 |
ЗЛАТНА ПЈЕНА ОД МОРА
Народне пјесме Срба у Хрватској
Приредио Здравко Крстановић
Лирске пјесме, басне, набрајалице, баладе
Дигитално издање објавили јануара 2000. у оквиру "Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету": Зоран Стефановић (извршни уредник, коректор), Соња Крстановић (коректор), Ненад Петровић (дигитализација материјала), Милан Стојић и Михаило Стефановић (вебмастеринг). Покровитељ издања "ТИА Јанус", Београд.
САДРЖАЈ
1. Крштење Исуса Христоса
2. Мјесечева женидба
3. Света црква Инђија
4. Свеци пију вино
5. Сунчев пут
6. Сјајна кошуља
7. Мајка Петрова иде у коло
8. Троје перје
9. Најтежа грехота
10. Припијевалица
11. Душа куне тијело
12. Ајмо, сејо, на мостове
13. Возала се виза риба
14. Мати стара Мару сјетовала
15. Девојци и Бог опрашта
16. Широко је море и дунај
17. Задојила је вила
18. Златна парта
19. Сузе материне
20. Санак снила царица Милица
21. Марко Краљевић и змија шестоперка
22. Жалосни јунак и вила
23. Небеска невјеста
24. Ђевојка и окован делија
25. Јован и Јованка
26. Ти се себи руво сакупила
27. Лијепа Мара И Арамбаша Нико
28. Марко коња под мостом ковао
29. Смиљанић Илија и дјевојка
30. Изгледање драгога
31. Утрудњели коњи до дјевојке
32. Вијало се перо пауново
33. Како сам се ја родила
34. Клетва
35. Момак тјеши ђевојку
36. Вјерна љуба барјактар
37. Ђевојачка захвалност
38. Марко коња поји, за градом на води
39. Нејака Јагода
40. Ништа се сакрити не може
41. Подрж', боже, овако
42. Лажљив глас
43. Дјевојка сама себе куне
44. Бор садила лијепа дјевојка
45. Сватовска
46. Мила мајко, лијепога Миле
47. Титрала се лепа Мара
48. Три кћери
49. Хајде, душо, да тражимо
50. Порука драгој
51. Тамбурџија Иво и Турци Сарајлије
52. Три руже
53. Дјевојка и соко
54. Јово и Маре
55. Чобанин и калуђер
56. Дјевојка и косци
57. Рођена у гори
58. Два брата и златокоса Мара
59. Басма кад вода стане
60. Црна куја путом каса
61. Девет урока
62. Сан заспо, а урок, не заспо
63. Адам и Ева
64. Ђе оре не пјева
65. Отац, и Син, и Дух Шјати
66. Оста Мара
67. Пролећела два врана гаврана
68. Павлови сватови
69. Материна клетва
70. Нејако цвијеће
71. Бог, сунце и дјевојка
72. Будила мајка Јована
73. Гријех брата и сестре
74. Ајдукова љуба
75. Маркова женидба
76. Што с' Морава замутила
77. Ударала муња из облака
78. Мудра Мандалина
79. Марко Краљевић и ћорда
80. Јунак и коњ
81. Соко и господареве ћери
82. Дојчић Петар и краљ Матијаш
83. Под Будимом овце пландовале
84. Видра-дјевојка
85. Извор вода извирала
86. Дјевојка и уснули драги
87. Дјевојчини дарови
88. Ко се оно брдом шеће
89. Љуба Павла на зло наговара
90. Ћиро од Будима и љепота дјевојка
91. Ђевојка и калуђер
92. Оженио се удовицом
93. Момак и дјевојка
94. Побратимова молба
95. Лепа Мара и Јово
96. Српче момче и цар
97. Дјевојку драги избавио
98. Три делије и дјевојка
99. Ој, Јованко, другарице моја
100. Ђевојка се надмудрује с момком
101. Отвор', мајко, обор-дворе
102. Божја љепотица
103. Дјевојка и господа
104. Сву ноћ сјала сјајна мјесечина
105. Двије друге
106. Болесникова жеља
107. Л'јепа Мара босиок сијала
108. Ран', ђевојко, на воду
109. Ја усади' грки пелим
110. Војвода и дјевојке
111. Муж колик' пуж
112. Прија прији у род дошла
113. Валисава и старац
114. Изврнута пјесма
115. Прелице су прелиле
116. Грличица и голуб
117. Дед, запјевај, с Велебита вило
118. Младожења и млинарица
119. Грличица грче
120. Жаба и рак
121. Кокан од оваца
122. Растанак брата и сестре
123. Граничарева судбина
124. Зажелили се боја
125. Бубањ бубња, нено
126. Жеља за слободом
127. Граничарска
128. Ко би крвцу у р'јеку скупио
129. На Кордуну гроб до гроба
130. Погибија Стојана Матића
131. Тужбалица за Даницом Љеповић
132. Болна Бојана
133. Мајка немајка
134. Смрт Омерке дјевојке
135. Сеја брата на вечеру звала
136. Вјенчани у незнању
137. Балада о арамбаши Луки
138. Жалост за братом
139. Омерка дјевојка
140. Бог ником дужан не остаје
141. Ђакон Стеван и два анђела
142. Нејаки Дејан и цар
143. Смрт мајке Југовића
144. Старина Новак и кнез Богосав
145. Бан Секула и вила
146. Оклада Сибињ-Јанка
147. Јанко и Миланко
148. Нијема Мандалина
149. Женидба Јанковић Стојана
150. Два побратима
151. Кумовање Грчића Манојла
152. Мали Радојица
153. Ослобођење Беча од Турака
Душан Иванић
Готово полустољетна асимилација, потискивање и гушење културе Срба у Хрватској изазвали су тешке посљедице не само на ниво и интензитет актуелних духовних творевина овог народа него и по статус онога што припада старијим епохама, јер је то остало забачено, неиспитано и заборављено. Рукопис Здравка Крстановића је управо један од знакова да се те неповољне околности све више прекидају и да се из културне баштине Срба у Хрватској потврђује оно што има трајне квалитете. Аутор рукописа је свој избор засновао на мјеродавним изворима (готово двадесетак збирки, периодичних публикација, архивских збирки, од Ерлангенског рукописа до збирке савременог скупљача као што је Славица Гароња, или до рукописа САНУ или загребачког Завода за фолклор), али вриједност његовог рада одређује првенствено висок квалитет изабраних текстова. Осим те високе мјере, препознатљиве у сваком предложеном и унесеном тексту, важна је још једна околност: Крстановић је испољио велику осјетљивост у груписању пјесама, инсистирајући на умјетничким додирима међу њима, а истовремено не запостављајући значајне жанровске и хронолошке подјеле (нпр. почиње митолошко-хришћанским пјесмама, наставља интимно-љубавним и породичним и долази до партизанских). Осим главних лирских врста аутор је унио и епско-лирске и епске пјесме, што његовом избору даје одлике свеобухватности.
Садржећи опште одлике српске народне поезије, ове пјесме свједоче о изразитој динамици појединих врста, међужанровским процесима, о великој језичкој инвентивности њихових пјевача и казивача, што им даје препознатљиво локално обиљежје а не умањује високе естетске учинке. Не треба заборавити да су међу Србима у Хрватској, или од пјевача с тога подручја, настале неке од пјесама неприкосновене вриједности (Смрт мајке Југовића, Мали Радојица, нпр.), што говори о високој духовној традицији тога дијела народа колико и о ненадокнадивом губитку и запостављању творачке енергије у условима асимилаторске политике режима у Хрватској. Тако би Крстановићева антологија могла бити, колико је вриједна сама по себи као културно-умјетнички гест и подстицај да се колико је год могуће надокнади изгубљено вријеме свједочећи о великим духовним залихама наслијеђеним из традиције.
Здравко Крстановић
Народна поезија Срба у Хрватској, мада посједује чудесну снагу, за савременог читаоца остала је помало скрајнута. Зна се за Смрт мајке Југовића, Старину Новака и кнеза Богосава и за Малог Радојицу, као и за неке лирске пјесме - а то је само дио немјерљивог богатства које се досад није нашло окупљено на једном мјесту.
Ријеч је о подручју што је, на извјестан начин, terra incognita.
Једино је Владан Недић начинио избор из народне (усмене књижевности) Срба у Хрватској* у којем се налази и двадесет девет пјесама. Избор је дјело стручњака са профињеним естетским осјећајем, но треба истаћи да Недић није прегледао све изворе и да је његов избор био лимитиран, јер зборник у којем је објављен обухвата и писану књижевност.
* Владан Недић, Усмена књижевност Срба у Хрватској, Књижевна хрестоматија (уредио Станко Кораћ), Загреб, 1979.
У антологију су уврштене пјесме које су, поуздано, записане међу Србима у Хрватској. Стога је рецимо, изостављена пјесма Ропство Јанковића Стојана, мада се без ове легендарне личности ни историја ни поезија далматинских Срба не дају замислити. Уврштена је једна варијанта Женидбе Јанковића Стојана. Народна пјесма не признаје географију и састављач се нашао пред незахвалним задатком издвајања дијела из живе цјелине. Али, по свему судећи, сретнији критеријум не би се могао наћи: биране су понајбоље пјесме записане на подручју данашње СР Хрватске.
Обухваћени су - без састављачеве намјере - сви крајеви у којима живе Срби: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија и Барања. Одлучујуће мјерило било је естетско. Није се, дакле, тражила фолклорна грађа што документује живот народа, него пјесме које својом вриједношћу припадају врховима свеколиког српског пјесништва.
Током XIX и XX стољећа међу Србима у Хрватској скупљено је на хиљаде народних пјесама: записивање траје in continuo од Вукових времена до данас. Источник још ради и дарива нас необичном свјежином. Кнежева вечера, након шест стотина година, као да сјаји истим сјајем. Читаоци ће се увјерити да новозаписане пјесме, од којих се неке први пут објављују, не узмичу пред онима што су забиљежене у првој половини прошлог вијека.
Пјесме нису распоређене по врстама (ова диоба ионако је проблематична), него по унутрашњој сродности: једна је призивала другу, а све заједно успоставиле су, надамо се, кохерентан поетски космос.
Наша антологија дуго је путовала до оних којима је намијењена, наилазећи на препреке сваке врсте и састављач сматра значајним што се - послије свега и упркос свему - појављује. О њеним пјесмама овдје нећемо потање говорити. За то би била потребна друга књига. Биљешке којима је антологија пропраћена могу да буду путоказ стручњацима и свим заинтересованима.
А аналитички приступу овом дјелу српске поезије зацијело ће се десити.
Прошетала пречиста госпођа,
Она земљом и свијетом шета,
А на руке носи сина свога,
Сина свога Исуса Христоса.
Она срете Крститељ Јована,
Овако му говори госпођа:
"Хајд' овамо, мој Јоване куме,
Да идемо на воду Јордана,
Да крстимо Христа, сина мога!"
Ондолен се бјеху подигнули
И дођоше на воду Јордана.
Стаде Јован крстит кума свога,
Од страха му књига испаднула.
То га пита пречиста госпођа:
"Што би теби, мој Јоване куме?"
"Знадеш што је, моја мила кумо,
Помами се Јордан вода ладна,
Јер се хоће вода потопити,
А сва гора попадат у траву;
Дај погледај, више себе, кумо,
Како с' сломи небо на четверо."
Сад говори пречиста госпођа:
"Та не бој се, мој Јоване куме,
Јер се није вода помамила,
Но се вода, куме, потонула,
Јер се хоће вода посветити,
А гора се Христу поклонила.
А није се небо саломило,
Нег' анђели небо расклопише
Да гледају ђе Христа крстимо."
Кад се жени сјајна мјесечина,
Он узимље преодницу звијезду,
Купи свате сјајна мјесечина:
Кумом куми Бога јединога;
за прикумка спаситеља Ђурђа,
За ђевера Петра и Николу.
Кад је било ноћи по поноћи,
Стаде зв'језда дарове дијелити:
Богу даде све небеске дворе;
А прикумку, спаситељу Ђурђу,
Њему даде горе и дубраве,
Да од'јева листом и травицом;
а ђеверу Петру и Николи,
Она Петру даде рајске кључе,
А Николи да му жеже св'јеће.
Подигла се златна пјена од мора,
сусрете је свети отац Никола:
"Бога теби, златна пјено од мора,
јеси л' била на Јордану на води,
јеси л' вид'ла свету цркву Инђију
и у цркви свету матер Марију?"
"Ја сам била на Јордану на води,
и вид'ла сам свету цркву Инђију
и у цркви свету матер Марију:
она држи Христа Бога на шака!"
У Дамјана кућа од тамјана,
У њој свеци рујно пију вино:
У вр' стола Петар и Никола,
У дну стола Петка и Неђеља,
Међу њима блажена Марија;
Точи вино блажена Марија,
Пуни чашу светитељу Ники.
Измаче се светом Ники чаша,
Нит се проли, нит се чаша разби.
Ал' говори блажена Марија:
"Од отоле, светитељу Нико!
Не пије се дремајући вино,
Већ се пије пјевајући вино."
Још говори светитељу Нико:
"Ја не дремљем блажена Маријо,
Већ ја гледам преко воде Саве:
Ђе јунаку вране коње краду."
Сунашце се на пут опремаше,
Свети Иле коња оседлаше, Свети Ђуро за узду држаше.
Питала га стара мила мајка:
"Та, Бога ти, жарано сунашце,
Та хоћеш ли тако на далеко?"
Ал' говори жарено сунашце:
"Хоћу, мајко, богме, на далеко,
Од истока тамо до запада,
Од запада натраг до истока."
Кад ли дође жарано сунашце,
Питала га стара мила мајка:
"Та, Бога ти, жарано сунашце,
Када идеш тако на далеко,
Та имаш ли иђе иког свога?"
Ал' говори жарано сунашце:
"Ја не имам ниђе никог свога,
Већ ја имам Бога јединога
И код Бога двана'ест апостола
Кој' ме носе тамо и овамо.
Кад с' уморим жарано сунашце,
Онда легнем Богу на криоце;
Мене Бого свако јутро буди:
"Устај горе, жарано сунашце,
Па ти огриј нејаке сироте
И у пољу вока и тежака,
Који оре па сироте храни."
Град градила бијела вила,
На облаку на размаку,
Троја врата саградила:
једна врата бијела платна;
Друга врата од скрлета.
Трећа врата сува злата.
Ђе су врата бијела платна,
Онђе вила ћер удаје;
Ђе су врата од скрлета,
Онђе вила сина жени;
Ђе су врата сува злата,
Онђе вила сама шеће.
Она гледа кроз ковиље,
Кроз ковиље на босиље,
Кроз босиље на сватове.
У сватови младо момче,
На њему је тан кошуља,
И сунчана и мјесечна,
Звијездами је извезена.
Питала га бијела вила:
"Окле теби тан кошуља,
И сунчана и мјесечна,
И звијездами извезена?"
Одговара младо момче:
"Не будали, бијела вило!
Мајка прела за јакости;
Снаје ткале за младости;
А сестрице училе се вести."
Ладо! Иваново Видово,
лијепо је, Ладо!
Ладо! Кажи мајки Петровој,
лијепо је, Ладо!
Ладо! Да изиђе у коло,
лијепо је, Ладо!
Ладо! Са својом ћерком гиздавом,
лијепо је Ладо!
Ладо! Да не стаје на ноге,
лијепо је, Ладо!
Ладо! Ни на траву зелену,
лијепо је, Ладо!
Ладо! Већ на меке блазине,
лијепо је, Ладо!
"Ој, дјевојко, душо моја!"
"По чем јесам душа твоја?"
"По Мијату малом брату;
На Мијату мала капа,
А на капи троје перје,
Троје перје пауново:
једно перје жарко сунце,
Друго перје сјај мјесече,
Треће перје сјај Даница.
Жарко сунце за сироте,
Сјај мјесече за путнике,
А Даница за кишицу,
Кишица је за њивицу,
Њивица је за шеницу,
Шеница је за колаче,
Колачи су за дјевојке,
Дјевојке су за јунаке,
Јунаци су за правицу,
А правица за душицу!"
Кад умире деспоте Лазаре,
Не би сунца три бијела дана.
К њему иду оци ду'овници:
"Кажи грехе, деспоте Лазаре!"
"Мали гр'јеси, лако ћу казати:
У цркву сам коња угонио,
Калежом сам рујно вино пио,
Погазио свету литургију."
Кад је друго јутро освануло,
А жарано не изграну сунце,
К њему иду оци ду'овници:
"Кажи грехе, деспоте Лазаре!"
"Мали гр'јеси, лако ћу казати:
Убио сам девет побратима;
Обљубио девет посестрима."
Кад је треће јутро освануло,
А жарано не ограну сунце,
К њему иду оци ду'овници:
"Кажи грехе, деспоте Лазаре!"
"Мали гр'јеси, лако ћу казати:
Вратио сам просце од ђевојке."
"Све ти оћу опростити грехе,
А тије ти опростити нећу
Што си враћа просце од ђевојке."
Листак паде с наранџе
посред чаше јуначке.
Да је знала наранџа
да је чаша јуначка,
вољела би санути
нег' на чашу панути.
Дубрава се зелењаше,
Рајске душе весељаше,
А паклене печалише.
Душа тијело кунијаше:
"Бог т' убио, гријешно тијело!
Камо теби твоја сила,
Твоја сила и алија?
Камоли ти свијетло грло,
Кроз које си вино пило,
Вино пило, зло мислило,
Кума, друга не пазило,
Већ га коњем погазило?"
Ајмо, сејо, на мостове
Да беремо ђулистове.
Нама ђули миришу
Кано стручак љубице,
За гором, за водом,
За зеленом ливадом.
У ливади жујка тица,
Ујкала је ђевојчица:
"О мој братац
Добар ловац,
Сваку тицу уловио,
И тебе ће уловити,
Цару ће те даровати.
Цар ће мени тимбер дати,
У тимберу лијепу Мару
Која сједи на чардаку:
Зв'јездам косе окитила,
А мјесецом преклопила."
Возала се виза риба,
Уз Дунаво, низ Дунаво,
Возајућ се, говорила:
"Ко би мене саловио,
Родио би земљи цара,
И још тере провизура!"
То зачула госпођица,
Она шаље слуге своје,
Да ухвате визу рибу.
Ухватише визу рибу,
Те је носе госпођици.
Госпођица рибу једе,
Слушкињица чорбу куса,
Лепа Мара кости глође.
Кад су биле у породу -
Роди Мара земљи цара!
Слушкињица провизура,
Госпођица љуту змију!
Цикну, врисну госпођица:
"Јаој мени, шта ја роди!"
Љута змија проговара:
"Не бој ми се, мајко драга!
Ево иде Ђурђев данак,
И'ће ђеца у јагоде,
Ја ћу, мајко, у травицу -
Ујести ћу земљи цара,
Слушкињина провизура!"
Мати стара Мару сјетовала:
"Не'ји Маро, у језеро сама,
У језеру љута змија спава,
пази, Маро, да те ујест неће!"
Мара својој мајци говорила:
"Не бој ми се, моја мила мајко!
Ја сам ону змију саловила.
Црне сам јој очи повадила,
Па сам дала свилару за свилу!"
Путовала Огњена Марија,
Сретао ју свети Пантелија:
"Куд путујеш, Огњена Марија?"
"Не питај ме, свети Пантелија:
Орачи ме плугом заораше,
Младе снаше трлицом сатрше,
А дјевојке иглом избодоше!"
"Врат' се натраг, Огњена Марија!
Тежаку ћу вола стријељати!
Младој снаши чедо уморити!
Дјевојци ће и Бог опростити -
Јер дјевојка до три рува ради:
Прво руво - оцу и матери,
Друго руво - брату и сестрици,
Треће руво - себи и драгоме!"
Широко је море и дунај*,
По њем се вози лађица,
У њој се вози Никола,
На њем се бијели кошуља;
Нит му је мајка кројила,
Нит му је сеја бијелила,
Нит му је љуба донијела.
* Дунај, овде значи вода.
Вечерају браћа Јованова,
Вечерају, о мени говоре,
Да ће мене просити за Јову,
А ја нећу бити Јованова:
Мајка Јову родила у двору,
Мене моја у гори зеленој;
Мајка Јову у вину купала,
Мене моја у водици ладној;
Мајка Јову у свилу повија,
Мене моја у буково лишће;
Мајка Јову пантљикама веже,
Мене моја бијелом лозицом.
Мајка Јову у бешики љуља,
Мене моја на буковој грани;
Мајка Јови дојикиње тражи,
А мене је задојила вила -
Ја не могу бити Јованова.
Јаблан дрво омалено,
Под њим коло оголемо,
У том колу л'јепа Мара;
На глави јој златна парта,
И свилена подвезача!
Пирну, дирну хладан вјетар,
Па укину златну парту,
И свилену подвезачу!
Покуп'ше је влашка дјеца,
Турадија не могаше!
Кад умрије дијете Јоване,
Дуго ми га жаловала мајка -
Дуго, дуго, три године дана!
На то ми се сам Бог расрдио,
Па он пита дијете Јована:
"Што су твоје утрнуте свијеће,
Што ј' на теби мокра кошуљица?"
Проговара дијете Јоване:
"Што су моје утрнуте свијеће,
То је уздисање моје миле мајке;
Што је моја мокра кошуљица,
То су сузе моје миле мајке."
Санак снила царица Милица,
Санак снила, у сну је видила:
Да је мјесец на земљицу пао,
А звјездице крају прибјегнуле -
Сам' Даници остала самица!
Што је снила, то је погодила:
Што се ведро небо проломило,
То с' цареви сарушени двори;
Што је мјесец на земљицу пао,
То ј' царева одсјечена глав;
Што звјездице крају прибјегнуле,
То с' цареве остале сироте;
Што ј' Даница остала самица -
То Милица била удовица.
Рано рани Краљевићу Марко,
Рано рани у неђељу младу,
Нит с' умио, нит Богу молио,
Нит је ишо у преб'јелу цркву,
Већ он иде у лов у планину,
Не би л' каква лова уловио,
Или срну, ил' кошуту б'јелу,
Ил' јелена, поносито звјере!
Кад је дошо насред горе равне,
насред горе огањ ватра гори,
А из огња нешто Марка виче:
"Ој, јуначе, Краљевићу Марко,
Избави ме из огњене ватре!"
Трже Марко сабљу од појаса,
Па ју тура у огњану ватру,
Ал, из ватре змија шаровита,
Па се Марку око сабље мота!
Неће змија у зелену траву,
Већ се вата Марку око паса,
И од паса у груди јуначке,
Да б' му живо срце ишчупала!
Цикну, врисну Краљевићу Марко,
Па он зове своју милу мајку:
"Избави ме, моја мила мајко,
Змија ми се око паса свила!"
"Не излазим, мој једини сине,
Макар мајка не имала Марка!"
Цикну, врисну Краљевићу Марко,
Па дозива своју милу сеју:
"Избави ме, моља сејо мила,
Змија ми се око паса свила!"
Ал' говори јединица сеја:
"Не излазим, мој једини бајо,
Макар сеја бају не имала!"
Цикну, врисну Краљевићу Марко,
И он зове своју вјерну љубу:
"Изађи ми, моја вјерна љубо,
Избави ме змије шаровите,
Змија ми се око паса свила!"
Излазила љуба Анђелија,
Излазила, па је говорила:
"Ој, Бога ти, змијо шаровита,
Одмотај се од мог Марка паса,
Па ти ајде мени у њедарца!"
Проговара змија шаровита:
"Ој, јуначе, Краљевићу Марко,
Да ти не би твоје вјерне љубе,
Ја би' тебе данас киндисала,
И живо ти срце ишчупала,
Јер ја н'јесам змија шаровита,
Већ ја јесам неђељица млада,
Не би више ти ловак ловио,
Нит би тр'о неђељицу младу!"
За ноћ вила гору прејездила,
за њом језди Иво на коњицу,
Ал' говори пребијела вила:
"Стан' причекај, на коњицу Иво,
Стан', причекај, да отпочинемо!"
Ал' говори са коњица Иво:
"Није мени до чега је теби,
Већ је мени до веље жалости:
Круто ј' мени царе говорио -
Да до зоре ја назиђем дворе,
Да не зиђем п'јеском, ни каменом,
Већ да зиђем с кости од јунака,
Градска врата - плећа од јунака,
а пенџери - очи дјевојачке!"
"Ој, дјевојко, Танкосава,
Танко си се опасала,
Још се тање поткосала.
Што си косе наруђала,
Јер се ниси почешљала?"
"Како би' се почешљала,
Кад сам чешаљ изгубила,
На дну села, код јасена.
На јасену дуге гране,
На гранама златне ресе;
Ја устрго једну ресу,
Па је носим кујунџији,
Да м' сакује златне кључе,
Златне кључе сваке руке,
Да отворим б'јеле дворе,
Б'јеле дворе и градове,
Да ја видим шта ј' у двору?
Ал' у двору огањ гори,
А у огњу коло игра:
У том колу девет браће,
Девет браће, све рођена,
Међу њима сека Марта,
На глави јој златна парта,
И свилена подвезача,
И два мила милодува,
И четири калопера,
И две траке сува злата.
Цичи, плаче сека Марта,
Тјешило је девет браће,
Девет браће, све рођена:
Шут', не плачи, сека Марто,
Даћемо те горе Богу;
Све звјездице - јетрвице,
А Даница - заодница,
Два анђела - два ђевера,
Сјајан мјесец - то је свекар,
Заодница - свекрвица!"
Возила се галија по мору,
Милице моја! -
У галији окован делија;
гледала га с пенџета ђевојка.
"Што ме гледаш, с пенџера, ђевојко?
Окован сам, љубит те не могу;
ожењен сам, узет те не могу!"
"Не гледам те да ме младу љубиш,
нит те гледам да ме младу узмеш,
већ те гледам да те нешто питам:
Ш чим ти твоје соколове раниш?
Ш чим их раниш, ш чиме ли напајаш?"
"Бисер труним, соколове раним;
сузе роним, соколове појим."
Овце чува чобан и чобанка,
По имену Јован и Јованка,
Јован овце, а Јованка јањце.
Кад је било око девет сати,
Ал' почеше овце пландовати.
Тад говори Јован чобанине:
"Сејо моја, Јованко чобанко,
Ајде, сејо, умиј бело лице,
Донес' брату у фрули водице."
Оде сеја, уми бело лице,
И донесе у фрули водице.
Говори јој Јован чобанине:
"Сејо моја, лепог лица твога,
Грехота је да га други љуби,
Осим твога брата рођенога!"
Везак везла једина у мајке.
Изнад ње се танак облак вија,
из облака њешто проговара:
"Не вез' веска једина у мајке!
Ти си себи руво сакупила -
црне земље и зелене траве,
и два лакта бијелога платна!"
Смиље Мара крај језера брала,
Берућ смиље за језеро зашла,
Набасала на триест ајдука;
Све триест и' Богом побратила,
Арамбашу по два, по три пута:
"Богом брате, арамбаша Нико,
Не дај мене јунацима љубит!"
Баца с' Нико копљем за сунашце:
"Сјај-жарано, ти залази рано,
Да с' наљубим лијепе дјевојке!"
Ал' говори лијепа дјевојка:
"Мили Боже и неђељо млада,
Стварај мене у змију шарену,
Да се 'ватим Ники око врата!"
Бог је драги за душу спримио,
Стварао је у змију шарену,
'Ватила се Ники око врата.
Ал' говори арамбаша Нико:
"Одрини се, шарена змијице,
Одрини се од мог б'јелог врата!"
"Боме нећу, арамбаша Нико,
Овде оћу зиму зимовати,
На прољеће младе изводити!"
Марко коња под мостом ковао,
Злаћане му поткове метао
И сребрне ексере ударо -
Да не дира Марина каплаја,
Да ј' не буди док у двору спава
Јер је Мара рода господскога:
Браћа су јој на мору кључари,
А братићи капетановићи!
Лов ловио Смиљанић Илија
покрај двора лијепе дјевојке.
Проговара лијепа дјевојка:
"Ој, Бога ти, Смиљанић Илија,
не лов' лова покрај двора мога;
моја ће те браћа даровати
ситним прахом и брзим оловом!"
Одговара Смиљанић Илија:
"Ако ће ме браћа даровати
ситним прахом и брзим оловом,
ја ћу у твом двору боловати
и на твоме крилу умријети!"
Вјетар пири, рожмарин мирише;
чини ми се да мој иде драги!
Да ја знадем откуда ће доћи,
путем би му босиљак сијала,
странпутице румене ружице -
нек ми драги по мирису дође,
по мирису више нег по сунцу.
Извир вода извирала
Из камена студенога,
Испод прага црквенога:
Препили је трудни коњи,
Трудни коњи и уморни.
"Ђе су били, кад су трудни?"
"Ишли јесу по ђевојку,
По ђевојку Анђелију."
"Је л' далеко та ђевојка?"
"Нити близо ни далеко;
Добру коњу за дан ода,
А јунаку за два дана."
"Је л' висока та ђевојка?"
"Нит је ниска ни висока:
Добру коњу до струмена,
а јунаку до рамена."
Вијало се перо пауново,
Ој дјевојко драга душо моја,
По широком пољу дреновоме,
Ој дјевојко драга душо моја.
Гледале га Дреновке дјевојке
Ој дјевојко драга душо моја,
Гледале га, па су говориле:
Ој дјевојко драга душо моја
"Откуда си, перо пауново?"
Ој дјевојко драга душо моја
"Ја сам перо из Инђије земље,
Ој дјевојко драга душо моја,
Служио сам добра господара,
Ој дјевојко драга душо моја,
Господара, честитога цара,
Ој дјевојко драга душо моја,
Велики сам зијан учинио:
Ој дјевојко драга душо моја,
На киљеру прозор отворио,
Ој дјевојко драга душо моја,
И кроз прозор дјевојку љубио!"
Ој дјевојко драга душо моја.
Како сам се ја родила,
Није м' нико пољубио,
Само синоћ једно момче,
У ливади, код говеда.
Нође нас је сунце зашло,
И мјесец је поизашо,
И звјездица, преодница,
И Даница, владарица,
И Влашчићи, кочијаши!
Мајка Мару кроз три горе звала;
Мара јој се кроз седам озвала.
"Јеси л', Маро, уб'јелила платно?"
"Нисам, мајко, ни до воде дошла,
воду ми је драги замутио.
Кун' га, мајко, и ја ћу га клети:
тамница му њедра моја била,
око врата алка - рука моја!"
Ај, мјесече, добро моје,
Причувај де' овце моје,
Докле дођем до ђевојке,
Друга мога потајнога.
Ја оклињем славуј тицу
Да ми буди ђевојчицу;
Славуј тица варалица:
На рукавца ул'јећала,
На њедарца изл'јећала.
Ја оклињем мог коњика:
"Врисни мени, мој коњиче,
Ђевојчици сан претргни!"
Коњик врисну, град се тресну,
Ђевојчици сан претрже.
Проклиње га ђевојчица:
"Бог т' убио, младо момче,
Што ми сане претргујеш?
Што л' ми просу бисер ђердан?"
"Муч', не цв'јели, ђевојчице,
Лако ћемо покупити,
Дв'јема иглам сребрнијем
и четирим позлаћеним."
Кад се Иво на војску опрема,
Вјерну љубу код двора оставља:
"Чувај, љубо, бијелије двора,
И образа и мога и твога."
Ивану је говорила љуба:
"О, Иване, моје миловање,
Поведи ме за љубав на војску!
Носићу ти барјак на рамену,
И у руци пушку талијанку."
Те је Иво послушао љубу,
Поведе је за љубав на војску;
Носила му барјак на рамену,
И у руци пушку талијанку.
Кад су дошли до Цетина града,
Излазиле Цетинске дјевојке,
Излазиле па су говориле:
"О, Иване, сењски капетане,
Дај ти нама свога барјактара,
Даћемо ти по Цетина града,
И Цетинку најљепшу дјевојку."
"Не дам вама свога барјактара,
Да ми дате све Цетиње равно
И све благо цара честитога!"
Порасла је у Новом наранџа.
гајила је Новкиња ђевојка:
по љету је вином пол'јевала,
а по зими свилом покривала.
Како ју је млада одгојила,
наранџа је родом преродила:
свака грана три наранџе дала.
Три наранџе шаље на три стране:
једну шаље дужду млетачкоме,
другу шаље Краљевићу Марку,
трећу шаље цару честитоме.
Ђевојци се сва три одазвала.
Ал' говори лијепа ђевојка:
"Мало 'вала дужду млетачкоме,
који шаље од сребра галију -
н'јесам јунак да пловим по мору,
већ ђевојка да љубим јунака.
Мало 'вала Краљевићу Марку
што ми шаље од злата јабуку -
ђевојка сам, јабука сам сама.
Много 'вала цару честитоме
што ми шаље коња и јунака.
Марко коња поји, за градом на води:
У Маркова коња глава вијојлова,
Глава вијојлова, очи соколове,
Очи соколове, крила лабудова!
Цар Марка дозива: "Марко, слуго моја!
Ај'мо се м'јењат с коњма и градовма!
Придаћу ти придат Туркињу дјевојку!"
Марко главом креће, да Туркиње неће.
Марко коња поји, за градом на води:
У Маркова коња глава вијојлова,
Глава вијојлова, очи соколове,
Очи соколове, крила лабудова!
Цар Марка дозива: "Марко, слуго моја!
Ај'мо се м'јењат с коњма и градовма!
Придаћу ти придат Шокицу дјевојку!"
Марко главом креће, да Шокице неће!
Марко коња поји, за градом на води:
У Маркова коња глава вијојлова,
Глава вијојлова, очи соколове,
Очи соколове, крила лабудова!
Цар Марка дозива: "Марко, слуго моја!
Ај'мо се м'јењат с коњма и градовма!
Придаћу ти придат Влахињу дјевојку!"
Марко главом нина, да Влахињу прима!
Рано рани на воду Јагода,
за њом рани на коњу војвода;
сретала га Јагодина мајка:
"Не ран' тамо, на коњу војвода,
тамо ми је нејака Јагода.
Танка ми је - саломићеш ми је;
л'јепа ми је - обљубићеш ми је;
луда ми је - преварићеш ми је."
Проговара са коња војвода:
"По чем' твоја нејака Јагода?
Сву ноћ ми је на руци лежала,
коса њена руку залежала,
н'јесам мога коња оседлати -
Јагода ми коња оседлала."
Садржа се момче и дјевојче,
Уз пролеће, уз најљепше цв'јеће,
кад се жање жито и шеница,
кад се точи вино рујеница,
кад се коси зелен-ливадица,
кад се овце на планинам' јаве.
То зачула тица косовица,
па казива у горици грани,
грана каже дјетелини трави,
трава каже бијелим овцами,
овце кажу своме чобанину,
чобан каже у млину млинару,
млинар каже ко год њему дође.
То зачула млада, ај, дјевојка,
стаде клети тицу косовицу:
"Косовице, тице издајице,
оба ти се поломила крила,
а горица усала јој грана,
дјетелину однијела слана,
б'јеле овце подавили вуци,
а чобана заробили Турци,
а млинара однијела р'јека
мало село куга уморила!"
Ој, јабланче, танко дрвце,
под тобом ме напаст нађе:
снашице ме потворише,
а дјевојке уватише,
у гвожђе ме поставише -
једном ногом уз дјевојку,
дугом ногом уз снашицу.
Кад то виђе мајка моја,
она сузам' Бога моли:
"Мили Боже, тешке муке,
Тешке муке синка мога!
Мисли Боже, опрости га!"
А ја јунак Бога молим:
"Мили Боже, подржи ме
Још овако дуго време!"
Ја усадих виту јелу,
виту јелу на камену,
и уз јелу б'јелу лозу,
и уз лозу струк босиљка.
Вргох мому чуварицу,
а ја одох на војницу
војевати годиницу.
Не војевах ни године,
глас ме стиже, два сретоше,
да је јела посјечена,
б'јела лоза озобана,
струк босиљка ур'језано,
млада мома обљубљена.
Ја се вратих, повјеровах.
Кад ја дођох к витој јели,
не море јој коњ приступит
од висине вите јеле,
од родбине б'јеле лозе,
од мириса босиљкова,
од љепоте младе моме.
Рекох коњу: "Гризи јелу!"
А соколу: "Зобљи лозу!"
А ја идем љубит мому.
У Марице девет кошуљица;
у десету у ружицу ишла.
Оросила скуте до појаса
и рукаве б'јеле до лаката.
Марица је сама себе клела:
"Створ' ме, Боже, у јелу зелену,
моје косе у јелово грање,
моје руке на јели стабаље,
моје грло на јели свирале.
Кад засвира чобанине Јово,
говориће, моја мила мајко:
"Мили Боже, љепоте свирале -
баш конда је грло моје Маре!"
Бор садила лијепа дјевојка,
Бор садила, бору говорила:
Расти, расти, мој зелени боре,
Да се успнем ја на твоје гране,
Па да видим на мору галије -
Све галије од сувога злата,
А мог драгог од зелене свиле!"
Заран', куме, заран', стари свате,
Заран' нама снаху доведите;
Нек донесе сунце у њедарцу
И мјесеца у десном рукаву!
Мила мајко, лијепога Миле!
Да ме 'оћеш да за Милу дадеш,
Да даш мене, да Милу ожене,
Ја б' се млада Мили удворила:
Невен брала, под Милу стерала,
Ружу брала, Милу покривала,
И под главу босиљкову грану -
Да не море од мириса спават,
Да се буди, да ме чешће љуби!
Титрала се лепа Мара,
Двема, трима јабукама
И четирма наранџама.
Титрајућ се уморила,
Сјела мало да почива,
Почивала, па заспала.
Крај ње пала танка стаза,
Стазом иде млад делија,
Нашо Мару ђе почива;
Сам је себи говорио:
"Мили Боже, што би сада?
Гре'ота је пробудити,
А срамота пољубити!"
Он се маши у џепанце
Па извади огледалце,
Па јој меће у њедарце.
Кад се Мара пробудила,
Огледало извадила,
Сама себи говорила:
"Мили Боже и недјељо,
Откуд ово огледало?
Да би рекла да ј' од рода,
Немам рода милостива.
Да би рекла да ј' од драгог,
Драги ми је надалеко:
Међ горама, међ водама,
Међ зеленим ливадама."
Куд је јела гране разгранала.
Туд је мати ћери разудала:
Мару мору, Јелену Дунаву,
Мандалину белом Варадину.
Једну дала за млада волара,
Другу дала за млада писара,
Трећу дала за млада малара.
Коју дала за млада волара,
Она својој поручује мајци:
"Фала, мајко, што си ме родила,
Ал' не фала што си ме удала!
Што с' ме дала за млада волара?
Обдан оре, обноћ пасе воле,
А ја млада у кревету сама!"
Коју дала за млада писара,
Она својој поручује мајци:
"Фала, мајко, што си ме родила,
ал' не фала што си ме удала!
Што с' ме дала за млада писара!
Обдан пише, обноћ рачун вади,
А ја млада у кревету сама!"
Коју дала за млада малара,
Она својој поручује мајци:
"Фала, мајко, што си ме родила,
Још ти фала што си ме удала -
Што с' ме дала за млада малара!
Обдан мала, обноћ са мном спава!
Ој, ђевојко, душо моја,
Ђе ја синоћ с тобом стоја
Остала ми сабља моја,
Моја сабља и марама,
И још сјајно огледало.
Ајде, душо, да тражимо,
Што нађемо, д'јелићемо:
Мени сабља и марама.
Теби сјајно огледало;
Огледај се до јесени,
Од јесени дођи к мени.
Или грми, ил' се земља тресе,
Или бије морје о брегове?
Нити грми, нит се земља тресе,
Нити бије морје о брегове,
Већ драг драгој с војске поручује:
"Умри, драга, рано у суботу,
Ја ћу јунак рано у неђељу,
Не би ли се у земљи састали,
Кад злотвори на земљи не даду;
Ронећи ми зелену јабуку,
Ја ћу теби свилену мараму."
Тамбурао тамбурџија Иво,
Све кроз село идућ' а на прело;
Тамбура се до пол' луга чује,
Јасно грло до пол' Сарајева.
Сви рекоше да ћ' објесит Иву,
С тамбурања и с ашиковања;
Ал' говори Иво момче младо:
"Да ја знадем о које ће дрво,
златом би му жиље обливао,
Ситно лишће бисером китио,
На врх гране тамбуру свезао."
Синоћ грозна киша ударила,
Јутрос, рано медна роса пала.
Тешко чекам дана бијелога,
Да ја идем драгом у ливаде.
Драгом одох, драгога не нађох;
Од драгога остала долама,
На долами свилена марама,
На марами три румене руже.
Једну узбрах, накитих се њоме;
Другу узбрах, другарици дадох;
Трећу узбрах, оставих драгоме,
Да он знаде да сам овдје била.
Заспала дјевојка
Др'јенку на корјенку,
На Уни на бр'јегу.
Сив је соко буди,
Међу очи љуби:
"Устани, дјевојко,
Бр'јег ће с' орушити,
Др'јен ће с' осушити,
Ти ћеш утонути!"
"Нек се бр'јег оруши,
нек се др'јен осуши,
Нека ја утонем;
Кад ме не да мајка
За Стевана ђака,
За попова сина,
Који пером пише
По орлову крилу
И по соколову."
Под гранчицом од маслине
Ту ми сједи млади Јово,
Поред њега млада Маре.
Ту су мало постајали
Па су санак боравили.
А кад су се пробудили,
Говорила млада Маре:
"О ти, Јово, срећо моја,
Кориће ме мила мати
Ђе сам млада досад била?"
Њој говори млади Јово:
"О ти, Маре, срећо моја,
Ја ћу тебе свјетовати
Што ћеш мајци казивати,
А право јој не казати:
'Долетио сиви соко,
Бунар-воду замутио,
Док се вода разбистрила
Вријеме је постајало.'
Још говори млади Јово:
"О ти, Маре, срећо моја,
Питаће ме мили братац
Ђе сам јунак досада био?"
На то њему млада Маре:
"О ти, Јово, срећо моја,
Ја ћу тебе свјетовати
Што ћеш брату казивати,
А право му не казати:
'Ја заиграх коња мога,
Откиде се коњу узда;
Док се узда саковала,
Вријеме је постајало.'"
Ситно пјева за лугом дјевојка,
Ситно пјева, далеко се чује.
То је чуо црни калуђере
И за лугом чобан код оваца;
И говори чобан код оваца:
"Калуђере, црна кукавицо,
Да је мени ко штоно је теби,
Мантије бих на воду пустио
Б'јеле књиге на ватру сложио,
Љубио бих за лугом дјевојку!"
Ал' говори црни калуђере:
"Чобанине, жалосна ти мајка,
Да је мени ко штоно је теби,
Продо б' овце у Горње Карловце,
Младе јањце у Доње Мајанце,
Љубио бих за лугом дјевојку."
Косци косе војеводе Јанка
У ливади Краљевића Марка,
Златне косе, свилени откоси;
Дјевојка им ручак доносила:
"Косци моји, ајте сад ручати!
Ви ручајте, мене не чекајте,
За ме су се завадили краљи,
Девет краља из девет земаља
И три цара из три Цариграда."
"Ој дјевојко, б'јела и румена,
Јеси л' мени од Бога суђена?"
"Како б' била од Бога суђена,
Кад ја јесам у гори рођена?
Мене ј' мама у гори родила,
Челица ме медом задојила,
Б'јела вила у перје повила;
Вјетар ме је на гранчици љуља,
Куна ме је репом забављала."
Лијепо ти је јавор уродио,
Да га није соко са'рунио,
Падајући јутром и вечером,
Гледајући у гору зелену,
Ђе два брата 'итар ловак лове:
Саловили срну и кошуту,
И љељена рога злаћанога,
И још ону златокосу Мару
Стариј' бајо млађем говорио:
"Ајмо, брате, ловак дијелити:
Ти узимај срну и кошуту,
И љељена рога злаћанога,
Мени подај златокосу Мару;
Ако ти је на то жао, бајо,
Ти одрежи златне косе Маре -
Ако Богу буде мила Мара,
Бог ће дати, косе ће нарасти!"
Овде тече Дунај вода,
овђе расте дрво 'имширово,
на њој ниче дрво машниково.
Туде сједе три ђевојке.
Једна вели:
"Ајде, водо, низбрдо!"
Друге рече:
"Ајде, водо, узбрдо!"
Трећа рече:
"Теци, водо, старом јажом,
Куда си и прије текла!"
Црна куја путом каса
Из ње бијело млијеко пада;
На камен пада,
Камен се распада,
Од мене урок отпада.
Девет урока за девет столова.
Девет,
Осам,
Седам,
Шест,
Пет,
Четири,
Три,
Два,
Један.
Онај један ка'ј ниједан,
О'ша по гори,
Ка'ј талас по води.
Нит на мору моста,
Нит на гаврану биљега,
Нит на мом дјетету
Чуда ни урока.
Ко уреко, одрека;
Ако ј' мушко,
На њега прешло,
Ако ј' женско,
На њега.
Сан заспо,
а урок не заспо,
ако ли и заспо,
у сну се разабро,
Два ока, два урока:
једно водено,
дуго огњено;
узе ја водено,
па зали огњено.
Ајте, уроци, по земљици,
кано таласи по пшеници,
и по водици,
и по зеленој травици.
Адама забољела глава:
Адам даде Јеви,
Јева даде мору,
море даде магли,
магла даде сунцу,
сунце магле исуши.
Урок сједи на прагу,
Урочица под прагом;
што урок урече,
урочица одрече:
"Ајд напоље, уроче!
О уре уројчино,
о 'уда удаљчино,
ту ти није стана,
до бијела дана,
нити имаш помоћи,
без тавне ноћи!
Ајд у небеске висине,
у морске дубљине:
ђе оре не пјева,
ђе гуска не гаче,
ђе се крув не мијеси,
ђе се Бог не моли.
Ни на мору моста,
ни на вуку рога,
ни у камену мозга,
ни на гаврану биљега,
ни на мени урока.
Сама рука себи
рукав сашила,
сама ја са себе
уроке скинула!
Бијела метла,
Бијела носи Сока,
Да очисти Петри ока:
Отац, и Син, и Дух шјати.
Црна метла,
Црна носи Сока,
Да очисти Петри ока:
Отац, и Син, и Дух шјати.
Жута метла,
Жута носи Сока,
Да очисти Петри ока:
Отац, и Син, и Дух шјати.
Цар умрије кад грањива сунце,
а царица кад грану Даница;
остаде им троје сирочади.
Л'јепо им је руво разд'јелила:
Иви даде земљу и градове,
а Љељанци руво и ковчеге,
малој Мари круну од бисера.
Оде Иве цара послужити,
а Љељанка обљубити Јанка;
оста Мара у дворима сама.
Нит је јела, нит је воду пила;
росу тресла, за воду је пила,
цв'јеће брала, за 'рану јој било.
Пролећела два врана гаврана,
Па падоше на вишње брегове.
Ујкала и' беговица Мара,
Ал' говоре два врана гаврана:
"Не ујкај нас, беговице Мара,
Н'јесмо пали да вишње зобљемо,
Већ смо пали да препочинемо;
Чули јесмо да се Јанко жени,
Па смо пошли и дар му пон'јели:
Крпу платна и црвене свиле,
Бусен земље и зелене траве."
Уз пут расла перуника плава,
Уз пут расла, низ пут опадала,
Њоме иду Павлови сватови;
Сви сватови перунику беру,
Сам' не бере Пајо ђувегија.
Он ми сједи, па љубу сјетује:
"Богом теби, моја вјерна љубо,
Кад будемо близу двора б'јела,
Излазиће стара мила мајка,
Износиће у кондеру вина;
Ти га примај, ал' га пити немој,
Дол' га подај дјеверу до себе,
Дјевер знаде, дјевер пити неће,
Он ће дати баш куму до себе."
Кондер мину, а винце се лину,
Пада капца на коњица врана,
Капца паде, коњиц се распаде!
Ал' говори Пајо ђувегија:
"Да ми није од Бога греота,
И од људи велика срамота,
Ја би' моју погубио мајку!
То је мени десета дјевојка;
Девет их је отровала мајка,
Десету је коњиц замијенио!"
Ој, јаворе, зелен боре,
Зелен ти си покрај горе!
Широм гране разавио,
Још си љепше уродио:
Јабуками по гранами!
Соко сједи на средини,
Широм гледа низа поље,
Ђе два брата ловак лове,
Мали ловак уловише:
Два кошута и јелена.
Кад стадоше ловак дијелит,
Краљевићу срце даше,
А срдашце проговара:
"Ја сам мала ђевојчица,
Мене мати љуто клела:
'Давор' ћери, подивљала!
Са кошутом траву пасла,
А с јеленом воду пила.'"
Смиља је мајци плакала:
"Не дај ме, мајко, далеко,
оста ми цв'јеће нејако!"
"Ја ћу га, ћери, поливати
увече грозним сузама,
ујутру росом с прозора."
Дјевојка се сунцем надметала,
Да ј' од сунца и виша и љепша,
Рукатија, рувом богатија!
То сунашцу врло жао било,
Па се сунце крајем горе краде,
Милостивом Богу тужбу даје:
"Мили Боже, што бих од дјевојке?
Како бих јој на жа учинило?
Би л' ја њојзи лице опалило?"
"Немој, моје прежарено сунце,
Доста смо јој на жа учинили:
Узели јој и оца и мајку,
То је њојзи задости жалости!"
Будила мајка Јована:
"Устани, сине Јоване!"
"Не могу т', мајко, устати,
Три су ме виле давиле;
Љуба је тањер држала,
Сеја је лучем светлила,
мајка је срце вадила."
Будила мајка Јована:
"устани, сине Јоване!"
"Не могу т', мајко, устати,
три су ме виле давиле;
Љуба је тањер држала,
Сеја је лучем светлила,
Ти си га, мајко, вадила!"
Братац сеју под шатором љуби,
Сеја брату тихо говорила:
"Мислим, брате, добро бити неће,
Нешто мени свилен појас расте -
Већ ми ајмо у незнану земљу;
Ко нас види, познати нас неће,
Ко нас позна, за нас знати неће."
Куд су прошли кроз зелену траву,
За њима је трава повенула;
Куд су прошли кроз гору зелену,
За њима се гора посушила!
"Чуј, дјевојко, умире ти мајка!"
"Нек умире, и горе јој било
Када је мене за ајдука дала,
за ајдука, за немила друга.
Синоћ ајдук из ајдука дође:
на њему је крвава долама,
крвави му ножи до балчака,
крваве му руке до лаката,
у руци му коса дјевојачка,
а у другој рука од јунака.
Што ј' у руци коса дјевојачка,
то је коса моје миле сеје;
што ј' у другој рука од јунака,
то је рука мог рођеног брата!"
Женио се млад Марко,
Он запроси Јелену;
Не да мајка Јелену,
Већ му даје Јагоду.
Јагода је старија,
А Јелена мудрија.
Узе Марко Јагоду.
Кад су дошли до мора,
Груне Марко Јагоду!
Па се враћа свом роду:
"Добро вече, родбино!"
"Бог дај, зете, млад Марко!
Што нам ради Јагода?"
"Синоћ платно саткала,
Јутрос чедо родила!
Послала ме Јагода,
Да ми дате Јелену -
Да јој платно бјељушка,
Да јој чедо љуљушка!"
Дадоше му Јелену.
Кад су дошли до мора,
Ал' говори Јелена:
"Што се бијели на мору?
Ил' је пјена са мора,
Ил' је риба моруна,
Ил' сејина кошуља?"
Одговара млад Марко:
"Нит је пјена са мора,
Нит је риба моруна,
Већ сејина кошуља."
Цикну, врисну Јелена:
"Јаој, мајко, до Бога!
Имала си два грозда,
Дође птица са мора,
Позобала обадва!"
Што с' Морава замутила?
Ил' капетан коња поји,
Ил' књажевић с војском броди?
Нит капетан коња поји,
Нит књажевић с војском броди,
Већ брод броде двије секе,
Магдалина и Дарина.
Магдалина испливала,
А Дарина потонула.
Мртва глава проговара:
"Чујеш, сестро, Магдалино!
Поздрави ми мајку моју,
Лијепо ме удомила:
До два бр'јега - два ђевера;
Каменице - јетрвице,
А травица - заовица,
Мутна вода - ђувегија."
Ударила муња из облака,
Ударила тавници на врата,
Из тавнице сужањ проговара:
"Секо Като, у кутији злато,
Да ми мореш о Ђурђеву доћи,
Да донесеш класа раженога,
Да ја познам кад је Ђурђев данак!"
Ударила муња из облака,
Ударила тавници на врата,
Из тавнице сужањ проговара:
"Секо Като, у кутији злато,
Да ми мореш о Митрову доћи!
Да донесеш грожђа бијелога,
Да ја познам кад је Митров данак!"
Ђурђев данак - хајдучки састанак,
Митров данак - хајдучки растанак!
Расла јела насред Сарајева,
На три стране разавила гране,
Како мајка ћери разудала:
Мару мору, а Марту Дунају,
Мудру Манду према Цариграду.
Мудро мајка сјетовала Манду:
"Мандалина, ћери материна,
Када будеш според Цариградом,
Спушти скерлет коњу до кољена,
Б'јелу свилу ниже од кољена,
Трепетљике на плећи јуначке;
Гледаће те сва царева војска
И сам царе кроз сребрна врата
И царица из зелене башче.
Гледаће те два царева сина,
Гледаће те кроз дв'је ките смиља,
Гледаће те дв'је цареве ћери,
Гледаће те кроз два огледала."
Кад је била мудра Мандалина,
Кад је била според Цариградом,
Спушта скерлет коњу до кољена,
Б'јелу свилу ниже од кољена,
Трепетљике на плећи јуначке.
Гледа Манду сва царева војска
И сам царе кроз сребрна врата
И царица из зелене башче.
Гледају је два царева сина,
Гледају је кроз дв'је ките смиља,
Гледају је дв'је цареве ћери,
Гледају је кроз два огледала.
Говорила царска вамилија:
"Мили Боже, чудна војводе,
Да нам оће да остане ође,
Дала би му по Левана града
И најљепшу леванску дјевојку!"
Ал' војвода неће ни да гледа.
Шеће с' Марко Краљевићу
Уз њемачко равно поље;
На њем ништа од одјеће,
Дол' кошуља од памука,
По њој се је опасао
Бритком ћордом димискијом.
Марко ј' ћорди говорио:
"Ћордо моја, бриго моја,
Откад сам те саковао,
Нијесам те на'ранио,
Нити сам те напојио.
Данас ћу те наранити
Бела тела Иванова,
Сутра ћу те напојити
Краља крви будимскога,
А сам ћу се понапити
Рујна вина црљенога
Из калежа црквенога.
Свог ћу коња назобати
Светом краљу на олтару,
Свој ћу барјак прислонити
Уз дворове бискупове."
Ја обиђе земље и градове,
Све на своме коњу крилатоме,
Ниђе мене глава не забоље,
Већ у двору на мајчину крилу.
Није м' жао што ћу умријети,
Већ ми ј' жао коња крилатога,
Па још не знам ком' би г' оставио!
Ако би га љуби оставио:
Љуба ј' млада, она би с' удала,
Други би се коњем поносио!
Ако би га мајци оставио,
Мајка ј' стара, она ће умр'јети;
Ван да би га сеји оставио:
Сеја ми је јако жаловита,
Па кад би га над воду надвела,
Сузама би воду замутила;
ако би га брату оставио:
Водио б' га на доње пазаре,
И ц'јенио и што није вр'један.
"Ајде, доре, нек те носи море!"
Лијепо ти је под ноћ погледати
Ђе господа рујно вино пију,
Соко им се по трпези шеће:
Жуте му се ноге до кољена,
Злате му се крила до рамена,
Круни му се круна на вр' главе!
Питала га сва господа редом:
"Богом теби, сив зелен соколе,
Ко ти жути ноге до кољена?
Ко ти злати крила до рамена?
Ко ти круни круну на вр' главе?"
Ал' говори сив зелен соколе:
"Служио сам добра господара,
У њега су до три ћери биле:
једна ми је ноге ожутила,
Друга ми је крила позлатила,
Трећа ми је круну накрунила!"
Пије вино Дојчић Петар, вараждински бан;
Попио је сто дуката, све за један дан,
И још к томе коња врана, златан буздован.
Карао га краљ Матија, земље господар.
Ој, говори Дојчић Петар, вараждински бан:
"Ти да пијеш рујно вино кој што пијем ја,
Ој, да љубиш младе снаше кој што љубим ја,
Ти б' попио Будим Пешту и сав Будим град,
А да не би коња врана, златан буздован!"
Под Будимом овце пландовале,
Пландујући Будим поткопале.
Отисну се стијена од Будима,
Па убије три чобана млада:
Првог жале стар отац и мајка,
Другог жале братац и сестрица,
А за трећег нитко и не пита -
Само једна из села дјевојка.
Жалила га три године дана:
За годину косе не чешљала,
А за другу лице не мивала,
А за трећу кола не пјевала.
Кад је стала косу расправљати,
Три пазара чешља потргала!
Кад је стала лице умивати,
Три бунара воде замутила!
Кад је стала у колу пјевати,
Три је кола сама натпјевала!
Расла јела усред Сарајева,
Под њом вода бистра студена:
У њој видра зиму зимовала,
Зимујући љето дочекала.
Терао је тежак од волова,
Говори му видрица из воде:
"Куд ме тераш, тежак од волова?
Ил' ме тераш дјетету дадиља,
Ил' ме тераш да ти будем слуга,
Ил' ме тераш да ти будем љуба?"
"Не терам те дјетету дадиља,
Нит те терам да ми будеш слуга,
Већ те терам да ми будеш љуба!"
"Како би ја твоја љуба била,
Мене мама у гори родила,
Ко анђела у крилу* донијела!"
* Исправка према накнадном запису сакупљача.
Извор вода извирала
Испод глога зеленога,
Из камена студенога;
Свако труње износила,
А најпотла шарен сандук!
У сандуку лепа Мара,
Лепа Мара проговара:
"Мили Боже и Маријо,
Ко би мене отворио?
Ја би' њему љуба била,
Љуба била, нељубљена!"
Отуд иду три лугара,
Носе кључе свакојаке,
Отворише лепу Мару,
Отворише, не могоше,
Уздан'уше па одоше.
Извор вода извирала,
Испод глога зеленога,
Из камена студенога;
Свако труње износила,
А најпотла шарен сандук.
У сандуку лепа Мара,
Лепа Мара проговара:
"Мили Боже и Маријо,
Ко би мене избавио?
Ја би, њему љуба била,
Љуба била, нељубљена!"
Отуд иди три чобана,
Носе кључе од ормара,
Отвораше лепу Мару,
Отвораше, не могоше,
Узда'нуше, па одоше.
Извор вода извирала,
Испод глога зеленога,
Из камена студенога;
Свако труње изметала,
А најпотла шарен сандук:
У сандуку лепа Мара,
лепа мара проговара:
"Мили Боже и Маријо,
Ко би мене избавио?
Ја би' њему љуба била,
Љуба била, нељубљена!"
Отуд иду три Цигана,
Носе кључе од ормана,
Отворише лепу Мару,
Отворише, избавише,
Лепу Мару обљубише!
лепа Мара Проговара:
"Мили Боже и Маријо,
Ко је мене обљубио!
Ни Влашићи, ни Шокчићи,
Него црни Циганчићи!
Дјевојка је рано уранила,
Уранила у зору на воду,
"Ја не раним што ја воде немам,
Већ ја раним да Јована видим.
Кад ми Јово код волова спава;
Покрио се зеленом доламом,
У руци му три струка босиљка,
Иза паса питома јабука.
Да б' узела питому јабуку,
Жао ми је, разгладнеће Јово;
Д б' узела три струка босиљка,
Жао ми је, рад мириса Јови;
Да б' узела зелену доламу,
Жао ми је, помешће ми Јову."
Приђе гору јаворову
И ту другу јабукову,
Туте мене коњ занесе,
Туте мене Бог нанесе.
У тој гори били двори,
Исприд њије сека шета:
Гандељ јој је до земљице,
Руса коса до петице,
Сјајни ножи око паса,
Златна пуца низ нидарца.
"Ко је секу дарова,
Од Бога се радова?"
"Драги пуца дарова,
Братац ноже сакова."
Ко се оно брдом шеће?
Није л' когод рода мога,
да поручим мајци својој
да ми сеје моје не да,
да је не да у самоћу;
нек је даје ко и мене:
у ђевере нежењене,
у заове непрошене;
кад ја хоћу у род поћи,
један ђевер коња седла,
други ђевер коња узда,
заовице бисер нижу,
а свекрва торбу спрема.
Бабо сједи па бесједи:
"Снао моја, жарко сунце,
кад ти уђеш у горицу,
завиј лице у ридицу;
кад изиђеш из горице,
извиј лице из ридице;
ко те сретне, нека рече:
'Чије оно жарко сунце?
Благо двору у коме је
и јунаку за киме је'"
Љуба Павла на зло наговара:
"Ајде, Павле, да се дијелимо;
Ако ли се дијелити нећеш,
А ја ћу се удавати млада,
У Дољане за Јована сама.
У Јована ниђе ништа нема,
Само једна срчали-тамбура.
Жице су јој косе дјевојачке,
А чивије очи дјевојачке."
Кад се жени Ћиро од Будима,
И он проси Љепоту нејаку,
Ал' говори Љепотина мајка:
"Прођ се, Ћиро, Љепоте нејаке,
Још Љепота није за удају,
Ти ју чекај седам годин' дана,
Онда ћ' она твоја љуба бити!"
"Вјера моја, оће бити моја!"
Оде Ћиро бијеломе двору,
Он не чека ни седам неђеља,
А камоли до седам година!
Дол' он прави бешику од злата,
У њу стере свилену перину,
Па он купи кићене сватове,
Па он води Љепоту од мајке,
Па ју обдан у бешики љуља,
У бешики, у свилен-перини,
А обноћке на десници руци!
Кад ујутру бијели дан освану
Пита Ћиро Љепоте дјевојке:
"А Богом ти, Љепото дјевојко,
Ил' је боље у бешики било,
У бешики, на свилен-перини,
Ил' је боље на десници руци?"
Ал' говори Љепота нејака:
"Бешика ти огњем изгорила!
Перину ти вода однијела!
Јуначка се посветила рука,
На њој сам се наспавала млада!"
Овце пасе кистањска ђевојка,
Поврх брине, поврх намастира;
К њој долази Стеван калуђере:
"Пођи за ме, кистањска ђевојка!"
"Богме нећу, Стеван калуђере!"
Браду брије Стеван калуђере!
Ал' говори кистањска ђевојка:
"Не бриј браде, Стеван калуђере,
Не бриј браде, није теби вајде;
мене моја проклињала мајка:
Да не љубим брадата јунака,
Нег' да љубим момче голобрче!"
Бор садила лијепа дјевојка,
Бор садила, бору говорила:
"Расти боље, мој зелени боре,
Да се пењем на висине твоје,
Даја гледам иде л' драги с војске!"
У та доба књига од драгога,
У књизи је лијепо поздравља:
"Удавај се, не уздај се у ме!
ја се јесам млађен оженио,
Испред града младом удовицом;
Ја њу љубим, она мене неће,
Она жали првога некога.
Кад с' обува, обућу јој давам,
Кад се чешља, ја јој чешаљ давам,
Кад с' умира, ја је полијевам."
Садржа се момче и ђевојче,
У најљепше доба од године,
Кад се овце у планину јаве;
Младо момче у планину оде,
А ђевојче на селу остаде.
Кад су биле доба од године,
Шаље њојзи лада буковога,
Она њему цмиља преморскога.
У цмиљу јој липо одговара:
"Нема цмиља до ђевојке љепе!"
Она њему у буковом ладу:
"Нема лада до момчета млада!"
Јово, брате, жао ми је на те!
Моја драга 'оће поћи за те;
Не узми је, мој по Богу брате!
Свему ми је роду омиљела:
Моме баби дворбом и угодбом;
А матери родом и племеном:
Мојој браћи лијепим узрастом;
А сејама дугијем косама;
Мен' јунаку црнијем очима.
Не узми је, мој по Богу брате,
Сабља ми се сама вади на те!
А што радиш, Маро, а што радиш, лепа Маро,
а што радиш, Маро?
Јаглук везем, Јово, јаглук везем, леп Јоване,
јаглук везем, Јово.
Коме ће ти, Маро, коме ће ти, лепа Маро,
коме ће ти, Маро?
Мени, теби, Јово, мени, теби, леп Јоване,
мени, теби, Јово.
А што, радиш, Јово, а што радиш, леп Јоване,
а што радиш, Јово?
Прстен кујем, Маро, прстен кујем, лепа Маро,
прстен кујем, Маро.
Коме ће ти, Јово, коме ће ти, леп Јоване,
коме ће ти, Јово?
Мени, теби, Маро, мени, теби, лепа Маро,
мени, теби, Маро.
У отоци дријен дрво,
За то дрво нитко не зна,
Него једно Српче момче.
ПО грудицу убирало,
Св'јетлом цару доносило.
Св'јетли царе заспануо,
Ал' царица цара буди:
"Усан' мало, св'јетли царе!
Ево ј' дошло Српче момче,
И дон'јело груду смиља,
Чим ћемо га даривати?"
"Даћемо му варана коња.
Момче очи наоблачи:
Да он неће врана коња.
(Отпочетка опет тако)
"Чим ћемо га даривати?"
"Даћемо му ђевојчицу."
Момче очи разоблачи,
И обрве раскоструши:
Да он оће ђевојчицу!
Смиље брала Смиљана дјевојка,
Смиље берућ у језеро пала,
Из језера брата дозивала:
"Доћи, брате, и довези лађу!"
Ето брата, ал' не вози лађе.
Из језера мајку дозивала:
"Дођи, мајко, и довези лађу!"
Ето мајке, ал' не вози лађе.
ИЗ језера драгог дозивала:
"Дођи, драги, и довези лађу,
Даћу теби обљубити лице!"
Ето драгог и он вози лађу,
Па увезе у то сиње море.
па он меће преда се Смиљану.
"О Смиљано, драга душо моја,
Сад смо дошли обали на море:
Дај, Смиљана, да обљубим лице!"
Одговара лијепа дјевојка:
"не будали, момче нежењено,
Не љуби се крај мора дјевојка,
Већ у двору твоме јуначкоме,
Вози мене своме бијелом двору!"
То је рекла, то су учинили,
Одвезли се бијеломе двору.
Па је узе за вјерну љубу,
Узело је момче нежењено.
С оне стране Шибеника
Шиба трава до рукава,
Граорина до рамена,
Дјетелина до кољена,
По њој пасу три пауна,
И три тице паунице,
Чувала и' л'јепа сека;
На секи је прегачица,
Нит је тката ни сновата,
Ни у брдло увођена,
Већ од злата сал'јевата.
Друмом иду три делије,
И међу се воде зборе
Који б' чему најволио;
Најстарији говорио:
"ја б' паун'ма најволио";
Најсредњи је говорио:
"Ја б' прегачи најволио";
Најмлађи је говорио:
"Најмлађи сам, најлуђи сам,
ја би секи најволио:
Пауни ће поцркати,
Прегача се подерати,
Мени сека довијека!"
"Ој Јованко, другарице моја,
Другуј са мном, не говори са мном!
Другујућ' смо говеда чувале,
Другујућ' смо говеда губиле:
Изгубиле Ждрала и Јаблана,
И Висоту, вола високога,
И Драгуљу, краву материну."
"Нађо' Ждрала - ђе сам ужинала.
А Јаблана - ђе сам пландовала,
А Висоту - ђе сам воду пила,
А Драгуљу - ђе сам мрве тресла!"
Ђевојка је жути невен брала,
У невену љута змија спава,
Ђевојка јој црне очи вади,
Па и' носи занаџији Јови:
"Занаџијо, тако ти заната,
На дер теби очи од змијице,
Па ми сакуј девет прстенова,
И десету бурмицу од злата,
Што ли теби и остане злата,
Окрени га себи око врата."
Ал' говори занаџија Јово:
"Бога теби, лијепа ђевојко,
На дер теби једно повјесамце,
Па ми откај гаће и кошуљу,
Што ли теби и остане платна,
Окрени га себи у дарове."
Отвор', мајко, обор-дворе!
Ето иде синак твој,
И за њиме снашица!
За снашицом метлица!
За метлицом ватрица!
За ватрицом водица!
Пр'јеђох гору, пр'јеђох другу,
На трећу ме коњ нанесе.
Ал' у гори б'јели двори,
Калопером покривени,
А невеном накићени;
У њима је дјевојчица
Једна божја љепотица.
Волио бих уз њу стати
Нег у Босној везир бити;
Волио б' је изувати
Нег с царем вечерати;
Волио б' је обљубити
Нег с душом у рај поћи!
Л'јепо ти је под ноћ погледати
Ђе господа рујно пију вино,
Служила их лијепа дјевојка:
Свијем редом чаше додаваше,
Никакав се чаше не ваташе;
Већ дјевојку за бијелу руку.
"Ај!" говори лијепа дјевојка:
"Ако морам свијем бити слуга,
Ма не могу свијем бити љуба."
Сву ноћ сјала, сувојчице,
Сву ноћ сјаја, дјевојчице,
Сјајна мјесечина.
Сву ноћ сјаја, сувојчице,
Сву ноћ сјала, дјевојчице,
Ништа не украла.
Већ у зору, сувојчице,
Већ у зору, дјевојчице,
Вранца, ој, зеленца.
На вранцу ћу, сувојчице,
на вранцу ћу, дјевојчице,
Војску војевати.
На зеленцу, сувојчице,
На зеленцу, дјевојчице,
Воду препливати.
И на њему, сувојчице,
И на њему, дјевојчице,
Дјевојку донијети.
И под руком, сувојчице,
И под руком, дјевојчице,
Руво дјевојачко.
Двије друге скупа друговале
И за једним момком туговале.
једна ошла ђе се сунце рађа,
Друга ошла ђе сунце залази.
Друга другу по сунцу поздравља:
"Друго моја, како је код тебе?"
"Друго моја, лоше је код мене;
У штали ми велики волови,
Испод штале још већи долови,
ал' ми није мој драги по вољи.
Друго моја, како је код тебе?"
"Друго моја, добро је код мене;
У штали ми малени волови,
Испод штале још мањи долови,
Ал' је мени мој драги по вољи."
Разбоље се јадо,
Раде момче младо,
На мајкину крилу,
На сејиној руци.
Пита њега мајка:
"Што је теби, ранко?"
Проговара ранко:
"Мене боли глава,
Умријећу мајко,
Пребољети нећу;
Закопај ме, мајко,
Код Латина стана,
Ђе'но Лата спава;
Купи мени, мајко,
Шкрињу од олова,*
А на шкрињи, мајко,
Четири прозора:
Први прозор, мајко,
Куда киша л'јева,
Да ми пере, мајко,
Б'јело лице моје;
Други прозор, мајко,
Куда вјетар пуше,
Да ми суши, мајко,
Б'јело лице моје;
Трећи прозор, мајко,
Куда сунце сјаји,
Да ми грије, мајко,
Б'јело лице моје;
А четврти, мајко,
Куда Лата љуби!"
* Неки пјевају: Сандук од олова, На сандуку мајко...
Л'јепа Мара босиок сијала,
На Јовину срећу нам'јенила:
"Ако, Јово, добре среће будеш,
Босиок ће до поноћ' никнути,
Од поноћи од три пера бити,
А у зору сватове китити!"
Ран' ђевојко, на воду,
Кроз орашје зелено;
орашје је запело,
за рукаве везене,
и за кошу танану,
Кун', ђевојко, орашје
да би падом падало,
да би листом листало!
Ја усади' грки пелим
Повр' куће по шљемену,
Да ми пелим брдом расте;
Неће пелим брдом расте.
Ја узбрдо, ја низбрдо,
Ја се мислим што ћу саде?
Ја се јесам домислио:
Ја постави' козу шују,
Да ми шуја пелим гризе;
Неће шуја пелим гризе,
Неће пелим брдом расте.
Ја узбрдо, ја низбрдо,
Ја се мислим што ћу саде?
Ја се јесам домислио:
Ја постави' мрка вука,
Да ми вујо шују једе;
Неће вујо шују једе,
Неће шуја пелим гризе,
Неће пелим брдом расте.
Ја узбрдо, ја низбрдо,
Ја се мислим што ћу саде?
Ја се јесам домислио:
Ја постави' шарку пушку,
Да ми пушка вују бије,
Да ми вујо шују једе,
Да ми шуја пелим гризе,
Да ми пелим брдом расте.
Неће пушка вују бије,
Неће вујо шују једе,
Неће шуја пелим гризе.
Неће пелим брдом расте.
Ја узбрдо, ја низбрдо,
Ја се мислим што ћу саде?
Ја се јесам домислио:
Ја постави' ладну воду,
Да ми вода пушку топи,
Да ми пушка вука бије,
Да ми вујо шују једе,
Да ми шуја пелим гризе,
Да ми пелим брдом расте.
Неће вода пушке топи,
Неће пушка вука бије,
Неће вујо шују једе,
Неће шуја пелим гризе,
Неће пелим брдом расте.
Ја узбрдо, ја низбрдо,
Ја се мислим што ћу саде?
Ја се јесам домислио:
Ја постави' добра дора,
Да мој доре воду пије,
Да ми вода пушку топи,
Да ми пушка вука бије,
Да ми вујо шују једе,
Да ми шуја пелим гризе,
Да ми пелим брдом расте.
Неће вода пушком топи,
Неће пушка вука бије,
Неће вујо шује једе,
Неће шуја пелим гризе,
Неће пелим брдом расте.
Ја узбрдо, ја низбрдо,
Ја се мислим што ћу саде?
Ја се јесам домислио:
Ја постави' кожно седло,
Да ми седло дору бије,
Да ми доре воду пије,
Да ми вода пушку топи,
Да ми пушка вука бије,
Да ми вујо шују једе,
Да ми шуја пелим гризе,
Да ми пелим брдом расте.
Неће седло доре бије,
Неће доре воду пије,
Неће вода пушке топи,
Неће пушка вука бије,
Неће вујо шује једе,
Неће шуја пелим гризе,
Неће пелим брдом расте.
Ја узбрдо, ја низбрдо,
Ја се мислим што ћу саде?
Ја се јесам домислио:
Ја постави' малог мију,
Да ми мијо седло гризе,
Да ми седло дору бије,
Да ми доре воду пије,
Да ми вода пушку топи,
Да ми пушка вука бије,
Да ми вујо шују једе,
Да ми шуја пелим гризе,
Да ми пелим брдом расте.
Неће мијо седло гризе,
неће седло дору бије,
Неће доре воду пије,
Неће вода пушке топи,
Неће пушка вука бије,
Неће вујо шује једе,
Неће шуја пелим гризе,
Неће пелим брдом расте.
Ја узбрдо, ја низбрдо,
Ја се мислим што ћу саде?
Ја се јесам домислио:
Ја постави' малу мацу,
Да ми маца мију једе,
Да ми мијо седло гризе,
Да ми седло дору бије,
Да ми доре воду пије,
Да ми вода пушку топи,
Да ми пушка вука бије,
Да ми вујо шују једе,
Да ми шуја пелим гризе,
Да ми пелим брдом расте.
Неће маца мије једе,
Неће мијо седла гризе,
Неће седло дору бије,
Неће доре воде пије,
Неће вода пушке топи,
Неће пушка вука бије,
Неће вујо шује једе,
Неће шуја пелим гризе,
Неће пелим брдом расте.
Ја узбрдо, ја низбрдо,
Ја се мислим што ћу саде?
Ја се јесам домислио:
И ја одо у лужину
Па усјеко' попружину,
Шину мацу по ребарцу:
'Оће маца мију једе,
'Оће мијо седло гризе,
'Оће седло дору бије,
'Оће доре воду пије,
'Оће вода пушку топи,
'Оће пушка вука бије,
'Оће вујо шују једе,
'Оће шуја пелим гризе,
'Оће пелим брдом расте.
У јаблана дуге гране;
Доклен гране допирале
Дотлен овце пландовале.
Пландиште им погорило,
Турско момче прогорило,
На војводу потворило.
Војвода се свачим куне
Да он није ту ни био;
Касно синоћ војске доша,
У планину рано поша.
Кад он иђе прико горе,
Он наиђе бунар воде;
На бунару три ђевојке:
Једна њега воде поји,
Друга њему 'рте ваби,
Трећа сиди, зло бесиди.
"Која мене воде поји,
Та ће бити снаша моја;
Која мени 'рте ваби,
Та ће бити љуба моја;
Која сиди, зло бесиди,
У зло ћу је намирити,
У злу кућу међу браћу,
Ди се браћа ножим гоне,
Свекрвице бритвицами
Јетрвице преслицами,
Стари људи мотиками,
А завице иглицами!"
Затеко се, зареко се,
Да се нећу удавати;
Превари се, удаде се,
Нађе мужа колик' пужа.
Ја имадох лакат сукна,
Скроји' њему беневреке;
Отален ми остануло,
Оплето му рукавице,
Посла њега за козама.
Сви козари дојавише,
А мој мали не дојави.
Узе другу и преслицу,
Зади' другу за преслицу,
Па га одо потражити.
Кад се јунак завалио
У козију стопетину!
Ја га узо у прегачу,
Па га баци' на огњиште:
Скочи жижа, ожеже га,
Ајме њему, забоље га!
Ја га узо у нарамак,
Па га баци' на полицу:
Скочи мачка, огребе га,
Ајме њему, забоље га!
Ја га узо у наручје,
Па га баци на буњиште:
Дође кока, зачепрка.
Ајме њему, забоље га!
Ја га узо у прегачу,
Па га баци на путину:
Залети се црна псина!
"Од' одатле, црна псино,
Није твоја ужина,
Него моја мужина!"
Ој, на нашем игралишту,
Никла тиква на буњишту -
Прија прији у род дошла!
"Дај ми, пријо, једну тикву!"
"не дам, боме, ни тиквице!
Дала сам ти ћерку своју!"
"Дала си ми врага свога!
Види тару па се чуди:
'Какве с' оно накараде?'
Види брдла па се чуди:
'Какво ј' оно прибијало?'
Види чунак па се чуди:
'Какво ј' оно прометало?'
Види ните па се чуди:
'Каква ј' оно горе-доље?'
Види скошце па се чуди:
'Какво ј' оно шкрипуцкало?'
Види врат'ло па се чуди:
'Какви с' оно дивји рози,
На њима се брајо вози?"
Валила се Валисава:
Кад се стане удавати,
Да ће момке пробирати,
Голобраде, голобрке,
И сувише висок стаса.
Кад то чуо стари старче,
Брадвом браду обријао,
А костуром застругао,
Те он иде Валисави,
Па он проси Валисаву:
"Пођи за ме, Валисаво,
Имам благо небројено,
Имам коња некованих,
Имам брашна од три љета,
Имам кулу од три пода."
Превари се Валисава;
Када дошла старом старцу,
Стаде старац кости пећи,
Валисава сузе тећи:
"Камо кула од три пода?
Камо брашно од три љета?
Камо благо небројено?
Ђе л' су коњи нековани?"
Одговара стари старче:
"Паучина по зидини,
То је кула од три пода;
Благо моје небројено -
Ситни мрави по путини;
Коњи врани нековани -
Они миши у зидини;
Брашно моје од три љета,
То ми је луг на огњишту!"
Тече Крка повр' Велебита,
Повезе се по кршу галија,
Коња јаше по мору делија.
Гледало и' турско момче младо,
Гледало и' с Београда града,
Те понесе пушку око ока.
У зло га је мјесто погодио,
Под кољено у срце јуначко.
Жив погину, здраво кући дође
И код куће три весеља нађе:
Од шевара кућа изгорела,
А мајка му коња прихватила,
Сестра му се од старости смије,
Ћаћа му се ни родио није.
Ој! полећела два печена зеца,
Ћерају и' три одрта вижла:
Два кусата, четири без репа.
Чекају и' три слијепа ловца:
Два су празна, трећи пушке нема.
Ој! вино пију два мртва јунака,
Вино служи без главе ђевојка.
Прелице су прелиле,
Међу се спомињале:
"Што ће прело вечерати?"
"Дјевојчице: јањетине;
Удовице: браветине;
Млади момци: коњетине."
"Чим ће прело присмочити?"
"Дјевојчице: погачице;
Удовице: просенице;
Млади момци: зобенице."
"Што ће прело припијати?"
"Дјевојчице: рујна вина;
Удовице: чисте воде;
Млади момци: мутне локве."
"Ђе ће прело преспавати?"
"Дјевојчице: у чардаку;
Удовице: на подове;
Млади момци: у трапове."
Грличица гугутала:
На јабуци према луци;
На јавору према двору;
На јасену према селу:
Да њу зову за пупавца.
Она неће за пупавца,
Веће оће за голуба!
Који шеће по шеници,
У жутије чизмичица,
У модрије димличица.
Дед, запјевај, с Велебита вило,
Танким гласом пожаркујућ мило,
Раним јутром на изласку сунца,
Са Трнапца, највећег врхунца,
Нек затутњи Прологон до Унца,
Нек одјекне Промина с Тремзином,
Станац камен, дика од Мазина,
Са Сталаћем, пунијем цекина,
И бијела Клек Капела Вера,
Чудо светско Плитвичка језера,
И Корана од седам метара,
Чемерница са пашом и травом,
Удај брдо са Воденом главом,
Тимор, Поштак с кршевитим Комом,
Лав Вучијак са Врбицом голом!
Запасох се козе пасти,
Заборав' се оженити!
Лако ћу се оженити;
Имам стрица домишљана
И стрикачу домишљачу.
Они ми се домислише,
Они мене оженише
Дјевојчицом млинарицом,
Козаровом заручницом.
Не може јој прстен бити
Него гужва орачица;
Не могу јој бјечве бити
Нег паметна врећетина;
Нит је може коњ носити,
Него кола од олова,
И под њима сто волова.
Све вочићи подмикују,
А јунаци подвикују:
"Сту, јакота и бакота!
Није просо ни пшеница,
Нег дјевојка млинарица,
Козарова заручница!"
Док дјевојку уведоше,
Двоја врата иставише;
Два гребена изломише,
Док дјевојку ишчешљаше;
И ћуп масла измазаше,
Док дјевојку намазаше!
Грличица грче,
Петар коња трче.
Подај, Петре, палицу
Да убијем грлицу;
Грле мени соли да,
А ја соли овну да,
Ован мени лоја да,
А ја лоја маци да,
Маца мени миша да,
А ја миша орлу да,
Оро мени перо да,
А ја перо свату да,
Сват мени коња да,
А ја коња Богу да,
Бог мени срећу да,
А ја срећу - па у врећу,
Преко прага - па у кућу!
Жаба платно б'јелила,
На камену с'једила.
Отуд иде рак из воде,
Својијем је брком боде:
"Ој, Бога ти, жабо бабо,
Доша сам ти ћерку просит,
А за мога рака брата,
Мореш ми је одма' дати
И на племе погледати."
ал' говори жаба баба:
"Од' отален, раче баче,
Ти си курвин пиштукало,
Ти си курвин звиждукало,
Та не ваља твоје племе;
Ноге имаш као виле,
Очи су ти ка глогиње,
Самар носиш ка парипче,
Зуба немаш, за поштење не знаш."
Окрену се рак на пети,
Да бесједи жаби тети:
"Од' отален, жабо бабо,
Та не ваља твоје племе;
Очи су ти као жишка,
Уста су ти као ништа,
Кућа ти је локветина,
Ћерка ти је курветина.
Н'јесам ти је ни просио,
Сасмо сам се нашалио."
Играло је коло дјевојака,
Међу њима нико од момака;
Само један Кокан од оваца,
На туру му врећа обојака.
Ал' говори најљепша дјевојка:
"Ој, Кокане, злаћани гајтане,
Ајмодере мало у конопље!
Нешто сам ти мало сигурала:
Ја кајгану од шездесет јаја;
Мален сам ти сирац усирила,
Мален сирац од три варенике,
Од три јутра, од шездесет овце;
Мален сам ти крушац укувала,
Мален крушац од три варићака;
Чалабркни, док ти ручак дође!
Ручак ти се на колима вози:
Три барилца рујанога винца,
Петнајст ока печенога меса,
Осам крува од осам вагона."
Мајка Јову на војску отпрема,
Пратила га стара мила мајка,
Пратила га до девет конака,
А сестрица до сињега мора.
Кад се Јово навезе на море,
Њем' говори сестрица једина:
"Обазри се, мој брате једини,
Погледај ми на рукаве моје,
Да ти видим црне очи твоје,
Да почињем на рукаве моје,
На рукаве, ситно зарукавље,
Кад погледам на рукаве моје,
Минуће ме жеља браца Јове!"
Земљицу ћу узорати,
Бојана ђевојко,
Шеницу ћу посијати,
Бојана ђевојко,
Виноград ћу посадити,
Бојана ђевојко,
Јабуке ћу калемити,
Бојана ђевојко,
Ливаде ћу покосити,
Бојана ђевојко,
Вране коње одгојити,
Бојана ђевојко,
Онда ћу те испросити,
Бојана ђевојко,
Испросити, оженити,
Бојана ђевојко,
Дјецу ћемо породити,
Бојана ђевојко,
Срећно ћемо живовати
Бојана ђевојко,
Земљу Јово узорао,
Бојана ђевојко,
Шеницу је посијао,
Бојана ђевојко,
Виноград је посадио,
Бојана ђевојко,
Јабуке је калемио,
Бојана ђевојко,
Ливаде је покосио,
Бојана ђевојко,
Вране коње одгојио,
Бојана ђевојко,
Ђевојку је испросио,
Бојана ђевојко,
Испросио, оженио,
Бојана ђевојко,
Седам дана миловао,
Бојана ђевојко,
Крајина је завојштила,
Бојана ђевојко,
Млада Јову однијела,
Бојана ђевојко,
Млада љуба туговала,
Бојана ђевојко,
Ни за гроб му није знала,
Бојана ђевојко,
Туговала, боловала,
Бојана ђевојко,
Млада Богу душу дала,
Бојана ђевојко,
"Соколови, сиви тићи,
Браћо моја, Југовићи,
Лазар зове, круна иште,
Ајмо, браћо, на бојиште!
На бојишту сабља чека,
Је л' вам жао млада в'јека?
На бојишту труба труби,
Је л' вам жао млади' љуби?"
"Љуби смо се наљубили,
Боја смо се зажелили!"
Бубањ бубња, нено,
А свирала свира;
Сад мој драги, нено,
Уз војску маршира.
Боле ли га, нено,
Ноге марширајућ,
Бела плећа, нено,
Телећак носећи,
Црне очи, нено,
Десно гледајући?
Сад помози, мили Боже,
Без тебе се све не може:
Подај нама тија вјетра,
И у вјетру краља Петра;
Ослобод' нам манастире
И око њи' све пастире.
Мили Боже, има ли јунака,
Та јунака, а над граничара?
Сва му срећа - милост је царева!
А имање - то голо камење.
Двори су му - ниска колибица:
Сва светија - дрвена црквица;
Крсна слава - просена је слама;
Сав завичај - гробови зелени!
Давор' сине, више с' заслужио!
Ко би крвцу у р'јеку скупио
И долином једном навратио,
Већа б' р'јека од Радоње била,
Војнића би града потопила!
На Кордуну гроб до гроба,
Тражи мајка сина свога.
Нашла га је, на гроб клекла,
И овако сину рекла:
"Авај, сине, радост моја,
Гдје почива младост твоја?"
Отац плаче, мајка цвили:
"Отвори се, гробе мили!"
Гробак се је отворио,
Син је мајци говорио:
"Од' отале, мајко моја,
Тешка ми је суза твоја,
Тежа ми је суза твоја,
Него црна земља моја!"
Санак снила Стојанова сека,
санак снила и у сну видила:
гдје пролетје јато голубова,
међу њима птица сив соколе,
одлетјеше према Лапцу граду;
Ал' је Лапац тама обузела:
У таму су птице улетјеле,
од таме им крила отпадоше.
Јој, Данице, на небу звјездице,
јој, Данице, наша преоднице,
ти си нам свијетлила,
ти си нас свију гријала!
Ајој, прерано се малда угаси,
душманска те коса покоси
у Лици сњежној, леденој,
душманска те коса покоси
на крвавом снијегу, сејо,
ђе падоше другови твоји
док те осветише, сејо!
Ајој, Данице, дико наша,
остаде ли пуста пушка твоја,
коју си, сејо, толико вољела
и дуго за њом жудила,
са ком си на душмана јуришала,
којом си нас, сејо, бранила
од бијесних паса, сејо?
Јој, коме си је, сејо, предала?
Ко ће те са њом осветити?
Ајој, Даш, брате мили,
најмлађи најмилији,
ајој, у свијет си нејак отишао,
од тебе гласа не чујемо.
Јој, брацо, ако си пушки дорастао,
ајој, дођи, брацо,
узми сејину пушку опустјелу,
освети, Дамјане, сеју нашу.
Ајој, гони душмане, брацо,
јој, са прага нашег спаљеног,
са прага ојађеног,
ајој, са гробља овог крвавога!
Чува овце Бојана, Бојана, море, болна Бојана,
Чува овце, чува овце, Бојана, море, болна Бојана,
Покрај друма царева, Бојана, море, болна Бојана,
Покрај друма, покрај друма царева, болна Бојана.
К њој долази Јована, Јована, море, болна Бојана,
К њој долази, к њој долази Јована, болна Бојана:
"'Ајд, устани, Бојана, Бојана, море, болна Бојана,
'Ајд, устани Бојана, Бојана, море, болна бојана,
Дошли су ти сватови, Бојана, море, болна Бојана,
Дошли су ти, дошли су ти сватови, море, болна Бојана,
И у њима млад братић, Бојана, море, болна Бојана,
И у њима, и у њима, млад братић, море, болна Бојана;
'Ајд, устани, сестрице, Бојана, море, болна Бојана,
'Ајд, устани, 'ајд устани, сестрице, море, болна Бојана,
Дошли су ти сватови, Бојана, море, болна Бојана,
Дошли су ти, дошли су ти сватови, море, болна Бојана,
И у њима, војвода, Бојана, море, болна Бојана,
И у њима, и у њима војвода, море, болна Бојана!"
Живио је Богдан и Богданка,
Живили су за девет година.
Кад настала година десета,
Тешко се је Богдан разболио.
На умору Богданку заклиње:
"Ој, Богданко, моја вјерна љубо,
Ја умирем, а ти ћеш остати.
Не удај се за девет година,
Не оставља чедо у кол'јевци,
Нити моје ти срамоти дворе!"
Ал' бесједи љуба Богданова:
"Ој, Богдане, мили господару,
Не могу ти удовица бити,
Не могу ти ни девет неђеља,
А камоли за девет година!"
Богдан умре, Богданка остаде.
Ал' не прође ни неђељу дана,
Братац сеји просиоце води:
"Ајде, сејо, да краљица будеш!"
Ал' бесједи љуба Богданова:
"Причекајте, кићени сватови,
Докле сунце за гору заиђе;
Док затворим дворе Богданове,
Док уљуљам чедо Богданово."
Живила је за девет година,
Кад година настала десета,
Сјетила се љуба Богданова,
Сјетила се двора Богданова.
Она иде у гору зелену,
Па дозива небеску зв'јездицу:
"Ој, Бога ти, свијетла зв'јездице,
Јеси л' вид'ла дворе Богданове?
Јесу л' двори коровом обрасли?
Је л' успало чедо Богданово?
Је ли чедо љебом огладнило?
Је ли чедо водом ожеднило?
Је ли чедо жељно своје мајке?"
Ал' говори небеска зв'јездица:
"Ја сам вид'ла дворе Богданове:
јесу двори коровом обрасли.
јес' успало чедо Богданово,
Јесте чедо љебом огладнило,
Јесте чедо водом ожеднило -
Али није жељно так'е мајке!"
Кад то зачу љуба Богданова,
Не окрену двору господскоме,
Већ окрену широком језеру -
У језеру удави се млада.
Боловала Омерка дјевојка,
Боловала девет годин' дана
И десете пола годинице -
Тад умрије Омерка дјевојка.
Лепо ју је пожалила мајка:
"Ој, Омерка, моја мила ћери!
Да ми мореш прогледати сада,
Па да видиш шта ти мајка ради,
Ђе ти мајка бело руво спрема,
Мајка спрема, ал' га носит нећеш!"
Још ју боље пожалила сеја:
"Ој, Омерка, моја мила секо!
Да ми мореш прогледати сада,
Па да видиш шта ти сеја ради,
Ђе ти сеја ситан печ исплеће,
Сеја спреће, ал' га носит нећеш!"
Још ју боље пожалио бајо:
"Ој, Омерка, мила сестро моја!
Да ми мореш прогледати сада,
Па да видиш шта ти бајо ради,
Ђе ти бајо вране коње преже,
Па ће сеју возит на вјенчање -
Одвешће је, ал' је вратит неће!"
Сеја брата на вечеру звала:
"Ајде, бајо' са мном вечерати!"
"Не могу ти, сејо, вечерати,
Синоћ сам ти на разбоју био,
Велики сам зулум учинио,
Убио сам турског капетана.
Турци неће злата ни дуката,
Они 'оће главу баш за главу!"
Опет сеја на вечеру зове:
"Ајде, бајо' са мном вечерати!
Сеја има до три сина млада,
Једнога ћу прегорети за те,
Једнога ћу, а не знам кога ћу!
Ил' ћу Раду, прво радовање,
Ил' ћу Милу, прво миловање,
Ил' ћу Симу, Симеуна млада!"
Кад ујутру јутро освануло,
Буди Раду, прво радовање:
"Устај Раде, прво радовање!
Ајде, сине, уји у сватове!
Ујо ће те л'јепо даривати:
Он ће дати коња и сокола,
А ујна ће танану кошуљу!"
"Не могу ти ја устати, мајко,
Љуто ме је забољела глава."
Буди Милу, прво миловање:
"Устај, Миле, прво миловање!
Ајде, сине, уји у сватове!
Ујо ће те лијепо даривати:
Он ће дати коња и сокола,
А ујна ће танану кошуљу!"
"Не могу ти ја устати, мајко,
Љуто ме је зубак заболио!"
Буди мајка Симеуна млада:
"Устај, сине Симеуне, мајци!
Ајде сине уји у сватове!
Ујо ће те лијепо даривати:
Он ће дати коња и сокола,
А ујна ће танану кошуљу!"
Уста Симо ко да спаво није!
Он узима коња и сокола:
Коња седла, коњ се раседлава,
Перје меће, перје му трепеће,
Дјет'о чика, у очи зал'јеће:
"Мила мајко, добра бити неће!"
Кад је дошо насред поља равна,
Насред поља три Турчина млада.
Први вели: "Доброг ли јунака!"
Други вели: "Жалосна му мајка!"
Трећи сједи, ништа не бесједи -
Трже сабљу, одсјече му главу!
Мртва глава све'дно проговара:
"Бог убио сваку мајку милу,
Која воли брату него сину!"
Чува овце Смиљаница,
војводина чобаница;
на путу се обувала,
на камену ужинала.
Отуд иде девет браће;
најстариј' је Млађанине,
а најмлађи Радојица.
Проговара Млађанине:
"Ајмо просит Смиљаницу
Да женимо Радојицу!"
Испросише, поведоше.
Кад су били манастиру,
манастир се затворио.
Кад су били у ложници,
обасјала сјајна зв'језда
у њедрима Смиљанице,
Проговара Радојица:
"Бога теби, Смиљанице,
ког си рода и племена?"
"Не знам, богме, Радојица,
малена сам заробљена.
Чула јесам ђе казују
да ја имам девет браће;
најстарији је Млађанине,
а најмлађи Радојица."
Проговара Радојица:
"Прости, Боже, по незнању!
Не љубим те кано љубу,
већ те љубим ко брат сеју."
Мили Боже, чуда великога,
Ђе у јесен гора пролистала,
и у гори јабука цветала.
Под њом сједе кићени сватови,
Међу њима лијепа дјевојка.
Ал' говори лијепа дјевојка:
"Богом вама, кићени сватови,
Тијо 'ајте, а ви не пјевајте,
Ова гора никад сама није.
У њој има тридесет ајдука,
Међу њима арамбаша Лука!"
Још су они у ријечи били,
Кад ето ти тридесет ајдука,
Понајпредњи арамбаша Лука.
Проговара арамбаша Лука:
"Богом вама, кићени сватови!
Ил' волите погубити главе,
Или нама предати дјевојку?"
Ал' говоре кићени сватови:
"Ми волимо главе погубити,
Него вама цуру поклонити!"
Трже Лука сабљу из корица,
Свема редом поодсјеца главе!
Кад је дошо редак на дјевојку,
Њој говори арамбаша Лука:
"Ој, дјевојко, имаш кога свога?"
"Имала сам брата јединога,
И он ми је у ајдуке о'шо,
По имену арамбаша Лука."
Цикну Лука кајно љута змија
и Подврисну кајно бијела вила:
"Богом теби, моја сестро мила,
Што се прво показала нијеси,
Да не губим твојије' сватова,
И својега зета јединога!"
Пасе овце Ева Радојева,
Три јутарца до жарког сунашца.
Кад четврто јутро освануло,
А жарано сунце застајало,
Питала га Ева Радојева:
"Ој, жарано, ђе си застајало?"
"Застајало чудо гледајући:
Ђе умире јединац у мајке.
Њему мајка више главе сједи,
Сузе брише, белу књигу пише,
Косу реже, белу књигу веже,
Сузе таре, белу књигу шаље;
Па је шаље на девет градова,
Да му дође све девет сестара,
Не пише им да је умро бајо,
Већ им пише да се жени бајо.
Свака сеја коња оседлала,
А најмлађа коња и сокола.
Кад су дошли близу бела двора -
Не чују се дуде и свирале,
Не чују се кићени сватови,
Већ се чују дрвени мајстори,
И чује се грло материно.
Свака сеја ту је приплакала,
А најмлађа мртва земљи пала.
Пасе овце Омерка дјевојка,
ш њом пореди Омер момче младо.
Пасли овце девет годин' дана;
кад наврши девета година
и десета на заводу била,
вата ми се Омер момче младо
у њедарце Омерки дјевојци.
Ал' говори Омерка дјевојка:
"Да ти с Богом, Омер момче младо,
не ватај се мени у њедарце,
нег' ме чекај годиницу дана,
док нарасту дојке за дојење,
а бијело лице за љубљење,
докле буду прсти за прстење!"
Кад се сврши десет годин' дана,
ал' говори Омер момче младо:
"Ој, старице, мила моја мајко,
дошло вр'јеме да се Омер жени!"
"Окле ће те оженити мајка?"
"Оћу, мајко, Омерку дјевојку,
што смо пасли девет годиница -
чешљала ме јутром и вечером,
а плетала косе на завојке!"
Ал' бесједи Омерова мајка:
"Ај, Омере, драго д'јете моје,
Што ће тети једна чобаница -
тебе оће оженити мајка
са дјевојком Атлагића Ватом,
штоно млада на пенџеру везе
златном жицом, сребрном иглицом!"
Ал' говори Омер момче младо:
"Купи свате, остарјела мајко!"
Скупи мајка кићене сватове,
оде двору Вате Атлагића,
те испроси Атлагића Вату
и доведе бијеломе двору.
Кад се тамна ноћца уватила,
своди мајка Омер момче младо
и сводила Вату Атлагића.
Ал' бесједи Омер момче младо:
"Да ти с Богом, Атлагића Вато,
не дај гласа до гранућа сунца -
нек се браћа пјесме напјевају,
а сестрице кола наколају!
Кад ујутро сване, сунце гране,
тад ми кажи старој мојој мајци -
што су мени кићени сватови,
да су мени моји носиоци;
што су они црљени барјаци,
да су они бијели покрови;
да ме носе путем широкијем
испред двора Омерке дјевојке!"
Ал' поп'јева Омерова мајка:
"Ну, унцута сина Омер' мога -
синоћ сам га једва љубом легла,
а јутрос се ни да диже неће!"
Ал бесједи Атлагића Вата:
"Да ти с Богом, Омерова мајко,
богме ти се ни дигнути неће!
Наредио Омер момче младо
да му одеш осјећи носила,
да га носиш Омерки пред дворе,
да му кренеш косе на завојке,
што их н'јеси угојила, мајко,
него млада Омерка дјевојка!"
Два су брата у милошти расла,
Међу њима сестрица Јелица;
Штогођ стјечу све сестрици дају.
И најкашње ноже саковали
И сестрици на оставу дали,
Сестрица и' под главу метнула.
То гледала млада Павловица,
Пак је зато на њу злобна била.
Вај, милошто, од Бога послата!
Куда ли је Павловица млада?
Кад се мркла самркнула ноћца,
Она узе ноже испод главе,
Испод главе своје заовице,
По имену млађане Јелице;
Пак одлази крадом крадомице,
Паке закла коња и сокола,
Па се врати двору бијеломе.
Кад свануло и сунце грануло,
Иде она господину Павлу,
Паке цвили и 'вако бесједи:
"Зло ти јутро, господине Павле!
Зла ти срећа, господине Павле!
На'пако сте сестру миловали,
На'пакије ноже саковали
И сестри и' на оставу дали -
Заклала ти коња и сокола;
Ако мени не вјерујеш, Павле,
Ено ножа крвави' под главом!"
Врло браћа сестру оклињаху,
Сестрица се већма кунијаше:
"Н'јесам, браћо, браће не жељела,
Е, тако ми сунца жаранога!
А ако ми не вјерујеш, Павле,
Ето т' поља, ето т' добри коња,
Па ви мене, браћо, истргајте,
Истрагајте коњима на репове!"
То су браћа сестри вјеровала.
Кад то виђе Павловица млада,
Да ће браћа сестри вјеровати,
Од јада се 'мало не разлети,
Кано бува, кад с' у ватру баци.
Тек кад с' мркла самркнула ноћца,
Опет вади ноже испод главе,
Испод главе своје заовице,
По имену млађане Јелице;
Паке закла сина и синовца,
И оставља крваве ножеве,
Оставља и' у златне корице
И меће и' за'ви под узглавље.
Кад свануло и сунце грануло,
Иде она господину Павлу,
Пак овако цвили и бесједи:
"Зла ти срећа, господине Павле!
На'пако сте сестру миловали,
На'пакије ноже саковали
И сестри и' на оставу дали.
Кут ти закла коња и сокола,
Туд ти закла сина и синовца;
Ако мени не вјерујеш, Павле,
Ено ножа крвави' под главом!"
Кад то чуо господине Павле,
Скочи јадан, канда се помами,
Пак он лети сеји у одају,
Али сеја још санак борави.
Он узимље сребрне ножеве
Испод главе сестрице Јелице,
Пак и' вади из златни' корица -
Али ножи гадни и крвави!
Кад се сеја санком разабрала,
Врло браћа сеју оклињаше,
Сестрица се већма кунијаше:
"Н'јесам, брате, браће не жељела,
Е, тако ми сунца жаренога!
Ако мени не вјерујеш, Павле,
Ето т' поља, ето т' добри' коња,
Нека мене коњи истргају!"
Ал' то брате сестри не вјерова,
Ван је узе за бијеле руке,
Свезаше је коњма за репове,
Оћераше низ то поље равно.
Ђе јој капца крви падијаше,
Онђека се св'јећа палијаше;
Ђе јој паде струк њезини' коса,
Онђе расте босиљкова трава;
Ђе јој паде баш глава и тело,
Онђека се црква саградила.
Мало за тим вр'јеме постојало,
Баш не прође ни година дана,
Разбоље се млада Павловица.
Боловала девет годин' дана.
Кроз кости јој муве прол'јећале
И кроза њу трава прорастила;
У трави се љуте змије легу,
Па јој љубе и очи и лице
И у траву с' опет сакривају.
Кад је њојзи боља дојадила,
Љуто цвили млада Павловица,
Љуто цвили и говори Павлу:
"Бога теби, господине Павле,
Гради мени лагана носила,
Од ораса, дрвца лаганога,
Па ме носи заовиној цркви,
Не би л' мене опростила црква!"
Кад то чуо господине Павле,
Он јој гради лагана носила,
Од ораса, дрвца лаганога,
Па је меће на лака носила,
Па је носи заовиној цркви.
Све што они ближе цркви иду,
То се црква све даље одмиче.
Кад се цркви веће дојадило,
Ал' из цркве нешто проговара:
"Баци кују у зелену траву,
Па ти оди баш сестриној цркви!"
Кад то чула млада Павловица,
Љуто цвили и говори Павлу:
"Пометни ме, господине Павле,
Да ти само три ријечи кажем."
Кад је Павле пометну на земљу,
Она заче, па казује Павлу:
"Ко ти закла коња и сокола?
Ја ти закла коња и сокола.
Ко ти закла сина и синовца?
Ја ти закла сина и синовца."
Кад то чуо господине Павле,
Љуто куне, себи не да мира,
Љуто куне Павловицу госпу:
"Госпо моја, од Бога проклета,
Ти си мене сестром раставила,
Не растала се душом ни т'јелом,
Под тобом се бездан провалио!"
Па је веже коњима за репове,
Па је одби низ то поље равно,
Растргоше ј' на четири стране.
Ђе је од ње капца крви пала,
Онђека се мутна локва створи;
Ђе јој паде струк њезини' коса,
Онђе расте чичак и коприва;
Ђе јој паде баш глава и тело,
Онђека се бездан провалила.
Кад се бездан јако развалила,
Развалила, а и обрушила,
Онђека се језеро провали:
По језеру онај коњић плива,
На коњићу сједи соко тица;
А за њиме дв'је златне кољевке
И у свакој кољевци по чедо,
Једно сине, а друго синовче,
Све онога господина Павла.
У кољевци сина Павловога
Под гр'оцем рука материна,
А у руци теткини ножеви!
Рано рани ђаконе Стеване,
Прије сунца на Светога Ђурђа;
Нит с' умио, нит Богу молио.
Сретају га два анђела млада,
Божију му помоћ називаше:
"Божја помоћ, ђаконе Стеване!"
Љепше њима ђакон приватио:
"Да сте здраво, дв'је делије младе!"
Још бесједе два анђела млада:
"Богом теби, ђаконе Стеване,
Што си тако рано уранио,
Прије сунца на Светога Ђурђа;
Нит с' умио, нит Богу молио?"
Проговара ђаконе Стеване:
"Богом вами, дв'је делије младе,
Како вами уранити нећу,
Кад ја 'раним девет слијепије
И још уз то девет нијемије."
Веле њему два анђела млада:
"А ти оди двору бијеломе;
Па ти кољи сина јединога,
По имену дијете Стевана!
Мажи очи девет слијепије,
Поји крви девет нијемије;
Слијепци ће ти у сунце гледати,
А н'јеми ће српски говорити."
То је Стеван једва дочекао.
Броз оде двору бијеломе,
Те он коље сина јединога,
По имену дијете Стевана.
Златан кондир крви наватао;
Маже очи девет слијепије,
Поји крви девет нијемије.
И сл'јепци му у сунце гледаше,
А нијеми српски говораше.
Мислио је ђаконе Стеване,
Мислио је да је закла сина;
А он закла једно јање мало.
Друго јутро ђаконе Стеване,
Друго јутро рано уранио -
И нашао сина јединога,
По имену дијете Стевана;
Нађе њега у зеленој башчи,
Ђе с' умеће зеленом јабуком.
То је њему врло мило било;
Узимље га себи у нарамак,
Те га носи двору бијеломе.
Даде сина својој старој мајци
И даде га превијерној љуби;
Па бесједи ђаконе Стеване,
Па бесједи својој старој мајци
И казује својој в'јерној љуби:
"Мислио сам да сам закло сина,
А ја закла једно јање мало!"
Висом лете два врана гаврана,
Још су виши Дејанови двори;
Пред двором је мајка Дејанова,
Она везе Дејану кошуљу,
Златном жицом, сребрном иглицом,
И Дејану своме попијева:
"Расти боље, мој сине Дејане,
Да отмемо цару царевину,
Да отмемо краљу краљевину,
То је наша старевина била!"
Мисли мајка да нико не чује,
То слушале двије пашалије,
Па одоше цару казивати:
"О, честити царе господине,
Је ли, царе, тестир диванити?"
Вели њима царе господине:
"Бога вами, двије пашалије,
Јесте, паше, тестир диванити!"
Ал' говоре двије пашалије:
"О, честити царе господине,
Пред двором је Дејанова мајка,
Она везе Дејану кошуљу,
Златном жицом, сребрном иглицом,
И Дејану своме попијева:
'Расти боље, мој Дејане сине,
Да отмемо цару царевину,
Да отмемо краљу краљевину,
То је наша старевина била.'"
Кад је царе разумио гласе
И видио што му Турци кажу,
Он се скаче на ноге лагане,
Па на ноге обу јемерлије,
Дур-бојанли чибук распалио,
Опасује два свилена паса,
Кратки су му четрјест аршина,
Па узимље перали канџију,
Припасује сабљу посјеклицу,
Узја'ује помамна ђогата,
Удара га с обадвије стране,
Скаче ђого ујели га вуци,
Пред џамијом ђе клањају Турци,
Три аршина у вишину скаче,
А четири равна поља прима.
Кад је доша двору Дејанову,
Пред двором је Деју уватио,
Свеза њему руке наопако,
Бије њега перали канџијом.
Цичи Дејан кано љута змија,
Кука мајка кано кукавица,
А преврће кано ластавица.
Ал' говори царе господине:
"О, старице, Дејанова мајко,
Је л' истина што ми Турци кажу?
Је л' истина да с' пред двором била
И Дејану свом кошуљу везла,
Златном жицом, сребрном иглицом,
И још њему 'вако попјевала:
'Расти боље, мој Дејане сине,
Да отмемо цару царевину,
Да отмемо краљу краљевину,
То је наша старевина била!'?"
Каже њему Дејанова мајка:
"Јест истина, царе господине,
Јест истина, ал' сам се шалила."
Кад то чуо царе господине,
Води Деју каменој тавници
И баца га на дно од тавнице.
У тавници вода до кољена,
Шевар трава момку до рукава,
По њој плове змије и гуштери,
Змије кољу, а гуштери штипљу.
Мили Боже, чуда великога!
Не пасала ни година дана,
Али иде Дејанова мајка,
Сакупила један товар блага,
Па га гони цару господину,
Не би ли јој Деју опростио,
Опростио проклете тавнице.
Кад је дошла цару господину,
Божју му је помоћ називала:
"Божја помоћ, царе господине!"
Њојзи царе Бога приватио:
"Бог да добро, Дејанова мајко!"
Ал' говори Дејанова мајка:
"О, честити царе господине,
Ево теби један товар блага,
Пушти мени нејаког Дејана!"
Прими царе један товар блага,
Па је онда ушћулио брке,
На царицу ни погледат неће.
Када виђе Дејанова мајка
Да јој царе не пушта Дејана,
Она оде кући кукајући.
Мили Боже, чуда великога!
Не пасало двије годинице,
Али иде Дејанова мајка,
Сакупила два товара блага,
Па га гони цару господину,
Не би ли јој Деју опростио,
Опростио проклете тавнице.
Кад је дошла цару господину,
Божју му је помоћ називала:
"Божја помоћ, царе господине!"
Њојзи царе Бога приватио:
"Бог да добро, Дејанова мајко!"
Ал' говори Дејанова мајка:
"О, честити царе господине,
Ево теби два товара блага,
Отвори ми проклету тавницу
Да покупим Кости Дејанове,
Да и' носим на Ситницу воду,
Да и' перем у Ситници води,
Да и' сушим према жарком сунцу,
Нек се од њи' соколови легу!"
Прима благо царе господине,
Па се скаче на ноге лагане,
И узимље кључе од тавнице,
Те отвори врата од тавнице -
Кад ли Дејо служи крсно име,
Крсно име светитеља Ђурђа.
Пред њиме је сребрна трпеза,
На трпези 'љеба бијелога,
Пуна чаша вина црљенога.
Пита њега царе господине:
"Бога теби, нејаки Дејане,
Кажи право, тако био здраво,
Ко ти даде сребрну трпезу,
Ко ти даде 'љеба бијелога,
Ко ти даде вина црљенога?"
Ал' бесједи нејаки Дејане:
"Кад ме питаш, царе господине,
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Свети Петар сребрну трпезу,
Свети Нико 'љеба бијелога,
Свети Иле вина црљенога,
Да ја служим своје крсно име,
Крсно име светитеља Ђурђа."
Кад је царе разабрао р'јечи,
Он поскочи, канда међед рикну:
"Бре, Дејане, курвино копиле,
Курве тебе у вину попиле!
Каквом смрти волиш умријети:
Али волиш да те ватром палим,
Али волиш да т' у воду бацим?"
Мисли Дејан, мисли свакојако,
Све мислио, у једно смислио,
Па је цару тијо говорио:
"О, честити царе господине,
Н'јесам риба, да м' у воду бациш,
Ни вјештица, да ме ватром палиш;
Већ сам јунак, да јуначки гинем.
И чуј мене, царе господине!
Подај мени саката ђогата,
Нејашена девет годин' дана,
Нејашена, у бој невођена,
И дај мени сабљу пометкињу,
На којој су кокоши лежале,
Која ј' пуста за коре прирасла;
Свежи мени ноге испод ђоге,
А свежи ми руке наопако;
Па ме пушти низ то поље равно,
За мном пушти до триста Турака,
Нек ме Турци ножима разнесу!"
То је царе једва дочекао,
Па му даје саката ђогата,
Нејашена девет годин' дана,
нејашена, у бој невођена.
И даје му сабљу пометкињу,
На којој су кокоши лежале,
Која ј' пуста за коре прирасла.
Па му веже ноге испод ђоге
И веже му руке наопако,
Те га пушти низ то поље равно,
За њим пушти до триста Турака,
Да га Турци на нож'ма разнесу.
Но да видиш нејаког Дејана,
Да га видиш, весела му мајка,
Кад је био насред поља равна,
Он потече пољем широкијем,
Пак он виче грлом бијелијем:
"Света Петко, одр'јеши ми руке,
Свети Ђурђу, наоштри ми сабљу,
А Неђељо, разиграј ми коња!"
То зачула света Петковица
И то чуо светитељу Ђурђу,
Брзо иду нејаком Дејану,
Не би ли му од помоћи били.
Кад виђоше нејаког Дејана,
Света Петка одр'јеши му руке,
Свети Ђурађ наоштри му сабљу,
А Неђеља разигра му коња.
Мили Боже, чуда големога!
Мало било, дуго не трајало;
Кад с' окрену нејаки Дејане,
Па поћера до триста Турака
По ономе пољу широкоме,
Стотину је сабљом сасјекао,
Стотину је коњем погазио,
А стотини руке савезао;
Пак и' гони цару господину.
Кад је доша цару господину,
Божју му је помоћ називао:
"Божја помоћ, царе господине!
Ево т', царе, стотину Турака,
нек ти буду за дар и јабуку!"
Прими царе стотину Турака.
Онда Деји љепше бесјеђаше:
"Да си здраво, мој сужње невољни,
До сад с' био мој сужањ невољни,
А од саде мој синак једини!"
Па се вати руком у џепове
И извади до тријест дуката,
Те говори нејаком Дејану:
"На то теби, мој сине једини,
Па се напи вина црљенога,
Нек ј' од тебе моја кућа мирна."
Ал' с' наљути нејаки Дејане,
На дукате неће ни да гледа;
Нег узимље сабљу латинкињу,
Па одсјече цару господину,
Одсјече му руке до рамена.
Тако Дејан задобио царство,
Па он оста сретно господујући
И царујућ све до свога в'јека.
Мили Боже, чуда великога;
кас се слеже на Косово војска,
у тој војсци девет Југовића
и десети стар Јуже Богдане!
Бога моли Југовића мајка
да јој Бог да очи соколове
и бијела крила лабудова,
да одлети над Косово равно,
и да види девет Југовића
и десетог стар-Југа Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
и бијела крила лабудова.
Она лети над Косово равно -
мртви нађе девет Југовића
и десетог стар-Југа Богдана,
и више њи девет бојни копља,
на копљима девет соколова,
око копља девет добри коња,
а поред њи девет љути лава.
Тад завришта девет добри коња,
и залаја девет љути лава,
а закликта девет соколова;
и ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила,
већ узима девет добри коња,
и узима девет јути лава,
и узима девет соколова,
пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снае угледале,
мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
заплакало девет сиротица,
завриштало девет добри коња,
залајало девет људи лава,
закликтало девет соколова;
и ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
ал' завришта Дамјанов зеленко;
пита мајка Дамјанове љубе:
"Снао моја, љубо Дамјанова,
што нам вришти Дамјанов зеленко?
Ал' је гладан шенице бјелице,
али жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
нит је гладан шенице бјелице,
нити жедан воде са Звечана,
већ је њега Дамјан научио
до поноћи ситну зоб зобати,
од поноћи на друм путовати;
пак он жали свога господара
што га није на себи донио!"
И ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
али лете два врана гаврана:
крвава им крила до рамена,
на кљунове б'јела пјена тргла;
они носе руку од јунака
и на руци бурма позлаћена,
бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
окретала, превртала њоме,
па дозивље љубу Дамјанову:
"Снао моја, љубо Дамјанова,
би л' познала чија ј' ово рука?"
Проговара љуба Дамјанова:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
ово ј' рука нашега Дамјана,
јера бурму ја познајем, мајко,
бурма са мном на вјенчању била."
Узе мајка руку Дамјанову,
окретала, превртала њоме,
пак је руци тијо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
гдје си расла, гдје л' си устргнута! -
А расла си на криоцу моме,
устргнута на Косову равном!"
Надула се Југовића мајка,
надула се, па се и распаде
за својије девет Југовића
и десетим стар-Југом Богданом.
Вино пију Новак и Радивој
а код Босне, код воде студене,
код некога кнеза Богосава.
А кад су се вина понапили,
кнез Богосав стаде бесједити:
"Побратиме, Старина Новаче,
кажи право, тако био здраво,
са шта, брате, оде у хајдуке?
Каква тебе оћера невоља
врат ломити, по гори ходити,
по хајдуци, по лошу занату,
а под старост, кад ти није вриме?"
Вели њему Старина Новаче:
"Побратиме, кнеже Богосаве,
кад ме питаш, право да ти кажем -
јест ми било за невољу љуту.
Ако мореш знати и памтити
кад Јерина Смедерево гради,
па нареди мене у аргатлук,
аргатовах три године дана,
а ја вукох дрвље и камење
све уз моја кола и волове -
и за пуне до три годинице
ја не стекох паре ни динара,
ни заслужих на ноге опанке.
И то бих јој, брате, опростио!
Кад сагради Смедерева града,
онда стаде па и куле зида,
позлаћује врата и пенџере,
па наметну намет на вилајет,
све на кућу по три литре злата -
то је, брате, по триста дуката!
Ко имаде, и предаде благо;
ко предаде, онај и остаде.
Ја сам био човјек сиромашан,
не имадох да предадем благо,
узех будак, с чим сам аргатово,
па с будаком одох у хајдуке,
па се ниђе задржат не могох
у држави Јерине проклете,
већ побјегох до студене Дрине,
па се маших Босне камените.
А кад дођох близу Романије,
ту сам турске сватове сусрео -
они воде кадуну ђевојку.
Сви сватови с миром пролазили,
заостало Туре младожења
на дорату, коњу великоме,
оно не шће да пролази с миром,
већ потеже троструку канџију
(три су на њој луле* од тумбака)
па удара мене по плећима.
Трипут сам га Богом побратио:
"Молим ти се, Туре младожења,
а тако ти среће и јунаштва,
и тако ти сретнога весеља,
прођи ме се, хајде путем с миром -
видиш да сам човјек сиромашан!"
Опет Туре да с' окани неће.
Кад је мене мало забољело,
и ја сам се врло ражљутио,
па потегох будак са рамена
те ударих Туре на дорату.
Како сам га лако ударио,
умах сам га с коња оборио,
и к њему сам онда прилетио;
ударих га још два и три пута
док сам њега с душом раставио.
Ватих му се руком у џепове,
код њег' нађох до три кесе блага,
па их пушти себи у њедарца;
отпасах му сабљу од појаса,
њем' отпасах, а себи припасах;
оставих му будак више главе,
да чим ће га закопати Турци,
па посједох његова дората,
одох право гори Романији.
То гледају сви турски сватови,
не шћедоше мене ни ћерати,
ја не шћеше, ја ли не смједоше.
Ево има четр'ест година,
Романију гору обикнуо,
боље, брате, него моје дворе;
јер ја чувам друма кроз планину,
дочекујем Сарајлије младе,
те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу,
одијевам и себе и друштво;
а кадар сам стићи и утећи
и на страшну мјесту постајати -
не бојим се никога до Бога!"
* Лула овдје значи као мала чашица, отприлике као повелики напрстак.
Заигра се бан Секула
б'јелом вилом Мандалином.
Утече му б'јела вила
к ведру небу под облаке.
И намаче бан Секула,
и намаче мудру видру
те увати б'јелу вилу.
"Немој мене, бан Секула,
немој мене сабљом сјећи,
казаћу ти троје биље: |
