ТУРСКО ДОБА

I ПУСТОШЕЊА СРПСКИХ ЗЕМАЉА И ПРВЕ СЕОБЕ У XV И XVI ВЕКУ

Однос српског народа према Косову никада није био заснован само на представама о прошлости, нити je "митски" моменат уопште битан за савремена историографска, а поготову за политичка размишљања о судбини ове српске области. Збивања у њој кроз читаво раздобље турског ропства актуализовала су тај однос. Последица турске инвазије Балканског полуострва je, уопште, велико померање људи и народа од Босфора до Беча. Разбијањем старог и успостављањем новог друштвеног и економског поретка, по уништењу државних формација балканских народа, отворили су сe путеви османлијској колонизацији Балкана, као и веома агресивној, милитантној исламизацији, која je захватила масе на правцима турског освајања у Бугарској, Македонији, Грчкој, Србији, Албанији, Босни. Примањем ислама мењао сe правни статус и економски положај, стицале су сe важне привилегије и заштите, али сe губио свој национални па и цивилизацијски идентитет.

За питање односа између српског и албанског народа у епохи турског ропства сви су ови моменти веома значајни, а нарочито оно стање демографско-етничке нестабилности које настаје већ са првим походима турске војске, поготову после Марице и Косова. Пре свега, само кретање турских одреда или већих армија по српским и другим хришћанским земљама остављало je пустош: градови су разарани, цркве рушене и манастири паљени, дворови владара и властеле систематски и до темеља рушени, села пљачкана а народ убијан, или одвођен у ропство - уколико сe није склонио у збег и иселио са родног тла. Општа je констатација да je већ освајање јужних области српске државе после маричке битке и премештање средишта државне области даље на север довело до прве веће сеобе српског народа: "велики број исељеника, нарочито властеле са себрима и отроцима из јужних области, настанио сe у крајевима северно од Шар-планине. Један син краља Вукашина одселио сe са својим људима чак у Арад, северно од реке Мориша" [данас у Румунији].^[1] Али од већег значаја биле су миграције после косовске битке. Становништво сe из јужних српских земља селило тада у област Деспотовине. "Оно из скопских и призренских крајева, са Косова и Метохије, исељавало сe једним делом у моравску Србију, другим делом у Зету, Херцеговину и у Босну, а делимице и преко Саве и Дунава у јужнословенске земље у Аустро-Угарској. Пре пада Србије, пред опасношћу која сe помаљала, масе Срба су сe већ биле иселиле у Срем и Банат на поседе које су тамо имали српски деспоти и властела. Пошто су Турци заузели Смедерево и моравску Србију, многобројни исељеници из крајева око Крушевца, Београда и Смедерева одселили су сe нарочито у Срем и у динарске земље, највише у Босну. Други, изгледа у мањем броју, населили су сe у Банату, Бачкој, Барањи, по Славонији, опет поглавито на поседима српских деспота и властеле. После сукцесивног освајања Босне [1463], Херцеговине [1482] и Зете [1499] настајале су велике динарске сеобе у Хрватску, Славонију и Срем, у Далмацију и у карсну тврђаву Црну Гору".^[2]

Стање потпуне несигурности и безграничног насиља наводило je и појединце или мање групе становника, као и читаве масе народа, да беже испред турских акинџија даље на север и запад, у области ван домашаја освајача. Но како сe и земљиште што су га Турци освајали све више ширило ка северу, тако сe и то избегличко кретање настављало, а дотадашња област насељавања јављала сe само као етапна област. У току целе прве половине XV века може сe говорити о "тихим и постепеним сеобама" из Деспотовине у крајеве северно од Саве и Дунава, али су ове настављене и појачане после турског освајања Деспотовине. Тада јужне области Угарске, као пограничне земље, трпе од залетања турских јединица, од пљачке, спаљивања насеља и одвођења у робље. Тако je нарочито у Срему, али и у Банату, настала права пустош: за двадесетак година ратовања са Турском у овим пределима остало je мало становника; на огромним пространствима могла сe видети тек по која колиба. Краљ Матија Корвин сe почетком 1462. жалио Венецији да су у протекле три године [од пада Смедерева, тј. 1459] Турци из његове земље одвели најмање 200.000 становника. Заокрет сe догодио 1463, када угарске јединице упадају у северне пределе окупиране Србије и предузимају систематско отимање и пресељавање становништва, како би сe обновили опустели крајеви. Ваља уопште приметити да пропадање насеља и проређивање становништва у то доба није било узгредна последица ратних операција него je разарање било саставни део ратних циљева и спроводило сe исто онако доследно и систематски као што сe настојало на подизању и насељавању сопствених земаља. Tа акција je нарочито била предузета и добила изузетно масовне размере у операцијама 1480. и 1481. Тада je из читаве северне Србије све до Крушевца, која сe налазила под турском окупацијом, пресељено више од 100.000 људи, чиме je у великој мери појачан српски живаљ који сe већ налазио на угарском земљишту, углавном на територији Баната и Поморишја. Рачуна сe да сe у току те две године у Србији угасило око 20.000 огњишта и опустело око 1000 села. То би, дакле, била једна од првих великих сеоба Срба, којом je захваћено, додуше, становништво моравске Србије [Деспотовине], али je у тим масама био већ и део косовско-метохијске миграције из претходних деценија. Исељавање са турске територије наставило сe и касније, али споријим ритмом и у размерама који сe не могу упоредити са егзодусима из 1480-1481. У сваком случају, још од 1463. српски етнички карактер Срема - а од 1480. до 1481. и Баната, стално сe појачавао, тако да аустријски хроничар Јакоб Унрест у последњој деценији столећа бележи да сe између Угарске и Србије, од Саве до Дунава простире земља Срба или "хусара". На најранијим картографским приказима Угарске с почетка XVI века Срем je означен Rasсia или Razen [1528]. Поседи српске властеле представљали су, без сумње, подручје српског окупљања и збијања.^[3]

Чињеница je, дакле, да сe српски народ појединачно и масовно, под притиском рата, а не "природно", селио већ у XV веку, и да тада започиње онај велики миграциони процес који je измешао целокупно становништво "од Велешке клисуре на Вардару до Загребачке горе".^[4] Било би погрешно, међутим, тражити већ у том раздобљу почетке масовних миграција Албанаца из северноалбанских планина у метохијске и косовске равнице, као што сe то понекад упрошћено представља.^[5] Упркос свим невољама и сеобама, етнички и демографски односи нису сe на српско-албанској међи тако брзо мењали. Анализа турских дефтера показала je, поред осталог, да сe средњовековно стање одржава углавном кроз цео XV и XVI век. Из тога времена je већ довољно историјских извора, па сe може поуздано знати: мада су сe сразмерно велике масе српског и македонског становништва селиле пред Турцима током читавих стотину година после Косова, још у овим областима нема битног померања и замене народности.

То показује, на пример, већ наведени турски попис из 1490/91. за Вучитрнско-приштински, Призренски и Дукађински санџак, али су нарочито важни подаци из XVI века, из којих сe мора закључити да сe етничка слика косовске области ни више деценија касније у суштини не мења. Објављени су подаци за Вучитрнски и Призренски санџак [ливу] у време владавине Сулејмана Величанственог из 1525/26, 1530/31, 1544/45. и 1544/1561.^[6] Вучитрнски санџак обухватао je места: Вучитрн, Приштину, Јањево, Ново Брдо, Беласицу, Бело Брдо, Копориће, Трепчу и Доњу Трепчу, са 1082 [односно касније 1067] села, 42 манастира и 11 цркава на овој територији. Призренски санџак са местима Призрен, Хоча и Трговиште = Пазариште код Новог Пазара [!] имао je најпре 492, а потом 674 села, са 2 манастира и 15 цркава. Однос између муслиманских и хришћанских домова одржава сe кроз цело ово време у Вучитрнском санџаку на непуна 3% муслимана према преко 97% хришћана; у Призренском санџаку сe примећује четрдесетих година јачање муслиманског елемента [са 2,13% на 4%]. Мора сe узети, наравно, да један део хришћанског становништва отпада на католичко становништво, међу којима je, поред Дубровчана и других приморских Словена и Романа, још и албански елеменат. Но из каснијих података католичких мисионара, о чему ће бити више речи у посебној глави ове књиге, проистиче да je то углавном само остатак градског, занатлијског албанског елемента, претежно у југозападној Метохији, а не и нов, досељенички и брђански елеменат, за чије сe миграције одмах везује и исламизација. Стабилна етничка граница Срба и Албанаца у Метохији почиње сe нарушавати тек крајем XV века, па и то спорадично, да би до већих поремећаја дошло тек у XVIII и XIX, а на жалост до највећих и судбоносних - у нашем веку и нашим данима.

Граница на зетско-црногорском сектору није сe ни у XVI веку ни касније битно мењала. Распоред црногорских и малисорских племена утврђен je са територијализацијом катуна, као што смо видели, у XV веку. Албанске колонизације овде нема у већој мери, сем што je током векова знатно смањено словенско-српско становништво у скадарској равници, до мањине која сe на неки начин одржава све до најновијих времена. Није сe у XV и XVI веку померала ни етничка граница на македонском сектору, јужно од Косова; словенског становништва има још столећима у дебарском крају и западно од Црног Дрима, као и јужно од Охридског језера. Тек седамдесетих година XVI века оглашавају сe у историјским изворима први озбиљнији пљачкашки упади Албанаца у околину Призрена, Ђаковице и Пећи у Метохији, наговештавајући сектор и правац главног продора на исток, али још увек без насељавања.

¹ Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 145.

² Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 146.

³ О сеобама у Угарску током XV века нов и веома аргументован приказ: Историја срп. народа II, 431-435 (С. Ћирковић).

⁴ Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 189.

⁵ Hа пример, тврдња која сe не може поткрепити ниједним историјским документом: "Разуме сe да су том приликом (тј. после косовске битке 1389. и сеобе Срба на север - Д. Б.) арбанашки сточари силазили у већем броју са својих брда и настањивали сe у ове равне пределе" (М. Краснићи, Савремене промене, 210).

⁶О. Зиројевић, Вучитрнски и призренски санџак у време владавине Сулејмана Величанственог, ИЧ 19 (1972) 263-275.

II ОРГАНИЗАЦИЈА И УЛОГА ОБНОВЉЕНЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Положај српске цркве у земљама које су доспеле под турску власт, колико год одражавао судбину српског народа, толико је и сам утицао на њу. То сe поготову осећало на ширем подручју Косова, у Старој Србији, некадашњој области Вука Бранковића, где je све до првих деценија XV века било седиште српске патријаршије. Са турским освајањима после косовске битке патријарси сe све чешће уклањају из Пећи; пратећи српске владаре тога доба, повлаче сe у северне крајеве Србије, мада je њихова судбина у то време, и у тренутку пада Смедерева 1459. године прилично неизвесна.^[1] Можда Арсеније II [1457-1463] и није последњи српски патријарх, али сe он у сваком случају више није налазио у Пећи. После њега сe помиње "архиепископ" Јован, који "држи престо светог Саве", а крајем XV и у првим деценијама XVI века у ферманима који су издати босанским фрањевцима - неки "сирф патријарх" [српски патријарх] без имена, али je сасвим спорно питање да ли je са смрћу патријарха Арсенија II била укинута и српска [пећка] патријаршија или сe то догодило тек крајем друге деценије XVI века, или чак није ни било укидања. У сваком случају, охридска архиепископија je користила ширење османлијске власти да поврати некадашње своје подручје [из првих година XIII века!] и да прошири своју јурисдикцију на српске епархије, а пре свега на саму Пећ. Читава косовска област сe у другој половини XV века сигурно већ нашла у оквиру јурисдикције охридске архиепископије, те je престо пећких патријараха, бар у том смислу, био "укинут". Има, пак, индиција и да je самосталност српске патријаршије заиста била оспорена у корист Охрида још у другој половини XV века.

Студија једног турског документа, дефтера патријаршија са свим њиховим епархијама у Османском царству [Пископос Мукатааси] за раздобље од 1640. до 1655. године, открила je у једној "пископије", заправо, "архиепископији нахије Остро Брдо у кадилуку Петруш", траг последње релативно слободне, аутономне српске црквене области у другој половини XV века.^[2] У то време сe јyрисдикција охридске епископије протезала и на овај терен, па сe сукоб око црквене власти разгорева у другој и трећој деценији XVI века као покушај рестаурације независне српске патријаршије. На челу тог покрета je смедеревски митрополит односно архиепископ Павле, 1528. Његов одлазак у Пећ није уродио плодом; после више година борбе, на саборима у Охриду 1540-1541. године, Павле je осуђен и анатемисан. "Смедеревска архиепископија" je вероватно тада подељена, али о томе нема вести. Има података који упућују на закључак да je охридска архиепископија до побуне Павла Смедеревца сматрала смедеревску епархију продужетком своје старе браничевске епископије.^[3]

Вероватно je и дугогодишња борба Павла Смедеревца допринела да сe шеснаест година после његовог пораза српска патријаршија ипак обнови. Године 1557. издат je берат о обнављању патријаршије. Берат je издао новом патријарху Макарију Соколовићу велики везир Рустем-паша, царски зет и пашеног тада трећег везира Мехмед-паше Соколовића, родом из Бутмира у Сарајевском пољу, у литератури познат као Опуковић, Чигалић, Хрват, Арнаут; Рустем je био велики везир од 1555. до 1561. Тада je Мехмед-паша већ други везир, а од 1565. до смрти 1579. године свемоћни велики везир. За то време су сe на престолу пећке патријаршије сменила тројица патријараха из рода Соколовића: после смрти Макарија [1574] још Антоније [1574-1575] и Герасим [1575-1587].

Обнова пећке патријаршије je догађај од огромног значаја за српски народ под турском влашћу, а посебно у Старој Србији. Црква je са свим елементима етнархије постала легална организација српског народа, његов политички предводник и јемац. Без обзира на све тешкоће, у систему који je цркви давао предности најкрупнијег феудалца, пећка патријаршија je ујединила српски православни народ. У њеним су сe границама нашли сви крајеви где у том часу живе Срби, практично где Срби живе најкасније од XV века, а то су огромна пространства северно од линије: ушће Дрима-састав Црног и Белог Дрима-Шара-Јакупица-Штип-Осогов, чак до Коморана и Јегре на северу односно до Загреба на западу. Област Косова и Метохије нашла сe у духовном средишту црквеног, културног и политичког живота српског народа за следећа два века. Све до великих сеоба 1690. и 1737, и новог организовања цркве северно од Саве и Дунава, па и до самог укидања пећке патријаршије 1766. године, овде je жариште духовног кретања и политичке борбе српског народа за ослобођење од турске власти.

Црквена организација на територији Косова и Метохије у обновљеној пећкој патријаршији није претрпела битне промене. У наведеном документу, дефтеру из 1640-1655, помињу сe јужно од Шаре скопска и тетовска епархија, а на територији северно од Шаре - грачаничка митрополија [Ново Брдо, Приштина, Јањево]; рашка митрополија [подељена у току овог раздобља на рашку и вучитрнску митрополију]; призренска митрополија, из које сe негде око 1532. издвојила будимска ["будимљанска"] митрополија; три митрополије пећкога ужег подручја, тј. у Метохији - "митрополија манастира Студенице у кадилуку Пећ" [очигледно, хвостанска епископија], "митрополија области Пећ" [која je заменила "митрополију неких нахија у кадилуку Пећ" 1584. године]. На основу самог назива ове раније епархије "неких нахија у кадилуку Пећ" и неких других вести закључује сe да je до њеног формирања било дошло поделом хвостанске митрополије око 1506. године.^[4]

Обновљена патријаршија одиграла je велику улогу у повезивању српског народа, у XVI веку већ увелико растуреног на широком простору од Македоније до Коморана и од Софије до Загреба. Као носилац јединствене традиције и свести она je заслужна што je у целоме том распрострањеном народу, упркос његовим сталним миграцијама, хроничном геноциду и покушајима однарођавања, сачувана, па чак и оснажена свест о сопственом националном бићу. Извесна економска моћ коју je патријаршија добила својим новим статусом у склопу турскога феудалног друштва омогућила јој je да развије велику градитељску и уметничку, а посебно књижевну делатност. Обновљени су многи стари храмови, и подигнути нови манастири,^[5] организован je конзерваторски и преписивачки рад. На самом подручју Косова и Метохије обнова пећке патријаршије значила je изузетно много за српски народ, који je овде био изложен нарочитом притиску, поготово у времену које ће настати крајем XVII и почетком XVIII века, после великих ослободилачких устанака. Присуство патријаршије дало je косовским Србима нову снагу и родило нове наде. Не мање него у средњем веку, ова сe област показује као активна српска земља нарочито у XVI и XVII веку после обнављања патријаршије. Духовни центри - манастири Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница па варош Јањево, или други мањи центри по косовској области, оставили су из овог раздобља значајна имена и дела. Традиција средњовековне књижевности, у преписивању и оригиналном стварању, одржала сe у чистом виду и у својој старој функцији на матичном подручју српског народа - у Старој Србији, у главним средиштима средњовековне културе, који су сада постали централно подручје обновљене пећке патријаршије. Пећ и Дечани, са широким гравитационим подручјем од Милешеве до Грачанице, дали су српској књижевности овог раздобља дела достојна немањићке традиције.^[6] Међутим, има и нових појава. Патријарх Пајсије Јањевац [1614-1647] уноси у старе књижевне облике нове садржаје и нову свест, народну и историјску, те јасно доживљава трагедију средњовековне Србије на начин који наслућује и антиципира каснија, романтичарска времена.^[7]

¹ Питању континуитета српске цркве под турском влашћу са правноисторијског становишта посвећена je студија Мирка Мирковића, Правни положај и карактер српске цркве под турском влашћу (1459-1766), Београд 1965.

² P. Тричковић Срп. црква, 107-118.

³ Р. Тричковић, Срп. црква, 118.

⁴ P. Тричковић, Срп. црква. 83-85, 105-107, 118-119.

⁵ Вид.: С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557-1614, Нови Сад 1965, passim.

⁶ Необична личност дечанског сликара и писца Лонгина избија у први план. Рођен негде у Хвосну тридесетих година XVI века, он сe посветио сликању и примењеној уметности, те je радио у Пећи, Студеници, Грачаници, Бањи код Прибоја, Дечанима, Пиви, Ломници, опет у Пећи; од 1557. бави сe више писањем, преписивањем и украшавањем књига. Вид.: Д. Богдановић, Историја старе срп. књижевности, 265-266.

⁷ Д. Богдановић, Ист. старе срп. књижевности, 267-271.

III РАТОВИ, УСТАНЦИ И СЕОБЕ СРБА У XVII И XVIII ВЕКУ

Турску власт српски народ није никада признао као вечну, никада није престајао да je мрзи и осећа као туђинску, насилничку, непријатељску. Ова сe чињеница мора имати у виду ако треба разумети однос народа према стању створеном после коначног губитка независности, на Косову као и у другим областима широм српских земаља. Са Османлијама долазе Србима несреће, погибија, беда, потпуна обесправљеност и пљачка, без обзира на то да ли сe ради о првом или другом периоду турске власти, о раздобљу успона и моћне, уређене османске администрације или о временима опадања и анархије. Извесна консолидација цркве, па чак и њен релативни напредак, после 1557, не би ни могли ни смели да засене истиниту слику ропства, посведочен у свим историјским изворима и задржану у свести српског народа. Не може сe без тога разумети ослободилачка борба Срба, која у ствари континуирано траје све до коначног ослобођења од Турака 1912. године. Османлијска власт je уназадила српски народ: одузела му независност и слободу, лишила га државности, разбила му јединствено национално подручје, изменила цивилизацијски лик овог простора, доводећи у питање његов европски карактер. Турска je уништила српску аристократију, одузела народу најбољу децу [насилном регрутацијом за јаничаре - "данком у крви"], прекинула природно кретање српског народа ка модерном друштву, осиромашила му земљу, а привреду, која сe чак и у полузависној Деспотовини налазила на линији успона, пресекла и упропастила својим пљачкашким друштвено-економским системом. Поврх свега тога, османлијска власт je почивала на закону дискриминације и апсолутне владавине ислама, са легалним могућностима да сe у пракси спроводи насиље, појединачно или масовно, као физичко уништење појединаца или читавих области.

Изванредну, историографски беспрекорну анализу утицаја друштвених и административних институција ислама оличених у турској власти на живот немуслиманског становништва - извео je Иво Андрић у својој тек недавно објављеној докторској дисертацији под насловом Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине [1924].^[1] Он с правом истиче да je у земљама које су Турци освојили као једини регулатор личног, друштвеног, материјалног и духовног живота важио ислам. "У условима које je ислам наметао развијао сe и духовни живот не само оних који су га били прихватили, већ и свих осталих турских поданика, без обзира на то којој су вери припадали".^[2] Андрић наводи прописе из чувене збирке Канун-и-раја [Збирка закона за рају], из 635. године, који су, "иако у донекле измењеном и блажем облику", били на снази у свим покрајинама турског царства; постоје многобројни необориви докази да су главне тачке кануна, управо оне које најдубље задиру у морални и привредни живот хришћана, у пуној мери биле на снази, и то до краја турске власти која их je примењивала.^[3] По томе Кануну хришћани и Јевреји не смеју у покореним земљама подизати манастире, цркве и испоснице; не смеју поправљати своје цркве; они који станују у суседству муслимана, своје куће могу поправљати једино у случају преке потребе; за потребе путника прошириваће сe капије манастира и цркава; свим странцима-намерницима указиваће три дана гостопримство; код себе неће примати уходе, а уколико такве препознају, сместа ће их предати муслиманима; своју децу не смеју подучавати у корану; међу собом немају право да изричу пресуде; никога из своје средине не смеју спречавати да постане муслиман; према муслиманима понашаће сe са поштовањем, устајаће приликом његовог уласка и препуштаће им почасно место без гунђања; у погледу одеће и обуће не смеју сe носити као муслимани; не смеју учити арапски књижевни језик; не смеју јахати оседланог коња, носити сабљу нити друго оружје, ни у кући ни ван ње; не смеју продавати вино нити носити дугу косу; не смеју своје име утиснути у прстен са печатом; не смеју носити широк појас; изван својих кућа не смеју јавно носити ни крст ни своје свето писмо; у својим кућама не смеју гласно и снажно звонити, већ једино умерено; у кућама могу само полугласно да певају; смеју само тихо да сe моле за покојнике; муслимани могу да ору и да сеју по хришћанским гробљима ако она више не служе за сахрањивање; ни хришћани ни Јевреји не смеју држати робове; не смеју да купе заробљене муслимане нити да завирују у куће муслимана; најзад, уколико би неки хришћанин или Јеврејин био злостављен од муслимана, овај ће за то платити прописану казну.^[4] На српском терену и у раздобљу од XV до XIX века статус хришћанске раје, обесправљене и потчињене, у суштини сe није мењао, без обзира на то што неки од наведених прописа нису примењивани. Заправо, није примењиван овај последњи пропис, који je хришћанима нудио извесну сатисфакцију и правну заштиту. Прописи о подизању манастира и храмова у суштини су спровођени у живот делимично - у начелу није сe могло подизати ново црквено здање, али сe оправка па и фиктивна "рестаурација" могла постићи посебним султановим ферманом, уз огромне трошкове, тешкоће и опасности.^[5] Но, раја је свуда већ по основним схватањима ислама, а још више по начину на који су сe ова у пракси спроводила, доспела у привредно потчињен и зависан положај. Уз редовне порезе и друге дажбине, она je подносила и све ванредне издатке у ратовима и покретима трупа. Под притиском ових околности, хришћани напуштају своје куће и земљиште у равници и дуж друмова и повлаче сe у планине, пресељавајући сe тако у више, недоступне крајеве, док су муслимани заузимали њихове дотадашње положаје. Порезе што су их плаћали хришћани не само што су били сразмерно веће од оних које су плаћали муслимани већ су утериване на неправедан и недостојан начин. Друштвена неједнакост и морална запостављеност ишле су руку под руку са привредном потчињеношћу. Верска дискриминација изражавала сe на разне начине: осим строгих одредаба о ношњи и фризури, бербери, на пример, нису смели да брију хришћане истим ножем којим су бријали муслимане; у купатилима су хришћани морали да имају посебно назначене прегаче и пешкире; при сусрету са муслиманом морали су да сјашу и да украј пута сачекају док овај не прође, и тек тада су смели поново да узјашу и да наставе пут.^[6]

Нема, дакле, никаквог основа да сe мења и улепшава мрачна слика о положају српског народа под Турцима. Утицај турске владавине био je "апсолутно негативан".^[7] Ова историјска истина објашњава не само специфичну судбину српског народа него и корене, мотиве и ток његове борбе за национално ослобођење и повратак европској цивилизацији. Покушаји да сe историографија усмери у једном другом правцу, којим би сe рехабилитовала епоха турске власти на Балкану, у којој би сe "откриле" и позитивне стране и ефекти на привредном или културном плану, представљају замагљивање суштине, са веома штетним последицама. Помоћу тако измењене и деформисане представе о владавини Турака ствара сe основ за оспоравање ослободилачких мотива, напора и тековина српског народа у XIX и XX веку, посебно на територијама ван оне коју су европске силе на Берлинском конгресу 1878. године признале као територију државе српског народа.

Записи XVI-XVII века расути по сачуваним рукописним књигама говоре непосредно о стању народа и цркве у то време, о невољама како их je видео и доживљавао појединац или једна друштвена средина. Књига Милорада Панића-Сурепа Кад су живи завидели мртвима [1963] свој наслов дугује управо једном таквом запису још из времена маричке битке, 1371. Старац Исаија, Србин са Косова и светогорски монах и игуман, записује своје виђење те битке и њених непосредних последица. Превод чувенога византијског списа Дионисија Ареопагита он почиње "у добра времена", а завршава га "у најгоре од свих времена", када су сe Турци просули и разлетели по целој српској земљи као птице по ваздуху, сејући на све стране смрт. "И остаде земља од свих добара лишена, од људи, и стоке, и других плодова. Јер не бејаше кнеза, ни вожда, ни предводника у народу, ни избавитеља ни спаситеља . ... И заиста тада живи завидеше мртвима".^[8] Кроз све записе овог доба провлачи сe трагично осећање историјске судбине, свест о времену као "последњем", о ропству као тешком и неподношљивом терету. Податак о насиљу поробљивача смењује сe са узвиком клетве и јада. Сваки je запис порука, а читава литература записа у томе свом садржају скоро да добија својство једне илегалне политичке лектире. Једногласно понављање у овој књижевности оставља снажан, аутентичан утисак једне дуготрајне људске и народне драме.^[9]

За нас су посебно важни записи са подручја Старе Србије, јер сe ту најбоље може осетити атмосфера у којој je српски народ живео на територији која ће током времена бити преплављена исламизираним Албанцима. "Беше тада зло време и насиље, браћо", записује поп Петар протопоп Јовану, духовнику, посвету на једном рукописном минеју Пећке патријаршије 26. марта 1511. године.^[10] Педесет година касније, 1562, у цркви светог Николе у селу Овчареву "близ реке Клине", у дому старца Максима и сина му, попа Рајича, пише дијак Симон једно јеванђеље "у та љута и жалосна времена у дане султана Селима, над хришћанима крвника".^[11] Исти тај дијак Симон завршава писање једне књиге која сe данас чува у светогорском манастиру Зографу, 31. јануара 1567, у селу Преказе [у храму Успенија Богородичиног], "у дане цара Селима, крвника, блудника, винопије. Te године je по целој земљи својој скупљао јаничаре [тј. децу за "данак у крви" - Д. Б.], па травнину и љуто зло ... И многа друга зла те године у љута и тешка времена, те због тога не могадох добро писати, опростите, амин".^[12] Владавина Селима II [1566-1574] остала je на све стране у тешкој успомени. Једно јеванђеље у Дечанима писао je 1571. године дијак Симеон опет "у та љута и тешка времена у дане султана Селима. Ох! ох! зло у та времена од Агарена, јад и беда велика народу у дане ове, ох - немири".^[13] Исте године сe јавља и један други сведок са Косова, свештеник Авакум, који пише књигу Синаксар у Новом Брду "у Светог Стефана", 21. септембра 1571: "И у то време беше туга од Турака и глад велика по свој земљи, човек човека да истреби. Од Солуна со превожаху те мењаху за жито, по мери - колико жита толико соли; и не хтедоше примати со за жито".^[14] Годину дана касније, 25. новембра 1572, пише једно јеванђеље у тада српском селу Калањевци неки Павле, у кући Петка дијака, "у дане султана Селима Другог, цара турског. Тада би велика туга на светим и божаственим црквама".^[15] А каква je била "туга", може сe закључити из записа монаха Агатангела на фресци у манастиру Петра Коришког код Призрена: "Ва лето 1572. бист запустеније обитељи сеј".^[16] И године 1575. забележена je "Јака глад и насиље љуто и погибија од Измаилћана, да језик не може исказати такво зло и злостављање" - пише монах Пахомије "у области призренској" на књизи манастира Свете Тројице [Русинице].^[17] За владе султана Мехмеда, 1578, кренуле су велике војске на запад и била су "љута истезанија христијаном и горкоје плате".^[18] Када je, пак, на престо пећке патријаршије ступио архиепископ Филип, 15. јула 1591, "тада сe могла видети потпуна пропаст црквама, као некада давно од оног што je име звериње понео" [тј. од Лава Иконоборца, 717-741, великог прогонитеља православне вере Д Б.].^[19] Крајем тог века или почетком XVII сачувано je и једно дечанско виђење српских неприлика, из пера протокалиграфа писарске радионице манастира Дечана [можда самога игумана Јевстратија] "у тешка и невољна времена, која су само мало боља од [времена] првих прогона хришћана; тада људи призиваху смрт, а не живот".^[20] Ни првих година XVII века није било боље. Сам патријарх пећки Јован сведочи 17. новембра 1602, у запису на једној књизи која сe чува у Хиландару: "и у те невољне године нигде хришћанин миран не беше, ни ми грешни, од насиља туђинаца Измаилћана".^[21] Писале су сe књиге и у шуми, кришом од Турака: "и простите, аште буде где што погрешено, кријах сe от Турак по шуми те писах ва лето 7143 [тј. 1635]".^[22]

Неподношљиво стање, терети и насиља довели су до тога да отпор народа прерасте у борбу против турске власти. На чело тога народног покрета стаје патријарх пећки Јован [1592-1614]. Рат између Аустрије и Турске, 1593-1606, створио je изгледе за ослобођење; народни покрет рачуна с тим сукобом као са приликом за своје отимање испод турског јарма. Неће, зато, бити у праву они историчари који сматрају, сасвим схематски, да то "нису народно-ослободилачки покрети, него само покрети против турске државе, којим су, истина, сељачке масе давале ударну снагу и стихиски изражавале у њима своје ослободилачке тежње".^[23] Напротив, у свим овим покретима од краја XVI века па кроз XVII и XVIII век провлачи сe више или мање видљива идеја о збацивању туђинског јарма ради националног ослобођења и обнове. Поготову црква, у лику својих патријараха и епископа и осталог свештенства и монаштва, носи и негује ту идеје. Она, пре свега, у својим култовима и књижевним текстовима преноси поруку и развија свест о временима хришћанске, слободне немањићке државе српског народа. Око светих моштију српских владара и архиепископа она окупља народ ради помена не само тих светих лица као светаца цркве него као владара и црквених поглавара који су духовно и физички присутни у сваком историјском тренутку народа. Дечански и пећки култови, па девички и коришки, и други на Косову; милешевски култ у Полимљу и Херцеговини; раванички - у моравској Србији; сремски - у фрушкогорским манастирима већ од првих година XVI века - и сви други широм српских земаља - налазе сe у служби одржавања и снажења историјске свести. Устанак Срба у јужном Банату 1594. и сурова реакција Турака спаљивањем Милешеве и спаљивањем моштију светог Саве у Београду исте године указали су речито на ту везу. Тада сe и српски народ око Пећи дигао на устанак. Устанак у Херцеговини 1597, опет, показао je да сe ослободилачки покрет народа ни најсуровијим репресалијама не може угушити.

Патријарх пећки Јован организовао je акцију против Турака на веома широкој основи, повезујући сe са хришћанским силама Европе у коалицији коју je окупио папа Климент VIII, али без успеха. У манастиру Морачи 1608. са окупљеним народним главарима радио je он на покретању устанка у северној Албанији и једном делу Црне Горе. Убијен je у Цариграду 1614. Следећа прилика за предузимање ослободилачких акција био je критски рат између Турске и Венеције 1645-1669; на томе сe ангажовао пећки патријарх Гаврило Рајић. Ради активирања веза са Русијом био je у Москви две године, али га по повратку у Пећ Турци ухапсе због делатности против турске државе и удаве у Бруси 1659. године.

Коначно, велики аустријско-турски рат, који je избио 1683, активирао je све балканске хришћане у нади да ће сe коначно ослободити од турске тираније. Пораз Турака под Бечом те године и успешна противофанзива Аустријанаца, са дубоким продором моравским правцем све до централних балканских области 1689, подигли су и Србе на устанак, а с њима и католичке Албанце у северној Албанији. Аустријски генерал Пиколомини je од Ниша преко Прокупља избио на Косово, па заједно са српско-албанским устаницима наставио операције из Приштине преко Качаника до Скопља, које je освојио, али га je због куге спалио и напустио. Да би избио на стари "зетски пут" и преко Албаније допро до Јадранског мора, вратио сe на Приштину и упутио у Призрен; ту сe сретне с патријархом пећким Арсенијем III Чарнојевићем, који сe управо вратио из Црне Горе да би осујетио планове Аустријанаца о промени на престолу патријаршије. Пиколомини за кратко време умре од куге у Призрену, а ратна срећа сe окрене у јануару 1690, када су Турци поразили аустријску војску и српско-албанске устанике код Качаника. Ваља приметити да су аустријске трупе лоше поступале са народом током свога боравка и операције у Старој Србији, тако да их je народ почео напуштати. После пораза код Качаника Аустријанци су сe брзо повукли према северу, остављајући незаштићени народ на милост и немилост турских, особито татарских одреда; већина добровољаца из тих области напустила je аустријску војску.^[24] У страху од турске и татарске одмазде, већ у току зиме започеле су велике скупине хришћана напуштати своје домове и повлачити сe према северу, заједно с аустријским одредима или одвојено од њих. Главна струја избеглица ишла je, у ствари, посебно, правцем према Београду преко Новог Пазара; на челу те струје био je патријарх Арсеније III, који je из Пећи понео и многе светиње и црквене драгоцености, у пратњи многобројног свештенства. Аустријанци су агитовали у народу да сe повуче, рачунајући на то да сe ове масе становништва могу искористити како за насељавање у ратом опустошеним крајевима Угарске, тако и ради будућих оружаних акција према Турској. Велики број становника Старе Србије и Македоније оставио je свој родни крај и прешао на север. То су били претежно Срби и само нешто мало католичких Албанаца. Турци су, опет, покушавали да задрже овај талас избеглица обећањима да ће им опростити све, чак и данак за две-три године, али у томе нису успели, јер je народ веровао да ће сe ионако ускоро вратити као победник.^[25] Овоме таласу, који сe слио око Београда, придружио сe и други, моравски талас српских избеглица, после пада Ниша и покоља над српским устаницима који су у том граду били заробљени. Губећи наду да ће сe ускоро вратити на своја огњишта, Срби сe селе на аустријску [угарску] територију између Тисе и Дунава, затим у Славонију и Барању, али je главни ток с патријархом и моштима кнеза Лазара из Раванице отишао до Баје, Будима, Сент-Андреје и Коморана у Северној Угарској.

Тиме започиње нова, бурна етапа у историји српског народа преко Саве и Дунава, у Подунављу. Веома je важно не заборавити да je српски народ насељавао ове територије, поготово Срем и јужни Банат, а делимично и Славонију, још од XV века. То становништво je обнављано и ојачавано повременим масовним, а поготову сталним појединачним сеобама из земаља јужно од Саве и Дунава. Отуда сe и ова велика сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем мора посматрати само као још један, изузетно велик талас тзв. "политичке" миграције, који je преплавио раније слојеве српског становништва, али je он био усмерен претежно ка даљим пределима, у срце угарских земаља на простору Будим-Коморан-Јегра. По најпоузданијим историјским подацима том приликом je у Аустрију прешло око 37.000 српских породица, што значи најмање 185.000 душа.^[26]

Тај крупан историјски догађај, у коме су сe покренуле и преместиле велике масе народа, отварајући простор за још судбоносније промене на етнографској карти Балкана, у последње време je без основа оспорен од стране неких албанских аутора. По Скендеру Ризају, на пример, сеобе није ни било: велике народне масе нису сe иселиле са Косова; Арсеније III није сe повлачио из Пећи са народним масама, већ са неколико калуђера, "кришом и маскиран"; у Призрену je Пиколоминија дочекао само Петар Богдани [албански бискуп], а не Арсеније III, који наводно није хтео да сарађује са Аустријанцима и који није повео са собом српско-албанске устанике, него су тих шест хиљада добровољаца били тобож само Албанци из Призрена који су прешли на страну Аустријанаца.^[27] Овај покушај да сe оспори или бар доведе у питање једно поуздано сазнање читаве српске и светске историографије када je реч о сеоби српског народа у Аустрију 1690. године - засновано je на тенденциозној и погрешној интерпретацији једнога мишљења српског научника Јована Томића, на што je скренуо пажњу Хасан Калеши у полемици са Ризајем.^[28] Ствар je у томе што je Јован Томић, пишући 1913. године О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, студију намењену и светској публици те преведену одмах на француски језик,^[29] изнео тезу да сеоба, која сe и по Томићу догодила, није захватила читаво подручје Косова и Метохије и није створила празан простор у који би сe онда убацили мухамедански Арбанаси, него je српски народ на тој територији ипак остао и потом насиљем исламизиран и поарбанашен. Томићева теза заслужује пажњу и не може сe, по нашем мишљењу, свести само на тежњу да сe докаже "арнауташки" карактер данашњег становништва у Метохији - како je мислио X. Калеши; Томић, пре свега, не пориче збивање велике сеобе, већ само погрешно мишљење "у неким тачкама", и то: да je исељавање овом приликом најјаче захватило југозападне крајеве српске - пределе Призрена, Ђаковице и Пећи - и да су тада ти крајеви скоро опустели.^[30] То, заправо, значи да Томић оспорава само тврдњу да je сеобом покренута и сва маса становништва из "југозападних српских крајева", тако да по њему није било сеобе из Метохије, али јесте из Санџака, Косова са горњим Поморављем и из целе Србије у границама до балканског рата.^[31] Томић наводи у прилог своје тезе више занимљивих аргумената, али je само један међу њима од праве историјске тежине: постојање српског становништва у Метохији све до Томићева времена и његово поступно опадање од почетка XVIII века.^[32] Као што ћемо видети, антропогеографска истраживања потврђују чињеницу великог етничког поремећаја крајем XVII века, али не и претпоставке о потпуном пражњењу косовско-метохијског подручја. Исељавање српског народа 1690. захватило je само оне крајеве који су сe налазили на удару, а уз то били компромитовани учешћем у устанку. У следећим ратовима доћи ће до даљег слабљења и смањивања ове још никако не мале етничке масе, али Албанци ни тада не силазе у испражњен, напуштен простор. Уместо тога колонизација Албанаца тећи ће у XVIII веку најпре споро, инфилтрацијом у постојећа насеља и истискивањем српског становништва, а не насељавањем празног простора. Томић je у праву и када придаје већи значај исламизацији и албанизацији Срба на Косову и Метохији него великој сеоби. "Тај српски православни живаљ није испразнио терен гранични са Арнаутима него je, подлегавши сили, био подвргнут бржем мухамеданизирању и арнаућењу, што je за српску националну идеју значило исто што и нестанак српског живља .^[33]

Тако сe аргументација савремених опонената велике сеобе окреће против њих самих када то чине позивајући сe, без основа, на Јована Томића.^[34] Велика сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1690. мора сe, дакле, сматрати несумњивом и неоспорном историјском чињеницом. Сложена и драматична историја српско-аустријских, па српско-мађарских и коначно српско-хрватских односа почива на чињеници новога и масовног насељавања Срба на територијама северно од Саве и Дунава. Како без те чињенице објаснити Привилегије и дијаспору цркве, њену нову организацију у Аустријском царству, па велику борбу католичке цркве за унијаћење Срба? С друге стране, не треба из ове околности извући други погрешан закључак - да je великом сеобом настала на Косову и Метохији права пустош и да je српски народ на челу с патријархом напустио свој завичај и препустио га другоме, који би, онда, по неким трајним начелима правде и права, био "савесни поседник" и власник напуштене земље.

Има и других сведочанстава, оних сасвим непосредних и савремених, у којима сe аустријско-турски рат и велика сеоба, као и потоња збивања на овом подручју, показују у свој својој трагичној димензији. То су, опет, записи савременика, очевидаца и учесника у томе великом комешању српског народа. Већ уочи рата 1683. године и покушаја да сe освоји Беч, сам патријарх Арсеније III вели да "тих година беше велико зло по целој земљи од амира султана Мехмеда, и велика невоља притискаше хришћански род, беху велики сурсати и намети по целој земљи, и гредући по мору и по суху све силе измалићанске лећаху као змајеви крилати на славни град Беч. Али, Господ сe охолима противи, те сe [султан - Д. Б.] врати без успеха, а војску му целу Угри мачу предадоше. И би велика невоља по целој земљи".^[35] У једном рукопису манастира Пакре говори сe о годинама овог рата: "И тих година беху љути ратови и крвопролића и пљачке хришћанском роду од проклетих Турака и Немаца, и расеја сe по целој земљи српски народ. И ми овамо дођосмо", завршава безимени записивач, "на место ово што сe зове Свети Андреј".^[36] Цетињски митрополит Висарион, опет, бележи у једној књизи цетињског манастира како му je та књига била донета из Скадра 1689, "када нам би радост велика и весеље неизрециво, јер сe те године по неком Божјем провиђењу догоди те дођоше војници и команданти Римскога царства са силом великом, и пленише и протераше богомрски род царства Исмаилова и погани народ његов из места Косова и из других околних места. И дођоше до Велике цркве дома Спасова, која сe зове Пећ, архиепископија, општа обитељ што луче зрачи по целој земљи српској. И би им на кратко у власти. А потом", наставља митрополит, "подиже сe с војницима својим христомрзитељ и домаћи непријатељ, паша Махмут-Беговић, из места Ипека [Пећи - Д. Б.], и поново узе ову свету обитељ и отачаству његову место што сe зове Пећ... И много зла овај богомрски варварин показа овој светој обитељи, све разграби и распрши што од темеља беше стекла, само што je не сруши, али имовину сву узе".^[37]

Веома je драгоцено сведочанство Атанасија Даскала Србина из 1691, које наводимо према издању и преводу Ђорђа Трифуновића у недавно објављеној књизи Очевици о великој сеоби Срба [Крушевац, 1982]. Атанасије, поред, осталог каже: "Године 1691. Турци придобише Французе и дадоше им у Јерусалиму гроб Христов, а Французи им помогоше. А цесар окрену војску своју на француског краља, па узе са собом и Србе. Турци, пак, тада нађоше време и узеше све градове до самога Београда и тако Београд опседоше. Тада бејаше у Београду генерал Француз родом, начини издају и предаде Београд Турцима. Сви Срби уђоше у чамце, а чамаца je било до десет тисућа, и сви побегоше реком Дунавом уз воду и дођоше под град Будим, који je под цесарем. Под Турцима нико од Срба не остаде, већ сe сви цару подчинише и населише око реке Дунава и по другим градовима".^[38] Друго важно сведочанство je из пера Ћирила Хоповца "Опет узеше Турци Београд и када je била не баш мала ускомешаност, сва Српска земља побеже ка Будиму патријарх српски и сви архијереји, иноци и световњаци и сав народ христоименитих људи. Пред толиким мноштвом народа ишао je светејши патријарх господин Арсеније Чарнојевић као Мојсије пред Израиљем кроз Црвено море. Онај je носио кости Јосифове, а светејши патријарх je водио христоимените људе преко славног Дунава и преносио je свете ћивоте са светитељима. И стигоше до у свету познатог града Свети Андреј".^[39] На другом месту исти хоповски монах пише о краткотрајној слободи и поновном паду српског народа у ропство: "И тако велика радост би у те дане око сакупљања и сједињења српског народа. И ово би тако месеца новембра, а месеца јануара 6. и читавог месеца [1690 - Д. Б.] ударише Турци и Татари. А војска српска и немачка пала на зимиште од Београда до Пећи, од Пећи до Скопља. И тако све побеже ка Београду. И сам патријарх ускоро побеже у Београд. А многи иноци и екзарси изгибоше близу патријарха. И Висарион што сe звао Велики близу патријарха погибе. Многи хришћани тада изгибоше и у ропство одведени бише. Ово би тако и горе. И те зиме опет престо српски оста пуст, нико у њему не остаде. После разбијања били су Татари у Патријаршији на зимишту. И коње су у цркву уводили читаве зиме. Авај, авај, ово би због грехова наших. Опет те године дођоше Турци на Београд и узеше Београд од Немаца. А најсветији патријарх побеже Будиму са свим православним".^[40] Ево, пак, шта сам патријарх Арсеније пише Т. В. Головину о страдању Срба у сеоби: "Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места, као лађа на пучини великога океана брзамо, чекајући када ће заћи сунце и преклонити сe дан и проћи тамна ноћ и зимска беда што над нама лежи... Тако свагда ридање ридању придодајемо и ниоткуд помоћи не можемо добити. Са свим нашим осиротелим народом словеносрпских синова, од првих па до последњих, како духовних тако и световних, народа свакога чина што постоји, смерно и покорно и скрушено сузно мољење опште сви чинимо господству вашем".^[41]

О страдању народа и манастира у току овог рата навешћемо и једно сведочанство из самог манастира Дечана: "Године 1690. би рат велики и пљачка по целој српској земљи. И дођоше Немци до Штипа, и Турци побегоше и опет сe вратише, отераше их преко Дунава. Ох! ох! тешко мени! љути страх и несрећа тада беше: матере од чеда раздвајаху, и од оца - сина, младе робљаху, а старе клаху и дављаху. Тад људи смрт призиваху, а не живот. Од проклетих Турака и Татара, тешко мени, љуте ли туге! И пошто приватише Агарени, тада сe неки змај велики диже на манастир, паша Гашли-паша, и опљачка игумана, једва га жива остави и у крајњој пустоши манастир остави. Игуман не могаде остати жив, трећи дан престави сe, игуман Захарија".^[42] Стефан Раваничанин, и сам - бегунац, описује дијаспору српског народа 1690: "У томе, пак, рату би велика пљачка и расељавање народа хришћанског и опустошење све српске земље: градова, вароши и села и манастира, од којих неки опустеше, а неки у огњу изгореше као и наш манастир Раваница. И опет велим да je наш манастир Раваница потпуно опустео. А мало народа нашег даде сe у бекство уз Дунав горе, једни у чамцима, а други на коњима и колима, трећи пешке као и jа сиромах. Четрдесет дана смо путовали и дођосмо до Будима града. А тамо и светејши патријарх Арсеније Чарнојевић и неколико владика, и од многих манастира калуђери и људи многи из целе земље српске, мушкарци и жене. Па тако и ми житељи манастира Раванице са моштима светога цара, кнеза Лазара Српскога, и настанисмо сe у једно место више Будима, које сe зове Сент Андреја, добро место за пребивалиште странцима... И ту саградисмо колибе, како који може, и цркву подигосмо од дрвета близу обале дунавске, и ту положисмо мошти светога цара Лазара Српског".^[43]

Нов сукоб између Турске и Аустрије, 1716-1718, завршио сe аустријском окупацијом и анексијом северних делова Србије [до Чачка закључно], а у току ратних операција у Поморављу учествовало je опет српско становништво. Пожаревачки мир [1718], међутим, био je кратког века. У новом рату ангажовале су сe поново веће масе балканских хришћана, под вођством пећког патријарха Арсенија IV Јовановића-Шакабенте; скопски надбискуп Михаило Сума - по народности Албанац - био je такође у завери, али je, пошто je откривен, морао бежати у Аустрију, а охридски архиепископ Јоасаф сe није дао увући у заверу. Заједно са митрополитом рашким и епископима скопљанским и штипским, као и неким другим српским црквеним и световним поглаварима, Арсеније IV je обавестио Аустријанце о одлуци да сe дигне устанак чим сe појаве царске трупе. Саветовали су да аустријска војска продре делом Мораве и Лаба у правцу Косова и молили су аустријског заповедника да сe нареди војсци нека не пљачка народ куда буде пролазила, а они ће јој давати све што јој буде потребно. Арсеније je успео да окупи и нека црногорска и малисорска племена за устанак. Рат није имао срећан исход: аустријске и устаничке трупе су потучене већ код Новог Пазара. Патријархов сe одред распао, а он са пратњом побегне према северу бојећи сe турске освете. Мањи део Брђана и Албанаца кренуо je такође за аустријском војском, док сe већина вратила својим кућама, али уз пут нападајући Турке [1737]. Неспособност Аустријанаца сe показала у њиховим односима према Србима и Албанцима, који су били вољни да сe боре и који су сe у знатном броју били одазвали њиховим позивима на устанак. Међутим, пошто нису наишли на помоћ и сарадњу код Аустријанаца, једни су сe вратили на своја огњишта, док сe мањи број са својим породицама иселио. Турци су одмах у јесен почели да сe окрутно свете онима који су остали у Старој Србији и Брдима. Београдски мир 1739. препустио je српски, а овај пут и католички албански народ, на милост и немилост Турцима.^[44] Овај рат и народни покрет у вези с њим, како примећује Јован Томић, доносе нове муке српском народу. Српски крајеви, из којих сe повлачи аустријска војска, прво су били опљачкани и попаљени. То су урадили Турци и Албанци муслимани, највећи непријатељи хришћана, још док сe није знало шта може донети ратна срећа. Сви који су пристали уз Аустријанце, напустили су те крајеве и повукли сe с царском војском, имајући за то времена, пошто сe она овога пута спорије повлачила и задржавала на другим објектима Један део становништва je, међутим, остао и тај je имао да прими, закључује Томић, "удар арнаутски" Тада су, наиме, све веће масе исламизованих Албанаца на Косову ангажоване у суровом обрачунавању са побуњеном српском рајом. Колико сe иселило Срба из Старе Србије и других крајева овом приликом у овој "другој сеоби", под Арсенијем IV Јовановићем, није познато. Зна сe само да je са српским народом доспео у Срем и известан број албанских католичких породица, из племена Климената, чији су остаци данас хрватске народности у селима Никинци, Хртковци и Јарак ^[46]

Поновљено ангажовање пећке патријаршије у ослободилачким покретима Срба и других балканских хришћана убрзало je одлуку Порте да укине ову црквено-политичку институцију српског народа. Неких покушаја било je још за патријарха Пајсија, 1641 али je коначна одлука пала после ових аустријско-турских ратова и устанака. Патријаршија je укинута 1766, а следеће године je исто учињено са охридском архиепископијом [1767] Епархије и целокупну имовину ових цркава преузела je цариградска [васељенска] патријаршија.

Укидањем пећке патријаршије разбијено je јединствено тело српске цркве и олакшана политика дезинтеграције и слабљења српског народа. Ипак, упркос томе, ослободилачки покрети Срба у Турској нису сe гасили ни кроз преостале деценије XVIII века, све до устанка 1804, само што сe као нов и особен чинилац политичке ситуације српског народа у Турској сада јавља исламизирани албански елеменат. Тај сe елеменат, захваљујући своме привилегованом положају у османлијској држави незадрживо шири и суровим насиљем своди српски народ на мањину у српској матичној области.

¹ Докторска дисертација Иве Андрића, чији немачки оригинал носи наслов Die Entwiсklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der turkisсhen Herrsсhaft објављена je у оригиналу и преводу на српскохрватски језик у часопису Свеске Задужбине Иве Андрића 1 (1982) 6-237.

² И. Андрић, Развој, 71.

³ И. Андрић, Развој, 73.

⁴ И. Андрић, Развој, 71-73.

⁵ И. Андрић, Развој, 81.

⁶ И. Андрић, Развој, 75-79.

⁷ И. Андрић, Развој, 109.

⁸ Љ. Стојановић, Записи III, 43, бр. 4944 (наш превод овог и осталих наведених записа у овом поглављу - Д. Б.).

⁹ Д. Богдановић, Ист. старе срп. књижевности, 237.

¹⁰ Љ. Стојановић, Записи I, 126, бр. 409.

¹¹ Љ. Стојановић, Записи IV, 61-62, бр. 6316. Тада je на престолу у ствари, Сулејман I, а не Селим II.

¹² Љ. Стојановић, Записи IV, 67-68, бр. 6337. Султан Селим II je заиста остао забележен као пијаница, па му je то био надимак ("Мест").

¹³ Љ. Стојановић, Записи IV, 73-74, бр; 6359.

¹⁴ Љ. Стојановић, Записи IV, 74, бр. 6362.

¹⁵ Рукопис ман. Дечана бр. 16, лист 289'.

¹⁶ M. Панић-Суреп, Кад су живи завидели мртвима, Београд 19632, 82-83. Када је Селим II умро и ступио на престо Амурат, 1574, до Дечана је допро очајнички глас да ће тек тај владар "тридесет година владати": "О, какве ли невоље тада манастиру и посвуда!" (Рук. ман. Дечана бр. 24, лист 264'.

¹⁷ Љ. Стојановић, Записи I, 221 бp. 717.

¹⁸ Рукопис ман. Дечана бр. 57, лист 30.

¹⁹ Љ. Стојановић, Записи IV, 86. бр. 6429.

²⁰ Љ. Стојановић, Записи II, 107. бр. 2692.

²¹ Љ. Стојановић, Записи IV, 96. бр. 6498.

²² Љ. Стојановић, Записи I, 329. бр. 1273.

²³ Ист. народа Југославије II, 464 (Б. Ђурђев).

²⁴ Ист. народа Југославије II, 769 (Ј. Тадић). Сачувало сe чак до наших дана предање у Xасy под Паштриком и у призренском крају о зверском понашању аустријских трупа над становништвом, које je тада већ било мешаног етничког и верског састава: М. Филиповић, Хас, 26; упор. Ј. Томић, О Арнаутима. 44-45; M. Костић, Прилози историји српско-арбанаског устанка 1689-1690. г., ААСЈЕ 2 (1924, обј. 1925) 11-20.

²⁵ Ист. народа Југославије II, 770 (Ј. Тадић).

²⁶ Према казивању Стефана Раваничанина, патријарх Арсеније 1690. моли цесара (Леополда) "да сe у државу његову с народом српским пресели. И цесар на молбу патријархову дозволи да сe уђе у његову државу. Тада у пролеће подиже сe патријарх са много народа српског, 37.000 фамилија, и толико су у војну службу цесару ступили" (Љ, Стојановић, Записи III, 98, бр. 5305).

²⁷ S. Rizaj, "Kosovo nekad i danas - Kosova dikure sot". Обележја VI/4 (1976) 1977-191, посебно на стр. 183-184. Ризај у ствари хоће да покаже како Срба никада није ни било на Косову више него што их има данас, те да косовску земљу од вајкада и без прекида држе Албанци. Зато му велика сеоба смета: ако су сe тада иселиле "велике масе народа", то значи да су те велике масе живеле на Косову и да je Косово бар до 1690. у етничком погледу било српско. Разуме сe, следећи исту логику, он би морао да оспорава и све потоње сеобе, масовне и појединачне.

²⁸ X. Калеши, О сеобама Срба са Косова крајем XVII и почетком XVIII века, етничким променама и неким другим питањима из историје Косова. Обележја VI/4 (1976) 193-216, посебно на стр. 194-199.

²⁹ Ј. Томић, Les Albanais en Vieille Serbie et dans le Sandjak de Novi-Bazar, Paris 1913.

³⁰ Ј. Томић, О Арнаутима. 46. упор. М. Костић, Прилози историји. 16, нап. 25.

³¹ Ј. Томић, О Арнаутима, 50.

³² Ј. Томић, О Арнаутима, 49-50.

³³ Ј. Томић, О Арнаутима, 47-48.

³⁴ Остале тврдње С. Ризаја (о одсуству Арсенија из Призрена а поготову о искључиво албанским устаницима "из Призрена") немају савршено никаквог основа ни у изворима ни у литератури. Да je хтео да користи Томићеву књигу и у ономе што му сe лично не свиђа, Ризај би тамо нашао и следеће: да су у току Пиколоминијевих операција заједно са Србима православнима и католицима из призренске нахије и са Србима помухамедањеним у Призрену дочекали Пиколоминија и ти Арнаути католици (тј. из Брда Малесије којима су на челу били Клименте - Д. Б.) док су Арнаути мухамеданци листом били са пећским пашом Махмудбеговићем који сe с њима испред ћесареве војске повукао на југ. Томић наводи и податак да Холштајн, Пиколоминијев командант спаљује Љуму јер сe против аустријске војске окрећу тамошњи Срби православни (questi popoli di Rito grесo) и мањина Арнаута католика. Ј. Томић, О Арнаутима, 43-45.

³⁵ Љ. Стојановић, Записи I, 433-434, бр. 1824.

³⁶ Љ. Стојановић, Записи I, 442, бр. 1871-1872.

³⁷ Љ. Стојановић, Записи I, 448, бр. 1907.

³⁸ Ђ. Трифуновић, Очевици, 25-26.

³⁹ Ђ. Трифуновић, Очевици, 51.

⁴⁰ Ђ. Трифуновић, Очевици, 52-53.

⁴¹ Ђ. Трифуновић, Очевици, 48 .

⁴² Рукопис ман. Дечана, бр. 97, лист 1.

⁴³ Љ. Стојановић, Записи III, 98, бр. 5305.

⁴⁴ Ист. народа Југославије II, 781-789 (Ј. Тадић).

⁴⁵ Ј. Томић, О Арнаутима, 60-61.

⁴⁶ M. Костић, Арнаутско насеље у Срему, Јужна Србија 3 (Скопље 1923), 277; упор. J. Радонић, Римска курија, 562-566.

IV ШИРЕЊЕ АЛБАНАЦА ПО ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА У XVII И XVIII ВЕКУ

1. Католичка црква као сведок и учесник

Драгоцено сведочанство о збивањима и демографским променама у читавој српско албанској контактној зони од Скадра до Призрена садрже извештаји католичких мисионара Конгрегације за пропаганду вере као и латинских бискупа и надбискупа који су сe старали о католицима српске и албанске народности на том подручју.^[1] Пажњу католичке цркве и Венеције привлаче ове области нарочито због могућности да сe ослободилачки покрети побуне и устанци искористе у плановима крсташког рата против Турака, али Римска курија има при томе још један циљ да слабљење православне цркве међу Јужним Словенима искористи за јачање свога утицаја за своју "мисију" у Србији, Македонији и Бугарској дакле на терену постојећих [Пећ, Охрид] или бивших [Трново] аутокефалних цркава. Продор латинске мисије подстакнуте и новом организацијом у Риму [Сongregatio de Propaganda fide, основана 1622] ишао je из скадарског приморја и залеђа где сe латинска црквена организација одржавала међу Албанцима још од средњег века правцем старога "зетског пута" у Србију, заправо на Косово и у северну Македонију, а одатле у западну Бугарску, где je у Чипровцу стекла важно упориште. Очигледно je, према томе, да је у пропаганди католицизма римска Конгрегација видела у католичким Албанцима важан ослонац; албански католици су управо она нит која повезује делатност Конгрегације у централном Балкану. С друге стране, највећа је препрека ширењу католицизма на Балканском полуострву српска православна црква, поготову од 1557. као обновљена пећка патријаршија са пространом територијом, која je једним делом покривала и старе католичке земље на западу полуострва и у Панонској низији. Слабљење српске православне цркве, па и српског народа, уколико сe није дао асимиловати у верском погледу, било je према томе, од прворазредног интереса за остваривање далекосежног и дугорочног програма католичке цркве на подручју јужнословенског источног православља. То сe могло видети и у питањима сарадње албанских католика са православним Србима у борби против Турака: католичка мисија подржавала je ове акције само када je у њиховој перспективи видела непосредно снажење или чак закорачивање католичке Аустрије на терен православног Балкана, и само у очекивању уније са српском православном црквом. Ако тога није било, она je одвраћала Албанце од заједничких акција. Тако je барски надбискуп Змајевић током лета 1711. године одвратио католичке Клименте од сарадње с црногорским устаницима, зато што су "шизматици већи противници католичкој вери од самих Турака".^[2] На терену Старе Србије и Македоније католичка пропаганда je настојала да сачува стара католичка [српска и албанска] језгра, да прати нове скупине досељених католика и обезбеди их од исламизације, да стабилизује црквену организацију, при чему су од највећег значаја били управо албански мисионарски пунктови у Призрену, Ђаковици и Скопљу: све ове пунктове већ од XVII века држе Албанци. У веома далекој, али за Римску курију већ тада сагледивој перспективи, стварала сe основа за албанизацију, и, преко ове, латинизацију централног балканског простора, разуме сe под условом да сe католички Албанци сачувају од масовне исламизације.

Извештаји подношени Конгрегацији и сачувани у Ватиканском архиву, о путовањима у специјалној мисији или просто о канонским визитацијама, одликују сe веома прецизним запажањем, сразмерно тачним подацима, мада су крајње пристрасни, па и непријатељски у ставу према православној цркви. Са свим тим оградама, које сe због тога морају имати, они су ипак веома драгоцен историјски извор, из кога сe може сазнати како су сe српске земље виделе очима "Европе" у XVII и XVIII веку, где су међе ових земаља, и, нарочито, како тече процес албанизације српских крајева.

За млетачке и латинске путнике границу Албаније и Србије у XVI и XVII веку чине "Бели и Црни Дрим" односно "Дрим". Тако веле млетачки посланик Јаков Соранцо 1575. и двојица барских надбискупа Марин Бици 1610. и Петар Масарек 1623. Hа путу за Скопље, Јаков Соранцо 1575. године прелази Бели Дрим изнад његовог састава са Црним Дримом, те тако оставља на једној страни Албанију и народ албанског језика, а на другој страни Србију, где сe говори словенским језиком.^[3] Извештај надбискупа Марина Биција из 1610. године je знатно подробнији. За њега je Дрим река која истиче из Охридског језера [Црни Дрим] и пролазећи кроз Задриму стиже у Љеш [Alessio], што значи да под Дримом подразумева читав ток Црног и Великог Дрима до ушћа у Јадранско море. Такав Дрим je, за њега, граница Албаније и Србије: он "раздваја северни део Албаније од Србије" [divide verso la parte settentrionale l' Albania dalla Servia].^[4] Први већи град на свом даљем путу по Србији он види у Призрену, са 8600 кућа, од чега само око 30 латинских [са једном црквом]; у граду je "много шизматика", који својом већином надмашају Латине, а имају две цркве - од 80, колико су раније имали. Важно je што Бици примећује да сe у овим крајевима Србије говори српски језик ["in questi paesi della Servia si parla la lingua Dalmata"], за разлику од албанских провинција, које имају посебан језик ["il suo idioma partiсolare"]. Око Јањева су плодна поља са много шизматичких села, као и Косово поље, које je добро обрађено и такође пуно шизматичких села. У самом Јањеву он налази 120 домова латинских, 200 "шизматичких"и 180 домова "Турака", из чега сe мора закључити да је почетком XVII века водећи елеменат у Јањеву још увек српски православни народ - како сe то види и из других извора кроз цео XVI век. Ново Брдо има 40 латинских, 60 православних и 100 јеврејских и турских кућа; овде je једна дивна црква, задужбина српских деспота, претворена у џамију. Трепча има 500 огњишта, од чега има око 40 латинских домова и преко 200 православних, који имају, вели, чак и свог епископа са резиденцијом ван града у једном манастиру.^[5]

У својству папског визитатора [тек после - призренског бискупа и одмах потом барског надбискупа и примаса Србије], Албанац Петар Масарек обилази латинске општине по балканским земљама 1623. и 1624. године.^[6] Из његовог извештаја, поднетог 1624, произлази да Албанци католици живе измешано са православним Србима у Зети и северној Албанији: Косово je, пак, пуно "шизматичких" [православних] села. У Призрену и околини живе католици српске и албанске народности; у Призренском пољу има Албанаца, али их je ипак највише западно од Дрима, који и по њему дели Албанију од Србије.^[7] Нешто касније, 1628, бискуп Љеша и Скадра обилазећи северну Албанију даје важне податке о Пилоту, старој српској средњовековној области око Дрима; он ову област назива Спанијом, по некадашњим господарима тога краја, Спанима.^[8] Урсини још вели да су православни у Пилоту прешли на католицизам, а калуђери да су сe разбежали.^[9]

Наследник Петра Масарека на надбискупској катедри у Бару, Ђорђе Бианки, обишао je 1637/38. године Србију. По њему Призрен je у Доњој Србији [Servia inferiore], као "најлепше место у целој Србији", која, подељена на Горњу и Доњу, обухвата читаву територију данашњег Косова, Топлицу и северну Македонију. У Горњој Србији су Прокупље, Ново Брдо, Трепча, Pustino [можда - Приштина?], Јањево, Скопска Црна гора, Скопље и Кратово; свега - 2505 католика [не кућа већ душа!]. За све католике у Горњој Србији он вели да говоре српски. У доњој Србији je Призрен, Гури и Шегец [?], као и Ђаковица - свега [са католицима у Сувој Реци] 1655 католика. У обе Србије, дакле, на прегледаној територији, има свега 4160 католика.^[10] Према извештају мисионара и потпрефекта Конгрегације, фра Керубина, из 1638, који je проповедао у Ђаковици, у околини тога града су искључиво Срби, који имају "прелепи манастир са прелепом црквом" [un bellissimo monasterio сon сhiesa bellissima], где сe чувају мошти светога Краља - очигледно манастир Дечани. Занимљиво je да je међу дечанским монасима Керубин нашао једнога који je говорио албански.^[11]

Бианки бележи свежа досељавања. у претходном извештају у Сувој Реци je евидентирано 15 католичких домова, избеглих из Дукађина [правог Дукађина у северној Албанији!], у страху од крвне освете,^[12] а приликом касније визитације [1641/42] он их види у Кратову, досељене "из албанских планина". И ови су католици, али говоре српски и турски; свештеник им je Албанац, али говори српски. У Ђаковици je тада свега 26 католичких кућа, искључиво албанских [што значи - око 130 људи], према 550 душа 1638. године. Тај податак говори речито о убрзаној исламизацији овог града. Поред ових албанских, има још 16 српских, а "турских" 250 домова.^[13]

И за бискупа Бенлића око 1650. године Призрен je "главни град Србије" [сapo di Servia]. Католика, по њему, има у Скопљу, Призрену, Прокупљу, Приштини, Јањеву, Новом Брду, Јагодини, Вучитрну, Нишу, Крушевцу, Новом Пазару, Лесковцу, Кратову, Летрници [?], Овчем пољу, Косову и Скопској Црној гори.^[14] Очигледно, у питању je трговачко градско становништво само делимично албанског порекла, већином, вероватно, словенских трговаца из приморја. Према недатираном извештају надбискупа скопског Андрије Богданија [1651-1677], у коме je реч и о Албанцима који су сe добровољно или по наређењу санџака преселили из Албаније у Србију, број Албанаца у Србији je веома мали ["Albanesi di Servia sono in numero molto poсhi"].^[15]

Посебну пажњу на католике православних балканских земаља обраћао je синовац Андрије Богданија - Петар Богдани [1630-1689], рођењем и смрћу везан за северну Албанију и за косовску област: рођен je у Гури и Хасит [Дукађин], а умро у Приштини од куге када и генерал Пиколомини у Призрену. Као ученик фрањеваца у латинској колонији у Чипровцу, а потом у Лорету [Илирски колегијум], истакао сe својом ученом ревношћу и смислом за мисионарски рад, те je постављен за бискупа у Скадру, одакле je администрирао барском надбискупијом [1656], а потом за надбискупа у Скопљу, одакле je као администратор управљао целом Србијом [1677]. Једно време je био ван своје катедре, у Чипровцу и потом у Италији, али сe 1686. вратио у надбискупију. Писао je више извештаја Конгрегацији за пропаганду вере, а као Албанац по народности никада није био слеп за мане својих сународника. Албанским католицима je, међутим, посвећивао особиту пажњу не само из родољубља него због чињенице да језгро католика у Србији, како је то истакао још у једноме свом скадарском извештају [1662], чине Албанци, те сe и католичка вера у Србији назива "албанска вера" [la fede albanese]^[16] У његовим извештајима има трага о насељавању Албанаца у Метохији: у извештаје из 1683 Богдани помиње некога мисионара дон Андрију Ђадрија у Ђаковици, "који уме да влада дивљим Арбанасима који су сe спустили у питому Метохију".^[17]

Са XVIII веком ситуација сe озбиљније мења, а извештаји добијају драматичне тонове, нарочито од средине тога столећа. Упркос свему томе, у извештајима католичких прелата и мисионара, Срба или Албанаца, одржава сe за све то време свест о косовској територији као српској земљи. Уосталом, попис католичких жупа у области скопске надбискупије из 1726. године и не даје основа за друкчији однос према подручју Косова: у Призрену je, на пример, само 9 католичких кућа са 55 душа, а у селима призренске мисије - 95 католичких кућа са 395 душа. Град Ђаковица [чији je мисионар, иначе, Србин - Ђорђе Јовановић] има 16 католичких кућа са 75 душа, а у селима ђаковичке мисије 145 кућа са 912 католика.^[18] Очигледно je сви ови католици нису Албанци.

Надбискуп барски Вићентије-Вицко Змајевић [1670-1745], именован 1701. године за надбискупа барског, примаса Србије и апостолског визитатора за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску, нарочито je у том погледу важан извор; чак и после премештања на задарску надбискупију он задржава функцију визитатора за турски Балкан [1713].^[19] У извештају од 1707. године он Србијом назива земљу у којој су следећи градови: Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, односно тврђаве Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар. И за Змајевића, као и за Биција, стотину година пре тога, граница између Србије и Албаније иде реком Дримом, тако да на албанској територији остају дијецезе Драча, Љеша и Сапе. Ситуација косовско-метохијског подручја, по Змајевићу, одражава у извесној мери почетни талас албанске колонизације и исламизације. Ђаковица je већ угледни муслимански центар, у коме je и даље католичка мисија, али са мало верника - свега 446. Овај град je био веома поштован код Турака, јер je увек давао знатне људе за управу отоманских провинција, каже Змајевић. Околина Ђаковице je сада албанска [1638 - искључиво Срби; 1683 - "дивљи" Албанци], јер су овде Турци населили брђане Албанце, да не би имали прилику за пљачку и да населе земљу "која je била разорена у рату". При томе су многи досељени Албанци овде примили ислам. Није боље ни у читавом Хасу, испод Паштрика, где je 411 католика, док je у Призрену и околним селима само 262 католика. У Пећи и околини има већ албанских колонија, али сe број католика брзо смањује: у самој Пећи има само 11 католичких кућа са 33 душе [значи, са мањим просеком становника по дому!]. Околна села, међутим, чувају и у извештају Вицка Змајевића своју словенску номенклатуру.^[20] Змајевић опширно говори и о насилној колонизацији Пештера, 1702, где су Турци населили већи број Климената из Малесије односно из Пилота; Клименти сe и сами опиру овој колонизацији.^[21] Једну другу грану Климената, избеглих у Срем 1737. године у броју од преко 200 домова [никако не више од 1000 душа], прати потоњи скопски надбискуп, Албанац, Матија Масарек [1758-1807]. Албански емигранти настоје да сe врате, али сe њихов повратак у крајеве под турском влашћу завршавао трагично: Масарек их je виђао у Приштини набијене на колац. Он евидентира албанско насељавање око Јањева 1768: недавно сe ту населило 100 албанских породица, каже он, "поносних, крволочних и разбојничких више него друге, а тврдих у вери".^[22] О сталној колонизацији Албанаца по Србији Масарек говори и у извештајима 1760, 1764, 1772, 1800. године. Пошто je Србија врло плодна земља, покушава да објасни ову појаву надбискуп Масарек, стално je насељавају многе католичке албанске породице из планинских крајева. Потурчене, оне постају највећи непријатељи хришћанског становништва, па и својих сународника: управо католички Албанци највише од њих страдају, тако да je то један од разлога што je број католика у Србији тако нагло опао. Крај свега тога, католички Албанци су остали још увек значајан фактор у северној Албанији и у околини Пећи, Ђаковице и Призрена, тако да je мисионар у Пећи, Скадранин дон Јован Логореци, био секретар пећког паше за преписку с католичким Албанцима.^[23] Приликом своје канонске визитације 1764. Матија Масарек у околини Ђаковице види свеже колоније Албанаца католика, који су због глади напустили своје врлети и населили сe у питомој Метохији. Године 1767. [годину дана после укидања пећке патријаршије, исте године када je укинута охридска архиепископија] Масарек примећује да сe "за последњих двадесет година Србија потпуно изменила". Раније je у свим србијанским варошима било мало Турака, који су били питомији, а у селима били су православни и католици. Сада, пак, вароши су препуне, по речима Масарека, Македонаца или мухамеданских Арбанаса, а у селима сe ретко виде православни и католици, јер су сe разбежали по Немачкој, Софији, Влашкој и другде. Данас, наставља надбискуп 1767, сваки je закутак препун "проклетих потурчених Арбанаса, разбојника и убица, који сe међу собом крваве и католицима чине насиља"; он страхује да ће сe и оно мало преосталих католика растурити на све стране. Није давно, каже, како су Арбанаси ради пљачке побили више од 30 католика. "Чак и Турци прибојавају их сe, јер они никога не штеде, тражећи крв за крв". Пет година касније, 1772, Масарек ипак констатује да без обзира на то што и православни страдају, и што их je много истребљено, "још их je увек врло много".^[24]

¹ Углавном на основу ове грађе објавио je своје значајно дело Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до ХIХ века, Београд 1950. У овом поглављу, осим у неким случајевима, користићемо податке из те књиге. Заслужује пажњу и новија збирка докумената: M. Јачов, Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века, Београд 1983.

² Ј. Радонић, Римска курија, 530.

³ П. Матковић, Путовања по Балканском полуотоку XVI. вијека (XIV), Рад ЈАЗУ 124 (1895) 30.

⁴ Ф. Рачки, Извј. М. Биција, 84.

⁵ Ф. Рачки, Извј. М. Биција, 121-124. Из Бицијева извештаја види седа je на западу етнички распоред Срба и Албанаца био већ коначно формиран. То потврђује и Маријан Болица Которанин, који свом опису Скадарског санџака из 1614. прилаже и један нешто старији извештај о Албанији, где je граница између српског и албанског језика, односно између Србије и Албаније у Јадранском приморју између градова Бара и Улциња; Улцињ би, по њему, био први град на албанској обали, која сe протеже до Валоне, као што би, опет, Бар био почетак "словенске" обале до Истре: С. Љубић, Маријана Болице Которанина Опис Санџаката Скадарскога од године 1614,Старине ЈАЗУ 12 (1880) 193.

⁶ Крунослав Драгановић, Извјешће апостолског визитара Петра Мазарекија о приликама католичког народа у Бугарској, Србији, Сријему, Славонији и Босни г.. 1623. i 1624, Старине ЈАЗУ 39 (1938), 1-48.

⁷ К. Драгановић. Извјешће, 10-20, 28. Упор. и његов скраћени извештај од 12. VIII 1634: M. Јачов, Списи 51, Н0. 33.

⁸ Вид.: И. Божић, Спани - Шпање, Глас САНУ 320 (1980) 37-60.

⁹ Ј. Радонић, Римска курија, 24-25.

¹⁰ Ј. Радонић, Римска курија, 99-100.

¹¹ Ј. Радонић, Римска курија, 104.

¹² Ј. Радонић, Римска курија, 100.

^1З J. Радонић, Римска курија, 106-108.

¹⁴ Ј. Радонић, Римска курија, 233.

¹⁵ M Јачов, Списи, 169-170 Н°. 148.

¹⁶ Ј. Радонић, Римска курија, 275.

¹⁷ Ј. Радонић, Римска курија, 388; упор. извештај из 1685: M. Јачов, Списи, 132-142 Н°. 118.

¹⁸ Извештај Петра Караџића, надбискупа скопског, из 1726: M. Јачов, Списи, 259-263 Н°. 224.

¹⁹ Његовим настојањем населило сe 1726-1733. у непосредној близини Задра, више од 500 албанских избеглица из Скадарске крајине, основавши село Арбанаси: EJVIII. 628 с. в. Змајевић, Вицко (К. Крстић).

²⁰ Ј. Радонић, Римска курија, 511-513.

²¹ Ј. Радонић, Римска курија, 514-515.

²² Ј. Радонић, Римска курија, 565-566. Масареков коментар je веома неповољан за Албанце, иначе његове сународнике. Он каже да je тих тридесетак кућа побегло из "ћесаревине" зато што "онде нису могли да краду и отимају и што нису могли, како они кажу, подносити батине од Немаца".

²³ Ј. Радонић, Римска курија, 646-647.

²⁴ Ј. Радонић, Римска курија, 658-660.

2. Исламизација и албанизација

Извештаји католичких визитатора из XVII и XVIII века показују веома јасно неке ствари. Најпре, очигледно je да сe етничка граница српског и албанског народа крајем XVI века још увек налазила тамо где je идентификована стотину и више година раније, "на ставама Црног и Белог Дрима",^[1], или тачније - на линији данашње државне границе са "џеповима" на обе стране: српским, у Алтину на данашњој територији Албаније, и албанским, у области Паштрика и Рибнице [касније - Хас] на југословенској страни. То значи, даље, да сe тек у XVII веку етничка граница између Срба и Албанаца почела на овом сектору лагано померати на исток, али и то, према овим извештајима, не прелази обим јачих инфилтрација у компактној маси српског становништва, нити мења српски карактер ове области. Веома je значајно што извештаји сагласно говоре о овој земљи као о Србији, у којој je огромна већина и даље српска; или, са ужим разграничењем, у западном делу области етно-лингвистичко стање сe мења и постаје мешовито, док у источном и југоисточном делу нема ни толиких промена и област остаје хомогена. Призрен je "главни град Србије" у целом овом периоду, све до краја XVIII века. Исто тако, извештаји евидентирају албанску колонизацију у свим њеним главним видовима, макар она још и не била онако масовна каква ће постати, видећемо, тек у XIX и XX веку. Најзад, они откривају и једну важну околност, која ће за читав проблем колонизације Албанаца и исељавања Срба бити скоро до наших дана, а сигурно све до 1912. године, од битног значаја. То je исламизација у служби колонизације. Разуме сe, примећено je и пресељавање католичког албанског становништва, али je његова даља судбина, даљи опстанак у области колонизације пресудно условљен његовим примањем ислама. Ислам je, дакле, био одлучан чинилац за опсег и трајност албанске колонизације у југословенским земљама - и у Старој Србији и у Македонији. Исламизацијом je пресељени елеменат учвршћен на новој земљи, а тиме je дат подстицај и замах читавој колонизацији - чак и кад сe, за моменат, занемари политички фактор [планско насељавање вољом и силом државне власти]. С друге стране, исламизацијом je не само албански елеменат доведен и утврђен у југословенским земљама него je и словенски елеменат однарођен, албанизован. На крају, исламизација je дала читав лик албанској колонизацији, условила јој je изглед и ток. Како су сe Албанци насељавали на Косову и у Македонији, како су Срби и Македонци отерани са своје земље и како су уместо хомогених српских и македонских крајева добијени, у крајњем исходу, компактни албански крајеви - може сe разумети само уз помоћ овога друштвеног и историјског феномена. Сукоб између албанског и српског народа, заправо, и није нужно национални сукоб: та два етникума живела су заједно без икаквог уопштеног конфликта кроз многа столећа средњег века. Сукоб настаје у новој верско-друштвеној диференцијацији турскога, отоманског феудалног поретка.

Ђаковица са околином, према извештају Ђорђа Бианкија, тек мало пре 1638. године ["пре кратког времена"] улази у процес исламизације албанских католика; Бианки, као и други католички извештачи, не помиње исламизацију православних што не значи да je у то време уопште није било, но вероватно je да православни још нису у ситуацији да у већој мери примају ислам, јер их штити и обновљена црквена организација у улози легитимне етнархије То су уједно први одређенији историјски подаци о исламизацији Албанаца на овом терену: исламизација je масовна, али је још ограничена на мушки део популације, а жене и женска деца остају католици.^[2] Три до четири године касније, 1641/42, Бианки у Ђаковици затиче свега 26 католичких домова [око 130 душа], према 550 католичких становника из 1638. тај податак речито говори о убрзаној исламизацији овог града. Поред ових албанских, има још 16 православних, а "турских" [вероватно и албанских исламизираних] домова je 250.^[3] Вицко Змајевић 1707. године констатује исте прилике у ђаковичком крају. Албанци, које су Турци населили, примају ислам, али жене остају хришћанке.^[4] Колонизација Пештера, као централне стратегијске зоне на "босанском путу", коју je турска власт силом извела, имала je смисла само ако буде пропраћена исламизацијом. Тако сe овде и створило језгро исламизације, а до извесне мере и албанизације Новопазарског санџака.^[5]

Најжешћи je у осуди албанског потурчавања надбискуп Матија Масарек: у драговољној исламизацији клименташких избеглица-повратника из Срема, 1761, он види само нечасне мотиве, он ће чак рећи, увредљиво и пристрасно, да je турчење Албанаца плод "њихове изопачене и охоле природе". Но важно je и тачно запажање Масареково да исламски прозелити међу Албанцима нарочито мрзе своје католичке сународнике те да их, по доласку на власт, као паше, немилице тамане.^[6] Масарек подробно описује ток и метод исламизације. Католички Албанци из Малесије не трпе да их Турци газе и тлаче, каже он, нити да их притискују дажбинама и наметима, убијају Турке, беже у Србију с промењеним именом у жељи да остану католици. Међутим, Турци шаљу за њима своје хоџе, који их гоне да децу обрезују, да руже хришћанску веру и да петком одлазе у џамије. Пошто сe потурче, утичу на жене и децу да и они приме ислам скоро сви, изузев малог броја старица, које никако неће да напусте католичку веру. Њихово даље понашање је [Масарек то пише 1760] разбојничко отимају јагањце, шкопце, кокоши, мед и масло, сено за коње, тако да ионако сиромашан католички народ остаје без ичега. Надбискуп сe боји да ће католици због тих патњи и мука најзад преверити. Уосталом, и сам je имао прилику да упозна разбојнике на делу: из Скопске Црне горе није смео да настави пут у правцу Кратова, јер су шуме пуне разбојника. Зато je сачекао јесен, па je онда с јаком пратњом и једним наоружаним јаничарем кренуо на тај пут, али их нападне 15 албанских "кесеџија" [друмских разбојника]. Само захваљујући сељацима из околних села, који су прискочили у помоћ, одбранили су сe без губитака.^[7] Са визитације 1764. године Масарек носи још мрачније утиске. Албански дошљаци у Србији, каже он, не слушају наредбе Христовог јеванђеља. Уместо да су понизни, скромни и стрпљиви, они, увређени, одмах као из ината примају ислам, те потискују православне и католике из њихових села и заузимају њихова имања. Католици у Србији [Албанци] још више би страдали од ових потурчених Албанаца да их не бране и не штите њихови братственици мухамеданске вере. Надбискуп je несрећан због ових силних крађа, отимачина и убистава. Њему сe срце стеже када угледа по шумарцима и гајевима силне гробове православних и других које су они побили. Масарек, најзад, истиче једну одлику у понашању исламизираних Албанаца, која ће заиста, и тада и касније, бити кључ за разумевање ове стравичне колонизације: мухамедански Албанци су нарочито опасни, каже он, "јер су Турци [тј. муслимани - Д. Б] и могу да чине свако зло које им сe свиди".^[8]

Занимљиво je да потпуно исти суд као Масарек има и патријарх пећки Василије Бркић у мемоару за грофа Орлова, од 29. марта 1771, где вели да сe од муслиманских Албанаца прибојавају чак и сами Турци, јер je "албанскаја порода жестока, досадителна, грабителна, неспокојна, крвопроливателна и високоумна". У призренској области je, по Василију, за време аустријско-турских ратова, хришћана скоро нестало, "а потом су сe населили Албанци и постали Турци и напунили места и села, посели земљу и много сe обогатили".^[9]

Исламизација Албанаца није почела са њиховим насељавањем српских земаља. Прва етапа потурчивања пада још у последње деценије XV века, нарочито после ликвидације Скендербегове Албаније. Један део Албанаца побегао je у јужну Италију, али je остатак почео да прима ислам, добијајући са исламизацијом не само гарантију даљег опстанка него и могућност за напредовање. Исламизација je захватила прво феудалце, па градско и, најзад, сеоско становништво. Турска власт сe нарочито старала да убрза тај процес, дајући посебне, нарочито финансијске олакшице, тако да je цела средња Албанија била примила ислам углавном већ у XVI веку.^[10] Исламизирано становништво je мењало свој социјални статус и економски положај, ослобађало сe разних дажбина и терета, од потлачене раје постајало у сваком погледу повлашћени слој, коме су сe отварали сви путеви ка власти у систему турске феудалне управе. С друге стране, постизала сe пуна заштита и, колико je то било могућно у Турској, сигурност лична и колективна. При томе никако не треба заборавити на општу верску мотивацију исламизације: свака толеранција у исламу je условног и у крајњој линији привременог карактера. Функција исламске државе, према томе и Отоманског царства, састојала сe у распростирању и победи "праве вере", са циљем да сав свет, а поготову сви поданици овакве државе, приме ислам. Најзад, муслимански елеменат je у начелу за исламску државу поузданији елеменат. У раздобљима веће спољне опасности и унутрашњег превирања било je, дакле, довољно разлога чак и за милитантну исламизацију, каква je спровођена према балканским хришћанима.

Исламизирани Албанци постали су најснажније и најсуровије оруђе за исламизацију и покоравање хришћанске раје. Није ствар само народног предања, већ сe утврђује и многобројним историјским сведочанствима да сe над српским народом, као и над другим хришћанским народима Балкана, столећима покушавало и спроводило насилно потурчивање, са различитим дејством: са стварним исламизирањем појединих делова народа, група или појединаца, или без успеха, али по цену великих жртава у људским животима, имовини или земљи. Да би се избегло насилно потурчивање, хришћанско становништво je често морало да напушта своју земљу, свој крај, да сe отискује у ближу или даљу сеобу. При томе je, опет, поред свега осталог играо важну улогу и верски моменат, па и национална свест.^[11]

Установљено je да je, ако сe изузме специфична исламизација босанског становништва, као и занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско и македонско становништво које je подлегло исламизацији потурчено у зони изложеној албанској експанзији - од Скадра до Охрида. То су тзв. "Арнауташи", чији je број врло велики. Пошто су преко Албанаца, и због њих, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су сe потурчени Срби и Македонци за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. Стога je "тај проценат наше крви потпуно изгубљен за нашу народну целину", закључује с правом Јован Хаџи-Васиљевић, који je овом питању посветио 1925. године посебну расправу, богату поузданом грађом.^[12] Он je посебно изучавао појас насеља од Охридског језера до иза Призрена, који, по његовом мишљењу, има свој велики значај "за истраживање општих и главних узрока потурчивања овога дела нашега народа".^[13] По његовим прорачунима, од око 100.000 Арнауташа у целој "Јужној Србији" [тј. Македонији и деловима Старе Србије] у овом појасу их je било око 35.000, док Јастребов и Тодор Станковић тврде чак и то да велики проценат косовско-метохијских Албанаца "чине потурчењаци и поарнаућени Срби".^[14]

Постојање извесне масе муслиманских Албанаца српског порекла на Косову и у Македонији не може сe аргументовано оспорити. Разуме сe, било би претеривање тврдити да су сви косовски Албанци "Арнауташи", тј. поарбанашени Срби, јер то заиста не одговара стварности. Међутим, исто тако je неосновано априорно оспоравање ове несумњиве антропогеографске и етнолошке чињенице, јер нису у питању "ретки" примери "етничке симбиозе у оба правца", него једна вишевековна трагедија српског народа, који je и на тај начин губио свој идентитет.^[15]

На питање о времену исламизације и албанизације косовских Срба и Македонаца у западној Македонији не може сe одговорити јединствено. Пошто je и ширење Албанаца, како ће сe видети у следећем поглављу ове књиге, текло у етапама, па сe доста јасно могу ограничити и етапне зоне њихове колонизације, то сe и време исламизације Срба разликује од једне етапне зоне до друге. У начелу, прве су групе Срба исламизиране и албанизоване у првој, западној или пограничној етапној зони, а последње - у крајњој зони на истоку.^[16]

Главно потурчивање у западној зони пада крајем XVII века. Tа констатација Јована Хаџи-Васиљевића слаже сe како са традицијама у народу о томе, тако и са историјским подацима. Свуда потурчењаци памте 200 година [првих година XX века, што значи - од времена око 1700. године].^[17] У источнијим пределима почетни импулси исламизације Срба јављају сe нешто касније, а сам процес има продужено трајање. На пример, у Горњој Морави и Изморнику прва исламизација датира око 1735, или нешто касније, а најмлађа око 1870. године.^[18] Албанско становништво Ругова око 1780-1810. било je католичко; прешло je у ислам почетком XIX века. Из времена око 1870. постоји већ писани податак да су Руговци муслиманске вере.^[19] Српско становништво Рожаја и Штавице било je по извештају турских историографа у XVII веку још православно, што сe види и из поменика манастира Шудикове, писаног пре 1738. године.^[20] На овај или онај начин, време првих снажнијих таласа исламизације пада у деценији после аустријско-турских ратова, тј. после великих сеоба Срба 1690. и 1737. године, што значи да je исламизацији и албанизацији српског народа веома погодовала општа пометња и несигурност која je од тада па кроз следећа два столећа трајала на целом подручју Старе Србије и Македоније. Још пре тога, после пољских победа над Турцима, 1631-1634, први су на удару овог терора католици - Срби и Албанци, који сe силом исламизују нарочито у призренској нахији и Метохији. Православни су дошли на ред после неуспелих покушаја покрета за ослобођење 1630-1656. Настају насиља услед којих један део Срба већ тада бежи, а у ислам прелазе они који су остали. После 1688-1690. исламизовање и арбанашење Срба постало je брже, али није тада почело. Од 1737. године процеси исламизовања и арбанашења Срба још су убрзани; тек тада je настало јаче исламизовање у околини Ђаковице.^[21]

Исламизовање, дакле, тече сукцесивно, али сe ипак запажају извесна времена у која je исламизација вршена у већој мери, као да су у тим временима, како вели Атанасије Урошевић, настајали читави покрети за прелажење нашега живља у ислам.

За проучавање исламизације и албанизације српског народа на Косову веома je поучан пример призренских жупа Горе и Опоља. Ту je читав процес не само трајао сразмерно дуго него су у њему уплетени многи чиниоци, а резултат није ни јединствен ни коначан. Гора je данас насељена "Муслиманима", заправо Србима муслиманске вере, а Опоље становништвом албанског језика. У Гори je одржан етнички континуитет од средњег века до данас, и то сe види из историјских извора, топономастике, турског дефтера из 1455, као и поменика манастира свете Тројице код Призрена. Гора то има да захвали географском положају и изузетној компактности становништва, које сe међусобно орођавало. Али, када су у Подримљу и Опољу настале етничке промене, а становништво Љуме [делом српско, а делом католичко албанско] примило ислам, око Горе сe постепено стезао обруч, те сe српско становништво ове области најпре из периферних села почело исељавати или турчити. То сe почело догађати после велике сеобе 1690, но прелазак у ислам био je постепен. Најпре су прешла у ислам најугроженија и најмања села, као Крстац, а напослетку најзабаченије, највеће и најбогатије насеље Брод, у коме je последња хришћанка, Божана, умрла 1856. године. И у другим селима je ту и тамо био остао по који хришћанин: у Враништу су Милисаву Лутовцу, савесном истраживачу ове области, причали да je почетком овог века живела Тодорица [Тодорова жена], којој су синови у углу собе одредили где ће на свој начин обављати верске молитве. Сем појединачног, било je и масовног преласка у ислам, што сe посредно види из традиције која je сачувана код Горана [случај села Злог Потока и Шиштевца]; неки су, пак, Горани променили веру док су ишли за стоком у друге турске области да би сe лакше кретали под плаштом ислама. Било je случајева да су први примали ислам старији људи па су они "потурчили" све по кући; то су чинили сточарски трговци који су само као муслимани могли добро пролазити по Епиру, куда су гонили стоку.^[22] Гора сe, међутим, мада већ потпуно исламизована, није албанизовала. У ствари, Гора у првобитном ширем смислу речи, где je етнички спадало и Опоље, делимично јесте албанизована, али тамо где je преплављена већ исламизираним дошљацима. Особеност овога ужег подручја Горе je у томе што огромну већину његовог становништва чине староседеоци, а само je нешто досељеника, па и то старијих, из Хаса, Македоније и Албаније.^[23] С друге стране, у мијачкој области, у Македонији, исламизацијом je образована хибридна етничка група Торбеши, која такође није албанизована, али je од средине XIX века била изложена обратном процесу, процесу деисламизације: тако je нестало муслимана у Тресончу, Галичнику и Долном Малничану;: мијачки муслимани су остали "раја", па су сe и они морали селити испред зулума, а муслиманска Горна Река je и сама трпела велика насиља током новије историје.^[24]

Навешћемо неколико посебних примера исламизације и албанизације из македонске Кичевије. Село Црвивци je исламизовано, по традицији, на 175 година пре истраживања, тј. око 1760: Арбанаси су ударили од стране Зајаса на Ускрс, када je играло коло, побили су многе људе, а жене заробили и уселили сe као у своје куће. Православни су сe разбегли у Кичево, Лазаровце и у Раштане.^[25] Село Бериково, сада муслиманско, са напуштеним православним гробљем, било je православно до на 150 година пре истраживања, тј. око 1785. После борбе с Арбанасима код Тујина неки су сe устаници склонили у Бериково; тада су напали на село Арбанаси, па помуслиманили жене и децу, пошто су им "мужи" били на печалби. Старинци су заиста сви албанизовани.^[26] Сам Зајас, сада изразито албанско место, био je старо православно село, исламизирано око 1740. године: муслимани памте своје муслиманске претке, установио je Тома Смиљанић, до седмог колена, а из ових имена настављају сe имена њихових православних предака. Православни старинци били су "Шопке", па су Арбанаси једне од њих истисли, а друге превели у ислам и поарбанашили. У Зајасу су честа хришћанска презимена. Фанди, досељени у Зајас, били су још у постојбини исламизовани, па су их услед тога гонили њихови католички саплеменици и приморали да сe иселе - око 1735-1785. године.^[27] Веома je интересантан случај села Колари, где je на месту Мировцима било насеље одакле су сe наводно иселили и засновали Миријево код Београда. Један део становништва сe, по народном казивању, иселио под патријарсима према Дунаву, а други je остао и поарбанашен je.^[28]

Узроци исламизације могу бити различити, али углавном готово сви потичу од "јаког"додира с Албанцима. Најчешће сe наводи да сe у ислам прелазило пошто су им сe у село доселили Арбанаси. Ту сe свакако подлегло наговарањима и привољавању, па у појединим случајевима и угледању на саме Арбанасе, али je, без сумње, било прелаза у ислам да би сe тако, ступањем на исту ногу са појединим арбанашким суседима, спасли њиховог насртања или бар успешније бранили од њега. У та насртања спада и директно присиљавање на прелажење у ислам, као што то отворено кажу Албанци у Ники на Косову пољу, да су њихови преци, како наводи А. Урошевић, присилили на "турчење" претке садашњег рода Потура у њиховом селу.^[29] До истог закључка сe дошло и у проучавању других крајева Косова и Метохије: главни je мотив исламизације - "заштита против арбанашких бесомучника и отимача", а исламизација жена сe вршила да би сe спречило отимање девојака и жена - мада, признаје сe, има и добровољног одбегавања жена за муслимане.

Последица исламизације, по правилу, на целом овом подручју албанске експанзије у XVII и XVIII веку, а поготову касније у XIX веку, јесте албанизација српског становништва. Примањем ислама улазило сe у заједницу фиса, примао албански језик и обичај, губила своја народност. Штавише, као што je чест случај са конвертитима, чин примања ислама стварао je ново непријатељство према својој старој средини; исламизовани и албанизовани Срби били су потом најборбенији, ударни део албанске народности.^[30]

¹ M. Лутовац, Значај Косова, 8.

² Ј. Радонић, Римска курија, 100.

³ Ј. Радонић, Римска курија, 106-108.

⁴ Ј. Радонић, Римска курија, 513.

⁵ Ј. Радонић, Римска курија, 514-515.

⁶ Ј. Радонић, Римска курија, 565-566.

⁷ Ј. Радонић, Римска курија, 646-648.

⁸ Ј. Радонић, Римска курија, 654-655. У писму из Јањева префекту Конгрегације од 12 августа 1793, Масарек вели да сваку своју литанију завршава речима "Libera nos, Domine, ab Albanensibus!" (Ослободи нас, Господе, од Албанаца!), па огорчен додаје: "Extermina et dele istos Albanen ses de terra vivantium!" (Искорени и избриши ове Албанце из земље живих!) Ј. Радонић, Римска курија, 678.

⁹ Ј. Радонић, Римска курија, 669.

¹⁰ У Албанији према старијим подацима, има преко 66% муслимана, око 22% православних хришћана a 11% католика. У Југославији огромна већина Албанаца je муслиманске вере.

¹¹ Занимљиво је, на пример, да у Новобрдској Кривој реци, по налазу антропогеографа, нема много поисламљених Срба (свега 2% од целокупног броја домова у области), што значи да су ови Срби радије напуштали своја огњишта и уступили их Албанцима него што би преласком у муслиманску веру ступили у њихове редове и били с њима на истој нози; само je један мали део попустио и прешао на ислам. А. Урошевић, Новобрд. Крива Река, 50.

¹² Ј. Хаџи-Васиљевић, Муслимани, 21-94.

¹³ Ј. Хаџи-Васиљевић, Муслимани, 28.

¹⁴ Ј. Хаџи-Васиљевић, Муслимани, 40.

¹⁵ Није тачно да сe у писању о претапању Срба у Арбанасе у Косовско-метохијској области "увек претеривало", нити je та литература имала "политички карактер и одређену пропагандистичку тенденцију, те са научном објективношћу нема никакве везе" (М. Краснићи, Савремене промене, 221-222). Албански аутор хоће тако да политичком и научном дисквалификацијом поништи резултате читаве српске антропогеографске литературе, која сe, на челу са Јованом Цвијићем, одликовала уопште високим ступњем научног поштења и критичности, и због тога уважавана у целом свету.

¹⁶ Исламизације Срба на ужем подручју Косова било je и пре доласка Албанаца, али као изузетак. Сви остали поисламљени Срби и Цигани су у ислам прелазили доцније, од друге половине XVIII века, када сe већ почиње осећати албански утицај. Пажљивим истраживањем могао сe реконструисати хронолошки низ података о исламизацији косовских родова. А. Урошевић, Косово, 97. и д.

¹⁷ Ј. Хаџи-Васиљевић, Муслимани, 93.

¹⁸ А. Урошевић, Горња Морава, 102-104.

¹⁹ M. Барјактаровић, Ругова, 209.

²⁰ M. Лутовац, Гора и Опоље, 351.

²¹ M. Филиповић, Хас, 21.

²² M. Лутовац, Гора и Опоље, 268-269.

²³ M. Лутовац, Гора и Опоље, 272.

²⁴ T. Смиљанић, Мијаци, 42-43, 76.

²⁵ T. Смиљанић, Кичевија, 431.

²⁶ T. Смиљанић, Кичевија, 437.

²⁷ T. Смиљанић, Кичевија, 440-441.

²⁸ Т. Смиљанић, Кичевија, 444.

²⁹ А. Урошевић, Косово, 101.

³⁰ А. Урошевић, Горња Морава, 106-108.

3. Време и простор албанске колонизације

Хронологију албанске колонизације доста je тешко установити у свим њеним појединостима, поготову ако сe жели добити једна динамична демографска слика по историјским етапама овога важног збивања. Према историјским подацима и антропогеографским реконструкцијама почеци колонизације падају још у XVI век, али тај први период није обележен масовношћу нити успева да поремети етнографску ситуацију ни кроз следећа два столећа. Први масовни таласи колонизације наилазе на самом крају XVII века, када сe користе тешке прилике на целом подручју ратних операција из 1689. Тада су покренуте веће српске масе, а, с друге стране, продор исламизованих Албанаца од тада битно мења своју природу: сада je то насилно потискивање и протеривање српског народа са његове земље. Током XVIII века осећа сe већ на једном општем плану намера да сe овај српски простор у целини поседне и присвоји. Tа намера у судару са ослободилачким покретима српског народа на Балкану, како ћемо видети, добија у XIX веку и своје прве програмске изразе. Тек овим насељавањем Албанаца у последња два или три века битно сe мења етнографска слика овог простора. Додуше, насељавање Албанаца започето на преласку из XVII у XVIII век није тада и завршено; етнографска слика коју видимо данас није створена у то време. Према томе, није могућно тврдити не само то да je Косово од искона албанска земља, већ ни да je то земља коју албански народ држи у целости и потпуно последњих двеста година. Уместо тога, било би тачније рећи да je Косово са западном Македонијом земља коју албански народ постепено и насилно поседа и одузима од њених словенских становника. Недовршеност тога процеса огледа сe у историјској чињеници да никада албанска колонизација није текла без отпора и борбе, те да сe мора говорити и о непрекидности ослободилачких напора српског народа да сe одржи или врати на земљу која му je отета. То je без сумње важна, једна од најважнијих компонената целога овог питања, која историји српско-албанских односа придаје обележје актуелности чак и када сe ради о збивањима од пре сто, двеста или више година.

У тренутку када сe Србија могла отиснути у први рат за ослобођење, 1876, етнографске границе албанског продора на исток достигле су своје најдаље тачке, свој најшири географски оквир. Непуна два века после заметања тога великог таласа, значи, албанске су сe насеобине налазиле у Топлици, на домаку Ниша; у простору Јабланице и Ветернице ближиле су сe Лесковцу, а Врање je већ било окружено албанским насељима. Штавише, у непосредној близини Врања, код Грделичке клисуре, албанска je бујица пресекла Јужну Мораву и преплавила Масурицу. Заузевши Варденик [побивши чобане раселили су ово село], Албанци су почели угрожавати Власину и надирати у Крајиште, на данашњој бугарско-југословенској граници. Јужно од Врања, заузевши Горњу Мораву, прешли су били и Моравицу, држали прешевско развође моравског и вардарског слива, пресекавши на тај начин главну балканску комуникацију, и надирали ка Пчињи. Исто тако, од Тетова, Гостивара и Кичева ширили су сe према Вардару, у правцу Калдрма Богаза и Суходолице ка Скопљу, а од Кичева ка Поречу и даље на Вардар.^[1] По западној Македонији биле су већ расуте веће или мање албанске енклаве, са јасним усмеравањем ка Тиквешу и даље, преко Вардара, у источну Македонију. На северу угрожени су били - западно од Топлице - крајеви око Ибра и нарочито Новопазарски санџак, где сe албанска струја сусретала са босанско-муслиманском односно српском исламизованом струјом.

Ваља напоменути да je јужно од великих македонских језера етнографска граница албанског народа после масовне колонизације у другој половини XIV века углавном била стабилизована и да сe ни на крајњем северозападу, према Старој Црној Гори и Брдима, та граница није битно померала са своје линије из XV века. Њена покретљивост сe испољила на широком сектору од Проклетија до Охридског језера, па и то претежно на правцу Призрен-Ниш, где су сe Албанци и нашли најдаље, преко 200 км, од своје матичне области.^[2] С обзиром на то да сe миграција Албанаца никада није природно заустављала, него је показивала тежњу да сe настави, може сe са много вероватноће говорити и о њеним даљим, неоствареним правцима. Главни објекти ове експанзије налази ли су сe у централним балканским областима на главном правцу - Ниш, и даље према Дунаву низ Мораву, можда и низ Тимок ка Видину, а у сваком случају и према Софији - нешто јужнијим правцем преко Крајишта и Знепоља; на јужном сектору простор Скопља био je важан објекат албанске експанзије [укључујући и сам град Скопље], а потом и цела вардарска долина ка Солуну. То све значи да je потенцијални простор албанске експанзије била цела Македонија и цела Србија, вероватно и западна Бугарска, а на другој страни читав коридор Старе Рашке, преко кога би сe остварио непосредан додир са босанским муслиманима. Но када сe погледа оно што je заиста остварено до 1878. године, најдубље промене са најтежим последицама за однос између српског и албанског народа, и за судбину Србије уопште, одиграле су сe на Косову и Метохији, на "нишком" правцу.

Косово, Метохија и призренска котлина, како вели Цвијић, спадају у област разноврсног и највише измешаног становништва; северно од планине Рогозне су етнографске прилике много једноставније. Зато je Цвијић и започео 1900. године "скупљати податке о етнографском саставу сваког села на простору између Шар-планине и Рогозне",^[3] и тиме покренуо систематска антропогеографска истраживања читавог јужнословенског простора, с обзиром на феномен и значај великих динарских миграција: "почевши од краја XIV века па кроз турско време до наших дана, испремештано je скоро све становништво на простору од Велешке клисуре на Вардару па до Загребачке rope", а "главну масу тих што сe крећу и насељавају чини динарско становништво, чији су, опет, главни део стари Рашани, народ српске средњовековне државе. Услед тих сеоба je знатно измењен распоред народа на Балканском полуострву".^[4]

Значај овога општег Цвијићевог закључка је и у томе што сe на целом овом јужнословенском простору у светлу сталних и опсежних миграција тешко може говорити о дуготрајнијем генерацијском континуитету становништва на једном географском подручју. Другим речима, ни у једној области, била она етнички хомогена или хетерогена, не може сe очекивати висок проценат старога становништва, мало je "старинаца". Није, пак, свеједно да ли je реч о становништву једнога истог народа које сe обнавља и подмлађује новим генерацијама својих досељеника, или о досељеницима другог народа: у првом случају, не само што сe не мења етнички и национални лик једне области него сe он утврђује и чини још снажнијим. У другом случају, када су досељеници другог народа, може сe променити етнички карактер области и ова може да буде изгубљена. Управо то сe дешавало на Косову. Српско становништво које данас тамо живи само je једним малим процентом "стариначко", оних старих рашких, немањићких српских родова без сумње тамо више нема. Српско становништво сe мењало и обнављало захваћено селидбеним струјама још од краја XIV века, а поготову у великим ратним и социјалним кризама почев од краја XVII века. Српски народ сe на Косово стално и досељавао, а не само исељавао, па јe тако и дошло до појаве да сe врло стари српски досељеници сматрају већ старинцима.^[5] Ипак, постоји и у овом случају етнички, а посебно језички континуитет у којем сe чувају све битније особине говора старијих слојева или претходника млађега, досељеничког слоја српског народа.^[6] Одржавањем прастарих родова, али још више досељавањем млађих, одржавао сe континуитет српског народа на овој територији. Према томе, та историјска и етнолошка чињеница да су сe Срби и досељавали у област Старе Србије, или су сe кретали по њој [у тзв. "унутрашњем сељакању", како кажу антропогеографи], никако не може имати исту вредност и тежину као феномен насељавања Албанаца у овој области. Насељавањем Албанаца област је постепено и на махове све више губила своје српско обележје, досељавањем Срба из других крајева она je макар донекле одолевала као српска земља, у природној циркулацији становништва

Први српски досељеници на Косову, и они у Македонији, ти "врло стари дошљаци", покренути су управо из Албаније, тамо је, као што знамо, још од ранога средњег века било доста словенског становништва.^[7] Тако сe прва зона албанске експанзије открива и као прва етапна зона словенских миграција из Албаније ка истоку и северу. Како је установљено истраживањем Полога, словенске досељенике су у тој области дали углавном разни крајеви северне Албаније [Љума, Пишкопеја, Мати итд.]. Ти су досељеници избијали у Полог "ношени арбанашким потиском". Због истискивања из старог краја доселили су сe у Полог многи словенски родови пореклом из појединих, данас албанских села и области старе Србије и саме Македоније. Ови досељеници са запада и северозапада бежали су од зулума.^[8] За Мијаке, испрва сточарско племе без сталних насеобина, претпоставља сe да су сe кретали по средњој Албанији код Елбасана, у Буљчизи, на Голом брду и на планини Јабланици. Да ли су Мијаци преко Дрима били у компактној маси или само у појединим насеобинама, данас није могућно утврдити. У сваком случају, потврђује сe закључак да "у прво доба имамо миграције српског становништва из арбанских предела и са леве обале Црног Дрима на исток и десну обалу ове реке".^[9] Када је, пак, реч о Старој Србији, мора сe мислити не само на словенске досељенике из Албаније него и на досељенике из других, угрожених јужнословенских области. Српско становништво je после наглог и јаког албанског досељавања у Горњу Мораву, на пример, бежало у околне, некад и у даље области, али je у накнаду за то пристизало овде друго српско становништво, уздрмано сличним или другим узроцима у своме завичају.^[10] Иначе сe за српско становништво Горње Мораве сматра да сe доселило са југа, из прилепског краја, тек у XVI и XVII веку, али предање ових Срба зна да приликом досељавања њихових предака у области није било турског и албанског живља. Интензивно досељавање у Горњу Мораву и Изморник настаје тек од краја XVII века; током XVIII века je уз албанске досељенике доспео до ових области талас српског становништва из разних крајева, па чак и католика из Босне. Разуме сe, најјаче je досељавање Срба у овај крај било из блиских западних крајева, одакле су сe они, покренути албанским миграцијама, исељавали на исток и заустављали у овим областима, док je у њима албански живаљ био још слабо заступљен. Заједно с Албанцима досељавали су сe и Срби чак из Малесије и Љуме.^[11]

Четири су тока или "струје" албанског исељавања из матичне земље и ширења по суседним областима. На југу je "струја Тоска" обухватала углавном православне Албанце, те сe почев од друге половине XIV века као вероватно "најјача арбанашка миграција" кретала уздужним епирским путем у средњу Грчку све до Атике и Пелопонеза; Јован Цвијић их после првога светског рата броји у Грчкој на 250.000. То je сад доста пространа зона Епира, коју Албанци зову "Ћамерија", и која у извесном смислу представља прелазну па и мешовиту грчко-албанску област. [На територији Албаније сачувало сe, тако, и грчко становништво, а у Грчкој има етничких слојева албанског порекла. На обе стране су ове етничке групе изложене дејству спонтане или планске асимилације и денационализације]. Остале три струје ударају на јужнословенско становништво: "струја Шкумбије", "дукађинска струја" и "малисорска струја". Прва од њих обухватала je становништво средње Албаније, које сe кретало једним делом старим римским путем Via Egnatia, а већим делом нешто северније од Струге и Охрида, преко високих планинских прелаза. Резултати ове миграције су сразмерно скромни, мада су, и такви какви су, угрозили малобројно словенско становништво Македоније. Прилично разбијене групе Албанаца нису сe могле лако обједињавати због јаког отпора македонских Мијака и Брсјака.^[12] Северније од ове струје текла je тзв. "дукађинска струја", која je обухватала албанско становништво око Дрима са Миридитима и становништво из области Мата и Лурје. То je она струја која je продрла најдаље на исток, до Масурице и Лесковца. Идући попречним путевима, нарочито зетским, Албанци су превладали најпре у Љуми, а затим и у другим шарпланинским жупама у околини Призрена, у Метохији и на Косову. У новим земљама већина католичких Миридита примила je ислам. Најзад, на крајњем северу je "малисорска струја", која обухвата малисорска племена махом мешовитог српско-албанског порекла, настањена у долинама Проклетија између Скадра и Метохије. Ова сe струја рачвала у две гране, од којих je једна ишла метохијској и косовској котлини, а друга je преко превоја на Проклетијама прешла у долину горњега Лима око Гусиња и Плава [поглавито Клименти] и у долину горњега Ибра између Рожаја и Рибарића, па сe одатле разливала на запад од Новог Пазара и Сјенице и асимиловала сe са исламизираним српским становништвом. Осим на север, Малисори и Миридити су сe, најзад, последњих векова селили у приморје, од Улциња до Љеша, и у залеђе овог појаса.^[13]

Тежиште "метанастазичког" [пресељеничког] ширења Албанаца налазило сe, дакле, на косовском правцу, који je од значаја и за албански продор у Македонију: најозбиљнија колонизација Албанаца у Македонији погодила je управо области јужно односно југоисточно од Шар-планине, а ту сe доспевало из призренског краја. Неку врсту стратегијског кључа представљала je стара српска жупа Опоље, на удару главне, матичне струје албанских досељеника. То je уједно и једна од првих српских исламизованих и албанизованих области. Не може бити споран ранији српски карактер Опоља, али je оно далеко сиромашније остацима хришћанске прошлости у односу на суседну жупу Гору, јер су овде рано извршене етничке и друге промене. Старо српско становништво je још под притиском Кукли-бега [умро 1537] примило ислам, а делом сe, због терора, иселило; доцнији досељеници, муслимани из Љуме и осталих крајева северне Албаније, докрајчили су и последње остатке из хришћанске прошлости.^[14] Међу остатке Срба хришћана одмах по њиховом исламизовању нагло су сe утиснули нови досељеници Албанци и албанизовани Срби, ослоњени на јако залеђе области из којих су долазили. Тај процес стапања развијао сe брзо, јер није било верске разлике између досељеника и староседелаца, који су били примили ислам. Најзад, и повлашћен положај Албанаца муслимана допринео je том изједначавању и стапању у једну етничку групу.^[15]

Учвршћивање Албанаца у призренском крају омогућило им je да продру у северозападну Македонију, у Полог. Притисак дукађинских фисова у овом правцу огледа сe најпре у сталним пљачкашким походима. Још крајем XVI века у једном турском документу [из 1595] наводи сe нека арнаутска тајфа, разбојничка дружина, која je у више махова упадала у полошка македонска села, где je опљачкала, поубијала или ранила многе сељаке.^[16] Планине Кораб, Шара, као и венац који даље на северу одваја Косово поље од Метохије, називали су сe "арамијским планинама" [разбојничким планинама]. Организовани по три стотине њих са својим барјактарима, како то описује Р. Николић, прелазили су они преко ових планина даље на исток и отимали по 5000 брава, водећи праву борбу у случају потере. Тиме су припремали терен за насељавање. За ове акције, као и за потоње селидбе, користили су превоје и долине у овом планинској комплексу; по Корабу je још 1914. године било трагова арамијских бусија.^[17] Ипак, тек од друге половине XVIII века хришћанско становништво Полога и његова насеља почели су да трпе најкрупније промене, чије сe последице и данас осећају. У периоду дугом око 150 година досељени су многи муслимани Албанци, чије je продирање нарочито било интензивно у току XIX века. Затим je наступило извесно насељавање хришћанског словенског становништва из Македоније, Србије и Албаније, па велико прегруписавање становништва по насељима, узмицање нашег живља, прелажење у ислам [целих родова и много жена и девојака], албанизовање и друго, о чему сада има доста података у предањима појединих родова. У свему томе овде су пресудну улогу одиграли политички, а не економски или социјални фактори [тетовске албанске паше и зулум]. Сукцесивним досељавањем и природним прираштајем у овом раздобљу Албанци су сe у Пологу веома раширили и бројно јако нарасли, тако да су они извршили велику етничку и верску промену у области.^[18] До тих промена дошло je не само насељавањем односно размножавањем Албанаца него и постепеним а у крајњем збиру масовним исељавањем словенског становништва. Етнички састав Полога, дакле, измењен je коренито тек у новије време: до почетка XIX века овде су у већини хришћани Словени, а данас "су у већем броју полошких села Македонци сведени на успомене које потпуно бледе". Истраживач овога краја, Јован Трифуноски, вели да сe у неким селима приликом испитивања осећао "као код самртника који већ издише", јер je у многим полошким селима све угашено и изгледа "као да у њима никада није ни било Македонаца".^[19] Исламизованих и албанизованих Македонаца у сеоском становништву Полога je најмање 7,71% од укупног броја Албанаца у овој области, а сигурно их има још, јер сe сви не могу са сигурношћу утврдити, пошто су неки релативно давно поарбанашени, па су њихови данашњи потомци заборавили своје порекло, а има и таквих који о поарбанашавању не причају и када знају. Из северне Албаније води порекло 88,72% свих полошких Албанаца. Почетак досељавања сада постојећег албанског становништва у Полог пада око средине XVIII века. Другу групу чине они родови [око 30 %] чији су сe преци досељавали у току друге половине XVIII века, а трећи период чине прва половина XIX века, када Пологом влада Абдураман-паша, Албанац, и када сe досељава највећи број албанских родова [око 50%].^[20]

Подробним историјско-антропогеографским проучавањем Полога одлично je разјашњен модел читаве колонизације. Чак ни у шарпланинској жупи Сиринић [у сливу Лепенца], тридесетак километара источно од Призрена, Албанаца није било све до средине XVIII века; они сe у Сиринић насељавају у највећем проценту у току друге половине XVIII и почетком XIX века.^[21] Крупне етничке промене извршене су и у Качаничкој клисури и суседном Скопском Дервену тек од друге половине XVIII и у XIX веку.^[22] У Скопско поље Албанци сe спуштају тек у првој половини XIX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који je помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније односно из етапних области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву. Сви Албанци у Скопском пољу су досељеници.^[23]

За метохијски крај Хас под Паштриком установљено je да je у њему у току XVII и XVIII века "извршена потпуна етничка смена: дотада чисто српски крај, постао je арбанашки".^[24] Постепеним насељавањем Албанаца и поарбанашивањем исламизованих Срба у крајњој линији дошло je у другој половини XIX века [не раније!] до потпуне измене етничког стања у Xасy. Данашње албанско становништво већином je пореклом од сразмерно скорашњих досељеника из праве Албаније, а мало je родова који су несумњиво или врло вероватно староседеоци и српског порекла, или старији досељеници.^[25]

У својој монографији о Метохији Милисав Лутовац je са много разлога закључио да je та област била још од средњег века, али и у XVI веку, "са етничког становишта, једна од најхомогенијих српских покрајина".^[26] Битне промене сe догађају тек у XVII веку, и то крајем тог века, са општим поремећајем услед ратова. Додуше, није безначајно да сe у самом Призрену и ближој околини етнички однос битно мења и српско становништво излаже највећем притиску тек у XIX веку. Тада су, на пример, католичке па исламизоване Фанде из Миридита населиле поседе манастира светог Марка и светог Петра Коришког код Призрена, а потом протерале и Србе из тих села.^[27] И овде je главни талас албанских колониста продирао из Дукађина и Љуме, уз Дрим и Бели Дрим; читава област јужне Метохије била je потом "одскочна даска" за даљи продор и ширење на исток и југоисток, у много већој мери него онај стари, средњовековни албански "џеп" око Ереника [Рибнице], између Јуника и Ђаковице, северно од жупе Хас.

Тридесетих година XIX века je у Метохији, у сваком случају, становништво било измешано. Статистике из тога периода су прилично непоуздане, али je сигурно да су основне етничке групе Срби и Албанци, и да сe Албанци јавља ју као већина само у једном делу ове области, док су "на осталој територији пећког, призренског и приштинског пашалука масу становништва представљали Срби; већих албанских оаза ван Метохије било je тада у Качанику, планинском пределу Голака, у Лабу и југозападној подгорини Копаоника ["Митровачка Шаља"], у Горњој Топлици са центром у Куршумлији, и у Пештеру".^[28] Заслужују пажњу бројке из статистичко-етнографског прегледа који даје Јозеф Милер, према стању у 1838. години. Он даје податке за три вароши - Пећ, Призрен и Ђаковицу, али су му главна статистичка обележја верска и језичка припадност.^[29] У Пећи je од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога je 2108 кућа муслиманских [српског матерњег језика, дакле исламизованих али још не и албанизованих Срба!], према 102 хришћанске српске куће [тј. 95,4% према 4,6%]. Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, у Пећи je свега 4,17%. Милер додаје да je Пећ пре пада Деспотовине [1459] била много већа варош, али je потом број становника опао услед вишекратног исељавања Срба - 1459, 1481, 1690, и 1740. године. У Призрену je Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, свега једна шестина [4150 Албанаца од 24.950 становника], Срба хришћана и муслимана око 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара je 1/12, а Турака Османлија свега 1/60. Укупно je 6000 кућа, 24.950 становника. Јевту Дедијера, који 1913. године пише о Новој Србији, изненађује велики број призренских Срба, али додаје да нема разлога не веровати Милеру, који je у својој статистици употребио турске харачке спискове. Занимљиво je да међу призренским Србима има мало старинаца: већином су то досељеници из оближњих села и вароши, затим из Тетова, Дебра, Црне Горе и Тиквеша.^[30] Ђаковица je тада претежно албанска варош: Албанаца муслимана и католика je 80,76% [17.000], а Срба хришћана и неалбанизованих муслимана, тј. муслимана српског језика, 18,05% [3800]. Док je у Пећи, Призрену и Ђаковици живело око 58.000 варошког становништва, дотле je у сва три округа било укупно 195.000 лица [пећки - 65.000, призренски - 78.000, ђаковички - 52.000]; од тога je хришћана [Словена, Арбанаса и Цинцара] 81.000 [пећки - 31.000, призренски - 29.000, ђаковички - 21.000]. У пећком и призренском пашалуку хришћани су према муслиманима у односу 81.000 према 114.000, тј. 41,54% према 58,46%. Свакако да je и по селима, слично случају у Пећи, примећује В. Стојанчевић, било Срба муслимана. По етничком пореклу, по говорној основи, велика већина становништва говорила je српским језиком, пошто исламизација тада још није довела и до албанизације. Занимљиви сe односи добијају дубљом анализом: у пећком округу, када сe одузме број варошког становништва [око 11.000 муслимана према 1000 хришћана, укупно око 12.000], у унутрашњости санџака живи око 30.000 хришћана и само 23.000 муслимана, што значи да Срби 1838. године чине већину сеоског становништва у пећком округу [56,6%]. Албанска већина добија сe у ђаковичком округу, где сe нарочито осећа присуство католичких Албанаца, али je ту било и исламизованих Срба: свих 300 муслиманских становника села Злокуће су, по Милеру, исламизовани Срби. У призренском округу je ситуација најмање повољна за хришћане: док у самој вароши Срба има око 4/5 [заједно с малим бројем исламизованих, то су углавном православни хришћани], дотле у селима на 45.000 муслимана долази само око 8000 хришћана, тј, скоро 85:15. Стојанчевић закључује исправно да су овде ранији процеси исламизације оставили највеће последице. Основну масу муслимана у призренском округу чинили су исламизовани Срби и албански досељеници углавном из суседних крајева, али и из Албаније. Главно подручје исламизованих Срба овде je, свакако, Гора, затим Средска и предео око Ораховца у Метохији. Један део раније исламизованих Срба с краја XVIII и почетка XIX века претопио сe у Арбанасе, о чему сведочи Ами Буе око 1840. године. Ho ипак, укупна анализа Милерових и других података показује да je, "како по свему изгледа", крајем прве половине XIX века српски етнички елеменат био претежнији од албанског, премда сe процесом исламизације и албанизације смањивао у корист овог другог.

Такво je стање метохијског подручја, где сe, без обзира на погранични карактер ове области и њену непосредну близину матицама албанског миграционог таласа, одржава каква-таква етничка равнотежа, чак местимице и са српском већином, читавих 150 година после велике сеобе. Албанска колонизација текла je даље на исток у овом раздобљу са још слабијим демографским ефектом. У том погледу je веома значајна ситуација области Косова у ужем смислу речи, која je у односу према метохијској области била следећа етапна зона ширења и насељавања албанског народа. Сеоску масу становништва су на Косову за првих векова турске владавине чинили хришћани, Срби. Албанаца, и то не само муслимана него и хришћана, практично није било на Косову ни почетком XVI века ни доцније у XVII веку.^[31] Највећи број Албанаца досељен je на Косово од средине XVIII века па до четврте деценије прошлог века.^[32] Пресудан поремећај равнотеже догодиће сe још касније, са пристизањем и насељавањем у овим крајевима албанских избеглица ["мухаџира"] из ослобођених крајева Србије после 1878, о чему ће посебно бити речи.

Косово je, иначе, кључна област за даље наступање Албанаца према истоку и североистоку. Из јужног дела Косова плавила je албанска насељеничка река област Горње Мораве и Изморник, тзв. "Косовско Поморавље". Интензивно досељавање настаје тек од краја XVII века и траје близу сто педесет година, сукцесивно, у етапама.^[33] Северно од Горње Мораве сe простире Новобрдска Крива река, значајна средњовековна српска област. И овде до насељавања Албанаца долази најр