Предраг Симић

Пут у Рамбује: Косовска криза 1995-2000.

НЕА
Београд 2000


Оливери

 

Садржај

Глава I: Порекло једне кризе

Почетком 1995. године примио сам писмо од професора Таноса Веремиса, председника Грчке фондације за европску и спољну политику (ЕЛИАМЕП), у коме ми је изнео намеру да покрене једно шире истраживање утицаја косовског проблема на регионалну безбедност и предложио да се укључим у овај пројект. Иако сам се до тада само спорадично бавио косовском кризом, Веремисов позив сам прихватио због тога што је пројект био прилика не само да упознам нову, посткомунистичку генерацију албанских истраживача и политичара него и да изблиза пратим развој политике водећих европских земаља и САД према овом проблему. Основан крајем осамдесетих година, ЕЛИАМЕП се, наиме, брзо афирмисао као динамична институција у области савремених балканских студија која је на својим пројектима и конференцијама окупила многе сараднике из балканских земаља, Европе и Сједињених Држава. Због тога су расправе на његовим скуповима биле поуздан индикатор размишљања и будуће политике међународне заједнице према Балкану. Током санкција Уједињених нација према Југославији између 1992. и 1995. године ЕЛИАМЕП је редовно позивао и југословенске истраживаче одржавајући тако један од њихових ретких канала комуникације са светом. Развој догађаја после 1995. учиниће, међутим, да ова истраживања привуку пажњу међународних политичких кругова који су после рата у Босни и Херцеговини убрзано трагали за решењем косовског чвора страхујући да би он могао покренути серију етничких сукоба на Јужном Балкану. Нажалост, ти напори нису уродили плодом а ова истраживања биће прилика да се још једном на делу виде сви они унутрашњи и међународни чиниоци који су у првој половини деведесетих година утицали да се кризе у западним југословенским републикама заврше оружаним сукобима.

Да ли је косовска криза после 1996. могла кренути другачијим правцем?

Неуспех српске и југословенске политике да искористи повољне околности после Дејтонског споразума и задржи овај проблем у политичким оквирима није био последица само радикализације албанског националног покрета на Косову и Метохији и међународних околности него и развоја догађаја на унутрашњој политичкој сцени између 1996. и 1999. године. Заоштравање политичких сукоба у земљи, пораст ксенофобије и милитантна реторика о „новом светском поретку“ потхрањивали су србофобију и став да „Срби разумеју само језик силе“ не само међу албанским националистима него и међу заговорницима „новог атлантизма“ на Западу. Ова два чиниоца ће Србију коначно одвести на курс судара с намерама Северноатлантског пакта да после хладног рата прерасте у доминантну војнополитичку организацију у Европи која ће свој контроверзни „нови стратешки концепт“ први пут опробати током 78 дана рата против Југославије. Упркос нестрпљивости заговорника ратне опције, све до јесени 1998. ни у Европи ни у САД није преовладала намера да се косовски чвор расплете силом. Од споразума о нормализацији образовања на Косову, потписаног уз посредовање Ватикана, преко немачких и америчких посредничких иницијатива, до конференције у Рамбујеу, сазвану на иницијативу Француске, многе европске владине и невладине организације стрпљиво су покушавале да кроз српско-албански дијалог нађу решење проблема који није угрожавао само Србију и Југославију него и читаву Југоисточну Европу. Када су ови покушаји доживели неуспех, на сцени је остао само NATO који је, следећи властите интересе и логику силе, нападом на Југославију направио можда најозбиљнији преседан у послератној историји међународних односа.

Већ у време када је била покренута, иницијатива ЕЛИАМЕП-а није била усамљена. Почетком деведесетих година невладине организације учиниле су више покушаја да отворе српско-албански дијалог[1] док је одређене кораке у том правцу учинила и југословенска савезна влада средином 1992. године. За већину политичких партија, медија и истраживачких институција у Србији косовска криза била је, међутим, превише врућа тема због чега је једна од ретких прилика за српско-албански дијалог у Београду била конференција коју је 1994. у Сава-центру организовао тадашњи британски отправник послова Ајвор Робертс. Иако су и том приликом углавном изостали представници владајућих партија већ само одржавање ове конференције говорило је о извесној спремности власти у Београду да прихвате српско-албански дијалог али и о неспремности да се озбиљно ухвате у коштац с косовским проблемом. Разлог томе крио се у чињеници да су у узаврелим политичким превирањима у Југославији деведесетих година и српски и албански политичари на Косову и Метохији више ризиковали дијалогом него конфронтацијом и што су, уз ретке изузетке, и једни и други веровали да се гласови бирача добијају националном искључивошћу а губе међунационалном толеранцијом. Савремени албански и српски национални програми, наиме, настали су осамдесетих и деведесетих година у међусобном сукобу при чему је први у Косову видео „српски Јерусалим“ а други „албански Пијемонт“ и то је већ у самом старту искључивало могућност озбиљног политичког дијалога и компромиса. Због тога је питање да ли је распад Југославије почео 1987, Осмом седницом ЦК СКС, или 1981, када су избили нереди на Косову, непуних годину дана после Титове смрти, било незаобилазно у тадашњим српско-албанским полемикама.

Нешто већа спремност дела албанских политичара за дијалог пре је била израз њихових настојања да стекну наклоност међународног јавног мњења и учврсте свој тадашњи неповољан положај него процене да би кроз дијалог са Србима могли постићи своје циљеве. Покушаји да се у савременој српској и албанској литератури отвори проблем односа два народа углавном су, уз часне изузетке (попут Селенићевих „Пријатеља“), завршавали у националној митологији и узајамном оптуживању. У политичком животу Србије почетком деведесетих блокада српско-албанских односа имала је и практичан значај пошто је албански бојкот избора учинио да Косово постане важан „резервоар“ гласова где су владајуће партије увек могле рачунати на тридесетак места у парламенту. То је био повод оптужбама српске опозиције да косовски Албанци својим бојкотом заправо одржавају политички status quo у Србији и воде политику „што горе – то боље“ на што су они одговарали тврдњом да би уласком у српски парламент само хомогенизовали српске партије оптужујући опозицију да се у свом ставу према Косову не разликује од власти. Један од ретких изузетака догодио се током опозиционих протеста у Србији 1996/97. године када је Адем Демаћи упутио писмо подршке које је Вук Драшковић прочитао на демонстрацијама у Београду али је чак и то остало епизода која није имала утицаја на даљи ток односа два народа. Покушаји појединих албанских интелектуалаца, попут Ветона Суроиа и Шкељзена Малићиа, почетком деведесетих година да укључе Албанце у политички живот Србије завршили су се неуспехом и њиховим привременим повлачењем из активне политике.

Проблем Косова и Метохије је, међутим, много више од етничког и територијалног спора Срба и Албанаца. Пре свега, то је подручје с највишом стопом демографског раста у Европи: у периоду 1948-1981. његово становништво је удвостручено и то је потпуно изменило етничку равнотежу у покрајини[2]. За само две деценије (1961-1981) локално албанско становништво увећано је за 90% што је његов удео у укупном становништву покрајине повећало са 67.2% на 77.4% док је удео српског становништва опао са 23.6% на 7.3% а Црногораца са 3.9% на 1.7%. Половина локалне албанске популације млађа је од 20 година и у наредних двадесет година ће се поново удвостручити. Друго, упркос високим улагањима бивше савезне државе, Косово и Метохија је због високог демографског раста, архаичне друштвене организације, промашених инвестиција и других разлога остало најнеразвијеније подручје Југославије. Треће, то је религијски и културни проблем пошто су Албанци већином муслимани док су Срби хришћани. Даље, то је политички и геостратешки проблем, јер је ово подручје битно за стабилност и безбедност Србије и Југославије док је одсуство етничких Албанаца из политичког живота земље (16.5% популације СРЈ) оставило током деведесетих година значајну празнину на политичкој сцени Србије и Југославије. Четврто, то је економски проблем пошто се на Косову и Метохији налазе неки од главних природних и привредних ресурса. Коначно, али не и на последњем месту, то је регионални и европски проблем пошто је стабилност (или нестабилност) овог региона непосредно повезани са стабилношћу свих суседних држава и читавог јужног Балкана.

Иако су историјски корени српско-албанских сукоба дубоки, свакако се не ради о „древној мржњи“: Албанци су у српској средњевековној држави били активан чинилац да би се касније заједнички супротставили продору Турака на Балкан.[3] Исламизација и успон у хијерархији Отоманског царства[4] учинили су Албанце инструментом доминације Истанбула над хришћанским становништвом на Балкану. Отоманске власти подстицале су овај процес пореским и другим олакшицама које су учиниле да већина Албанаца прими ислам током XVI века док су албанске православне заједнице преживеле углавном међу Тоскама на југу и донекле на северу где се, под утицајем Ватикана, очувала и албанска католичка заједница у околини Скадра. Прелазак у ислам најпре су прихватили албански феудалци а потом и градско и, на крају, сеоско становништво. Привилегије муслимана и дискриминација хришћана изазвале су прве сукобе Албанаца са Србима на подручју данашњег Косова и Метохије где су Албанци почели да се насељавају у све већем броју у XVIII и XIX веку асимилирајући или потискујући српско становништво на север.[5] Отоманска репресија над хришћанима повећана је у XVII веку пошто је заустављена експанзија у Европу и пошто су Хабзбуршке армије извршиле дубоке продоре на Балкан. Под овим притиском у два наврата је дошло до егзодуса српског становништва – 1690. и 1737. године – које су Хабзбуршки владари насељавали у Војној крајини (Militärgrenze) дуж новоуспостављених граница с Отоманским царством. Тиме је на просторима данашњег Косова и Метохије постепено слабио отпор локалног хришћанског становништва притиску албанских колониста који су у ове крајеве долазили како из економских (потрага за обрадивим земљиштем) и социјалних разлога (бег од крве освете) тако и планским насељавањем од стране отоманских власти.

            Промена демографског састава овог простора интензивирана је у последња два столећа Отоманске империје када је планско насељавање Албанаца вероватно имало за циљ да спречи хомогенизацију словенског становништва које се бунило против отоманске власти и спречи стварање нових националних држава на Балкану. Стога је Први српски устанак (1804-1813), који је означио почетак националних револуција на Балкану, отворио нову етапу у српско-албанским односима. У првом националном програму, Начертанију Илије Гарашанина (1844) године, Србија је себи поставила за циљ ослобађање Јужних Словена од отоманске окупације у сарадњи са осталим балканским народима. У том циљу успостављене су везе и са албанским католичким кланом Миридити које су довеле до споразума о заједничкој борби против Турака 1849. године. Покушај да се Албанци укључе у ослободилачки покрет балканских народа био је значајан због тога што је средином XIX века чак 70% Албанаца било исламизовано и заинтересовано за очување отоманске империје и њених институција. Отпор реформама отоманске империје из 1839. (tanzimat) изазвао је немире исламизованих албанских феудалаца чије је последице трпело хришћанско становништво које је сматрано одговорним за укидање старих привилегија. У то време појачана је и албанска колонизација на просторима данашњег Косова и Метохије која је прерасла у масовни терор и етничко чишћење локалног српског становништва.

            Ратови против отоманске империје 1876-78. године довели су Србе и Црногорце у први озбиљан судар са Албанцима. Правац напредовања српске војске ишао је територијом на којој су били колонизовани Албанци те их је Порта лако мобилисала против Срба. Операције српске армије на југу Србије и краткотрајно запоседање Косова 1878. године покренуле су први талас избеглица у обрнутом смеру када је око 30.000 Албанаца напустило Топлички и Јабланички округ који су после Берлинског конгреса припали Србији. Берлински конгрес је донео прекретницу у ослободилачким покретима балканских народа и почео процес поделе Отоманске империје. У таквим условима, у Призрену је јуна 1878. године формирана „Лига за одбрану албанског народа“ („Прва призренска лига“) и усвојен први албански национални програм.[6] Циљ је било стварање албанске државе у коју би ушле четири области: а) Јужна Албанија и Епир са седиштем у Јањини; б) Северна и Средња Албанија (Скадар, Тирана и Елбасан); в) Македонија (Скопље, Дебар, Гостивар, Прилеп, Велес, Битољ, Охрид); г) Косово с деловима Јужне Србије и Македоније (Пећ, Ђаковица, Призрен, Нови Пазар, Митровица, Сјеница, Приштина, Гњилане, Прешево и Куманово). Укратко, Прва призренска лига је поставила захтев за стварање „Велике Албаније“ који је до данас остао крајњи циљ албанског националног покрета. Иако је Лига у почетку уживала подршку турске власти, после Берлинског конгреса албански покрет се окреће против Порте која га је ликвидирала 1882. године док је читаво подручје запало у стање анархије и насиља. Репресија над српским становништвом на подручју данашњег Косова и Метохије довела је до исељавања око 400.000 људи у Србију између 1878. и 1912. године.[7]

            Први балкански рат (1912) окончао је отоманску власт на Балкану али је довео и до отвореног сукоба националних програма балканских држава. Србија је у рат ушла с циљем да ослободи српско становништво у подручјима под отоманском влашћу и обезбеди излаз на Јадранско море што је неизбежно водило у сукоб са Албанцима. Потцењујући снагу албанског националног покрета, српски политичари тог времена су предвиђали асимилацију Албанаца у Србији уз евентуалну аутономију на подручјима на којима су чинили већину. Такво уверење учврстио је релативно слаб отпор који су Албанци пружили напредовању српске војске на Косову и Метохији и Северној Албанији. Ситуација се убрзо променила пошто је албански национални покрет добио снажну подршку Аустроугарске и Италије, заинтересованих да стварањем албанске државе под њиховим утицајем спрече друге балканске државе да створе упоришта на јадранској обали. Компромис великих сила постигнут је на амбасадорској конференцији у Лондону 1912-13. године када је извршено територијално разграничење између нове албанске државе и њених суседа. Иако ни балканске земље ни велике силе нису доследно поштовале њене одлуке, у чему је предњачила Италија која је на Версајској конференцији после Првог светског рата поставила захтев за протекторатом над Албанијом[8], границе које је одредила амбасадорска конференција су углавном остале све до данас.

            Србија као и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (створена 1918) нису имале одређену политику према Албанцима који су се нашли у њиховим границама после 1912. године. Мировним уговором склопљеним у Берлину 1878. године Србија је преузела обавезу заштите верских мањина на својој територији[9] а ова обавеза је замењена тек 1919. године одговарајућим одредбама мировног уговора из Сен Жермена (један у систему Версајских мировних уговора). Новостворена Краљевина СХС обавезала на заштиту живота и слободе без обзира на порекло, народност, језик, расу или веру, једнакост свих грађана пред законом, слободну употребу језика и др. Ситуација у пракси била је, међутим, другачија: изузев албанских феудалаца и грађанства који су нашли своје место у организацији нове државе (нарочито кроз муслиманску партију „Џемиет“[10]) етнички Албанци били су лишени ових права. Односе је оптерећивао и албански тероризам (тзв. качаци) који је изазивао репресалије власти.[11] На подручју данашњег Косова и Метохије нова држава имала је два главна циља: аграрну реформу (ликвидација отоманског феудалног поретка) и колонизацију (успостављање етничке равнотеже на овом подручју). Хаотично спровођење ове политике и злоупотребе локалних власти продубили су јаз између Срба и Албанаца. Између 1922. и 1941. на Косову и Метохији је укупно насељено 12.000 породица (око 60.000 лица) или око 9.2% његовог предратног становништва. Тридесетих година између Турске и Југославије вођени су преговори о исељавању већег броја Албанаца у Турску „на начин како су проблем муслиманског становништва решиле Румунија, Бугарска и Грчка“ али до реализације овог пројекта није дошло. Изузетак од ове политике српских политичких кругова према Албанцима били су ставови српске и југословенске левице, најпре Српске социјалдемократске партије[12] а између два рата КП Југославије.

            То је био разлог због кога је албанско становништво на Косову распад Југославије и фашистичку окупацију 1941. године дочекало као ослобођење што су окупационе власти подстакле укључивањем подручја данашњег Косова и Метохије у састав „Велике Албаније“ створене под италијанским протекторатом. Неалбанско становништво је између 1941. и 1945. године било изложено терору и етничком чишћењу на чијем удару су се нашли нарочито српски и црногорски колонисти који су заједно са великим бројем староседелаца протерани у Србију (само до априла 1942. протерано је више од 60.000 Срба). Председник албанске марионетске владе, Мустафа Круја, одржао је 30. маја 1941. године у Краљевској италијанској академији предавање о „Великој Албанији“ у коме је истакао да ће „Мусолини и Хитлер обезбедити албанском народу после победе сила осовине и успостављања новог поретка такву националну државу која ће обухватити најшире етничке границе и бити у нераздвојној вези с фашистичком Италијом“. Лидери предратне муслиманске партије Џемиет на Косову у то време створили су нову албанску политичку организацију Lidhja kombetare shqiptare са изразито иредентистичким програмом. Овакву политику после капитулације Италије наставио је и Трећи рајх под чијим утицајем је крајем 1943. године основана тзв. „Друга призренска лига“. У то време, међутим, на сцену ступају југословенски комунисти који су преко својих представника у Албанији и на Косову и Метохији организовали албански комунистички и антифашистички покрет и отворили нову фазу у историји југословенско-албанских односа.

Укратко, столећа отоманске окупације и исламизација на Балкану дубоко су пореметили односе Албанаца са Србима суседним народима који су у њима често видели оруђе отоманске репресије. Јаз између Словена и Албанаца продубљен је у XIX и XX веку, када су се њихови национални програми сукобили што је отворило широк простор за утицај ванбалканских сила које су спретно користиле међусобне анимозитете за своје циљеве. Наслеђе ове историје било је дубоко неповерење које је прелазило у међунационалну мржњу која се може видети већ у пежоративном значењу речи Shqiptar (Албанац) у српском и Shkie (Словен) у албанском језику и који су битно сузили могућност стварања не само мултикултурне него чак и интеркултурне заједнице на Косову и Метохији. При томе, фактор религије не би требало ни потценити (ислам има одређеног утицаја на висок демографски прираштај на Косову) али ни преценити јер још од времена Прве призренске лиге па надаље credo албанског националног покрета гласи: „религија Албанаца је албанство“ (feja e shqyptarit ashi shqyptaria).[13]

У међународним круговима косовски проблем се налазио високо на листи хроничних балканских кризних жаришта још од почетка седамдесетих година и готово да није било озбиљније анализе регионалне безбедности која није указивала на његов експлозивни набој и могуће последице по Балкан и Европу. Тако је, на пример, већ у другој половини седамдесетих у Југославији велику нервозу изазвала књига „Трећи светски рат“ пензионисаног генерала NATO-а, Џона Хакета, за коју се (погрешно) сматрало да полази од претпоставке да би трећи светски рат могао избити управо на Косову.[14] Иако се радило о политичкој фикцији, чињеница да су Хакет и његови сарадници у овој књизи били бивши високи официри NATO-а давала јој је велику специфичну тежину док је у Југославији изазвала подозрење да би NATO косовску кризу могао искористити као повод за интервенцију против Југославије. Таква бојазан нарочито је порасла када су у пролеће 1981. године, непуних годину дана после смрти маршала Тита, на Косову избиле албанске демонстрације чији је главни захтев био да ова српска покрајина добије статус седме југословенске републике. Иако су демонстрације убрзо биле угушене, оне су пресудно утицале на даља збивања на српској и југословенској сцени. Парола „Косово – република“ у Србији је била „кап која је прелила чашу“ незадовољства уставним решењима из 1974. године и постала централно питање око кога се водила борба за власт у тадашњем политичком врху Србије и Југославије. У Словенији и Хрватској, које су осамдесетих година виделе све мање разлога да остану у Југославији, косовско питање је постало једна од тема у политичким разрачунавањима са Београдом а подршка косовским Албанцима једно од средстава притиска на Србију. Излазак словеначког одреда из југословенских полицијских снага на Косову био је први практични корак на путу који се завршио у лето 1991. године одлуком Скупштине Словеније да иступи из југословенске федерације.

Албански национални покрет на Косову све до краја осамдесетих година није могао рачунати на озбиљнију подршку у иностранству изузев у Албанији и албанској дијаспори на Западу. У то време, наиме, Југославија је још увек имала привилеговани положај „језичка на ваги односа супер-сила“ и једног од лидера покрета несврстаности док је Енвер Хоџина Албанија важила за „последњи бастион стаљинизма у Европи“ и „балкански гулаг“. У другој половини осамдесетих ствари су се нагло мењале: улогу „симбола разлика у комунистичком свету“ преузеле су Пољска и Мађарска док је Југославија бесповратно тонула у кризу за које подељено пост-титовско руководство није умело да нађе решење. Томе је даље допринела политика најпре Реганове а затим и Бушове администрације у Сједињеним Државама који, за разлику од њихових претходника, „више нису видели потребу за тампон-државом каква је Југославија“.[15] Већ 1984. године директива Беле куће о националној безбедности НСДД 133 о Југославији говори само као о још једној комунистичкој земљи која се мора суочити с демократским променама које би је приближиле Западу.[16] У то време амерички конгресмен итало-албанског порекла, Џозеф Диогарди, основао је у Конгресу албански лоби у који је привукао групу утицајних конгресмена попут Роберта Дола (будућег републиканског кандидата за председника САД), Алфонса д’Амата, Дениса де Кончинија и Тома Лантоша и почео активно да ради на промоцији албанских интереса у Сједињеним Државама.[17] Иако различитих политичких опредељења, такву улогу су преузеле и албанске емигрантске политичке организације у Западној Европи, нарочито у Немачкој, Швајцарској, Шведској, Великој Британији, Белгији и Данској. Америчка и европска подршка[18] пресудно је утицала је да албански национални покрет на Косову привремено напусти своју ранију „марксистичко-лењинистичку“, односно, „енверистичку“ оријентацију и окрене се Западу. У завршници косовске драме то ће се показати једним од важних фактора који су утицали да се у српско-албанском етничком сукобу NATO коначно определи за албанску страну.

Упркос очекивањима америчке Централне обавештајне агенције из новембра 1990[19], до експлозије није дошло на сиромашном и етнички подељеном Косову него у богатој и национално хомогеној Словенији. Разлоге за релативни мир на Косову све до завршетка рата у Босни ваљало би потражити у стратегији албанског националног покрета која је до краја 1995. године почивала на три основне тезе. Прва је гласила да је однос снага у то време био неповољан за Албанце али и да ће ратови у западним југословенским републикама исцрпети Србију у мери да ће постати спремна промени свој непопустљив став према Косову. Друга се односила на саму Албанију која је у то време пролазила кроз посткомунистичка политичка превирања у којима су се косовски Албанци стали на страну Демократске странке Салиа Берише видећи у њеном доласку на власт одлучујући корак у правцу укупне промене снага. Треће, све до Дејтонског мировног споразума, међу албанским политичарима на Косову владало је уверење да ће у завршници босанске драме међународна заједница ставити на дневни ред и проблем Косова ако не и читаво „албанско питање“. Косовски Албанци су, наиме, већ од краја осамдесетих година себе видели као покретачку снагу „албанског питања“ на читавом Балкану и неку врсту „албанског Пијемонта“ око кога би требало да се окупе Албанци не само у Албанији и Македонији него и у Црној Гори и Грчкој. Једном приликом тим поводом пола у шали пола у збиљи сам запитао једног од водећих албанских политичара у претходној Југославији шта је, заправо, циљ албанских националиста на Косову: стварање „Велике Албаније“ или „Великог Косова“? Одговорио је био неочекиван: „Шта мислиш, ко је кога требало да присаједини у Немачкој после пада Берлинског зида: Западна Немачка Источну Немачку или обрнуто? Природно је да развијенији део нације припоји мање развијени део а у случају Албанаца развијенији део је Косово које је, уосталом, и историјска колевка албанске националне идеје.“

Дејтонски споразум донео је прекретницу у политици косовских Албанаца. Пошто се није испунило њихово очекивање да ће се на дневном реду конференције у Дејтону наћи и косовски проблем, Албанци су почели да окрећу леђа Демократском савезу Косова (Lidhjes Demokratike të Kosoves – LDK) и његовом до тада неспорном лидеру Ибрахиму Ругови тражећи радикалније лидере које ће ускоро наћи у енверистичком „Народном покрету Косова“ (Lëvizja Popullore e Kosovës – LPK) и његовом војном изданку – „Ослободилачкој војсци Косова“ (Ushtria Çlirimtare e Kosovës – UÇK). Ова организација, настала крајем 1993, огласила се у јавности непуна четири месеца после потписивања мировног споразума за Босну серијом од пет симултано изведених терористичких напада на српску полицију. Други разлог била је појава нове генерације на албанској политичкој сцени која је најпре наступила с демократским циљевима у оквиру студентског покрета да би се и сама ускоро обрела у редовима руководства „ОВК“. Трећи значајан разлог промене у стратегији албанских националиста били су криза и пад Беришиног режима у Албанији и повратак на власт Социјалистичке партије Фатоса Наноа. Главна упоришта албанских социјалиста су међу православним Тоскама на југу који нису наклоњени исламизованим Гегама на северу и виде у „Великој Албанији“ државу у којој би ионако неповољни однос снага муслимана и хришћана (70% Албанаца су муслимани, 20% православци и 10% католици) био коначно промењен на њихову штету. У дубоке разлике које деле Југ и Север Албаније (укључујући косовске Албанце) имао сам прилике да се уверим приликом честих сусрета у Грчкој на којима су редовно учествовали и млађи албански опозициони политичари који се нису устезали да критикују политику својих сународника на Косову. Пример ове врсте била је прва (и једина) посета три албанска опозициона лидера Београду 1993. године којима је домаћин био београдски Институт за међународну политику и привреду на чијем челу сам се у то време налазио. Изузев Шешељевих радикала, који су остали по страни, њихови сусрети са српским политичарима протекли су у нормалној, често и срдачној атмосфери у којој је био видљив обострани напор да се сродни интереси две суседне државе ставе изнад сукобљених националних интереса. Управо то ће бити и повод краткотрајног отопљавања у српско-албанским односима после доласка социјалиста на власт средином 1997. године али и жестоких сукоба у Тирани септембра и октобра 1998. који ће се завршити коначним одласком Фатоса Наноа с власти. Неритан Цека, Арбен Имами и Спартак Нђела после повратка из Београда у Албанији доживели су прави медијски линч режимске штампе која је грубим речима осудила њихову посету као акт „националне издаје“.

Глава II: Косовски проблем и ... албанско питање

Први (и последњи) састанак истраживачког тима на пројекту ЕЛИАМЕП-а, чији је наслов у дословном преводу гласио „Косово – како избећи друге балканске ратове“, одржан је у пролеће 1995. године у Атини уз учешће десетак српских, албанских и грчких истраживача. Према замисли Таноса Веремиса циљ истраживања је био да се размотре ненасилни начини спречавања сукоба и омогући решење косовског проблема. За тако нешто било је вероватно прерано, али је већ и први сусрет истраживача из Београда, Приштине, Тиране и Атине био корак напред у условима потпуно замрзнутих српско-албанских односа. Првобитно подозрење попустило је пред радозналошћу која се претворила у дуготрајну расправу о Косову, Србији и Албанији коју су тек повремено прекидале заједљиве међусобне опаске. Албанску страну представљали су водећи политичари млађе генерације Грамос Пашко, Агим Нешо и Ветон Сурои. Пореклом из породице бивших функционера Хоџиног режима, Грамос Пашко био је почетком деведесетих један од оснивача Демократске странке у Албанији да би касније постао критичар и противник њеног лидера Салиа Берише због чега је морао привремено да емигрира у Америку. На политичку сцену се вратио после Беришиног пада у пролеће 1997. када је дошао на место политичког саветника премијера Пандели Мајкоа а касније и националног координатора „Пакта за стабилност Југоисточне Европе“. Сличног порекла је и Агим Нешо који је био оснивач и председник Албанске фондације за европске студије и ватрени поборник Социјалистичке партије све до одласка на место албанског амбасадора у УН. Ветон Сурои, син бившег југословенског амбасадора у Мексику и Шпанији, оснивач је Парламентарне партије Косова коју је касније напустио да би основао лист „Koha“ (касније „Koha Ditore“) што му је дало статус независног интелектуалца с разгранатим међународним везама. То му није донело велику популарност међу албанским националистима на Косову који су га сматрали сувише „меким“ заступником албанских националних интереса али му је отворило многа врата у Вашингтону, Лондону, Паризу и Бону где су њему видели наследника Ибрахима Ругове и човека кога би Запад волео да види на челу Косова.

У осврту на послератну историју албанских политичких покрета на Косову, Албанци су приметили да су све до краја педесетих година њихову окосницу чиниле националистичке и антикомунистичке партије из Другог светског рата Balli Kombetar (Национални фронт) и Legaliteti (ројалисти привржени краљу Зогуу) чија су главна упоришта била у круговима албанске политичке емиграције на Западу. У то време, водећу улогу добијају марксистичко-лењинистичке групе ослоњене на политику Енвера Хоџе у суседној Албанији међу којима су нарочито активни били „Револуционарни покрет за албанско јединство“, који је основао Адем Демаћи, „Народни покрет за Републику Косово“ и друге.[20] Репресија власти гурнула је „енверисте“ у дубоку илегалу а Адему Демаћиу ће 28 година проведених у југословенским затворима донети назив „албанског Нелсона Менделе“. Друга струја међу косовским Албанцима – „титоисти“ – настала је крајем шездесетих на таласу промена у Југославији после Брионског пленума и албанских демонстрација одржаних 27. новембра 1968. које су истакле паролу „Косово – република“. Њихови организатори су веровали да су оне пресудно утицале на статус који је Косово добило уставом из 1974. када је, под руководством Фадила Хоџе и Махмута Бакалија, настала и нова албанска политичка номенклатура која ће остати на власти у покрајини до краја осамдесетих година. Иако је она била чврсто интегрисана у врхове југословенске власти, распад СФРЈ почеће непуних годину дана после Титове смрти управо на Косову где су избиле политичке демонстрације с захтевом да ова српска покрајина и формално добије статус седме југословенске републике и, према тадашњем југословенском уставу, „право на самоопредељење до отцепљења“. Упркос репресији, немири у покрајини наставили су се с већим или мањим интензитетом све до краја осамдесетих година када су достигли врхунац протестним маршевима у новембру 1988. и штрајку рудара у „Трепчи“ фебруара 1989, усвајањем „Декларације о независности“ јуна и „Устава Републике Косово“ септембра 1990. године.

У то време, „прву генерацију“ албанских политичара на Косову замењује друга, антикомунистички опредељена генерација, која ће се у окренути Западу у жељи да придобије подршку јавног мњења и влада западних земаља и искористи повољне међународне околности после пада Берлинског зида за циљеве за које су се борили и њихови претходници. Као и у другим источноевропским земљама, прве посткомунистичке организације зачете су у удружењима књижевника, филозофа и социолога Косова која су крајем 1989. године постала етнички чиста пошто су их напустили Срби. Међу новим политичким лидерима и партијама убрзо се издвајају књижевник Ибрахим Ругова[21] и његов Демократски савез Косова који ће све до 1996. године бити неприкосновени лидери албанског националног покрета на Косову али и много шире. На изборима за самопрокламовану „Републику Косово“, одржаним 1992. године, ДСК је надмоћно победио, Ибрахим Ругова је постао први председник а Бујар Букоши први премијер паралелне албанске државе на Косову и Метохији. Од почетка замишљен као национална партија Албанаца у Југославији, ДСК је основао огранке најпре у Словенији и Хрватској а убрзо потом и у Црној Гори и Босни и Херцеговини али је после распада СФРЈ та замисао била напуштена. Албанци у Македонији су, у договору с ДСК, формирали властиту политичку организацију -Партију демократског просперитета (ПДП). Огранци ДСК основани су и у албанској дијаспори у Западној Европи и Америци у намери да Демократски савез Косова постане паналбански фронт. Његови циљеви су временом еволуирали од захтева за „пуном“ или „реалном“ аутономијом, равноправним статусом према осталим народима у СФРЈ, преко „Републике Косово“, до потпуне независности и, касније, протектората Уједињених нација. Поред Демократског савеза Косова, косовски Албанци су основали и више других партија различитог политичког, социјалног или верског профила али је њихов циљ у том тренутку пре био да демонстрирају политички плурализам него да буду стварна алтернатива ДСК. У прилогу ЕЛИАМЕП-овом пројекту Шкељзен Малићи је приметио да се на челу ни једне од ових партија није нашао неки од бивших албанских лидера из комунистичког периода попут Махмута Бакалија или Азема Власија иако су они остали присутни на јавној сцени. Према његовом мишљењу, највећи терет у сузбијању утицаја „енвериста“ имале су мање политичке организације попут Омладинског парламента Косова али је коначну реч дао Адем Демаћи када се ставио на страну нове генерације албанских политичара на Косову. „Преко ноћи, марксизам-лењинизам је постао прошлост“[22], закључује Шкељзен Малићи. Каснији догађаји ће, међутим, показати да није било тако.

Упркос рату који је беснео у западним југословенским републикама, Ибрахим Ругова је упозоравао косовске Албанце да не подлегну искушењу и упусте се у оружани сукоб са Србима. 1992. године тим поводом је изјавио: „Ми немамо шансу да се успешно супротставимо армији“.[23] Уместо тога, албанске политичке партије на Косову и Метохији су већ 1990. године прогласиле независност, започеле бојкот српских и југословенских државних институција и формирале своје парадржавне органе у просвети и здравству. У том циљу формирана је 19. октобра 1991. године „избегличка влада“ на чијем челу се нашао Бујар Букоши који се настанио у Улму, недалеко од Бона, одакле је започео прикупљање средстава из којих се годинама финансирао рад албанских паралелних институција на Косову и Метохији.[24] Букошијеву „владу“ чинило је шест „министарà“: сам Букоши је задржао „ресор“ министра иностраних послова, информације је водио Џафер Шатри који се настанио у Женеви, образовање Мухамед Бицај који живи у Љубљани, финансије Иса Мустафа, правду Халид Мухареми и здравство Адим Лимани (једини члан Букошијеве владе који је остао на Косову и Метохији). Користећи контролу над финансијским токовима између албанског расејања и ДСК, Букоши је једно време фигурирао као главни Руговин ривал[25] да би крајем 1997. и почетком 1998. године морао да устукне пред све агресивнијим наступом „Народног покрета Косова“ и „Ослободилачке војске Косова“. У августу 1998. године Букоши и Ругова учинили су последњи покушај да преузму контролу над ОВК формирањем тзв. Оружаних снага Републике Косово (Forcave Armatosura Republike e Kosoves – FARK) коју је чинило око 200 бивших припадника ЈНА и полиције на челу са пуковником Ахметом Краснићием. Овај покушај завршио се неуспехом а сам Краснићи је пребегао у Тирану где је био умешан у неуспели покушај државног удара 14. септембра 1998. да би убрзо потом изгубио живот под мистериозним околностима.

Ветон Сурои је у својим излагањима у Атини и, касније, у заједничкој књизи заступао у то време уобичајено гледиште косовских Албанаца које је почивало на три главне тезе: прво, да 1.7 милиона косовских Албанаца не може бити национална мањина када 600.000 Црногораца или 1.2 милиона Македонаца имају статус државотворних нација; друго, да су косовски Албанци, према Уставу из 1974. године уживали статус конститутивног дела југословенске федерације и да имају право да одлучују о својој судбини када заједничка држава престане да функционише и, треће, да су се косовски Албанци 1945. слободном вољом изјаснили да постану део Србије као и 1990. године да више не желе да буду део Србије него југословенске федерације. Посматране из овог угла, политичке одлуке албанских партија на Косову биле су само реакција на неуставне потезе српске државе које су кршиле политичка и људска права Албанаца. Када је дошло до кризе у западним југословенским републикама пет водећих албанских партија на Косову окупљене у тзв. Координациони комитет албанских партија на Косову су најпре на тајном састанку одржаном јануара 1991. а потом и јавно, октобра исте године, усвојиле заједничку политику у случају могућег распада Југославије. Први је гласио да ће, уколико Југославија опстане Албанци тражити за Косово статус републике а за Албанце у Македонији, Црној Гори и на југу Србије статус аутономије. У случају, међутим, да се Југославија претвори у конфедерацију држава-нација уз промену унутрашњих граница, Албанци у Југославији ће тражити за себе исти такав статус. Уколико, међутим, дође до распада Југославије и промене спољашњих граница, то исто ће се односити и на тзв. албанске територије у Југославији.

На овом месту се приликом готово свих српско-албанских сусрета по правилу постављало питање због чега Албанци сматрају да своје интересе могу заштити једино бојкотом а не и учешћем у политичком животу Србије. Circulus vitiosus српске политике, наиме, годинама се крио у дилеми да ли су демократија и реформе у Србији могуће без решења косовског проблема, односно, да ли се косовски проблем може решити без демократије и реформи у Србији. Другим речима, то је значило да мултиетничка Србија може задржати Косово и Метохију само ако успе да интегрише своје несрпско, пре свега албанско становништво у своје институције и своју политику. Уколико би то било немогуће, алтернативе би биле или ауторитарна власт и стагнација или подела Косова и Метохије о чему је Добрица Ћосић јавно проговорио још 1991. док је три године касније Братислав Крстић, инспирисан овим идејама, објавио је 1994. године књигу под насловом „Косово између историјског и етничког права“ у којој је анализирао могуће облике етничког и територијалног разграничења Срба и Албанаца.[26] У говору одржаном 6. јуна 1996. тадашњи председник САНУ, Александар Деспић, ову дилему је изложио следећим речима: „Најзначајнији стратешки проблем са становишта будућности српског народа и данашње Србије и Југославије, који нас притиска споља и изнутра, свакако је проблем Косова и Метохије ... Ако би проблеми етничке, дакле језичке, верске и културне двојности могли да се потисну у други план, ако би Србија у будућности постала права грађанска држава и ако би такву државу Албанци прихватили, останак Косова и Метохије у границама Србије имао би несумњиву вредност ... Уколико се, међутим, процени да такво стање не би било добро за српски народ, да је етничко двојство бременито непремостивим проблемима због каквих се и распала бивша Југославија и с којима су суочене и земље на највишем степену цивилизацијског развоја, да се кад-тад ипак рађају тежње ка раздвајању, као данас у Канади и не само у Канади, онда би требало почети разговоре са онима који управо инсистирају на сецесији Косова, о мирном, цивилизованом разилажењу и разграничењу, како се не би поновила трагична искуства непосредне прошлости.“[27]

У кулоарима многобројних српско-албанских сусрета косовски Албанци су на питање о њиховом могућем учешћу у политичком животу Србије знали да подругљиво одговоре како „на српске изборе не излазе јер не желе да се мешају у унутрашње ствари суседне државе“. Истина није била далеко од тога. Албанци су, наиме, пет пута – 1990, 1992, 1993, 1996. и 1997. године – позивани да изађу на изборе у Србији и парламентарним путем се изборе за своје циљеве на чему су нарочито инсистирале западне дипломате у Београду које су уочи сваких српских избора у великом броју одлазили у Приштину. Став који се није променио све до крвавог расплета у пролеће 1999. године гласио је да косовски Албанци неће прихватити излазак на српске изборе без повратка на status quo ante, тј. без укидања ванредног стања у покрајини и повратка права стечених у претходној Југославији. „Учешће албанских партија на српским изборима значило би легитимизацију насиља и признање устава и система који су успостављени без њихове сагласности и у потпуности противно њиховој вољи. Они би тиме потписали своју капитулацију у чину самоуништења у време док су владајућа партија у Србији и највећи део такозване српске опозиције јавно захтевали потребу да се промени етничка структура становништва Косова у корист Срба“, примећује Шкељзен Малићи.[28] На питање да ли би косовски Албанци изашли на српске изборе, Азем Власи је септембра 1996. године дао још одређенији одговор: „... требало би да будемо политички слепи, па да изађемо на изборе и поред чињенице да је Косово, како год да узмете, ипак на дневном реду и да међународна заједница тај такозвани спољни зид санкција везује и за решавање косовског питања, а при томе међународна заједница најчешће као минимум спомиње широку аутономију попут оне из 1974. године, мада не искључује ни друге могућности. У таквој ситуацији, наравно, да нисмо луди да изађемо на изборе и дамо легитимитет једној власти која нас је довела у ово стање.“[29] Укратко, сматрајући да се српска опозиција у свом ставу према Косову и Метохији битно не разликује од власти, косовски Албанци су тврдили да би својим уласком у српски парламент само хомогенизовали против себе све српске партије одричући се, при томе, главног аргумента на коме су градили своју политику – тезе да де је српска власт на Косову и Метохији „нелегитимна и колонијалистичка“.

Схватајући пресудни значај међународне подршке (практично САД и Западне Европе) својим политичким циљевима, албански политичари на Косову пажљиво су ослушкивали ставове међународног јавног мњења према ратовима у Крајини и Босни који су почетком 1995. године ушли у завршницу. У време када је започет пројект ЕЛИАМЕП-а, још увек је био актуелан тзв. План З-4 („Загреб-4“) за који је предвиђао широку аутономију за Српску Крајину у Хрватској (према моделу Аландских острва у Финској) у чему су Албанци видели прихватљив модел и за Косово лансирајући тзв. К+К план према коме су косовски Албанци за себе тражили све оно што би добили крајишки Срби. То је августа 1995. године, у време операције „Олуја“, довело до помало трагикомичне ситуације када су улазак хрватских трупа у Книн и протеривање крајишких Срба међу косовским Албанцима изазвале краткотрајну пометњу у страху да би се и њима нешто слично могло догодити уз прећутну сагласност међународне заједнице (на несрећу, и у Србији је било оних који су из трагедије крајишких Срба извели погрешне закључке). Упркос реторици прилагођеној расположењима међународне јавности циљеви албанског националног програма на Косову нису се много разликовали од циљева других националних програма на Балкану о чему говори и следећа епизода. По завршетку једног од интервјуа који сам дао за албанске листове у Приштини провокативно сам запитао у то време младог а данас једног од водећих албанских новинара када ће доћи до устанка на Косову и Метохији. Као што сам и очекивао, одговор је гласио да до њега вероватно неће ни доћи јер ће Србија, исцрпљена ратовима у западним југословенским републикама, добровољно препустити Косово Албанцима и тако решити питање своје јужне границе. Наставио сам у истом тону питајући да ли би то значило поделу Косова и одговор је, како сам очекивао, био одречан. Узвратио сам питањем због чега Албанци верују да би се Србија добровољно одрекла око 11.000 квадратних километара националне територије само због добросуседских односа с Албанцима. Овог пута, одговор је био неочекиван: „Због тога што би добили компензацију у Македонији коју би поделиле суседне земље“. На питање не би ли о судбини Македоније требало да одлучују Македонци а не њихови суседи, млади новинар мирно је одговорио да су Албанци већ данас већина у овој бившој југословенској републици а ако то и нису само је питање времена када ће постати.

Иза овог аргумента лако се могла видети неумољива логика која проистиче из чињенице да ће већ у првим деценијама наредног века у Албанији и четири суседне балканске државе живети око десет милиона Албанаца што ће постојеће границе учинити тешко одрживим. Приликом посете Грчкој крајем деведесетих година албански књижевник с Косова, Реџеп Ћосја, познатог грчког министра покушао је да увери у потребу да се „сви Албанци на Балкану врате својој култури“. На питање саговорника који су то Албанци, Ћосја је одговорио да су то Албанци у Албанији, на Косову, у Македонији, Црној Гори и Грчкој. На питање да ли тиме подразумева албанске имигранте који су у великом броју дошли у Грчку после 1992. Ћосја је одговорио да мисли на Арванитисе, Грке албанског порекла који су потпуно интегрисани у савремено грчко друштво. „Па и ја сам Арванитис, зар и мене хоћете да вратите албанској култури?“, иронично је узвратио грчки министар. Почетком деведесетих година, албанска пропаганда због тога је радо користила паролу о потреби да се „сруши последњи Берлински зид у Европи“ који дели Албанце подељене између три милиона становника Албаније и три милиона који живе у суседним државама.[30] Августа 1998. године, портпарол „Ослободилачке војске Косова“, Јакуп Краснићи ће у интервјуу објављеном у немачком листу „Der Spiegel“, отворено признати да је њен циљ уједињење Албанаца и решење тзв. албанског питања на Балкану.

Шта је „албанско питање“?

Има много разлога због којих се све до почетка деведесетих година доста мало говорило, писало и уопште мало знало о Албанији и Албанцима. Невелика, заостала и самоизолована земља на европском југоистоку до почетка деведесетих година сматрала се последњим уточиштем стаљинизма у Европи а пажњу међународне јавности привукла би тек понеким необичним потезом у својој унутрашњој или спољној политици. Из Другог светског рата Албанија је изашла као социјалистичка земља у веома блиским односима са Југославијом који, међутим, нису дуго потрајали: у сукобу Тита и Стаљина, 1948. године, албански лидер Енвер Хоџа стао је на страну Совјетског Савеза видећи у томе прилику не само да се извуче из загрљаја југословенских комуниста него и да се обрачуна с ривалима у врху сопствене партије. Дестаљинизација у Совјетском Савезу удаљила је Тирану од Москве а после раскида са СССР-ом 1961. године Енвер Хоџина Албанија ослонац је потражила у далекој Кини одакле је, све до средине седамдесетих година, добијала не само војну и економску помоћ него и идеолошку и политичку инспирацију. Под утицајем „марксизма-лењинизма“, тј. маоизма, Енвер Хоџа је поносно саопштио да су у његовој земљи религије укинуте, џамије и цркве затворене или претворене у привредне објекте а да је Албанија постала „прва атеистичка држава на свету“. Када је, после смрти Мао Цедунга, чак и Кина кренула путем реформи, везе Тиране и Пекинга су прекинуте а Албанија је остала потпуно усамљена пред изазовима промена које су се незадрживо шириле Источном Европом.

Изолованост Албаније није, међутим, била само последица њеног херметичног политичког уређења него и специфичног положаја ове земље и овог народа. тј. „албанског националног питања“ које је супротставило интересе Албанаца интересима свих њихових суседа. У најкраћем, могло би се рећи да „албанско питање“ данас чини неколико главних и међусобно повезаних компоненти. Прва је сама Албанија у којој живи тек нешто више од половине укупног броја Албанаца и која је и данас далеко од чврсто интегрисане националне државе са заокруженим правним и политичким уређењем. Поред два главна дијалекта који деле Тоске на југу од Гега који живе на северу земље и три религије – ислама, православља и католичанства – Албанију пресецају и многе клановске, регионалне и друге поделе које је Хоџин режим гвозденом руком држао под контролом али никада није успео да избрише. Језичку границу на реци Шкумби Енвер Хоџа је покушао да превазиђе стандардизујући језик Тоски као албански књижевни језик док је верске разлике покушао да избрише проглашавајући да је „религија Албанаца албанство“ (feja e shqiptarit ashi shqiptaria). Ни у једном ни у другом случају није потпуно успео. Иако су Албанци прихватили стандардизацију књижевног језика, поделе између севера и југа земље нису нестале: почев од краља Зогуа, преко Енвера Хоџе до Салиа Берише, Фатоса Нанона и Пандели Мајкоа власт се селила са севера на југ и с југа на север остављајући дубоке ожиљке у политичком животу земље и националном идентитету Албанаца. Како је комунистички режим Енвера Хоџе потицао с југа опозиција је почетком деведесетих година добила нарочито чврста упоришта на националистичком северу земље и међу косовским Албанцима који су у појави Демократске странке и њеног вође Салиа Берише видели историјску прилику за остварење националног идеала – стварање јединствене албанске националне државе на Балкану. Време ће, међутим, показати да је „енверизам“ ударио темеље савремене албанске националне идеје које ни промене током деведесетих година неће довести у питање.[31] Другим речима, енверизам у Албанији је, слично дериватима „марксизма-лењинизма“ у многим земљама у развоју био само друго име за национализам који ће нарочито милитантне облике добити на Косову и Метохији и у албанском расејању у Западној Европи и Сједињеним Државама.[32] Енвер Хоџа се, међутим, уздржавао да отвори питање уједињења Албанца у интересу стабилности властитог режима схватајући ризике које би такав покушај донео.[33]

Пад комунистичког режима у Албанији и међу Албанцима уопште, као и у другим источноевропским посткомунистичким друштвима, донео је ренесансу верског живота. Највећи број (70%) Албанаца су муслимани што је ову земљу учинило интересантном за богате исламске земље уз чију помоћ је дошло до обнове и изградње многих џамија и других верских објеката, одласка младих Албанаца на теолошке школе на Блиском Истоку и видљивог пораста броја верника. Ваљало би, ипак, приметити да су мотиви Берише да Албанију уведе у Организацију исламске конференције били пре економске него верске природе. За неке бивше комунистичке функционере окретање исламу и исламским земљама био је и начин да се склоне од одговорности за улогу коју су имали у претходном режиму.[34] Најмања верска група, католици (10% становништва), концентрисана је у подручју Скадра и традиционално под притиском околних бројнијих муслимана. Захваљујући бољој организацији, дисциплини и, надасве, моћном покровитељству Ватикана ова група је успела да почетком деведесетих година оснажи свој утицај у албанском друштву и политици. Православни Албанци чине око 20% становништва, претежно међу Тоскама на југу и имају блиске иако понекад и контроверзне односе са Грчком православном црквом и грчком мањином која живи у јужној Албанији, односно, северном Епиру. У коалиционој влади која је преузела кормило Албаније после пада Салиа Берише албански православци, укључујући премијере Фатоса Наноа и Пандели Мајкоа, имају значајно место иако верски утицај ни у овом као ни у случају Албанаца муслимана не би требало прецењивати.

Друга компонента албанског националног питања су Албанци у суседним земљама којих има тек нешто мање од Албанаца у Албанији. Пошто су у XVI веку прешли у ислам Албанци су се брзо уздигли до водећих положаја у хијерархији Отоманског царства у време његовог успона да би, у време његовог пада, постали инструмент отоманске репресије над хришћанским становништвом.[35] То је између Албанаца и суседних хришћанских народа – Срба, Македонаца, Грка и других – отворило готово непомирљиве етничке и територијалне спорове који трају све до данас. Под утицајем националних покрета суседних народа и диригентском палицом Порте 1878. године настао је први албански национални покрет, Призренска лига, која је будућу албанску државу видела на простору тадашњег косовског, скадарског, скопског и јањинског вилајета, онога што ће касније добити назив „Велика Албанија“.[36] Сукоб албанске националне и српске државне идеје учинио је да се на Косову развије снажан национални покрет док су либералнији режим и повољнији услови развоја у „Другој Југославији“ учинили да косовски Албанци почну себе видети у улози националног Пијемонта чија је мисија била да подстакне промене међу сународницима с друге стране Проклетија а нову Албанију учини окосницом замишљене албанске националне државе на Балкану. Нешто слично, иако у мањем обиму, догађало се и у западној Македонији, нарочито у Тетову, Дебру, Кичеву, Гостивару, Струги и другим македонским градовима, где је такође настао снажан албански национални покрет али он није досегао размере и дубину оног на Косову и Метохији. У Грчкој проблем нису малобројни аутохтони Албанци у јужном Епиру (албански: Chameria, земља Чама) нити потпуно хеленизирани Арванитиси (који су данас веома утицајни у врховима грчког друштва и чији језик – арванитику – говоре још само старци у планинским селима на северу) већ стотине хиљада албанских имиграната који су после пада комунистичког режима похрлили преко границе у потрази за послом и зарадом. Иако највећи део међу њима поштено зарађује за живот, мањи број Албанаца се у Грчкој, као и другде у Западној Европи, обрео у криминалу који повремено изазива снажна антиаалбанска расположења јавности. Посебан проблем у грчко-албанским односима је северни Епир (грчки: Vorio Epirus) где живи малобројна, али утицајна грчка мањина окупљена око грчке православне цркве и политичке организације Omonia.

Трећа компонента су Албанци у расејању почев од асимилираних или полуасимилираних албанских група расутих широм Балкана и Средоземља[37], преко монархистичке и балистичке емиграције из Другог светског рата до брзо растуће албанске економске и политичке емиграције у Немачкој, Швајцарској, Шведској, Белгији, Данској, Сједињеним Државама и др. Савремена албанска дијаспора углавном потиче с Косова и Метохије и, за разлику од сународника у Албанији, изложена је утицају западних друштава због чега је на време схватила значај промена на истоку Европе и разлоге због кога савремени албански национални покрет мора себе легитимисати усвајајући западне вредности и тражећи себи упоришта на Западу. Насупрот ранијим албанским „марксистичким-лењинистичким“ групама иза којих је најчешће стајала албанска тајна служба Sigurimi или групица некадашњих припадника Balli Kombetar и Legaliteti, осамдесетих година је у албанском расејању, на Косову и Метохији и у Македонији настао масован и организован покрет који је наишао на подршку утицајних кругова у америчком Конгресу, немачком Бундестагу, међу француским „новим филозофима“, у швајцарској и шведској јавности и др. За разлику од сиромашних сународника у Албанији, албанска дијаспора је, захваљујући делом легалним а делом и криминалним активностима, стекла значајну финансијску моћ и утицај не само на Косову и Метохији, западној Македонији или Албанији него и у западним земљама у којима живи и ради.[38]

Историјски ветрови крајем осамдесетих и почетком деведесетих година били су повољни за Албанце и учинили су да се путеви различитих делова албанског националног покрета укрсте 1992. године. После смрти дугогодишњег вође, Енвера Хоџе, албански комунисти нису били у стању ни да одрже стари режим ни да управљају променама и, упркос почетним успесима Хоџиног наследника Рамиза Алије, на другим вишепартијским изборима који су у Албанији одржани у пролеће 1992. године победу је однела Демократска странка Салиа Берише око које је у том тренутку била окупљена готово сва албанска демократска опозиција и која је уживала нескривене симпатије САД, Немачке и других западних држава чији дипломати се нису устручавали да наступају на предизборним митинзима демократа. Победа опозиције у земљи која се деценијама сматрала „последњим бастионом стаљинизма у Европи“ дочекана је с одушевљењем у западној јавности која је у њој видела и коначну победу европских антикомунистичких револуција које су почеле у развијенијим друштвима попут Пољске и Чехословачке да би се, како се очекивало, окончале у сиромашној и заосталој Албанији. Други разлог за задовољство била је чињеница да албанске поморске базе, укључујући „јадрански Гибралтар“, острво Созон недалеко од луке Влора (грчки: Valona), више нису биле на дохвату ни Москви ни Пекингу нити било ком другом ривалу Сједињених Држава. Трећи разлог била је чињеница да су промене у Албанији Сједињеним Државама и NATO-у донекле надокнадиле губитак Југославије и пружиле могућност за контролу оружаног сукоба у Југославији. Беришин министар одбране, Сафет Жуљаи, у то време је у Вашингтону потписао споразум о војној сарадњи две земље који је предвиђао обуку албанских официра у америчким војним школама, учешће стручњака Пентагона у реформи албанског Министарства одбране и испоруку пешадијског наоружања албанској армији.

Сличним путем пошле су и друге западноевропске земље почев од Италије и Немачке до Француске и Велике Британије. Италију, која никада није губила интерес за суседа с друге стране Јадрана, почетком деведесетих година преплавили су таласи албанских емиграната који су у претрпаним бродовима стизали у Бари, Анкону и друге италијанске јадранске луке. Да би зауставила овај талас италијанска влада је у то време покренула тзв. Операцију пеликан, у оквиру које је преко Јадрана сваког дана у Албанију стизала италијанска помоћ вредна око четири милиона лира. Пошто је знатан део помоћи уместо оних којима је била намењена доспевао у руке албанске мафије, италијанска влада је убрзо у луке Драч и Влору упутила читаву бригаду која се старала о дистрибуцији помоћи. На сличан начин у то време је и Немачка увезла део „албанског питања“ у виду десетина хиљада албанских азиланата који су у потрази „трбухом за крухом“ преплавили немачке имиграционе и азилантске бирое. Албански азиланти, претежно с Косова и Метохије, учинили су Немачку посебно осетљивом на косовски проблем као и „албанско питање“ у целини и то је, поред осталог, допринело да се између Бона и Тиране убрзо развију присни односи и да немачки политичари постану редовни гости у Тирани. Интерес за Албанију имала је и Француска, иако је његов карактер био нешто другачији. Још у време старог режима француски језик је имао знатног утицаја у Албанији (сам Енвер Хоџа је био професор француског) док су културним везама две земље знатно доприносили и албански књижевници, у првом реду Исмаил Кадаре (који живи и ради у Француској) док су радови других албанских писаца, укључујући Ибрахима Ругову и Реџепа Ћосју, превођени у Француској.[39] Стара средоземна сила, Велика Британија, свој утицај у Албанији обезбедила је у време Другог светског рата када су припадници легендарне СОЕ (Special Operations Executive) Џулијен Емери, Реџиналд Хиберт и Дејвид Смајли, помогли стварање антифашистичког покрета да би у годинама хладног рата односи Британије и Албаније били сведени на минимум и обновљени тек после пада комунистичког режима 1992. године. У то време ни Демократска странка ни опозиционе партије нису имале дилема ко је главни партнер њихове земље – и једни и други борили су се за наклоност Сједињених Држава видећи у Вашингтону главно упориште за обнову Албаније и јачање њеног осетљивог међународног положаја о чему говори и следећа анегдота. На конференцији одржаној у Солуну непосредно после победе Берише био сам судеоник разговора у коме је млади албански политичар упорно покушавао да убеди ветерана америчког новинарства на Балкану, Дејвида Бајндера, да би Вашингтон у албанским социјалистима имао много поузданијег партнера од Беришиних демократа. Искусни новинар је одговорио: „Привилегија велике силе је да у односима с малом силом одржава односе само с владајућом партијом док мала сила мора да негује односе и са влашћу и опозицијом у великој сили“. Албански социјалисти су, у међувремену, научили ову лекцију а млади албански политичар пет година касније постао је амбасадор своје земље у Уједињеним нацијама.

У променама у Албанији косовски Албанци су се сврстали уз Демократску странку чија су главна упоришта на северу, нарочито у Тропоји (одакле је Бериша родом), Кукешу (Kukës, Kukësi), Бајрам Цурију и Скадру које са Албанцима на Косову и Метохији повезују заједнички дијалект и блиске сродничке везе. С Косова и Метохије и из албанске дијаспоре у Тирану су стизали новац, техничка опрема, аутомобили али и новинари и други кадрови који су помогли Демократској странци да победи на изборима 1992. године. Заузврат, нова влада у Тирани широко је отворила врата косовским Албанцима: Албанија је једина земља која је признала самопрокламовану „Републику Косово“, отворила њену мисију и понудила велики простор предузетницима и јавним личностима с Косова и Метохије. Ибрахим Ругова, Бујар Букоши, Реџеп Ћосја, Адем Демаћи и други косовски албански политичари били су чести и радо виђени гости у Тирани, у албанским медијима и у свакодневном политичком животу ове земље. Неки од косовских Албанаца пробили су се на сам врх посткомунистичке Албаније попут Вехби Велије, једног од најбогатијих људи у овој земљи и њеног представника у Пословном савету америчке Иницијативе за сарадњу у Југоисточној Европи (Southeastern European Cooperative Initiative – SECI). Утицај косовских Албанаца у албанској привреди и друштву и њихово често патронизирајуће и арогантно држање између 1992. и 1997. године изазивали су, међутим, негодовање локалних Албанаца, нарочито на југу земље где је понашање Косовара у Албанији поређено с односом Wessissa (западних Немаца) према Ossissima (источним Немцима) у уједињеној Немачкој. Опозициони лидери су Беришу оптуживали да пренаглашеном подршком косовским Албанцима покушава да прикрије проблеме у властитој земљи и своју неспособност да их реши.

Под све већим притиском незадовољног становништва Бериша се није снашао а његова власт је попримила ауторитарна и националистичка обележја. У политичком животу земље све већи утицај је добијала нова албанска тајна полиција – SHIK – која је наследила злогласни Sigurimi а чије име се често помињало у јавности поводом прогона политичких противника и корупције нових власти. Једном приликом, познати британски балканолог, Миша Глени, приметио ми је да је Бериша преузео старе методе и структуре Sigurimia заменивши једино његове руководиоце и оперативце пореклом с традиционално левичарског југа својим људима с традиционалног националистичког севера земље. Најпознатији Беришина жртва био је вођа опозиционе Социјалистичке партије (бивши комунисти), Фатос Нано, који је на монтираном процесу осуђен на дугогодишњу затворску казну што је изазвало талас протеста организација за заштиту људских права. Западне владе, које су за време рата у Босни и Херцеговини, и даље сматрале Беришин режим једним од „стубова стабилности на Балкану“ одбијале су да прихвате извештаје о корупцији, политичкој репресији и уздрманим темељима новог режима у Тирани. Истина се, међутим, није дуго могла скривати и већ 1995. године у западним медијима појавили су се први написи и телевизијске емисије који су аргументовано оптуживали Демократску странку за злоупотребе власти. То је охрабрило опозицију која је схватила да се западно јавно мњење и западне владе колебају у погледу даље подршке влади што се одмах могло видети у писању листова попут одважног дневника Koha Jone и деловању опозиционих активиста. После избора марта 1996. године под, најблаже речено, сумњивим околностима и доласка амбасадора Ричарда Шифтера на место главног архитекте балканске политике Вашингтона, влади у Тирани леђа је окренуо и њен до тада најважнији савезник, Сједињене Државе, које у новој Албанији више нису виделе фактор мира и стабилности већ нову претњу у региону раздираном ратом у бившој СФРЈ.

У то време у Албанији су се појавиле тзв. пирамидалне банке, феномен који није био редак у посткомунистичким друштвима, у које је већина Албанаца похрлила да уложи сву уштеђевину. Када су, крајем 1996. и почетком 1997. године, пирамидални системи доживели неизбежни крах Албанци су се побунили захтевајући од владе да им врати новац и испуни обећања дата на изборима 1992. и 1996. године. Побуна је кренула из најјужнијег албанског града Саранде (грчки: Agia Saranda, Света четрдесеторица) у моме живи бројна грчка мањина да би се убрзо проширила на југу земље а потом захватила Тирану и градове на северу. Државне институције – војска, полиција и административни апарат – распадале су се као кула од карата а земља је тонула у социјални и политички хаос у коме су власт преузимали локални кланови, наоружане банде и мафија. Из армијских арсенала побуњеници су однели преко 700.000 комада оружја које је преплавило Албанију и суседне земље и запретило да изазове велики грађански рат. У општем хаосу западне дипломатске мисије евакуисане су преко Југославије док су побуњеници заузели затвор у Тепелени где је био заточен Фатос Нано који је одмах преузео руководство покрета. После дужег оклевања, Сали Бериша је власт предао привременој влади на чијем челу се нашао социјалиста Башким Фино.

Помоћ привременој влади дошла је из две суседне државе – Италије и Грчке – које су се упустиле у ризичну војнополитичку операцију у Албанији. Пошто је NATO одбио позиве да интервенише, влада у Риму је ван уходаних међународних канала покренула операцију „Алба“ у оквиру које су на брзину формиране мултинационалне снаге под командом начелника италијанског генералштаба, адмирала Гвида Вентуронија, дошле у Албанију и, без отпора, успоставиле контролу у кључним градовима. У таквим околностима, ОЕБС је за свог изасланика у Албанији именовао бившег аустријског канцелара Франца Враницког с задатком да помогне привременој влади да организује ванредне изборе и стабилизује политичку ситуацију у земљи . Избори који су одржани 29. јуна 1997. у ванредним околностима протекли су неочекивано мирно а победу је однела Социјалистичка партија док је њен лидер Фатос Нано дошао на чело нове албанске владе препуштајући положај председника државе Реџепу Мејданију. Нова влада је већ својим првим потезима на унутрашњем и спољнополитичком плану начинила радикалан заокрет у односу на политику коју је водила претходна влада. За релативно кратко време и без већих сукоба државна власт је обновљена на већем делу албанске територије, изузев у неколико градова на северу који су остали под контролом Беришиних присталица. На спољнополитичком плану Албанија се определила за стратешке везе са Сједињеним Државама, блиски односи су успостављени са Италијом и Грчком док је у августу нови албански министар иностраних послова, Паскал Мило, упутио Београду сигнале да је Тирана спремна на нормализацију односа.

Криза и драматични распад Беришине владе изазвали су шок у међународној јавности и нанели велику штету албанском националном покрету који је изгубио део подршке коју је до тада имао на Западу. Последице су осетили и косовски Албанци чије су позиције озбиљно пољуљане. На српско-албанским разговорима одржаним у пролеће 1997. године у Њујорку амерички учесници се нису устручавали да присутним албанским политичарима поруче да после кризе у Албанији више не могу рачунати на подршку својим захтевима за стварањем друге албанске државе на Балкану. То је изазвало превирање у редовима албанских партија на Косову чији кредибилитет је био нарушен већ чињеницом да косовски проблем није стављен на дневни ред Дејтонске конференције. Ибрахим Ругова и ДСК нашли су се на мети критика у албанским редовима међу којима су се издвајали гласови вечитог Руговиног ривала, Адема Демаћиа, премијера самопрокламоване „владе Косова у егзилу“, Бујара Букошиа, лидера „затвореничке фракције“ у ДСК, Хидајета Хисенија, и многих других. Најдаље у том правцу отишли су Албанци у дијаспори који су почели да размишљају о алтернативи Ругови и лидеру „који би се одлучније борио за албанске циљеве“. Нови чинилац била је и појава младе генерације на албанској политичкој сцени која је, разочарана билансом ДСК, своје незадовољство испољавала било мирним путем (студентске демонстрације) било п