Вук Стеф. Караџић

Милош Обреновић, књаз Сербији, или грађа за српску историју нашега времена

Последњи догађај народа нашега у Србији Раић спомиње, како су Грци 1765 године укинули Српску патријаршију (као што је назначено у лањскоме мом забавнику^[9] на страни 114). Од тога времена до 1788 године живели су Срби под Турцима, од прилике, као што је казано у моме лањском забавнику од стране 78 до 120. Године 1788 на позивање ћесара Јосифа II. устану на Турке, и сами Турке по Београдском пашалуку сатерају у градове и попале вароши и паланке. Кад у том војска Турска навали у Србију, а Немачка још не стигла, онда се народ прости стане предавати, а четобаше и знатнији војници побегну у Срем и у Банат (тада је Црни Ђорђије убио свога оца, Петронију^[10] што није тео с њиме да бежи у Срем). Кад Немци по том пређу у Србију и подигну Српски фрајкор, под обрштером Мијаљевићем, млоги и ондашњи Срби постану капетани, н. п. Радич Петровић, из Левча из села Свиоковца, Марјан Јовановић, из Левча из села Ланишта, два брата (Јован и Петар) Чардаклије, од некуд с Арнаутске границе, Дели-Ђорђије; но од свију је ови био најзнатнији капетан Коча, из Левча из села Пањевца. Он је из најпре трговао свињама, па се на годину пред рат завади нешто с Турцима, и утече у Банат; а у почетку рата пређе опет у Србију, и побуни народ против Турака; зато се у Србији, особито по доњим крајевима, онај рат и данашњи дан зове Кочина крајина. Кад су Турци продрли у Банат, он је с неколико стотина своји фрајкора чувао Дунав више Пореча (из Немачке стране према Доброј). Дошавши Турци у Пореч, поручивали су му, да се уклони с пута, додајући, да је војска Немачка утекла к Темишвару, а он сам не може се упрети царској сили; но он то није тео да верује и да послуша, него, уздајући се у своју дојакошњу срећу, и мислећи, како стану пушке пуцати, да ће му војска Немачка (за коју је знао, да је негде близу било) доћи у помоћ, с неколико стотина људи дочека Турску силу. Док су се једни Турци с њим тукли, други зађу, те га опколе, и с оне стране, од куд је мислио, да ће му доћи Немачка војска у помоћ, ударе Турски пешаци. После дугога и страшнога боја и јуришања увате Турци Кочу жива са шездесет фрајкора (а остали сви изгину), и одведу ји на Текије (према Ршави), те ји онде понабијају на коље.

[9] [10]

Како су Немци 1791 године начинили с Турцима мир; како су баше 1801 године убиле Аџи-Мустај-пашу; како су Срби по том, у почетку године 1804, устали на даије, и докле су те године дошли; то је све описано у овогодишњему^[11] мом забавнику од стране 136 до 221.

[11]

Како су Срби с Бећир-пашом мир начинили, онако им је и трајао. Српске се старешине одма по Божићу (1805 године) стану купити око Београда, као ђоја да се договарају с Турцима, а управо да ји чувају и да гледају каку штету да им чине. Српски посланици из Русије донесу (у почетку месеца Февруарија) повољне гласове. По том се учини у Остружњици скупштина, на којој се изберу нови посланици (опет Чардаклија, и Стефан Живковић и прота из Шопића) и опреме у Цариград, да ишту, да Срби Турскоме цару плаћају одсеком у име свију дација, а у земљи сами да суде и да управљају, и још за поуздану тврђу да им се даду и градови. У том Кара-Ђорђије очисти и наију Пожешку од Турака, а Јаков Ненадовић и Милан Обреновић опколе Ужице, које им се преда као и Шабац и Смедерево; око Сокола такођер се поставе страже. И тако устане сав Београдски пашалук.

Турци се у Цариграду на искање Српско расрде, па им посланике метну под стражу, а Нишкоме се паши, Афису, заповеди, да иде с војском у Београд, и да гледа од народа оружје да покупи. Живковић се некако излаже из Цариграда, као ђоја да каже народу, да се не противе Афис-паши; но он, дошавши у Србију, каже старешинама, како јест, а народ прости превари, да Афис-паша иде против царске воље, и да су њега из Цариграда зато послали напред, да то каже народу, и да гледају, да не пуштају Афис-паше међу се. У почетку месеца Августа удари Афис-паша са двадесет иљада војске, но Срби, преправљени, дочекају га на Иванковцу, између Параћина и Ћуприје, те га тако разбију и узбију на траг, да у Нишу од жалости и срамоте умре на пречац. По том Срби учине у Борку скупштину и поставе сенат, који се из почетка звао синод или скупштина, а на печату је имао натпис: „Правителствующiй Совѣтъ Сербскiй.“ У сенату је свака наија имала по једнога свог сенатора, кога је она сама избирала. Сенат је најпре био у манастиру Вољавчи, по том се премести у Боговађу.

На свршетку ове (1805) године убије некакав Турчин у Смедереву Ђушу Вулићевића, старешину наије Смедеревске; зато Срби опколе Смедерево на ново, и пошто им се преда, зликовце Турке испрате низ Дунав, мајсторе оставе у њиовим кућама без оружја, а у граду они поставе страже, и у њега пренесу сенат из Боговађе. Сад се поквари пријатељство с Гушанцем; Ужичани се и Шапчани поплаше, и на ново се затворе у градове. Срби пак одма по Божићу (1806 године), опколивши на ново Београд и Шабац и Ужице, ударе на све стране у напредак изван пашалука Београдскога: Миленко Стојковић завлада Поречем, Петар Добрињац истера Турке из Параћина и из Ражња и Алексинца, Младен Миловановић освоји Крушевац и учини границу Јастрепцем, Радич Петровић и Милан Обреновић пређу у наију Новопазарску и у Стари Вла. Сад се отвори прави рат с Турцима. Турски цар заповеди Скадарскоме паши, Ибраиму, и Босанскоме паши, Бећиру, да покоре Србију. Ибраим-паша дође на пролеће у Ниш са четрдесет и пет иљада војске, а Босански паша готово с толико на Дрину. Срби против Ибраим-паше закопају Делиград на десном брегу Мораве између Ражња и Алексинца, а против Бошњака се упру на Мишару; и на оба краја одрже се рабро. Овога лета у бојевима око Дрине изиђу на глас нове војводе и јунаци: Стојан Чупић, Милош (Стоићевић) Поцерац, Милош Обреновић, Петар (Николајевић) Молер, Лазар Мутап, прота (Никола) Смиљанић и Цинцар Јанко.

Кад Турци виде, да се Срби тако држе, а с друге се опет стране прикучује рат с Русима, они поруче Црном Ђорђију, да пошаље неколика човека у Цариград заради мира, и да ће им се дати, што год за право нађу. Црни Ђорђије пошаље Петра Ичка, бившега негда Турског толмача код некакога елчије у Европи (чини ми се у Берлину), и још два кнеза, те, које с помоћу ондашњи Турски опстојатељства, које с помоћу Ичкови пријатеља и знања Турски обичаја и политике, уговоре мир, да Срби плаћају Турскоме цару у име свију дација иљаду и осам стотина кеса на годину (као што су онда грошеви ишли око 500.000, а као што сад иду једва 180,000 форинти у сребру), и у Београду да седи царски муасил (комендат) са сто и педесет Турака; а они сами између себе да суде и уређују, како им драго. Турци ово ласно обреку и муасила пошаљу у Смедерево, али ферманом потврдити врло су се накањивали; које за то, које за друге различне узроке, од овога мира не буде ништа, него се опет отвори рат, у коме Срби постану Руски сојузници. Срби 30 Нојемврија узму Београдску варош на јуриш, а у почетку 1807 године натера Гушанца глад, те им и град преда, а он са својима отиде низ Дунав. Пошто се преда Београд, преда се и Шабац. Срби у обадва ова места учине од Турака триста јада. По том Српске старешине оправе посланике (Петра Чардаклију, Аврама Лукића, сенатора наије Пожешке, и сенатскога секретара Јеремију Гагића) у Каравлашку, те доведу у Београд Рускога дјејствитељнога статског совјетника Константина Константновића Родофиникина, које ради различни договора, које (и највише) да би се народ ослободио и о покровитељству Руском уверио.

У почетку пролећа Јаков Ненадовић изиђе у Јадар, те опет подигне Јадране и Рађевце, и закопа шанчеве у Лозници и на Јагодњи (у Рађевини) против Бошњака; по том је узалуд огледао неколика пута, да подигне и Босанске Србе. Милан Обреновић опколи и освоји Ужице, Миленко Стојковић пређе из Пореча у Крајину, те се улогори на Штубику, а кад га онде опколе све војске Турске, које су око Видина против Руса стајале, дође му од озго Кара-Ђорђије, а из Каравлашке Руски генерал-мајор Исаијев у помоћ, те се ту први пут састану Срби с Русима, и разбивши Турке срећно, опколе Неготин; но по том се опет Исаијев под јесен врати на леву страну Дунава, а Миленко преко планине к Поречу. На Дрини су овога лета Бошњацима и Французи помагали, али се Срби одрже, прем да изгубе неколико знатни људи, и сам се Јаков врло рани у ногу; на Делиграду је већ лакше било, јер је главна Турска сила морала против Руса ићи.

Прошавше године Јанко Катић и Васа Чарапић погину (први узбијајући Бошњаке, а други узимајући Београд), а Јаков мало ослаби; тако Кара-Ђорђије остане прави господар, и стане се потписивати верховни вожд. Сенат је истина све већу и већу власт добијао, али опет против Кара-Ђорђијине воље ништа није смео говорити ни чинити. Ове је године војска Српска била већ доста уредна. Истина да је било неколико велики старешина, које су по неколике наије посвајали, али је опет свака наија имала свога комендата, свака кнежина војводу, сваки срез великог, а свако село малог буљубашу. Знало се, колико која наија, кнежина, срез и село може имати војника. Свако је село имало неколико одређени људи с коњма, који су (два пут у недељи дана) војницима од њиови кућа носили рану, макар они где били, н. п. из наије Грочанске у Лозницу или у Делиград (ови су се људи звали коморџије, а њиови товари коморе). Старешине су морале у шанчевима држати по нешто ране, ако би Турци на неко време пресекли пут коморама. Бећари и тобџије имали су одређену плату и рану. Топова је било доста по шанчевима где је год требало. Сваки је војник имао дугу пушку, а млоги и по два пиштоља (или барем један) и велики нож; сенат је набављао барут и олово, те су се фишеци, као и кремење, војсци уредно раздавали. Свака је кнежина имала по неколико гвоздени лопата ради копања шанчева.

За годину 1808 учине Руси премирје и за Србију; зато се место војевања стане којешта уређивати по земљи. Још како је Београд узет, сенат је у њега пренешен из Смедерева, и потпуњен сенаторима из новодобијени наија. Он стане одма издавати различне уредбе, н. п. за новце (како ће ићи), за попове (по колико ће им се плаћати за њиове службе), за досетке (да се скупљају у градове и у шанчеве) и т. д. Да би судови били уреднији, а војводе да би се само о војсци старале, постави се у свакој наији магистрат од три човека (президента, присједатеља и секретара) а у сваком селу по два кмета. Мале се школе у Београду умложе, особито за покоштену Турад, и подигне се велика школа, какове Срби пре нигде нису имали (нити је данас где имају). Пограде се барутане на неколико места; стане се копати олово; почну се у Београду лити звона, па и топови. Да би се каса обогатила, одреде се људи, да продају Турске миљкове по Београду и по другим местима. Поред тога се једнако преправљало за рат, и војска се стане учити ексерциру по Европски. — Истина да ова нова Српска држава у овој години још није била најпространија, али је била у највећој сили и цвету и у надежди за напредак; но у само то време сејало се већ семе за будућу несрећу. Кара-Ђорђије и Младен Миловановић (по правди само сенатор наије Крагујевачке, али с помоћу своје речитости и богатства готово господар од сената и даија у Београду) заваде се с Родофиникиним; а на Кара-Ђорђија устану готово све веће старешине, да му сенатом ограниче власт.

Кад у почетку пролећа 1809 године изиђе време премирју, Срби, преправљени као никад до сад, ударе на Турке са свом силом на четири стране: кнез Сима Марковић (место Јакова, који је од ране још рамао) преко Дрине, да побуни Босну; Милоје Петровић на Ниш; Миленко Стојковић низ Дунав, да се саставе с Русима; а Кара-Ђорђије и Милан Обреновић на Сеницу, да се саставе с Црногорцима и да одвоје Босну од Цариграда. Војске ове на три стране поступе срећно у напредак: преко Дрине испод Зворника опколе Јању и Бељину, а више Зворника Сребрницу и Вишеград, и увате Босанске планине на обе стране; Миленко, начинивши на Текији шанац против Адакале, пређе преко Мироча, те освоји Брзу паланку, и саставши се с Русима, опколе Кладово; Кара-Ђорђије, разбивши на Суводолу силнога Пећког пашу, освоји Сеницу на јуриш, и преко Васојевића и Дробњака састави се с Црногорцима, по том опколи Нови пазар и варош узме на јуриш, а Турци се затворе у град. Но од Ниша се догоди несрећа, која то све поквари. Војска се на овом крају подигне из Делиграда к Нишу, и најближи шанац начини на Каменици (по сата од Ниша), а чете отиду чак иза Ниша. Руси се, ваља да због болести и смрти фелдмаршала кнеза Прозоровскога, задрже, те не пређу одма преко Дунава; зато сва Турска сила, која је по Бугарској против Руса стајала, нагрне к Нишу против Срба. А још на већу несрећу новопостављени комендат, Милоје Петровић, и дојакошњи на овоме крају комендат, Петар Добрињац, не само што нису били у љубави и у договору, него се уза њи и остале све поглавице разделе на две стране. Један дан, баш кад је Петар с коњицима био отишао на Гургусовац, ударе Турци са свом силом на Српски шанац на Каменици, у коме је било око три иљаде људи, и то понајвише из Ресаве. Управо је сад тешко пресудити, или Српски војници из други шанчева овима без коњика нису могли помоћи, или Милоје није тео, да им се помогне; еле су они гледали, како Турци на ове јуришају и ови се бране. Кад Турци својим мртвацима напуне ендеке, и живи преко мртви навале у шанац, и стану се клати и чупати са Србима, онда комендат од Шанца, Ресавски кнез, Стефан Синђелијћ, потегне из пиштоља, те запали џебану, и с млогим Турцима и с оно Срба, што је још било око њега, одлети у ветар. Тако пропадне овај сав шанац, осим неко десетак људи, који су се међу Турке умешали и остали. Кад то виде Срби из други шанчева, они оставе и шанчеве и топове, па побегну к Делиграду, а Турци се наклопе за њима, те и од њи млоге побију и растерају. Зато се и Кара-Ђорђије и кнез Сима и Миленко измакну за своје пређашње границе, па онде оставе само граничне наије да чувају, а они с осталом војском потрче к Делиграду. Но при свему томе Срби оставе Делиград (прва војска Српска које изгинула, које се поплашила и разбегла, а Турака се скупило око осамдесет иљада, па узели ма), и пусте Турке десном страном Мораве на Дунаво, а они се на левој страни утврде, и једва ји уставе. Тада отиде Родофиникин с Петром Добрињцем и са сенатором наије Пожаревачке, Јованом Протићем, из Београда у Панчево, и оданде у Каравлашку. У том, Српском срећом, кнез Бакратион, примивши главну команду по смрти кнеза Прозоровскога, удари с војском преко Дунава у Бугарску, те се Турци врате на траг, и Срби опет отиду у Делиград. И тако Срби после толике штете у људма, и што је низ Мораву све поарато и попаљено, једва ове године остану у лањским границама. Сад се развију плетке (интриге) и међусобна протеривања, бацајући кривицу један на другога. Јаков пред Божић доведе у Београд на скупштину преко шест стотина људи из Ваљевске наије, те истера из сената Младена, наруши дојакошњи сенат, отпустивши млоге сенаторе, као да им се нема чим плаћати, и он се начини први у сенату; Милоје се избаци из службе и истера се из Београда у Остружњицу; Миленко Стојковић, Милан Обреновић и Аџи-Мелентије (архимандрит манастира Раче и комендат наије Сокоске) изберу се да иду као посланици у Каравлашку у Руски главни квартир, да гледају у напредак за срећу народну, а особито да ишту што војске Руске у Србију. Миленко, отишавши у Пореч, пошаље у Каравлашку другога место себе, а он се онде с бећарима затвори против сената и Црнога Ђорђија; но кад му нестане новаца, и бећари се стану против њега бунити, онда се опет помири са сенатом и с Црним Ђорђијем.

Године 1810 одреди главнокомандујушти, граф Каменски, генерал-мајора графа Цуката с неколике иљаде Руске војске да пређе у Србију; зато и Срби с подоста војске дођу на Дунав ниже Брзе Паланке, те га сретну, и по том сви заједно протерају Турке с Праова, освоје Неготин, Брзу Паланку, Брегово и Кладово, и опколе Адакале, из Српске и из Влашке стране. На другим крајевима није било ни спомена од ступања у напредак, него се само гледало, да се одржи на дојакошњим местима; а најстрашније је било од Ниша, на коме се крају лањска несрећа још јавно познавала. Кад Рушић (Хуршид)-паша под јесен навали опет да продре низ Мораву, граф Цукато пошаље полковника графа Орурка с Руском војском Србима у помоћ, те Турке на Варварину славно разбију и узбију у Ниш. Тада је граф Орурк идући уз Тимок к Србима отео од Турака Бању (која је још од 1807 године била у Срба, па је лане после пропасти на Каменици и Делиграду морали оставити Турцима), а враћајући се на траг Гургусовац, и обоје предао Србима.

Ове су године Срби имали под својом владом целу Србију уз дуж, од Дрине до Тимока (и још преко Тимока комадић Бугарске иза Гургусовца до некаки планина). Остале границе, од јужне стране, не могу се за сад извесно назначити. Од Нишке је стране била граница реком Топоницом (око три сата до Ниша), иза Крушевца планином Јастрепцем, из Јастрепца планинама у Ибар, па уз Ибар готово до Новог пазара; од Сенице планином Голијом, па доле (иза Ужица) Златибором и Ивицом у Дрину.

Милан Обреновић врло је из почетка држао страну Црном Ђорђију, али се ове године мало помало сложи с другима и постане његов највећи противник. Он је ово лето био у Крајини код графа Цуката; пред јесен отиде с графом Орурком на Варварин и оданде кући у Брусницу; по том се опет врати у Крајину, и оданде отиде у Букреш у главни Руски квартир, да гледа барем један полк Руске војске да доведе у Београд. Из Букреша пошаље он Кара-Ђорђију свога секретара, Лазара Воиновића, као курира с писмима. Воиновић искаже Кара-Ђорђију све пореду, што је знао, да Милан, у договору с Миленком и с Петром и с млогима другим, против њега ради и мисли. Пошто се Воиновић врати с писмима од Кара-Ђорђија и дође к Милану у Букреш, Милан се на скоро по том разболи и умре (на концу године 1810); за то су сви Миланови пријатељи, и сами његови момци, који су око њега били, мислили и говорили, да је Кара-Ђорђије Воиновића наговорио и поткупио, те је он отровао Милана.

Главнокомандујушти на прошенија Српски посланика одреди у Београд Нејшлотски пјехотни полк, и по смрти Милановој пошаље га у Србију.

Црни је Ђорђије све знао, шта су наумили Миленко, Петар, Јаков, Вујица Вулићевић (брат убијенога у Смедереву Ђуше) и Лука Лазаревић, и уз њи друге гдекоје мање старешине; зато, да би ове велике старешине, од који су гдекоји по неколике наије имали под собом, ослабио, а мање војводе да би на своју страну добио и против њи употребити могао, уреди на скупштини у почетку 1811 године: 1) да су све војводе једнаке, и ни један ни кога другога да не слуша, осим сената и верховнога вожда, или од њи (у време рата) постављенога комендата; 2) Јаков Ненадовић, Миленко Стојковић, Петар Добрињац и кнез Сима Марковић, да оставе своје наије (које су сад раздељене на млоге војводе), и да иду у сенат; 3) у напредак, да буде у сенату само шест сенатора: а) попечитељ војени дјела (Младен Миловановић); б) попечитељ инострани дјела (Миленко Стојковић); в) попечитељ внутрењи дјела (Јаков Ненадовић); г) попечитељ судејски дјела (Петар Добрињац); д) попечитељ народне касе (кнез Сима Марковић); ђ) попечитељ духовни дјела и народнога просвјештенија (Доситије Обрадовић); 4) од неколико дојакошњи сенатора начини се велики народни суд, у коме ће президент бити попечитељ судејски дјела; 5) ко не пристане на ову уредбу, онај да се истера из земље. — Миленко и Петар, очекујући поменути полк Руске војске (без које нису тели у Београд доћи), задрже се, те не стигну на ову скупштину; Јаков дође до Палежа, пак онде, разумевши, да они не ће стићи, учини се болестан, а на скупштину пошаље свог сина. Кара-Ђорђије пак, свршивши што је тео, одма заповеди војводама, да иду сваки на своје место, да ји онде не би застао Миленко и Петар, који су се с Руском војском већ били прикучили. Миленко и Петар дознали су још у путу, шта је свршено на скупштини; зато, како дођу у Београд, навале, да ту уредбу покваре, Младена и Југовића са свим да истерају из народни послова, и по том Кара-Ђорђију власт да ограниче; али за тај посао они нису имали са собом никаке друге војске, осим Ајдук-Вељка са седамдесет бећара. Кад они дођу у Београд, дође истина и Јаков, но он, које што је међу тим узео Младенову кћер за сина, које што му ни место у сенату није било сасвим неповољно, а син му опет војвода постављен, удари на траг. Вељку Кара-Ђорђије поклони неколике стотине дуката, и војводску диплому, па изнесу некако лажљиво писмо, као да су Турци ударили на Бању, те га оправе из Београда на границу, а Миленко и Петар остану само с неколико слугу. Сад је Кара-Ђорђијна брига само још била, да дозна, да ли управитељ Рускога полка, полковник Балла, с којим је Миленко у једној кући седио, неће помагати Миленку и Петру. Један дан позове Младен на ручак и Кара-Ђорђија и Баллу (са свима Руским официрима) и Миленка и Петра. После ручка, пред саму ноћ, отпрате сви Баллу и Миленка на њиов конак, па се онда сваде Кара-Ђорђије и Миленко, и Кара-Ђорђије повиче на момке, да отпашу Миленку сабљу, па да га затворе. Кад Балла стане молити Кара-Ђорђија, да то не чини, онда Кара-Ђорђије скине капу, па закуне Баллу лебом царевијем, да му каже, је ли он дошао, да брани Миленка од њега. Балла му на то одговори, да он нити је дошао да брани Миленка од њега, ни њега од Миленка, него га је његов старији послао у помоћ народу Српскоме против Турака, а под његову (Кара-Ђорђијну) заповест. Сад је Кара-Ђорђије на коњу. Он благодари Балли како је најлепше знао, и пође да га пољуби у руку место цара, но Балла му не дадне руке, него се пољубе у образ; по том остави Миленка на миру. Сутрадан пошаљу се и Миленку и Петру сенаторске дипломе с потписом сенатским и Кара-Ђорђијним; а кад ји они тај исти дан после подне врате на траг с писменим одговором, да на то не пристају, него, ако не могу остати у њиовим дојакошњим службама, а они ће ићи у њиова села (где су се родили), па ће онамо живети као и остали људи, други дан им се одма пошљу сентенције, да се изгоне из земље, и да могу поћи, куд они оће, и узети са собом све своје, што се год може понети. Кад они по том кажу, да оће у Каравлашку, онда ји Срби и Козаци отпрате поред Пореча и Кладова (одакле узму своје фамилије и ствари) и испрате преко Дунава.

Овога лета (1811) Срби су држали своје границе против Турака као и до сад, и осим бојева око Дрине и Делиграда, тукли су се с Русима заједно око самога Видина; а Нејшлотски полк није ишао никуд из Шапца и из Београда. Кад Руси овога лета притесне врло Турке доле око Дунава, онда двор Турски (може бити по наговору Францускоме) понуди Црнога Ђорђија преко Рушић-паше, који се тада у Нишу налазио, да се умири с Турцима, а Турски ће цар дати Србији права, као што има Каравлашка и Карабогданска, и он ће остати кнез (бег) у њој; за тврђу и постојанство овога мира писао је Рушић-паша, да ће бити јемац Наполеон, ако ли Србима он није по вољи, а они нека изберу коју оће Европску државу, осим Русије, с којом су Турци тада рат имали. Црни Ђорђије ово писмо Рушић-пашино пошаље у главни Руски квартир, и, добивши отуд одговор, отпише Рушић-паши, да он сад већ не може начинити мира за Србију, него како два цара (Руски и Турски) сврше, онако ће бити.

Године 1812 начине Руси с Турцима у Букрешу мир, у коме се за Србе учини, да им Турски цар опрости, а они њему да се предаду, шанчеве по крајини да сруше, топове и остале војничке ствари да свуку у градове и Турцима да предаду; а они између себе сами да суде и Турцима одсеком да плаћају. Но колико ће Срби Турцима плаћати, и како ће они даље између себе живети, то се не прекине на миру, него остане, да Срби и Турци особито сврше.^[12] Зато Црни Ђорђије те

[12] исте године у јесен, после скупштине у манастиру Враћевшници, пошаље посланике у Цариград. Но док ови српски посланици стигну у Софију, Французи Турску политику окрену са свим друкчије, велики везир дојакошњи збаци се, а Рушић-паша постане на његово место, и прође из Ниша у Шумљу. Тако Српски посланици дођу од Рушић-паше из Ниша, опет Рушић-паши у Шумљу. Рушић-паша ји пошље у Цариград; но онамо ји нико није тео ни погледати, него ји опет врате к Рушић-паши у Шумљу, где дођу онај исти дан, кад је Рушић-паша посекао кнеза Муруза и још једнога Турског дипломатика, који су мир с Русима у Букрешу закључили. У Нишу је био Рушић-паша Српске посланике доста добро примио; али сад окренуо и он другу, и каже им управо, да Турци не могу са Србима на ново мира правити, већ нека положе оружје и нека се предаду, као што су Руси за њи свршили; а за остало је после ласно. Уз то им још дода, да то већ није његов посао, него да је одређена особита комисија, која ће тога ради скоро доћи у Ниш, куда и они ваља да иду. Кад дођу у Ниш, к Челеби-ефендији, као тога ради одређеноме дипломатику из Цариграда, он им каже оно исто, што и Рушић-паша; онда се они врате у Србију, да кажу, шта ишту Турци. По том Црни Ђорђије о новом лету (1813 године) сазове у Београд све војводе на скупштину, те се изберу други посланици (Јефто Савић, иначе Чотрић —, бивши сенатор наије Зворничке, Живко Константиновић, војвода Кладовски, Илија Барјактаровић, војвода Параћински и Гаврило Николајевић, секретар великога суда народног), и пошаљу у Ниш к Челеби-ефендији. Ови су посланици Српски у име народа искали од Турскога цара, преко Челеби-ефендије и њему подручне комисије, ово:

1) Да Српска Влада остане до они места, на којима су онда Српске страже стајале.

2) Да Турски цар призна Црнога Ђорђија за кнеза или бега од Србије, и да га потврди ферманом.

3) Да Турски цар потврди ферманом Српски сенат, који ће управљати земљом и народом.

А они су за то обрицали Турскоме цару:

1) Да ће му бити покорни и верни.

2) Да ће, за знак да је земља царева, примити у Београду царскога муасила или пашу с онолико Турака, колико се онде сад уговори.

3) Да ће уредно цару плаћати на годину одсеком, колико се сад одреди, и да ће те новце, по царској вољи, или давати у Београду одређеноме царском чиновнику, или ји сами слати управо у Цариград.

4) Да ће они, ако би кад Турски цар имао рат с каквом државом, помагати и бранити своју земљу с онолико војске, колико се сад уговори, и да ће свагда у таким догађајима бити цару верни.

5) Да ће царске градове, као највеће његово добро, они чувати; а у рату ако ји сами не би могли бранити, онда ће искати помоћи од цара. Што се пак тиче градскога поправљања и други трошкова, то сад да се одреди, или ће бити на Српски рачун, или на царски.

Турци су пак искали:

1) Да се сви шанчеви по Србији сруше, топови да се свезу у градове и предаду Турцима, а народ не само да преда Турцима оружје, него и атове и ратове.

2) Да се Турци опет населе у градове и у вароши и паланке, и да им се врати све, што је њиово било, као н. п. њиве, вотњаци, куће, воденице и т. д.

3) Да Срби остану царева раја, као и пре што су били, и по земљи да се поставе Турски судови и остале управе, као и пре што је било; а ко то не би могао или тео поднети, онај нека иде из Србије куд му драго.

Кад обе стране покажу ова своја искања и виде, да су тако раздалеко, онда се Српски посланици врате у Србију, да кажу Црноме Ђорђију, шта Турци ишту, а Челеби-ефендија обрече, да ће и он јавити цару, шта Срби ишту.

У том су се Турци једнако преправљали к рату, зато се Турска комисија премести из Ниша, као с границе, у Софију, одакле Челеби-ефендија опет пише Црноме Ђорђију у месецу Маију (1813), да још један пут пошаље посланике у Софију.

Видећи Срби како се Турци страшно преправљају к рату, и закључујући из тога, да не мисле ништа попустити, они сва своја пређашња искања, саставе у два члана, и оправе ји по оним истим посланицима у Софију. Чланови су ови били:

1) Да им се не узима ситно оружје, то јест: дуге пушке, пиштољи и ножеви (велики), које су они свагда под Турском владом носили.

2) Да се истерани из Србије Турци више у њу не враћају са женама и с децом, а у Београд ће примити пашу с одређеним бројем војске, која ће се с договором пашиним разделити и по другим градовима. — А за остало све Срби кажу, да ће се наместити и уредити.

Турци ни сад не попусте ништа од онога, што су пре казали; али опет обреку, да ће Србима одговорити док јаве у Цариград. Тако се Српски посланици опет врате у Србију.

Турци су с овим договарањем гледали само да растегну време, док се боље спреме, и док виде, шта ће бити у Германији од Наполеона, који ји је једнако подбуњивао, да покоре Србе и да ударе на Аустрију, да она не би могла помагати Русима и Прајзима против њега.

И Срби су се једнако преправљали за рат. Од свега је најзнатније, што је Кара-Ђорђије био навалио, да се покваре сви шанчеви на граници, и да се оставе сви крајеви до планина (тако и само Кладово и Неготин), па да се војска повуче у планине, и тако да се сачекају Турци. Но Младен, може бити жалећи своји воденица по Црној Реци и Брзе паланке, коју је био купио, одврати га од тога. По том Младен, као попечитељ војнички дела, у почетку пролећа обиђе сву границу, и где нађе, да је потребно, погради још нове шанчеве. Срби су знали, да ће главна Турска сила ударити са три стране, то јест: од Ниша на Делиград, од Босне на Дрину, и од Видина на Неготин; тако и они своје војске највише поставе на те три стране. На Делиграду је имао Младен око 10-12.000 људи, кнез Сима Марковић на Дрини опет толико, а Вељко у Крајини око 3.000; Кара-Ђорђије се одреди са 4-5000 људи да стоји у Јагодини (као у резерви), да би могао дати помоћ, где буде најнужније. По осталим је граничним шанчевима било где 1000, где мање, где више људи. Кад се већ види, да ће Турци ударити, Кара-Ђорђије разашље прокламације по свим логорима и шанчевима, у којима се особито трудио уверити народ (по обичају први година), да се сад не војује против цара, него само против јањичара и други којекаки зликоваца, који цара не слушају.

Спремивиш се Турци са свим да помогну Наполеону, у почетку месеца Јунија ударе на Србе са свом силом, не јавивши им ништа више. На Неготин дође више од 15.000 војске и сам велики везир, Рушић-паша, а уз Дунав на Велико острво војничке лађе, колике је год Дунав могао носити. Бошњаци, начинивши на Дрини ћуприју, пређу, те опколе Лешницу; а главна Турска сила удари на Делиград. Кнез Сима не допусти на Дрини да се туку с Турцима, и да избаве Лешницу, као што су војводе наваљивале, него је само премештао шанчеве по Поцерини, с једног места на друго. Кад Турци шанац Српски у Лешници (у коме је с неко 800 људи био Поцерски војвода, Јанко Стоићевић, брат славнога Милоша Поцерца), поткопају са свију страна, онда се Срби, особито по наговору владике Зворничкога, предаду на веру; но Турци ји све посаде на коње, па ји, као робље, одведу по свој Турској од града до града, да се народ Турски слободи и на војску да трчи. Сад се Турци поврате са свом силом на Лозницу; но Петар Молер, који је тада у Лозници заповедао, не тевши послушати владичино позивање на предају, изиђе с Јадранима доста срећно кроз Турке. По том Турци, не смејући кроз Китог, ударе низ Дрину и низа Саву на Равањ, где су Срби између Саве и Засавице били начинили шанац. Ту се сад скупи готово сва Турска сила на овоме крају с топовима и с кумбарама, а у шанцу је из најпре био прекодрински војвода Сима Катић, по том дође Милош Обреновић и Стојан Чупић и прота Матије Ненадовић. Турци се кроз земљу тако прикуче к Српскоме шанцу, да су кукама отимали барјаке и они од Срба и Срби од њи; а уз то су једнако јуришали, и сила пута рукама за шанац ватали. Најпосле Срби нису могли ни сести ни лећи, него су једнако уза шанац морали стајати и Турке бити. Кад се већ Србима, после 17 дана, досади, особито од неспавања, а уз то им још нестане џебане, онда се у један пут одвале од шанца као плот, и побегну низа Саву. По том Турци изиђу у Шабачко поље, где се и Српска главна војска била прибрала и шанчеве поградила. — Вељко је с обичним својим јунаштвом 15 дана бранио Неготин, а кад њега убије Турски топ, онда војска ноћу остави шанчеве, и, које преко неке баре, које кроз Турке, побегне преко планине к Поречу, но прости се војници, поплашени од Турски топова и кумбара, ни онде не стане, него прсну куд је ко знао. По том Срби оставе шанчеве у Великом острву и у Брзој паланци, Турске војске више од пола отиде с великим везиром на Делиград, а остала се с војничким лађама дигне уз Дунав на Кладово; но како дођу под Кладово и опале неколико топова нањ, ондашњи војвода и комендат, Живко Константиновић, са својим момцима и с бећарима побегне ноћу из града и не казавши војницима, који после онде готово сви пропадну. Узевши Турци тако и Кладово, отиду и водом и сувом на Пореч. У Поречу је био војвода Јован Стефановић, јунак гори од Живка Кладовскога, а сад дођу у њега Вељкова браћа и буљубаше с бећарима, и из наије Пожаревачке, војвода Тома Јовановић. Кара-Ђорђије постави овде главнога старешину Аџи-Николу Мијаиловића (родом из Сарајева), бившега до сада Вељкова бимбашу и управитеља у шанцу на Великом острву. Он начини мали шанчић надну Пореча, и утврди га великим топовима против Турски војнички лађи. Једну ноћ провуку се кроз маглу и кроз помрчину уз Дунав од Српске стране неколике Турске лађе, те извезу нешто војске насред Пореча, између вароши и Аџи-Николина шанца. Кад то опазе ови, што су били у правоме Поречу, у вароши, они на врат на нос поседају на лађе (а који не уграби лађе или оранице, онај седне на врата или на каку даску), и побегну у Банат, а Аџи-Никола и Кладовски кнез Крачун (којега је највише зато код себе држао, да се не би тајно договарао с Реџепом, за којим му је била сестра) остану у оном шанчићу са седамдесет бећара. Сад рабри и поштени Аџи-Никола, опкољен водом и Турцима, а без ране, коју је сваки дан из вароши добијао, није знао чинити ништа друго, него се на позивање Реџепово преда с бећарима својим на веру; но Реџеп га посече, а бећаре све задржи као робље, само Крачуна пусти, те отиде у Банат. Одатле се по том сва сувоземна војска Турска врати наоколо к Делиграду, а она, што је на лађама, отиде уз Дунав. — На Делиграду је Младен био поградио млоге шанчиће око главнога шанца, но кад виде, да га Турци обилазе, онда остави онде Вуицу с неко 3.000 људи, а он се пред Турцима измакне преко Мораве. Тако Турци од Делиграда дођу десном страном Мораве на Дунав, а по том и лађе им стигну од оздо, те се тако састану ове две војске Турске. — За све ово време док су се тако страшно тукли на све стране, Кара-Ђорђије се, при свему своме преправљању и обрицању, готово није ни жив казао. Само један пут изиђе у Мачву и Јадар, пак се опет врати на траг, а онамо остави свог секретара, Јанићија Димитријевића, с момцима; а од његове резерве у Јагодини није било више ни спомена. Кашто су га књигоноше од Делиграда тражиле на Дрини, а с Дрине око Делиграда; а он се у то исто време тајно преправљао да бежи у Немачку. Пошто Турци стигну на Мораву, он дође 19-га Септемврија у Београд, па оданде сутра дан у јутру отиде с митрополитом Леонтијем у Српски логор на Мораву. Једни говоре, да је онде заповедио Вулу Илијћу, војводи Смедеревскоме, којега је шанац био на самоме утоку Мораве у Дунав, да ноћу побаца топове у Мораву, а војницима да каже, нека бежи, куд ко зна; али Вуле сам говори, да му је са свим друкчије казао, то јест: „Држи се ту и чувај док се може, а ако Турци пређу Мораву, ти онда трчи у Смедерево, те варош попали, па се с бећарима и с момцима затвори у град; у Београду ћу ја тако исто уредити, да се варош попали и војска у град затвори; а ја идем у Шумадију; па онда Турци нека иду на Врачар, да ји видимо, шта ће чинити“. — Он се то вече врати с Леонтијем у Београд; ту исту ноћ пређу некаке Турске чете преко Мораве горе више Српски шанчева, а он у јутру рано седне у лађу, и побегне у Земун. Кад овај глас пукне по Србији, војска се упропасти од страха и од чуда, па одма прсне, куд је ко могао. Турци по том сви пређу преко Мораве, али за три дана нису смели у пуст Београд доћи, јер нису могли веровати, да су га Срби тако ласно оставили. Од тога се страшнога гласа разбегне и она Српска војска из Шабачког поља. Старешине све, осим Милоша Обреновића, које се десе око Саве и око Дунава, пребегну у Срем и у Банат; а које се затеку унутра у земљи, оне или се после Турцима испредају, или се ајдучки кроз њи провуку и пребегну крадом за онима првим. Народ прости из оближњи наија такође пребегне преко Саве и преко Дунава, а они унутра побегну у планине; па се после на позивање Турско и ови испредају и они повраћају.

Како Турци дођу у Београд, они одма стану од Немаца искати Црнога Ђорђија и остале поглаваре Српске, који су били пребегли на њиову страну, претећи, ако им се на лепо не предаду, да ће они прећи на силу да ји траже. Тако исто, као заповедајући и претећи, стану искати рану и остале потребе. Ну док се војска Турска искупи у Београд, дође и глас, да је Наполеон изгубио битку под Липиском, онда Турци одма одмекну, прем да су гдекоје паше још наваљивале, да се удари на Немца.

Остављајући сад правим политицима, нека пресуде, јесу ли и Срби што помогли у општему Европском рату против Наполеона, ја прелазим к владању Милоша Обреновића.

Милош Обреновић родио се око године 1780 у наији Ужичкој, у селу Добрињи. Мати његова, Вишња, била је први пут удата у наију Рудничку у село Брусницу, за Обрена, с којим је родила два сина: Милана и Јакова, и једну кћер, Стану; по том, обудовивши, уда се у Добрињу за Тешу, с којим је родила Милоша, и још два брата његова: Јована и Јефрема. Кад се Вишња удала из Бруснице у Добрињу, Милан и Јаков остали су на својој очевини, а Стану је одвела са собом, и онамо је после удала за Саву Николића. Милан и Јаков оставши ситни и у сиромаштву, пошто мало поодрасту, дођу за мајком у Добрињу, но ни она не будући у богатству, не могне ји примити к себи, него отиду зету у најам да чувају стоку. У том умре и Теша, те и Милош остане сиротан по оцу, и потуче се по најму, као и браћа му; но он није само на свом завичају људма стоку чувао, него је (пошто је одрастао) и трговачке волове неколика пута терао преко Босне и Ерцеговине на море (к Задру). Милан се по том опет врати у Брусницу, и промећући се којекако стане трговати свињама, и узме Милоша к себи у момаштво, и тако су живели до године 1804.

У години 1804 кад се подигне буна на даије, Милан буде у реду оније поглавара Српски, које нико није поставио, него се, у самом почетку буне, сами начинили; и тако се он назове господар, и постане заповедник наије Рудничке, по том Пожешке, и Ужичке, а Милош поред њега војвода. И он је то славно име управо заслуживао; јер Милан, као богат господар и меке нарави човек, није радо напред у боју трчао, а Милош је то најволео, и у томе ником није уступао. Тако је Милан, као старији брат, господовао и заповедао, а Милош војевао и војводовао; и готово га је свуда јуначка срећа добро служила. У години 1807 тако се страшно био ранио на Ужицу, кад су некакав шанац узимали на јуриш, да су га сви били ожалили: ударило га тане пушчано више леве сисе, па изишло кроз плеће; но и ту му срећа његова, или може бити срећа народа Српскога, одржи живот, и он после 10-12 недеља оздрави са свим. По том му брат поклони Ужице и сву наију Ужичку, те је лети на Златибору чувао крајину од Турака, а зими је седио у Ужицу.

Кад се у почетку године 1810 на скупштини у Београду Милан избере и пошље у Каравлашку у главни Руски квартир народни послова ради, Милош остане на његову месту. А по новој наредби, учињеној на скупштини у почетку 1811 године, његово се подручје раздели различитим војводама, тако, да њему не остане под руком више од једне трећине наије Рудничке. Ужице и сва наија Ужичка, и готово половина Рудничке даде се Кара-Марковићу, који је, као Кара-Ђорђијн зет, гледао управо над Милошем да господари и да му пркоси; у наији Рудничкој постану њему једнаке војводе Лазар Мутап, Арсеније Ломо и Милић Дринчић, који су пре били под њим; тако и у наији Пожешкој други. Милош је морао још уз Милана постати наклоњен к страни против Црнога Ђорђија; сад пак, које што му се власт и подручје тако умали, и Кара-Ђорђије напусти свога зега, Кара-Марковића, да му пркоси и притешњује, које што Милан онако нагло умре и стаде се говорити и доказивати, да је отрован, прилепи јој се још боље. Кад Миленко и Петар дођу у Београд, да покваре ону нову наредбу Црнога Ђорђија, и да истерају Младена и Југовића из народни послова и самоме Ђорђију да ограниче власт, Милош им пошље књигу, да ни пошто не ударају на траг од свога намеренија, него да се држе јуначки, и да ће им он, ако је погребно, до толико и толико дана са две иљаде момака доћи у помоћ. Књига ова дође у Београд, пошто су Миленко и Петар били већ протерани, и тако, не нашавши њи, допадне некако Младену у руке, а Младен је преда Црном Ђорђију. Пошто Миленко и Петар изиђу из Београда и прођу преко наије Пожаревачке, побуне се људи по оном крају, што им се изгоне господари. Црни Ђорђије, не смејући од народа обичну војску купити и повести на наију Пожаревачку, подигне Београдске бећаре, и распише оближњим војводама, те пођу сваки с неколико одабрани момака. У тим војводама буде и Милош. Кад дођу у Пожаревац и утишају буну, онда Ђорђије опколи Милоша с момцима, па му каже:“Ти си под кривицом, и мораш ићи у совет, да се правдаш“. По том га он сам одведе у Београд, и преда совету и њега и ону његову књигу. У совету, кад му се стане судити, покажу му његову књигу, и запитају га, познаје ли је, јели његова; а он, нимало не страшећи се, нити премишљајући, одговори, да је познаје, и да је његова. Онда Младен, не могући га погубити, једно што су се бојали народа, а друго, што су му Јанићије (Кара-Ђорђијн секретар) и Антоније Пљакић (зет Кара-Ђорђијн) држали страну и бранили га (као и Мутап што га је тужио и опадао), стане гледати, како би му се о мање (сенатске и Црнога Ђорђија) срамоте и штете опростило, и зато окрене говорити, да Милош није заповедио, да се то пише, него да је писао, сам од своје воље писао. На то Милош одговори, да није, него баш да му је он заповедио, да тако напише. Кад види Младен, да Милош неће да обори кривицу на писара, онда навали, да је обори на Димитрија^[13], говорећи, да је он ђаво, и да га је он на то навратио и наговорио. Онда се Милош стане клети и преклињати, да га није нико на то навратио ни наговорио, него да је он сам то тако смислио и учинио. А кад виде Младен, да Милош никако неће да обори кривицу ни на кога, до на себе, онда га прокара и просветује, и он му се обрече, да ће у напредак бити веран и покоран Црном Ђорђију и сенату; и тако му опросте.

[13]

Милош је за времена војводовања свога био у реду најславнији Српски војвода: у јунаштву није уступао Вељку ни Чупићу, а од обојице се, као и од многи други, тим разликовао, што није био ајтаџија (који бећаре и ајдуке купи око себе, а кућевне људе презире), него кућевни човек, као и остали људи, којима је владао и управљао: он није гледао, да људе страом натера, да га пазе и слушају, него је то тражио лепим речма и паметним и праведним владањем и управљањем. И за то су га сви његови војници, и остали људи, пазили као брата, а слушали и поштовали као синови мудра оца.

У години 1813 одреде га сенат и Црни Ђорђије с војском његовом на Дрину под команду кнеза Симе Марковића. Пошто Турци узму Лешницу и Лозницу, одреди га кнез Сима са две иљаде из целе ондашње војске избрани пешака, да иде пешице да чува Китог. Кад Турци ударе низа Саву на Засавицу, он отиде на Равањ Сими Прекодринцу у помоћ (где је после дошао и Стојан Чупић и прота Матије Ненадовић), и ту су за седамнаест дана такову ватру изели и муку поднели, какова ни на једноме крају Србије није била. Кад Срби побегну из разваљена и поткопана Равња, онда Турци увате Милошева чибукчију жива, а он са Димитријем утече пешице низа Саву на Митровачку скелу, и онде га сретну коњи. Дошавши по том у логор у Шабачко поље, јавно покаже свој гњев на кнеза Симу, и стане га псовати и ружити, зашто не даде људма, да се бију с Турцима на Дрини, него ји пусти на Саву, и доведе у Шабачко поље; зашто им не посла измену на Равањ; зашто им џебане није слао, и зашто сам не дође, да види, како је онде и т. д. На то прота Ненадовић стане намигивати нањ, говорећи му полако: „Ћути, од Бога нашао! знаш да ће доћи мали Божић“ (кад војводе на скупштини морају за свашто одговор давати). А он му одговори здраво: „3ар си ослепио, те не видиш, да нас мали Божић неће заједно наћи?“

Кад први глас дође у Шабачко поље, да су Турци прешли Мораву, и да је Црни Ђорђије утекао у Немачку, онда све војводе у договору изберу Милоша, да узме две иљаде коњика, па да трчи да увати Београд, док још нису Турци стигли. Но док они нареде и изберу коњике, који ће с њим поћи, разиђе се и по војсци глас не само да су Турци прешли Мораву, и да је Ђорђије утекао у Немачку, него да су Турци узели и Београд и Смедерево, па отишли у земљу, да арају и да робе; зато уђе у људе буна, те оставе логор и топове, и побегну куд ко зна. Одатле све старешине Српске нагну у Немачку, где се коме учини прече; но Милош не ктедне, него удари низа Саву, и дође на Забрежје само с Димитријем и с једним сеизом, па онде сјашу да се одморе. На Забрежју из оне стране био је Јаков Ненадовић, који, кад чује, да је Милош онде дошао, поручи му, да и он бежи у Немачку; а кад Милош не ктедне, онда Јаков сам пређе на ову страну, и стане га на то наговарати, говорећи му, да је већ све пропало, и да не гине лудо без невоље. На то му одговори Милош: „Ја, брате, у Немачку не ћу, нити имам куда; да ја с голим животом бежим у Немачку, а Турци за живота мога да робе и препродају моју стару мајку и жену и децу! Боже сачувај! Него идем у моју наију, па куд остали онолики народ, туда ћу и ја: доста је народа изгинуло са мном, не ће бити никаква неправда, ако и ја с народом погинем и пропаднем“. Па онда узјаше на коња, и дође управо кући у Брусницу. Онде код куће поседи неколика дана, док разбере докле су Турци зашли у земљу, и шта ради и мисли народ, размишљајући и сам, шта ће сад. У том му дође неколико бећара, који су били код Младена, пак нису хтели за њим ићи у Немачку. Једно јутро изнесе пред кућу све своје руво и оружје, што је имао сувише, те раздели и испоклања бећарима, говорећи: „Ако мени Бог да живот и здравље, ја ћу с вама оваки ствари и свашта другога доста добити и имати; ако ли не буде суђено више живети, не треба ми ни ово“. Па онда жену и децу пошаље у манастир Никољу, своме куму архимандриту Аџи-Атанасији, а он отиде у Ужице, да би уватио град пре Турака, па да се онде затвори до пролећа, ако буде доста ране и џебане. И тако дошавши у Ужице пре Турака, и нашавши доста ране и џебане, стане се онде утврђивати. Но у том дође му глас, да су Турци од Београда дошли у наију Рудничку; зато остави свога брата Јефрема и кнеза Алексу Поповића да чувају Ужице, а он се врати у Рудничку наију пред Турке. Кад тамо дође, види да је Турака млого, а у њега војске нема; народ се предаје не би ли му робље остало; кнез Аксентије предао наију Београдску и пристао с Турцима, а оно неколико војвода и капетана, што се још није било предало, прсло по шуми куд које, горе се боји народа, него Турака. У том му још дође глас, да су они, што ји је оставио да чувају Ужице, побегли како су опазили Турке где иду. Онда већ види, да од боја нема ништа; а Турци му пишу и зову га једнако на предају, и дају веру, да му ништа бити не ће, него да ће га још окнежити, да буде господар као што је и под Кара-Ђорђијем био, само да се преда и да помогне народ предавати и умирити. Тако се он договори с Димитријем, и у Такову изиђу обојица делибаши великога везира, Али-аги-Серчесми, и положе оружје пред њим; но он им само узме сабље, а остало све им да на траг, и постави Милоша обор-кнезом над Рудничком наијом. После Милош преда Мутапа, и Лому, и Дринчића, и тако предајући и умирујући народ отиде с Турцима преко Чачка и Крагујевца у Београд. Но пре него дођу у Београд састане се са Серчесмом Ибраим-паша, Босанскога везира ћаја, и он, као старији од Серчесме по госпоству, пође да узме Милоша од њега, и да га он изведе везиру, као да га је он предао; но Серчесма одговори, да га не да од себе, док његови две иљаде делија не изгину. И тако се мало нису побили око њега; у Београду били су га узели Ибраим-пашини људи, и повели, но делије скоче и отму га опет.

Пошто се већ народ по Србији испредаје, велики се везир врати натраг, а у Београду за везира остане Сулеман-паша Скопљак (из Скопља из Ерцеговине), који се с Милошем тукао неколико пута, а особито на Мучњу (на међи Ужичкој и Старовлашкој) и на Равњу, где је (Сулеман-паша) и у руку рањен. Сад сватко може себи ласно представити, како је Сулеман-паша морао гледати свога кнеза; али због политике није му ништа могао чинити, него га још посини, и даде му бурунтију, да је пуновласни обор-кнез над три наије, то јест: над Рудничком, над Крагујевачком и над Пожешком; и поклони му сребром оковане и позлаћене пиштоље и ата. Једном га је показивао млогој господи Турској, говорећи: „Видите ли овога мога малога кнеза и посинка! Колико се сад чини миран и покоран, ја сам од њега неколико пута тако бежао, да нисам знао, куда ћу ударити; па ми ево најпосле и руку преби на Равњу“. А Милошу је говорио:“Ти си ме ово ујео (показујући рањену руку)“; а Милош му одговори:“Ја ћу и позлатити, честити пашо!“ Какогод што у Београду за везира остане Сулеман-паша, који се за они цели десет година једнако са Србима тукао и на Србе мрзио и освету у срцу носио, тако опет и он по осталим градовима и по варошима постави муселиме и све остале старешине од такови исти Турака, који су или из Србије или из околни места. Па не само што поставе муселиме и по онаким паланкама, куд никад нису били, него још и војске по неколике стотине оставе у свакој паланци на трошак народни; а сердари и тефтиши зађу по селима један за другим, и стану истраживати и купити од људи оружје и лепе аљине, и људе глобљавати и искати и изгонити, што нема. Па и осим ови одређени сердара и тефтиша, који су купили оружје и сребрне ствари и чоане аљине, где је год који Турчин видео на Србину мало бољи гуњ или беле чакшире, скидали су и мењали за своје горе, или носили онако; најпосле су скидали с људи појасеве, што су им жене градиле, и с ногу чарапе и опанке. У том се почне оправљати и град Београдски, те дигну млоге сараоре из народа. Из ти сараора гдекога су гледнијега и наочитијега и Турци погубили тајно, а млоги су и помрли од куге и од различни други болести у ономе смраду и страу; но Срби су за све мислили да су побијени, који год нису на траг дошли. Тако народу, које због таковога зулума, које што је за десет година у слободи живећи био се одучио од тога, опет постане милији рат, него ли таки мир. Само је дакле требало почети.

У то време (у саму јесен 1814 године) Латиф-ага, муселим наије Пожешке, од куге побегне из Карановца у манастир Трнаву, где је седио и Аџи-Продан, бивши војвода наије Сеничке. По том Аџи-Продан и Латиф-ага отиду нешто у Карановац, а Мијаило, брат Аџи-Проданов, и Пајсије, игуман Трнавски, сваде се с Латиф-агиним Турцима, који су били остали у манастиру, па скоче с момцима, те ји све повежу, и Латиф-агино благо и све остало имање разграбе. Ето тако се опет почне буна против Турака, и плане као ватра преко све наије Пожешке и Јагодинске, и отиде у Крагујевачку. Како чује Аџи-Продан, шта је било у Трнави, он одма побегне од Латиф-аге у народ, и стане купити чете; па онда Милошу пошље некога попа Симу, и молећи га поруче му, да и он подигне наију Рудничку и Крагујевачку, и да им свима буде старешина, место Црнога Ђорђија. Милош пак, видећи да од те буне сад (пред зиму) ништа бити не може, отпоручи им, да он у то пристати не ће, него и они да гледају да се умире, да се главама не играју, и народа да не губе; а попа Симу пошаље у Београд Сулеман-паши, да му управо каже, како се буна подигла. По том Милош одма подигне наију Рудничку, па отиде с Ашин-бегом, Рудничким муселимом, у наију Пожешку против бунтовника, и стане народ карати, у што су пристали, да погубе и главе и робље; и стане ји световати, да се умире, говорећи, да буни сад нема времена, а да јој је време, он би најбоље знао и најпре би је почео. Аџи-Продан се пак у то време десио у Трнави с нешто мало војске, но како чују, да Милош иде с Турцима против њи, одма се војници распрсну куд који, и оне Турке, што су били повезани, пошаљу к Милошу; а Аџи-Продан са својом браћом и још неколико момака, побегне преко Драгачева. Онда Милош пошље Лому и (Турчина) Ћор-Зука с неколико момака за Аџи-Проданом у потеру, но он измакне и утече, него му негде у збегу нађу чељад, те ји поватају и доведу. Не могући Милош свој чељади Аџи-Продановој помоћи и избавити је од ропства, рече Ћор-Зуку: „Побратиме! ти знаш, да је Пљакићева синовица за Аџи-Продановим сином, и ево је овде доведена; ја оћу за љубав Пљакићеву да је сакријем“. А Зуко му одговори: „Вала, побратиме, дела; од мене се јамачно чути не ће“. Онда Милош отиде међу чељад Аџи-Проданову, те узме Пљакићеву синовицу, па је преобуче у мушке аљине и пошаље ноћу кући својој; а жени Аџи-Продановој, и осталима, које су биле с њом, запрети, да ће ји све исећи, ако и коме кажу, да је и Петрија (тако је било име Пљакићевој синовици) с њима уваћена. Турци су после толико пута спомињали и питали, куд се деде Аџи-Проданова снаа, и сам је ћаја-паша за њу спомињао и питао, но Милош је једнако говорио, да не зна ништа за њу, и да се и сам чуди, куд побеже и где се сакри. И тако је сачува, док није дошло време, да је преда мужу њеноме.

Како чује Сулеман-паша, да се народ буни, он одма одреди ћаја-пашу с војском, да иде да мири арањем и робљењем; а своме посинку Милошу с највећим ласкањем пише, да и он пристане с ћаја-пашом, и да гледа, да се народ умири, и даде му оваку веру: осим Аџи-Продана и његове браће, кога год он преда и узме на веру, да му не ће ни длака с главе полетети. Тако, док је Милош по Драгачеву утишавао буну, дође и ћаја-паша с војском у Чачак, и састане се с Милошем. У том се чује, да се побунила и наија Крагујевачка (особито кнежина Гружа), зато се Милош с Ашин-бегом врати у наију Крагујевачку, и стане бунтовнике звати на предају. И тако најпре преда петорицу од знатнији коловођа ондашње буне, то јест: Симу Пастрмца, Благоја из Кнића, Вучића из Вучковице, Миленка из Опорнице и Станка из Витановаца. А с осталима се сутра дан побије у Книћу, и прем да је с Милошем било више од иљаде Срба и око сто Турака, но бунтовници, који није било до само неколике стотине, опет одрже мејдан, једно зато, што су с Милошем били људи с реда, па и то више с батинама, него с пушкама (јер што оружја нису били Турци покупили, оно су људи покрили), а бунтовници су били све по избору бољи од бољега; и наоружани као што треба; а друто, што Милошевци нису баш ни тели управо да се бију с бунтовницима, него само да ји мало уплаше, а бунтовницима је било за невољу бранити се. Но Милош тим учини баш оно, што је тео: бунтовници омркну на разбојишту, али, видећи да је Милош противан тој буни, отиду ноћу сваки својој кући. По том Милош с Ашин-бегом дође у Крагујевац; и тако се утиша буна и у наији Крагујевачкој.

Ћаја-паша пак дошавши с војском у Чачак, дође му народ (као предат и умирен) и донесе рану, онда он повата све знатније људе, које народ, опкољен од његови војника, ода, да су буну почињали и распаљивали, па ји баци у синџир, говорећи, да ће ји водити са собом, док се народ свуда не умири са свим, и да ће може бити гдекога глобити, а гдекога и ошинути, али глави ни једнога не ће бити ништа. И тако ји водећи са собом отиде у Крагујевац. Саставши се у наији Крагујевачкој опет с Милошем, навали једнако, да поара и пороби барем неколико села по доњем крају Груже (ваља да је војницима својим полазећи из Београда био обећао робиња), но Милош му по дугом брањењу и препирању рече: „Ако ћеш мене слушати, то да не чиниш ни од једне куће, а ја ти стојим добар, да ће сви кривци доћи у твоје руке; ако ли ме не послушаш, него станеш арати и робити, ја вадим руке из народа, а ти роби и ради како ти драго, па ћеш видети, на што ће изићи“. Тада ћаја-паша пристане на Милошев савет, и одложи све на њега, да он ради, како зна, да ће боље бити. А кад му народ дође у Крагујевац и донесе рану, онда он какогод и у Чачку повата знатније људе, те бајци у синџир, и после неколико дана отиде у Јагодину. Он је звао и Милоша тамо са собом, но Милош, видећи шта ћаја-паша уради од људи у Чачку и у Крагујевцу, не ктедне даље ићи, него нађе различне изговоре, и врати се са својим људма на траг. Док ћаја-паша дође у Јагодину, дотле се буна већ и у Јагодинској наији утишала била; јер су коловође буне и онамо из почетка народу казивале, да је и Милош с њима у договору, и да им је поручио, да то чине; а може бити, да су и сами мислили и један другога варали, да ће Милош с њима пристати, али сад кад виде, да је Милош против њи, а војска Турска ушла у вилает, и наија се Пожешка и Крагујевачка предаде; и они се разиђу, и прости људи отиду сваки својој кући, а коловође остану у шуми и стану се предавати. Тако кад ћаја-паша дође у Јагодину, дође му народ и донесе рану, а он онда, као и у Чачку и Крагујевцу, повата све коловође буне и знатније људе, те баци у синџир,^[14] па се после неколико дана крене с војском, и ове све сужње (115 на број) у синџирима одведе у Београд, те баци у кулу. А пошто се буна са свим утиша и народ умири, онда ји (на Савин дан пред Божић) изведу, те све исеку на четири капије, и главама њиовим наките зидове Београдске. А игумна Трнавскога и још тридесет и шест којекаки људи, што су онако којегде поватани, набију живе на коље. Тако је у овој буни, које ово сто и педесет и два човека, што је Сулеман-паша у Београду исекао и понабијао на коље, које онако што су по наијама којегде поватани и побијени, пропало најмање око триста људи, и то све по избору бољи од бољега; и било је робља око педесет душа Аџи-Продан пак са својом браћом побегне у Немачку; и будући да се ова буна код његове куће почела, и његова је чељад ропством платише, а он опет утече и однесе кривицу са собом, зато се она назове буна Аџи-Проданова.

[14]

Милош је уз ову буну добио чест и повереније како код Сулеман-паше и код остали Турака, тако и код народа Српскога: код Сулеман-паше, што и он не приста с бунтовницима, него му оста веран и умири народ; а код народа Српскога, што не даде Турцима арати ни робити, него онако лепим начином умири. Али је њему велика жалост на срцу остала, што Сулеман-паша погази веру и превари га, те исече толике људе, што је он на веру домамио. То је већ довољно било, да Милоша на ову мисао наведе: „Овај човек не држи вере; с њим се не може ништа радити. Кад он сад оваку неверу учини, и толике људе на вери поби, како ћу му ја сутра веровати за моју главу, да јој не ће ништа бити?“ Тако је Милош био почео мислити. Сулеман-паша пак видевши сад у овој буни, да од народа ни једна десетина оружја није одузета, и бојећи се буне у напредак, науми опет да купи оружје по народу и с највећим мукама да га истражује, и све знатније и наочитије људе по народу да погуби, и мушке главе, које би за оружје биле, да умали, пак најпосле да погуби и Милоша. Јер колико се год Сулеман-паша показивао, да Милоша пази и благодари му, што је ту буну утишао, толико се од њега бојао, видећи, да га народ тако пази и слуша.

Тако Турци зађу по народу, и стану опет купити и с највећим зулумом и варварским мукама истраживати и изгонити руо и оружје. Једнога су човека из Грбица (у Крагујевачкој наији) везали жива око ражња, па га онако пекли према ватри, да каже некаке токе и пиштоље, за које се било чуло, да су у њега. Женама су облачили гаће, па ји били по табанима; људима су и женама натицали на главе торбе с пепелом, па су од оздо ударали руком, да пепео иде у нос и у уста; гдекоје су као разапете потрбушице вешали за ноге и за руке, а на леђа су им метали камење. Ово су само примери од мука у Европи нечувени у наше време, а осталима ни броја нема, н. п. ударити човеку 100-200 батина; испребијати му кости секиром или каквим маљем и т. д. Гледајући Милош шта се ради, већ је био познао, да на послетку не ће бити добро ни за њега, зато је био почео промишљати за себе, и наручивати гдекојим познатим Турцима, који су му пријатељи били, да му јаве, ако што чују да се за њега где говори. Пошто Турци млого људи тако истребе, онда Сулеман-паша пошље неколико Турака, те убију Станоја Главаша, који се такођер био предао и своје руо и оружје носио какогод и Милош, само што није био кнез, него онако као сердар, и уз буну Аџи-Проданову млого је помагао Турцима да се умири. Кад се Главашева глава донесе у Београд, Милош се деси онде, и дође му некакав пашин гаваз, те му рече: „Кнеже! јеси ли видео Главашеву главу? Сад је на тебе ред.“ А Милош му одговори: „Вала, ја сам моју главу још одавно бацио у торбу, и сад већ туђу носим“. Сама Главашева глава доста би била, да Милоша увери, шта се и о његовој ради; а камо ли још оваки поздрав од гаваза! Милош је већ пре неколико недеља био дошао у Београд, и неколико је пута искао допуштење, да иде кући; но паша му није дао, него је све одгађао од данас до сутра. Али сад већ навали, да се измакне макар како било, и науми, да се више не враћа у Београд, само сад ако из њега главу изнесе. Најпре науми, да избави шездесет душа Српскога робља, што се онде налазило, и купи га од паше за сто кеса, а Косте Кујунџије (брата Новопазарскога војводе Димитрија) жену особито за осам кеса. Ово све он купи на вересију док изиђе у вилает и састави новце; и тако, давши паши облигацију, робље узме, те потрпа на кола и опреми из Београда. По том, видећи, да Турци никако не даду допуштења, да се иде из Београда, пошаље Димитрија у Земун, те узајми од некаква познаника двеста дуката, па стане молити ћаја-пашу, да му даде изунтескеру (писмено допуштење), да може продати у Немачку неколике стотине волова, који су били скупљени. И тако којекако за сто и педесет дуката измами од ћаја-паше изунтескеру и уза њу допуштење, да отиде до куће, као да дотера волове на воду, и да саставља новце за робље. Ћаја-паша је млого навијао, да Милош остане у Београду, а Димитрије да иде у наију, или барем да Димитрије остане у Београду, а Милош сам да иде; но они су то којекако знали развејати, и доказати, да обојица имају посла око тога, и један никако да не може свршити. И тако обојица добију допуштење, и сутрадан рано у јутру узјашу на коње, па, као пола бежећи, док се Турци нису присетили да ји зауставе, отиду из Београда у наију. Познато је да су Милан и Милош седили у Брусници; но будући да је Брусница врло Турцима на путу, а опет сад како су они постали господари и онде поградили своје дворе, начинила се као мала варошица и у њој се наместио муселим Руднички; зато се Милош, још како су Турци обладали, преселио с кућом у Шаране. Но видећи да се ни онде није далеко уклонио од Турака, измакне се уз буну Аџи-Проданову у Црнућу, у саму Рудничку планину, и онде у једној долини у великој врлети начини кућу и неколико зграда око ње. Ту је сад од овога новог зулума и од страа Турскога био добежао Мутап, и Симо Пастрмац и Благоје из Кнића (они, што су се уз буну Аџи-Проданову предали Милошу у Книћу), и још млоги којекаки момци, који су очекивали смрт од Турака; па су онде као чували Милошеву кућу, а управо су код његове куће чували и крили своје главе. И да не би у како подозреније пали, били су покуповали неколико трнокопа, па су дању на лепом времену од беспослице крчили и садили шљиве по потоку (прем да су видели, да ни од своји, које већ рађају, нема ползе), а ноћу су ишли по селима чак и у друге кнежине, те се с пријатељима и познаницима, особито с онима, који су од Турака онако зазирали, као и они, договарали, шта ће се радити. И видећи да се никако живети не може, науме опет да подигну буну против Турака, барем да помру бијући се с њима; и то би већ одавно били почели, али су једнако очекивали, док Милош изиђе из Турака и дође међу њи. Сад пак дошавши Милош, и он им каже, да већ нема другога спасенија, него да се бију с Турцима, док не помру сви. По том се они сви закуну Милошу, да ће га слушати и с њиме помрети, а он се закуне, да ји не ће издати, него да ће с њима умрети. Сад је дакле само требало почети; но будући да је била још зима, зато Милош одложи почетак, докле га Сулеман-паша не позове у Београд; а свога брата Јефрема одма пошаље с воловима на Остружњицу, да би ји продао у Немачку, а Димитрија с некаким старим арачким тескерама опреми у наију Рудничку, да купи арач, да би се што новаца саставило; а и сам стане тражити и набављати што треба. Уз то је још радио, не би ли како ови његови момци и пријатељи уватили или убили кнеза Аксентија; па да они најпре почну буну, да га после не би издали. Тако Милош науми, да одложи почетак буне још до неколико дана; али народ, коме је већ Турски зулум био додијао, ускипи осветом и нестрпенијем, и устане на Турке пре одређенога времена. Најпре Ломо на цветни четвртак пређе у Јасеницу, и потера арачлије; а Милошев брат Јован, и Симо Пастрмац и Благоје из Кнића отиду на Лазареву суботу, те у по подне убију порешчију у Коњуши (у Гружи). Милош се тада десио у Брусници код Ашин-бега; и будући да су њи двојица били побратими, и задали један другом веру, да се не издаду, него да Ашин-бег чува Милоша од Турака, и ако што зло за њега чује, да му јави, а Милош опет тако исто да чува Ашин-бега од Срба; зато сад, кад чују, шта се ради, узме Милош Ашин-бега уочи Лазареве суботе ноћу, те га изведе до у наију ужичку, и покаже му пут, нека иде срећно. Ломо пак, подигнувши буну у Јасеници, пређе у наију Рудничку, и одма удари на Рудник. А у Руднику је тада био знатни Турски јунак и зулумћар Токатлијћ, који је пред Ашин-бегом био муселим наије Рудничке, па се нешто завадио с Милошем и стао му пре времена о глави радити, те га Милош, као за превелики зулум, тужио Сулеман-паши, и тако га, које праведном тужбом, које пак новцима и Турском политиком, збацио с муселимства, и место њега довео Ашин-бега у Брусницу. Овај дакле бивши муселим и рођени Рудничанин, Токатлијћ, застане се тада у Руднику, и с неколико своји момака начинивши шанац око своје куће, стане се бранити од Лома. Видећи Ломо, да Токатлијћа не може ласно на силу истерати, или, као што је особито желео, жива уватити; а Токатлијћ видећи, да се дуго не ће моћи бранити од Срба, стану се договарати, да Токатлијћ изиђе са својим момцима и да иде из Србије, а Ломо да му зада веру, да ће га с миром пропустити и лепо испратити. После тога уговора Токатлијћ успе соли на комад леба, па га пољуби, и пошаље Лому, да се на ономе лебу закуне, да му не ће невере учинити, па онда и он онај леб да пољуби (као за знак најтврђе вере), и да га пошаље Токатлијћу на траг. Ломо тако учини. Онда се Токатлијћ опреми с момцима, па �