi novce, udari ključevima o zemlju. U taj čas nestane i trgovine i kupca, nego od trgovine stvori se golub, a od Turčina stvori se kobac, pa poteraj goluba! Dok su se oni tako vijali ovamo onamo, careva kći bila izišla pred dvor pa ih gledala, a golub u jedan put strelimke devojci na ruku, pa joj se pretvori prsten na rupi. Onda kobac padne na zemlju pa se stvori čovek, te otide k caru i ponudi mu se da ga primi u službu: služiće ga tri godine dana, a ništa na svetu ne ište, ni hrane ni pića ni odela, samo da mu car da onaj prsten s devojčine ruke. Car ga primi i obeća se da će mu dati. Tako je onaj služio a devojka prsten nosila, i vrlo joj je bio mio, jer je danju bio prsten a noću lep momak, pak joj govorio: "Kad dođe vreme da me uzmu od tebe, ne daj me nikome u ruke, nego udri mnome o zemlju." Kad se navrše tri godine dana, dođe car ka kćeri svojoj, pak je stane moliti da mu da prsten. Onda ona kao srdito baci prsten na zemlju; prsten prsne, a od njega se prospe sitna proja, i jedno zrno otkotrlja se pod carevu čizmu; a sluga se u jedan put stvori vrabac, pa na vrat na nos stane proju zobati, i kad sva zrna pozoblje, pođe da i ono poslednje ispod careve čizme kljune, ali od zrna u jedan put postane mačak pa vrapca za vrat.

7.
Prava se muka ne da sakriti.

Bio jedan siromah čovek, pa se pribije u nekakva bogata čoveka da služi bez pogodbe. Tako je služio godinu dana, a kad se navrši godina, on dođe gospodaru svome i zaište da mu plati što misli da je zaslužio. Gospodar izvadi jedan novčić pa mu reče: "Na, to ti je služba." Sluga uzme onaj novčić, i zahvali gospodaru, pa onda otide na jedan potok gde je voda bila vrlo brza. Kad dođe na potok reče sam u sebi: "Bože milostivi! šta je to da sam zaslužio samo jedan novčić za celu godinu dana? Ali Bog zna jesam li i toliko zaslužio. Evo ću sad da ogledam: baciću ovaj novčić u vodu, pa ako ne potone, onda sam ga zaslužio, ako li potone, nisam ga zaslužio." Pa se onda prekrsti govoreći: "Bože milostivi! ako sam zaslužio ovaj novčić, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." To rekavši baci novčić u potok, a novčić odmah potone na dno. Onda se on sagne te izvadi novčić iz vode, pa ga odnese gospodaru natrag govoreći: "Gospodaru! evo ti novčić natrag, ja ga još nisam zaslužio, nego ću te služiti još jednu godinu dana." I tako stane na novo služiti, i kad se opet navrši godina dana, on dođe gospodaru i zaište, da mu plati što misli da je zaslužio. Gospodar opet izvadi novčić pa mu reče: "Na, to ti je služba." On uzme novčić i zahvali gospodaru, pa opet otide na onaj potok, prekrsti se i baci novčić u potok govoreći:
"Bože, milostivi! ako sam ga pravo zaslužio, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." Kako ga baci u vodu, a novčić odmah padne na dno, a on se sagne, te ga izvadi pa opet odnese gospodaru govoreći: "Evo ti, gospodaru, novčić natrag, još ga nisam zaslužio, nego ću još jednu godinu da te služim." Tako opet počne služiti, pa kad iziđe i treća godina, on otide gospodaru i zaište da mu plati što misli da je zaslužio. Gospodar mu opet da novčić, a on ga uzme i zahvali, pa otide opet na potok da vidi jeli ga sad zaslužio. Kad dođe na potok, prekrsti se pa baci novčić u vodu govoreći: "Bože milostivi! ako sam zaslužio ovaj novčić, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." Kad novčić padne u vodu, počne plivati povrh vode. Onda on veseo uzme iz vode novčić, i metne ga u džep, pa otide u šumu i načini malu kolebinu, i onde stane živeti. Posle nekoga vremena čuje on da se stari njegov gospodar sprema na galiji preko mora čak u drugo carstvo, pa otide sa svojim novčićem k njemu, i stane ga moliti da bi mu kupio što u drugome carstvu za njegov novčić. Gospodar se obeća i uzme njegov novčić, pa pođe na put. Putujući tako nađe kraj mora nekaku decu koja su bila iznela mačka da ga ubiju i u more bace. Kad on to vidi, pritrči k njima, pa ih zapita: "Šta je to deco?" A oni mu odgovore: "Čini štetu, pa hoćemo da ga ubijemo." Onda on izvadi onaj novčić svojega negdašnjega sluge, pa im pruži da mu dadu mačka. Deca to jedva dočekaju, pa uzmu novčić a trgovcu dadu mačka. On odnese mačka na galiju pa pođe dalje putovati; i tako putujući jedan put dune jaki vetar te odnese galiju Bog zna kuda, da za tri meseca nije mogla izaći na svoj pravi put. Kad vetar stane, gospodar od galije nije znao gde je, i pošavši još malo dalje, dođe pod jedan grad. Kad se čuje u gradu da je došla galija iz nepoznate zemlje, navale mnogi da je gledaju, i jedan od onih ljudi koji je bio vrlo bogat, pozove gospodara od galije na večeru. Kad tamo, ali gospodar od galije ima šta i videti: miševi i pacovi trče na sve strane i sluge s batinama stoje te brane da ne natrče na sto. Onda on reče domaćinu: "Za Boga, brate, šta je to?" A domaćin mu odgovori: "Tako je, brate, uvek kod nas, da ne možemo od toga zverinja na miru ni ručati ni večerati. Još kad spavamo svaki imamo svoj sanduk, pa se u sanduk zatvorimo, da nam ne bi uši poizodgrizalo." Onda se gospodar od galije seti svoga za novčić kupljenoga mačka, pa reče domaćinu: "Ja imam u galiji zverku koja bi to sve zatrla za dva tri dana." Domaćin na to odgovori: "Brate, ako imaš taku zverku, daj je ovamo, ja ću ti napuniti galiju samoga srebra i zlata, samo ako je istina što kažeš." Posle večere otide gospodar od galije te donese svoga mačka, i reče domaćinu da ležu bez sanduka, ali oni opet ne smednu ni po što, nego on sam ostane tako da spava. Onda on pusti mačka, a mačak kad opazi tolike miše i pacove počne ih hvatati i daviti pa sve na gomilu svlačiti, a i miši i pacovi poznavši ko je tu, stanu bežati kud koji. Kad u jutru dan osvane, i oni poustaju, ali nasred sobe velika gomila mrtvih miševa i pacova, a po sobi slabo je koji još trčao, nego su izvirivali iz jama. A posle tri dana nije se mogao ni jedan ni videti. Onda domaćin za mačka napuni putniku galiju punu srebra i zlata. Po tom naš putnik pođe s galijom kući. Kad dođe kući svojoj, dođe mu stari sluga njegov da ga pita šta mu je doneo za onaj novčić. Gospodar mu iznese jedan mermer kamen, lepo otesan na četiri ugla, pa mu da: "Na, to sam ti kupio za novčić." Sluga se tome vrlo obraduje, pa uzme kamen i odnese u svoju kolebu te načini od njega sto. Sutradan otide sluga u drva, pa kad se vrati kući, a to se onaj kamen pretvorio u zlato te sija kao sunce, sva se koleba od njega svetli. Kad on to vidi, uplaši se pa otrči svome gospodaru i kaže mu: "Gospodaru, šta si ono ti meni dao? Ono nije moje, hodi da vidiš." Gospodar dođe, i kad vidi kakvo je Bog čudo učinio, onda mu reče: "Nije fajde, moj sinko! kome Bog tome i svi sveti; hodi ovamo evo tvoga blaga." Pa mu da sve što je god doneo na galiji, i da mu kćer svoju te se oženi njome.

8. Aždaja i carev sin.

Bio jedan car pa imao tri sina. Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec, nego aždaja, pa dočeka careva sina te ga proždere. Kad posle toga prođe nekoliko dana a carev sin ne dolazi kući, stanu se čuditi šta bi to bilo da ga nema. Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa ga dočeka te proždere. Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag nijedan, zabrine se sav dvor. Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao. Kako iziđe iza grada, opet skoči zec iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu. A carev Sin ne htedne ići za njim, nego pođe da traži drugoga lova govoreći u sebi: "Kad se vratim, naći ću ja tebe." Po tom hodajući dugo po planini, ne nađe ništa, pa se onda vrati u onu rekavicu, kad tamo, ali u rekavici jedna baba. Carev sin joj nazove Boga: "Pomozi Bog, bako!" A baba mu prihvati: "Bog ti pomogao, sinko!" Onda je zapita carev sin: "Gde je, bako, moj zec?" A ona mu odgovori: "Moj sinko, nije ono zec, nego je ono aždaja. Toliki svet pomori i zatomi." Čujući to carev sin, malo se zabrine, pa reče babi: "Šta ćemo sad? tu su valja da i moja dva brata propala." Baba mu odgovori: "Jesu bogme ali nije fajde, nego sinko idi kući, dok nisi i ti za njima." Onda joj on reče: "Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš te napasti." A baba mu se uteče u reč: "O moj sinko, kako ne bih! I mene je tako uhvatila, ali sad se nema kud." Onda on nastavi: "Slušaj dobro što ću ti kazati. Kad dođe aždaja, pitaj je kuda ide i gde je njezina snaga, pa sve ljubi ono mesto gde ti kaže da joj je snaga, kao od miline, dokle je iskušaš, pa ćeš mi posle kazati kad dođem." Posle carev sin otide u dvor, a baba ostane u rekavici. Kad dođe aždaja, stane je baba pitati: "Ta gde si za Boga? Kuda tako daleko ideš? Nikad ne ćeš da mi kažeš kuda ideš." A aždaja joj odgovori: "E moja bako, daleko ja idem." Onda joj se baba stane umiljavati: "A za što tako daleko ideš? Kaži mi gde je tvoja snaga. Ja da znam gde je tvoja snaga, ja ne znam šta bih radila od miline, sve bih ono mesto ljubila." Na to se aždaja nasmeje, pa joj reče: "Onde je moja snaga u onom ognjištu." Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja kad to vidi, udari u smeh da joj reče: "Luda ženo! nije tu moja snaga. Moja je snaga u onom drvetu pred kućom." Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh pa joj reče: "Prođi se luda ženo, nije tu moja snaga." Onda baba zapita: "Da gde je?" A aždaja stane kazivati: "Moja je snaga daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome je vrapcu moja snaga." Baba kad to čuje, reče aždaji: "To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti." Sutradan kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što je čula od aždaje. Onda on otide kući, pa se preruši: obuče pastirske haljine i uzme pastirski štap u ruke, te se načini pastir pa pođe u svet. Idući tako od sela do sela i od grada do grada najposle dođe u drugo carstvo i u carev grad, pod kojim je u jezeru bila aždaja. Došavši u onaj grad stane raspitivati kome treba pastir. Građani mu kažu da treba caru. Onda on upravo k caru. Pošto ga prijave, pusti ga car preda se, pa ga zapita: "Hoćeš li čuvati ovce?" A on odgovori: "Hoću, svetla kruno!" Onda ga car primi i stane ga svetovati i učiti: "Ima ovde jedno jezero, i dokraj jezera vrlo lepa paša, pa kako izjaviš ovce, one odmah idu onamo te se razvale oko jezera, ali koji god čoban tamo otide, onaj se više ne vraća natrag za to, sinko, kažem ti, ne daj ovcama na volju kud one hoće nego drži kuda ti hoćeš." Carev sin zahvali caru, pa se opravi i izjavi ovce, i uzme sa sobom još dva hrta što mogu zeca u polju stići, i jednoga sokola što može svaku ticu uhvatiti, i ponese gajde. Kako on izjavi ovce, odmah ih pusti k jezeru, a ovce kako dođu na jezero, odmah se razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na jednu kladu a hrte i gajde pod kladu, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero pa stane vikati: "O aždajo, o aždajo! ta iziđi mi danas na mejdan da se ogledamo, ako žena nisi." Aždaja se odzove: "Sad ću, carev sine, sad." Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako aždaja iziđe, uhvati se s njim popojaske, pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja: "Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio." Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred veče, on se lepo umije i opravi, sokola mete na rame a hrte uza se i gajde pod pazuho pa krene ovce i pođe u grad svirajući gajde. Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na čudo gde on dođe a pre nijedan čoban nije mogao doći s onoga jezera. Sutradan carev sin opravi se opet, i pođe s ovcama upravo k jezeru. A car pošlje za njim dva konjanika da idu kradom da vide šta on radi, te se oni popnu na jednu visoku planinu otkuda će dobro videti. A čoban kako dođe, metne hrte i gajde pod kladu onu, a sokola na nju, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero pa poviče: "O aždajo, o aždajo! iziđi mi ka mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi." Aždaja mu se odzove: "Sad ću, carev sine, sad." Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! pa se uhvate popojaske te se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja: "Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio." Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred noć, carev sin: krene ovce kao i pre, pa kući svirajući u gajde. Kad uđe u grad, sav se grad uskoleba i stane se čuditi gde čoban dolazi kući svako veče, što pre nijedan nije mogao. Ona dva konjanika još su pre od carevoga sina bila došla u dvor i pripovedila caru sve po redu šta su čuli i videli. Sad kad car vide čobana gde se vrati kući, odmah dozove k sebi svoju kćer i kaže joj sve šta je i kako je, "nego" veli "sutra da ideš s čobaninom na jezero, da ga poljubiš u čelo." Ona kad to čuje, brizne plakati i stane se moliti ocu: "Nigde nikoga nemaš do mene jedinu pa i za mene ne mariš da poginem." Tada je otac uzme sloboditi i hrabriti: "Ne boj se, kćeri moja, vidiš, mi promenismo tolike čobane, pa koji god iziđe na jezero, ni jedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s aždajom bori, pa mu ništa ne naudi. Ja se uzdam u Boga da on može tu aždaju svladati, samo idi sutra s njime, eda bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori." Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna, suze proliva, pa je čoban teši: "Gospođo seko, ja te molim nemoj plakati, samo učini što rečem, kad bude vreme, ti pritrči i mene poljubi pa se ne boj." Kad pođoše i kretoše ovce, čoban putem jednako veseo, svira u gajde veselo, a devojka ide pokraj njega pa jednako plače, a on kašto pusti dulac pa se okrene njojzi: "Ne plači zlato, ne boj se ništa." Kad dođu na jezero, ovce se odmah razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na kladu a hrte i gajde poda nju, pa zasuče gaće i rukave pa zagazi u vodu i poviče: "O aždajo, o aždajo! iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi." Aždaja se odzove: "Sad ću, carev sine, sad." Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako iziđe, uhvate se popojaske pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, tada besedi aždaja: "Ta pusti me carev sine da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio." Kako on to reče, a careva devojka pritrči i poljubi ga u obraz, u oko i u čelo. Onda on mahne aždajom i baci je u nebeske visine, te aždaja kad padne na zemlju sva se na komade razbije, a kako se ona na komade razbije, skoči iz nje divlji vepar, pa nagne begati, a carev sin vikne na čobanske pse: "Drži! ne daj!" a psi skoče te za njim, pa ga stignu, i odmah ga rastrgnu, ali iz vepra skoči zec, pa nagne preko polja, a carev sin pusti hrte: "Drži! ne daj!" a hrti za zecom te ga uhvate i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub, a carev sin pusti sokola te soko uhvati goluba i donese carevome sinu u ruke. Carev sin uzme goluba te ga raspori, a to u golubu vrabac, a on drž vrapca. Kad uhvati vrapca, reče mu: "Sad da mi kažeš gde su moja braća." A vrabac mu odgovori: "Hoću, samo mi nemoj ništa učiniti. Odmah iza grada tvojega oca ima jedna rekavica, i u onoj rekavici imaju tri šibljike; podseci one tri šibljike, pa udri njima po korenu;odmah će se otvoriti gvozdena vrata od velikoga podruma, u onome podrumu ima toliko ljudi i starih i mladih, i bogatih i siromaha, i malih i velikih, i žena i devojaka, da možeš naseliti čitavo carstvo; onde su i tvoja braća." Kad vrabac to sve iskaže, carev ga sin odmah za vrat te udavi. Car glavom bijaše izišao i popeo se na onu planinu od kuda su oni konjanici gledali čobana, te i on gledao sve što je bilo. Pošto čoban tako dođe glave aždaji, počne se i suton hvatati, i on se lepo umije, uzme sokola na rame a hrte uza se, a gajde pod pazuho, pa svirajući krene ovce i pođe dvoru carevu, a devojka pored njega još u strahu. Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na čudo. Car koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju kćer, te s mesta u crkvu pa ih venčaju i učine veselje za nedelju dana. Po tom se carev sin kaže ko je on i od kud je, a car se onda i sav grad još većma obraduje, pa pošto carev sin navali da ide svojoj kući, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put. Kad budu kod one rekavice, carev sin zaustavi sve pratioce pa uđe unutra te podseče one tri šibljike, i udari njima po korenu, a gvozdena se vrata odmah otvore, kad tamo, a to u podrumu svet Božij. Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ta i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio i otidu svaki svojoj kući. A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka.

9.
Zmija mladoženja.

Bila jedna sirota žena koja nije imala od srca poroda pak se molila Bogu da joj da da zatrudni makar zmiju rodila. Bog joj da te zatrudni, i kad dođe vreme, rodi zmiju. Zmija kako se rodi od majke odmah uteče u travu i nestane je. Sirota žena jednako je žalila za zmijom i plakala gde joj Bog ispuni želju te rodi, pa joj porod pobeže neznano ni kud je ni kako je. Kad tako prođe dvadeset godina onda zmija dođe i progovori materi: "Ja sam ova tvoja zmijica što si me rodila pa sam od tebe u travu pobegla; sad sam, majko, došla k tebi da mi prosiš u cara devojku te da me ženiš." Mati se obraduje iznajpre kad vidi svoj porod, ali se odmah zabrine kako bi smela ona za zmiju i u svojoj sirotinji prositi u cara devojku! A zmija joj opet reče: "Idi mati, ne premišljaj ništa, jer znaš da su svakoj devojci vrata otvorena; a ako ti je baš car ne da, ne će ti glave uzeti. Makar ti šta car kazao, kad se vratiš ne osvrći se dok našoj kući ne dođeš." Na to se ona skloni pa pođe k paru. Kad dođe u carev dvor, sluge je ne htenu odmah pustiti pred cara, a ona se stane moliti i tako je jedva puste. Kad iziđe pred cara, reče mu: "Svetli care! Eto tvoje sablje, a evo moje glave. Ja nisam dugo vreme imala od srca poroda, pak sam se molila Bogu da mi da da zatrudnim makar zmiju rodila, i on mi da te zatrudnim, a kad dođe vreme, rodi se zmija, i kako se rodi, pobegne u travu i nestane je. Sad pošto je prošlo dvadeset godina, zmija dođe k meni i posla me k tebi da prosim u tebe za nju devojku." Car se na to nasmeja pa joj reče: "Daću ja za tvoga sina devojku, ako načini ćupriju od moga dvora do svoga od bisera i dragoga kamenja." Onda se mati vrati kući ne obzirući se, i kako je išla od careva dvora, sve se za njom ćuprija gradila od bisera i dragoga kamenja do pred njezinu kuću. Kad mati kaže zmiji šta joj je car rekao, onda joj ona opet rekne: "Idi mati sad da vidiš hoće li mi car dati devojku, tak šta ti god odgovori, kad se vratiš, opet se ne osvrći do naše kuće." Mati se opet podigne, i kad iziđe pred cara, zapita ga, eda li će joj sad za sina dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin načini dvore bolje od mojih, daću mu devojku." Onda se mati vrati kući i idući putem nije se osvrtala, a kad dođe svojoj kući, a to mesto njezine kuće dvori bolji od carevih. Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, onda joj zmija opet rekne: "Idi mati da vidiš hoće li mi car sad dati devojku pa šta car rekao da rekao, kad od njega pođeš ne osvrći se do naše kuće." Kad mati dođe pred cara ona mu kaže da su u njena sina dvori bolji od carevih i zapita ga hoće li joj već dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin uzima u svome dvoru svašta bolje nego što je u mome, daću mu devojku." Onda mati pođe kući, i idući nije se osvrtala, a kad dođe kući, ali u njenoj kući triput bolje nego u carevom dvoru: sve zlatni jeleni, košute, tice, kvočke, pilići, zecovi, sve zlatno. Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, zmija joj rekne: "Idi mati opet caru, te ga pitaj hoće li mi sad dati devojku." Kad mati otide k caru i kaže mu da u dvoru njena sina ima svašta bolje nego u njegovu, onda car rekne svojoj kćeri: "Kćeri moja! Tebi sad valja poći za ovu zmijicu, jer on svašta ima bolje od nas." Tako zmijica skupi svatove i odvede carevu kćer te se venča s njome. Posle nekoga vremena zmijina žena zatrudni. Onda je stane pitati mati, stanu je pitati sestre i svi njezini: "Kako ti sa zmijom ostade trudna?" A ona se nije htela izdati, nego je sve govorila: "Tako mi je Bog dao te sam trudna ostala." Najposle uzme je svekrva pitati: "Snaho moja, kako je to? Kako ti sa zmijom spavaš?" Ona se onda izda svekrvi govoreći: "Mati moja! on nije zmija, već je on momak da lepšega nema. Svako veče on izlazi iz one zmijinje košulje, a ujutru se opet u nju zavlači." Kad mati zmijina to čuje, vrlo se obraduje i zaželi videti svoga sina kad iziđe iz zmijinje košulje, pa zapita snahu kako bi ga mogla videti, a snaha joj reče: "Kad pođemo legati, ja ću izvaditi ključ iz vrata, pa kad se stane skidati, onda ćeš ga videti kroz rupu." Kad mati tako vidi svoga sina, onda stane misliti kako bi učinila da on onaki ostane do veka. Jednom reče snasi svojoj: "Hajde, snaho, da mi njegov svlak izgorimo: ja ću užariti peć i u vatru ga baciti neka izgori." A snaha joj odgovori:
"Bojim se, majko, da mu što ne bude." A mati reče: "Ne će njemu biti ništa, nego kako ga vrućina obuzme, a ti uzmi hladne vode pa ga pomalo polivaj dok svlak ne izgori." I tako se dogovore, te mati užari peć, pa kad u veče iziđe momak iz zmijinje kože i legne spavati, one nekako ukradu onaj svlak pa ga bace u peć. Kako svlak stane goreti, odmah njega stane vrućina obuzimati, a one ga sve vodom polivaj i tako ostane živ. A kad ga popusti vrućina i prene se od sna, on oseti smrad od svlaka, pa skoči na noge i poviče: "Šta uradiste da od Boga nađete? Kuda ću ovaki?" A mati i žena salete ga: "Pa bolje da si taki, i bolje da si među ljudima. " I tako ga jedva utišaju. Kad to čuje tast njegov, odmah mu još za svoga života preda carstvo, i tako on postane car, te je carovao sretno do svoga veka.

10.
Opet zmija mladoženja.

Bila jedna carica koja nije imala od srca poroda, pa se jednako molila Bogu da joj da da rodi. Jedno veče moleći se tako uzdahne i reče: "Ta daj mi, Bože, od srca poroda, da bi i ljuta zmija bila!" Posle nekoga vremena ona se oseti trudna, i kad bude na tom doba, rodi zmiju, pa je stane negovati, hraniti, dojiti, kao svaka mati svoje dete. Ta zmija za dvadeset i dve godine nije od sebe pustila nikakva glasa, d kad joj se navrše dvadeset i dve godine, ona progovori i reče ocu i materi: "Sad hoću da me ženite." A oni joj odgovore: "Ko će dati za zmiju devojku, koja li će devojka poći za zmiju?" "E," odgovori im zmija, "vi ne gledajte od carskoga ili gospodskog roda, nego onu koje će doći u carstvo da živi." Na to mu reku otac i mati da bi on sam sebi izabrao koju hoće. On onda nađe sam jednu sirotu i pošlje oca da mu je prosi. Otac otide i devojku zaprosi, a ona onako u sirotinji pođe rado i veselo. Posle je prstenuju, dovedu je i venčaju ih, i zmija stane živeti sa svojom nevestom, te ti ona bogme zatrudni. Onda reče svekrva snasi: "Kako, ćerko, za Boga, ostade trudna sa zmijom?" A ona joj ne htedne odmah kazati, ali kad je svekrva zaokupi nekoliko dana jednako za to pitati, najposle joj reče da on nije zmija nego momak da ga lepšeg u svetu nema, "preko dan je" veli "zmija, ali kako veče dođe, on svuče sa sebe onu zmijinju košulju te iziđe momak, lepota na svetu. Kad bi samo i danju onakav bio kao što noću biva, ali kako zora zabeli, on se opet uvuče u svoju košulju i postane zmija." Svekrva kad to čuje, vrlo se obraduje, pa reče snasi: "E kad je tako, to ćemo mi učiniti da on takav ostane kakav je noću s tobom." Pa se onda dogovore šta će raditi. Kad bude u veče, a on svuče košulju zmijinju sa sebe, te je kao i prije metne pod uzglavlje, pa legne spavati Kad ga prvi san uhvati, žena mu polako izvuče košulju ispod glave, i materi kroz pendžer doda, a mati je odmah baci u vatru. Kako košulja počne goreti a on skoči od sna pa poviče: "Šta to uradi, da od Boga nađeš! Sad me vidiš, pa me više ne ćeš videti dok ne podereš gvozdene opanke i ne satreš gvozden štap tražeći me, niti ćeš se s tim detetom što ti je pod srcem pre rastati dokle ruku preko tebe ne prebacim." To izreče pa ga nestane. Ona je posle nosila ono dete pune tri godine, i na posletku joj dotuži pa naumi tražiti svoga muža. I tako načini gvozdene opanke i gvozden štap pa pođe u svet. Idući tako i tražeći ga svuda, dođe k sunčevoj majci i nađe je gde peć žari i golim rukama vatru izgrće. A ona kad to vidi, brže bolje odreže svoj skut pa joj ruke njim umota, a sunčeva je majka zapita: "Od kud ti ovde, rajska dušice?" Ona joj odgovori: "Nevolja me, majko, naterala," pa joj pripovedi kako je stradala, kako je muž prokleo i kako ide po svetu te ga traži, "pa sam" veli "došla pitati tvoga sina, ne bi li mi mogao on zanjga što kazati, nije li ga gde video, jer on preko svega sveta prelazi " Sunčevoj se majci na to vrlo ražali, pa joj reče da se skloni malo za vrata: "Eto ide sunce umorno, a može biti da su ga i oblaci naljutili, pak ti u ljutini može što učiniti, već se pritaji dok se ono ne odmori." I ona se skloni za vrata, ali eto ti sunca, pa nazvavši materi dobar veče, reče joj: "Majko! tu miriše rajska dušica." A majka mu odgovori: "Nema tu, sinko, nikoga; ta ne može ovamo ni tica doleteti, a kako bi rajska dušica došla?" Sunce joj odgovori: "Ima, ima, majko, nego neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa." Ona onda iziđe, pak mu pripovedi svu svoju nevolju, najposle mu reče: "Jarko sunce! ti sijaš po celome svetu, nisi li gdegod videlo takoga i takoga čoveka." Sunce joj odgovori da ga ono nije danju nigde videlo, i pošalje je k mesecu da pita njega nije li ga on gde video noću. Na pohodu odande pokloni joj sunčeva majka zlatnu preslicu sa zlatnom kudeljom i sa zlatnim vretenom. Kad ona otide k mesecu, nađe mesečevu majku kod kuće, pa je poljubi u ruku i nazove: "Pomozi Bog, mesečeva majko!" A ona joj odgovori: "Bog ti pomogao, rajska dušice. A od kud ti ovde?" Onda joj ona kaže svu nevolju svoju, i kako je bila kod sunca, i pokaže joj što joj je njegova majka poklonila, i reče kako je sunce poslalo da pita meseca nije li on gde video njezina muža. Mesečeva joj majka odgovori da se malo skloni za vrata, jer će sad doći mesec ljutit i umoran, i ona se skloni, kad ali eto ti meseca, kako dođe, nazva materi dobro jutro, pa joj reče: "Ovde miriše rajska dušica." A mati mu odgovori: "Nema, sinko, nikoga; ta ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći?" Mesec joj opet reče: "Ima, majko, ima, nego neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa." Onda ona iziđe, pa mu pripovedi sve što je i kako je, pa mu najposle reče: "Sjajni meseče! ti sjaš celu noć po svemu svetu, nisi li gdegod video takoga i takog čoveka?" A mesec joj odgovori: "Rajska dušice, ja ga noću na zemlji nisam nigde video, nego idi ti k vetru, te njega zapitaj nije li ga gde video, on prevrće drvlje i kamenje i zavlači se svuda." Kad ona odande pođe, pokloni joj mesečeva majka zlatnu kvočku s pilićima. Po tome ona dođe k vetrovoj majci, te joj pripovedi sve kako je stradala, i kako je došla da pita njenoga sina vetra nije li on gdegod video takoga i takog čoveka. Vetrova joj majka na to reče: "Ukloni se malko za vrata, rajska dušice, jer će sad moj sin srdit doći, pa te može svu izdrapati." I ona se skloni za vrata, kad ali eto ti vetra, duva, ruši, krši, prevrće gdegod što nađe, sav izgreben i poderan, pa kako dođe, nazva materi pomoz Bog! pa joj reče: "Majko! ovde miriše rajska dušica." A ona mu odgovori: "Bog s tobom sinko! ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći?" Vetar joj odgovori: "Ima, majko, ima, već neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa." I tako ona iziđe pred vetra, i pripovedi mu nevolju svoju; a vetar joj odgovori: "Ja sam ga video, on je čak u drugome carstvu, tamo se oženio i caruje. Nego moja će ti majka dati zlatan razboj sa zlatnom pređom i čekrkom, pa kad dođeš u onaj grad, a ti namesti prema carevome dvoru taj razboj, pa tkaj, i pusti kvočku i piliće pak ih hrani, i iznesi preslicu." Ona tako i učini. Kad dođe u onaj grad, i opanci joj se poderu i štap prebije; ona prema carevome dvoru namesti razboj, pusti kvočku s pilićima, i iznese preslicu, pa stane tkati. Ali je carica ugleda s dvora, pa stane govoriti sama sebi: "O Bože moj! ja sam carica, pak nemam zlatnog razboja ni preslice, ni zlatne kvočke ni pilića", i pošlje svoga slugu k ženi da je pita hoće li prodati te stvari. Ona odgovori: "Ja ne ću prodavati, nego da me pusti carica da prenoćim jednu noć s carem njenim, pa ću joj dati preslicu." Carica obenđeluči cara i dopusti joj prenoćiti s njima. Car kako legne u postelju, on se zanese i kao mrtav utiša se, a ona kad ostane sama s njim, stane mu govoriti: "Svetli care, sunce ogrejalo! baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." Ali car niti što vidi ni čuje. Sutradan ona da carici zlatnu preslicu sa zlatnim povesmom i zlatnim vretenom, a carica zaište i kvočku s pilićima, a ona joj rekne da će joj dati ako je pusti još jednu noć da prenoći s njenim carem. Carica pristane i na to, pa cara opet obenđeluči, i tako se car opet zanese i ne čuje kad ona stane vikati: "Svetli care, sunce ogrejalo! baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." Kad bude ujutru, straža pripovedi caru kako već dve noći ona žena s njime spava, i jednako viče da prebaci desnu ruku preko nje, ne bi li se rastala s njegovim detetom. Kad carica primi kvočku s pilićima, zaište i razboj sa zlatnom pređom i čekrkom, i žena joj obeća ako joj dopusti još jednu noć s njenim mužem da prenoći. Ona dopusti u misli da muža opet opoji, ali on doznavši od slugu šta je i kako je, metne u veče pod bradu sunđer, te unj saspe ono piće koje mu carica donese, i tako ostane pri sebi. Kad legnu u krevet, on se učini kao da spava, a ona poviče: "Svetli care, sunce ogrejalo! prebaci ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." A car kad to čuje, odmah ruku preko nje prebaci, i onaj čas počne se ona truditi, i rodi mu muško čedo zlatoruko i zlatokoso. Po tom on ostavi onu zemlju i caricu a s prvom se ženom i detetom vrati u pređašnje carstvo svoje.

11.
Kome Bog pomaže, niko mu nauditi ne može.

Bio čovek i žena, pa imali tri sina. Najmlađi bio najlepši i odveć dobar, pa su ga druga braća držala za budalu. Sva trojica već dorastu za ženidbu, a otac ih ne ženi ni jednoga, jer je bio siromah. Onda reče najstariji k ocu: "Babo, hoću da me ženiš." A kad to čuje srednji, reče i on: "I mene, babo, i ja sam za ženidbu." A kad čuje i najmlađi, i on reče: "I mene, babo, i ja sam za ženidbu." Sad se otac nađe u nevolji pa se stane dogovarati sa svojom ženom šta će raditi. Najposle se dogovore, te otac dozove sinove preda se pa im reče: "Idite u kakvu varoš te zaslužite po maramu, pa koji donese najlepšu maramu, onoga ću ženiti." Po tom oni pođu sva trojica zajedno, ali starija dvojica stanu putem jednako ružiti najmlađega i smejati mu se, ia ga najposle oteraju od sebe, te on udari drugim putem moleći se Bogu da mu da dobru sreću. I tako idući dođe na jednu vodu. Na onoj vodi s druge strane bio je veliki grad i u gradu carski dvor. Car je od onoga grada bio vrlo zao i opak, pa je umrüo pre vremena i u dvoru mu ostala jedinica kći. Onu su carsku kćer mnogi prosili, ali ko je god od prosilaca došao u dvor i onde zanoćio, onaj više nije živ osvanuo, jer se car bio povampirio pa dolazio noću te davio. Kad najmlađi brat dođe na onu vodu i stane hodati pokraj nje misleći kako bi prešao na onu stranu, ugleda ga kroz pendžer careva kći, pa zapovedi momcima te ga prevezu i dovedu preda nju. On kad iziđe pred carsku kćer, malo se zbuni i poplaši; ali careva kći kako ga vidi, zagleda se u njega pa ga zapita otkuda je i kuda je naumio; a on joj kaže otkuda je i pripovedi joj sve po redu kako ima još dva brata i kako sva trojica hoće da se žene, a otac im siromah, pa im rekao da donese svaki po jednu maramu kući pa koji donese najlepšu da će onoga ženiti. Kad to čuje careva kći, rekne mu: "Ti ćeš večeras ovde ostati kod mene i noćiti, pak ćemo u jutru gledati za maramu." Kad bude pred noć, nahrani ga lepo i napoji, pa ga odvede u jednu sobu svu zelenu, i reče mu: "Nemoj da se plašiš, tu će noćas dolaziti i lupati oko tebe da te plaše, ali ti se ne boj." On kao prostak nije mogao ni zaspati od čuda, nego se jednako čudio gde je došao, kad ali oko ponoći stane lupa po sobi i vika: "Ovaj je došao da primi carstvo; ovome ne možemo ništa učiniti." On se Bogu molio jednako i tako ta noć prođe i on ostane živ i zdrav. Kad zora zabeli, on ustane pa sedne. Svi su u dvoru mislili da će ga izvući mrtva iz sobe kao i druge prosioce. Kad careva kći pošlje jednoga od dvorana da vidi jeli on živ, i ako je živ, da ga dovede preda nju, dvoranin se začudi kad ga nađe u sobi gde sedi živ i zdrav, pa mu onda reče: "Hajde, zove te naša carica." Kad on iziđe preda nju, i ona se sama začudi kako je ostao živ, pa mu da doručak, i pošto doručkuje, da mu u hartiji zavijenu svilenu maramu, zlatom vezenu, pa mu rekne: "Evo nosi svome ocu, i ako ti još što kaže, opet dođi ovamo k meni." On joj zahvali na marami i na konaku, pa pođe kući; kad tamo, a to već došla i druga dva brata. Onda oni izvade svaki svoju maramu: njihove bile kojekakve, a kad on svoju izvadi, svi se začude, pa ona dva brata skoče na njega: "Otkuda tebi to? Ti si to negde ukrao." Najposle otac da bi ih umirio, reče im: "Znate li šta? Idite još jedan put u svet, pa koji donese lanac da se devet puta obavije oko naše kuće, onoga ću ženiti." Tako se braća umire i starija dvojica otidu kuda su znali, a najmlađi upravo k carevoj kćeri, pa kad iziđe preda nju, ona ga zapita: "Šta ti je sad otac kazao?" A on joj odgovori: "Kazao da donesem lanac koji se može obaviti devet puta oko naše kuće." Ona ga opet lepo nahrani i napoji pa ga uvede u žutu sobu i reče mu: "Ne boj se ništa, opet će dolaziti noćas da te plaše; a ujutru ćemo gledati za lanac." Tako su i onu noć dolazile aveti i pravile stravu kojekakvu oko njega, ali on ostane zdrav i živ. Kad bude ujutru, opet dođe dvoranin po njega, i odvede ga pred caricu. Ona mu opet da doručak, i pošto doručkuje, da mu malu kutijicu i reče mu: "Evo nosi ocu, ali ni po što ne otvaraj dok ne dođeš kući, pa ako ti otac još što kaže, a ti opet dođi ovamo." On joj lepo zahvali, pa pođe kući i nađe braću kod kuće. Starija braća donela po lanac koji se nije mogao ni jedan put omotati oko kuće; onda najmlađi da ocu kutiju, a kad je otac otvori i izvadi iz nje zlatan lanac, oni se svi udive, pa starija braća skoče nanj, gotovo da ga ubiju: "Ti ćeš našu kuću oboriti, ti si to negde ukrao." Otac ih stane opet umirivati i tiškati, pa im najposle reče: "Idite, dovedite svaki devojku pa ću vas svu trojicu oženiti." Onda starija braća otidu kuda su znali, a najmlađi upravo k carevoj devojci, pa joj kaže šta im je otac sad kazao. Carica mu na to rekne: "Sad treba još u jednoj sobi da prenoćiš, pa ćemo onda i za to gledati." Pošto ga opet nahrani i napoji, odvede ga u crvenu sobu da prenoći. Onde je onu noć još veću stravu pretrpeo nego pređašnje obe noći: tu je bila strašna lupa, vika, zveka lanaca i strašni glasovi: "Taj hoće moje carstvo da primi!" vukli su s njega i haljine, ali se njega nisu smeli taknuti, a on se jednako Bogu molio, i Bog ga sačuva zdrava i onu noć. Ujutru kad ga izvedu živa i zdrava pred carevu kćer, ona odmah dovede berbere te ga obriju i umiju, pa onda iznese gosposke haljine te ga preobuku, pa sedne s njim na kočije i otide u crkvu te se s njime venča. Posle toga ostanu u njezinu dvoru još tri dana u veselju, pa onda pođu k ocu njegovome, i udese te noću dođu u njegovo selo. Kad dođu pred kuću, čuju viku i vide da je veselje: žene se ona dva brata; onda on poviče ispred kuće: "O domaćine!" Kad otac to čuje, on istrči pred kuću i začudi se kad vidi takove goste pred svojom kućom. Onda ga sin zapita: "Možemo li noćiti ovde?" A otac mu odgovori: "Drage volje, ali imamo veselje u kući, a nemamo mnogo soba, pa će vam prosti ljudi zaglušati i vikom dosađivati." Na to on odgovori: "Ništa za to; ja sam to rad, nisam nikad čuo; a i moja žena još više je rada." I tako uđu unutra u jednu sobu, a u drugoj veselje. Kad uđu u sobu i nameste se, pokloni im se mati njegova kao gospodi, a oni joj reku: "Blago tebi kad imaš dva veselja u jedan put!" A ona im odgovori: "E moja gospodo! jedno mi je veselje, a drugo žalost: imala sam još jednoga sina pa otišao u svet i propao, Bog zna kako je i gde je." Posle malo izađe on na polje, pa preko onoga gosposkoga odela obuče svoje stare siromaške haljine i poklopi se šeširom pa uđe u onu sobu gde je bilo veselje i stane za vrata. Kad ga vide braća, poviču na oca i mater: "Kamo te se da vidite svoga hvaljenog sina što ide i krade koješta!" Kad ga otac opazi, reče mu: "Nesrećo, gde si bio do sad? kamo tebi devojka?" A mati opet stane naricati: "Kuku mene kukavici, za što me tako ubijaš!" Kad on to vidi i čuje, reče im: "Nemojte me tako huliti; dobro će biti, ako Bog da", pa onda zbaci sa sebe siromaške haljine i ostane u onima gosposkima; a oni kad to vide, braća se upropaste i poplaše i stanu ga moliti da im oprosti, a otac ga i mati zagrle i stanu ga ljubiti. Sad se nanovo učini veselje za nekoliko dana. Posle najmlađi sin odvede oca i mater sa sobom, a braći svojoj dade spahiluke, te su od ono doba gosposki živeli.

12.
Zlatoruni ovan.

Bio jedan lovac, pa kad jednom otide u lov u planinu, iziđe predanj ovan sa zlatnom vunom. Lovac kad ga opazi potegne iz puške da ga ubije, a ovan se zatrči te njega pre rogovima ubije. Lovac padne na mesto mrtav, i društvo njegovo kad ga posle nađe, ne znajući ko ga je ubio, odnese ga kući i ukopa. Posle toga žena ovoga lovca obesi njegovu pušku o klin. Kad joj se sin opaše snagom, on zaište od matere onu pušku da ide s njom u lov, a mati mu je ne htedne dati govoreći: "Ni po što, sinko! otac je tvoj poginuo s tom puškom pa hoćeš i tebi glave da dođe?" Jednom on ukrade pušku i otide u lov. Kad dođe u šumu, onaj ovan sa zlatnom vunom iziđe i predanj, pa mu reče: "Tvoga sam oca ubio, pa ću i tebe." A on se uplaši pa rekne: "Pomozi Bože!" i nategne pušku te ubije ovna. Sad se obraduje gde je ubio zlatoruna ovna, što ga u carstvu nema, pa zdere kožu s njega i odnese kući. Malo po malo pročuje se to do cara, i car zapovedi da mu se donese ta koža da vidi kakvih još zverova ima u njegovu carstvu. Kad onaj momak odnese kožu i caru pokaže, car mu reče: "Išti šta hoćeš da ti dam za tu kožu." A on mu odgovori: "Ne ću je prodati ni po što." U onoga cara bio je doglavnik stric onoga momka, pa svome sinovcu nije bio prijatelj, već zlotvor. On reče caru: "Kad on ne će tu kožu tebi da da, gledaj da mu skrhamo vrat, zapovedi mu da učini što ne može biti." I tako nauči cara te dozove momče i reče mu da posadi vinograd i da za sedam dana donese s njega nova vina. Momče kad to čuje, stane plakati i moliti se da on to ne može učiniti, niti to može biti; a car mu opet reče: "Ako za sedam dana to ne uradiš, nije na tebi glave." On onda plačući otide kući i kaže materi šta je i kako je, a mati kad čuje, odgovori mu: "Jesam li ti kazala, sinko, da će tebi ona puška doći glave kao i ocu tvome." Plačući tako momče i misleći šta će raditi i kuda će, da bi ga nestalo, iziđe iza sela i podobro se od njega udalji. Kad na jedan put jedno devojče iziđe predanj, i zapita ga: "Za što, brate, plačeš?" A on joj srdito odgovori: "Idi s Bogom, kad mi pomoći ne možeš", i pođe dalje, a devojče pristane za njim i stane ga moliti da joj kaže, "može biti" veli "da ću ti pomoći". Onda on stane pa joj reče: "Kazaću ti, ali sam Bog da mi pomogne, drugi mi niko ne može pomoći", i pripov