Вук Стеф. Караџић

Црна Гора и Црногорци

1837

Вук Стефановић Караџић је написао књигу о Црној Гори и Боки Которској на основу података које је прикупио док је био у тим крајевима 1834-35. године. Део те књиге, који се односи на опис Црне Горе и Црногораца, објавио је на немачком (Montenegro und die Montenegriner) у Штутгарту 1837. године, а два поглавља: "Срби сви и свуда" и "Бока Которска" - у Ковчежићу, у Бечу 1849. године, с напоменом испред њихових текстова да су били спремљени за увод испред описа Црне Горе.

Одломке рукописа описа Црне Горе и Црногораца на српском језику пронашли су и објавили Васа Чубриловић (Вук Стефановић Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд 1953) и Богдан Шарановић (Прилози за књижевност, језик и фолклор, 1954).

Љубомир Стојановић је превео с немачког Вуков опис Црне Горе и Црногораца, и то је објављено 1922, године у издањима Српске књижевне задруге. Том приликом дао је испред тога описа Вуков прилог о Боки Которској из Ковчежића.

Сада се у овој књизи штампа оно што је објављено у двема књигама Вуковим: у књизи Montenegro und die Montenegriner, као и у Ковчежићу у коме су и прилози које је Вук припремио као увод испред описа Црне Горе. Нашој књизи дат је наслов Црна Гора и Бока Которска.

Љ. Д.

Увод

Малена Црна Гора већ од више стољећа заузима важно мјесто у историји Турске Царевине, и с правом заслужује да се Европа њоме позабави ради витешког одупирања њенијех становника против покушаја сто пута надмоћнијих Османлија да је покоре. Зато држим да ће добро доћи опис ове земљице, њенијех становника, њене старије и новије историје, облика владавине, односа према пограничнијем сусједима, начина живота, стања цркве и школе, и опис нарави и обичаја, опис истина кратак али израђен по властитом проматрању и црпен из несумњиво поузданијех оригиналнијех извора. Штавише, ласкам себи да ћу овијем попунити једну празнину познавања и историје овијех крајева, и у исто вријеме пружити читатељима ове збирке Описа путовања и земља штиво ако и не баш врло привлачно, а оно у сваком случају занимљиво. Наша је при овом тежња да описујемо просто, јасно и истинито без сваког романтичког кићења.

I Земља

Малу али у историјама често помињату брдовиту земљу, коју Млечани у пријеводу називају Montenegro, зову тако исто и њени славенски становници; Црна Гора (Schwarzgebirge). Она се граничи са сјевера турскијем пашалуком Херцеговином, са истока и југа Зетом и турском Арбанијом, а са запада аустријском Арбанијом, која се уским појасом протеже између Јадранског мора и Црне Горе до Турске Арбаније, и која је само неколико сати хода дијели од мора, а код Котора само на пушкомет^[1].

То је југозападни дио некадашње српске краљевине и царевине, чије је границе под царем Стефаном Душаном око половине 14. столећа запљускивало Јадранско и Црно море, Архипелаг и Дунав. Величину Црне Горе сами мјештани цијене да се за три дана може пријећи у сваком правцу. Због дивљијех културнијех прилика до данас није било могуће поставити одређеније границе у тијем крајевима.

Пограничне турске вароши и градови јесу: Никшићи, Колашин, Спуж, Подгорица, Жабљак и Бар. К њима се може прибројити и Скадар, до кога се од пограничнијех нахија Ријеке и Црмнице може преко Скадарског језера (блата) допловити за осам сати.

Да би избјегао доцније понављање, олакшао схватање цјелине и довео све у складност, овдје морам бити мало пространији, те молим читаоце да се не уморе.

Садашњу црногорску област чине права Црна Гора, састављена од четири нахије и Брда. - Нахије се зову:

1. катунска (највећа од свијех),

2. ријечка,

3. љешанска, и

4. Црмница (коју мјештани, истина ређе, зову и Црница, а још ређе придјевом, као остале, црничка и црмничка).

Свака се нахија дијели на племена^[2], која имају засебне називе. Тако нахија катунска има овијех девет племена: Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце, Озринићи, Комани, Загорач и Пљешевци. Нахија ријечка има пет: Грађани, Љуботин, Цеклин, Добарско Село и Косијери. Љешанска има само три: Дражовина, Градац и Буроње, а Црмница их има седам: Бољевићи, Лимљани, Глухи До, Брчеле, Дупило, Сотонићи и Подгор,

Брда неки броје седам^[3], и то: Бјелопавлићи, Пипери, Ровци (и Ровца), Морача, (горња и доња), Васојевићи, Братоножићи и Кучи. Други дијеле Брда на: 1) Бјелопавлиће са племенима Петушиновићи, Павковићи и Вражегрмци; 2) Пипере с племенима Црнци, Стијена и Ђурковићи; 3) Морачу с племенима горња и доња Морача и Ровци; и 4) на Куче с племенима Дрекаловићи, Братоножићи, Васојевићи, Орахово и Затријебач.

Осим Бјелопавлића и некијех незнатнијех крајичака сва је земља врло брдовита и каменита. У цијелој катунској нахији, која чини готово половину цијеле Црне Горе, ништа се друго не може видјети до велике гомиле стијена, и по њима је, по свој прилици, и земља тако прозвана. Црногорци веле у шали да се богу, кад је ишао по земљи и сијао камење, у Црној Гори продрла врећа, и све се ту сручило. - Прије Турака већи дио од ове четири нахије по свој прилици није ни био насељен; бар за катунску се нахију као поуздано приповиједа да су ту били само љети станови (бачије, катуни) што и само име нахије свједочи.

Правијех равница има у Црној Гори врло мало. Највећа је она у Црмници око ријеке истога имена до Скадарског блата. Затијем Цетињско поље у катунској нахији око 500 хвати широко и око 3000 хвати дуго, опкољено високијем брдима, и за које се по прилици слути да је некад било језерско дно. Али на том тобожњем језерском дну сад има мало воде; само на јужном крају, који је мање каменит, има неколико кладенаца; а на сјеверном, гдје се настанило племе Цетиње, сам је камен, и ништа се не може сијати.

Од ријека могу се поменути: 1) Црнојевића ријека, извире у ријечкој нахији, којој је и име дала, и послије кратког тока у правцу југоисточном утиче у Скадарско језеро. Већ на самом извору тако је јака да на њој меље више воденица, а од успора језерског толико је дубока да мање лађице могу готово до извора њоме пловити. На мјесту докле се може на лађама уз воду веслати подигнуто је неколико кућа, и ту се сваке суботе држи пазар, на који долазе не само Црногорци из све четири нахије него и сусједи из турскијех и аустријскијех области.
- 2) Црмница, која извире у црмничкој нахији и с југозападне стране такођер се улива у Скадарско језеро. И по њој се на приличној дужини уз воду може пловити, и на мјесту докле долазе лађице држи се такођер сваке недјеље пазар.

- 3) Зета, извире из херцеговачкијех планина и протичући кроз неке крајеве црногорскијех Брда улива се у Морачу, која такођер извире у херцеговачкијем планинама и улива се у Скадарско језеро са северне стране недалеко од црногорске границе. Пред утоком Морача се цијепа у два рукава између којијех је на једној узвишици турски град Жабљак. Готово све ове ријеке су на граници. У унутрашњости многи су крајеви веома оскудни водом, и има мјеста гдје човјеку треба читав дан да једном донесе воде кући. Ово је особито тешко за стоку; често је какав извор био повод крвавијем свађама и убиствима. Зато се стока љети често гони у планине, па се по дубодолинама скупља снијег и крави на ватри, те се стока поји.

Од руда није се досад нашло никаква трага.

Ваздух је врло здрав, али је клима веома разнолика. У катунској нахији, на прилику, необично је хладно (на Ловћену, који дијели катунску нахију од приморја, има снијега и у јунију и у јулију, а по дубодолинама цијело љето), док је у Црмници и у некијем крајевима ријечке нахије, особито око Скадарског језера, и у љешанској нахији топло готово као у приморју. Тамо расте лоза, смоква, шипак и маслина; али од свијех крајева одваја Црмница и љепотом и прорашћем.

Црногорци крстаре по цијелој земљи у свијем правцима, и ако путева у правом смислу ријечи нема никакијех. Кад су Французи заузели Дубровник и Котор, веле, да је маршал Мармон нудио Црногорцима да о француском трошку направи прави друм кроз Црну Гору од Котора до Никшића (у Херцеговини), али да су Црногорци из важнијех разлога ту понуду одбили.

У Црној Гори нема никакве праве вароши нити града, а у некијем нахијама нема штавише ни села. Тамо се зна само за племена, па и ако поједина братства или породице, које чине племе, и граде (понајвише од камена) куће на једном мјесту, то се таква гомила кућа не може назвати селом, јер нема ни свога имена ни атара. - Од два некадашња града виде се још развалине. Један је био у ријечкој нахији на једном бријегу, поред кога протиче Ријека, и веле звао се Обод, а други опет на једном високом брду у Црмници и зове се Бес (и Бесац), и веле да је из чифутскијех времена. Обје развалине су у близини Скадарског језера.

II Људи

Сви су Црногорци Славени српске гране грчког закона. Само у Кучима има неколико хиљаде Арнаута католика. За чудо је како је у Европи досад мало напредовало знање о овоме народу. Већина научника и дипломата боље знају шта се догађа на Нилу и на Еуфрату, како народи тамо живе и како се зову, него нпр. у Херцеговини и у Црној Гори. Француски пуковник Вијала, који је 1813. године обишао Црну Гору, вели за црногорски језик (којим је, вели, за невољу и говорио) да је дијалекат грчкога! Јамачно су били тога мнијења и они Француски дипломати, који су (као де Pradt) дијелећи турску царевину размакли границе Грчке до на Дунав. Они овијех идеја не би могли имати, да су знали да између Грчке и Дунава живи један народ многобројнији од Грка, и који се од њих очито разликује не само језиком, пореклом и карактером него и народносном мржњом и презирањем. Овом приликом не могу да не поменем да чланак “Serbien" у много читаном Конверзационом рјечнику заслужује пријекор због многијех историјскијех нетачности. Томе се човјек мора утолико више чудити што писац наводи и упућује на у томе погледу одлично дјело Ранкеово. Треба жељети да у новом издању овога далеко распрострањеног речника овај чланак наново прераде људи знаоци као Ранке, Шафарик и др.

Тога ради мислим да неће бити излишно ако овдје напоменем да се права домовина Срба, у којој и данас на милионе живе, простире преко данашње Србије до Призрена и Пећи с оне стране Шаре^[4], и обухвата цијелу Босну, Херцеговину, Црну Гору, крај око Бара, аустријску Арбанију, Дубровник, Далмацију, Турску и аустријску (војничку) Хрватску, Славонију, Сријем, готово цио Бачки комитат и дуж Дунава до Св. Андрије (изнад Будима) и један велики дио Баната. У овијем крајевима живи преко пет милиона Славена једне гране и једног језика, који се једино разликује по закону. Око три милиона (и то један милион у данашњој Србији, један у Угарској и један у Босни, Херцеговини, Зети, Црној Гори, аустријској Арбанији и у Далмацији), грчког су закона; од остала два милиона може се приближно узети да су двије трећине (у Босни и у Херцеговини) мухамеданског а једна трећина (у Славонији, Хрватској, Далмацији и Дубровнику) римског закона. Тако дакле између Срба који живе у Крагујевцу, пријестоници садашње српске кнежевине и онијех из Дубровника нема друге разлике него нпр. између Дрезденаца и Бечлија, и то само по закону, а по језику разлика је још мања. - Па и сами Морлаци у Далмацији, за које се у Grundriss-у der Erdbeschreibung fьr die erste Grammatikalclasse der k. k. цsterreichischen Gymnasien (Wien 1831) вели, да су пастирски народ татарског порекла, нијесу ништа друго до Срби исто као и становници Црне Горе, Херцеговине и Србије. Провинцијални Хрвати око Загреба итд. говоре једнијем дијалектом који је мјешавина словеначког са српскијем, али има више заједнице са српскијем, и од њега се једва толико разликује као саксонски дијалекат од аустријског. Бугари су са православним Србима једнога закона, и једног црквеног језика (који је у руској цркви); али народни језик је особити славенски дијалекат, који се, особито у унутрашњости Бугарске, доста разликује од српског као и од осталијех славенскијех дијалеката.

III Преглед историје

Прије него што почнем описивати садашње стање Црне Горе, да прегледамо њену старију историју.

У вријеме српскијех краљева Црна Гора је била дио области Зете, којом су владали кнежеви зависни од српског пријестола. Зна се из историје да је у другој половини 14. стољећа владао Зетом Ђурађ Балша (по мјесном говору и Баоша) он је био ожењен једном од кћери посљедњег независног српског владаоца Лазара, који је пао у по Србију тако несрећном боју с Турцима на Косову 15. јунија 1389. године. С војском покупљеном у својој области Балша је пошао у помоћ своме тасту, али га у путу срете глас о несрећном свршетку, и врати се натраг. Јуначки поступак другог зета Лазарева, Милоша Обилића, који је отишао у непријатељски логор и распорио султана Мурата, изазвао је битку, која је Србију стала њене независности, раније него што се мислило да се почне, и прије него што је Балша могао стићи. - Балша је имао једнога сина по имену Страцимира, који је по свом црнпурастом лицу добио надимак Црноје. О њему из историје мало знамо, а више о сину му Стевану, прозваном по оцу Црнојевић. Он је владао у првој половини 15. вијека, кад и славни арбанашки јунак Ђурађ Скендербег Кастриот, коме је послао у помоћ против Турака храбру војску под заповједништвом свог брата Божидара^[5]. Иза Стевана су остала три сина: Иван, Божидар и Андрија, прозван храбри Арванит (Арбанас), и најстарији послије очеве смрти прими владу. Кад Турци, пошто освојише Арбанију послије смрти Скендербегове, а затијем и Херцеговину, нападоше и Црну Гору, Иван се у својијем планинама храбро бранио против Турске јаче силе. Али је брзо увидио да ће се његова снага на крају крајева морати исцрпсти против таког непријатеља, па се лично обрати за помоћ и потпору Млечићима. Али се Млечићи не одазваше, и он се без утјехе и помоћи мораде вратити у Црну Гору. С тога пута донио је дома жалосно увјерење, да нема другог лијека против све чешћијех и са све већом снагом нападаја турскијех, до да борбу издржи сам докле је год могуће уздајући се у бога, у себе и у свој народ. Одлучивши се на то, напусти своју и својијех предака столицу Жабљак, који је близу Скадарског језера, да би јачи отпор могао дати већој сили у природнијем градовима, црногорскијем планинама. На обали ријеке Обода (која се сад зове Црнојевића ријека) на једној каменитој узвишици сазида градић. Дубље у унутрашњости према западу на цетињској равници подиже цркву и манастир за митрополију, коју пренесе из Жабљачког краја. Да би и народ одушевио и охрабрио утврди све кланце згодне за одбрану и племенитијем прегнућем и личнијем напорима припреми све за борбу. И народ обузе исто осјећање. С жаркијем одушевљењем заклињао му се човјек по човјек да ће бранити земљу до посљедње капи крви, и одмах једнодушно би утврђено, ко би одређено му мјесто без заповјести старјешине напустио и узмакао, да се обучен у женске хаљине и с вретеном и преслицом преда женама да га преслицама гоне из мјеста у мјесто. - Или што су били чули за ове припреме Црногораца, или што су били забављени на другој страни, тек Турци одгодише за неко вријеме своје нападе.

У једној од најдужијех и најљепшијех српскијех народнијех пјесама о женидби сина Ивана
Црнојевића, док је још у Жабљаку сједио, вели се, да му се држава простирала „од тог мора до зелена Лима". Не може се рећи да је ово претјерано, што од Куча, садашње границе црногорске, до ријеке Лима нема више од дана хода, и што су ти крајеви на југоисточној и јужној страни могли бити од Турака тек доцније заузети. На западној страни
остала је непрестано граница морем, јер и ако се Котор послије пропасти српске царевине предао Млечићима остале су непосредно у његовој држави општине Брајићи, Маине, Побори и велика и плодна долина, коју Нијемци и Талијани називају Жупа, а Срби Грбаљ, гдје су била солила црногорска. Веле, штавише, како има доказа да је тада била црногорска и лијепа долина Конавље, с оне стране Новога, која сад спада у дубровачку државу, и да ју је Иван заложио Дубровчанима за неколике хиљаде перпера (новац, некад византијски, и тада обичан и у Дубровнику). По овоме би се могло нагађати да је у Иваново вријеме припадало црногорској кнежевини све оно у приморју што доцније Млечићи нијесу могли одржати, већ су морали уступити Турцима.

Као доказ великог уважења и угледа који је Иван још у Црној Гори имао нека је овдје поменуто да се једна од двију кћери Арванитовијех, брата Иванова, за вријеме владања свога стрица удала за влашког кнеза Радула (по свој прилици онога што је владао између 1472. и 1477. године). Друга, Анђелија, удала се за српског кнеза Стевана Бранковића, сина познатог српског деспота Ћурђа I. О удаји прве, пјева 35-та пјесма II-ге књиге Српскијех народнијех пјесама (Лајпциг 1824), за коју учени бечки рецензент вели да је једна од најљепшијех у цијелој збирци, само жали што се о овој невјести ништа ближе не зна, али на завршетку додаје да ће се може бити наћи доцније каква друга особито с пространијим почетком. Са задовољством можемо му сад казати да у Црној Гори има сасвим пространијех народнијех пјесама о овоме догађају.^[6]

Успомена на Ивана Црноjевића у Црној је Гори још и сад тако свјежа, као да је јуче владао. Један извор на планини Ловћену зове се Иванбегова корита. У близини се још налазе развалине његова љетњиковца. Добра, којима је обдарио свој манастир, зову се Иванбеговина.

О потомству Иванову горе поменута и по свему народу позната народна пјесма разликује се у нечему од предања које се приповиједа у Црној Гори. По народној пјесми Иван је имао само једног сина, по имену Максима, за кога је просио кћер у дужда млетачког. Кад је дужд пристао, од велике радости Иван на походу “иштети", рекавши дужду да ће му доћи, с најмање хиљаду сватова, и нека и он прикупи толико Латина, па међу свима неће бити љепшега од његова сина Максима. Дужду то буде мило, и обећа скупоцјене дарове зету, али уједно озбиљно попријети, ако тако не буде. Кад Иван дође дома (у Жабљак), а то Максима измориле красте, и тако му нагрдиле лице да “грднијега у хиљади нема". То му буде врло тешко, али се не даде одвратити од своје намјере, и послије дугог размишљања смисли да се лукавством извуче. Позове цијелу земљу у сватове, и мјесто свога сина потури као младожењу Милоша Обренбеговића, војводу барског, да дјевојку преведе преко мора. Милош пристане, али дода:

“Што год буде дара зетовскога,
да ми дара нитко не дијели".

Иван не само што то прихвати већ му и са своје стране обећа многе дарове. И тако се крену. Милош у Млецима добије многе и скупоцјене дарове и међу њима од матере невјестине златну кошуљу:

“Која није кроз прсте предена,
ал' у ситно брдо увођена,
ни на разбој она ударана,
но кошуља на прсте предена,
у колијер уплетена гуја,
а под грлом изведена глава,
--------------------------------------
на глави јој алем камен драги
каде иде ломак са ђевојком
у ложницу, да не носи св'јеће”

Кад је све свршено, и кад су при повратку били близу Жабљака, открије Иван дјевојци пријевару, и покаже јој правога младожењу. Зачуђена дјевојка устави одмах коња, прекори Ивана за пријевару, рече да ништа не мари што су Максима красте нагрдиле и одлучно изјави да се неће маћи с мјеста, док се дарови не одузму од Милоша и предаду Максиму. Милош се устеже, позивајући се на прву погодбу, али ипак пристане да врати један дио дарова, осим, између осталијех, златне кошуље. Дјевојци је међутим највише жао баш кошуље

“Којуно сам - вели - плела три године,
а са моје до три другарице,
док су моје очи искапале,"

и викне Максиму:

“О Максиме, немала те мајка;
мајка нема до тебе једнога,
а по данас ни тебе не било!
Од копља ти градили носила!
А од штита гробу поклопнице!
Црн ти образ на божем дивану!
Како ти је данас на мегдану
са вашијем војводом Милошем
----------------------------------------
Брже враћај са јабане благо."

Овим ријечима раздражени Максим полети на Милоша и на мјесто га убије (једни пјевају да га је изазвао на мегдан и убио). Тада настане међусобно клање међу рођацима једне и друге стране, у коме изгине највећи дио сватова (цвијет земље). Максим са седамнаест рана доведе саму дјевојку у Жабљак и читаву годину дана видали су му ране видари које му је таст послао. Међутијем Милошев брат Јован из освете оде турскоме цару у Цариград да се жали и помоћи тражи. Максим се нађе у великој опасности, и видећи да је дошао крај његову господству и владању, врати дјевојку оцу “ни љубљену, ни омиловану", па и он оде у Цариград да се одговара и брани. Султан им се врло обрадује и обојицу потурчи. Јован добије име Мамут-бег Обренбеговић, а Максим Скендер-бег Иванбеговић. Пошто су девет година вјерно послужили, цар им да у насљедство пашалуке, Јовану Пећ, а Максиму Скадар. По народној причи од Максима се води породица Бушатлија, која је до у наше дане насљедно владала Скадром, и чији је последњи поглавица, Мустафа паша, прије неколике године лишен (и он и породица му) тог насљедног права. Тако исто од Јована се води породица пећкијех паша. - Тако вели народна пјесма!

Али по црногорском предању Иван је имао два сина, Ђурђа и Стевана прозваног Станиша. Кад је Ђурађ, који је био ожењен Млечанком од породице Моченига, по смрти очевој примио владу, његов брат Станиша скупивши нешто Црногораца оде с њима у Цариград да моли султана да му да Зету у државу, а он да му плаћа годишњи данак као кнежеви молдавски и влашки. Султан га лијепо прими, али га принуди да се потурчи заједно са цијелом пратњом, и добије име други Скендер-бег. Кад се послије неког времена заједно са својим потурченим пратиоцима врати у Црну Гору стане га корити брат и рођаци, те се покрсти и повуче се у манастир, гдје као монах и умре. Остали пак Црногорци који су се с њим из Цариграда вратили остану као потурчењаци.

Држим да је вриједно поменути да има једна црногорска народна пјесма која ово прича сличније горе поменутој пјесми. По тој пјесми Станиша је, пошто се са својом пратњом потурчио и седам година (веле против Багдада) служио цара, добио од њега пашалук од Скадра до мора, и осим својијех пратилаца још и једну турску војску, да завојшти на Црну Гору. Његов брат сретне га код Љешкопоља, потуче му до ноге војску и зароби много потурченијех Црногораца, Станиша побјегне ка Скадру, али како га Скадрани не пустише унутра, оде у село Бушате, и по томе је, веле, његова породица добила познато презиме Бушатлије. Еле било овако или онако, тек остаје као поуздано да се један син Иванов потурчио, и да се неки број с њим потурченијех Црногораца вратио у домовину, а настанио се међу своје на старијем сједиштима и временом се намножио.

Жени Ђурђевој као да се нијесу свиђале сурове стијене црногорске. Једно то, а друго и због све чешћијех нападаја турскијех, одлучи се она да напусти Црну Гору. Како су и она и Ђурађ већ били у годинама, а нијесу имали порода, стане га она наговарати да се преселе у Млетке и да у миру заједно проведу остатак свога живота. И то јој пође за руком. Ђурађ пренесе на тадашњег цетињског митрополита и световну власт, препоручи га главарима народнијем као поглавицу мјесто себе, и испраћен од свију до Котора напусти наслијеђену државу.

Ово се, веле, догодило 1516. године или негдје у првој четвртини 16 стољећа. - У потврду свега овога и у већу славу овог посљедњег кнеза црногорског Ђурђа Црнојевића нека је овдје поменуто и то да су се у његово вријеме и под његовијем именом штампале црквене књиге, које се броје међу најстарије штампане списе ћирилскијем словима. На њима истина стоји, да су штампане по заповијести зетског војводе Ђурђа Црнојевића године 1494., али се не каже гдје, већ се по предању у Црној Гори зна да је то било у згради коју је за то подигао Иван на ријеци Ободу.

Тако је у ово доба постала у Црној Гори духовничка управа (теократија), и њоме почиње ново доба у црногорској историји.

Новоме духовном поглавару најпрече је било да народу препоручи да живи у слози и да се чува ако би га Турци напали, и у исто вријеме да се мирно влада и пази да им не би дао никаква изговора за непријатељства. Санџак-бег пак видећи да се потурчењаци све више намножавају и постају све важнији, и надајући се да ће се Црногорци, оставши одласком Ђурђа Црнојевића без поглавице, сами потчинити, обустави нападе, и само је с потурчењацима сијао интриге по народу. Тако прође неко вријеме без непријатељства.

По старом обичају пређашње зетске а сад цетињске митрополите посвећивао је пећки патријарх који је обично у седам година једном долазио ради канонске посјете у ову епархију. Кад Никодим, трећи митрополит послије Ђермана, напрасно умре на неколике године прије патријархове посјете, нико се не усуди ићи кроз Турке у Пећ, и тако остаде цијела земља без митрополита. Санџак-бег, видећи да се у својим надама преварио, употреби ову прилику да учини један озбиљан корак, и помоћу потурчењака заузе град Обод. Тијем потурчењаци добише још већег угледа и важности, а Црногорци изгубише један трг, који им је био врло потребан. Тако остаде до Висариона, по реду седмог митрополита, кога Млетачка Република наговори да прекине дотадање мирно држање, и он 1620. и 1623. године нападне на Турке. Сулејман, скадарски паша, крене 1623. године с великом силом на Црну Гору, и послије крваво савладаног очајног отпора продре до на Цетиње, и спали цркву, манастир и друге грађевине које је подигао Иван Црнојевић. Али како за Турке, који су вољели угодност и уживања, у овој сиромашној и дивљој каменитој земљи, коју је народ напустио, није било никаквијех вароши, и уопште никакве прилике да би своје навике могли задовољити, то се врате натраг. Овијем упадом утврђена је у Црној Гори превласт потурчењака, тако да су и хришћани већ морали плаћати харач. Послије тога настало је неко вријеме примирје.

Крајем 17. стољећа, и како веле против његове воље, буде изабран за митрополита Данило Петровић Његош или Његуш, из племена Његуша. Њега је 1700. године посветио у Сечују, у Угарској српски патријарх Арсеније III, који је тамо избјегао за вријеме аустријског рата с Портом. За њега се прича да су га Зећани позвали да им освети нову цркву пошто су му за долазак израдили допуст у паше скадарскога, и он ослањајући се на дату му вјеру, оде да изврши своју владичанску дужност. Али тек што је стигао, Турци га вјероломно ухвате, вежу и доведу у Подгорицу, и несумњиво би га набили на колац, да се није искупио за 3000 дуката (1000 су скупили Зећани, а 2000 Црногорци, што су добили од продаје скупоцјенијех црквенијех одежда). Једно због овога, а друго што је видио да мухамеданство све јачег корјена хвата у Црној Гори, стане митрополит Данило наговарати своје земљаке да све потурчењаке, који се не хтједну покрстити, побију, или из земље истјерају, пријетећи им да ће их оставити, ако то не учине. Црногорци пристану, направе план, и једне ноћи, уочи Божића, и изврше. Сви, који се нијесу могли спасти бјекством, буду исјечени, сем малога броја онијех који се покрстише. Од овијех има и данас у Црној Гори турскијех презимена као Алић (од Алија) Хусејиновић (од Хусејина) итд., итд.

Тако се Црна Гора ослободи опасног зла које се у њеној средини ширило, и бар катунска нахија поврати своју потпуну независност. Остале нахије, ближе Турцима, плаћале су истина овда-онда Турцима неки мали данак, али су се у свему иначе држали са својом браћом.

Ово се могло догодити у првијех пет година 18. столећа, јер већ 1706. године нападну Турци из Херцеговине на Црну Гору. Тиме се на овој страни отвори мали рат, који с краткијем прекидима траје до нашијех дана. Ми ћемо овдје изређати укратко главније нападе турске и почињемо с овијем из Херцеговине.

Приповиједа се да су тада Турци сузбијени с великијем губицима, и да су Црногорци заробили много угледнијех бегова. Веле да су Црногорци ;заробљене бегове, да би им се наругали, измијењали за свиње; за свакога бега по један крмак. - Свакоме је Црногорцу сад јасно било да ништа не помаже држати се мирно, већ се мора бранити отаџбина, вјера и своје рођено огњиште. Разумљиво је да су се Црногорци поред тога освртали на све стране по осталој Европи не би ли међу непријатељима турскијем нашли себи пријатеља и савезника, чији би интереси били с њиховијем заједнички, и себе помогли. Њихову особиту пажњу морали су привући тадашњи односи између Русије и Порте, који су довели до рата. На прве вијести о рату између Русије и Турске нападну и Црногорци на турске границе. Они су већ били јако раздражили Турке против себе сјечом потурчењака, а нарочито покрштавањем њиховијех жена и дјеце (што је био највећи злочин за турску вјеру), и може се замислити колико се ово раздражење сад попело због скорашњег претрпљеног пораза, а нарочито због овог неочекиваног напада. Зато предузму да им се сад љуто освете.

Како је мир с Русијом брзо закључен, крене се већ 1712. године сераскер Ахмет-паша с великом војском (Црногорци веле са 60000) на Црну Гору. Али Црногорци су били потпуно спремни за борбу, и паша се послије више узалуднијех напада мораде повући с великијем губицима. Овијем Црна Гора доби још већи значај у очима Порте, и она одмах скупи - како Црногорци веле - двапут већу војску, да је покори и казни. Године 1714. крене се Нуман^[7]- паша Ћуприлић са 120000 војске на Црну Гору. Али су Црногорци задали Турцима толики страх, да се турски главни заповједник није надао лакој побједи и поред све своје велике силе, а знајући како је прошао његов претходник, прибјегне лукавству. Он понуди Црногорцима повољан мир, и ови то утолико прије прихвате, што су већ били чули с коликом силом на њих иде, и што су били оскудни у праху и олову. По његову тражењу пошљу му на вјеру 37 главара да преговарају. Али лукавом паши ни на ум није падало да се мири, већ да их лиши њиховијех главара и тако лакше покори. Чим су овијех 37 главара дошли у његов логор, он их похвата, и одмах нареди напад. Ова пријевара скупо је стала Црногорце. И ако су се храбро бранили, морадоше због нестанка џебане, подлећи. Турци продријеше до на Цетиње, спалише цркву и манастир, који је Данило обновио, опљачкаше и опустише села и читава племена. Један дио народа побјеже у горе да се с женама и дјецом бори на живот и смрт; други побјегоше у приморје, надајући се да код Млечића нађу заштите и склоништа. Али на жалост и ту их стигну Турци, исијеку на хиљаде заједно са женама и дјецом и око 2000 заробе. Црногорци мисле да су ова недјела Турци починили на Млетачком земљишту у споразуму с Млечанима, али прије ће бити да ови нијесу спријечили ову грубу повреду свога земљишта што су били врло слаби и јако се бојали рата с Турцима. То се види и из даљег причања Црногораца да је иста војска која је завојевала Црну Гору продужила пут обалом према Мореји, која је била Млетачка. Пошто овако сву земљу унакрст опустоше, попале и опљачкају, напусте је, и Црногорци, који су остали у животу, сиђу с планина, подигну куће и стану живјети као и прије. Погранични су Турци истина продужили да сваком згодном приликом упадају у Црну Гору, ако ништа а оно пљачке ради, али су се најчешће с крвавијем главама враћали.

Око 1767. године начини велику узбуну у овијем крајевима неки скитач, по имену Стјепан Мали. Једни веле да је био аустријски војнички бјегунац родом из Лике у Хрватској, а други, да је био Крањац. Испрва је ишао по Црној Гори као тобожњи љекар, а послије се најми као слуга код једнога човјека у општини маинској (у приморју код Будве), бавећи се и даље лијечењем. Одједном објави своме газди као највећу тајну “да је он руски цар Петар III".

Лаковјерни газда повјерује, и стане сваком приликом указивати особито поштовање своме слузи. Тако једном кад су били на једној свадби на Његушима у Црној Гори, кад је слуга узео чашу да пије, газда устане на ноге и скине капу. Црногорци узму то у подсмијех, и стану збијати шалу и с једнијем и с другијем. Познавајући их добро бојицу један упита газду: "Кад таку пошту одајеш слузи, што га нијеси љепше оденуо? Ако немаш хаљина, што нијеси дошао к мени да ти позајмим?" Други га подругљиво питаху: "Што га нијеси наоружао? Ако немаш мача, што му нијеси припасао једну качну дугу?" Итд. Међутим све се више ширио глас како по млетачком приморју тако и по Црној Гори, па и по пограничнијем турскијем крајевима: "Ту је руски цар", и нашло се много свијета који је то вјеровао.

Стјепан се Мали сад сасвим пресели у Црну Гору. - Да не би опет наступио случај да земља остане без поглавара, у Црној су Гори уобичајили да се још за живота митрополитова посвети насљедник му. У ово вријеме на челу земље био је митрополит Сава, а за насљедника му био је посвећен Василије. Које због дубоке старости, које из жудње за миром. Сава је предао управу земље своме насљеднику Василију, и повукао се у манастир Стањевиће, гдје се занимао економијом. Василије пак био је тада на путу ван земље, и то обоје добро дошло је било овом скитачу.

Ништа није помагало што је Сава оглашавао Стјепана Малог за варалицу; он је налазио све више присталица, и признали су га чак и за поглавицу земаљског. Српски патријарх из Пећи пошље му на дар скупоцјеног коња, због чега је, кад су Турци за то дознали, и сам морао побјећи у Црну Гору. Прича о цару у Црној Гори узбунила је свијет и у приморју тако да су се Млечани морали оружјем умијешати. У Рисну^[8] дође и до крвопролића. Један од најугледнијих Ришњана, неки Петар Џаја пошље такође на дар Стјепану Малом оружје и одијело с једнијем писмом. Ово је било од толико већег значаја, што је Петар сам био раније у Русији, и зато млетачке власти укоре Петра и још два рисанска капетана (Ћеловића и Корду). Ове то толико наљути да дође до оштријих ријечи, и зато их позову у Котор на одговор. Кад ови на три позива не хтједоше доћи, пошљу једног мајора са 40 војника да их пошто-пото доведу. Капетан је тајио ради чега је дошао, и кад га при повратку, ништа не слутећи, капетани испратише до лађе, намигну он војницима да ову тројицу ухвате и убаце у лађу. Ови завичу за помоћ, и Ришњани, који и дан-дањи живе под оружјем, дотрче, и стигну на вријеме те ослободе своје суграђане, а мајор побјегне с лађом праћен ватром из пушака. Ради тога млетачка влада би принуђена да узме озбиљне мере. Брзо дођоше млетачке ратне лађе под Рисан, и избаце на суво неколике хиљаде људи, и кад неколико позива осташе безуспјешни, нападну варош. Али се Ришњани из кућа тако храбро брањаху, да се трупе морадоше повући изгубивши неколико стотина мртвијех (док су од Ришњана пали само један човјек и једна жена). Тада позову на вјеру у Котор Корду, тадашњег општинског капетана. Кад су га запитали зашто је потукао дуждеву војску, он одговори да они нису били никакву дуждеву војску, већ да је нека незнана војска дошла на варош да је покори, па су се дјеца с њима посвађала и тако даље. На тај се начин он одговори, и кад је на посљедње питање: да ли би се тако и за дужда борили, одговорио да би, буде све свима опроштено.

У ово вријеме пошље - како веле по наговору Млечана и Турака - руски двор у Црну Гору једног пуномоћника (у лицу неког кнеза Долгоруког), да народу каже да је Стјепан Мали варалица. Кад овај дође, на митрополитов позив искупе се на Цетињу сви главари земаљски (осим онијех из Црмнице, гдје је у једном манастиру боравио Стјепан Мали, и тада ту се бавио), и ту на скупштини буде им објављено да је Петар Ш умро, и да је Стјепан Мали варалица. Изгледало је као да је скупштина ово повјеровала, и обећаше једни другима да о Стјепану Малом као владаоцу неће више ништа да чују. Али кад сјутрадан пуцање из пушака са сусједног брда објави његов долазак, потрчаше му сви у сусрет, мећући пушке и вичући: "Благо нама данас и довијека! Ето нашег господара!" - Дошавши на Цетиње затвори га Долгоруки и митрополит у једну ћелију на горњем поду. Стјепана то ништа не збуни. Он стаде својим стражарима говорити: "Видите да ме и сам Долгоруки признаје за цара, јер ме иначе не би затворио изнад себе већ испод себе", и друго којешта, чиме све више утврди у Црногораца заблуду да је он заиста Петар III. - Долгоруки видећи да их не може разувјерити, и да су му сви врло одани, напусти Црну Гору не свршивши ништа.

Ови догађаји даду Турцима новога повода да зарате с Црном Гором. Слути се не без разлога да су Порту на то подболи Млечани, јер у исто вријеме и они истуре војску дуж цијеле црногорске границе, да би - како се говорило - спријечили прелазак Црногораца на своје земљиште, ако би их Турци побиједили, и да тако са своје стране припомогну да их коначно истријебе. Многобројна турска војска нападне Црну Гору с три стране: са сјевера босански паша (од Никшића), с истока румелијски паша (од Подгорице), и с југа скадарски паша (од Црмнице). Развише се крвави бојеви. Црногорци су се борили као лавови, јер је било бити или не бити; али је турска сила била и сувише велика. Како се с млетачке стране с удвојеном пажњом мотрило да се у Црну Гору не унесе никакав ратни материјал, то се брзо показа осјетна оскудица у праху, и Црногорци су се морали борити с онијем што су од Турака отимали. Тако су се тукли два мјесеца. Турци опустошише и попљачкаше многа села по граници, и продријеше донекле и у унутрашњост, али до Цетиња не могоше допријети. Кад наступи јесен, многи се вратише. Црногорци кажу да им је у овом боју и сам бог помагао, јер истога дана упали гром барутне магацине и у турском логору на Црмници и у млетачком код Будве.

О Стјепану Малом, због кога се и водио овај рат, мало се што приповиједа у овијем бојевима. Само се вели да је подигао према Херцеговини неколико шанчева, који до данашњег дана носе његово име. Свакојако није се показао онакав како се хвалисао.

Како су Турци тражили да им се Стјепан изда, а Црногорци нити су могли то учинити, нити онако просто одбити, то реку да је у боју погинуо, и за већу тврђу пошљу им његова коња кога му је поклонио српски патријарх, а њега самога сакрију.

Стјепан Мали владао је у Црној Гори у свему око четири године, и Црногорци су га у свему и свачему слушали и покоравали му се. Приповиједају да је стријељао два човјека због крађе, па је метнуо на један камен крај пута из Црне Горе у Котор, којим је сваки дан пролазило много народа, 10 дуката и један сребрњак, и те су ствари мјесецима лежале на свом мјесту, и нико се није усудио да их се дотакне. Ипак је својијем држањем за вријеме рата с Турцима много изгубио од свог пређашњег угледа. Жалостан је његов свршетак. При паљењу неке мине рани се и изгуби очи. Док је тако слијеп живио у манастиру, скадарски паша поткупи његова слугу, по рођењу Грка, који га је у болести служио и његовао, да га смакне.

Овај улучивши згодну прилику закоље Стјепана на спавању. Затвори собу и рече укућанима да не праве ларму, јер је господару метнуо нешто на очи, па треба у миру да лежи, и да не улазе у собу док се он не врати. Кад овај послије више сахати не дође, обију врата, и нађу Стјепана мртва у крви у кревету.

1785. године подигне се опет Махмуд-паша скадарски с великом војском на Црну Гору. Учинило му се да је згодна прилика, јер се поглавица земаљски, 1777. године у Карловцима у Сријему посвећени митрополит Петар Петровић Његош, тада бавио ван Црне Горе. Ово је по Турке било заиста врло повољно, и паша с великом силом продре до на Цетиње, и спали и опљачка многа села. Али како се у овој и иначе сиромашној земљи војска није могла одржати, то је наскоро морао помишљати на повратак. Не усуђујући се да се врати истијем путем, упути се, као прије Ћуприлић, преко приморја. У Црној се Гори опет поврати стари живот.

У вријеме посљедњег руско-аустријског рата с Турском (1787-1791) Црногорци с аустријскијем мајором Вукасовићем нападну на Турке, и тако поново навуку на себе гњев Портин. Пошто је мир с Аустријом закључен, крене се 1796. године Махмуд-паша поново на Црну Гору. Био је и други повод рату: што су пограничне нахије престале од овога рата да плаћају Турцима данак, који су дотле плаћали. Али Махмуд-паша нађе Црногорце не онако као прије 10 година. Међу њима је био митрополит Петар, који их је с крстом у једној и мачем у другој руци лично предводио. Тек што је паша ушао у планине, буде са свију страна нападнут, до ноге потучен, и једва се и сам рањен бјекством спасе. Охолог пашу, који је потукао султанову војску и о себи мислио да је непобједан, ово јако заболи. Жедан освете скупи на брзу руку двапут већу војску, и већ послије три мјесеца поново навали на Црну Гору. Али с истом срећом. Не само што му војска буде потучена већ и он сам у боју погине. Његова глава заједно са сабљом и фишеклијама и данас се чува на Цетињу и показује као знак побједе.

Од овога времена почиње ново доба за Црну Гору. Отад почиње њена независност. Никакав данак нити је тражен нити даван, и погранични Турци већ се навикоше да на Црну Гору гледају као на туђу државу. Како ова независност није призната никаквијем уговором о миру с Портом, већ је стварно сама од себе постала, то су Турци и даље полагали право на Црну Гору. Џелалудин, паша босански, који је грозном сјечом и вјешањем успоставио султанову власт у Босни, науми 1821. године да покори и Црну Гору, и пошље једну војску на Морачу. Црногорци намамивши је у кланце онијех крајева, нападну је и одрже побједу. Познати велики везир Решид-паша, који је покорио Арбанију и Босну, предузме 1832. године да покори и Црну Гору. Ове догађаје ћемо испричати по Ранкеу (в. његов Politische Zeitschrift 834. 2. Bd. 2. Heft).

“Изгледи на успјех били су за Решида врло повољни. Стари владика, кога су у по некијем путописима описивали, чувен у цијелој Европи, био је умро 1830. године у дубокој старости. За насљедника своје власти оставио је свога синовца, и било је сумњиво, да ли ће се овај умјети исто тако бранити, као што је стари умио.

Чим је савладао Мустафу, Решид позове насљедника Петрова да се покори. Он је као обично и пријетио и обећавао. Захтијевао је да поглавар Црне Горе изиђе пред великог везира, и он ће га с добријем препорукама послати у Цариград, гдје ће добити кнежевски берат, као што га је добио и поглавица Србије. Не хтједне ли то учинити, напашће га страшном војском и коначно уништити.

Али њега пријетње не уплашише, обећања му не поласкаше. Одавно има поглавица црногорски већу независност него српски кнез. Берат му не треба, док његов народ може бранити своју слободу; а кад то више не могне, неће му помоћи никакав берат. Он није држао ни да је потребно да озбиљно одговара. Црногорци пак зачуђени оваквим тражењем, смијали су се. Турци сад нападну оружјем. По заповијести великог везира нови скадарски паша Намик-Али пошље против Црногорскијех кланаца 7000 људи. Син пашин их је предводио.

Црногорци су безбрижно чували овце у планинама, и нијесу се ни послије оне опомене ништа спремили. Турци навале изненада, и прво село на које су наишли - Мартиниће - нађу готово сасвијем напуштено.

Само 24 човјека била су код куће. И ако их је тако мало било, они се одупријеше. Десет их изгину, а сви се остали ранише. Изгледало је да је бар ово село изгубљено, и већ неке куће бјеху у пламену и неколико људи без оружја похватано, кад стигоше остали људи с планина. С брда на брдо одјекну поклич за помоћ. Сусједне општине дотрчаше. Радован Пуљев, страшни главар овијех крајева, доведе сто људи од Брнице (Bernitza); готово толико исто дође од Лача (?Lacse) и од Брајовића. Све је то истина било мало, али ипак у онакијем брдима довољно да се отпочне крвава борба. Скадарски паша пропаде, јер га изневјерише његови Арбанаси; Бошњаци бише побијеђени, јер се раздвојише. Црногорци, ма колико да су били мали бројем, нарочито у овијем селима, били су сви као један човјек. О издаји није било ни помена. И овај пут пошло им је за руком да отјерају Турке. Турци одведоше собом заробљенике, али Црногорци показаше 50 одсјеченијех глава. Али овом храбром народу није било доста што су се одбранили од непријатеља; они су хтјели да се освете. Једно од племена - Кучи - нападе турско село Тузе, и врати се тек пошто га је опљачкало и попалило.

Али и Намик-паша није се тако брзо задовољио. Рат поче на цијелој граници. На по неко село нападали су Турци али су увијек били одбијени.

Можемо рачунати да се ови ратови бар од 1604. године тако понављају. Још тада је био један паша у Скадру, који, кад му је одбијен уобичајени дар, продре у Љешкопоље и опустоши неколико села. Како су му онда његовог ћају и нешто људи побили и срећно се одбранили, тако су стољећима често морали чинити! Колико ли су пута на својим шанчевима подизали олтаре, и кад је пред њима свештеник клечећи вршио службу божју, морао је носити опасан мач, да би могао скочити на одбрану, ако би био нападнут. Колико ли ће пута то и убудуће морати чинити.

И тада би велики везир још један општи и силан напад против њих предузео, да није избио мисирски рат. Султан се надао да ће му и Азију утврдити онај који му је Европу потчинио; он посла Решида и његову побједоносну војску против Ибрахима.

У почетку овога стољећа добише Црногорци неочекивано новог непријатеља на западној страни - Французе. И поред свијех похвала, које Црногорци и данас одају француској управи, и поред свијех обећања и пријетњи, они се с њима не могоше сложити. Иако су закључили праве уговоре о миру Црногорци никако не могоше пристати да приме француског конзула у своју земљу, већ штавише помогоше Русе и Енглезе да их побиједе, и отјерају из њихова сусједства.

Завршавајући овијем опис ратне историје црногорске, сад да видимо какав им је.

IV Начин правитељства

Цијени се да у Црној Гори има на 100000 душа са 15000 пушака. У Црној Гори има трагова свијех облика управе, па и опет је ово у Европи можда једино друштво људи које нема никаква правитељства у правом смислу те ријечи. Ја ћу то покушати да пространије изложим, па нека читатељи пресуде да ли је тако.

Највећа је личност међу Црногорцима митрополит или владика. Њему се обраћа ријечима: "Свети владико"; а иначе у међусобном говору зову га и господар. Његова је обична титула: владика црногорски и брдски; често се уз ријеч владика додаје: и управитељ, У јавним пак духовним актима поред ове има титула: митрополит скендериски (скадарски пашалук) и приморски. Вијала у горе поменутом опису путовања по Црној Гори неправо каже "да је ова титула самовласно узета". Она је историјска, јер се повлачи још из оног доба када су претходници црногорскијех владика заиста били духовни пастири тијех крајева. Познато је да има више такијех случајева. Особито римске владике често носе титуле такијех крајева, гдје се данас о њима ништа не зна. Није тако с црногорскијем владикама. Они су до нашијех дана управљали духовнијем пословима у приморју од дубровачке области до турске границе. Скоро све данас живе тамошње попове рукоположио је, прије пет година умрли, владика црногорски Петар, и до 1808. године он је рукополагао попове и за Далмацију, као што је то речено у Wiener Jahrbьcher (г, 1826). - Изгледа да су Млечани промијенили доцније своју политику према Црној Гори, јер су увидјели (као и друге с турском граничне државе) корист за себе од једног таког народа, и радо су остављали црногорском владици вршење духовне власти, што су много држали до тога што су Црногорци с приморцима били сродни вјером, језиком итд. Откако су Французи заузели ове крајеве, црногорски је владика изгубио то право, јер се, као што је речено, није могао с њима сложити у политици, и они му забране да врши дотадашњу духовну власт у тијем крајевима. (Доцније су Французи наименовали нарочитога владику за Далмацију и Боку).

Као што смо видјели почетком 16. стољећа уведена је с митрополитом Ђерманом духовна управа (теократија) у Црној Гори, а од митрополита Данила прешло је ово достојанство у насљеђе на породицу Петровића из племена Његуша у катунској нахији. Од овога времена владика је имао права да из своје породице изабере себи насљедника. Садашњи црногорски владика сједи на Цетињу, као и његов претходник, оснивач духовне управе. Откако су Турци 1623. године спалили манастир који је подигао Иван Црнојевић, сједили су митрополити понајвише на планини Ловћену или на његовој источној страни у љетњиковцу Иванову, или на југозападној страни у манастиру на Стањевићима, и по другијем мјестима с ове стране. Народне скупштине с митрополитом окупљале су се увијек на Цетињу.

Посљедњи владика Петар (умро 18. октобра 1830. г.) живио је у Стањевићима док се нијесу појавили Французи у Котору и Будви. Како он, као што је речено, није био добро с Французима, а тај манастир је био удаљен од Будве само неколико сахати, то се он, бојећи се да га Французи као папу не ухвате и одведу у Француску, пресели на Цетиње. На Стањевићима остане само толико људи, колико је било потребно да обрађују поља и воде економију. У најновије вријеме, а особито од смрти владичине, аустријска влада полаже право на Стањевиће, али Црногорци протестују против тога. - Оба манастира о којима је ријеч, далеко изостају иза обичнијех манастира у Србији и у Сријему; и сам владика живи врло просто, да не речем сиротињски. Његови главни и готово једини дохоци су од земље коју је завјештао Иван, од манастира Стањевића и неколико другијех у околини Будве, и од удјела у добитi од риболова на Скадарском језеру.

Осим владике свака нахија има једног сердара, а свако племе једног војводу, кнеза и барјактара, и сва ова звања су насљедна у некијем породицама. Осим овијех има у сваком племену знатнијих људи који уживају неки углед и зову се главарима.

Поред владике био је до 1832. године и свјетовни поглавар, који се звао гувернадур. И ово звање било је насљедно у породици Радоњића из племена Његуша. По свој прилици ово је звање у Црној Гори одскора, али кад је и како је постало, не зна се.^[9]

Посљедњи гувернадур протјеран је заједно са породицом поменуте године (1832) из земље, јер је оптужен да је покушао послије смрти владике Петра да себи присвоји и духовну и свјетовну власт.

Али сва ова звања, која лијепо звуче, у Црној су Гори просте титуле и ништа више. Ниједно није скопчано с каквијем дохотком, нити даје икаква права над другијем Црногорцима. Овдје влада највећа једнакост којој равне можда нема у цијелом свијету. И најсиромашнији може свакоме одговорити: "Ја нијесам ни мањи од тебе ни од горега рода."

Ако Црногорац за дан убије десет људи, нико нема права да га за то ухвати и затвори. Ни владика то не може никоме наредити; он може само ово или оно савјетовати на основу вјере, и пријетити вјерским казнама. Није риједак случај да даровима мора придобијати за своје мишљење људе од већег утицаја.

Ради договора о јавнијем пословима скупљале су се скупштине како у појединијем племенима и нахијама, тако и из цијеле земље на Цетињу. Али и ту је сваки, нарочито ако је био из јаке породице, против стотину гласова могао рећи: "ово или оно ја нећу", из простог разлога, што му се то није свиђало; или могао је и обећати, а послије не водити рачуна да ријеч одржи.

Ништа није лакше него Црногорце наговорити на рат - једно стога што су с оружјем одрасли, и што им је рат пријатно занимање као и друго; и друго због пљачке. Они су за њом тако пожудни да и имућан човјек, само да би какву ситницу упљачкао, излаже свој живот очигледној опасности. Како је међу њима немогуће завести строгу послушност ни у рату, то се не може очекивати од Црногораца таквијех успјеха у нападу, као што су у одбрани толико пута показивали велику храброст, неустрашивост и потцјењивање живота.

Међусобне свађе обично расправљају судом, који завађене стране по свом нахођењу бирају. При избору судија гледа се само на личност, на његову рјечитост и памет, а да ли ће он бити нпр. из племена онога с којим је у свађи, на то се ништа не гледа; Црногорац се не боји, да ће му криво пресудити. У осамнаестој српској народној пјесми у 3. књизи пјева се о распри због диобе насљедства међу потурчењацима на Ободу, и како су позвали за судије да им пресуде хришћане из Црне Горе и приморја. Иако је то поетски опис, узет је вјерно и истинито из живота народног.^[10]

Ни одијелом ни начином живота не разликују се главари од осталијех Црногораца. Ни сам отац и браћа владичина не одликују се ношњом од другијех. Једина права главара била су да сједе у челу софре и први да пију; да се узимају за судије при распрама, зашто су им завађене странке плаћале награду; да руководе вијећањима на скупштинама, али и у рату да су на челу војске и примјером и рјечитошћу да је на борбу подстичу. - У Црној Гори рјечитост има врло велики значај. Један главар без ње није ништа. И најсиромашнији и најнезнатнији може се помоћу рјечитости умијешати међу главаре, и цијела ће га нахија слушати.

Као год што Црногорци не трпе никога да им заповиједа и држи их у стези, исто тако неће да плаћају никакав данак. Садашњи владика покушао је да уведе да свака кућа плаћа 2 фор. ср. ради покрића најпотребнијих јавнијех издатака, и да о томе данку сам народ води рачун, али није могао. "Ако ћемо плаћати данак - говорили су људи - дајимо га Турцима, па се не морамо с њима бити." Два су узрока што су Црногорци добили овако чудно појимање о данку. Прво што је раније у Турској само раја плаћала данак, а не и Турци, па су хришћани мислили да и они не би плаћали да имају своје царство и управу; и друго, док су раније плаћали Турцима данак, владике и други главари да би их подстакли на ослобођење говорили су им да је плаћање данка једна срамота.

Кад овако, као што смо показали, у Црној Гори нема никакве власти, која би заштићавала од насиља и неправди, то је сваки остављен самом себи, и зато је овдје крвна освета постала света дужност. Не само најближи сродници већ читава села, племена и нахије осјећају дужност које се не могу одрећи, да освете убиство или увреду свога човјека. Ако неко из једне нахије убије кога из друге, нахија убијеног каже: "Та нам је нахија дужна једну главу, и тај ће дуг несумњиво платити." Исто је то ако се у једној нахији деси убиство између два племена, и исто тако између два села истог племена, и између породице истог села све до најближијех крвнијех рођака. Тако нпр. ако би од два брата један убио свога оца, то би други био дужан да смрт свога оца освети на свом рођеном брату. Такав дуг мора се платити (главом или новцем) макар послије сто година. Рођаци имају обичај да крваве хаљине убијенога чувају, и износе их пред своје да би их подстицали на освету. Ово нарочито чине матере малољетне дјеце, да им их, кад одрасту, покажу. Приповиједају многе случајеве да старјешина породице и на смртној постељи оставља као аманет извршење освете. Ако неко из једне општине убије неког из друге у некој трећој општини, то општина убијенога ступа у крв не само са другом него и с овом трећом општином што је допустила да се убиство изврши. При освети кривац се много не тражи, већ први који падне шака из те нахије, племена, села или породице мора то платити. Само освета не смије бити мања од увреде, штавише, уколико је ова већа, утолико је већа част за осветника. Ако је кривац какав незнатан човјек, то се на њему освета нарочито не врши; већ се за то бира каква угледнија личност. Има истина стари закон да се освета не врши, ако се неко ухвати у крађи и буде убијен; али се то не држи, већ се обично свети и највећи зликовац, и најнезнатнија личност исто као какав сердар или најчеститији поп. Често се на жалост дешава да кад један човјек овако падне као жртва освете, његови теже да га опет освете, и тако даље. Зато су неке нахије, племена, села и породице годинама у завади. Некад се та завада састоји у томе што се чувају од свога противника; а некада се изводи прави грађански рат, тако да се на стотине људи данима између себе бију, једни другима пале и руше куће и друге зграде, отимају стоку, сијеку воћке, уништавају плодове, усјеве, изворе и бунаре; само се штеде цркве. Тако једно убиство често повуче за собом педесет до сто другијех. - Ако се види да је једно јаче племе надвладало слабије и хоће да га уништи, тада се умијешају друга племена да заштите слабије. Уосталом због тога се још одавно мања племена и села међу собом удружују, да би се у даном случају изједначили с већима. Ако се деси да неко из мање породице убије неког из велике, то се некад догађа да се рођаци из страха одреку убице, и да би били на миру морају при том нешто платити. Тада је само убица изложен освети и принуђен је да бјежи. Он обично оде у другу општину. Дешава се некад и то да онај који има право и дужност да се освети, ако је из слабе породице, а кривац из јаке и у сусједству, побјегне у другу општину и отуда гледа да се освети. - Често се за неки одређени рок утврди мир, нарочито ако нпр. завађене општине имају заједничке њиве, или у сусједству, да би их могле обрадити. Ако је једној страни више стало до мира него другој, то та страна мора другој нешто за то платити. Кад нападне спољни непријатељ, мир сам по себи настаје за све унутрашње заваде. У свима овијем крвавијем завадама жене не узимају никаква учешћа; оне могу без икакве опасности и у свима приликама ићи куд год хоће.

Ако се непријатељске општине или породице уморе да живе у свађи, или ако се по тражењу једне или друге стране умијеша неко трећи (а на првом мјесту владика држи да му је то дужност), онда се приступа мирењу. Обје стране изаберу судије, који пажљиво изброје мртве и рањене, као и другу почињену штету, упореде све и оној страни, која је горе прошла, друга страна мора дати новчану накнаду. Глава се обично цијени 132 дуката, 4 цванцика и 1 пару, која се располови и једна половина привеже на уговор о миру. Одсјечена рука или нога и друга рана од које се остаје немоћан за тежи рад, цијени се половину главе, друге ране су сразмерно јефтиније. Необична је хладнокрвност којом говоре парничне стране заступајући своју ствар. Може ту бити на стотине људи, никад говорника не прекидају; не прекидају га ни онда кад он, као шо се често дешава, то прекидање изазива питајући: "Зар није тако, браћо?" Или; "Зар није овако било?" Тек кад сврши свој говор, и пошто на изрично питање противне стране изјави да је све казао, почне један од друге стране да говори. При оваком мирењу износе се често ствари од прије сто година, и које се само по предању знају. И не може им се тачно одредити вријеме кад су учињене, ја ћу овде споменути примјера ради само један случај.

Приповиједају да је недавно у приморју (код Котора) у оваком случају једна општина тражила од друге 50 дуката, што је једна њихова дјевојка, која је ишла кроз њихово село, била псована од млетачкијех војника, а они се нијесу за њу заступили. Да би дознали кад се то догодило, запитају најстаријег човјека у селу, старца од близу 70 година, шта он о томе зна. Он им одговори да се опомиње како је у раној младости слушао да се о томе говори.

Оно што се не може доказати мора се утврдити заклетвом. Особитијем начином врши се ово заклињање. Сви који треба да се закуну, сједну по реду у цркви, а противна страна остане стојећи. Један од њих који је добар говорник ступи с крстом у руци и пољубивши га пружи га према онима што сједе, и стане их овако проклињати, ако су криво говорили, нпр.: дабогда вашу дјецу не подигли; дабогда вам се скаменило сјеме у њиви, плод у стоци, дјеца у женама; дабогда вас губа разгубала, а сваки човјек бјежао од вас; дабогда никаке среће не имали итд. а они што сједе непрестано вичу "амин". Противна страна има право тражити не само колико се људи мора заклети него и који то треба да буду. Често се одређује и колико дјеце родитељи треба да доведу и поред себе метну. Да би читатељи добили јасну слику овога колико особитог толико и занимљивог обичаја заклињања, нека ми допусте да прикажем неке случајеве које сам сам својим очима гледао и ушима слушао. Отприлике прије три године служило је једно момче из племена Грађана (у ријечкој нахији) у једнога сељака у Паштровићима у приморју. Кад је једне ноћи спавао с оба газдина сина у некој згради у пољу, појави се ватра и он погине, а оба сина газдина се спасу. Аустријске власти из Будве прегледају мртваца и не нашавши никаква узрока да посумњају друго што, него да је случајно у пламену погинуо, одмах га сахране. Пошто је сахрањен, дођу његови саплеменици, откопају га, узму му главу и однесу са собом у Црну Гору, и објаве да је намјерно лишен живота, и да су им Паштровићи дужни једну главу. Паштровићи нијесу могли мирно обрађивати своја поља, јер је сваки био у опасности да изгуби главу. Кад им се досади тако у страху живјети, затраже да се мире. Изасланици оба племена састану се на Цетињу и послије обостраног испитивања и разгледања полуспаљене лобање, која је била разбијена по свој прилици од камена којим је зграда била покривена, буде одлучено да одређеног дана дођу на Цетиње 24 Паштровића са дванаесторо дјеце, да се куну, да је човјек изгубио живот без њихове кривице. У случају да на то не пристану, дужни су за убиство платити једну главу, и још половину више, што су га тако спалили. Паштровићи се закуну, и свађа престане. - Други случај десио се у исто доба. Један човјек из једног племена нађен је мртав близу једне куће другог племена. Његови саплеменици одмах објаве да је убијен, утолико прије, што су, веле, на лешу нашли и друге знаке повреде. Али људи из ове куће и њихови саплеменици кажу да је он хтио да убије псето, и случајно себе погодио. Племе убијенога с овијем се не задовољи. Оно је још раније било дужно једну главу другом племену, и хтјело је новијем тражењем да одужи стари дуг. Да би се утврдило која је страна у праву, морало се по тражењу противне стране племе убијенога клети да је њихов човјек заиста убијен од другог племена. - Из овога се примјера види да се људи некад куну и ако нијесу сигурни (што је често и немогуће) да су у праву, већ просто то чине на вјеру и повјерење другијех људи. Због тога главари, а особито попови прво позову у цркву оне људе по чијим се исказима заклетва полаже, и објасне им важност заклетве и опомену их да лажју не губе спас душе и кажу праву истину. Тек послије тога приступа се заклетви. - Ти су људи у првом случају били вазда са синовима, а у другом они који су погинулог гола видјели и разгледали.

Може овај начин заклетве и доказивања кривице или невиности и изгледати необичан, али се не може порећи да је овај обичај и потребан и користан због особитијех прилика у Црној Гори, јер су њиме многа зла прекраћена.

На свршетку измирења стану обје стране једна према другој, и један судија, који није у ствар умијешан, приводи једног по једног с једне стране к једном по једном с друге стране да се пољубе. При томе се нарочито пази да се пољубе једнак с једнакијем, тј. најбујнији с најбујнијим, мирнији с мирнијим. Вршећи то он извади сваком иза појаса пушку или велики нож, метне све оружје на гомилу, и врати сваком своје кад обје стране исплате судијама награду, која се обично с главном ствари утврди и објави. Послије тога добију стране писану пресуду (акт измирења) на коју се, као што је речено, о конац објеси пола паре, и коју обично владика потврди.

Теже је и с много је више формалности скопчано мирење породица и појединијех људи. При мирењу читавијех општина не гледа се много ни на убицу ни на осветника; општа ствар потискује личну. Страсти које при мирењу људи ствар отежавају, не узимају се у обзир при мирењу општина. Цијена је глави истина утврђена и позната, али због частољубља није увијек лако увријеђену страну привољети да се примањем новца измири за изгубљену главу. Штавише често се дешава да положени новац годинама лежи код каквог посредника, и сваки пут, кад се увријеђеном понуди, он одговара да за новац не продаје главу свога брата, сина итд. Понекад увријеђени тражи преко тога као погодбу за измирење и даре, које знају да им противна страна и поред најбоље воље не може дати, нпр. какву хаљину од овога, или комад оружја од онога (као што је у 23. и 24. народној пјесми 4. књиге Бан Задранин тражио је од Вука Анђелића између осталога три коња турскијех јунака^[11].

Значајан је обичај да убилац уз измирење моли противника да му буде крштени кум. То је свакојако једно због тога да би га лакше на мирење приволио, а друго да би од дотадашњег непријатеља начинио искреног пријатеља. Понекад по више дана узастопце иду жене, дванаест на броју, с малом дјецом у колијевкама, и куме га богом и светијем Јованом да се измири. На завршетку кад се измирење сврши обично мора убилац појавити се на кољенима пред увријеђеним, с убилачкијем оружјем о врату и закумити га богом и светијем Јованом да му опрости. Увријеђени га подигне, скине му с врата оружје (које остави на страну, и послије обично задржи себи), пољуби га и каже да му прашта. Од тога тренутка престаје свако непријатељство, и дотадашњи противници често постану таки пријатељи какви можда никад не би били да није било међу њима овог непријатељства.

Свако овако измирење завршава се заједничком гозбом о трошку убилчеву заједно с посредницима обију страна. Често се дешава да они који су прије с крајњим упорством противили се измирењу, и сваки приједлог охоло одбијали, или немогуће услове постављали, кад су на измирење пристали, одмах послије тога све су куму поклоњали. Уосталом при oвакијем случајевима није се плаћање увијек у готовом новцу чинило, већ су примали и друге ствари, а нарочито оружје, које су прилагали и пријатељи и рођаци кривчеви, а противна страна примала је често у двоструку и троструку вриједност.

Иако из другијех обзира, али у Црној се Гори исто тако чувају да не изврше убиство, као и у осталој просвијећеној Европи. А то је зато што се крвна освета врло строго примјењује, па не само што је убичев живот у сталној опасности него је он и јако стијешњен у раду и кретању, и ако му пође за руком да се тога ослободи, мора у сваком случају добро платити. Зато кад се у друштву посвађају, и кад се у свађи прихвате оружја, сви, особито старији и паметнији, повичу: "Не у крв, бог ти и свети Јован!"

Без сумње и ради крвне освете Црногорци много држе (више него Срби у Србији) до тога да се зову по имену породице. Они се зову не само по очеву имену и по имену породице већ и по имену племена, нпр. Саво Марков Петровић Његуш. Ако би сад неко овога убио, убилац би био дужан крв не само рођацима сина Сава и његова оца Марка већ и цијелој породици Петровића и племену Његуша. Ако племе има гране са нарочитијем именима, као нпр. што се Цетиње дијели на Бајице и Доњи крај, то се и оно додаје; нпр. Ђико Милов Мартиновић Бајица Цетињанин.

Није никако чудо што у оваком безвлашћу које влада у Црној Гори нико неће ни корака учинити без оружја. И све домаће послове (као ношење воде и дрва) Црногорац врши с пушком и ножем за појасом и никад без дуге пушке о рамену. Дјеца од десете године почињу носити оружје, и пушка је увијек пуна са зрном (друкчије се у Црној Гори и у Турској и не носи). Становништво се једне општине само броји бројем пушака (људи који могу носити оружје). Женске оружја не носе, али ипак су ми причали да је једна дјевојка у Пиперима осветила свога брата, и од тада није оставила оружја.

Свако ће без даљег разлагања признати да овако стање никако није угодно, нити му се може завидјети, већ штавише да је врло жалосно. То су увидјеле и црногорске владике, нарочито они из новијега времена, и жељели су да то стање поправе. Од свију највише је на томе радио скоро преминули владика Петар. Одмах послије побједе над Махмуд-пашом, кад је тиме обезбијеђена црногорска независност, мислио је он на уређење најпотребнијих основа за грађански поредак у земљи. Он је сам саставио нешто закона, трудећи се да га што је могуће више доведе у склад с навикама Црногораца. Он се трудио да у свакој нахији уведе неку врсту жандармерије под турским називом кулук, и од најугледнијих главара да састави врховни суд земаљски.

Али као што су од вајкада и свуда сви покушаји преображаја наилазили на тешкоће, тако је и овај човјекољубиви и патриотички владика наишао на највеће препреке, и ништа није могао учинити. Али и сами покушаји ријетко су кад без икакве користи, а владика није био човјек кога су тешкоће могле брзо одвратити од његовијех намјера. Он је непрестано чинио све нове покушаје да оствари своје просвјетитељске планове, и врло је могуће да би напосљетку и успио, да бог није друкчије одредио. Дође смрт и учини крај овом неуморном владичину раду, који би за Црну Гору био од неоцијењене користи. Заиста је вриједно коју више рећи о посљедњим данима овог знаменитог човјека.

У октобру 1830. године он је осјетио да јако слаби, и позове угледније земаљске главаре к себи на Цетиње. Он им објави да је његов последњи час дошао, и препоручи им слогу и добру вољу за увођење законског поретка. Затијем им препоручи свога насљедника, сина једнога од своје браће, коме је тада било једва 18 година, и који је још носио свјетовне хаљине. Закле све Црногорце како усмено тако и писмено у своме тестаменту да на његову ковчегу ухвате вјеру да ће држати мир међу нахијама, племенима, селима, породицама и између појединијех људи за шест мјесеци, да би за то вријеме могли провести унутрашње уређење, и навикли се на промјену управитеља. Пошто је све уредио и по закону се припремио за смрт, 18. октобра послије подне огрије се у кујни (јер на другом мјесту у кући није било ватре), и уђе с главарима у своју ћелију, гдје је као прави пустињак живио, легне на постељу и разговарајући се издахне мирно, без болова и боловања. Било му је преко 80 година.

Одмах сјутрадан главари обуку његова насљедника у свештеничко одијело и са покојниковим штапом у руци прикажу га народу као новог управитеља на гувну Ивана Црнојевића.

Тек што се вијест о смрти владичиној разнијела, навале на Цетиње Црногорци са свију страна да се исплачу и искукају на ковчегу владичину, кога су као свеца^[12] поштовали, и који је њима пола стољећа тако мудро и тако сретно управљао. По завјету владичину остављеном у тестаменту утврде мир у цијелој земљи и за већу тврђу братски се изљубе у цркви на ковчегу његову представници нахија, племена, села, породица као и поједини људи.

По допуштењу Мустафа-паше скадарског дође владика призренски на црногорску границу и рукоположи младог насљедника у чин јерођакона, јеромонаха и произведе га за архимандрита. Свјетовно име било му је Радоје, а у калуђерству доби име свога претходника - Петар. Тек 1833. године посвећен је за владику у Петрограду (6. августа). То је човјек талентован, велики патриота и врло образован; свакојако то је најученији владика кога су Црногорци икад имали. Он је већ дао неколико пјесама које ни у чему не уступају другима што их има у новијој српској поезији. По спољашњости то је можда највиши и најљепши човјек у Црној Гори, а Црногорци висином раста не уступају можда ниједном народу у Европи.

С чврстом вољом прихвати нови управитељ цивилизаторске планове свога претходника, и у прољеће 1831. године коракнуло се знатно напријед. По наређењу умрлог владике мјесто пређашњег врховног суда састављен је сенат од најугледнијих главара, а мјесто кулука - гвардија од 135 људи. Још се прикупљало 15 перјаника из разнијех нахија на службу владици и сенату. Сенат је имао да врши највећу власт у земљи, гвардија да расправља ситније спорове (о већима да извјештава сенат) и да води бригу о извршењу сенатскијех заповијести и одлука. Сенаторима је одређено 80 фор. ср. годишње плате, и брашна за хљеб; члановима гвардије само по 60 фор. ср. а перјаницама нешто више, јер су службом одвојени од својијех кућа. Али је сад хтио сваки да добије по једно тако мјесто, а зато је одлучено, да се сва ова мјеста сваке године замјењују новијем људима.

Тако је бар нека врста владе основана, и њен је први посао био да измири дотадашње заваде,