Srpske narodne pripovijetke

Skupio ih i na svijet izdao
Vuk Stef. Karadžić.

[Delovi koje ne sadrži izdanje: "Srpske narodne pripovijetke. U Beču, 1853"]

Drugo umnoženo izdanje.
u Beču
u nakladi Ane udovice V. S. Karadžića
1870.

Sadržaj

• Dodatak
• Srpske narodne pripovijetke
  1. Baš Čelik.
  2. Ćela.
  3. Gvozden čovjek.
  4. Kum riba.
  5. Caričina snaha ovca.
  6. Vilina gora.
  7. Tica djevojka.
  8. Car htio kćer da uzme.
  9. Tri prstena.
  10. Opet zla svekrva.
  11. U laži su kratke noge.
  12. Jarac živoderac.
  13. Dobra djela ne propadaju.
  14. Careva kći i svinjarče.
  15. Sunčareva majka.
  16. Lijek od mađija.
  17. Biberče.
  18. Carev zet i krilata baba.
  19. Sveti Sava i đavo.

  Šaljive priče

  1. Pijesak i sveti Petar.
  2. Ko je to? – Nikola!
  3. Moj je prednjak.
  4. Zet i punica.
  5. Za što su prostaci siromasi.
  6. Pop i parohijani.
  7. Oklad šta je najbjelje
  8. Ljenivi slijepac.
  9. Zet u punicama.
  10. Seljanin i gospodar.
  11. Seljani kupuju pamet
  12. Krepao kotao
  13. Vina mijeh i njegova pjesma.
  14. Ciganin i vlastelin.
  15. Kafa i njezino crnilo.
  16. Kudrov i kusov.
  17. Kad se arči nek se arči
  18. Žeđa i vino.
  19. Utopio se pop što nije ruku dao
  20. Zla žena sačuvala muža.
  21. Za što se sveti Ignjatije zove Bogonosac.
  22. Bonik i bolest.
  23. Grješnik i ludi ispovjednik.
  24. Kum i njegova prasica.
  25. Kapa i svat.
  26. Slovo iže, ali sirca niže.
  27. Đavolska slanina.
  28. Ero s onoga svijeta.
  29. Šta je najgore na svijetu, ili Pijan Srbin i gladan Turčin.
  30. Ero i Turčin.
  31. Ero i kadija.
  32. Hoće vodeničar u vojsku.
  33. Bekri-Mujo.
  34. Ciganče, pa ciganče!
  35. Nesretniku se ne može pomoći.
  36. Mlada i Ciganin.
  37. Kako se Kraljević Marko junaštvu naučio.
  38. Ko nije dobro svezao?
  39. Kako se medvjed prevario.
  40. A šta ti je?
  41. Kako Ciganin nauči konja gladovati.

Dodatak

U ovome dodatku naštampane su one pripovijetke i šaljive male priče, za koje je Vuk u predgovoru prvoga izdanja ove knjige kazao da ih ima još za jednu ovakvu knjižicu, i svakome će jamačno milo biti da ih ovdje ima zajedno sa onijem pripovijetkama prvoga izdanja.

I za ove se pripovijetke mora kazati da bi one mnogo savršenije bile da ih je Vuk za života svoga sam na svijet izdao, jer ih je on htio još nešto popraviti i bolje za štampu dotjerati, no kad to ne bješe suđeno neka ih svaki evo primi ovako naštampane kako su se u rukopisu našle; pa ako se u njima nađe što pogrješno, neka svaki oprosti i pomisli: da je bolje što su se i ovako naštampale nego nikako.

Srpske narodne pripovijetke

1.
Baš Čelik.

Bijaše jedan car, i imađaše tri sina i tri ćerke. Kad ga već starost obuzme, dođe vrijeme da umre. Na smrti dozove sinove i šćeri svoje, pa sinovima preporuči da svoje sestre dadu za onoga koji prvi dođe i zaprosi ih. "Podajte" reče "tako ne bili prokleti." Potom car umre. Poslije njegove smrti stane zeman po zemanu, dok na jednu noć stane neko na vratima lupati, zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati. Na jedan put neko progovori "otvorite, carevići, vrata". Na to veli najstariji sin carev: "Ne otvarajte!" Srednji reče: "Ne otvarajte nipošto." Ali najmlađi reče: "Ja ću da otvorim vrata" pa skoči i vrata otvori. Kako vrata otvori, nešto uđe u dvor od čega nijesu mogli viđeti drugo ništa osim vatre da sipa, pa progovara: "Ja sam došao da vam prosim sestru najstariju, i to sad ovaj čas da je vodim, jer ja ne čekam, niti ću više doći da je prosim, pa mi sad odgovor dajte, ili je date ili ne date, hoću da znam." Veli najstariji brat: "Ja je ne dam. Kako ću je dati, kad ne znam šta si i od kuda si noćas došao, hoćeš odmah da je vodiš, pa ne znam ni đe bi išao sestri u pohode." Srednji veli: "Ja ne dam sestre noćas da se vodi." Ali najmlađi veli: "Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate što je naš otac kazao?" pa sestru uvati za ruku i dajući je reče: "Neka ti je sretna i čestita!" Kad im sestra preko praga pređe, svi u dvoru padnu po zemlji od straha, seva, grmi, tutnji, puca, vas se dvor stane ljuljati, no to prođe, i sjutra osvane dan. Kako svane, oni odmah stanu gledati, da l' ima kakoga god traga, kud je ona sila išla od dvora carskog, ali se ništa znati ne more; nigdje nikakoga traga ni glasa. Druge noći u isto vrijeme stane opet onaka sila, huka i piska oko dvora carskog, i neko počne na vratima govoriti: "Otvor', carevići, vrata." Oni se prepanu i otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: "Dajte đevojku srednju sestru, mi smo došli da je prosimo." Veli najstariji brat: "Ja je ne dam." Srednji veli: "Ja ne dam sestre naše." Ali najmlađi veli: "Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao?" pa uzme sestru za ruku i dajući je reče: "Na, neka vam je sretna i čestita!" I ona sila s đevojkom otide. Sjutra dan kako svane, otidu braća oko dvora i dalje, pa traže traga da l' se štogođ znati može, kud je ona sila otišla, ali ništa na ovom svijetu nije se moglo doznati kao da nije ni dolazila. Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i neki glas poviče: "Otvori vrata!" Carevi sinovi skoče i otvore vrata, uđe neka sila pa poviče: "Dođosmo da prosimo vašu najmlađu sestru." Stariji i srednji brat poviču: "Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati, kud je dajemo i za koga je dajemo, da je moremo pohoditi kao sestru svoju." Na to reče brat najmlađi: "Ja je dajem, ako je vi ne date; zar ste zaboravili šta je otac na smrti nama preporučio, to nije davno bilo." Pa đevojku za ruku, govoreći: "Na, vodi je, pa neka ti je sretna i vesela!" a ona sila onog časa otide s velikom hukom. Kad sjutra dan svane, braća se vrlo zabrinu što se učini s njihovijem sestrama. Pošto prođe dosta vremena, stanu se braća jedan put među sobom razgovarati: "Mili Bože, da čuda velikoga? šta se učini s našijem sestrama kad ne znadosmo ni traga ni glasa, kud odoše i za koga se udadoše. Najposlije jedan drugome reče: "Da idemo sestre naše potražiti." I odmah stanu se opremati sva tri brata, uzmu novaca za puta, pa pođu tražiti sestre svoje. Tako putujući zaiđu u jednu planinu i cijeli dan putovaše. Kad se mrak uvati, oni se dogovore da im treba vodu imati đe budu zakonačili, pa to i učine; dođu jednom jezeru pa tu konak učine i sedu večerati. Kad počnu lijegati da spavaju, onda reče najstariji brat: "Vi spavajte, a ja ću stražu čuvati." Tako oni dva mlađi brata zaspe a najstariji ostane stražu čuvati. Kad bude neko doba noći, zaljulja se jezero, on se jako prepane, kad vidi da nešto od sredine ide upravo njemu: to je bila aždaha strahovita sa dvije uši, pa juriš na njeg učini, no on potegne nož i udari je i glavu joj odsiječe, pa uši obadvije odsiječe i k sebi ih u džep ostavi, trupinu i glavu baci u vodu natrag. U tom svane; ali braća jošte spavaju, ništa nijesu znali šta je najstariji brat učinio. On ih probudi a ne kaže im ništa, otale se podignu i stanu putovati dalje. Kad se mrak počne približavati, stanu oni jednako govoriti da treba đegođ blizu vode zanoćiti, i sami se uplaše, jer su zaišli u neke opake planine; dođu jednome malom jezeru, tu reku noćiti; nalože vatru i što su imali večeraju, potom počnu da legnu spavati. Tada veli onaj srednji brat: "Vi spavajte, ja ću noćas čuvati stražu." Oni dva zaspe a on ostane da čuva stražu. Ujedanput brčak udari iz jezera, kad imaš šta i viđeti! aždaha sa dvije glave, pa juriš, da ih sva tri proždere; ali on skoči i povadi nož, dočeka aždahu i odsiječe joj glave obadvije; potom odsiječe uši i sebi ih u džep ostavi, a ostalo baci u jezero. No braća za to ništa ne znaju, jer oba spavaše do bijele zore. Kad se svane, onda srednji brat poviče: "Ustajte, braćo! svanulo se" a oni odmah skoče, opreme se i pođu dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji. Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu Bogu moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja ni konca viđeti ne mogoše. Najposlije dođu porano opet kod jednog velikog jezera, i dogovore se da dalje ne putuju, nego tu kod jezera da prenoće, "jer" vele "može biti, ako dalje odemo, da vode ne nađemo đe bi mogli zanoćiti" pa tako tu i ostanu. Nalože vatru veliku, večeraju i spreme se da legnu spavati. Onda najmlađi brat reče: "Spavajte vas dvoje, noćas ću ja stražu čuvati", te takoj ono dvojica legnu i zaspe, a najmlađi najbolje gledaše oko sebe i često na jezero oči obraćaše: prođe neko doba noći, dok se sve jezero stade ljuljati, pljusak od jezera udari po vatri i zagasi je polovinu, on potegne sablju pa stane do same vatre, al' eto se pomoli aždaha sa tri glave, pa na braću juriši, da ih sva tri proždere. No najmlađi brat bude junačka srca, ne budi braću svoju, nego srete aždahu pa je udari triput i sve tri joj glave odsiječe, potom odmah uši odsiječe i ostavi ih sebi u džep, a trupinu baci u jezero. Dok je on to činio, vatra se od onog velikog pljuska ugasila sa svijem. Onda on ne imajući čim vatru zažeći a braću ae hoteći buditi, pođe malo u pustinju, ne bi l' štogođ viđeti mogao, ali nigdje ništa. Najposlije popne se na jedno drvo visoko, pa kad izađe u vrh drveta, pogleda na sve strane ne bi l' štogođ viđeti mogao; gledajući tako dugo opazi vatru da se sjaji, pa mu se učini to blizu, skine se sa drveta, pa pođe da vatru donese i kod braće naloži. Tako je dugo išao, sve mu se činilo blizu, kad na jedanput dođe u jednu pećinu, u pećini gori velika vatra i tu ima devet divova, pa natakli dva čoeka te ih peku uz vatru, jednog sa jedne a drugog sa druge strane vatre, a na vatri stoji jedna oranija velika puna isječenijeh ljudi. Kad to carev sin viđe, jako se prepane, bi se vratio, ama se ne može, nema se kud kamo. Onda poviče: "Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno." Oni ga dobro dočekaju i reku mu: "Bog ti pomogao, kad si nam drug." On odgovori: "Vaš dovijeka ostajem i za vas ću moj život dati." "He" vele "kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići?" Odgovori carević: "Hoću, štogođ vi radite, to ću i ja raditi." "E vala, dobro kad je tako, sjedi" pa svi posjedaju oko vatre, skinu onu oraniju, povade onda meso pa počnu jesti. Šnjima i carević jede, ama im oči zavaraje pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: "Hajde da idemo u lov, jer sjutra treba jesti." Otale pođu svi devet i carević deseti. "Hajde" vele mu "ovdje ima jedan grad i u njemu car sjedi, otale se mi ranimo već ima tome više godina." Kad se blizu grada primaknu, onda izvade dvije jele s granama iz zemlje pa ih ponesu sa sobom, a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: "hajde" vele "ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj zadrži: kod sebe, da se skinem o niz nju dole u grad." On se popenje pa onda reče njima: "Ja ne znam što ću, nijesam ovdje uvježbao ovo mjesto, ne umijem je preturiti, no hodite koji od vas da mi pokažete kako ću je preturiti." Jedan se od divova ispenje, uvati za vrh od jele i preturi je u grad a vrh joj zadrži kod sebe. Kad se on tako namjesti, onda carev sin trgne sablju pa ga dohvati po vratu te mu odsječe glavu, a div pane u grad unutra, onda on reče: "E sad hajte po jedan redom da vas ja ovamo spuštim." Oni ne znajući što je sa onijem gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević nji sve po vratu, dok sve devet posiječe pa se skine niz jelu, i polako siđe dole u grad, onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto! Sam u sebi pomisli: baš su to sve divovi izkorijenili i ponijeli! pa onda dugo po gradu tumarajući, nađe jednu kulu zdravo visoku, i vidi đe u jednoj sobi svijeća gori, on otvori vrata pa uz kulu te u sobu. Kad tamo al' ima šta i viđeti! soba ukrašena zlatom i svilom i kadifom, u njoj nema nikoga do jedne đevojke, a ta đevojka leži na jednom krevetu pa spava. Čim carević uđe u sobu, otmu mu se oči gledati đevojku, kaka je vrlo lijepa. U isto vrijeme smotri da ide jedna velika zmija niz duvar, tako se pružila da joj je glava više glave đevojčine bila blizu pa se izdigne i u jedan put đevojku u čelo među oči da ujede; onda on pritrči pa povadi mali nož, i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: "Da Bog da da se ovaj moj nožić neda nikom izvaditi bez moje ruke," pa onda pohita da se natrag vrati. Pređe preko bedema, uz jelu se ispenje i niz jelu siđe na zemlju; kad dođe u pećinu đe su divovi bili, uzme vatre pa potrči i dođe braći đe ih još zastane da spavaju. On vatru naloži, a sunce ograne i svane se, onda on braću izbudi te ustanu i tako pođu dalje. Istog dana naiđu na put koji vodi tome gradu. U tome je gradu življeo jedan silan car koji je svakoga jutra išetao u grad i tužno suze proljevao, što mu narod u gradu od divova strada i pojeden bi, pa se sve bojao da mu i ćerka jednom ne bude pojedena, zato porani istoga jutra pa stane gledati po gradu, a grad opustjeo, već je malo i naroda još ostalo, jer su sve divovi pojeli, pa ode tamo amo po gradu, kad na jedan put vidi neke jele onako čitave iz zemlje izvađene pa uz bedem prislonjene, a kad dođe bliže, ima čudo i viđeti: devet divova baš onijeh krvnika gradskijeh a njima svijema glave posječene. Kad car to vidi, jako se obraduje, a svijet se skupi i Boga stane moliti za zdravlje onoga koji ih je posjekao. U isto vrijeme dođoše i sluge iz dvora carskoga i jave caru, kako je šćela zmija da njegovu ćerku ujede. Kako to car čuje, odmah otide u dvor pa upravo u onu sobu svojoj šćeri, kad tamo, vidi zmiju pribodenu uz duvar, pa šćaše sam nož da izvadi iz duvara, ama nije mogao.

Onda car učini zapovijest na sve strane po njegovom carstvu i oglasi: ko je divove pobio i zmiju pribo, neka dođe da ga car obdari velikijem darom i da mu šćerku za ženu dade; to se oglasi po cijelome carstvu njegovom i car zapovjedi, da se glavne mehane po velikim drumovima postave, pa svakoga putnika da pitaju, nije li doznao, ko je divove pogubio, pa kad koji čuje za tog čoeka, da caru javi, a taj čoek neka brže na muštuluk ode caru, da ga car obdari. To se tako po carevoj zapovjesti i učini, mehane postave na glavne drumove i svakog putnika pitali bi i za to kazivali mu. Poslije nekog vremena ovi trojica carski sinovi tražeći sestre svoje dođu u jednu od tijeh mehana da zanoće te učine tu konak, a poslije večere dođe mehandžija i u razgovoru šnjima stane se faliti, šta je on junaštva počinio, pa onda zapita njih: a jeste li i vi štogođ učinili do sad? Onda otpočne najstariji brat govoriti: "Kad sam pošao s mojom braćom po ovom putu, prvu noć kad smo došli konačiti kod jednog jezera u nekoj velikoj pustinji, kad braća moja oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput aždaha pođe iz jezera da nas proždere, a ja onda povadim nož i odsiječem joj glavu: ako se ne vjerujete, evo joj uveta od glave", pa izvadivši i na sto ih baci. Kad to ču onaj srednji brat, i on reče: "Ja sam kad sam čuvao stražu na drugom konaku posjekao aždahu od dvije glave: ako se ne vjerujete, evo uveta od obje glave", pa izvadi uši i njima ih pokaže. Onaj najmlađi ćuti. Poče ga mehandžija pitati: "Bogme, momče, tvoja su braća junaci, a da čujemo, jesi li i ti štogođ učinio od junaštva?" Onda najmlađi otpoče da kaziva: "I ja sam nešto malo učinio kad smo zanoćili onu noć kod jezera u pustinji, vi ste, braćo, spavali, a ja sam čuvao stražu; kad bi neko doba noći, zaljulja se sve jezero i izađe troglava aždaha i šćaše nas da proždere, onda ja povadim sablju i glave joj sve tri odsiječem: ako ne vjerujete, evo šest uveta od aždahe." Tome se i sama braća začude, a on nastavi kazivati: "U tome se vatra ugasi, a ja pođem da vatre potražim. Tumarajući po planini nađem u jednoj pećini devet divova", i tako im sve po redu kaže što je učinio, i svi se tome čudu začudiše.
Kad to mehandžija čuje, brže potrči i caru sve javi, a car mu dade mnogo novaca, pa brže pošalje svoje ljude da sva tri careva sina njemu dovedu. Kad oni iziđu pred cara, car zapita najmlađega carevića: "Jesi li ti sve to čudo u ovome gradu počinio, divove isjekao i šćer moju od smrti sačuvao?" "Jesam, čestiti care." odgovori najmlađi carević. Onda mu car dade svoju šćer za ženu, i dopusti mu da je on prvi do njega u svome carstvu, a onoj dvojici starije braće reče car: "Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore sagraditi", no oni njemu kažu da su oženjeni obojica, i cijelu mu istinu otkriju, kako su pošli da sestre svoje traže.

Kad car sve to čuje, zaustavi samo onog najmlađeg kod sebe kao zeta, a onoj dvojici dade dvije mazge novaca, i tako oba starija brata vrate se svome dvoru i u svoje carstvo. Onaj najmlađi jednako mišljaše za svojijem sestrama, i šćaše da ide da ih traži, ali mu je opet bilo i žao ostaviti svoju ženu, a i car mu to ne daše učiniti, i tako on za sestrama svojima jednako venjaše.

Jednom car pođe u lov, a njemu kaže: "Ostani ti tu kod dvora i evo ti devet ključeva, čuvaj ih kod sebe; možeš" veli "da otvoriš tri četiri odaje, tamo ćeš viđeti da imade i srebra i zlata, oružja i mnogo drugijeh dragocjenosti, naposljetku možeš otvoriti sve osam odaja, ama devetu da se nijesi usudio nipošto otvoriti, jer" veli "ako to učiniš, zlo ćeš proći." Onda car ode, a zeta ostavi kod kuće; ovaj čim car otide, otvori jednu pa i drugu sobu i tako redom sve osam sobe, i vidi u njima svakojakijeh dragocjenosti, naposljetku kad dođe i na vrata od devete sobe, reče u sebi: "Ja sam mnogo čuda preturio, a sad da ne smem otvoriti ovu sobu!" pa i tu sobu otvori, kad uđe unutra, ima šta i viđeti! U sobi jedan čoek do koljena u gvožđe zakovat i ruke do lakata zakovate obje, na četiri strane imadu četiri direka, a tako od svakoga direka ima po jedan sindžir od gvožđa, i tako su krajeve svoje sastavili pa onamo čoeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio, da se nije mogao nikako micati. Pred njim je bila jedna česma na zlatnom čunku izvirala, i tako saljeva se pred njim u jedno korito zlatno. Blizu njega stoji jedna maštrava ukrašena dragijem kamenjem. Čoek bi htio da vode pije, ama ne može da dovati. Kad carević sve to vidi, on se većma začudi, pa se trgne malo natrag, a ovaj čoek progovori: "Odi unutra kod mene, zaklinjem te Bogom živijem." Ovaj uđe unutra kod njega, onda mu onaj čoek reče: "Daj učini jedan sevap, te mi daj jednu maštravu vode da popijem, i znaj za cijelo da ćeš od mene za to dobiti na dar jošt jedan život." Carević se promisli: šta ima bolje nego da dobijem dva života, pa uzme maštravu, i da mu punu vode, te ovaj popije. Onda ga carev sin pita, kako se ti zoveš, bogati; po imenu?" Ovaj odgovori: "Ja se zovem Baš Čelik." Carević pođe ka vratima a ovaj ga stane moliti. "Daj mi i drugu maštravu vode, pa ću ti pokloniti i drugi život." Carević pomisli: "Sad dva života da mi pokloni, a treći imam, to je čudo veliko," pa uzme maštravu te mu dade; a ovaj popije. Carević pođe pa počne da vrata zatvori, a Baš Čelik reče: "O junače, povrati se kod mene, kad si već dva dobra učinio, učini i treće, daću ti i treći život. Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi uspi na glavu, a ja ću ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi." Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu. Kako mu voda pospe glavu, u onaj mah prsnuše alke oko vrata, i sve gvožđe koje je Baš Čelika držalo. A Baš Čelik skoči kao munja, pa raširi krila, poleti, i u isto vrijeme uzme pod krilo carevu ćerku, ženu njegova izbavitelja, i tako na jedanput iščezne iz očiju. Sad da vidiš čuda; prepane se carev sin od cara! u tom kad car dođe iz lova, kaže mu zet njegov sve po redu, car se većma u brigu dade, pa mu reče: "Za što tako učini? jesam li ti kazao da ne otvoriš devetu sobu?" Carević mu odgovori: "Nemoj se srditi na mene, ja ću da idem da Baš Čelika tražim i da povratim moju ženu." Oni car ga stane od toga odvraćati: "Nemoj" veli "da ideš ni pošto! ti ne znaš ko je Baš Čelik, mene je mnogo vojske i novaca propalo dok sam Baš Čelika uvatio, nego ostani kod mene, ja ću ti isprositi drugu đevojku, i ne boj se, ja te opet milujem kao sina svoga." Ali carev sin nije htio nikako slušati, nego uzme novaca za puta, uzjaše svoga konja pa pođe u svijet tražiti Baš Čelika. Putujući ovako zadugo dođe u jednu varoš, kako uđe gleda tamo amo, dok na jedan put poviče jedna đevojka s čardaka: "E careviću, odjaš, konja pa odi u avliju." Kad carević dođe u avliju i onda ga srete đevojka a on pogleda i poznade svoju sestru najstariju: ruke šire, u lice se ljube, a sestra njemu govori: "Hajde, brate, sa mnom na čardak." Kad iziđu na čardak, onda carević stane pitati sestru svoju, ko je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: "Ja sam se" veli "udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek veli da bi svoje šure isjekao kad bi ih samo viđeti mogao; ja ću njega najprije kušati, ako ti ništa ne ćene učiniti, ja ću mu kazati za tebe. Pa tako i učini: brata i konja mu sakrije. Kad veče dođe, zmaju zgotove večeru pa ga čekaju, kad eto ti zmajskog cara! Kako doleće u dvor, sav se dvor zasvetli i zablista! Kako uđe, odmah zove svoju ženu: "Ženo" veli "ovdje čoečja kost miriše, koji imade? kazuj odmah." Ona mu reče: "Nema nikoga." a on veli: "To ne može biti." Onda mu žena odgovori: "Boga ti, što te pitam da mi pravo kažeš: bi li ti štogođ mojoj braći da sad koji od njih ovamo dođe?" A zmajski car odgovori: "Onog najstarijeg i srednjeg bi zaklao pa ih pekao, a najmlađem ne bi ništa." Onda ona veli: "Došao je moj najmlađi brat a tvoj šurak." Kad car čuje, on poviče: "Dajte ga." Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: "Dobro došao, šurače." "Bolje tebe našao, zete!" "Gdje si?" "Evo me." Pa mu priča od kraja do konca. Onda mu car reče zmajski: "Ta kud ideš, Boga ti, prekojuče Baš Čelik prođe i pronese tvoju ženu, ja ga dočekam sa sedam hiljada zmajeva, pa mu ne mogoh ništa učiniti, prođi se đavola, molim te, da ti dam novaca koliko hoćeš, pa idi kući." No carević nije htio nikako da ga sluša, nego sjutra dan naumio da pođe, a kad car vidi da ga ne može da zaustavi i s puta da ga odvrati, onda mu izvadi jedno pero pa mu ga da u ruke, i ovako mu reče: "Dobro slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i Baš Čelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ću onda u isto vrijeme da doletim sa svom mojom silom tebi u pomoć." Carević uzme pero te pođe. Putujući opet po svijetu dođe u drugu veliku varoš i idući kroz varoš poviče opet jedna đevojka sa čardaka: "E ti, careviću, odjaši konja pa hodi u avliju." Carević uđe s konjem u avliju, kad tamo a sestra srednja srete ga u avliji, ruke šire, pa se u lica ljube; vodi brata na kulu. Pošto sestra odvede konja u jarove a brata na kulu, pita brata kako je došao, a on njojzi sve po redu kaže, pa je pita: "Za koga si se" veli "udala?" a ona mu odgovori: "Ja sam se udala za cara sokolovskog, i on će do veče doći; nego da te dobro đegođ sakrijem, jer on braći mojoj preti." Tako i učini i brata sakrije. Kad dugo ne prođe al' eto ti cara sokolovskog! Kako doleće, sva se kula zaljulja od velike sile. Odmah mu postave večeru, no on kako dođe, progovori svojoj ženi: "Ovđe ima čovečja kost." Žena govori: "Nema, čoeče", pa po dugom razgovoru ona mu veli: "Bi li ti mojoj braći štogođ, kad bi koji došao?" Car veli: "Ja bi najstarijeg i srednjeg mnogo mučio, a najmlađem ne bi ništa." Onda mu ona za brata kaže. On brzo naredi da ga dovedu, a kad ga car vidi, skoči na noge, ruke šire pa se u lica ljube. "Dobro došao, šurače." veli sokolovski car. "Bolje tebe našao, zete!" odgovori njemu carević, pa odmah sednu večerati. Poslije večere pita car šuru svoga kud je pošao, a ovaj mu odgovori, da traži Baš Čelika, i sve mu redom priča. Ali car ga stane sjetovati: "Nemoj" veli "dalje da ideš, ja ću ti za Baš Čelika kazati: onog istog dana kad je tvoju ženu ugrabio, ja sam ga dočekao sa pet hiljada sokolova, pa strašno smo se pobili šnjime, krv pade do koljena, i ništa mu učiniti ne mogosmo! a ti da njemu jedan nešto učiniš! Zato te sjetujem ja da se vratiš kući, i evo ti blaga, uzmi i ponesi koliko gođ hoćeš." Ali carev sin veli: "Hvala ta na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego hoću Baš Čelika da tražim", a sam u sebi misli: zašto ne bi, kad imam još tri života! Kad sokolovski car već vidi da ga nikako odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa mu ga dade govoreći: "Na ti" veli "to moje pero, pa kad ti bude velika nevolja, a ti iskreši vatru pa ga zapali, a ja ću ti onda doći s mojom silom u pomoć." Onda carević uzme perce pa pođe tražiti Baš Čelika. Putujući tako za dugo po svijetu dođe u treću varoš, kako uđe u varoš, al' eto ti đevojke pa poviče sa čardaka: "Odjaši konja pa hodi u avliju." Carević svrata konja pa upravo u avliju, kad tamo al' evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove. Brat je pita: "Za koga si se, sestro, ti udala, koji je tvoj čoek?" Ona mu odgovori: "Moj je čoek car orlujski za njega sam se udala." Kad car dođe u veče kući, žena ga dočeka a on ni reči, nego veli: "Ko je ovdje u dvor od ljudi došao, kazuj odmah!" Ona mu odgovori: "Nije niko", pa počnu večerati. Onda mu žena veli: "Da li bi ti štogođ mojoj braći učinio, da odkud dođu?" Car joj reče: "Ja bi najstarijeg ti i srednjeg brata ubio, a najmlađeg ne bi; njemu bi i u pomoć svakad pritekao, kad bi mogao." Onda ona caru kaže: "Evo onaj moj najmlađi brat a tvoj šurak došao da me vidi." Onda car zapovjedi da ga predanj dovedu, dočeka ga na noge pa se šnjime poljubi i reče mu: "Dobro došao, šuro!" A taj njemu odgovori: "Bolje tebe našao, zete!" Pa odmah sjednu večerati. Za večerom se razgovaraju o svačemu, i naposljetku carević kaže da ide Baš Čelika da traži. Kad to začu car orlujski, stane ga odvraćati govoreći mu: "Prođi se ti, šuro, toga đavoljeg vraga, i ne idi tijem putem, nego ostani ovdje kod mene, bićeš svega zadovoljan." Ali carev sin to ne sluša, nego sjutra dan kako svane opremi se i pođe dalje tražiti Baš Čelika. Onda car orlujski kad vidi da ga odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa ga dade šuri, "na" veli "šuro, kad ti bude nevolja, ti ukreši vatru pa ga zapali, ja ću ti onda s mojijem orlovima odmah u pomoć doći." Carević uzme perce i pođe tražiti Baš Čelika. Putujući po svijetu od grada do grada tako sve dalje i dalje najposlije nađe svoju ženu u jednoj pećini. Žena kako ga vidi, začudi se pa mu reče: "Za Boga, čojče, od kud ti ovdje?" A on joj sve po istini kaže, i veli: "Bježi, ženo, da bježimo!" No ona mu na to odgovori: "Kud ćeš, kad će nas Baš Čelik stići odmah, pa će" veli "tebe pogubiti a mene vratiti. Carević znajući da ima još "tri vjekova da živi, nagovori ženu da bježe, pa tako i učine. No kad oni počnu bjegati, Baš Čelik to dozna pa brže potrči i carevića stigne pa poviče: "E careviću, zar ti ukrade ženu", pa mu ženu otme i kaže: "Ja ti sad život praštam, jer znam da sam ti kazao, da ću ti dati tri života, pa sad idi, ama više za ženu nemoj da se vraćaš, jer ćeš poginuti." Pošto to reče Baš Čelik, odvede ženu sa sobom, a carević opet ostane sam ne znajući što će. Najposlije se riješi da na novo ide za ženu svoju. Kad dođe blizu one pećine, uluči priliku kad Baš Čelik bude otišao, pa ženu opet povede sa sobom da bježe. No Baš Čelik odmah to dozna, pa potrči i carevića stigne pa povadi strijelu i poviče: "Voliš li" veli "da te ustrijelim ili da te sabljom posiječem?" Carević stane se moliti, i Baš Čelik mu reče: "Ja ti sad i drugi život poklanjam, no ti kažem da se više ne usudiš da se za ženu vrataš, jer neću više da poklanjam život, no ću te na mjestu pogubiti." Pošto to reče, uzme ženu pa je odvede, a carević opet ostane sam misleći sve jednako, kako bi ženu svoju izbavio. Najposlije sam sebi kaže: "A što bi se Baš-Čelika bojao, kad još imam dva života, jedan što mi je on poklonio, a jedan moj?" pa zaključi da se sjutra ženi povrati, kad Baš Čelika nije bilo kod nje: "Hajde" veli "da idemo bježati." Ona ga razbijaše da im nije vajde bježati, jer će ih stići, no čoek njen primora je, pa počnu bježati, a Baš Čelik brzo ih stigne pa poviče: "Čekaj, ja ti više ne praštam!" Carević se prepane i počne ga moliti da mu oprosti, ali Baš Čelik reče mu: "Znaš li da sam ti kazao da ću ti pokloniti tri vijeka? eto sad ti treći poklanjam, i više života od mene nemaš, nego idi kući, i nemoj život svoj što ti ga je Bog dao da izgubiš." Carević videći da protiv ove sile ne može ništa, pođe kući, no jednako mišljaše kako bi ženu svoju Baš Čeliku oteo, dok mu na jedanput padne na um, što su mu zetovi kazali, kad mu je svaki od njih po jedno perce dao. Onda reče sam sebi: "Hoću baš i četvrti put da se vratim da ženu moju povratim, pa ako mi bude do nevolje, onda ću pera da zapalim da mi zetovi u pomoć dođu," pa se odmah digne i opet se vrati onoj pećini, đe Baš Čelik držaše ženu njegovu, i kad iz daleka vidi da Baš Čelik nekud ode, javi se ženi, a ona se začudi i prepane pa mu reče: "Boga ti, zar ti je tako omrznulo življeti, te si se vratio po mene!" No on joj kaže za zetove kako su mu dali svaki po jedno perce, pa kako ćedu mu doći u pomoć, ako mu bude do nevolje, "pa za to sam" veli "još jedared došao po tebe; hajde odmah da bježimo" i tako i učine i počnu bježati, ali Baš Čelik to odmah dozna pa iz daleka poviče: "Stani, careviću, nijesi utekao!" A carević kad vidi Baš Čelika, povadi ona sva tri pera i kresivo, pa stane kresati dok malo vatru prižeže pa zapali sva tri pera, ali dok je zapalio Baš Čelik ga stigne, potegne sablju i carevića na dvije pole rasječe. U isti čas eto ti čuda! Doleti car zmajski sa svojijem zmajevima, car sokolovski sa sokolovima i car orlujski s orlovima, pa se s Baš Čelikom strašno pobiju i mnogo se krvi prolije, ali Baš Čelik opet ugrabi ženu i uteče.
Onda tri cara stanu svoga mrtva šura gledati i zaključe da mu život povrate, pa onda zapitaju najbrža tri zmaja koji može najbrže s Jordana vode donijeti. Jedan veli: "Ja mogu za po sahata;" drugi veli: "Ja mogu za jedan četvrt sahata;" treći veli: "Ja mogu za devet trenutaka." Onda carevi poviču ovome: "A sad ti, zmaje, brže pohitaj", ovaj raširi silu vatrenu i donese zaista za devet trenutaka vode s Jordana. Carevi uzmu vodu, pospu vodom po onijem ranama, kud je carević rasječen bio, kad pospu, rane se sastave, i carević skoči na noge te oživi.
Onda ga carevi sjetuju: "Idi sad kući, kad si se smrti izbavio." Carević njima veli da će jošt jedanput da ide sreću pokušati i ženu ma na koj način ukrasti. Carevi, zetovi njegovi, vele mu: "Nemoj, poginućeš zaista sad ako odeš, jer života ti drugog nema osim onoga tvoga od Boga. Ali carević neće za to da čuje. Onda mu carevi reku: "E kad već hoćeš silom da ideš, a ti nemoj odmah ženu da vodiš, nego joj kaži da pita Baš Čelika, đe mu je junaštvo, pa onda dođi da nam kažeš, mi ćemo ti pomoći da ga osvojimo." Onda carević ode krišom i dođe ženi, pa je nauči da kuša Baš Čelika đe mu je junaštvo, pa se vrati natrag. Kad Baš Čelik kući dođe, žena ga stane pitati: "Boga ti, đe je to tvoje junaštvo?" Baš Čelik joj reče: "Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj." Onda se žena stane moliti spram sablje Bogu. Baš Čelik kad to vidi, udari u smjeh pa reče: "O luda ženo! nije moje junaštvo u sablji, nego je u mojoj strijeli" a ona se onda okrene Bogu moliti spram strijele, a Baš Čelik joj reče: "O ženo, dobro li te neki uči da me kušaš, đe je moje junaštvo! ja bi rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči." a ona se počne kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe joj čoek, ona mu sve kaže kako još nije mogla doznati od Baš Čelika, đe mu je junaštvo, a čoek joj odgovori: "Kušaj ga opet" pa ode.
Kad Baš Čelik dođe, žena ga stane opet pitati, đe mu je junaštvo. Onda joj Baš Čelik odgovori: "Kad ti moje junaštvo tako poštuješ, ja ću ti istinu da kažem, đe je moje junaštvo," pa onda stane kazivati: "Daleko odavdje ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna tica, u onoj je tici moje junaštvo, ama se ona lisica neda lako uhvatiti: ona se može pretvorši u razne načine." Sjutra dan kad Baš Čelik ode, carević opet dođe ženi svojoj da čuje šta je doznala, a žena mu sve kaže. Onda carević otide upravo zetovima, a oni ga jedva dočekaju da čuju, đe je Baš Čelikovo junaštvo, pa se odmah dignu i sa carevićem otidu. Kad tamo dođu u onu planinu, pušte orlove da love lisicu, a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo u sred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odandje je izagnaju, onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom! Ona brže onda pretvori se opet u lisicu i stane po zemlji bježati, ali tu je orlovi dočekaju i ostala vojska, pa je salete i uhvate. Onda carevi zapovede te se lisica raspori i srce izvadi pa nalože vatru, srce raspore, iz srca ticu izvade i u vatru bace, kako tica izgori Baš Čelik pogine. Carević onda uzme svoju ženu pa ode šnjome kući

2
Ćela.

Bio jedan car pa imao tri kćeri. Dve starije uda za carske sinove, a na najmlađoj naumi da ostavi carstvo, jer je bila najlepša. U toga cara bio je jedan sluga kojega su zvali Ćela, jer je bio ćelav. Taj sluga ništa drugo nije radio, nego samo po bašči što je trebalo, ali mu je bašča tako bila urađena kao da je u njoj radilo deset ljudi, i svi su se tome čudili. Careva je kći često gledala s pendžera u bašču i govorila u sebi: "Bože moj, kakva je to lepa bašča i kako je urađena, a radi je samo jedan čovek, pa još da je kakav, nego mali kao šušica!" Jedno jutro careva kći gledajući tako s pendžera i čudeći se, opazi Ćelu u bašči pa mu progovori: "Za Boga, Ćelo, kako možeš ti sam toliku bašču tako lepo raditi i držati?" A on joj odgovori: "Gospođo devojko! ako si rada znati, porani pobolje pa ćeš videti." Drugo jutro careva kći urani vrlo rano, i stane da gleda u bašču nejavljajući ni ocu ni materi, kad ali Ćeli došao zmajevit konj i doneo mu gosposko odelo i oružje, i doveo uza se troje četvoro čeljadi te rade bašču, a Ćela se obukao u ono odelo, te postao sa svim drugi: nije više ni ćelav nego lep momak što može biti, pa uzjahao na onoga konja, te se šeće po bašči, a konj da se pomami pod njim: sve mu varnice iz nozdrva sevaju. Ona kako vidi Ćelu, zagleda se u njega, ali nije htela za dugo nikome kazati. Kad mnogi prosci stanu dolaziti i prositi je, ona najposle kaže da ne će ni za koga nego za Ćelu. Car i carica kad to čuju, stanu je ružiti i huliti: "Kako bi ti za slugu pošla, pa još da je kakav, nego Ćela. Hoćeš da nam sramotiš carstvo." Ali ona to ne htedne ni slušati, nego reče: "Ili za njega ili ni za koga." Kad otac vidi da ništa ne pomaže, obuče je u prostačko odelo i načini je kao puku prostakinju, te je uda za Ćelu, pa im da iza grada malo zemlje, a Ćela onde načini bašču i u njoj kolebu, i stane živeti s carevom kćeri kao svaki baščovan, noseći zelen u grad i tako po štogod zaslužujući. Ali kad je god hteo, mogao se pretvoriti u najlepšega čoveka, samo je trebalo da zvizne, pa bi odmah dotrčao zmajevit konj i doneo gosposko odelo i oružje. Tako je trajalo za neko vreme, ali na jedan put udare neprijatelji na Ćelinoga tasta sa dve strane, da nije znao kuda pre. Onda reče u sebi car: "One dve kćeri što sam udao za carske sinove, imam sad od njih pomoć, a ovu od koje sam se najviše nadao, dadoh za rđu." I tako car u velikoj brizi izda zapovest, da svako ide na vojsku štogod može sablju pasati. Išle su vojske sve jedna za drugom pred neprijatelja, a glasovi caru jednako nesretni dolaze da vojska propada. Najposle podigne se car sam sobom da vidi, kako je tamo. Za njim pođe i malo i veliko, a s njim i Ćela na jednom konjičku. Svi su se Ćeli podsmevali govoreći: "Sad će dobro biti, ide Ćela, on će neprijatelja potrti i umiriti." Kad dođu tamo, stanu u logor, a i Ćela za sebe šator načini, i ostanu onde tri dana na miru. A četvrti dan započne se boj. Sad Ćela zvizne, a konj zmajeviti obri se pred njim. Ćela odmah obuče one gosposke haljine što mu je konj doneo, pripaše sablju pa usedne na konja i odmah uleti u boj. Kako on uleti u boj, sva se neprijateljska vojska uzbuni: ne zna se ili više on seče ili mu više konj tlači. I tako za tili čas vojska neprijateljska prsne i razbegne se kud koje. Odmah dođe glas caru pod šator da je u njegovoj vojsci bio junak koji je neprijatelja pobio i da neprijatelj ište mir. Car odmah zapovedi da taj junak dođe predanj i da ište što hoće da ga daruje. Ovi prvi glasnici još i ne odu da traže onoga junaka, a to dođu drugi i kažu da je to njegov Ćela. Car se udivi kad to čuje, i nije hteo verovati: "Kad bi on bio, on bi došao k meni." A Ćela mu poruči: "Kad pođemo kući, napored ću s njim jahati." Kad se posle toga učini mir i pođu natrag. Ćela savije svoj šator i ono malo prtljaga, i metne na svoga konjička, pa onda zvizne a konj se zmajevit obri pred njim. On obuče gosposko odelo i usedne na zmajevita konja pa pođe s carem napored da ga svi vide da je on. Kad car vidi da je on, od radosti se zaplače i tako u radosti dođu kući i onde car još za života svoga preda Ćeli carstvo, te Ćela postane car.

3
Gvozden čovjek.

Bio jedan car, pa imao tri sina. Kad mu sinovi dorastu do ženidbe, onda im on zapovedi da se popne svaki na kulu, pa da s kule zastreli: gde koga padne strela, odande će mu dovesti devojku. Sinovi poslušaju oca, pa kad zastrele starija dvojica, strele im padnu u dva grada; a kad najmlađi zastreli, njegova se strela izgubi, pa je stanu tražiti ma sve strane, i nikako da je nađu; najposle nagaze na nekaku bunarinu, kad tamo – u bunarini jedna velika žaba, i kod žabe strela najmlađega careva sina. Brže bolje jave caru kako su našli strelu, a car, kad čuje, odmah dovede devojke iz ona dva grada za dva starija sina, a za najmlađega donese onu žabu, pa ih venča i učini veliko veselje. Kad bude vreme, svedu mladence, starija dva brata svedu s njihovim devojkama. a najmlađega sa žabom. Pošto ih svedu, ali iz one žabe iziđe krasna devojka, što je nigde u carstvu nema, samo žablja koža ostane na zemlji, a kad bude ujutru, devojka opet uđe u žablju kožu, i tako sve danjom žaba a noćom devojka. Posle nekoliko dana zapita ga mati: "Za Boga, sinko, kako ti je s onim gadom?" A on joj kaže: "E moja mati, da ti vidiš kakva je to lepota, izvuče se iz one košuljice, pa je onda devojka što je nigde pod nebom nema." Onda mu reče mati: "Za Boga sine, pa da je oprostimo. Doveče ukradi košuljicu pa metni na pendžer, a ja ću je polako uzeti s pendžera pa ću je baciti u peć neka izgori." On posluša mater; kad bude u veče, i od žabe iziđe devojka, on joj ukrade košuljicu, pa metne na pendžer, a mati dođe pa je uzme i baci u peć, te izgori. Kad pred zoru ustane devojka pa stane tražiti košuljicu da se pretvori žaba, ali košuljice nema, i tako ona ostane devojka. Kad ujutru svane, iziđe ona na polje, kad je vide, svi se začude: ne mogu da se naglede take lepote.
Kad dođe prva nedelja, otide carica sa svojim snahama u crkvu; kad iziđu iz crkve, sav narod stao pa gledi kakva je to lepota; za caricu niko ni mukaet. Onda počne zlobiti carica najmlađoj snasi svojoj, pa kako otide u dvor, odmah reče caru: "Ja ne ću s tobom hleba jesti, ako toga najmlađega sina ne isteraš iz dvora." Car je stane blažiti, i jedva je malo umiri. Kad dođe nedelja, opet carica otide sa svojim snahama u crkvu; pa kad iziđe iz crkve, sav narod stao pa gleda najmlađu carevu snahu, i čudi se takoj lepoti. Onda carica kako otide kući, odmah na cara: "Ili on iz dvora, ili ja. Kad car vidi da se nema kud ni kamo, dozove najmlađega sina, pa mu reče: "Sinko! ja čujem da se ti hvališ da možeš jednim rupnjakom proje sto bravaca nahraniti." On se siromah stane krstiti govoreći, da on to nije nikad ni pomislio. Ali car ni pet ni devet nego: "Ako to ne uradiš, na tebi nema glave." Onda on siromah otide plačući k ženi svojoj, a ona ga zapita što plače, a on joj kaže sve šta je i kako je. Onda mu ona reče: "Ne boj se ništa, idi na onu bunarinu, gde ste mene našli, pa se nadnesi nad nju pa viči: "Šura, šura." On će se odazvati pa će te pitati šta ćeš, a ti mu kaži sve šta ti je otac kazao." On posluša ženu svoju, otide na bunarinu pa stane vikati: "Šura, šura." A šura se odzove iz bunarine: "Šta ćeš?" a on mu se potuži kako hoće otac da ga pogubi, ako jednim rupnjakom proje sto bravaca ne nahrani. Onda mu šura reče: "Počekaj malo," pa mu izbaci jednoga svinjara pa mu reče: "Ti samo jedan rupnjak izvadi iz ambara, pa se onda ne staraj, svinjar će vući koliko god ustreba, a niko ga ne će videti." Carev sin uzme svinjara, pa s njim kući. Kad dođe kući, a svinje gladne ciče po dvoru, čekaju da im se da jesti, i sav dvor izišao da vidi šta će biti. Onda najmlađi carev sin otvori ambar pa iznese jedan rupnjak proje, te uspe svinjama; svinje jedu a onaj svinjar jednako dosipa, a niko ga ne vidi. Car ostane čudeći se, gde se nasitiše sto bravaca od jednoga rupnjaka proje. Onaj svinjar posle otide svojim putem.

Posle nekog vremena opet car dozove najmlađega svojeg sina, pa mu reče: "Ja čujem, gde se ti hvališ da možeš napojiti sto volova jednim kablom vode." On se siromah upropasti i stane se odgovarati, da to nije nikad ni pomislio. Ali mu se car ne dadne mnogo odgovarati, nego mu reče: "Ako to ne uradiš, na tebi nema glave." Onda on siromah otide kući plačući, a žena kad ga vidi gde plače, zapita ga što plače, a on joj pripovedi kako ga na novo otac bedi. Onda mu ona reče: "Idi opet na onu bunarinu pa viči: "Šura, šura," a on će se srditi i reći će ti: "Aratos ti i takoga zeta," a ti mu kaži: "Nevolja me tera," pa mu pripovedi sve šta je i kako. On posluša ženu svoju, otide na bunarinu, i stane vikati: "Šura, šura!" a šura mu se srdito odzove: "Aratos ti i takoga zeta, šta ćeš opet?" A on mu odgovori: "Šura, nevolja me tera, otac mi zapovedio da jednim kablom vode sto volova napojim " Onda mu šura reče: "Počekaj malo." Te mu izbaci jednoga govedara, pa mu reče: "Ti samo jedan kabao izvuci iz bunara, pa uspi u valov, posle nemaj brige, ovaj će govedar vući koliko god ustreba, a niko ga ne će videti." On zahvali šuri, pa uzme govedara, pa s njim kući; kad tamo, a volovi drežde oko valova, čekaju da im se da voda, i sav dvor izišao da vidi šta će biti. Onda najmlađi carev sin izvuče kabao vode, pa uspe volovima u valov: volovi piju, a onaj govedar jednako doliva, a niko ga ne vidi. Car ostane čudeći se, gde se napoji sto volova od jednoga kabla vode. Onaj govedar posle otide sam svojim putem.

Posle nekoga vremena opet dozove car najmlađega sina, pa mu reče: "Ja čujem da se ti hvališ da možeš dovesti gvozdena čoveka." On se siromah stane odgovarati, da to nije nikad ni pomislio, ali car: "Ni reči više; nego ako to ne uradiš, na tebi nema glave." Onda on siromah otide k ženi svojoj plačući, a žena kad vidi gde plače, pita ga: "Što plačeš?" A on joj kaže šta je i kako. Onda mu ona reče: "Idi opet na bunar, pa viči: "Šura, šura," on će se odazvati i srdiće se pa će ti reći: "Aratos i takoga zeta." Ali ti mu kaži: "Za Boga! nevolja me tera!" pa mu pripovedi sve redom." On posluša ženu, otide na bunar, pa stane vikati: "Šura, šura!" On se srdito odzove: "Aratos i takoga zeta, šta ćeš opet?" A on mu odgovori: "Za Boga, šura, nevolja me tera; ište otac da mu donesem gvozdena čoveka, da se s njime razgovara." Onda mu šura odgovori: "Počekaj malo; sad ću ja izaći, ali se nemoj prepadati ni straviti." Kad malo čas, ali eto ti gvozdena čoveka. Veliki je, strašan je! vuče budžu za sobom, sve ore zemlju, ide za njim brazda kao da osam volova ore.
Kad car izdaleka ugleda gde ide gvozden čovek, on se poplaši, te zatvori dvorove, pa pobegne na gornje čardake, i zatvori se. Kad dođe gvozden čovek, stane lepo na vratima lupati da mu otvore, a kad vidi da niko ne otvora, on bubne pesnicom u vrata, a vrata se odmah na dvoje raspadnu, tako otvori redom sva vrata i dođe pred cara. Kad dođe pred cara, zapita ga: "Šta si me zvao?" A car ćuti kao nem. "Ta šta ti imaš sa mnom." reče gvozden čovek, pa ga zvrcne u čelo, a car odmah dušu ispusti. Onda gvozden čovek uzme zeta svoga pa ga postavi za cara, i tako je najmlađi sin sa svojom ženom carovao do svoga veka.

4.
Kum riba.

Nekakvome čoeku umirahu đeca: neka jedva krst dočekaju a neka ni petnaest dana. Svuda je na proročice hodio i na proroke knjigu otvarao, ali ništa fajdisalo nije, dok nekakva proročica sjetuje ovoga čoeka i dade mu nekakav zapis govoreći: " Uzmi ovi zapis i stavi ga tvojoj ženi da ga nosi o grlu, ma nemoj da šnjime izvan kuće izađe. Ona će ti ostanuti teška, i kada dođe vrijeme da rodi, ne zovi druge babice da dijete obabi nego mene." Čoek uzme zapis i da ga ženi da ga nosi kazavši joj, kako mu je proročica rekla, te ona te iste godine ostane teška. Ali nesrećom ispred samoga rođenja pođe negđe izvan kuće i zaboravi snimiti s grla oni zapis, i ne bi se ni tadar dosjetila, nego joj dođe nekakva muka u drob, te ona trči doma i teke dođe, izbi dijete muško mrtvo i lakom glavom ne dade. Dosjeti se siromašica žena, ali svrh svijeh jada ne kazuje mužu da ne bude više trlabuke. Kad čuje muž za nesreću, stane lelekati koliko da je glavom poginuo, pa odmah opet k onoj proročici, a ona kada dođe, sjeti se što je, ali ništa mužu nešće kazivati, nego opet ženu mu pokara i sjetuje da posan sega bolji opaz ima. Po tom žena malo je kad izvan kuće i izlazila, a ako je kad i izljegla, ostavljala je zapis doma, te opet ostane teška; i kada dođe vrijeme od rođenja, pošlju za ovu proročicu da dijete babi. Kad li evo rodi sina u krvavoj košuljici. Kad proročica vidi, sjeti se da je vjedogonja, pa sutuke radi iznese dijete na dvor od kuće i zavika iza svega glasa: "Čuj puče i narode! rodi vučica vuka, svemu svijetu na znanje a đetetu na zdravlje." Obeseli se otac i hoćaše u put da se dijete krsti bojeći se smrti, ali mu ne dade proročica govoreći: "Ne, ja znam što ću činiti, ako želiš da ti dijete zdravo ostane i dugo živi." Na to uzme dijete, povije ga, i objesi mu dragi kamen o vratu i na jedan listić karte zapiše: "Primi kume Boga i svetog Jovana a dar uzmi", pa iznese dijete i ostavi na raskrsnicu blizu nekake rijeke, i otolen doma u onoj ga čoeka. Dijete samo a zar i gladno, stane plakati, a bilo rano, te se niko onuda ne namjeri, dok u onoj rijeci začuje nekakva velika riba, te ona na suvo, i po glasu nabrblje ono dijete, i teke što zinula bješe da ga proždere, zasja se oni dragi kamen, te ona da vidi šta je, kad li – vidi i oni zapis đetetu na prsima, pa se ustegne na se, i uhvati dijete u čeljusti te šnjime očinoj kući. Oni kod kuće opaze izdaleka ribu, đe dijete u zubima nosi, i đe riba vriskom trči, a dijete pišti i ciči, te svi u plač i u vrisku, a proročica ih stane tešiti i govoriti da se ne boje, jere je to sjen đeteta, i iztrči na susret ribi i dijete primi. Po tom zovnu popa da dijete krsti po zakonu, a za kuma onu istu ribu. Kad svrši pop krštenje, krenu svi doma da piju i na čestito, a kuma riba nešće, nego uze oni dragi kamen, i otolen kao najbrža tica poleće i ostani se u sinje more, i ništa ne reče drugo, nego: "S Bogom, kume! kad ja iz mora opet izišao, tadar i ti umrüo!." Ovo je dijete življelo Bog zna koliko i dokle, i kad je već pod starost htio da umre, pokaže mu se opet ona ista riba, i tek što se šnjime oprosti, on umre, a ribe nestane s te stope da niko ko se tu namjerio, ne viđe kuđ se đede i što se od nje učini.

5
Caričina snaha ovca.

Bijaše nekakva zla carica, koja mnoge ljude i žene s ovoga svijeta smicaše da se nikada nije niko mogao dosjetiti, i nemaše drugo nikoga nego jednoga jediktoga sina kojega mišljaše nakom sebe za cara ostaviti. Kad dođe vrijeme da carica ženi sina, reče mu: "Ja sam našla za tebe đevojku sjenovitu, koja će ti krilate junake rađati, i ako ovu ne uzmeš što sam ti ja našla, pazi se što će ti se dogoditi." Sin joj na to odgovori da joj zahvaljuje na svima đevojkama od svijeta i na svima krilatijem sinovima, jer je već našao đevojku, i da će je na sramotu materinu vjenčati, već nijednu, makar se nikada i ne oženio. Pošto carica ovo ču ražljuti se i zaprijeti mu govoreći: "Ela, ako ti basta." Carev sin materi za inat oženi se i zovne vilu za kuma i zmaja za staroga svata, te s đevojkom doma, govoreći svojoj ženi da se od njegove matere čuva i krije, da je nenadno čudo ne snađe "jer je'' veli "ona nekaka žena udesne ruke tako da su moja sva braća i sestre pa i sam otac na prečac pomrli, ili ih je ona potrovala ili zamađijala." Prođe nekoliko vremena i carica ne vidi svoje snahe, i koliko je gođ nastajala da je vidi, ništa nije mogla učiniti, dok jedno jutro nesrećom pođe joj muž u lov, i zaludu zatvori vrata od kamare đe mu je nevjesta spavala; jer carica obazna da je on otišao u lov, te nekakijem štapom takne u vratnice te vrata jedanak bupiše na tle. Prepade se sirota nevjesta, skoči u susret svekrvi, i pane pred njom na gola koljena kao da joj se umoli i oproštenje ište. A ona je podiže govoreći: "Ne boj se, moj sinko, ja nijesam za drugo došla nego da te darujem kao poprav svoje dijete." Ovo izrekavši izvadi jedan prsten i uhvati snahu za ruku, pak mećući joj ovi prsten na prst pronjunjori nekoliko riječi, a ona nju u ruku po zakonu poljubi i zahvali na prstenu. Carica otide s te stope, a snaha joj gledajući i premećući oni prsten, kakoga još u svome vijeku nije viđela, tako je bio lijep, malo za tijem pretvori se u ovcu i tam amo kroz kamaru stane blejati. Carica je imala negđe potajno nekaku veliku aždaju, i kad bi koga očarala ovijem prstenom, i pošto bi se prometnuo u ovcu, povela bi ovoj nesitoj aždaji i teke se vraćaše da uhvati i povede snahu, prispije u toliko i njen sin iz lova te jedanak se nađu na vratima od kamare. Kad ga žalosna žena vidi, počne okolo njega i uzanj skakati i blejati da se i sam caričin sin začudi, i ne mogaše da progovori riječi, krsteći se od čuda, i najposlije mater zapita: "Otkud ova ovca ovđen?" "Kamo mi žena?" Ona se smete ne znajući mu šta odgovoriti, nego to toliko da ništa ne zna, i zakune se nje prokletom dušom. Videći carev sin da mu žene nema, a ova ovca mimo ikake ovce đe neprestano njega u oči gleda, okolo noga mu se uvija i neprestano bleji, stavi se da je zamađijana, te on od žalosti da sam sebe ubije i tražeći nož kroz kamaru, vidi oni udesni prsten u kamari, i pruži ruku da ga uzme, a ovca na njega skoči i ne da mu ga uzeti, nego na njega nasrće da mu oba oka izbije. Sjeti se on zlu, te uzme ovcu, pa s njom u goru tražeći i zovući kumu vilu, dok je nekako dozove, pa kad se sastanu, kaže joj on sve kako je i što je, a vila mu odgovori: "Ona ti je zatravljena i zamađijana, ma ja prije nego se dogovorim sa svojijem bratimom zmajem, ni šta ti ne umijem reći." Onda ti vila nekuda poleće i dovede zmaja. Kad se svi sastadoše i zmaju kazaše sve potanko, ciče zmaj da se sva gora ustrese, i reče carevu sinu: "Ako želiš da opet tvoja žena ostane kaka je i bila, treba da dvije duše izgubimo." "Koje?" upita carev sin. "Tvoju i moju majku", odgovori zmaj, a zmajeva majka bila je ona aždaja u carice. Carev sin na to pristane, ali vila reče im: "Ne tako, ako su vam majke dušu izgubile, nemojte vi; nego hajde ti zmaju zakumi mater aždaju, da više ne proždire Božjih duša, a ja ću kumu caricu, da se već okani zločiniti." I tako pođu svi doma, zakume u tri puta aždaju, a tri puta caricu, i one im se zakunu da ne će, te carica izvadi drugi prsten, dade ovci, a ovca provrže se opet kakva je i bila. I Bog mi te veselio!

6
Vilina gora.

Imao Nekakav bogati čovjek jedinka sina, pa othranivši ga do oružja pošlje ga po svijetu da teče, ali ne teče da aspri steče nego da steče pameti, i da vidi idući po svijetu kako se trudio živi i kako se valja mučiti da se ovoga kratkoga. vijeka pošteno živi, i dade mu nekoliko aspri što će mu dosta za put biti. Kad ga opremi, mnoge mu stvari preporuči a najviše da čuva novac, pak ga s blagoslovom otpusti. Idući ovaj mladić po svijetu dođe u nekakav grad gdje vidi da jednoga čovjeka vode na vješalo. On se začudi pak pritrčavši zapita šta je skrivio ovi siromah čovjek te ga na smrt osudiše, a neki mu odgovori: "Ovi je čovjek dužan mnozinji, i ne imajući otkuda da sve svakome isplati, po zakonima ovoga mjesta zaslužio je smrt." On čuvši ovo zapita sudnike: "Gospodo! jeli moguće da ja toga čovjeka od smrti otkupim, i da platim što je dužan?" Oni mu odgovore: "Za što ne! plati toliko i toliko pa evo ti čovjeka da od njega činiš što hoćeš." On izvadi sve ono novaca što imaše pa najposlije sve haljine do košulje, i kad namiri koliko je trebalo, sudnici mu dadoše čovjeka, te on s njim po svijetu proseći od vrata do vrata. Jednu večer ležeći zajedno ova dvojica, reče otkupljenik: "Meni se dodijalo već ovako živjeti, a još mi je žalost viša tebe gledajući đe s mene stradaš, nego hajdemo u vilinu goru, tamo ćemo naći jednu moju posestrimu i ona će nam kazati način kako ćemo obojica obogatiti." Mladić pristane na ovo i upute se k vilinoj gori sve stranputicama nekijem, kalauzeći otkupljenik a mladić sustopice za njim, dok tako dođu u nekaku goru, kojoj vrh do mjeseca doticaše, a listovi joj zlatni bjehu a stabla srebrna, a usred nje viđaše se veliki plam i dim od ognja. Mladić videći to prepadne se i upita svoga druga: "Šta je ovo? kakovo je ovo čudo." A on mu odgovori: "Ne boj se, ovo je sve moje posestrime i njezine matere, pa i naše, samo teke znadi da se mi dvojica ne možemo njima na jedan put iznenada javiti, nego ja otidoh k njima da im se javim i da im kažem da smo došli k njima da s njima živimo, a ti me pričekaj ovđen pod ono drijevo, te je od suhoga zlata a perja su mu biserna; ma pazi, bez velikoga svoga čuda nemoj pisnuti riječi jedne doklen se vratim opet k tebe, jer je ovo drvo sviju vila, ispod njega se kupe ljeti te na đerđeve vezu, pak ako kakva mladića opaze u ovu goru u oni čas očima ga zatrave i u kaku gođ hoće živinu obrnu." Ovo izrekavši nestade ga kao da ga zemlja proždrije. Mladić stojeći onđe dosadi mu se čekati te počne tam amo kroz goru šetati se dok nabasa na nekakvo kolo krilatijeh đevojaka, pa se prikri da ih gleda i sluša kako pjevaju, ali njegovom nesrećom opazi ga kolovođica te ga očima zatravi i u oni čas ostade nijem i slijep. Tada se prepade te od straha i velike žalosti stade vikati i plakati, dok evo ti odnekud doleće na krilima predanj oni čovjek, uhvati ga za ruku i reče: "Ne boj se, što ti je?" A on mu rukama pokaže da je oslijepio i onijemio. Tada oni čovjek kad to viđe, izvadi iza pasa nekaku malu zlatnu sviralicu, pa se pripe na jedno drvo i poče u nju zvižđeti, dok evo ti sa sviju strana vila i vilenika, ovoga čovjeka braće i sestara, pobratima i posestrima, toliko da im broja ne bješe, te počeše po gori brata nekake ljekovite trave, pa dadoše mladiću da pije, a drugom mu opet namazaše oči, te u oni isti čas steče vid očinji i razgovor deset puta ljepši i bolji nego li je prijed imao. Po tom ga primiše u svoje društvo, i oženiše ga, te steče silno blago i ima lijep porod. Ali kad već ostari, pokaja se gospodu Bogu, povrati se svome domu, i jedva živa zateče svoga roditelja, te se s njim oprosti i ukopa ga, te do a smrti živje kao pravi hrišćanin, ali opet doklen je gođ živio svakoga je ljeta po jedan put u onu goru hodio te se s družinom sastajao i pozdravljao.

7.
Tica djevojka.

Imao nekakav kralj jedinka sina. Kad mu već za ženidbu prispije, otpravi ga po svijetu da traži za sebe đevojku. Kraljev sin pođe, i cijeli svijet obišavši ne može naći za sebe đevojke. Pošto viđe da ne može naći nakom toliko silnoga troška i vremena naumi da sam sebe ubije, i misleći kako krene uz jedno brdo da se s njega baci strmoglav da mu se ni strva ne bi znalo. Kad iziđe na brdo, popne se na jedan veliki stanac kamen, i tek da se baci nizanj, začuje jedan glas đe mu govori: "Ne, ne, čovječe! za trista šezdeset i pet koji su u godini!" On se ustegne i ne videći nikoga upita: "Koji si ti što sa mnom zboriš? da se vidimo, pak kad čuješ jade moje. ne ćeš mi smetati da sebe ne samodavim." Na to mu se ukaže nekakav čovjek vas sijed kao ovca, i reče mu: "Ja znam što je tebe, nego me čuj: vidiš li ono onamo (pokazujući prstom) veliko brdo?" On mu odgovori: "Vidim." "A vidiš li ono silno mramorje povrh njega?" "Vidim." "E dobro" reče starac; "navrh onoga brda ima jedna baba zlatnijeh kosa đe dan i noć na jednom mjestu sjedi i u skutu drži jednu ticu; ko je ovu ticu kadar dobaviti, on će najsretniji čovjek na ovom svijetu biti; nego pazi dobro; ti treba ovu babu, ako ti basta, prvo nego te vidi za kose da uhvatiš, a ako ona tebe prvo vidi nego ti nju za kose uhvatiš, okamenićeš se na ono mjesto i u oni čas, kao što se dogodilo od svijeh onijeh mladića što vidiš onamo dupke okamenjene, rekao bi čovjek da je mramorje." Čujući ove riječi kraljev sin reče u sebi: "Meni je sve jedno, idem onamo, pa ako mi reuši da je za kose uhvatim, dobro sam; ako li ne, svakojako sam naumio životu svome kidisati." Te on onamo na ono drugo brdo. Došavši već blizu babe pođe joj s pleći te šumke put nje, i njegovom srećom baba se s onom ticom igraše i prema suncu biskaše, a on polako te babu za kose. Vrisne baba da se sve brdo od jakote počne drmati kao kad je najveći potres, ali kraljev sin drži i ne pušta. Ondar mu baba reče: "Šta hoćeš od mene?" On joj odgovori: "Da mi daš tu ticu sa skuta i da povrneš sve ove hrišćanske duše." Ona na to pristane, da mu ticu i pusti iz usta nekakav vjetar plavetan i zadunu put onijeh okamenjenijeh ljudi, te svi na jedanak oživješe. Kraljev sin dohvativši ove se tice počne da je ljubi od miline, i ljubeći je prometnu mu se najljepša đevojka. A ovo je bila jedna đevojka koju je baba zamađijala bila i u ticu prometnula pa mamila mladiće njome. Kad kraljev sin sagleda đevojku, omilje mu i krenu s njome svojoj kući, i na polasku ona mu dade jedan štap govoreći mu, da štogođ se reče ovome štapu, ono učini. Bogme kraljev sin najpriđe kucnu njim u jedan kamen, a to se izruči iz njega rpa rušpija zlatnijeh, pak se nagrnuše koliko im je dosta za put. Putujući dođu na nekaku veliku rijeku i ne mogu prijeći, tače štapom a rijeka se razdvoji, i pasaše. Idući naprijed nastupe na gomilu vukova, te vuci napanu na njega i na vjerenicu mu da ih rastrgnu; ali kako koji nasrtaše tako ga on štapom dočekivaše, i kako kojega udari, vuk se preokrene u mravinjak. Najpotlje putujući stignu zdravo i veselo doma i vjenčaju se.

8.
Car htio kćer da uzme.

Bio jedan car i carica. Ova carica imaše zvezdu na čelu pa rodi i kćer sa zvezdom na čelu. Kad kći bude na udaju, umre carica i na smrti zakune cara, kad se stane ženiti da ne uzme druge već koja ima zvezdu na čelu Kad pođe car da se ženi, raspiše po svemu svetu, ima li gde devojka ili udovica sa zvezdom na čelu. Kad mu od sviju strana otpišu da nema take ni devojke ni udovice, on onda šta će, već da uzme svoju kćer, pa sazove sve ministre da mu kažu može li to biti; ministri kažu da može, a on onda otide svojoj kćeri, i reče joj: "Ćerko! Nije drukčije, valja za mene da pođeš, mati je tako zaklela, a druge u svetu nema sa zvezdom na čelu." Ona stane plakati i moliti se: "Jaoj tata, kako bih ja za oca pošla!" A car je onda izvede na sud pred ministre, i oni još jednom reku da može otac uzeti kćer svoju. Onda ona otide jednoj babi i potuži joj se, a baba joj reče da ište da joj otac načini od svile haljine da mogu stati u orahovu ljusku, pa će onda poći za njega. Ona to kaže ocu, ali šta car ne bi mogao učiniti? načini on njoj onake haljine, a ona opet otide babi: "Što ću, baba? načinio." A baba joj reče: "Sad išti od srebra haljine, pa da stanu u orahovu ljusku. To valja da ne će moći načiniti. Otide ona opet ocu i kaže mu da joj načini od srebra haljine pa da stanu u orahovu ljusku. Ali car načini i to. Opet ona otide babi, a baba joj kaže da ište od zlata haljine, pa da stanu u orahovu ljusku. Kad joj otac načini i take haljine, ona dođe babi plačući: "Jao, baba, šta ću? načinio i od zlata haljine." A baba joj reče: "Sad ti neznam drugo, već išti od same mišje kože, to baš neće moći načiniti. Kad ona i to od oca zaište, on odma izda zapovest da svaki čovek donese po toliko i toliko koža od miševa, i tako za nekolika dana dobije kći careva haljine od same mišje kože. Pa odmah car skupi svatove da se sutradan venča sa svojom kćeri. Ali nju baba nauči šta će raditi, te u veče uoči svadbe zaište kadu vode i dve bele patke, "da se" veli "okupam, tako valja." Car zapovedi te joj se odnese u sobu kada vode i dve bele patke, a ona zaključa vrata, i pusti patke u kadu, pa obuče one haljine od mišje kože, a od svile, od srebra i od zlata u orahovim ljuskama metne u nedra pa kroz pendžer pobegne. Videći car gde je nema zadugo da dođe međ goste, pošlje jednoga slugu da sluša na vratima, kupa li se još. Sluga otide i stane slušati, pa kad čuje gde se patke lepršaju po vodi, on pomisli da je ona, pak se vrati i kaže caru da se još kupa. Kad bi ujutru, već svi gotovi da idu na venčanje, a nje još nema, onda car naredi te obiju vrata, kad tamo vidi kako ga je prevarila, te odmah pošlje poteru za njom, i ona je tražila i tražila, i ne našavši je vrati se, i car najposle mišljaše da su je gde rastrgli zverovi. Ali ona idući za dugo dođe u drugo carstvo u jednu šumu; ne znajući ni šta će ni kako će, zavuče se u jedno šuplje drvo. U to doba carev sin lovio u šumi, pa nekako psi naiđu na ono drvo, i stanu lajati, onda lovci potrči onamo misleći da je kaka zver u drvetu, a vide devojku u onoj mišjoj haljini, pođu da pucaju na nju, ali carski sin ne dade: "Nemojte" reče, "već da je vodimo dvoru, da imamo što niko nema." Kad je izvedu iz drveta na polje, zapitaju je: "Ko si?" A ona odgovori: "Ne znam." A oni je opet zapitaju: "Jesi li životinja ili si čovečje stvorenje, ili si avetinja?" Ona opet: "Ne znam." "Znaš, ne znaš', reče carski sin, "ti moraš s nama." Kad je odvedu dvoru carskome, odrede je da čuva guske, i sluge je prozovu pepeljugom. Kad prođe neko vreme, carski sin učini veliku čast i sazove mnogo gospode i gospođa i gospodskih devojaka i svoje i iz tuđih carevina. Onda ona u svojoj sobici svuče haljine od mišje kože, pa obuče one od svile, pa otide među gospodu. Svi se začude njezinoj lepoti a osobito zvezdi na čelu. Carski sin uzme je, te igraše s njom, pa je zapita od kuda je, a ona odgovori: "Iz Čizme grada." Po tom se ukrade i otide u svoju sobu, svuče svilene haljine, pak obuče opet one od mišje kože, a gospoda kad opaziše da je nema, stadoše pitati: "Kud je ta lepota?" a najviše carev sin. Kad se sva gospoda raziđu, raspiše! carski sin po svemu svetu za Čizmu grad da mu jave gde je. Ali sa sviju strana otpišu da toga grada nema. Po tom on načini opet čast, ne bi li i ona došla. A ona ondar kad se veselje počne, obuče srebrne haljine, pa otide među gospodu. Kako ona tamo, svi polete pred nju, a carski sin uzme je za ruku, pa joj stane govoriti: "Gde ste za Boga? ja poludih za vama, a Čizme grada nigde nema." "Gospodine!" odgovori ona, "sad ću vam pravo kazati; ja sam iz Legen grada." Pošto carev sin malo poigra s njome, opet se ona nekako ukrade, pa otišavši u svoju sobu svuče srebrne haljine, a obuče one od mišje kože. Po tom carev sin raspiše za Legen grad gde je, i od svuda otpišu, da toga grada nema. Onda on i treći put da čast, i ona u zlatnim haljinama dođe. Carev sin obraduje se i stane je moliti, da mu kaže pravo od kuda je, jer, veli, da ni Legen grada nije mogao nigde naći. "E sad ću vam" reče ona "pravo kazati: ja sam iz Sablje grada." Pošto carev sin poigra s njom, skine prsten s ruke i da joj a ona se po tom opet nekako ukrade. Onda carev sin raspiše za Sablju grad, oni mu opet otpišu, da toga grada nema. Onda se on razboli, i bolujući dugo vremena, padne mu na um na mleko, pa da se udrobi hleba. Odmah kažu kuvaru, da izvadi mleka, a ona devojka u mišjoj koži stane ga moliti da ona udrobi. "Idi bez traga!" prodere se on na nju, "da upadne kakva dlaka s tebe, pa da platim glavom." "Ne će, kuvare," reče mu ona, "ja sam noćas snila da će odmah ozdraviti, ako iz moje ruke što izjede." Na to joj kuvar dopusti, a ona drobeći u mleko spusti onaj prsten u njega. Kad caru odnesu mleko, i on ga promeša kašikom, nađe prsten, te đipi odmah i poviče: "Dajte ovamo kuvara!" Kuvar se siromah prepadne, da nije od pepeljuge dlaka upala, pa kao mrtav dođe pred carskoga sina. "Ko je drobio u ovo mleko"" zapita ga carski sin, a kuvar drkćući odgovori: "Ja sam, gospodine." "Nisi ti, već kazuj ko je, ili ćeš poginuti." Onda kuvar stane plakati i kazivati, kako ga je pepeljuga prevarila, da je snila, da će gospodar ozdraviti, ako što izjede iz njene ruke. Kad carski sin čuje za pepeljugu, đipi pa otrči k njojzi, razdere na njoj mišje haljine i natera je da obuče one zlatne, pa je odvede ocu i materi, te se lepo venča s njome. Kad se venčaju, pripovedi ona njima sve, kako je i za što je od oca pobegla, i kad prođe godina dana, rodi ona kćer i sina zajedno, kćer sa zvezdom na čelu kao i u nje. Kad deca malo odjačaju, sedne ona s mužem i s decom na intov, pa ode svome ocu. Kad dođe, a otac baš njojzi za dušu daje, pa kad je vidi, Bože! te radosti i toga veselja, što je činio. A onu babu što je nju učila, što je ona i njen muž obdari, to otac trojinom a one ministre, što su kazali da može otac kćer uzeti, sve pogubi.

9.
Tri prstena.

Nekakav kralj zaprosi za svoga sina u drugoga kralja šćer, i pošlje mu knjigu ištući đevojku i uz knjigu obilježje na đevojku. Kad kralju knjiga dođe i vidi šta mu piše, on reče poslaniku: "Ja ti, prijatelju, ne mogu ništa odgovoriti, dok ne pitam đevojke." Po tom otišavši k svojoj kćeri kaže joj, kako je ta i ta kralj prosi za svoga sina i poslao prsten za obilježje, "nego" veli "šta ću mu odgovoriti?" A ona reče ocu: "Odgovori mu: ako mi ne donese tri prstena jedan od zvijezda, drugi od mjeseca a treći od sunca, ja ga ne ću." Kralj kaže sve ovo poslaniku i pristavi: "Pozdravi svoga kralja, i zahvali mu od mene na pitanju i moli ga, da mu ne bude žao na odgovor moje samosione šćere, ele joj ne mogu ništa." Poslanik se vrati i kaže svojemu kralju, šta je i kako, a kralj se ražljuti i stane misliti, kako bi dobavio ova tri prstena, pa najposlije turi glas po svemu svijetu: ko mu dobavi ova tri prstena, da će mu dati polovinu kraljevine svoje ili blago nebrojeno. Ali sve zafajdu. Najposlije kraljev sin padne u veliku žalost, i već šćaše od jada da se ubije, kad tumarivši onako zađe u nekaku planinu i nabasa na jednu babu, đe ukraj puta sjedi. On joj nazove pomoz' Bog, a ona mu prihvati: "Bog daj budi, nesretnji pa sretnji i presretnji sine!" Kraljev sin kad ovo ču, on se začudi i upita je, šta će ovo reći, a ona odgovori: "Ti si bio propao, ali si naišao na ljekara, koji će te – ako Bog da – od te muke izbaviti." Tada on poče da joj kazuje, šta mu je, a ona mu ne dade, nego zavika: "Dosta, dosta, ja znam što ti je, nego uzmi ovu travu što mi je u njedrima, te je u svoja njedra stavi; raščešljaj mi kose i pušti mi polovicu sprijed a polovicu niz pleći, pak do doveče ostani ovđen kod mene." On je posluša: uzme joj travu iz njedara i stavi u svoja njedra, pa rasplete joj kosu koja pade po dolini sva crna kao ugalj, samo đeđe koja sijeda. A kad bi ispred večera, reče baba kraljevu sinu: "Prvu zvijezdu kad ugledaš, izvadi tu travu iz njedara i reci: daj mi Bože prsten." On tako i učini, i tek što izreče što mu je rekla, zvijezda se uzigra, te predanj prsten pade i u njemu ona ista zvijezda. Po tom reče mu baba, da pazi kad iziđe iza gore mjesec, pa da isto učini. I on učini, i prsten mu pade i u njemu mjesec. A kad bi u jutru prije sunca, reče mu baba: "Pazi dobro, kad uspomalja sunce, pa kad pomoli, gledaj ga kroz moje kose, dokle sa svijem iziđe, i tri puta reci: "Pretvori mi Bože od ove kose prsten kao sunce!" Te on tako učini, i tek što treći put zavika, provrže mu se od onijeh kosa prsten sjajan kao sunce. Pošto kraljev sin ovako dobavi sva tri prstena, upita babu: "Šta sam ti dužan?" A ona mu odgovori: "Ništa drugo, nego doklen si živ, da se za moju dušu Bogu moliš, jer ću ja do malo dana umrijeti, i da ne kazuješ nikome." Potom joj kraljev sin zahvali i u ruku je poljubi, i s njom se oprosti, i došavši doma kaže sve svojemu ocu, a on s onijem prstenima pošalje k đevojci, i ona pođe zanj i s njime se po zakonu vjenča.

10
Zla svekrva

Nekakoga cara sin šetajući se jednom naide na jedno mjesto, đe se bijahu đevojke skupile na igru, te se onđe malo zaustavi da gleda đevojke i igru. Sve đevojke koje onđe bijahu, pristajahu u igru osim tri mnogo lijepe, koje pa strani sjeđahu i kao stidno igru gledahu. Carev sin kad ih opazi, pristupi k njima i upita ih, bili se udale i za koga bi koja najradija. Jedna odgovori, da bi za mlinara, jer on ima dosta kruha; druga za čobana, jer ima dosta mlijeka; a treća uzdahnuvši reče: "Ah, da carev sin zna šta bih mu ja rodila, sjutra bi me vjenčao." "Šta?" upita je carev siv, a ona mu odgovori: "Dva sina zlatnijeh ruka i šćer sa zlatnom zvijezdom na čelu od prve ujedno." Carev sin kad to čuje, on odmah šnjome, te doma, pa u crkvu, vjenča se i do malo vremena ona ostane đetinja. Ovi carev sin nije imao oca nego majku preko mjere zlu ženu, koja je mrzjela sina svojega osobito sad što je s reda đevojku vjenčao, i stane svojoj snasi a njegovoj ženi o glavi raditi. Oni isti dan kad je mlada parica šćela roditi, pođe joj muž u lov, i u tome ona rodi dva sina zlatnijeh ruka i treću đevojku zlatne zvijezde na čelu. A kad joj svekrva to vidi, podstavi troje mačadi, a ono troje đece zatvori u jedan sanduk, pak naredi sluzi, da ga baci u najbližu rijeku. U veče u samu mrklicu kad se carev sin doma vrati, istrči mu mater i javi, da mu je žena rodila troje mačadi. On odmah zapovjedi, da je u isti čas ponesu nasred onoga careva grada, i da kažu svakome koje pored nje prođe, šta je rodila, i da je car zapovjedio da svako na nju pljune, a ko ne pljune, odmah da ga pogube. Sluge ovako učine, i jadna carica koje od stida koje od bolesti i od zime do malo dana umre. Oni sandučić s ono troje đečice ploveći rijekom nanese ga sreća ispred jednoga velikoga dvora i džardina nekakoga prebogatoga čoeka, koji baš sjeđaše pokraj rijeke pred svojijem domom odmora radi. Kad ugleda sandučić, on brže zapovjedi slugama, te ga uhvate i donesu mu ga. Otvorivši ga i viđevši ovo troje đečice u njemu, obraduje se i začudi, dobavi dojilju i pohrani ih do oružja braću a sestru do udaje. Jedan dan dozove ovi čoek cara na objed, i po objedu izidu gledati građevine i džardine, da take ljepote i darila Božjega nije bilo ni u jednoga cara ili kralja. Car se začudi ovo gledajući, a osobito onoj đeci, ali ih ne poznavaše, koliko ni oni njega, pa reče: "Hvala Bogu ljepote! ništa ne manka ođe do samo tri stvari: Tica što zbori, drvo što pjeva i voda zelena." Ovo bi žao jednome od ova dva brata i reče: "Odoh tražiti ove tri stvari, da baš ništa ne manka." I tako krene. Putujući nađe blizu nekaka jezera usred planine jednoga starca, đe sjedi vas sijed kao ovca, koji ga upita, đe ide, a on mu sve kaže. Tada mu starac reče: "Ja ću ti kazati, đe ćeš sve ovo naći. Hajde onamo, đe se ja bacim ovom balotom gvozdenom, onđe ćeš sve tri stvari naći, nego znadi: kad uzideš: onamo, stanuće vika i graja okolo tebe velika od hiljadu ljudi, a nikoga ne ćeš viđeti, i niko te ne će ni prstom taknuti, a kamo li ubiti, ali nemoj da se obazreš za sobom bez svoga čuda, jer ćeš se na ono mjesto okameniti." Kad to ču ovi mladić, otrča put onoga mjesta, đe mu je starac balotu bacio, dok na jedan put rekao bi pade nebo na zemlju, zavikaše s hiljadu strana, on se obrne da vidi ko je, kad ne vidi nikoga, pa se prepade i okameni se. Sjutri dan brat mu ne videći brata da se vrće, pođe i on za njim, srete starca, i starac mu reče kao i prvome. On mu zahvali i trčke otide onamo, kad nasred puta vidi brata okamenjena, te počne plakati i ljubiti ga, a u toliko začu onu uku i vrisku od hiljadu različitijeh glasova, pak se prepade i poče da natrag bježi, ali teke se obrnu, okameni se i on blizu brata. Sestra njihova ne videći ih natrag, sjutradan u samu zoru ustane te tragom za njima, pogodi na onoga istog starca, i on joj sve kaže, kako je i što je, i stane je odvraćati da onamo ne ide "jer se niko odonuda", reče, "nije vratio, pa kad se ljudi oružani prepanu, kako ne će đevojka kao što si ti?" Ali ona ni najmanje za to, nego ubere nekake trave te dobro uši zatisne i ručicama suviše, pa reče starcu: "Baci ti meni balotu, da onamo idem đe ona pane, samo mi kaži, hoću li naći sve tri stvari kako sam ti kazala, i hoću li naći braću okamenjenu." Starac joj odgovori: "Hoćeš", pa u toliko odbaci balotu, a ona poteci onamo što je najbrže mogla. Došavši do oba brata okamenjena, pozna ih i stade da ih plače, jer joj živo srce puče; i u to vrijeme začu nekoliko, ma ne baš onoliko uke, nego ona potkrijepi sebe, te onamo đe je pala balota. Kad dođe, upazi jednu veliku pećinu i u njoj vidi ticu, koja joj u oni isti čas doleće na desno rame, i reče: "Hvala da je Bogu! koliko ima vremena da te čekam", i reče joj suviše: "Hajde u ono jezero onamo, zacrepni vode zelene, i od onoga drveta što pjeva grančicu očebrsni, i kad dođemo do tvoje braće, namaži ih da ožive." Ona to učini, pak krenuvši natrag kad dođe do braće, namaže ih, i u oni isti čas ožive, te svi doma. Kad dođu, obraduje im se oni gospodar, a još više kad vidi one tri stvari, koje je rekao car da ih nema, pak odmah učini veliki objed i dozove cara. Onda reče ova tica: "Kad bude na trpezu, gospodaru, nemoj iznositi ni ožice ni pantarula ni noža, nego onako neka car jede rukama." Posluša je ovi čoek, i kad dođe car, kaže mu, kako je dobavio one tri stvari, i tako da već ništa ne manka, pa otolen za trpezu gotovu. Car kad vidi da na trpezi nema ožice ni noža ni pantarula, reče ijetko: "Šta je ovo? kako će se ovo jesti?" "Lijepo" odgovori tica, "s mukom kao što su se do sada mučili ova tvoja dva sina i šćer, i pokaj se, što si na veliku Božju pravdu smakao svoju ženu a njihovu mater: ovo su tvoja đeca, a na mjesto njih tvoja prokleta mater, podmetnula troje mačadi." Car se obraduje, pritrči k đeci, a oni k njemu, tu se ižljube i izgrle, pa otolen doma, i u oni isti čas smakne mater, a oba sina oženi i šćer uda u jedan isti dan.

11
Opet zla svekrva.

Bile su dvije sirote bez oca i matere. Stojeći jedan dan na prozoru vide, đe ispred njihove kuće prođe carev sin, pa će reći mlađa: "Ah lijep li je oni carev sin! da me hoće uzeti za ženu, rodila bih mu sina i šćer na jedan put sa zlatnijema zvijezdama na čelu". Ovo nekako dočuje carev sin, pa oni čas otide i ovu đevojku vjenča, pa šnjome doma. On nije imao oca, nego samo mater, vrlo opaku i zloga srca, koja kad sagleda sina i nevjestu, naijedi se žestoko i stane koriti sina, zašto je vjenčao đevojku, koja nije njemu prilika; ali joj ukor bi zafajdu, nego počne misliti, kako će snasi svojoj kradimice do glave doći, ali ni to od sina ne mogaše. I tako ova mlada carica zatrudni, te njezin muž dobavi od nekuda jednu proročicu i upita je, da mu kaže, šta će mu žena roditi, a ona mu odgovori: "Rodiće ti zajedno sina i šćer sa zlatnijema zvijezdama na čelu, nego pazi dobro, da ti se od nje i od dvoje đece što ne dogodi." Priđe nego mu se žena porodi, dođe nekaka preša ovome carevu sinu da ide na vojsku, pa bojeći se ženi i đeci dozove svoju opaku mater i reče joj: "Zaklinjem te nebom i zemljom i svijem što je na svijetu: čuvaj mi ženu i ono što rodi, doklen se ja vratim." On otide, i malo po tom rodi mu žena najedanak sina i šćer sa zlatnijema zvijezdama na čelima, ali mater njegova na mjesto ovo dvoje đece podmetne dvoje malo štenadi a đecu od matere sakrije, zatvori ih u jedan kovčežić i dobro zapečativši da ih jednoj sluzi govoreći: "Hajde s ovijem kovčežićem te ga zakopaj u zemlju u kakoj pustinji ili utopi u rijeku kaku; i ako to ne učiniš što ti govorim, ne dolazi mi već na oči bez svoga nenadnoga čuda." Sluga noseći kovčežić pustinjom ču, đe plaču đeca, te polako otvori zaklop, kad vidi ovo dvoje đečice kao dvije zlatne jabuke i na čelima zvijezde, ražali joj se, te ih ne šćedne zakopati u zemlju, nego ih baci u jednu jažu od mlina, pa se vrati doma i kaže staroj carici, da je zakopala u zemlju u jednoj dubravi, i ona joj vjeruje. Onu istu večer zatisne se okno od jaže i zaustave se kola od mlina brašnenoga, a mlinar istrči da vidi šta je, kad nađe oni kovčežić, i otvorivši ga vidi jadnu đečicu, ali kad vidi zvijezde im na čelima, još se više začudi, pa dozove ženu svoju, a ona đecu podoji i stane ih paziti kao i svoju rođenu. Carev sin došavši s vojske odmah upita mater, đe mu je žena i šta mu je rodila, a ona mu odgovori: "Zlo i naopako za tebe, sinko! Ona ti je rodila dvoje štenadi, i ja ih nijesam smjela od tebe ubiti ili baciti, nego nagnala sam tvoju ženu da ih doji, doklen ti dođeš; i eno je zatvorene u tamnici u gvožđu, i kod nje su štenad, pak ti sad čini od nje što hoćeš." Kad ovo ču carev sin, smrtni ga znoj dopade od velike tuge i žalosti, te poleti s nožem u tamnicu, da zakolje i ženu i štenad. A kad diže ruku nad njom da je posiječe, razrika se žalosna mu žena: "Ah za Boga! ne ubij me! ništa ti kriva nijesam, nego me tvoja mati evo ovoliko vremena ovđen u tamnici zakovala, i podmetnula dvoje štenadi, a moju lijepu đecu negđe obestrvila; nego se smiluj na mene!" Carev sin kad to ču, razmisli i sažali se na nju, pa stane ispitivati i mater i sve dvorane, ali ne mogaše ništa razabrati, nego svi mu kažu ono, što mu je pasja mati nalagala, i već ne znadijaše, šta će da radi, ili svoju ženu da zakolje ili da ide po svijetu tražiti svoju đecu. Ono dvoje đece igrajući se jedan dan po jednoj livadi prikaže im se jedan mladić u bijelijem haljinama sa zlatnijem krilima – a ovo je bio anđeo Božji – i reče im: "Hajte doma; evo vam ovi štap, pak njime štogođ vam bude potreba, kucnite njime te ćete imati. Tako ćete doći u jedan grad, te uljezite unutra, i đe najviši dvor vidite, kucnite ovijem štapom u vrata, te će vi se vrata sama otvoriti, pa zavičite: Ah, đe si žalosna majko naša? đe si? izađi i dođi da nas izgrliš a mi tebe; već je vrijeme." Brat i sestra poslušaše i uzevši štap otolen hajde hajde hajde, doklen ih oni štap do same očine kuće dovede, te kako ih je naučio oni anđeo, tako i učiniše: zakucnuše i zavikaše, i na njihov glas otvoriše se vrata, i oni uljegoše u kuću. Ali ih u taj mah opazi stara carica i poznavši ih prepade se, te brže bolje smače s prsta od ruke jedan prsten i natače ga na oni štap, koji imaše u rukama carev sinčić, te on u oni čas zanijemlje, ali sestra mu kad to viđe, uze oni štap i strese s njega prsten, pa udari staru povikavši: "Ti zanijemi; a ti, brate moj, progovori." Te stara ostade nijema, a brat joj opet poče govoriti. Ovo sve gledaše otac njihov, pak kad ih začuđen upita, ko su, oni sve kažu, kako je i što je bilo, te on odmah izvadi im majku iz tamnice i uze je opet za svoju ženu zajedno sa sinovima, a slugama zapovjedi, te mater njegovu zatvore u jednu bačvu katramom oblivenu i zažde je nasred grada.

12
U laži su kratke noge.

Bio jedan car pa imao tri sina, i tako je bio star, da već nije ni čuo ni video. U tolikoj starosti živeći, usni jednu noć, da ima negde u svetu nekaki grad, i u tome gradu da ima jedan studenac, pa da mu je vode iz onoga studenca da se okupa i umije, da bi se pomladio i da bi opet čuo i video. Kad se iza toga sna probudi i dan svane, a on dozove sinove svoje i pripovedi im, kakav je san usnio, pa im reče: "Deco moja, ne žalite truda ni blaga, nego potražite tu vodu; ako da Bog te je nađete, to bi voleo nego sve carstvo svoje." Onda najstariji sin reče ocu: "Daj mi blaga jednu galiju i nekoliko momaka, pa ja idem da tražim tu vodu, da ako je nađem." Otac mu da sve to i opravi ga u ime Božije, i on se naveze na more i pođe morem putovati. Putujući tako za dugo, dođe pod jedan grad, u kome je bio car. Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, odma car pošalje ljude, da mu dozovu gospodara od galije. Ljudi otišavši kažu carevome sinu, da ga zove njihov car, i on odmah otide. Pošto iziđe pred cara, zapita ga car, ko je, od kuda je i kuda ide. A on se oseče na cara govoreći, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga, ko je, od kuda je i kuda ide. Car se na to jako rasrdi i zapovedi, te ga odmah okuju i bace u tamnicu; tako pozatvara i njegove ljude, a galiju mu uzme u begluk. Posle toga prođe godina dana, a u dvoru ovoga careva sina zanj ni glasa ni traga. Onda pristupi drugi sin k ocu pa mu reče: "Kad brat moj toliko nedolazi, daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, pa idem ja da tražim taj grad i tu vodu." Otac mu da sve kao i prvome sinu, i opravi ga u ime Božije, i sin se naveze na more i pođe morem putovati. Putujući tako dugo vreme dođe i on pod onaj isti grad, gde mu je brat zatvoren. Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, car onoga grada pošlje i po njega ljude, da ga zovu predanj. Pošto iziđe pred cara, i pošto car i njega zapita, ko je i od kuda je i kuda ide, i on nepokorno odgovori kao i njegov brat, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga, ko je i od kuda je i kuda ide. Car se strašno rasrdi, okuje ga i baci u tamnicu. Posle toga prođe opet godina dana, i ni zanj ni glasa ni traga u dvoru oca njegova. Najposle iziđe i najmlađi sin pred oca, pa mu reče: "Šta ćemo raditi? Ni jedan od moje braće ne dolazi natrag. Daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, da idem i ja da tražim vodu. Može Bog dati te ću naći i braću i vodu." Otac i njega opravi kao i prvu dvojicu, a on se naveze na more i pođe morem putovati. I tako putujući dođe i on pod onaj isti grad, gde su mu dva brata zatvorena. Kako on stane pod grad i galija stane u kraj, car od onoga grada pošlje ljude i po njega; i on odmah otide pred cara, i pošto ga car zapita, ko je i od kuda je i kuda ide, stane smerno i žalostivo kazivati sve po redu, kako ima oca stara i slepa i gluha, i kako mu je otac usnio da ima negde u nekom gradu studenac, i da bi se pomladio, i da bi opet čuo i video da mu je vode iz njega, da se okupa i umije; i kako je imao dva brata, i kako su obadvojica jedan za drugim otišli morem da traže onaj grad i vodu, pa kad se ni jedan nije vratio natrag, da je on sad pošao da traži to. Car kad ga sasluša, rekne mu: "Kad je tako, sinko, srećan ti put! Kad se vratiš, nemoj proći, da mi se ne javiš, jer i meni ima dosta godina, pak ako bi dao Bog te bi našao tu vodu, mogao bi se i ja okupati, ne bi li se pomladio." I tako ga lepo otpusti, i carev sin pođe dalje putovati. Putujući tako za dugo, dođe pod jednu veliku goru. Onde priteraju galiju u kraj, i carev sin usedne na konja pa pođe suvim da putuje, a ljude na galiji ostavi da ga čekaju. Idući tako, nađe u gori jednoga staroga pustinika, i nazvavši mu Boga, zapita ga, ne zna li on, da ima gdegod taki i taki grad. Pustinik mu odgovori da ne zna, "nego" veli idi na onu veliku goru: onde ima jedan lovac, koji se zna s ticama razgovarati, može biti, da je on od tica čuo da ima gdegod taki grad." Onda se on uputi kroz onu planinu i nađe lovca, i nazvavši mu Boga, zapita ga: "Brate, čuo sam da se ti znaš s ticama razgovarati, a one lete svuda; eda li si čuo kad od koje, da ima taki i taki grad?" Lovac mu odgovori, da nije nikad čuo, "nego ćemo ih," veli "sad pitati." Pa onda sazove sve tice te ih zapita: "Jeste li kad koja videle taki i taki grad?" Sve tice odgovore, da nisu videle, "nego" vele "ima jedan stari orao, koji ne može da leti, pa je ostao u šumi: može biti da bi on znao kazati za taj grad." Onda lovac i carski sin otidu k orlu, pa ga zapita lovac, jeli kad video taki i taki grad, a orao odgovori: "Samo sam jedan put u svome veku preleteo preko njega. Tamo je vrlo teško doći: treba pripraviti dvanaest ovnova pečenih i dve metle i jedno uže. Jer kad se dođe u grad, na kapiji stoje dvanaest lavova i čuvaju grad: ko se god prikuči odmah ga rastrgnu, za to im treba dati dvanaest ovnova, svakome lavu po jednoga, pa će se zabaviti; kad se već uđe u grad, imaju dve devojke, što čiste sav grad svojim rukama, te bi čoveku odmah oči iskopale, za to im treba dati po metlu, pa će se smiriti; malo dalje od tih devojaka ima još jedna, koja poleva sav grad sama i vuče vodu na svojoj kosi: njojzi treba dati uže, pa će se okaniti. Ali još treba udesiti upravo u podne da je čovek onamo, jer u to doba carica svagda spava i ništa ne zna za sebe. Onda treba raditi što se može brže, pa beži!" Kad to sasluša carev sin, uzme orla na konja, pa šnjim u galiju, te se opet krenu putovati. On je orla dobro hranio, da bi se što oporavio. I tako iziđu opet pod jednu goru. Onda orao reče: "Ja sam treba da idem onamo da vidim kako je", pa se digne u oblake i nadleti se nad onaj grad i sve vidi, kako je onamo, pa se opet vrati u galiju, pa im reče, da im se valja sutra rano krenuti, kako će moći do podne prispeti u grad. Sutradan kako zora zabeli, oni poustaju i stanu putovati, i putujući jednako upravo u podne stignu pred grad. Odmah carev sin da slugama da nose što treba, pa pođe pred njima u grad. Kako oni na gradska vrata, a dvanaest strašnih lavova skoče da ih sve rastržu. Oni im brže bace dvanaest pečenih ovnova, a lavovi se zabave. Kad uđu u grad, a to dve devojke čiste grad svojim rukama, pa kako ih opaze, polete na njih. Oni im brže bace dve metle, a devojke se smire. Pošavši malo u napred, a to bunar, i na bunaru devojka, vuče vodu sve na svojoj kosi. Kako ih devojka opazi, ostavi vodu, pa polete na njih. Oni joj bace uže, a ona ih se okani. Onda momci što brže zahvate vode iz bunara, pa odnesu na galiju, a carev sin otide u dvor da vidi caricu. Kad uđe u caričinu sobu, ima šta i videti: carica legla na leđa, pa spava. Onda carev sin pristupi polako, te je obljubi, pa joj skine prsten s desne ruke, i s leve noge čarapu, i na koljenu ostavi joj belegu. Pa onda otide u galiju, te je brže bolje krenu, pa beži! Kad budu već podaleko od grada, carica se probudi, i oseti odma, šta je, pa skoči iz sobe i stane vikati na onu devojku, što grad poleva: "Tamo ona ovakvica i onakvica! ti me toliko godina služi verno, a sad me izneveri." Devojka se stane odgovarati: "Ja te služim toliko godina, pa mi nikad nisi dala užeta, a on kako dođe, odma mi uže dade." Onda carica otide k onim devojkama, što čiste grad, i stane vikati na njih: "Tamo one ovakvice i onakvice! toliko me godina služiste verno, a sad me izneveriste." A devojke joj se stanu pravdati: "Mi toliko godina tebe verno služimo, pa nam nikad nisi dala metle, a on kako dođe, dade nam svakoj po metlu." Najposle otide k lavovima, pa i njima stane govoriti: "Tamo oni ovaki i onaki! Šta učiniste? Toliko me godina verno služiste, a sad me izneveriste." A oni se stanu odgovarati: "Mi toliko godina u tebe služimo, pa nas nikad nisi ničim site nahranila, a on kako dođe, dade nam svakom po pečena ovna." Onda ona ućuti i pomisli u sebi da je sama kriva. Carev sin dugo vreme morem putujući, dođe opet pod onaj grad, gde su mu braća zatvorena. Kako čuje car od onoga grada za njega, iziđe mu na susret i lepo ga dočeka, pa ga zapita: "Eda što, sine? Nije li Bog dao da si našao što si tražio?" A carev mu sin odgovori: "Hvala Bogu! našao sam." Car se vrlo obraduje pa mu reče: "Daj da vidimo, je li ta voda taka." Pošto se car okupa u onoj vodi, postane zdrav i mlad kao da mu je to dvadeset godina. Onda on u radosti i čudu reče carskome sinu: "Kad si ti mene ovako obradovao, i ja ću tebe obradovati: ona tvoja obadva brata kod mene su u životu, oni se nisu umeli vladati tako mudro kao ti, nego su bili počeli na me osecati se, za to sam ih zadržao, ali ih sad tebi poklanjam obojicu." Pa mu ih onda izvede i dade. Sad se carev sin na novo obraduje, što je i braću našao. Car im dade njihove obe galije i sve ljude; još ih suviše obdari i spremi im na put što je god bilo od potrebe. Onda oni posedaju svaki na svoju galiju te pođu kući. Putujući tako stanu se dogovarati dva starija brata, kako bi uzeli vodu od svoga najmlađega brata, da se ocu umile kao da su je oni našli, i dogovore se ovako: da podmite njegove momke da izliju vodu u njihove sudove, a u njegov sud da naliju mora. Tako i urade. Kad dođu kući, otac ih jedva dočeka: "Dobro došli, deco! Eda je Bog dao da ste našli vodu?" A stariji sinovi odmah prihvate: "Hvala Bogu! našli smo. Eto brat naš najmlađi neka daje najpre svoju vodu pa ćemo onda mi svoju." Momci odmah izliju vodu, iz suda brata najmlađega i dadu caru da se okupa. On se okupa i ništa mu ne pomože, pa reče drugoj dvojici: "Dajte vi da vidim šta vi imate." Oni odmah iznesu vodu, car se okupa, i onaj čas se pomladi, te vidi i čuje kao mladić. Onda car reče najmlađemu sinu: "Ti nisi ništa našao, nego si mi doneo morsku vodu; sad idi kud te oči vode i noge nose, kad si me tako teo da prevariš." Pa ga otera iz dvora, a on siromah onda otide u svet, i pribije se u jednoga kneza da mu čuva ovce.

Carica ona što je imala vodu, ostane trudna od careva sina, i kad bude na tom doba, ona rodi muško dete. Kad detetu bude godina dana, ono počne govoriti materi svojoj: "Mati, gde je naš otac?" Ona mu odgovori: "Sinko, hoćemo ga tražiti." Iza toga spremi se i sedne s detetom na galiju pa pođe morem, i posle dugoga putovanja po svetu kad dođe blizu grada, odakle je bio onaj carev sin, ona pritera galiju ka kraju malo podalje od grada, pa iziđe na breg i razapne šator, pa onda napiše caru knjigu: "Pošlji mi onoga čoveka koji je odneo vodu od mene." Car odmah opravi najstarijega sina. On sedne na konja, pa upravo k njojzi pod šator. Kad dođe k carici, ona ga lepo dočeka, pa ga zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" A on joj odgovori: "Jesam." Onda ga carica zapita: "Šta si još?" A on odgovori: "Nisam ništa." Onda carica izmahne šakom te njega po obrazu. Kako ga je lako udarila, odmah su mu dva zuba ispala, pa ga opravi ocu i reče mu: "Idi, kaži svome ocu, neka pošlje čoveka koji je vodu odneo." Kad on otide kući i kaže ocu šta bi, otac brže pošlje drugoga sina. Ovaj kako dođe k carici, ona i njega lepo dočeka, pa ga zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" On odgovori: "Jesam." Carica ga zapita. "Šta si još?" A on odgovori: "Nisam ništa." Ona i njega šakom po obrazu, i odmah mu iskoče dva zuba, pa mu onda reče: Znaš li što je? Ovako ćeš pozdraviti svoga oca: Ako mi ne pošlje onoga čoveka koji je odneo vodu od mene, sve ću mu carstvo razoriti; nego stani da ti dam po čemu ćete naći toga čoveka." Pa onda sedne te prepočne lice svoga sina na svilenu maramu, pa onda reče carevome sinu: "Evo, kakvo je ovo dete, onaki je i onaj čovek." On otide s onom maramom ocu i kaže mu sve po redu. Car kako vidi lice na marami, odmah reče da je čiti njegov najmlađi sin, pa pošlje maramu po svemu carstvu da ide od grada do grada i od sela do sela, da mu traže sina. Kad tako dođe marama u ono selo gde je carev sin u kneza služio, najpre je donesu knezu. Kad knez razvije maramu i stane gledati lice na njoj, – čiti sluga njegov; onda reče sluzi: "More, slugo, ovo si ti." On se ne htedne odmah pokazati, ali kad ga salete da se kaže, jer valja pred cara da ide, on ne imadne kud, nego im pripovedi sve šta je bilo, pa se digne i otide k ocu. Kad iziđe pred oca, zagrli ga otac, pa mu reče: "Za Boga, sinko, gde si? propade carstvo!" A on odgovori: "Ko je tome kriv? Nego daj mi konja i šta treba da idem toj carici." Otac ga odmah spremi i pošlje carici. Kako ga carica ugleda, odmah ga pozna, pa još i dete ga pozna i stane ga vika: "Evo oca! evo oca!" Kako on dođe pod šator, carica i njega zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" On odgovori: "Jesam." Ona ga zapita: "Šta si još?" A on izvadi prsten i čarapu pa joj reče: "Eto to; i još imaš belegu na koljenu." Ona to sve prizna, pa se zagrle i poljube. Posle otidu u grad pa se venčaju, i otac još za života svoga preda mu carstvo, a druga dva starija sina otera, i tako najmlađi sin ostane car u obadva carstva.

13
Jarac živoderac.

Bio starac i baba, pa imali dva sina i dvije snahe. Oni su bili vrlo siromašni i nijesu ništa imali do jednoga jarca. Jedan dan pošlje starac mlađu snahu da vodi jarca u šumu, da mu nakreše da ne bi krepao od gladi. Ona po zapovijesti otide s jarcem, ali malo čas, eto ti jarca kuđi, pa se stane drekenjati oko kuće: "Mehehe!" Starac iziđe i zapita ga šta mu je i šta je došao kući." A on odgovori: "Poslao si snahu da mi kreše da brstim, a ona mi natakla gužvu na gubicu, pa ne mogu." Onda starac pošlje drugu snahu; ali jarac onako uradi i kod nje. Pošlje starac sina mlađega, ali jarac onako uradi i njemu; pošlje starijega, i starijemu učini jarac onako. Sad pođe baka, uzme u rukavicu osjevina, i stane prosipati za sobom, vabeći jarca: "Jac, jaco, jac, jaco!" Jarac iđaše za babom, dokle tecijaše iz njezine rukavice osjevina, a kad nestade, on se onda vrati kući po svome običaju i stane ga dreka oko kuće: "Mehehe!" Opet ga starac zapita, što mu je, a on odgovori: "Poslao si baburinu da mi kreše da brstim, a ona mi natakla gužvu na gubicu, pa ne mogu."
Starac misleći da je istina, što jarac govori, pođe sam s njime; a jarac isto onako uradi i njemu. Tada se starac razljuti, i kako dođe kući, odmah jarca zakolje, odere ga, osoli, natakne na ražanj i pripeče ga k vatri, a moj ti jarac skoči s ražnja, pa bježi! bježi! te u lisičiju jamu, a lisice ne bješe kod kuće. Kad lisica dođe, čuje da ima netko u njezinoj kući, i ne smjedne uljeći unutra, nego pođe do svoje kuće nevesela i žalosna. Idući tako eto ti pred nju zeca, pa je zapita, šta traži tuda tako nevesela. A ona mu kaže da se netko uvukao u njezinu kuću, pak sad ne smije unutra. Onda zec reče: "Hajdemo nas dvoje, da vidimo, tko bi to bio." I tako pođu. Kad dođu pred jamu, poviče zec: "Tko je u tetinoj jami?" A jarac iznutra odgovori: "Ja sam jarac živoderac, živ klan ne doklan, živ soljen ne dosoljen, živ pečen ne dopečen! zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac." Kad to čuju zec i lisica, poplaše se pa pobjegnu bez obzira. Bježeći tako naiđu na vuka, međeda i lava, pa ih ovi zapitaju, šta im je, što bježe. Kad lisica i zec vide ovako društvo, oni se zaustave pa im pripovjede, šta je i kako je. Onda se dignu svi zajedno, eda bi kako uveli tetu u njezinu kuću; ali im zalud bješe muka, jer im jarac svakome odgovori kao i zecu. Hodajući tako neveseli po polju i brinući se tetom, sretvu ježa, i on ih zapita, šta rade u društvu toliki, a oni mu kažu sve šta je i kako je. Onda reče jež: "Hajde da i ja sreću pokušam, da vidim tko je to." Kad dođu pred jamu, poviče jež: "Tko je to u tetinoj kući?" Jarac odgovori: "Ja sam jarac živoderac, živ klan, ne doklan, živ soljen nedosoljen, živ pečen ne dopečen! zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac." Na to mu jež reče: "Ja sam jež, svemu selu knez, saviću se u trubicu, ubošću te u g... .u" A moj ti jarac bježi!

14
Dobra djela ne propadaju.

Bio je muž i žena, i imali su jednoga sina. Kad im sin poodraste, dadu ga na nauku, koja će mu u neko vrijeme i pomoći. On je bio dobar i miran, i za najviše pun straha Božijega. Pošto svrši nauku, otac mu da brod i u njemu trgovinu, da kroz prostrani svijet ide i da se trudi, ne bi li u starost roditeljima svojijema od pomoći bio. On se s brodom naveze, i ploveći po moru, sretne brod Turski i čuje, gdje u njemu veliki plač stoji, te zapita mornare na Turskome brodu: "Molim vas, šta se ta plač u brodu vašem čuje?" A oni mu odgovore: "Vozimo roblje, što smo kroz svijet zarobili, i to oni vezani plaču." Onda on reče: "Molim vas, braćo, upitajte kapetana vašeg, bi li ih na otkupe za gotove novce dao." Oni ga odmah veselo poslušaju, potrče i zovnu kapetana. Kapetan iziđe, i oni se odmah pogode, on kapetanu brod i trgovinu a kapetan njemu vezane robove. On ih prizove k sebi i počne ih pitati, oklen je koji, pa svakome reče da ide na svoju postojbinu, i tako redom jedno po jedno, dok najposlije dođe do jedne starice, koja je držala do sebe prekrasnu đevojku. Kad njih zapita, otkuda su, baba mu plačući odgovori: "Ja sam izdaleka, babica od dvora careva; a ova đevojčica, ovo je jedina šćer careva, koju sam ja iz malena gojila; pa po nesreći svojoj otide u bašču, podaleko od dvora. Prokleti Turci opaze je i uhvate, ona počne vikati, a ja opet po nesreći svojoj namjerim se blizu, pritrčim na glas, a oni uhvate i mene, i povedu obadvoje na brod." Potom one ne umijući kuđ hoditi, a i nemajući su što tražiti kuće svoje, zamole se njemu, da ih on uzme sobom. On ih uzme, đevojku vjenča sebi za ženu, i ode natrag svojoj kući. Kad dođe kući, otac ga zapita, đe mu je brod i trgovina. A on mu pripovjedi sve šta je bilo, kako je otkupio roblje i otpuštao kućama, "a ova" reče "đevojka jest šćer careva, a ova starica, ovo je careva kutnja babica; one ne umijući kud, a i nemajući su šta tražiti svoje kuće, ostadoše u mene, i ja uzeh sebi đevojku ovu za ženu." Otac mu se na to ražljuti: "Nesretni sine, što učini! Za što li izgubi moje blago bez i kake nesreće i bez i kake napasti?" pa ga išćera od sebe. On potom sa svojom ženom i s ovom staricom življaše dugo vremena u istome selu, ali u tuđoj kući, preporučujući se materi svojoj i ostalim prijateljima, ne bi li kakogod oca sklonili da ga jopet k sebi primi, i da mu druga brod napravi, obećavajući se da će unaprijed bolju pamet imati. Poslije toliko vremena otac mu se smiluje i primi ga k sebi sa ženom i s onom starcem, i dade mu drugi brod viši i ljepši od prvoga, pun trgovine svake, da ide jopet trgovati. On otplovi, a žena mu i ona starica ostanu kod njegovijeh roditelja. Kad doplovi u jedan grad, vidi gdje vojnici nesretne seljane po gradu hvataju i u tamnicu meću. On ih zapita: "Za što to činite, braćo? te siromaš u tamnicu mećete?" A oni mu odgovore: "Za to, za što nijesu carevine caru platili." Onda on pođe k vlasniku i zapita: "Koliko, molim te, ima oni narod pohvatani carevine da plati?" Vlasnik mu reče koliko i toliko. Onda on opet proda svoj brod i trgovinu, i otkupi sve pohvatane seljake, pa se opet vrati kući bez ništa, i padnuvši ocu pod noge kaže sve šta mu se dogodilo, i plačući počne ga moliti za oproštenje. Otac mu se još više ražljuti, i oćera ga jopet od sebe. Kako će sad nesretni sin, na koju li će stranu? kod bogatijeh roditelja sad prosi? Dok nakon toliko vremena opet prijatelji okolo njegova oca nagovarajući, da ga opet k sebi primi, obećavajući mu se oni, da više ne će biti onakov kakov i do sad, već da ga je nevolja na bolju pamet naučila. Već na sve duge jade otac mu se opet skloni, primi ga k sebi i dade mu brod još višlji i još ljepši od prvijeh. On ispiše na krmu od broda iznutra svoju ženu a na provu onu staricu: pozdravi se s ocem i s materom, sa ženom i sa svima u kući, i otisne se ploviti. Ploveći tako dođe pod jedan veliki grad, u kom je car živio, ispustivši svoja sidra stane grad topovima pozdravljati. Svi se građani začude, a i sam car, ne znajući ko je i što je. Kad bude pred noć, pošlje car k njemu svoga ministra da vidi, ko je i što je, i da mu reče, da će sjutra na devet ura ujutru car doći na njegov brod. Ministar pođe, gdje će viđeti čuda? ugleda na krmi od ovoga broda ispisanu njegovu vjerenicu a carevu šćer, koju mu je car još iz malena obećao bio, a na provu dvora careva babicu, koju su zajedno s njom Turci zarobili bili, ali od radosti nije mogao sam sebi vjerovati, niti je i kome za to što kazivao. Dok sjutradan, devet ura zazvoni, evo cara sa svojim ministrima na brod, počne se razgovarati, ko je i oklen je, i šetajući se s prove na krmu upazi đevojku ispisanu na krmi i staricu jednu na provu od broda, i on pozna svoju jedinu šćer i nje babicu, što su im Turci zarobili, ali ni on od velike radosti nije se mogao uvjeriti, već pozove kapetana dvije ure poslijed podne, da pođe u njegov dvor da ga iskuša, jeli istinito što mu srce kaže. Po tom se pozdravi s njim i otide. Kad su dvije zazvonile, kapetan otide na zapovijest carsku. Car ga počne ispitivati poizdaleka, što mu dolazi ona mladica ispisana na krmi od njegova broda i ona starica na provi! Spazi se on odmah, da je ovo žene njegove roditelj, i počne mu sve žitije svoje redom kazivati, kako je ploveći po moru srio Turski brod, pun robova, i kako ih je svijeh otkupio, i svakoga domu otpustio, "a ova đevojka" reče, "i s njom ona starica, ne umijući kuđ hoditi a i neimajući su što tražiti svoje postojbine, jer im je daleko bilo, ostanu u mene, i ja đevojku vjenčam za svoju ženu." Kad par to čuje, povikne: "To je moja jedina šćer, koju su prokleti Turci zarobili; a ta starica, to je od moga dvora babica, koja je nju još izmalena gojila i čuvala; a ti – ti ćeš biti krune moje našljednik, već trči natrag svojoj kući, i dovedi mi šćer moju, a ženu tvoju, da je viđu još jednom prijed nego li umrem, i dovedi oca svoga i mater svoju i svu familju svoju, i prodaj sve imanje svoje; tvoj otac biće moj brat, a tvoja mati moja sestra, a ti ćeš biti moj sin i krune moje našljednik, i svi ćemo življeti u jednome dvoru." Potom zovne ženu svoju caricu i sve ministre i kaže im, što se zbilo sa šćeri njegovom. Onda se počnu svi radovati i veliko veselje činiti. Potom car mu da svoj veliki i prekrasni brod, a on svoj ostavi onđe, ali reče caru: "Svijetla kruno! ne će mene kod doma mog vjerovati, ako mi ne daš jednoga od svojijeh ministara." Car mu da ministra, baš onoga kom je šćer svoju obećao bio. I tako se oni otisnu i stanu ploviti. Kad doma dođe, otac mu se začudi, oklen tako ubrzo doma se vrati, i brod ljepši i viši dobavi. On mu kaže sve šta je i kako, i materi svojoj i ženi i onoj starici objavi radosni glas, i "evo" veli, "ako ne vjerujete, evo vam carskog ministra, koga je car sa mnom poslao da se bolje uvjerite." Kad žena njegova ugleda ministra, povikne od radosti svekru svome i svekrvi: "Jest istina, dragi oče, ovo je ministar oca moga, a moj nesuđeni zaručnik." Oni onda prodadu sve svoje imanje, i otisnu se ploviti. Ministar ovi gledao je svakojako mladog našljednika careva a vjerenice svoje muža da ubije, ne bi li se on s njome vjenčao, kako mu je od nje roditelja obećano bilo, da bi onda on našljednik carski ostao. Kad su već bili na neki dio puta, zovne on njega notnjo, kad su svi pospali, da iziđe na kuvijertu da se s njim nešto dogovori. On prave misli bez i kakvog straha iziđe gore, a ovi ga onda uhvati i preko broda u more baci. Brod je jedrio, i on se već nije mogao njega uhvatiti. Onda ministar otide opet spavati. Mladoga našljednika carskog iznese sreća na jednu seku podaleko od kraja, ali pod jednu pustinju, đe nikome tuda prolazak ne bijaše, da bi ga izbavio. Kad ujutru svane, vide oni u brodu da njega nema, pa počnu plakati i jaukati sudeći, da se notnjo sam nehotice utopio, i nikako se nijesu mogli utješiti i za najviše njegova žena, jer su se premnogo pazili. Kad dođu kod cara, jave mu nesreću, koja im se u putu dogodila. Tada nastane tuga i plač u carskom dvoru za mnogo, i nigda se utješiti nijesu mogli. Njegove roditelje car primi i kod sebe ih uzdrži kao što je obećao bio. Nesretni zet carev sjedeći na ploči morskoj življaše o travici, koja bješe pri ploči prirasla, vas bješe već pocrnio, aljine na njemu izagnjile, da se ne mogaše poznati i ni od kuda žive duše, koja bi ga izbavila, dok srećom njegovom poslije petnaest dana i petnaest noći eto ti jednog starca na štapu pokraj mora đe ribu lovi. On ga odmah stane vikati i moliti, da ga na suho prenese. Starac mu se obeća: "Hoću" reče "ali da mi platiš." ""Od kud ću ti platiti" odgovori mu on, "kad ni haljine na sebi nemam."" "Ništa za to" starac odgovori; "evo ja imam pri sebi kalamar i pero, ako umiješ pisati da mi se potpišeš, od svega svoga, što bi i gda imao, da ćeš mi polovicu dati." On na to pristane sa svim srcem. Starac onda zagazi i dođe do njega, on mu se potpiše, a starac njega na suho prenese. Onda on od kuće do kuće, od sela do sela, go, bos, crn i gladan, dade mu neko gaće a neko košulju, samo što tijelo pokrije. Nakom trideset dana donese ga sreća u carev grad i pred carev dvor, te sjedne sa štapom u ruci pokraj vrata od dvora, a prsten vjenčani s imenom njegovijem i njegove žene a careve šćere još mu je na ruci stajao. U veče sluge careve prime ga u dvor i dadu mu što je iza njih ostalo da jede. Sjutridan pođe i sjedne ukraj vrata od carske bašče; ali dođe baščovan te ga otole oćera govoreći mu, da će sad car tuda proći sa svojom familjom. On se otole makne i opet sjedne u jedan kraj od bašče, dok evo ti cara gdje šeta s njegovom materom, a otac njegov sa caricom, a žena njegova s krvnikom njegovim, ministrom. Onim se još nije hotio otkriti, već oni šetajući prođu pokraj njega i dadu mu nekoliko novaca; ali na onoj ruci kojom je novce prihvatao, prsten je stajao, žena ga njegova ugleda, i ne mogući ni pomisliti daje on nje muž, reče mu: "Nu, daj mi ruku, da viđu prsten taj kakav je." Ministar, koji je do nje stajao, malo se ka i prepane i reče joj: "Odmakni se" veli "kako bi s ovom odrpanicom govorila?" Ali ga ona ne ćedne ni slušati, već uzme prsten i pozna ime nje i nje muža. Kako se njoj tada učinilo, kako li se srce bilo okamenilo, kad prsten ovaj viđe; ali se opet ustrpi i premuči. Kad dođu u dvor, kaže ona ocu svom, kako je prsten nje pokojnog muža poznala u prosjaka onoga što u bašči sjeđaše, "nego pošlji" reče "neka ga zovnu, da ga ispitamo, od kud je prsten oni u ruke njegove došao." Car odmah pošlje sluge, te prosjaka dovedu. Onda ga car počne ispitivati, od kud je, i kako se zove, i kako je prsten taj u ruke njegove došao. On se više ne mogaše uzdržavati da im se ne otkrije, već počne im redom kazivati, kako ga je ministar oni kad su bili u putu, preko broda u more bacio, i kako ga je sreća na jednu ploču blizu kraja nanijela, na kojoj je petnaest dana i petnaest noći živio o travi, koja je pri ploči prirasla bila, i nakom ovoliko dana kako ga je starac jedan otlen izbavio, "i evo" reče "Bog i moja pravica donese me opet mojim roditeljima i mojoj ljubi." Oni kad ovo čuše, onijeme od radosti, a pošto se malo razabraše, skoči car i zovne oca njegova i mater i kaže im, što se dogodilo od sina njihovoga. Ko bi sad mogao iskazati radost ovu, koja ih obuze, kad su se poznali, kako li veselje u tome dvoru postade! Odmah mu donesoše svijetlo i novo ođelo, izmiše ga p obukoše. Za toliko dana trajala je radost i veselje ne samo u njihovom dvoru, već po cijelom gradu, pjevalo se i veselilo, i njega za mladog cara okruniše. Car odmah zapovjedi, te onoga ministra uhvate i da ga zetu na volju da mu sudi. On mu sve oprosti, ne dade ga ni ubiti ni objesiti, već samo oćera ga izvan njihovog carstva, da više pod vlast njihovu ne pripada. Novi car počne carovati, kad nakom malo dana njegova vladanja, evo ti mu onoga starca, koji ga je iz mora izbavio, nosi oni potpis što mu je potpisao, da će mu kad god bi što imao, od svega polovinu dati. Došavši starac u dvor, zamoli sluge da ga pred cara puste. Sluge uljezu k caru i kažu mu, da jedan starac želi k njemu uljesti. Car dopusti, i starac uljezavši pokloni mu se i poljubi mu ruku i metne mu kartu na koljeno. Car uzme i pročativši je reče mu: "Dobro, starče moj, sjedi, ja sam danas car, ali da sam i prosjak, ja ću riječ moju i potpis moj potvrditi; već pričekaj, da počnemo dijeliti. Car iznese knjigu i počnu prvo gradove dijeliti: "Ovaj" reče "meni, ovaj tebi" pišući sve na kartu, doklen sve podijele od najvišega grada do najmanje kućerice. Starac uzme svoju polovinu zapisanu svu u karti, i pokloni je opet caru govoreći: "Na, nijesam ja starac, čoek zemaljski; već sam ja anđeo Božij, kojino sam poslan bio od Boga, da tebe iz mora izbavim za tvoja dobra đela, koja si do sad pred Bogom učinio. Već caruj i uživaj, da ti bude dugovječno." Anđela nestane, a on ostane sretno vladajući.

15
Careva kći i svinjarče.

Bio jedan car pa imao kćer, koja je imala na sebi tri belege: na čelu kao zvezdu, na prsima kao sunce, na kolenu kao mesec. Kad doraste do udaje, rekne ocu, da ne će ni za koga poći koji njene belege ne pogodi, a koji pogodi, za onoga će poći, da bi bio najveći siromah ili prosjak. Kad se to razglasi po svetu, stanu je prositi mnogi carevi i kraljevi, ali ona nije htela poći ni za jednoga, jer ni jedan nije mogao pogoditi njezinih belega. Jednom ona iziđe s dvorkinjama u šetnju, i naiđe u polju na jednoga siromaška dečka gde čuva jednu krmaču i troje praščića, koji su u isti mah krmaču sisali. Kad careva kći vidi praščiće, vrlo joj omile, pa se otisne od drugih devojaka i otide k svinjarčetu, koje je malo dalje od krmače stajalo, i zapita ga: "Hoćeš li mi da ti jedno prasence ispod svoje krmače?" A svinjarče odgovori: "Hoću, gospođo." Ona ga upita: "Po što?" A on odgovori: "Ne ištem ništa, samo da otkriješ lice da te vidim." Careva kći onda otkrije svoje lice i ne sećajući se belege, a on joj opazi belegu na čelu, pa onda uhvati jedno prase i da joj, ona uzme prase i radosna otide kući s ostalim devojkama. Kad u veče dete otera kući krmaču i dvoje prasaca, otac napadne nanj i stane ga karati: "Gde ti je prase, ubio tamo njega Bog! Ja gledam da zapatim, a ti rašćerdavaš." Dete nije htelo kazati, kome je prase da