КОСОВО И АЛБАНСКА НАРОДНОСТ У НОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

I ДРУГИ СВЕТСКИ PАT 1941-1945. И АЛБАНЦИ У ЈУГОСЛАВИЈИ

1. Анексија и Друга призренска лига

Фашистичка агресија против Југославије почела je, у ствари, диверзантским акцијама албанских иредентиста на Косову, које су организовали Италијани у Албанији јуна 1939. године. Окупацијом и анексијом Албаније 7. априла 1939. Италија je дефинитивно закорачила на балканско тло и започела свој империјални поход против балканских и посебно против југословенских народа. "Нож уперен у кичму Југославије", како je Ћано назвао албанско-косоварски иредентизам, активиран je у најбруталнијем смислу, чиме су сe оствариле слутње и процене југословенских војних и политичких кругова из 1938. године. Сукоба и чаркања било je већ 30. јуна и 1. јула 1939. Диверзантски упади качака извршени су и августа те године, па маја и потом октобра 1940. У Тирани je формиран један нов "Косовски комитет", под вођством Ђерим-бега Махмудбеговића из Пећи.^[1]

Оружани напад на Југославију 6. априла 1941. и брзи пораз југословенске војске албански народ у Југославији примио je са одушевљењем, као тренутак ослобођења и повратка на стање пре 1912. Албанска национална мањина у Југославији сe у ствари, није била помирила са укључењем у оквире југословенске државе; по свом националном осећању и самоопредељењу она сe није сматрала обавезном према тој држави и чекала je први тренутак да сe од ње отцепи и припоји Албанији, као матичној националној земљи. Било je илузорно очекивати искрено пројугословенско расположење косовских и македонских Албанаца после двадесет и више година њихове активне или пасивне резистенције.

Отпор и пропаганда међу југословенским Албанцима још уочи рата да сe не одазивају позивима за вежбу, политичке комбинације са хрватским сепаратизмом у тражењу аутономије за албанску националну мањину и слично - указивали су на то да ће сe у будућем рату албанска народност у Југославији окренути против Југославије и да ће придружена непријатељима ове земље покушати да оствари неке своје битне политичке циљеве који су били осујећени победом Србије у првом балканском рату 1912. С друге стране, фашистичко-нацистички агресори свуда у Европи, и посебно у Југославији, користили су националне мањине као продужену руку и "пету колону" своје агресије. Албанска мањина сe у том погледу није понашала друкчије неголи немачка или мађарска мањина.

По окупацији југословенске територије немачко-италијански аrpeсop je, супротно начелима међународног права, поделио земљу и једностраним актом изменио државноправни статус појединих њених области. Судбину територија настањених албанском националном мањином, према томе, нису одредили интереси албанског народа него главних окупатора Југославије: Немачке, Италије и Бугарске. Италија је настојала да формира "Велику Албанију", анектирајући делове Србије, Македоније и Црне Горе. На целој дужини источне и југоисточне границе Црне Горе Италија је одвојила делове црногорске територије и прикључила их "Великој Албанији". Улцињ са околином, од подгоричког среза Тузи, Хоти, Груди, Затријебач, Врањ, Владањ и Кодрабудан; од андријевичког среза Плав и Гусиње са околином, а од среза беранског - Рожај са околином. Већи део Косова и цела Метохија припали су такође "Великој Албанији", осим подујевског, вучитрнског и косовскомитровачког среза, који су додељени немачкој окупационој зони одн. окупираној Србији, и делова гњиланског и урошевачког среза северно од Пасјана, са Качаником, Витином и Сиринићком жупом, које су добили Бугари. Италијани су анектирали и западну Македонију са Тетовом, Гостиваром, Кичевом, Дебром, Стругом и Све тим Наумом, као и целим Преспанским језером. Источно од тог подручја Македонија je припала Бугарској, а демаркациона линија [не и коначна граница] између Бугарске и Албаније одн. Италије одређена je Бечким споразумом од априла 1941. године.^[2]

Анексија ових територија Албанији под окриљем италијанске окупације послужила je као основ за веома живу пропаганду великоалбанског иредентизма, како би сe обезбедило и коначно државноправно решење у корист Велике Албаније после победоносног рата. У том случају, наиме, требало je припојити и све остале југословенске крајеве настањене Албанцима, који су сe нашли под немачком и бугарском окупацијом. Председник марионетске албанске владе, Мустафа Круја, држао je 30. маја 1941. у Краљевској италијанској академији предавање о природном и историјском карактеру "Велике Албаније"; Мусолини и Хитлер ће обезбедити албанском народу после победе сила осовине и успостављања новог поретка такву националну државу која ће обухватити најшире етничке границе и бити у нераздвојној заједници с фашистичком Италијом. Великоалбанску пропаганду ширило je и католичко свештенство. Марин Сирдани je у књизи Албанија и Албанци [Shqypnija dhe Shqyptarеt] истицао да сe "Велика Албанија" може створити једино вољом Мусолинија и Хитлера, који су то обећали, па захтева да етничка Албанија обухвати четири бивша турска вилајета - јањински, скадарски, битољски и косовски, те да сe подручје Црне Горе сведе на границе од пре 1878. године.^[3] На дан 28. новембра 1941. године организоване су у Скопљу бучне антибугарске албанске демонстрације, са захтевом да сe Скопље прикључи Албанији. Насупрот томе, нису успели покушаји квислиншке управе Милана Аћимовића у Србији да сe скретањем пажње немачком окупатору на стратегијски потенцијал косовског рудног басена, али и на висок проценат српског становништва [наводно и свих 60% у Урошевцу и Призрену], као и на присуство споменика српске средњовековне државе на Косову, Метохији, у Дреници и Санџаку - постигне поновно припајање Косова и Метохије Србији.^[4] Великоалбански елементи били су овде веома активни: у Косовску Митровицу je одмах по окупацији дошао Косовски комитет на челу са Бедри Пејанијем и Реџепом Митровицом; нешто касније Ферад-бег Драга, посланик и вођа "Џемијета" у Краљевини Југославији, и његов син Али Драга формирали су нову организацију Lidhja kombetare shqiptare. Сем тога, на територији Србије под немачком окупацијом албанској мањини су сада обезбеђена сва права: учешће у органима управе, посебне школе односно одељења, потпуна реална гимназија за албанске ученике у Косовској Митровици, па чак и учешће у вишим управним телима.^[5]

Између Италије и Бугарске, међутим, створена je велика напетост због демаркационе линије, с којом нису били задовољни ни Албанци односно Италијани, ни Бугари.^[6] У тражењу да сe гранична линија измени те да сe Бугарској дају Тетово, Гостивар, Кичево, Дебар и Струга, изнети су као аргуменат и подаци о договору између ВМРО [врховиста] и Албанаца 1928. године, према коме ће Бугарској у случају распада Југославије имати да припадну градови Дебар, Кичево, Тетово, Гостивар и други; посебно сe затегло питање око Светог Наума. Затегнутост je увећана до те мере да je бугарски министар војни Луков изјавио да ће у скорој будућности доћи до сукоба између Италије и Бугарске, будући да италијанска империјалистичка политика тежи да успостави некадашње римско царство и да загосподари Балканом. На демаркационој линији дошло je и до оружаних инцидената. Стање сe није изменило ни после капитулације Италије, јер je у посед бивше италијанске зоне у целости ушла немачка армија. Истина, новембра 1943. у западној Македонији боравила je једна немачка комисија, састављена од војних и цивилних лица, која je требало да проучи етнички састав становништва које сe раније налазило под италијанском окупацијом, али резултати њеног рада нису познати.^[7] Немачки окупатор није поништио анексију југословенских територија "Великој Албанији". Напротив, ликвидацију италијанске власти тумачио je албанском народу као његово поновно ослобођење - од италијанског окупатора, а као знак подршке великоалбанском концепту подстакао je оснивање тзв. "Друге призренске лиге", у Призрену крајем 1943 [под покровитељством војно-обавештајне службе, Абвера]. На челу ове лиге нашли су сe колаборационисти Џафер Дева, Бедри Пејани, Исмет Криезиу и други.

¹ В. Винавер, Фашизам и југословенско албански односи на почетку другог светског рата, ИЗ 27 (1970) 99-128.

² С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 12, 14; упор. В. Терзић, Слом Краљевине Југославије: 1941, КЊ. 2 Београд 1983, 596-599. Ф. Чулиновић, Стварање нове југословенске државе, Загреб 1959. 9-17.

³ A. Hadri, Okupaсioni sistem, 42.

⁴ A. Hadri, Okupaсioni sistem, 43-44.

⁵ A. Hadri, Okupaсioni sistem, 55-56, 58.

⁶ Септембра 1941. председник бугарске владе Богдан Филов изјавио је: "Ми нисмо задовољни са границом западне Македоније нити са ставом Италијана. Te границе не одговарају нити историјски нити стратешки нити економски и неодрживе су" (Г. Тодоровски, Односи, 79).

⁷ Г. Тодоровски,. Односи, 77-97, посебно на стр. 95 нап. 76.

2. Положај српског и македонског народа у анектираним областима

Терор који je заведен над српским становништвом Косова и Метохије, као и над Македонцима у западној Македонији, спроводили су албански националисти уз подршку окупационих власти и трупа. Било je, истина, часних изузетака кад су суседи и стари пријатељи спасавали живот Србима, поготову у току протеривања из места и области. Исто тако, саме окупаторске власти су спречиле извесне нападе на српске споменике: тако je 1941. осујећено разарање манастира Дечана, који од тада чува стална посада италијанске војске, а после капитулације Италије - немачка посада.^[1] Но терор je започео одмах по завођењу окупације у виду претњи и наређења Србима, посебно Црногорцима, да сe исељавају у Србију и Црну Гору, са физичком ликвидацијом и паљевином кућа. Прве жртве су били колонисти, који су још од априла 1941. под претњом смртне казне морали да напуштају имања и беже из области. То су спроводиле терористичке групе качака. Њихов задатак je био да раде на исељавању неалбанског становништва, у првом реду насељеника, али и других. Палили су им домове у намери да им сe избрише сваки траг. Тиме сe припремао терен за потпуно етничко "чишћење" Косова и Метохије и коначно прикључење ових области Великој Албанији. Поред качака на Косову делују и великоалбански националисти у истом смислу, харангирајући албанске масе против српског народа. "Ваља истаћи да су чете качака и великоалбанских националиста на Косову наишле на подршку дела албанског живља који je био шовинистички расположен и оријентисан".^[2] Последица овога удруженог насиља je масовно исељавање српског становништва у Србију и Црну Гору. За годину дана, до априла 1942. године, накупило сe на јужним границама окупиране Србије око 60.000 избеглица.

Не треба заборавити да je исељавање са Косова само једна епизода у граничној историји протеривања и расељавања српског народа у склопу опште политике геноцида који je систематски спровођен над њим у читавој Југославији за време рата. Покренуте су велике масе Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, Војводине, са Косова, па и из Македоније. Према неким прорачунима најмање 400.000 Срба je било захваћено овим мерама, а те мере су спроводили углавном окупаторске снаге тј. "домаћи издајници", шовинисти и сепаратисти и припадници неких националних мањина. Не постоји благовремено, систематско и укупно истраживање овог вида геноцида над српским народом.^[3] Тако je и српски егзодус са Косова 1941-1944. само делимично познат; систематско демографско истраживање, поготову, није никада извршено. Уколико сe нешто више зна о овој трагедији, зна сe посредно, према одбијању немачких окупационих власти у Србији да приме овај велики талас избеглица и прогнаника, који je дословно са свих страна наваљивао у Србију и оптерећивао ионако тешке економске и политичке прилике у овој окупационој зони. Што сe тиче косовских прогнаника, организована je и једна конференција о питању враћања избеглица на територију Косова, у Косовској Митровици и Рашкој 24-25. априла 1942. Говорило сe о неких 20.000 избеглица које би ваљало вратити на Косово. Из протокола конференције, на којој су учествовали и представници албанских националиста [И. Љутви, Б. Бољетинац], произлази податак о 856 спаљених српских кућа, које би у случају повратка требало поново саградити. Рачунало сe да je са Косова покренуто укупно око 100.000 Срба. Конференција, међутим, није довела ни до каквог резултата: исељавање Срба са Косова je настављено. Као што примећују истраживачи, "са малим прекидима то je у ствари био један континуитет у њиховом пресељавању. Тај процес ће тећи за све време другог светског рата, некад јаче, а некад слабије". Већ 29. априла 1942. реферисано je немачком комесару за пресељенике дру Вајнману да у Србију пристижу нове избеглице из новопазарског, косовскомитровачког, вучитрнског и подујевског среза, али и из Метохије и са ужег Косова око Приштине, дакле и из италијанске окупационе зоне.^[4]

Очигледно je да сe политика албанских квислинга према српском народу на Косову није променила после састанка у Косовској Митровици и Рашкој. Напротив, у појединим местима су и појачани прогони. Томе je доста допринео долазак председника албанске марионетске владе, Мустафе Крује, на Косово крајем јуна 1942. Он je на састанцима са албанским водећим људима Косова јавно говорио "да треба настојати да сe српски живаљ на Косову и Метохији што пре смени... Све староседеоце Србе огласити колонистима и као такве преко албанских и италијанских власти послати у концентрационе логоре у Албанији. Насељенике Србе треба убијати". После тога je и уследило масовно убијање Срба, као и одвођење у сабирне па концентрационе логоре на територији Албаније. Крајем јуна извршен je погром у околини Приштине. Вести о овим погромима коментарише посланик НДХ у Софији, Владимир Жидовец, у писму министру иностраних послова Независне Државе Хрватске, М. Лорковићу, од 5. септембра 1942, на карактеристичан начин, али тачно: "Албанци на тај начин циљају за тим да отјерају Србе из косовског краја".^[5]

Терор je појачан после капитулације Италије и завођења немачке окупационе власти, крајем 1943. Терористичка албанска организација "Црна рука" je психолошким притиском нагонила Србе да беже са Косова. Српским породицама су упућивана претећа писма да без одлагања напусте домове. Они који сe не би иселили, убијани су - поред осталог и ради застрашивања српских маса. Без икакве заштите, српско становништво сe све масовније исељавало: од среских власти су тражени и у року од 48 часова добијани пасоши за Србију. То je нови талас исељавања Срба, од октобра 1943. до марта 1944, када је интензитет пресељавања ослабио по свој прилици због интервенције централних немачких власти у Берлину, јер je ово стање ометало борбу окупатора против народноослободилачког покрета у Србији и стварало велике тешкоће на стратегијским комуникацијама, путевима и железничким пругама. Националистичка албанска организација "Бали комбтар" предузела je са своје стране такође мере за етничко "чишћење" Косова: у првој половини 1944. путем плаката балисти су опомињали српско становништво да сe "благовремено" исељава са територије Косова.^[6]

Број исељеног становништва са Косова тешко je и приближно утврдити. Наводе сe подаци да je од маја 1941. до априла 1944. исељено из италијанске окупационе зоне преко 40.000 особа, а поред тога од немачких војних власти у Приштини, углавном у 1944. години, тражило je дозволу за исељење 30.000 особа. Половином августа 1944. јавља сe нови талас организованог пресељавања становништва - последњи транспорт пресељеника из Урошевца и околине.^[7]

Народ западне Македоније био je изложен истом терору и протеривању као и српски народ на Косову и у Метохији. Из Дебра, Кичева, Струге и других места ове зоне велики број избеглица прелазио je демаркациону линију, на исток. Албански квислинзи су уз подршку италијанског окупатора приморавали родитеље да децу дају у албанске школе, са наставом на албанском језику; ако су одбијали да то учине, укидано им je следовање хране, а нису изостала ни физичка мучења становништва. Срби су, опет, протеривани и са бугарског дела Косова: рачуна сe да сe одатле морало иселити 5000 српских породица [око 25.000 особа]. Заједно са неких 45.000 Срба који су протерани из Скопља под бугарском окупацијом тај сe народ сливао у велике колоне које су причињавале тешкоће италијанским и немачким окупационим властима.^[8]

Како je тај терор изгледао, види сe из неких примера забележених у истраживањима насеља и становништва Полога. За време италијанско-албанске власти настала су тешка страдања македонског становништва Полошке котлине. Део Албанаца из Симњице, Желина, Ђурђовишта, Лакавице, Речана, Равена, Горњег Палчишта итд., уз помоћ италијанског окупатора, злостављао je на најразличитије начине наше становнике: у свим македонским селима ти су Албанци отимали стоку, односили покућство, убијали истакнуте људе, тражили уцене и, као у време Турака, отимали девојке, жене итд. Неограничене пљачке које су вршили поједини Албанци и безвлашће оставили су тешке последице, које сe осећају и после рата. Због поменутог терора села Сенокосе и Градец данас нису више македонска, а у неким селима број македонског становништва знатно je опао. Многа македонска домаћинства остала су без земље, јер су je будзашто морала продавати Албанцима.^[9] Штавише, у току рата долази до обновљеног досељавања Албанаца из северне Албаније, нарочито из Љуме. То становништво je и остало у Пологу,^[10] чиме сe још једном потврђује да су демографски поремећаји настали за време последњег рата у послератном периоду постали, на жалост, иреверзибилни, те да сe у извесним срединама не схвата политички значај ове чињенице.

Навешћемо неколико појединачних примера терора са добро проученог полошког терена. Село Тумчевиште je по други пут у својој историји разорено 1943. Учинили су то Албанци околних села, нарочито из суседног Чеграна, који су приграбили земљу, а цркву и куће у селу разорили. Преживело македонско становништво сe разбежало.^[11] Албанци из околних села убили су у Железном Речану око 28 најистакнутијих македонских домаћина; потом су опљачкали сву стоку и изнуђивали разне уцене. Сељани су редовно спавали у пећинама око насеља, нису смели ићи на трг у Гостивар, нити су могли обрађивати њиве. Да су те прилике потрајале још коју годину, примећује Ј. Трифуноски, Македонци из Железног Речана били би поубијани, гладовањем сатрвени и исељени.^[12] Манастир у Симњици страдао je, као што сe зна, још у аустријско-турском рату 1689; тада су досељени Албанци из Мата, уз помоћ својих сународника из суседних села Падалишта и Србинова напали и разорили манастир, игумана спалили и побили калуђере. И у овом рату, 1943, манастир [обновљен 1935/36] напали су симњички Албанци, калуђер и послуга били су заклани, манастирски храм порушен, грађевински материјал и стока разграбљени. Истраживач je приликом посете манастиру у јулу 1947. препознао само поједине делове зидова. Земљу око манастира поново су били захватили муслимански Арбанаси.^[13] Симњички Албанци прославили су сe и нападима на друга македонска села, као на пример на Церово, које je запаљено 1941. и у које су потом стално упадали Албанци из Симњице, али и Албанци из Албаније.^[14] Македонско село Сенокосе постало je претежно албанско сталним досељавањем Албанаца и протеривањем Македонаца; последњих осам македонских породица из овог села присилно je исељено у Тетово на први дан Ускрса 1942. Тада су над њима вршили терор и убијали их неки Албанци из Сенокоса и суседних насеља.^[15]

¹ Према усменом казивању пок. архимандрита Макарија тада монаха дечанског који сe по налогу свог игумана Теодосија провукао кроз шиптарску блокаду и успео да обавести италијанску команду у Пећи о претњи манастиру.

² С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 104.

³ До сада je најбоља студија С. Милошевића, која сe овде користи и наводи. Савремени истраживачи принуђени су да пабирче разбијене и често противречне податке. Најпотпунија je документација која је прикупљена и вођена у окупираној Србији од стране комисије коју je водио Тома Максимовић, али je и евиденцији те комисије измакла маса незнаних бегунаца и жртава, никада и никоме непријављених, којима сe замео сваки траг.

⁴ С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 51-54. Представници албанских националиста, И. Љутви и Б. Бољетинац (син Исе Бољетинца) покушали су да "објасне" протеривање Срба колонизацијом између два рата, јер je, наводно, "питање колонизације у овим крајевима од стране Југославије највише допринело погоршавању добрих грађанских односа између Срба и Албанаца".

⁵ С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 54.

⁶ С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 54-55.

⁷ С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 56.

⁸ С. Милошевић, Избеглице и пресељеници,, 58 и д, посебно на стр. 88-89, 93.

⁹ Ј. Трифуноски, Полог, 41. Истраживачи упозоравају да процес исељавања македонског становништва из Полога подстакнут у току рата траје и данас. "Ако сe том исељавању не учини крај неће проћи много времена (од 1976 - Д. Б.), а македонска села ће бити потпуно испражњена. Због сталног исељавања ова насеља остављају врло тешку слику чини сe да сe на очиглед руше и пропадају" (Ј. Трифуноски, Полог, 66-67).

¹⁰ Ј. Трифуноски, Полог, 74.

¹¹ Ј. Трифуноски, Полог, 166.

¹² J. Трифуноски, Полог, 191.

¹³ Ј. Трифуноски, Полог, 213.

¹⁴ Ј. Трифуноски, Полог, 217-218.

¹⁵ Ј. Трифуноски, Полог, 278-279.

3. Народноослободилачка борба на Косову и Метохији

Оружани отпор окупатору на подручју Косова и Метохије имао je веома специфичан ток. Устанак сe овде развијао спорије него у другим крајевима Србије ^[1] ; за све време рата албанске масе сe нису могле активирати у народноослободилачком покрету, па je у тим условима, због непријатељског става Албанаца према Југославији, покрет против окупатора на Косову и Метохији био лишен масовне базе, коју je имао у другим деловима земље. Отежавајућу околност je представљало и само исељавање Срба и Црногораца. Првим ударом по српском становништву, интернацијом и протеривањем колониста и староседелаца, лишена je ова област и знатног броја чланова КПЈ и СКОЈ-а, који су сe нашли међу интерниранима, протеранима или ухапшенима. Многе су партијске организације биле разбијене.^[2]

Прве диверзантске и партизанске групе састављене су углавном од Срба и Црногораца: рударска група из Трепче [јул 1941], Копаонички народноослободилачки партизански одред, а потом [октобар 1941] Метохијски одред, чије je људство живело по својим кућама и који je практично ликвидиран када су крајем 1941. године Италијани приступили масовном хапшењу и депортовању црногорског становништва [посебно из Пећи] у концентрационе логоре. У првој половини 1942. године, све до јесени, на Косову и Метохији није било оружане борбе; тек у јесен сe формира Главни штаб за Косово и Метохију и први албански [шиптарски] одред "Зејнел Ајдини" [око 70 бораца албанске народности], затим Шарпланински народноослободилачки партизански одред, који je у јануару 1943, односно у априлу 1943. прихватио делове разбијених реорганизованих албанских одреда "Зејнел Ајдини" [који je тада имао 35-40 бораца Шиптара] и "Емин Дураку" [око 30 бораца]. Шарпланински одред, састављен од Срба, Црногораца и Албанаца имао je у то време око 220 бораца. Од априла 1943. на Косову и Метохији [заправо, на Шар-планини] je делегат Врховног штаба и ЦК КПЈ Светозар Вукмановић Темпо, тако да je учињен напредак у организовању оружане борбе против окупатора, али су капитулација Италије у септембру 1943. и немачка окупација читаве области знатно отежали и погоршали прилике. Балистички "Косовски пук" [Regjiment i Kosovеs], формиран крајем те године, извршио je низ тешких злочина на овој територији, масовна убиства у Призрену, Косовској Митровици, Пећи и приштинском логору. Овај пук и друге балистичке јединице ангажовани су не само у борбама на Косову неко и против НОВЈ у суседним областима као и против HOВ Албаније, која je управо тада са доста успеха настајала у Албанији. У току 1944. године формира сe већи број партизанских одреда и батаљона, али су све ове јединице са територије Косова и Метохије биле претежно састављене од Црногораца и Срба, а у мањем броју од Албанаца [Косовара]. Штавише, они су дејствовали углавном ван територије Косова и Метохије и нису били у стању да сe успешно супротставе немачким и бројним, добро наоружаним балистичким снагама, и да тако обезбеде већи размах НОБ-а у овој области. До извесног преокрета долази средином 1944, када сe и Албанци у већем броју почињу одазивати, па сe формира осам косовско-метохијских бригада мешовитог састава.

Прве године окупације протекле су, дакле, у изузетно тешким условима конспиративног рада и покушаја да сe организује оружана борба у области. Настојања КПЈ сударила су сe са масовним непријатељством Албанаца; никакви разлози за диференцијацију између комуниста и српских националиста, истицани у пропаганди КП 1941. године, нису имали дејства. Карактеристично је шта о томе каже Али Шукрија, тада секретар Месног комитета КПЈ за Косовску Митровицу, у једном писму Обласном комитету о војно-политичкој ситуацији и стању партијске организације новембра 1941: "Арнаути не мисле много на то који су комунисти у Србији а који четници и друго. За арнаут[ске] масе Срби су Срби, непријатељи Арнаута, без разлике како их крсте, комунистима или четницима".[3 ]И секретар Обласног комитета КПЈ, Боро Вукмировић, у извештају Централном комитету КПЈ од 25. октобра 1942, годину дана касније - каже да су шиптарске "масе биле заваране и рачунале да су ослобођене" и да "зато оне нису хтјеле да чују комунисти што говоре. Поготову када су видјеле написе КП Југославија. Шта ће нама то. Када су падали први летаци, масовно су их предавали карабињерима. Али ситуација их je натјерала да мало скрену мишљење.. . али вазда приговор зашто ово Југославија".^[4]

Извештаји и други документи организација и функционера КПЈ са Косова и Метохије у раздобљу од 1941. до 1944, нарочито од краја 1943, веома речито говоре о масовном непријатељству и психози зверстава и терора. У извештају Месног комитета КПЈ за Пећ од 8. децембра 1943. детаљно je описан покољ Срба у Пећи и околини, које je организовао петоколонаш Џафер Дева.^[5] О том покољу je реч и у извештајима Покрајинског комитета КПЈ од 12. и 31. јануара 1944. У првом секретар ПК Павле Јовићевић Раде каже да су у Пећи и околини банде Џафера Деве поубијале преко 100 људи, "а претежно све српско", међу убијенима су и три друга Шиптара. Он то наводи као илустрацију главне констатације у извештају да je "ситуација на Космету врло слаба. Реакција сe концентрише. Терор захвата на првом мјесту Србе као цјелину, а врши сe немилосрдни удар по друговима Шиптарима. Насељеничка села са Косова сe увелико исељавају за Србију, под притиском пете колоне. То сe није могло спречити. Активност Бали Комбтара je велика и успјешна, а нарочито због тога што су већином на власти и ослањају сe на окупатора а сарађују увелико са енглеским официрима који одлазе код свих истакнутих [албанских - Д. Б.] реакционара".^[6] Утицај НОП-а на терену Космета je "врло мали" - према једноме другом извештају; на бившем италијанском делу "шиптарске масе фашистичке окупаторе, а нарочито Немце сматрају ослободиоцима и највећим пријатељима, јер су им дали. право школа на матерњем језику, чиновнике и администрацију, вратили им одузету земљу, дали им заставу и право ношења оружја, пљачку, исељавање и убијање свих оних који нијесу Шиптари итд. Данас шиптарске масе увиђају, али жале што ће Немачка изгубити рат. Њих хвата велики страх од освете за недјела разбојничких банди [а понекад и читавог народа појединих крајева]; ... да би тај страх од шиптарских маса сузбили и онемогућили да сe Шиптари оријентишу ка Н. О. покрету, они [тј. Немци - Д. Б.] предузимају исељавање Срба, а у првом реду насељеника са Косова за Србију, а у исто вријеме спроводе пљачку и убијање. За Шиптаре на овом дијелу Космета главни je и једини непријатељ Срби, а нарочито насељеници. Са овог терена окупатор није успио да мобилише народ за одлазак на радове или у неку сталну војску ван Космета. Међутим, за шиптарску војску за одбрану граница и унутрашњу борбу мобилисао je скоро 10 хиљада, са главним сједиштима у Пећи и Приштини. Шиптарске масе окупацијом Југославије", закључује секретар ПК, "добиле су на овом дијелу економски много, може сe рећи неколико пута боље живе него раније".^[7]

Извештај Среског комитета за Приштину Обласном комитету од 28. марта 1944. слика локалну ситуацију у крајње мрачним бојама: "Организоване су", вели, "злочиначке банде, које убијају и злостављају српски и црногорски живаљ, с циљем да их раселе, распале шовинистичку мржњу и онемогуће јединство шиптарског и српског народа... Факат je да су сe балисти доста учврстили на Косову и свуда разгранали своје мреже. Чињеница je да имају утицаја на шиптарске масе [мислимо на наш срез] и да им масе у многоме верују и вољне су да пођу за њима. Масе су од њих заведене".^[8] Истим драматичним и песимистичким тоновима одјекује и писмо политичког комесара Главног штаба HOВ и ПО Космета, Бошка Чакића Ненада, секретару ПК од 14. априла 1944. о садржини извештаја послатог делегату Врховног штаба. "Ситуација код нас je врло лоша", напомиње Ненад. "Реакција која je отпочела са исељавањем Срба јесенас још сe више појачала зимус и још увек сe наставља. Да би онемогућио јединство и братство народа на Космету, које сe у незнатној мери али ипак прилично почело остваривати, да би још више продубио јаз мржње међу Србима и Шиптарима, као и да би уништио и нашу организацију, немачки окупатор уз помоћ великошиптарске реакције отпочео je исељавање српског живља са Космета, дозволивши шиптарским масама да присвоје њихова имања. На овоме je окупатор успео, са врло незнатним изузетком, да мобилише шиптарске масе. Настала су хапшења, пребијања, пљачка и убиства мирног српског становништва и масовна убиства... Тако да je српском живљу, нарочито насељеничком, био немогућ опстанак, те сe под врло тешким условима морао исељавати .^[9]

Навешћемо још један извештај, овај пут секретара Среског комитета за Урошевац, Танкосаве Симић Ане, Обласном комитету за Космет од 28. септембра 1944, уочи одлучног преокрета и почетка Косовске операције [15. октобра - 20. новембра 1944] за ослобођење Косова и Метохије. Она вели да je "неописани страх шиптарских маса од сутрашњице. Док сe онај део Шиптара крвника сада каје што раније није завршио са покољем свих Срба да сада не би имали главобоље, дотле сe доста велики део оних пасивних Шип[тара] каје зашто je допустио да ти "изроди" учине такве злочине да сe одговорност са њих проширује на све Шип[таре] и како они сада веле: "Ето због тих неколико пљачкаша имамо сви ми да страдамо". Читав покрет сe осећа код тог дела Шип[тара] поштених утолико што нису учествовали у страш[ним] злочинима. Сваки од њих свим силама ради да сe приближи некој српској породици и да ту тражи гаранције само да им сe живот спаси. У накнаду за то они обећавају да ће свој живот положити да спрече покољ, ако сe за време "преокрета" покуша са убијањем Срба. И тако сe читави мали "споразуми" утврђују... За борбу против Немаца не смеју ни да помисле, јер "Немац стреља, веша, пали куће, интернира" народ. А кад буде одлазио Немац, онда не знамо где ћемо и како ћемо. Код Срба нема промена".^[10]

Имајући у виду ову масовну дезоријентацију, па и непријатељство албанских маса на Косову, Главни штаб HOВ и ПО Србије обратио сe августа 1944. посебним прогласом Шиптарима Косова и Метохије, који, преварени од Немаца, помажу окупатору и постају саучесници и у злочинима које je починио немачки окупатор. "Заједно са фашистичким освајачима ви сте дигли руку против суседних народа и на тај начин сте на себе навукли најтежу срамоту... Због оваквог држања, ви нисте до сада стекли право да братски и равноправно живите са осталим народима Југославије". Сада сe стварају услови да сe исправе грешке и да Шиптари са себе скину срам који су навукли на себе и на своје име.^[11] У чланку секретара ПК, Павла Јовићевића, Косовo и Метохија и одлуке Другог заседања АВНОЈ-а, објављеном у листу "Слобода" новембра 1944, истиче сe такође заведеност албанских маса - мада због, како пише Јовићевић, оправданог незадовољства стањем у старој Југославији. "Специјалне банде су убијале, палиле, пљачкале насељенике и Србе, а касније, када je народноослободилачки устанак избио у Србији и Црној Гори, Шиптари су узели масовног учешћа у његовом гушењу"; огромна већина шиптарских маса налази сe на позицијама службе окупатору; хиљаде и хиљаде Шиптара пало je и још увек пада на разним фронтовима против НОБ-а. "На тај начин шиптарски народ Косова и Метохије je осрамотио своје име и у очима осталих народа Југославије остао само мало ниже испод немачког народа... Тиме je шиптарски народ на Косову и Метохији довео у питање своју будућност".^[12]

¹ Ослоб. рат народа Југославије I 126.

² Добар преглед ситуације и тока НОБ а на Косову у VE IV, 781-782 (М. Хотић).

³ Zbornik 1/19, 24 i d. (br. 3).

⁴ Zbornik 1/19, 157 (br. 27). У току НОБ-а сe у војним и политичким документима све више употребљава назив "Шиптари" уместо раније "Арбанаси", "Арнаути", "Албанци" па чак и "Шипнија" уместо "Албанија". Погрешно je мишљење иначе доста распрострањено да сe тиме хтело некакво издвајање албанских маса Југославије од оних у Албанији те да je у питању неко регионално име. Напротив, Шиптари је сопствено национално име свих Албанаца (Shqiptarеt) као што je и Shqipеri, Shqipni национално и државно име Албаније У општој употреби Албанаца је најкасније у ХIХ веку мада има и средњовековних спомена. Увођењем имена "Шиптари" за време НОБ-а и после рата управо сe хтело истаћи јединство албанског народа Косова и Албаније. У пракси међутим супротно првобитним намерама, израз је регионализован те je послужио управо за разликовање припадни ка албанске народности у Југославији од Албанаца у Албанији и осталих по свету. Отуда брисање назива Шиптари од 1968 и завођење јединственог националног имена Албанци у Југославији. Традиционални назив за Албанце je у Срба - Арбанаси или у турској варијанти - Арнаути.

⁵ Zbornik 1/19, 349-351 (br. 70).

⁶ Zbornik 1/19, 385-386 (br. 81).

⁷ Zbornik 1/19, 414-416 (br. 93 Извештај ПК за Косово и Метохију од 31. јануара 1944. Централном комитету КПЈ о војно-политичкој ситуацији и о стању и раду партијске организације у области; потписао га je Павле Јовићевић, секретар ПК).

⁸ Zbornik 1/19, 469-470 (br. 105).

⁹ Zbornik 1/19, 514 (br. 117).

¹⁰ Zbornik 1/19, 648 (br. 178).

¹¹ Zbornik 1/19, 618-620 (br. 164). Нема никаквог основа, а ни стварне потребе, да сe ови јасни документи у напомени издавача интерпретирају са формулом извињавања и минимизирања, као да сe Главни штаб овим прогласом обраћа "оном делу становништва албанске народности у Југославији, који je био заведен непријатељском пропагандом и мобилисан у квислиншке јединице" (стр. 618). Напротив, из текста овог прогласа као и прогласа Оперативног штаба HOВ и ПО Космета од септембра и потом од октобра 1944, недвосмислено произлази да су сви Шиптари били дозволили да буду преварени те да су тиме окаљали своје национално име - али да, разуме сe, макар и позним учешћем у НОБ, могу ту срамоту да скину са себе и стекну право учешћа у југословенској државној заједници.

¹² Zbornik 1/19, 719-720 (br. 205).

II КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ И АЛБАНСКО ПИТАЊЕ

Окупација Косова и Метохије 1941. године затекла je организацију КПЈ на том подручју у сразмерно слабом бројном стању. Упадљива je чињеница да je у редовима Партије несразмерно мали број Албанаца, сасвим обрнуто етничко-националном односу: од 320 чланова КП свега je 20 било Албанаца, а од 1200 чланова СКОЈ-а око 70 Албанаца.^[1] У току оружане борбе, све до друге половине 1944, у партизанским одредима je најмање Албанаца: у два албанска партизанска одреда са Косова, "Зејнел Ајдини" и "Емин Дураку", почетком 1943. године, као што смо видели, било je највише око 70 бораца албанске народности.^[2] За све време рата КПЈ и војна организација народноослободилачког покрета имали су да сe носе са непријатељством или пасивношћу албанских маса на Косову, које су сe као национална мањина, понеле нелојално према југословенској држави. И поред тога, Косово и Метохија улазе у нову Југославију као аутономна област са перспективом даље националне афирмације и осамостаљивања Албанаца у социјалистичком систему југословенске федерације.

Разлози за овакав однос према албанској мањини леже у политици КПЈ према националном питању, како сe она градила у раздобљу између два рата, од оснивања Партије 1919. до априлског слома 1941. Tа сe политика, када сe прати њен историјски развој, не може свести на једну и једноставну формулу, али сe ипак може издвојити једна њена константна претпоставка, а то je став о "великосрпском хегемонизму" односно "хегемонизму великосрпске буржоазије" као о главној политичкој хипотеци старе Југославије. Из те претпоставке проистекао je низ других политичких одредница које су имале да у било којој варијанти решења југословенског питања скрше великосрпски хегемонизам, као кључни антикомунистички чинилац у југоисточној Европи. Тај генерални и полазни став КПЈ дошао je до изражаја посебно у "албанском питању". Захваљујући њему формирана je косовско-метохијска аутономија, но ту сe крију и све оне опасне могућности претварања "антихегемонистичке" формуле у антијугословенску формулу, са којом ће сe ова земља сударити тако жестоко последњих деценија.

¹ Ослоб. рат народа Југославије I, 126, нап 120.

² VE IV, 781-782 (М. Хотић).

1. Ставови српске социјалдемократије 1912-1914.

Никако сe не може и не сме превидети да je формула "великосрпског хегемонизма", пре него што je ушла у КПЈ, настала у средини српских социјалдемократа, као одраз погледа аустријских марксиста и социјалиста. То питање заслужује и даље озбиљна научна истраживања. По свему судећи, теза о "великосрпском хегемонизму" и није резултат сопствених сазнања српских социјалиста о положају нације и политици њене владајуће класе у склопу читаве историјске ситуације српског народа. У њој сe пре може видети израз аустроугарског погледа на ствари, одраз схватања једне средине која за аутентичан национални програм Србије није имала разумевања и која je, штавише, свим средствима настојала да овај програм сломије. У генези тога не стоје, дакле, објективност и критичност погледа на своју националну ситуацију, већ напротив, некритично преузимање једнога туђег виђења, обележеног противљењем свакој перспективи ослобођења и нарочито уједињења српског народа. Остваривањем тих циљева српског народа, наиме, били би доведени у питање целина Аустро-Угарске и политички интереси те земље и других европских сила да владају балканским простором.

Не улазећи даље у расправу о изворима политичких ставова Српске социјалдемократске странке [ССДС], довољно je истаћи да сe ова странка жестоко супротставља не само рату 1912, 1913. и 1914, него то она чини са тезом о империјалистичком карактеру ових ратова Србије и њених савезника. Њена je мета "завојевачка политика српске буржоазије", "српски колонијализам", а алтернатива - социјалистичка федерација балканских народа. Посебно сe то изразило у критици ратних циљева Србије у првом балканском рату, који су оцењени као освајачки, а не ослободилачки. Капитални значај у том погледу има политичка борба Димитрија Туцовића Србија и Арбанија. Један прилог критици свакојаке политике српске буржоазије, објављена у Београду у само предвечерје првог светског рата, 1914. Туцовићева књига о Албанији узима сe у нас најчешће као непогрешива анализа и оцена српске политике, образац непристрасног и далековидног политичког мишљења о албанском питању. Тако сe вели за њу да сe она "обрачунала са извитопереним писањем националистичке штампе у Србији", као "студија из области развоја албанског народа", те да сe Туцовић "с посебним успехом обрачунао с националистичким позивом на историзам, поредећи српске захтеве на Косову с мађарским захтевима у Војводини, мада je грешио кад je Косово укључивао у северну Албанију и прелазио преко чињенице да je у тој области постојао и српски живаљ".^[1] Туцовићева схватања провејавају и кроз оцену историчара да je српска влада 1909-1912. године требало да подржи албански покрет "у његовим етничким границама" - мада je управо питање етничких граница било и морало бити спорно.^[2] Исто схватање избија и кроз суд о томе да сe балкански рат могао правдати једино сламањем отоманског феудализма и националним ослобођењем балканских народа, "али je он изневерио очекивања у односу на Албанију и Македонију".^[3]

Једна нова, критичка анализа ставова Димитрија Туцовића мора показати да у њиховој основи лежи превиђање неких важних историјских и актуелних чињеница, некритичко заузимање становишта друге стране у једном трагичном историјском спору - стране албанског национализма. Као да je доказ интернационалистичке непристрасности порицање сопствених националних интереса, и као да сe објективност изражава априорним прихватањем супротног, па чак и непријатељског става.

Већ у оцени Димитрија Туцовића да су "завојевачком политиком српске владе према арбанаском народу створени на западној граници Србије такви односи да сe у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати" и да je Албанија "том политиком гурнута у наручје две на западном Балкану најзаинтересованије велике силе"^[4] леже неке крупне заблуде. Пре свега, заблуда je да je Албанија гурнута у наручје Аустро-Угарске и Италије политиком Србије. Према свему што се сада тако добро зна, политика Србије je само безуспешно покушавала да неутралише дејство већ давно пре тога формираног програма те две европске силе [и не само те две] да сe створи аутономна Албанија као мостобран или пион њиховог империјалистичког продора на Балкан. Комбинације око албанске аутономије сежу у рани ХIХ век, а покрет за албанску независност уочи и у току балканског рата налази сe под сигурном контролом Аустро-Угарске, без обзира на то шта Србија радила. Идеја да сe подржавањем албанског националистичког покрета могао тај покрет везати за неку "балканску" па чак и посебно српску политику, показује сe у светлу новијих историјских сазнања сасвим нестварна. Уосталом, претпоставка за такву политику према албанском покрету била би одрицање од елементарних националних права српског народа у Старој Србији, прихватање неправедне и неосноване тезе да Стара Србија и није [или није више] српска него албанска земља. У основи Туцовићевих погледа лежи, заправо, та заблуда, то отписивање Косова. Корен je тога у сужавању идеје и историјске стварности српског националног и државног простора на Србију пре 1878, јер сe са жаљењем говори и о "најуривању" Албанаца из новоприпојених крајева у рату и по одлуци Берлинског конгреса.^[5] Туцовић не придаје одговарајући значај чињеници свога времена, а не само историје, да сe над српским народом у Турској спроводи терор и геноцид, да je инструменат тога терора и геноцида управо албански муслимански елеменат. О "продору Арбанаса на исток" он размишља као о једном "природном процесу"; за трагичне стране тога збивања, по њему, сноси одговорност искључиво "систем владавине у Турској", "општа анархија управе и незаштићеност раје". Стога свако писање о злочинима над српским народом он схвата као позив на шовинистичку мржњу. Историјска сведочанства о страдању српског народа или о присуству тог народа у Старој Србији за њега су, штавише, "злонамерна пропаганда увеличавања и неистине", коју спроводе "власнички кругови балканских државица", на основу "варварскога начела": "да су гробови и вешала већи учитељ од нових установа".^[6] Катастрофалне етничке поремећаје на читавом подручју српског народа, а посебно у Старој Србији, Туцовић je склон да објашњава као последицу "општега, утврђенога кретања српскога народа с југа на север",^[7] мада су та кретања била само вид једне присилне дијаспоре, а у случају Старе Србије нису толико ни важна, пошто су главни поремећаји наступили, као што сe зна, управо услед албанских насиља у току ХIХ века.

Поготову je неоснована аналогија коју изводи Димитрије Туцовић између српских захтева према Косову и мађарских према Војводини.^[8] Српски народ у Подунављу живи тамо још од средњег века; у XV веку je демографски обновљен и ојачан сеобама с једне и с друге стране Дунава; великом сеобом крајем , XVII века, којом je, уосталом, српски народ с Косова покренут само једним делом а не у највећој маси, разлио сe српски етнички елеменат по северној Угарској више него по територији касније Војводине. Нема, стога, никакве аналогије између косовске и војвођанске ситуације, па je и шпекулисање са Косовом - Војводином било историјски неосновано. Но, Туцовић има и овакав одговор: "Ако би, уосталом, стајало, да je српски елеменат просто на просто потиснут арбанаским, зар би то био први случај у историји да навала неких племена чвршће организације или других преимућстава потисне неки народ са његова огњишта?" - вели он, извлачећи при том још једну неумесну симетрију: "Зар словенска племена нису потисла староседеоце ових земаља средствима о којима историк нема ни мало лепо мишљење?"^[9]

Занимљиво je, да сe у брошури Димитрија Туцовића могу наћи аргументи аустријске пропаганде против Србије, међу којима и многа стварна преувеличавања, као на пример она о "свирепостима српске војске у источним крајевима",^[10] или интерпретација "арбанаске побуне" септембра 1913, која сe својим везивањем за српску окупацију и блокаду пијаца у длаку поклапа са аустријским званичним и пропагандним интерпретацијама.^[11] О српској војсци, поводом Старе Србије и Албаније, Туцовић говори као о "солдатески"; о ослобођењу Косова - као о "серији колонијалних борби", као о "машању туђе земље и туђе слободе", у коме су "некадашњи херолди националнога ослобођења понели заставу националнога поробљавања", итд.^[12] Његов je закључак зато сведен и једностран: "борба коју данас арбанаско племе води je природна, неизбежна историска борба за један друкчији политички живот него што га je имао под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора".^[13] Права перспектива je за њега "политичка и економска заједница свих народа на Балкану, не изузимајући ни Арбанасе, на основици пуне демократије и потпуне једнакости"^[14] , у ствари - социјалистичка балканска федерација.

Погледи српске социјалдемократије и посебно Димитрија Туцовића 1914. године крунишу сe, дакле, једном визијом социјалистичке заједнице, федерације или конфедерације балканских држава. У тој заједници Србија у сваком случају треба да сe задовољи границама из 1878. као својим дефинитивним државноправним и националним оквиром - поред Бугарске, Македоније, Црне Горе и најзад "уједињене" Албаније - "Велике Албаније", Албаније у "етничким границама", Албаније са Косовом.

¹ Историја срп. народа VI/,1 206 (Д. Ђорђевић).

² Историја срп. народа VI/1, 183-184 (Д. Ђорђевић).

³ Историја срп. народа VI/1, 190 (Д. Ђорђевић).

⁴ Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 3, 50, 54, 56.

⁵ Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 8, 42-43.

⁶ Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 11.

⁷ Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 8.

⁸ Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 8.

⁹ Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 8-9.

¹⁰ Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 97-98.

¹¹ Документи VI/3 356 (бр. 311) мишљење барона Макија исто и мишљење графа Берхтолда: бр. 407, стр. 433-434. Упор. и разговор са заступником министра иностраних дела Велике Британије сер E. Кроа: бр. 305, стр. 352-353 циркулар МИД Србије - бр. 337 стр. 376-379 бр. 372 стр. 406-407 итд.

¹² Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 79.

¹³ Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 117.

¹⁴ Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 118.

2. Политика КПЈ и Коминтерне према националном питању

Погледи српске социјалдемократије на албанско питање уграђени су у темеље Комунистичке партије Југославије од њеног оснивања 1919. У ствари, они први и примарни извори ставова ССДС дејствовали су и непосредно приликом одређивања политике уједињених партија према националном питању, али je туцовићевска формула добродошла као већ припремљен и разрађен став о једном специјалном питању у склопу општег националног проблема Југославије и Балкана.

Програм КПЈ усвојен на Другом [Вуковарском конгресу] 20-25. јуна 1920. у погледу крајњег политичког циља je веома јасан: "КПЈ изјављује да ће сe ради остварења ових својих задатака борити за следеће циљеве: 1. Совјетска република. [...] Совјетска Република Југославија треба да ступи у братски савез са свима суседним народима ради васпостављања совјетске федерације балканско-подунавских земаља, која ће бити саставни део међународне федерације совјетских република. Ова међународна федерација совјетских република ће створити општи Савез и трајан мир међу народима".^[1] У том тренутку, додуше, КПЈ стоји на почетној позицији о националном јединству Срба, Хрвата и Словенаца и прихвата Југославију као историјски оправдану и закониту творевину троплеменог народа, али све постојеће проблеме разрешава формулом "совјетске републике", како je то објашњавао хрватски комуниста Сима Миљуш: "Размотримо само око чега сe завађају буржоаске партије. Ту je питање монархије и републике, племенског сепаратизма, централизма, федерализам и аутономија, ми на сва та питања дајемо један одговор: Југословенска Социјалистичка Совјетска Република. Совјети су наша парола, они су синтеза централизма и децентрализма".^[2]

Подстицај за ревизију генералног става КПЈ према Југославији као држави дошао je у ствари из Москве преко тзв. "балканске федерације", где су главну реч имали бугарски комунисти [В. Коларов, Г. Димитров]. Југословени су први пут били критиковани због односа према националном питању 1922. године на Другој конференцији Балканске комунистичке федерације у Софији.^[3]

Од оснивања Треће комунистичке интернационале [Коминтерне, 1919] комунистичка партија Југославије je "секција Коминтерне", коју ставови Коминтерне политички обавезују.^[4] Отуда je политика Коминтерне била уопште пресудна за формулисање програма и ставова КПЈ према националном питању. Први конгрес Коминтерне, одржан марта 1919. године, закључио je да je југословенска држава настала "применом оружане силе"; према томе, на њу сe мора гледати као на продукт империјалистичког рата, а не као на природни исход борбе југословенских народа за ослобођење од туђинске власти и уједињење. Тај став je утицао на КПЈ, те je без обзира на првобитни позитиван однос према уједињењу југословенских народа звучао тада у њеним форумима и овај коминтерновски тон оцене о Југославији као "резултату великих ратова у Европи и на Балкану". На Другом конгресу Коминтерне, јуна 1920, истакнута je парола федерације као најбољег прелазног облика државног уређења вишенационалне државе "на путу од капитализма ка комунизму"; тај концепт je потом утицао на даљу дискусију у КПЈ о националном питању и уређењу, па чак и судбини југословенске државе. До заокрета долази децембра 1923, на Трећој земаљској конференцији КПЈ [одн. њене легалне експозитуре - Независне радничке партије Југославије, НРПЈ]. Резолуција конференције истиче да je основни узрок заоштравања националних супротности завојевачка колонијална политика српске буржоазије још пре првог светског рата у Македонији и против Албаније, и њена хегемонистичка политика у Држави СХС. Констатује сe, затим, да je "процес све дубљег националног разједињавања већ толико напредовао да сe држава Срба, Хрвата и Словенаца не може сматрати као хомогена национална држава с нешто националних мањина, него као држава у којој владајућа класа једне [српске] нације угњетава остале нације".^[5] Усвојена je, дакле, формула "великосрпског хегемонизма" као битне одреднице југословенске државе и националног питања у њој. У Резолуцији о македонском и тракијском питању прецизира се да "српска буржоазија спроводи у Македонији најоштрији терористички режим, уништава или гони на исељавање свесни део бугарског, турског и арнаутског становништва и доводи насељенике из других области Југославије на њихово место, она потлачује све несрпске народности".^[6] Резолуција о националном питању. донета на овој конференцији, истиче право народа на самоопредељење и отцепљење као начелну основу за решење националног питања. "КПЈ признаје сваком народу право на сувереност у одређивању својих односа, дакле и право на слободно отцепљивање и образовање своје посебне државе, односно на прикључење својој националној држави".^[7] Међутим, у даљем тумачењу овог става Партија je оставила себи одрешене руке за прагматичко опредељивање према овом начелу, тј. и за могућност да га у пракси не призна и не спроведе, имајући у виду друге и "више" државно-националне разлоге. Ако сe тај рани став КПЈ примени на питање албанске националне мањине, онда би та мањина имала право да сe "прикључи својој националној држави", тј. Албанији; но да ли ће то Партија у пракси заиста и остварити, зависи од многих других околности, које могу показати или да je таква "ампутација" само нова форма националног угњетавања, или да су "тешкоће отцепљења" непремостиве. Осећа сe у свему неко колебање.

То колебање ће пресећи Коминтерна, која на своме Петом конгресу јула 1924. усваја формулу разбијања југословенске државе. Резолуција КИ о националном питању у Југославији има и овакве ставове: "1. Југославија je многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који износи само 39% целокупног становништва Југославије. Остали народи који заједно претстављају огромну већину становништва, више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих сe води политика денационализације". Према томе, "3. Задатак КПЈ састоји сe у томе: да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима, а за самоопредељење народа, да потпомаже национални ослободилачки покрет, стално тежећи да извуче ове покрете испод утицаја буржоазије и да их повеже са општом борбом радних маса против буржоазије и капиталиста". Решење сe састоји у разбијању и ликвидацији, а не у преуређењу Југославије:

"7. [...] општа парола права народа на самоопредељење, коју истиче КПЈ, мора [сe] изразити у форми издвајања Хрватске, Словеније и Македоније, из састава Југославије и стварања од њих независних република".^[8] У визији Коминтерне тренутно сe није нашло и питање националних мањина, према томе ни албанске мањине и њеног издвајања из Југославије, али je начелна платформа за дезинтеграцију Југославије стварала основ и за то. Коминтерна je, дакле, ишла испред КПЈ у формулисању националног питања и решавања о судбини Југославије, у еволуцији од трпљења тога "плода империјалистичког рата" до одлуке да сe Југославија, једноставно, уништи и растури као држава.

Резолуцијом Коминтерне од јула 1924. у ствари je поништена одлука Треће земаљске конференције КПЈ од децембра 1923, недовољно доследна и оштра у односу на овакве погледе. Тиме je отворен веома сложен и доста дуг процес унутарпартијског објашњавања и разрачунавања фракција у КПЈ, који ће сe окончати тек 1928. на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену. Не улазећи сада у ове полемике,^[9] задржаћемо сe само на партијским документима који изражавају званичне ставове.

Већ 18. јула 1924. у Резолуцији Централног одбора НРПЈ о политичкој ситуацији и задацима партије истиче сe право самоопредељења свих нација Југославије, тј. њихово право на независност и слободу, а за њихов доцнији слободни споразум у Федерацији радничко-сељачких република Балкана. "Један од првих задатака у том правцу", каже сe у тој резолуцији, "јесте борба против српског шовинизма".^[10] У спору о националном питању избио је на површину и став [претежно српских комуниста] који борбу за самоопредељење у југословенским условима тумачи као својеврстан израз национализма и шовинизма. Централни одбор НРПЈ у Тезама о спору у Партији, од 18. јула 1924, протумачио je тај став партијске опозиције као "ублажење политичког става према угњетачкој политици великосрпске буржоазије и тенденцијама за издају права самоопредељења код буржоазије угњетаваних нација", те да "он објективно користи хегемонистичкој политици великосрпске буржоазије, том стубу балканске контрареволуције".^[11] Овде сe већ јасније помаља и прави мотив антијугословенске политике Коминтерне: Југославија je, захваљујући непомирљивој антисовјетској позицији водећих српских политичких кругова, поготову због прихватања и организовања белогардејске војне емиграције, оцењена као опасност за СССР и за перспективу бољшевичке револуције у југоисточној Европи; зато ју je требало уништити. У борби за усвајање и спровођење у живот нове политике у КПЈ употребљена je теза, а онда и етикета о великосрпском подтексту партијске опозиције, а самим тим, значи, и о њеном контрареволуционарном и антисовјетском опредељењу и дејству. Ставља сe знак једнакости између борбе против сваког сепаратизма и иредентизма, као "апстрактних и нереалних фраза", и парола великосрпске хегемонистичке буржоазије.^[12] Ту интерпретацију развија нарочито комунистичка омладина [СРОЈ] децембра 1924. Њени су ставови карактеристични за тон и смер потоњег опредељивања и за стил борбе у КПЈ око националног питања. Замера сe, пре свега, партијској опозицији [а то je, како смо већ споменули, била углавном опозиција српског крила КПЈ] што "не прави разлику између национализма угњетених нација и национализма угњетачких нација". Самим тим што критикује буржоаски национализам уопште опозиција "у ствари индиректно потпомаже хегемонистичку политику великосрпске буржоазије". Позивајући сe на Лењина, омладина истиче да je дужност пролетерске партије, у држави где постоји национално угњетавање, "потпомагати борбу угњетених нација за њихово ослобођење... а нe борити сe против буржоаског национализма уопште".^[13] Из тога проистиче очита дискриминација једног национализма за рачун других, који, зато што су "угњетени", имају право на подршку пролетерске партије. У југословенској ситуацији то je имало да значи, на пример, партијску подршку хрватком сепаратизму и усташама, или терористичкој борби ВМРО [врховиста], или "покрету" албанских качака. Тај став je донекле наметнут у Платформи споразума ЦО и опозиције, новембра 1924, али je потом одбачен у Пленуму ЦК КПЈ, у Резолуцији о националном питању: "3. Национално питање не може сe идентификовати са уставним питањем, јер сe тиме заступа одржање интегритета империјалистичких држава, што je у супротности са основним марксистичким ставом у националном питању: правом самоодређења народа до њиховог отцепљења, конституисања у засебне државе или присаједињења другим државама". Тиме je јасно истакнуто уверење Партије да je Југославија "империјалистичка држава": она je [према т. 4] "продукат светског империјалистичког рата, у којој сe као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале нације у Југославији", чиме je први пут децидирано окривљена читава српска н а ц и ј а, а не тек њена буржоазија и владајућа класа, као угњетачка. Најзад, "7. Равноправност нација je немогућа без признања права сваке нације на отцепљење. Ударајући гласом на ту чињеницу, Партија мора изобличавати као обману све фразе о националној равноправности и националном миру при одржању империјалистичке Југославије и при одржању економске хегемоније буржоазије које било нације".^[14] Одлука Земаљског већа НРПЈ [КПЈ] о спору у Партији у Резолуцији о националном питању, од 25. новембра 1924, сасвим je изричита у примени антијугословенске формуле: "Због свега тога дужност je Партије да са организацијама радних маса угњетених нација води заједничке отворене борбе за право на отцепљење, односно да помаже покрете угњетених нација у циљу формирања независних држава како Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, тако и ради ослобођења Албанаца".^[15] Први пут сe, дакле, као задатак КПЈ изричито формулише и борба за "ослобођење Албанаца", тј. за њихово отцепљење од Југославије и уједињење, разуме сe у перспективи једне нове, совјетске албанске републике.

Овим одлукама спор у КПЈ није решен. Опозиција на челу са Симом Марковићем оспоравала je тезу Коминтерне и бранила интегритет Југославије.^[16] Спор je пренет у Југословенску комисију Коминтерне, где сe ангажовао непосредно Стаљин [30. марта 1925] у критици гледишта Симе Марковића. Интересантно je Стаљиново гледиште: "У национални програм мора сe безусловно унети специјална тачка о праву нација на самоопредељење све до државног отцепљења. Jа сам већ напред рекао зашто сe у данашњим унутрашњим и међународним приликама без те тачке не може да буде". Међутим, став о томе, по Стаљину, треба да буде еластичан, да Партији оставља одрешене руке за сваку ситуацију. Он зато сматра да "у програму мора бити и специјална тачка о национално-територијалној аутономији за оне националности Југославије које неће сматрати за потребно да сe отцепе од Југославије". Разбијање Југославије по сваку цену налази сe у функцији совјетске револуције, но после победе совјетске револуције у Југославији "потпуно je могуће да извесне националности Југославије неће хтети да сe издвоје", па око тога потом гради целу једну конструкцију условног аутономизма, права да сe право користи или не искористи, права уместо дужности итд.^[17] Стаљин ће томе свему додати, крајем јуна 1925, да сe "данашње границе југословенске државе, које су сe формирале као последица ратова и насиља, не претварају у полазну тачку и закониту базу за решење националног питања", и да питање националног самоопредељења, "тј. корените промене граница Југославије" мора да буде "основа националног програма", а све то у зависности од "питања опште међународне ситуације", дакле сасвим прагматистички и подређено светским приликама и циљевима совјетске политике.^[18]

После спора у Југословенској комисији Пети проширени пленум Извршног комитета Коминтерне одржан о југословенском питању априла 1925. доноси резолуцију у којој налаже Комунистичкој партији Југославије да води одлучну и доследну борбу за право самоопредељења до отцепљења свих угњетених нација, при том прецизира да то значи: "дужност je комуниста, прво, да угњетавање потлачених нација од стране српских властодржаца најодлучније сузбију и друго, да сваки захтев тих нација за остварење свега онога што ограничава њихово право самоопредељења стварно потпомажу, бране и стално напред упућују. Тако, на пример, КПЈ може и мора да потпомаже захтеве разних угњетених нација за општинским самоуправама, за својим слободним школама и независним судовима, за покрајинским аутономијама итд. Али Партија треба при томе да стално наглашава половичност таквих мера", проширујући сваки захтев у паролу федеративног уједињења радничко-сељачких република на Балкану. Занимљиво je да у истој резолуцији Коминтерна изричито тражи од КПЈ да прави разлику између национализама, те да сe бори против српског национализма, а да подржава несрпске одн. противсрпске национализме, мада го зависи од "тактике комуниста разних нација". При томе, "никаква бојазан од распламсавања националних страсти не сме Партију да задржи од тога да у томе најважнијем питању свим својим силама апелира на масе. Буде ли сe она плашила пламених елемената националних покрета, она онда неће никада постати победоносни вођа великог револуционарног народног покрета, који ће у Југославији настати из револуционарне комбинације радничког, сељачког и национално-ослободилачког покрета".^[19] Ставови Коминтерне спроведени су већ на Трећем конгресу КПЈ у Бечу, јуна 1926: "српска нација" [дакле не српска буржоазија] je владајућа у Југославији, а њена буржоазија je завела у земљи империјалистички режим заснован на политици националног угњетавања и економског исцрпљивања несрпских нација; КПЈ сe најдоследније бори за неограничено право самоопредељења народа "до одцепљења од данашње државе", у перспективи Федерације радничко-сељачких република на Балкану.^[20]

Кључно место и дефинитивни заокрет ка политици ликвидације Југославије има Четврти конгрес КПЈ у Дрездену, октобра 1928. Концепт растурања Југославије разрађен je овде до појединости. Наведен je и главни мотив антијугословенског става: "настојање империјалистичких велесила да Балкан претворе у базу за контрареволуционарни рат против Совјетског Савеза". Настанак Југославије протумачен je као акт империјализма: "Већ самим стварањем државе СХС, створене су многобројне и дубоке супротности унутар државе СХС, које неизбежно воде у сусрет новоме рату и које сe могу решити само сломом те државне творевине. Док су при претварању предратне Србије у садању државу СХС победнички империјалисти Антанте оставили више стотина хиљада Словенаца и Хрвата под јармом италијанског империјализма, они су ставили под власт великосрпске буржоазије не само Словенце, Хрвате и до рата независне Црногорце и оставили под њеном влашћу 1913 године освојени највећи део Македоније, него су јој приклопили знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. На такав начин, као саставни део светског империјалистичког система, Сенжерменским, Тријанонским и Нејским мировним уговорима створени нови систем националног угњетавања у држави СХС створио je и нове супротности између државе СХС и њених суседа".^[21] Партија треба да концентрише борбу против главног непријатеља, "хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије". Претпоставка за то je борба Партије "у самој Србији, где јe база хегемонистичког режима"; борба треба да сe састоји у отвореном признавању "права на отцепљење и права на оружани устанак против националног угњетавања", а при том она и сама треба да указује систематску помоћ покретима угњетених нација. "Свако потцењивање дужности пролетеријата владајуће нације у борби против империјалистичког угњетачког режима и за право на отцепљење угњетених нација, потцењивање покрета угњетених нација, пасивност према њима или свођење тежишта критике не против угњетачког режима, него против вођства ВМРО или СДК, треба безусловно и до краја превладати".^[22] Тако ће сe КПЈ борити за независну Хрватску [Резолуција о привредном и политичком положају, VI в, З], Црну Гору ^[4], "независну и уједињену Македонију" ^[5], независну Словенију ^[8]; мађарској мањини ће сe дати право на отцепљење". Посебно су за нас важне одлуке и ставови поводом албанског питања. Полази сe од констатације да je "с империјалистичким уговорима о миру остала после рата и око трећина албанског народа под владавином великосрпске буржоазије, против којег она спроводи исти угњетачки режим као и у Македонији... Албански народ, капиталистички још не развијен, као у Албанији тако и у Југославији, може да сe ослободи и уједини само у наслону на радништво, сељаштво и остале покрете угњетених нација на Балкану, у масовној национално-револуционарној борби како против великосрпског, тако и против италијанског империјализма и домаће беговске контрареволуције".^[23] Партија зато "изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с Албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помажу борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију".^[24] Ослобођење Старе Србије и Македоније, када je реч о пределима настањеним албанском националном мањином, КПЈ посматра као "анексију албанских крајева у запоседнутој Македонији и на Косову", што je уз настојање великосрпске буржоазије да потчини "још и целу или барем северну Албанију, створило супротност са Албанијом"^[25]

У раздобљу од 1929. до 1933. године формирало сe у КПЈ мишљење о томе које области у Југославији треба да добију статус независних држава. Почело сe са Хрватском, Словенијом, Македонијом, Црном Гором, Босном и Херцеговином и војводином [1929]; Хрватском, Србијом, Словенијом, Македонијом, Црном Гором [1930]; Хрватском, Словенијом, Црном Гором, Македонијом [1931]; Србијом, Хрватском, Словенијом, Македонијом и Црном Гором, док je за Војводину речено -следеће: "Ми признајемо право на отцепљење окупираних мађарских крајева у Северној војводини" [1933]. ^[26] Правилно je примећено, међутим, да "ниједан партијски форум после Четвртог конгреса КПЈ није то питање посебно расправљао, па je скица будућих самосталних држава, која сe појављивала у лецима, прогласима, писмима, чланцима, више изражавала став аутора - писца летка или чланка него самог партијског форума".^[27] Са истим ставом наставља сe и 1934, јер Четврта земаљска конференција КПЈ у Акционом програму КП за село наглашава да "само Комунистичка партија... помаже свим снагама борбу за ослобођење потлачених нација, као и њихове национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову, и ВМРО [уједињена] у Македонији"; у том програму КП захтева, поред осталог, "прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова" те сe изјашњава "против служења у војсци Хрвата, Словенаца, Албанаца, Црногораца, Мађара, Нијемаца итд. изван њиховог завичаја".^[28]

Нов заокрет у националном питању учињен je 1936. године, под непосредним утицајем новог курса Коминтерне, курса "Народног фронта". На Седмом конгресу КИ, августа 1935, пред све већом ратном опасношћу и агресијом Хитлеровог фашизма и реваншизма, прокламована je парола уједињења свих антифашистичких, слободољубивих и прогресивних снага у свакој земљи ради одбране од фашизма и ради очувања мира.^[29] То je, у пракси, имало да значи тактички заокрет на политику одржавања и одбране Југославије, па сe сада КПЈ нашла у парадоксалној ситуацији да буде критикована због тога што сe доследно и дословно придржавала претходних одлука Коминтерне. Резолуција ЦК КПЈ о тактици и раду Партије, донета у лето 1936. на саветовању при ЦК КПЈ у Москви, одише таквом самокритиком. "Многе погрешке учинила je КПЈ у националном питању... До VII конгреса [КИ - Д. Б.], КПЈ je разумијевала и пропагирала паролу самоодређења, укључујући и отцјепљење, на потпуно секташки начин. Отцјепљење сe није сматрало правом потлачених народа, него условном потребом. О политичко-територијалној аутономији за народе који не желе отцијепљење није било ни говора". Ту сe ваља подсетити стаљинске прагматистичке тактике у националном питању, која je дошла до изражаја у Југословенској комисији КИ 1925. Па ни сада, ма колико крупан, заокрет није друго до промена тактике: "Промјена свјетског положаја која je наступила у посљедњим годинама, све већа агресивност фашистичких, империјалистичких земаља да националне покрете искористе за рат и за своје освајачке планове, потстакли су КПЈ да промијени тактику у националном питању а да тиме не напусти принцип права свију народа на самоодређење до отцјепљења". У духу народнофронтовског курса, "КПЈ иступа против разбијања садашњег државног подручја Југославије" [и то je та битна тактичка промена], "јер хоће да то преуређење државе постигне мирним путем, на основу националне равноправности. Код данашњих прилика покрет за отцјепљење потлачених народа ишао би на руку само фашистичким империјалистима и њиховим ратним циљевима". Зато сe сада Партија изјашњава против сепаратистичких покрета Хрватске [Павелић-Перчец] и Македоније [Иван Михајлов]. Партија сe даље правда: "КПЈ je покушала да промијени своју досадашњу криву тактику у националном питању. Али je она код тога учинила разне погрешке. Она je нову тактику у националном питању повезала са условом да сe најприје ликвидира данашњи режим. То je уствари значило продужење старе оријентације на отцјепљење".^[30] Очигледно, нови курс Коминтерне изазвао je у руководству КПЈ не мале тешкоће у преоријентацији, али je ипак тек уочи самог рата било јасно да КПЈ иде курсом одбране Југославије, што je дошло до изражаја у одлукама Пете земаљске конференције КПЈ, октобра 1940. Тиме je КПЈ у ствари ушла у процес еманципације од политике Коминтерне, што je наговештавало и могућност спора и сукоба са совјетским центром међународног радничког покрета, до чега je и дошло већ у току рата, а сасвим јавно и дефинитивно 1948.

КПЈ на Петој земаљској конференцији није одступила од начела темељне ревизије односа и уређења Југославије, од "борбе за равноправност и самоодређење"; она je сада само наступила против сепаратистичких покрета као демагошких, који иду на руку непријатељима југословенских народа и националних мањина. Тако сe за Албанце каже: "в. борба за слободу и равноправност арнаутских мањина на Косову, Метохији и Санџаку, а у исто вријеме и борба против талијанских агената који у тим крајевима настоје разним обећањима обманути угњетене Арнауте и изазвати ратни сукоб у том дијелу Југославије". Врло одлучно, па чак и истим језиком као 1934. и раније, Партија и 1940. године ставља у први план "борбу против колонизаторских метода српске буржоазије у тим областима и протјеривање свих оних колонизираних елемената, помоћу којих српска буржоазија угњетава македонски, арнаутски и друге народе".

¹ Ист. архив КПЈ II, 35.

² Д. Пешић, Југосл. комунисти, 42. Занимљиво je, међутим, да je међу словеначким комунистима била разрађенија визија те балканске одн. југословенске совјетске федерације. У коначном билансу федеративних јединица јављају сe следеће области као саставни делови "југословенске федерације": Словенија, Хрватска, Далмација, Босна, Војводина, Србија, Црна Гора, Македонија, Видинска Бугарска, Источна Бугарска, Јужна Бугарска, те "евентуално" Албанија (Д. Пешић, Југосл. комунисти, 41).

³ О томе: V Конгрес КПЈ. Извештаји. Реферати, Београд 1948, 35 (у главном реферату Јосипа Броза Тита).

⁴ Ист. архив КПЈ II, 133-141. Статут КПЈ донет 1926. у том погледу је веома јасан: КПЈ je секција КИ "и носи име: Комунистичка партија Југославије, секција Комунистичке Интернационале" (чл. 1; упор. и одредбе чл. 2, 33, 50 и 55). Упор. веома прегледно и добро излагање Д. Пешић на тему "Став КПЈ према југословенској држави 1919-1941 ", према изводу у "Политици" од 19. новембра 1983, у Културном додатку IV 222, под насловом Пут до самосталног опредељења - стр. 9).

⁵ Ист. архив КПЈ II, 69-70.

⁶ Ист. архив КПЈ II, 76. Формула тлачења несрпских народности, ипак, још није предвидела постојање македонске нације. него у Македонији види Бугаре, Турке и Арнауте.

⁷ Ист. архив КПЈ II, 70.

⁸ Ист. архив КПЈ II, 420-421. Према попису становништва од 1921, било je у Југославији 46,67% православних према 39,29% римокатолика и 11,22% муслимана; Србо-Хрвата je било 74,4%, Словенаца 8,5%, Арнаута 3,7% (око 440000): В. Манакин, Алманах Краљевине Југославије IV (1929-1931), Загреб 19322.

⁹ Прву озбиљну, исцрпну и критичку студију о томе објавила је Д. Пешић у нав. књизи, Југосл. комунисти и национално питање (1983).

¹⁰ Ист. архив КПЈ II, 310.

¹¹ Ист. архив КПЈ II, 316.

¹² Тако и у завршној речи Централног одбора НРПЈ о маскирању великосрпског социјал-империјализма: Ист. архив КПЈ II, 321.

¹³ Ист. архив КПЈ II, 327.

¹⁴ Ист. архив КПЈ II, 333.

¹⁵ Ист. архив КПЈ II, 339.

¹⁶ Д. Пешић, Југосл. комунисти, 226.

¹⁷ Ист. архив КПЈ II, 424.

¹⁸ Ист. архив КПЈ II, 429.

¹⁹ Ист. архив КПЈ II, 433, 436.

²⁰ Ист. архив КПЈ II, 111-112.

²¹ Ист. архив КПЈ II, 182.

²² Ист. архив КПЈ II, 162..

²³ Ист. архив КПЈ II,154.

²⁴ Ист. архив КПЈ II, 163.

²⁵ Ист. архив КПЈ II,183. Слично томе и ослобођење Бачке сe у овом документу посматра као анексија мађарске територије и денационализаторска политика великосрпске буржоазије у Сeверној војводини која je створила мађарску иреденту" Колико сe далеко ишло у практичном спровођењу у живот ове линије констатује Десанка Пешић најбоље сe види у томе што је КПЈ испољила некритичну наклоност и према најреакционарнијој антирежимској организацији"- усташкој јер je ова показала највиши степен одрицања југословенске државе и чак против ње водила оружане акције Отуда пропагандна подршка усташама за време њиховог покушаја побуне у Лици 1932 године (Д. Пешић, Југосл комунисти, 258).

²⁶ Д. Пешић, Југосл. комунисти, 259.

²⁷ Д. Пешић, Југосл. комунисти, 259.

²⁸ Ист. архив КПЈ II, 262, 265.

²⁹ Д. Пешић, Југосл. комунисти, 261.

³⁰ Ист. архив КПЈ II, 399-400.

³¹ V конгрес Комунистичке партије Југославије. Извештаји. Реферати. Београд 1948, 252.

3. КПЈ и Косово за време НОБ-а 1941-1945.

Рат и окупацију 1941. године Комунистичка партија Југославије je дочекала са јасно израженим ставом одбране Југославије, али и са још увек важећим наслеђем такве интерпретације националних односа у Југославији, по којој сe српска нација и њена буржоазија јављају као хегемон и угњетач, те ваља подржавати све покрете који иду ка ликвидацији великосрпске хегемоније. Важно je уочити да сe у односу на албанску мањину није изменио полазни став, став да су Косово и Метохија [па чак и Санџак] у ствари "албанска земља", те да je дужност КПЈ да помогне ослобођење албанске мањине, борећи сe само против фашистичке варијанте тог "ослобођења". Судар са масовним иредентистичким и шовинистичким расположењем албанске мањине у Југославији априла 1941. довео je зато организацију КПЈ на Косову у велике политичке, па и практичне неприлике.

Прва невоља с којом сe партијска организација у овој области сударала настала je управо због неприхватања југословенске одреднице покрета. Секретар Месног комитета КПЈ за Косовску Митровицу, Али Шукрија, вајка сe у писму Обласном комитету новембра 1941: "Мислили смо за 28. [новембар - национални празник Албаније - Д. Б.] да издамо један летак где ћемо објаснити о 28. новембру] и позвати народ у борбу против окупатора, разоткривајући га сасвим. Само потпис летка апсолутно немогуће да садржи реч Југославија, јер ћемо само изгубити а не добити шире масе. А бих ли je jа потписао", домишља сe Шукрија, "за М. К. комунистичке партије] на Косову и Метохији?"^[1] Годину дана касније ситуација није ништа друкчија. На проширеном састанку Обласног комитета КПЈ крајем децембра 1942. у селу Врелу речено je да шиптарске масе "не воле оно име Југославија [када сe потписују прогласи са Комунистичка партија Југославије] и да нема ефекта и боље би било када би сe друкче потписивало". У закључцима са тога састанка истакнуто je насупрот томе да je НОБ борба против окупатора и за национално ослобођење која сe мора проводити на револуционаран начин; КПЈ не може да призна фашистичко распарчавање Југославије; она je за револуционарно самоодређење ослобођених народа. Када буде истеран окупатор и уништене његове слуге, пред свим народима Југославије биће постављено да уреде живот онако како они хоће. Супротан став иде на руку окупатору.^[2]

Једну годину касније отишло сe већ доста далеко у попуштању албанском национализму. У резолуцији са новембарског Покрајинског саветовања КПЈ за Косово и Метохију 1943. промењено je име партијске организације - уместо српског "Метохија" стављено je албанско име "Дукађин", јер "народ" тако зове ову област,^[3] мада je то географско име знатно шире од Метохије, пошто обухвата и добар део северне Албаније с оне стране југословенске границе. Промена није безначајна, јер je везана и за формирање народноослободилачких одбора као органа нове народне власти, те сe управо тада закључило да сe предузме сазивање шире конференције ради стварања заједничког народноослободилачког одбора за читаво Косово и Дукађин.^[4] То je већ акт од извесног државноправног значаја, који сe мора посматрати и у политичкој генези будуће косовско-метохијске аутономије. Конференција je одржана, али не на југословенској територији него на државној територији Албаније, у селу Бујану,^[5] 31. децембра 1943. и 1-2. јануара 1944. У Зборнику докумената из HOP peчено je да je конференцији присуствовало 49 делегата из свих срезова Космета, осим из гњиланског, али то, изгледа, није сасвим тачно. "Ни срезови, ни поједини крајеви Области нису могли бити равномерно заступљени на тој конференцији", вели Павле Јовићевић, тада секретар OK КПЈ и један од организатора и учесника ове конференције, у свом сећању на те дане. По њему национални састав делегата није одговарао националном саставу становништва области. Тај састав je био двојако нарушен: конференцији су присуствовали као делегати и Албанци који нису били југословенски држављани нити су живели на југословенској територији - из краја у којем je одржана конференција, из оног дела Малесије који je припадао и припада Албанији. Од укупно 51 делегата - таквих je било 10 [један делегат je био из Плава, такође ван територије Косова и Метохије]; то значи да једна петина делегата није била са територије Косова и Метохије. Поред тога, од 51 делегата било je свега 7 Срба и Црногораца, што никако не одговара ондашњем националном саставу становништва области.^[6]

Закључци конференције донети су очигледно под утицајем једне албанске, у суштини иредентистичке концепције. Пошто je у преамбули истакнута народнофронтовска база ових одлука, констатовано je у тачки првој, под б.: "Први империјалистички рат завршио сe Версајским уговором, који je поред других неправди створио и Југославију да би задовољио великосрпску хегемонистичку клику на челу са краљем Александром. Тако створена Југославија, без питања и против воље народа, била je типична земља националног, политичког и економског угњетавања у Европи". То je скоро дословно поновљена формула Четвртог конгреса КПЈ из 1928, односно класична, али предфронтовска формула Коминтерне. Резолуција наставља у истом духу, прелазећи на питање албанске народности: "Шиптарски народ на Косову и Метохији, не само да je био политички, национално и економски угњетен, него и подвргнут физичком истребљењу. Одрицана су му сва национална права [немање школа на матерњем језику, спречавање културног, политичког и економског развитка]. Његови такозвани претставници били су верни агенти великосрпске хегемонистичке клике за пљачку и угњетавање. Врхунац економског искоришћавања била je аграрна реформа, која je имала за циљ: заоштравање мржње између Шиптара, Срба и Црногораца, да осиромаши Шиптаре до тог степена да буду принуђени да сe исељавају, да створи једно реакционарно упориште на Косову и Метохији, а да сe ослабе револуционарне снаге народних маса Црне Горе, дајући им земљу на Косову и Метохији. Шиптарски народ Косова и Метохије", наставља сe сада у духу ревидиране националне политике из 1936, "после капитулације Југославије као народ без довољно свести, којему je било догорело до ноката, био je готов да поздрави као пријатеља сваког оног ко би му променио оно стање. Чак и крволочни војници фашизма, који су били окрвавили руке крвљу народа Шипније", признаје сe у Резолуцији, "признавани су као спасиоци... Клика издајица користећи расположење шиптарских маса у току владавине великосрпских хегемониста, преварише шиптарски народ и не дадоше му да чује прави глас својих синова, да je фашизам заклети непријатељ сваког народа, па према томе и шиптарског". У завршном параграфу сe, после ове осуде фашистичке варијанте уједињења, ипак ставља у изглед једна друга, револуционарна варијанта уједињења са Албанијом, и дословно каже: "Косово и Метохија je крај који je насељен највећим делом шиптарским народом, а који као и увек, тако и данас - жели да сe уједини са Шипнијом [Албанијом -Д. Б.]. Према томе осећамо за дужност указати прави пут којим треба да пође шиптарски народ да би остварио своје тежње. Једини пут да се Шиптари Косова и Метохије уједине са Шипнијом јесте заједничка борба са осталим народима Југославије против окупатора и његових слугу. Јер je то једини пут да сe извојује слобода, када ће сви народи па и Шиптари бити у могућности да сe изјасне о својој судбини са правом на самоопредељење до отцепљења. Гаранција за ово јесте НОВЈ, као и НОВШ са којом je уско повезана. Поред овога за ово су гаранције нашли велики савезници: Совјетски Савез, Велика Британија и Америка [Атлантска повеља, Московска и Техеранска конференција]".^[7] Међу потписницима ове резолуције су Мехмед Хоџа, као председник НОО, Павле Јовићевић, као први, и Рифат Бериша, као други потпредседник, затим Џевдет Дода, Фадиљ Хоџа, Хајдар Души, Зећирија Реџа - чланови председништва, и низ осталих чланова [Имер Пуља, Џавид Ш. Нимани итд.].

Проглас Обласног НОО од 2. јануара 1944, издат са те конференције, поздравља одлуке АВНОЈ-а, које разуме тако да je "за увек сахрањена Версајска Југославија, земља националног, социјалног и политичког угњетавања". Шиптари сe позивају да ступе у заједничку борбу са Србима и Црногорцима против окупатора и њихових помагача, "јер само заједничка оружана борба противу окупатора и његових помагача јесте пут којим ћете доћи до слободе и права на самоопредељење и отцепљење", чиме сe Проглас у ствари везује за формулацију завршног параграфа тачке I Резолуције од 2. јануара 1944. године.^[8]

Делегати Косова и Метохије нису успели да сe пробију до Јајца и нису учествовали на Другом заседању АВНОЈ-а. Већ крајем јануара Покрајински комитет за Косово и "Дукађин" покушава да у контакту са ЦК КПЈ изађе из противречне ситуације у којој сe нашао после закључака Конференције у Бујану. "Ми увиђамо извесне пропусте, као и неке недостатке и грешке, али у ситуацији у којој смо били друкче сe није могло за сада поставити".^[9] Одговор ЦК КПЈ са критиком упућен je Обласном комитету тек 28. марта 1944, потписан од стране Милована Ђиласа. Критикује сe формирање Покрајинског комитета "зато што ваш крај није нека посебна компактна област"; није требало мењати назив Метохија у Дукађин, "из простог разлога што под Дукађин спадају и крајеви који прелазе преко бивше југословенске границе", но тај сe назив може задржати "ако народ... тај крај заиста тако зове". Не треба прелазити оквире Обласног комитета: не треба стварати Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења, него сe треба задржати на Обласном НОО. Опомиње сe да не сме да дође до неспоразума између Обласног комитета и албанских другова [тј. другова из Албаније - Д. Б.] "због разних разграничења и сл.", јер "то данас није важно"; главно je борба против окупатора. Критикују сe затим резолуција са саветовања на Шар-планини од 4-5. новембра 1943. и проглас поводом октобарске револуције због извесних "крупних политичких грешака, како секташког тако и опортунистичког карактера". Одлуке АВНОЈ-а омогућују право на самоопредељење, али су уперене против свих хегемониста, па и великоалбанаца; право на самоопредељење [не помиње сe и право на отцепљење!] може да сe стекне само борбом против немачког империјализма. Ратовати с Немцима против HOВ и ПОЈ и против албанског ослободилачког покрета а истовремено причати о "уједињењу" Албаније значи радити исто што и сви други квислинзи у Југославији, и посебно против независности и будућности албанског народа. "Данас сe, другови, ради не о томе да сe разграничи Албанија и Југославија - обе окупиране од Немаца - него да сe обе, оружаном борбом, ослободе од њих. Зато свако постављање питања разграничења, - уствари помаже Немцима да потстичу један народ против другог". Обрнуто, суседни мали народи, као на пример Албанци, могу да сe релативно лако ослободе у наслону на народе Југославије. Зато би данас било "из основа погрешно постављати или решавати ма каква спорна питања". Најзад, ЦК КПЈ сe овде изјашњава енергично против популарисања Балканског штаба, који "и не постоји" и чије би сe значење у пракси свело на то да "умањи значај нашег покрета, нашег Врховног штаба, а пред иностранством би изгледало као да сe ствара нека балканска "интернационала", што би реакција свих боја могла само да искористи за изолацију ослободилачких покрета".^[10] На формирању Балканског штаба, у духу будућег удруживања у Балканску федерацију, радио je Светозар Вукмановић Темпо у току лета 1943, али je цео тај подухват и договор ликвидиран после Титове интервенције од 21. септембра и октобра 1943. године.^[11] Критика ЦК КПЈ прихваћена je дословно од Обласног комитета, што сe види из директиве OK од 18. јуна 1944. године.^[12]

За разјашњење неких околности које су довеле до конференције у Бујану значајан je један ранији извештај Светозара Вукмановића Темпа Централном комитету КПЈ, од 8. августа 1943, о војно-политичкој ситуацији у југоисточној Србији, Македонији, Косову и Метохији, Грчкој и Албанији. Он вели да je априла 1943. наишао на Косову и Метохији "на заиста тешку ситуацију"; партијске организације су заузимале секташки став - но према коме: према националистичким албанским групама, "које су истина шовинистички расположене према Србима, али су истовремено непријатељски расположене према италијанском окупатору"; требало je, дакле успоставити сарадњу са албанским националистима, и то без обзира на њихову шовинистичку мржњу према српском народу. Међусобна мржња Шиптара и Срба, по Темпу, кочила je развитак НОБ-а, али je она последица како "дугогодишњег робовања под великосрпском реакцијом" [!], тако и досадашњег секташког рада OK и партијских организација. "Шиптарске масе у целини траже припојење Албанији", тврди Темпо, "и постоји реална опасност да те масе мобилише реакционарна шовинистичка групација из старе Албаније "Бали Комбтар". Вукмановић обавештава ЦК да ЦК КП Албаније и Миладин Поповић, делегат КПЈ у Албанији, предлажу да сe шиптарске масе ставе под команду једног шиптарског штаба на Космету, који би био под командом Главног штаба Албаније а српске масе под командом нашег Штаба. Миладин Поповић чак мисли да je потребно да сe Метохија и организационо-партијски уклопи у састав КП Албаније. Темпо признаје да би те мере заиста олакшале прикупљање албанских маса у НОБ, "али с друге стране ми бисмо изгубили много код српског народа", па зато тражи савет ЦК.^[13]

Оштру критику упутио je Обласном комитету Светозар Вукмановић у упутству од 2. октобра 1943, јер сe из материјала OK, по њему, види да они већ сада потпадају под утицај великоалбанске клике у погледу будућих граница између Југославије и Шипније. Он зато објашњава јасан став КПЈ: за заједничку борбу народа Космета и осталих народа Југославије; тим путем сви народи Космета извојеваће своју пуну националну слободу. "Што сe тиче питања будућих граница између Југославије и Шипније, то ће сe решавати у братској слози и сарадњи између Народно-ослободилачке војске Југославије и Већа народног ослобођења Југославије и Народно-ослободилачке војске Албаније и Већа народног ослобођења Албаније на основу права самоопредељења народа. Како ће сe вршити та разграничења то ће зависити од развоја политичке ситуације у Југославији и Албанији. А ми данас не смемо ништа одређено постављати по том питању". Исто тако изјашњава сe против опортунистичког третирања HOВ Косова и Метохије као неке засебне војске на равној нози са НОВЈ и НОВШ.^[14]

Најзад, још пре Другог заседања АВНОЈ-а, сам Тито упозорава Темпа у писму од 9. новембра 1943. да питање самоопредељења народа треба поставити тек после победе над Немачком и квислинзима. "Федерација балканских народа поставља сe сада за нас", вели Тито, "као агитациона парола. Неправилно je сада постављати и у Метохији прикључење Албанији, јер то значи јашити на репу албанске реакције и слабити фронт свих снага Метохије у борби против Хитлера као главног непријатеља на Балкану. Држите сe атлантске повеље и споразума у Москви".^[15]

Политичка историја народноослободилачког рата и револуције у Југославији свакако ће у будућим истраживањима доћи до тачних сазнања о току и разлозима коначног заокрета КПЈ на курс интегритета Југославије као државе и међународноправног субјекта. Према оном што сe до сада зна, јасно je да сe у раздобљу између Првог и Другог заседања АВНОЈ-а, тј. између новембра 1942. и новембра 1943. године одиграо низ догађаја који су Комунистичку партију Југославије довели у сукоб са линијом Коминтерне [укинуте 1943] односно СССР и Стаљина лично: у питању je процес еманципације КПЈ, која je своју нову и сигурну базу видела у Југославији као постојећем међународном субјекту, као држави која сe може револуционарно мењати управо под условом да сe сачува њен интегритет. Припрема Другог заседања АВНОЈ-а значила je разраду једне нове државноправне концепције будуће Југославије, али без тога да сe доведе у питање њен међународноправни континуитет. Стога je већ у том тренутку било неприхватљиво било какво издвајање или обећање издвајања, било какво прејудицирање "права на самоопредељење". Штавише, колико год сe у документима КПЈ од 1935. говорило о праву на отцепљење, у ратним документима ЦК КПЈ то сe право скоро не помиње, већ сe говори само о начелу самоопредељења, које ће сe кроз заједничку борбу консумирати у једној државној, мада федеративно преуређеној заједници. Додуше, у преамбули главне одлуке АВНОЈ-а о изградњи Југославије на федеративном принципу, од 29. и 30. новембра 1943, помиње сe "право сваког народа на самоопредељење, укључујући право на отцепљење или на уједињење са другим народима", али сe с позивом на истинску вољу свих народа Југославије, осведочену у току трогодишње заједничке народноослободилачке борбе, одлучује да сe сви народи удруже у федеративну заједницу Југославије. АВНОЈ зато наглашава већ у првој тачки да "народи Југославије никада нису признали и не признају раскомадање Југославије са стране фашистичких империјалиста", те да су "у заједничкој оружаној борби доказали своју чврсту вољу да остану и даље уједињени у Југославији"; та Југославија ће, наравно, бити изграђена на федеративном принципу, који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине" [т. 2]. Посебно сe наглашава да ће сe "националним мањинама у Југославији обезбедити сва национална права" [т. 4].^[16]

Одлуке Другог заседања АВНОЈ-а имале су да учине крај шпекулацијама око територијалног интегритета будуће Југославије, али тиме није искључено, у оквиру федеративног уређења земље, да многи захтеви "угњетених нација" буду коначно задовољени. Но значајно je што на Другом заседању АВНОЈ-а још није формулисана покрајинска односно обласна аутономија као елеменат федерације, чак ни у оквиру републике Србије. До тога ће доћи тек по завршеном рату.

¹ Zbornik 1/19, 28 (br. 3).

² Zbornik 1/19, 189-190 (Br. 32).

³ Zbornik 1/19, 310-323, особито 315 (br. 60).

⁴ Zbornik 1/19, 314 (br. 60).

⁵ На секцији "Проклетије" 1:100 000, то je село Буњај (siс) изнад реке Валбоне, око 10 км узводно од њеног ушћа у Дрим, крај места Кољгецај.

⁶ Интервју Павла Јовићевића објавили су В. Зечевић и M. Милошевић у НИН-у бр. 1719 од 11. децембра 1983. под насловом Злоупотреба једног ратног документа (стр 11-14).

⁷ Народни одбор Аутономне Косовско Метохијске области 1943-1953. Основни материјали са заседања, изд. Нар. одбора АКМО, Приштина 1955, 7-12; упор. Zbornik 1/19, 310-323 (br 60), 376-382 (br 80) - где je и напомена на стр. 377 о конференцији.

⁸ Zbornik 1/19, 376-382, посебно стр. 379-380.

⁹ Zbornik 1/19, 420-421 (br 93).

¹⁰ Zbornik 1/19, 461-466 (br. 104). У том писму je први пут речено да "Албанци могу носити албанску заставу, али с петокраком звездом" (стр. 465).

¹¹ С. Нешовић, Б. Петрановић, АВНОЈ. 392, нап. 10; упор. тамо, 385-386, 388; Zbornik II/10, 310: "Поручите на било који начин Темпу да не ствара Балкански штаб јер je то сад политички неправилно".

¹² Zbornik 1/19, 577-580 (br. 143). За однос према резолуцији ПК одн. Обласног НОО у Бујану карактеристична je и критика коју je политички комесар Прве косовско-метохијске бригаде, Мита Миљковић, упутио 26, јула 1944. секретару Обласног комитета. Он мисли да формулације у резолуцији постављају могућност отцепљења Косова и Метохије од Југославије, а истицање те могућности данас (1944 - Д. Б.), посматране са становишта данашњег развитка снага у једној и другој земљи и перспектива даљег развитка борбе, значи грешку. Миљковић примећује да нигде у резолуцији није одлучно формулисано да Космет треба да остане у оквиру федеративне Југославије. "Ово моје мишљење произишло je", каже он, "из писма друга Тита Ц(ентралном) К(омитету) Албаније по питању дискусије око границе (т. да ли Космет да буде под Г(лавним) Ш(табом) А(лбаније), где je друг Тито подвукао да великошиптарска реакција тежи да Косово одвоји од Југославије због плашње за своје себичне интересе и да онај ко ма чим одвраћа Космет од данашње Југославије навија воду на млин великошиптарске реакције" Zbornik 1/19, 599-600, (br. 152).

¹³ Zbornik II/10, 143-165 (br. 65).

¹⁴ Zbornik II /10, 339-341 (br 161).

¹⁵ Zbornik II /11, 41-42 (br 23). Темпово упутство на основу тога Zbornik II /11, 127-128 (br 71), упор. и Титово писмо Темпу од 6. ХII 1943, Zbornik II /11, 196-198 (br. 104), где je Тито одлучно против пароле о присаједињењу Косова и Метохије Албанији у том тренутку ( "данас") коју пред лаже Миладин Поповић делегат КПЈ и против става о команди албанског Главног штаба над Метохијом. Поводом свега тога (Македонија Косово итд.) Тито истиче да наша актуелна парола не може бити ни балканска федерација а ни уједињење с Бугарима, иако ми опште пропагандно постављамо и истичемо жељу народа Југославије да Бугари ступе с њима у једну јединствену будућу федеративну заједницу, а говоримо опште пропагандно и о братству и јединству народа Балкана". Тито препоручује да сe мотри на међународну ситуацију и право значење комбинација о разним федерацијама те да сe строго придржава наших парола и ставова, а да сe не упушта у крупне и апстрактне комбинације (Zbornik II /11, 198).

¹⁶ С. Нешовић - Б. Петрановић, АВНОЈ, 452-153.

4. Југословенско-албански односи и питање Косова у светлу политике КПЈ према КПА 1939-1948.

Питање Косова и Метохије односно укупан проблем положаја албанске мањине у Југославији и њених перспектива на ширем плану мора сe посматрати и у склопу балканске политике Коминтерне [бар до укидања ове организације 1943], и у светлу политике и дејства КПЈ на интернационалном плану.

Нема никакве сумње у то да je КПЈ пружила суштинску помоћ у стварању КП Албаније.^[1] Фракцијски разједињене групе и ћелије албанских комуниста распустила je Коминтерна 1937, али до реорганизације и сређивања прилика није дошло ни после тога. Иницијативу за нов покушај организовања партије у Албанији има ЦК КПЈ 1939. године, који успоставља везу са албанским комунистима преко секретара Обласног комитета за Косово и Метохију, Миладина Поповића. Веза je прекинута хапшењем Поповића, али je обновљена 1941. иницијативом једне скадарске групе [Фадиљ Хоџа]. У Албанији потом раде заједно Душан Мугоша и Миладин Поповић, са овлашћењима делегата КПЈ. Албанска партија je формирана на конференцији у Тирани 8. новембра 1941. У резолуцији je истакнут задатак КПА "да развијемо љубав и борбену сарадњу са свим народима Балкана, а поготову с народима: српским, грчким, црногорским и македонским, који сe херојски боре за своје национално ослобођење".^[2] Партијска организација сe консолидује у току зиме 1941/42, а припрема сe и започиње оружана борба против италијанског окупатора. Делегати КПЈ успостављају везу са Централним комитетом тек августа 1942, када сe Душан Мугоша пробио до слободне територије у Гламочу. Тада je од Коминтерне затражено и добијено признање КПА и одобрење за сазив Прве земаљске конференције КПА. Tа конференција je одржана у селу Лабинот крај Елбасана 17-22. марта 1943. Делегација КПЈ на тој конференцији донела je албанском руководству Титово писмо [22. септембра 1942] са инструкцијама Коминтерне и другим саветима за организовање и чишћење партијских редова. Одлучено je да сe створи HOВ Албаније, а као инструктор je у Албанију ради тога упућен Светозар Вукмановић Темпо у лето 1943.

То je, иначе, време великих распри о националном програму и карактеру народноослободилачке борбе и политике КПА у томе. Један од проблема са којима су сe посебно југословенски делегати и политички и војни инструктори у Албанији морали носити био je и став албанских комуниста према идеји "етничке Албаније". Како вели Дедијер, поједина су руководства комунистичких група у неку руку чак и одобравала окупацију Југославије и Грчке, надајући сe да ће им Хитлер и Мусолини створити "Велику Албанију", у коју треба да уђу Косово и Метохија и Ћамерија.^[3] На првој конференцији КПА [1941] тај став je осуђен као шовинистички, али тиме проблем генералне линије КПА у националном питању уопште није скинут с дневног реда. Штавише, Главни НОО Албаније, формиран на конференцији у Пези септембра 1942. по моделу народне власти која je настајала у југословенској револуцији, у настојању да постигне општи фронт националних снага за борбу против окупатора, улази у преговоре са националистичким и углавном прозападним [англофилским] "Бали Комбтаром" [Националним фронтом]. На конференцији у Муки 1-2. августа 1943, значи у јеку организовања народне власти и HOВ Албаније, такорећи на очи југословенских делегата, постигнут je споразум са балистима: формиран je заједнички "Одбор националног спаса", коме сe дају све компетенције за руковођење народноослободилачким покретом, усвајају сe националистичке пароле и симболи, а што je најважније - прихвата сe парола "етничке Албаније", у коју улази и Косово.^[4] Важно je нагласити да су на конференцији у Муки учествовали и чланови ЦК КПА и делегати односно чланови Главног НОО Албаније, чиме je дошла до изражаја несумњиво националистичка струја у албанској партији, спремност да сe народни фронт борбе против окупатора гради на класичним циљевима и паролама националистичког програма великоалбанског хегемонизма. На оштру и тада ефикасну реакцију делегата КПЈ није требало дуго чекати: непосредно после Муке сазвана je друга конференција Главног НОО, у Лабиноту, на којој je заузет негативан став према "Бали Комбтару".

Сва ова збивања у албанској партији одражавала су сe и на ситуацији Косова и Метохије, у раду партијских организација и читавог НОП-а међу Албанцима на територији Југославије. Одјек тога колебања, али и прикривене доминације великоалбанског национализма у КПА и руководству НОВА, може сe, а како нама изгледа, и мора видети у политичкој платформи оснивачке конференције Обласног [Покрајинског] НОО Косова и "Дукађина" у Бујану око Нове 1944. године, о којој je већ било речи. Још више од тога: предлози да сe албанске [шиптарске] партизанске јединице на Косову и Метохији подреде команди Главног штаба НОВА, о чему сe расправљало све до лета 1944, показују да сe албанска партија у ствари никада није одрекла извесних претензија према Косову и другим територијама са албанском националном мањином у Југославији, те да je парола "етничке Албаније" само привремено и привидно, а очигледно и под притиском сарадње са КПЈ и НОВЈ, потиснута у задњи план.^[5]

Упоредо с тим су у току 1944. године текле и организационе мере ради конституисања нове власти и државе у Албанији, по моделу оствареном пре тога у Југославији. Први Антифашистички конгрес у Пермету 24. маја 1944, на коме су сe скупили делегати из целе земље, формирао je Антифашистичко веће народног ослобођења Албаније [АВНОА], као врховно законодавно и извршно тело земље, а поред тога одлучио да сe краљу Зогу забрани повратак у Албанију, да сe пониште уговори и споразуми албанских влада пре 1939, те да сe не призна влада која би евентуално била формирана ван Албаније или на територији Албаније. АВНОА и HO одбори проглашени су за једину власт у земљи. Све су те одлуке потврђене на првом заседању АВНОА одмах у наставку конгреса. АВНОА сe обратио и Титу, телеграмом у коме je речено да je борба народа Југославије "гарантира братства балканских народа и остварења идеје балканске конфедерације".^[6] Друго заседање АВНОА у Берату, 20. октобра 1944, прогласило je Национални комитет привременом демократском владом Албаније, на сугестију Јосипа Броза Тита.

Очигледно je да je КПЈ одиграла важну улогу у стварању КПА, у организовању НОП-а Албаније, у формирању и конституисању органа нове власти и државноправног лика нове државе. У завршним операцијама на територији Југославије, потом, углавном на иницијативу Врховног штаба НОВЈ, учествовале су и две дивизије НОВА [Пета и Шеста]. Оперисале су у долини Лима и у Санџаку, у борбама за Вишеград и Добрун, односно на Косову и Метохији - у борбама за ослобођење Призрена и Ђаковице.^[7]

Још крајем 1943, вероватно у новембру, ЦК КПЈ упутио je писмо албанској партији као одговор на питања која су сe тицала будућности Косова и Метохије. Ту je изречена оштра оцена да "постављати данас питање присаједињења" иде на руку реакцији и окупатору. "Само оружана борба против окупатора може јасно показати што ко хоће и исковати стварну демократију и братство народа, а није ни потребно наглашавати да између нас и демократске антиимперијалистичке Албаније то питање не може бити проблем... Нова Југославија која настаје биће земља слободних народа, па према томе у њој неће бити места националном угњетавању ни албанских мањина".^[8] Пада у очи да писмо ЦК КПЈ говори о албанским мањинама, за које неће бити националног угњетавања, али у новој Југославији, што имплицитно значи одбијање сваког разговора о промени територијалног статуса области настањених Албанцима у Југославији и довођење у питање територијалног интегритета будуће, социјалистичке Југославије. Тај став, са којим смо сe упознали и у низу других докумената којима сe реагује на колебљиво држање косовских комуниста у току 1943. и 1944, налази сe на линији конституисања Југославије као државе која чува свој државноправни континуитет, поред осталог, и чувањем свога територијалног интегритета. Питање албанске мањине je, значи, и у овом документу постављено као унутрашње питање Југославије.

Из неких наведених докумената КПА и АВНОА, међутим може сe на страни КПА наслутити и једна супротна линија: ишчекивање да ће албанско-југословенски односи бити разрешени у склопу једне социјалистичке балканске конфедерације. Тако сe, на пример, и у поруци Врховног штаба НОВА [са потписом Енвера Хоџе] врховном команданту НОВЈ, Јосипу Брозу Титу, априла 1944, упућеној по Миладину Поповићу, подсећа на јединство албанског и југословенских народа у борби "за стварање новог, демократског и федеративног Балкана", а Титу сe жели дуг живот "на срећу и част народа Југославије и свих народа Балкана".^[9] Занимљиво je, ипак, да сe у одговору од 10. септембра 1944. Тито ограничава на констатацију да су заједничком борбом "ударени чврсти темељи будућем узајамном животу наших народа", што je без сумње далеко мање одређена формула. То сe сасвим добро објашњава Титовом негативном реакцијом на формирање Балканског штаба, о чему je већ било речи, где je изричито речено да сe Балканском федерацијом оперише само као пропагандном и агитационом паролом. Све комбинације око Балканске федерације, видеће сe то убрзо после рата, и тако ће сe разбити на различитом приступу балканских комуниста том питању, а највише на Стаљиновим погледима, резервама, па и противљењу таквом уједињењу балканских народа у коме би доминирала југословенска Партија, већ довољно еманципована и отуђена од ауторитета стаљинске политичке воље.

Данас je још врло тешко тврдити, ако сe на ствари гледа са одговорношћу историчара, са каквом je коначном концепцијом КПЈ градила међусобне односе са КПА и новом албанском државом, како у ратном тако и у послератном раздобљу. Организација албанске државе, политичке и економске везе које су сe после рата успостављале, њихов тип и обим и изузетно тесна сарадња двеју армија [при чему je албанска армија усвојила чак и формацију ЈНА] - стварали су начелну и практичну могућност политичке интеграције двеју држава. Да ли je та могућност, како je видимо сада, са размаком од скоро четири деценије, била уједно стварни политички курс једне или обеју партија - отворено je питање, на које, у недостатку архивских докумената, ми не умемо и не можемо да одговоримо. Ситуација грађанског рата у Грчкој [1946-1949] и непосредне претње Албанији са те стране, при чему не треба заборавити ни отворене територијалне аспирације Грчке према северном Епиру на Париској мировној конференцији [1946] и после тога, стварали су и посебну погодност за разне комбинације о приближавању или можда чак и уједињавању двеју земаља. Не може сe искључити ни предвиђање евентуалног непријатељског држања Албаније у предстојећој конфронтацији са Коминформом односно СССР-ом, па ни идеја да сe подржавањем интеграционих процеса осујети претварање Албаније у извор смутњи и терористичке активности у Југославији. У сваком случају, 1. јула 1946. године закључен je Уговор о пријатељству и сарадњи између ФНРЈ и Албаније, који je раскинут 1948 једностраним актом Албаније, после Резолуције Информ-бироа и заузимања непријатељског, агресивног и иредентистичког курса од стране HP Албаније према Југославији.

Поводом тога уговора постоји и једна прича Енвера Хоџе, у његовим Успоменама, објављеним у Тирани 1979, о наводном разговору са Титом о будућности Албанаца у Југославији. Хоџа je приликом своје посете Београду и потписивања Уговора 1946. године поставио Титу питање о Косову, формулишући албански став на следећи начин: "Косово и друге области албанског становништва у Југославији су албанске територије које су велике силе неправедно отргле [arraсhеs]. Сада, када су наше две земље социјалистичке, створени су услови да сe овај проблем праведно реши". На овај захтев Енвера Хоџе Тито je, како Хоџа тврди, одговорио: "Слажем сe, то je и наша жеља [souhait], али у овом тренутку ми не можемо ништа да учинимо у том смислу, јер то Срби не би схватили [сar les Serbes ne le сomprendraient pas]". Хоџа je на то закључио: "Ако то не схватају данас, схватиће сутра".^[10] Веома je тешко усвојити ово позно казивање о једном разговору у четири ока, као доказ о стварном Титовом мишљењу и изјави коју би он дао као државник и председник Владе ФНРЈ и генерални секретар КПЈ, поготову што je Титов наводни одговор формулисан као "жеља" која сe не може спровести "у овом тренутку" због тога што то српски народ не би могао да схвати. Чак и када би то све било тачно, значило би само да je Хоџина "иницијатива" у ствари на дипломатски начин одбијена. Међутим, ако су Титове речи под знаком питања, јер не можемо бити сигурни да ли их je уопште изговорио, није под знаком питања Хоџин политички став поводом Косова, и није без значаја што тај став кореспондира, како сe могло видети из бројних ранијих навода, са неким од главних докумената КПЈ о националном питању и конкретно о питању албанских мањина у Југославији - додуше свагда из раздобља коминтерновског курса пре 1935; КПА je очигледно рачунала на старе политичке обавезе. Посебно je питање колико je у томе могла да има одзива у КПЈ, која je у раздобљу од 1941. до 1945. прошла прву и пресудну етапу свог осамостаљења. Фактор који je давао неког основа за великоалбанске наде и комбинације могао je да буде само неизмењени негативан однос КПЈ према српском национализму, однос који je дошао до изражаја, поред осталог, и у конституисању косовско-метохијске аутономије.

¹ V. Dedijer, Jugosl.- alb. odnosi, за приказ историјата односа двеју партија користимо сe овом Дедијеровом књигом.

² V. Dedijer, Jugosl.- alb. odnosi, 17.

³ V. Dedijer, Jugosl. - alb. odnosi, 52.

⁴ V. Dedijer, Jugosl. - alb. odnosi, 80-89, 106-107.

⁵ Уз тај предлог ишли су и предлози да сe Метохија организационо припоји КП Албаније а те предлоге као и онаj о проширењу компетенција албанског Главног штаба, подржавао је чак и деле гат КПЈ у Албанији Миладин Поповић Zbornik II /10, 154-155 (br. 65).

⁶ V. Dedijer, Jugosl. - alb. odnosi, 94.

⁷ V. Dedijer Jugosl.- alb. odnosi, 78-79.

⁸ V. Dedijer, Jugosl.- alb. odnosi, 126-127.

⁹ V. Dedijer, Jugosl - alb. odnosi, 71.

¹⁰ Enver Hoxha, Aveс Staline Souvenirs, Tirana 1979, 146-147.

5. Постанак и развој косовске аутономије

На Другом заседању АВНОЈ-а питање аутономије у будућем југословенском федерализму није уопште ни поменуто. У одлуци о изградњи Југославије на федеративном принципу назначују сe федералне јединице које безусловно треба да постоје: Србија, Хрватска, Словенија, Македонија, Црна Гора и Босна и Херцеговина; том начелном одлуком, ипак, није прејудициран будући устав. Ту сe ништа не говори о аутономним јединицама, из чега правни историчари закључују да сe ово питање хтело решити тек после рата.^[1] За националне мањине Одлука установљава и "сва национална права", под којим сe подразумевају и сва политичка, а не само културна права мањине. Но у сваком случају, већ самим изразом "национална мањина" Одлука je утврђивала да сe може говорити само о правима мањине, те да сe ова права битно разликује, и по врсти и по обиму, од права већинских нација које чине југословенску државу и које су побројане у т. 2. Одлуке Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци. Главно ограничење je у томе да "мањина не може да сe издвоје, да изграђује сама своју државу и друштвени систем, јер би тиме онемогућила права већинских нација" ^[2] Другим речима, мањина нема, нити у духу генералних политичких и правних одлука АВНОЈ-а може да има атрибуте државности - из чега би сe, даље, могао извући закључак да она не може конституисати ни југословенску државност, југословенску федерацију. Одлука АВНОЈ-а у сваком случају не конституише нити право мањине [према томе - ни албанске националне мањине] на отцепљење и присаједињење својој националној држави [у случају Албанаца - Албанији], нити говори о аутономији као уставно правном облику остваривања заједничких националних права.

Постанак аутономних јединица у Србији, као једној од република југословенске федерације, мора сe посматрати у светлу политике КПЈ према националном питању како сe ова изграђивала и формулисала пре и за време рата, у перспективи освајања власти и у ситуацији када сe та перспектива почела претварати у стварност. Није, међутим, извесно да је чак ни у време Другог заседања АВНОЈ-а 1943. године било до краја разрађено решење националног питања у своме државноправном аспекту. Говори сe, углавном, о два аспекта националног питања на плану државног права: један сe тиче међусобног односа и државноправног положаја "главних" народа, који и конституишу нову државу, а други сe односи на положај националних мањина. У првом случају, полазећи од начела суверености свакога народа посебно, државна je заједница створена када сe на то гледа са становишта уставног права путем добровољног уједињења суверених и равноправних народа, са свим атрибутима државности, при чему су сe узеле у обзир и неке историјске специфичности приликом формирања једне "вишенационалне" федералне јединице - Босне и Херцеговини. Што сe тиче националних мањина, ствар je далеко сложенија, јер сe у начелу могло поступити двојако: њихов статус сe могао регулисати уставом и посебним законима у оквиру концепта суверености грађанских права, без територијалног артикулисања политичких права мањине, а могао сe замислити и као територијално конституисање у аутономијама било ког ступња и типа, но свагда - с обзиром на генералну, начелну одлуку АВНОЈ-а - са својом пуном политичком садржином. У том случају сe могло размишљати о томе које мањине и на којим територијама улазе у обзир за аутономно формирање, што je већ ствар превасходно политичких погледа и одлука. Судбина немачке мањине, до рата најбројније, решена je њеним развлашћењем и исељењем у Немачку по завршеном другом светском рату, при чему сe пошло од констатације да сe та мањина, укључена у антијугословенску делатност пре рата и у окупаторски апарат за време рата, понела према овој држави нелојално; исту судбину доживели су Немци и у неким другим земљама Европе [Пољска, Чехословачка], а те су мере и међународноправно санкционисане.^[3] Судбина мађарске и албанске мањине решавала сe на сасвим други начин. Пре свега, имала сe у виду перспектива политичког зближавања са матичним државама ових народности - Мађарском и Албанијом, у оквиру нове породице социјалистичких земаља, па стварни однос ових мањина према југословенској држави у рату 1941-1945. и њихово одређено ангажовање у систему окупације и дезинтеграције државе југословенских народа, нису узети у обзир приликом уређивања њиховог правног положаја у новој Југославији. Тако су за остваривање свих права ових националних мањина одабране политичко-територијалне аутономије: Војводина - углавном с обзиром на мађарску мањину у Бачкој [мада je то подручје веома хетерогена заједница многих народности] и с позивом на неке историјске околности, а Косово и Метохија - због албанске мањине.

У нашој правној литератури понуђено je објашњење да су "унутрашња национална сложеност и нарочито постојање националних мањина претстављали основне узроке за формирање аутономних јединица", а да поред тога "извесни историски разлози и економско-културне особености [нарочито у погледу Војводине] и доследна интернационалистичка идеологија друштвених снага које су носиле социјалистичку револуцију и градиле Југославију као савезну државу, претстављају друге факторе који су определили аутономни положај Покрајине Војводине и Косовско метохиске области".^[4] Томе сe објашњењу може много штошта приговорити. На пример, ако сe за албанску мањину већ хтела територијално-политичка аутономија, зашто je та аутономија организована само на подручју Косова и Метохије, а не и на подручју Македоније или Црне Горе, где ова мањина такође настањује одређене области као компактна етничка маса? Зашто су ове две аутономије успостављене само на подручју републике Србије, и да ли сe објашњење овога правног и политичког феномена може свести само на тврдњу да аутономне јединице постоје у југословенској федерацији само тамо где je за то било "објективних политичко-националних основа, а то je само на територији Народне Републике Србије"?^[5] И које су то "објективне политичко-националне основе"? Очигледно je да за потпуно историјско објашњење постанка војвођанске и косовске аутономије није довољно неколико општих правно-политичких формулација, већ сe морају узети у обзир многи чиниоци политике КПЈ према националном питању и посебно према Србији, њеном дотадашњем историјском развоју и државноправном статусу. У решавању националног питања Југославије имала je кључно место теза о "великосрпском хегемонизму", па je главни политички напор КПЈ био усмерен ка томе да сe отклоне све претпоставке на којима je почивала или би могла почивати водећа улога Србије у југословенској државној заједници. Може сe, дакле, постанак аутономија у Југославији посматрати и у том аспекту: не с обзиром на потребу да сe оствари право националних мањина на политичку егзистенцију у новој држави, већ с обзиром на потребу да сe елиминише свака могућност васпостављања Србије у њеном ранијем политичком концепту. Аутономијама сe решавало, на неки начин, "српско питање", а не питање националних мањина. Уосталом, без обзира на појединости правне процедуре, аутономије нису искључиво "унутрашње" уставноправно и политичко питање републике Србије, већ су оне створене и развијене на општем југословенском плану. Оне "нису креација Народне Републике Србије и њеног аутономног уставног права", већ су од самог почетка представљале категорију општег уставног права Југославије, јер их предвиђа и гарантује савезни устав.^[6]

Процедурални пут да сe дође до аутономних јединица у нашем уставном поретку водио je, разумљиво, преко највиших органа Србије: прве, мада привремене одлуке донете су у том смислу на Првом ванредном заседању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије [АСНОС], 7. априла 1945, пред сам крај рата. Тада je решавано питање Санџака, Војводине и Косова и Метохије. Привремени аутономни статус Санџака у смислу одлуке АВНО Санџака од 29. марта 1945. имао je да сe реши поделом ове територије између Србије и Црне Горе. Прихваћени су и предлози Главног НОО Војводине да сe Војводина као аутономна јединица прикључи Србији, и Обласног НОО Косова и Метохије - за прикључење Космета такође као аутономне јединице. Коначно решење имао je да донесе АВНОЈ.^[7] То je учињено на Трећем заседању АВНОЈ-а, 7. августа 1945. Hа том заседању je АВНОЈ наставио рад као Привремена народна скупштина [10-26. августа 1945].^[8] Томе je непосредно претходила одлука Обласне народне скупштине Косова и Метохије од 9. јула 1945. Tа одлука, која сe у правном и политичком погледу мора посматрати као примарни акт конституисања Косова и Метохије као области федералне јединице Србије, гласи: "Обласна народна скупштина Косова и Метохије једнодушно изјављује да становништво ове области, исто као и сви народи Југославије, није никада признало раскомадање своје области извршено од окупатора, нити раскомадање Југославије, те даје израза жељи целокупног становништва области да ова буде прикључена федералној Србији као њен саставни део. Народ ове области уверен je да ће у народној влади Србије наћи пуну заштиту, те да ће од народне власти целе Југославије бити свесрдно помогнут у свом политичком, националном, eKOhtoMСKOM и културном подизању, а претставници области у Народној скупштини Србије и АВНОЈ-а допринеће свим својим силама изградњи демократске Србије и Демократске Федеративне Републике Југославије".^[9]

Правни, а можда још више политички историчари мораће да разјасне извесну противречност овог акта са становишта државног права - када сe има у виду основни став о континуитету Југославије као државе и као међународног субјекта чији интегритет није могао бити доведен у питање. Темељи унутрашњег уређења нове Југославије постављени су у Одлуци АВНОЈ-а из 1943, којом je, поред осталих федералних јединица, предвиђена и Србија. Према томе,'самоопредељење народа Југославије и њихова воља да сe удруже изражена je у Јајцу на веома карактеристичан начин: не као одлука ових народа да сe удруже, већ као одлука да не признају своје раздруживање у виду "раскомадања Југославије са стране фашистичких империјалиста" те да "остану и даље уједињени у Југославији".^[10] Према томе, није било места никаквим одлукама о "прикључењу", поготову ако сe непризнавање "раскомадања" ставља у њихов темељ - како je то и учињено у одлуци Обласне народне скупштине Косова и Метохије. Није та област никада легално била одвојена од Србије [односно у државно-правном континуитету - од Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, и потом Државе СХС и Краљевине Југославије] да би уопште могла сада да сe "прикључује". Ова противречна формулација, по нашем мишљењу, бременита je многим и далекосежним правно-политичким компликацијама у тумачењу статуса аутономне јединице управо у односу на Србију као федералну јединицу; не може сe спорити да сe бар у извесној интерпретацији тог документа не могу истаћи елементи сопствене државности Косова и Метохије, макар једнога заметка сопственог суверенитета. То целом односу даје обележје правне "двосмислености".

Први Устав ФНРЈ од 31. јануара 1946. одредио je статус косовске аутономне јединице као аутономне области HP Србије, имајући у виду све претходне одлуке. Одлукама Трећег заседања АВНОЈ-а уследио je Закон о установљењу и устројству Аутономне Косовско-метохијске области [АКМО], септембра 1945. Hа основу савезног Устава, као и закључака Уставотворне скупштине Србије [изабране новембра 1946], статус аутономне области je подробно регулисан и Уставом HP Србије од 17. јануара 1947. године.

У односу на први послератни југословенски устав из 1946. и републички устав из 1947. године статус аутономних јединица je данас на знатно вишем ступњу. Са државноправном еволуцијом тога статуса почело сe још 1953, у систему нових уставних закона и одговарајућих статута самих аутономних јединица. Главна промена сe састојала у томе да су већ тада обе јединице по своме положају у републици и у типу своје организационе структуре потпуно изједначене, мада сe та изједначеност још није огледала у називу аутономне јединице: Војводина je још увек покрајина, а Косово и Метохија - Косовскометохијска област. Обе јединице "припадају истом типу и облику политичко-територијалне аутономије. Иако сe једна назива "аутономна покрајина" а друга "аутономна област" њихов статус и њихова аутономна права су истоветна; разлика je била само у томе што je покрајина по уставним законима од 1953. имала и судску аутономију истог обима као и република".^[11] Тада су утврђена три уставна принципа о аутономним јединицама: њима сe "обезбеђују самоуправна права"; утврђују сe само највиши органи власти аутономних јединица и њихова структура; јединици je обезбеђено право да доноси самостално своје статуте, којима, у сагласности са Уставом HP Србије, утврђује организацију и надлежност својих органа власти.^[12] Важно je напоменути да je однос између аутономне јединице и републике био лишен хијерархијских права па и самог система двоструке одговорности: сви органи власти аутономних јединица извршавали су самостално своја права и у крајњој линији одговарали за свој рад бирачима који су их изабрали односно Покрајинској скупштини и Обласном одбору. Није било непосредне одговорности ни Покрајинског односно Обласног Већа републичком већу и обласних односно покрајинских органа управе републичким органима управе. У ствари, међусобни односи аутономије и републике заснивали су сe, како то прецизира Јован Ђорђевић, на следећим принципима: а] републички органи власти имају само она права која су утврђена Уставом и законима и која сe углавном своде на надзор над законитошћу аката; б] покрајински и обласни органи власти су дужни да остварују прописе и мере републичких органа власти уколико ти акти и мере не дирају у аутономна права; в] покрајински и обласни органи власти имају правна средства за заштиту аутономних права и уопште за заштиту својих овлашћења ако су она извршена у сагласности са законом и одређеним правима.^[13]

До даље еманципације аутономних јединица, посебно Косова и Метохије, долази са Уставом од 1963: аутономна област je уздигнута и по наз