Кратка хроника страдања Срба на Косову и у Метохији (1941-1988)

Страдања од Арбанаса под окупацијом

Опширнија хроника страдања Срба за последње две и по године (Јануар 1988. - Видовдан 1990)

Напомена аутора: Овом хроником представљен је само део страдања Срба на Косову и у Метохији, јер је аутор користио грађу Архива Св Синода и, делимично, дневну штампу.

Страдања од Арбанаса под окупацијом

Клање Срба од стране Шиптара-балиста 1941. године.

Хроника садашњих страдања косовско-метохијских Срба почиње тешким ратним временом 1941-1945. године. Основна карактеристика тих српских косовских страдања јесте: насиље над људима и породицама, отимање имовине, скрнављење и рушење српских светиња, прогон са прадедовских огњишта, присилно исељавање, једном речју - биолошки и културни геноцид над Србима.

Ранија страдања православних Срба на Косову и Метохији од турских и арбанашких зулума била су престала, за кратко, после ослобођења Косова 1912. године. Окупација током I светског рата 1915-1918. године, иако је косовско-метохијским Србима нанела велика зла, ипак није била тако страшна као албанска окупација, под покровитељством Немаца и Италијана, током II светског рата 1941-1944. Српска страдања од арбанашких насиља и злочина током ове окупације била су у много чему нова, тежа од свих претходних из Турских окупационих и ратних времена. Наиме, постојао је одређен план и циљ тзв. "Велике Албаније", створене под окриљем немачко-италијанског окупатора: геноцидом очистити Косово и Метохију од Срба и свих трагова српства. Зато су кренули сви заједно, и квислиншка власт и бројне арбанашке масе Косова и Метохије, потпомогнуте организованим оружаним бандама качака и балиста из Албаније, на истребљење свих Срба на Косову и у Метохији, почевши најпре од Срба колониста, а затим и самих староседелаца.

O тим српским страдањима током окупације постоји велик број докумената (којима, мимо државних архива, располаже Српска православна црква). Један сажети извод из тих докумената ратних страдања Срба на Косову и Метохији израдила је Канцеларија Светог архијерејског Синода 1945. године. Из те документације наводимо следеће карактеристично место:

"Највећа страдања и прогони Срба и најмасовнија исељавања збили су се одмах првих недеља иза слома Југославије (априла 1941). Све се тако неповољно окренуло по Србе да су они били беспомоћни. Кад су се Срби војници враћали кућама из разбијене југословенске војске, они су дочекивани од Арнаута, које није нико разоружавао и који су се још више наоружали из обијених војних магацина. Тако су Срби војници пљачкани и убијани путем, из заседе, а уколико су успевали доћи до својих села, налазили су обично своја кућишта већ пуста, исељена, попаљена, порушена. Све је то ишло по плану, невероватном брзином. На пљачку и избацивање Срба дигло се цело арбанашко становништво, уз помоћ многобројних качака, који су због криминалних дела раније били избегли у Албанију и сада су нагрнули натраг... Немци су били сасвим равнодушни према прогону и избацивању Срба, видело се чак да су и споразумни с тиме, и једино су осигуравали релативни ред у варошима и на главним друмовима. Италијани су показивали нешто више симпатије (према Србима). Доцније, услед неповољног по њих тока рата, Италијани су постајали све попустљивији (према Арбанасима) и сами су интернирали, нарочито 1942. г. велики број Срба. Затим у лето, 1943. године, Италијани су почели предавати сву цивилну власт Арнаутима, спремајући се за своју капитулацију, која је уследила 8. септембра. Иза тога, Срби су потпуно препуштени беснилу Арбанаса. И тако је од јесени 1943. пошао нов талас насиља против Срба, особито на Косову, где је било заостало још доста Срба колониста. Један део Метохије, срезови Пећ, Ђаковица, Исток и Ораховац формално су, одмах 1941, анектирани Албанији, а тиме и империји италијанској. После слома Италије, Албанци су, по споразуму са Немцима, сматрали и остатак Метохије и све Косово 'Новом Албанијом'. Арбанаси из Метохије и Косова ушли су у заједнички албански парламент и заједничку владу у Тирани. Остварена је била 'Велика Албанија'.

Ко би данас (= 1945) прошао кроз Косово и Метохију нашао би једну тужну слику. Нашао би хиљаде погорелих и порушених потпуно пустих кућишта, нашао би порушене многе цркве и манастире, нашао би цела села потпуно опустела. По сведочењу Гаврила Ковијанића, професора из Пећи (избеглице), било је већ 1941. г. уништено 65% српских насељеничких кућа у срезу Пећком и 95% у другим срезовима у Метохији, тако да су остала само згаришта. Воћњаци су исечени, орања изгажена, па и гробља добрим делом разрушена. И запрепастио би се гледалац не мало кад би видео да се још и данас, после општег ослобођења земље и изгона окупаторске војске, Срби насељеници не могу да се враћају на своја са толико зноја и труда саграђена огњишта. Не могу зато што се боје, као и зато што им сама југословенска власт (ДФ Југославија) још увек не дозвољава да се враћају - очигледно из политичких разлога да се не би прерано замерили Арбанасима. Ни говора нема још о судској истрази и кажњавању оних који су се тако страшно огрешили о сва правила човештва и права. Напротив, на званичним актима Косовско-метохијске области, која је сада добила своју аутономију, албански језик стоји на првом месту, а чиновништво и жандармерија и даље су претежно у албанским рукама, чак и у рукама неких који су служили и под окупатором!. Зверства Албанаца (над Србима), надасве муслиманских Арнаута, превазишла су све што људи памте, чак и у тим крајевима, од старине на злу гласу по дивљини."^[2]

Даље овај документарни текст наводи разне врсте арбанашких насиља и злодела над српским живљем Косова и Метохије, као: пљачке, уцене, туче, тј. батинања; разноврсна убијања: на кућном прагу, кроз прозор, убацивањем бомби у кућу, из заседе; па масовна убијања, разне врсте мучења и комадања живих људи, спаљивања, мучења и убијања деце, силовања девојака и жена или насилно одвођење женскиња, и разни други злочини.

Још страшније податке о страдању косовско-метохијских Срба од Арбанаса на почетку окупације дају сами очевици Срби са Косова, они којима је пошло за руком да избегну отуда и тако спасу голе животе. Навешћемо два три таква сведочења. Ево, најпре, шта каже свештеник Димитрије Шекуларац, дренички парох (исказ дат 20. јула 1941): "Парохију сам напустио пошто сам претходно био опљачкан од стране Арнаута. Голе душе, ја, жена и наше шесторо деце побегли смо у моменту када сам ја имао да будем убијен, а можда и моја фамилија, јер су падали (убијани) многобројни Срби, а Српкиње и деца мучени. Моја реална опажања из тих црних дана јесу ова: Наша се војска повлачила у нереду од Качаника и других места. Жандармерија напушта своје станице и такође се повлачи. Арнаути војни обвезници побегли из војске, донели оружје, пресвлачили се, а многи и у војничкој униформи већ су на послу. Нападају војнике Србе, жандарме и остале, борбе се воде на свим странама. Куће се пале, убијају се виђенији грађани уколико исти нису у војсци. Чује се вриска жена и деце. Вапај за вапајем. Помоћи нико никога не може. Немачка војска још није стигла, наша у расулу. Анархија ликује. Арнаути немају самилости. Туку, убијају, пљачкају. Српски народ у паници. Евакуише се, али не зна куда. Покушавамо да дођемо у разговор са њиховим (арбанашким) првацима, а првенствено с претседницима општина, који су у Југославији уживали привилегије и фаворизирани од наших власти. На нашу жалост и горко изненађење, они су постали опаснији за нас од осталих.

Оставља се сав наш иметак и богатство. Беже жене, старци, деца, многа боса и рђаво обучена. Пешачи, се, јер кола нема, узета су за војску с коњима и воловима заједно. Моја деца малолетна. Најстарије има 11 година старости. Једно изгубило ципелицу, друго не може да иде, треће тражи воде, четврто хлеба. Прави пакао. Бежим к Пећи. Ту налазим Епископа Рашко-призренског. Он и нас два свештеника у бекству смо. Идемо заједно код команданта места немачких трупа, које су већ приспеле. Тражимо заштиту, јер Арнаути и тамо врше покољ над српским живљем. Добивамо одговор (од Немаца) да немају довољно трупа да би заштитили и села, већ да само могу гарантовати за вароши. Покушавам да се пребацим преко Чакора, али од Пећи до Чакора опет Арнаути оперишу. Саобраћајног сретства немам. Успевам да се вратим преко Косовске Митровице за Рашку. Касније се враћам поново у Дреницу. Сад су ту Италијани место Немаца. Јављам се. Оптужујем команданту чланове Косовског Комитета. Арнаути дознају. Спавам зато по шуми. Трагају за мном. Сад они мене туже лажно. Хоће да ме убију. Нешто се живља вратило на згариште, али се убиства још врше, сада ноћу. Црква ми унакажена, парохиски дом порушен. Опстанак немогућ. Успевам да се с муком поново пребацим за Рашку и да се више не вратим, јер ме Арнаути вребају."^[3]

Ево сада казивања очевидаца о страдању српског живља од Арбанаса у Призрену и околини. То је сведочење Бранислава Лесковца, студента из Призрена (23), и Животе Јовановића, трговца из Призрена (24): "Одмах по капитулацији трупа Југословенске војске у Призрен су ушле италијанске трупе. Колико се сећамо, овај улазак десио се 17. априла 1941. г. Све арнаутско становништво Призрена одушевљено је дочекало италијанске трупе, и по томе ми смо одмах могли видети да ће наш положај убудуће бити врло тежак. Око 20 априла 1941. г. у Призрену је извршено прво хапшење српског становништва. Ухапшено је око 20-30 лица, која су сва била представници дотадашње југословенске власти. Сви ухапшеници затворени су у општинску зграду Призрена, где су сви били тучени кундацима од пушака и моткама. Ја, Бранислав Лесковац, са прозора своје куће посматрао сам када су затвореници у кругу општинског дворишта били бесомучно батинани. Од ове групе ухапшеника после неколико дана издвојено је 5 особа, које су све ван града стрељане. Жртве су биле: два брата Марјановића, студенти права, Андрија Фишић, Самарџија и Поповић, жандармеријски наредник у пензији, чијег се имена не сећамо, и један грнчар, звани Кокоља, чије нам име није познато. Од ових жртава Кокоља и Фишић заклани су ножевима, пошто су им пре смрти очи биле ископане.

Отимачина српске покретнине и непокретнине отпочела је одмах. Било је случајева да су поједини Арнаути истеривали Србе из њихових кућа. Италијанске војне власти касније су заштитиле имовину лица српске народности.

У току 1941. г. извршена је организација нових арнаутских власти у Призрену. Из Албаније предратних граница дошло је више претставника цивилних власти, префект, претседник општине и шефови разних државних надлештава. Војне власти биле су искључиво у рукама италијанске војске. Жандармерија је испрва била чисто италијанска, после годину дана образована је мешовита албанско-италијанска полиција, у којој су Албанци имали већину и претежан утицај. Врховни контролор нове полиције, зване 'Квестура', био је Италијан. После убиства Срба 1941. г. и поред образовања квестуре у 1942. г. све до капитулације Италије у Призрену више није било српских жртава. Хапшења и интернације вршена су стално, међутим италијанске војне власти спречавале су убиства.

Из села у околини Призрена одмах је извршено протеривање свих Срба колониста насељеника; сви су протерани за Србију и Црну Гору, а њихова имовина је одузета. Уједно је извршено рушење свих насељеничких новоподигнутих кућа. На тај начин Срби насељеници протерани су из околине Призрена још првих месеци. За све време од априла 1941. г. вршена су појединачна убиства Срба староседелаца по селима, али нам имена жртава нису позната, зато што се и ми нисмо омели удаљавати из Призрена Познато нам је само да је овако убијен Ђорђе Јовановић, бивши претседник општине Дамјанске, срез Шарпланински.

Интернације Срба за Албанију отпочеле су непосредно после доласка италијанских трупа Одведени су за Тирану и одатле у разне логоре по Албанији (наводе имена око десетак Срба - А. Ј). Друга фаза интернирања српског становништва из Призрена отпочела је марта 1942. Г. Онда је затворено око 40 особа (наводе имена - А. Ј.). Већи део интернираца вратио се својим кућама после капитулације италијанске војске; судбина неколицине остала је неизвесна. У Призрену хапшења појединаца српске народности вршена су и даље, ова хапшења била су нарочито интензивна кадгод би у град долазио неки бивши албански функционер из Албаније. Тако је приликом доласка Мустафа Крује, бившег претседника албанске владе, у јуну 1942. г. ухапшено 30 лица, исто се догодило и приликом доласка Кол Биб Миракаја, секретара фашистичке странке за Албанију, који је у Призрен дошао заједно са Јакомонијем, италијанским краљевским намесником Албаније, јула 1942. године. У току лета 1942. г. извршено је једно ново хапшење Срба у Призрену и њихово интернирање за Албанију Ухапшеници су овом приликом у затвору квестуре у Призрену, који се налазио у згради католичког семинара, били врло тешко тучени. Туча је најпре вршена ударцима корбача, затим су ухапшеницима стављане игле под ноге, као и врућа јаја испод пазуха. Злостављање је вршено читавих 10 дана. После тога сви ухапшеници спроведени су за Тирану, где су остали до капитулације Италије. Један од затвореника овде је и умро, његово име није нам познато.

Новембра 1942. г. извршено је четврто ново хапшење Срба у Призрену. Овом приликом ухапшено је 25 особа, на иницијативу и денунцијацију албанских власти. Хапшења су вршена по кућама. Сви смо затворени у затвор Окружног суда у Призрену, где смо држани пет и по месеци, до 31. маја 1943. г. Сви смо били тучени у затвору: Срећко Станковић, гвожђар, тучен је три дана корбачима по табанима и голим леђима; био је везан па тако бацан низ степенице оковане гвожђем Веселин Николић, свршени ученик гимназије, тучен је 14 часова корбачима. Сву храну за време одржавања затвора добијали смо од куће. За све време били смо под италијанском затворском управом. Тукли су нас и Италијани, а највише карабинијер-бригадир, коме је име било Белкаро.

1. априла 1943. г. нас 25 одведени смо за логор Порте Романо крај Драча (даље описује сам логор и муке у њему - А. Ј.) ... У логору је било око 900 Срба, од њих само из околине Гњилана било је око 600. Остали су били из Призрена, Урошевца, Приштине, Пећи и Липљана (описује тешке услове - А. Ј.). У логору Порто Романо остали смо до 16 септембра 1943. г. Овог дана смо пуштени кућама, осим затвореника из околине Гњилана, којих је било око 600. Сви су затвореници из Гњилана транспортовани бродом за Трст. Како смо касније сазнали брод је потопљен у Јадранском мору и скоро сви интернирци су погинули или се удавили приликом пропасти брода. Ово смо сазнали од неколицине затвореника спашених, који су половином марта 1944. г. боравили у Урошевцу.

Када смо се ми вратили у Призрен крајем септембра 1943. г. стање које смо овде затекли било је доста мирно. Ово стање погоршало се у односу на српско становништво када је на Косово поље дошао министар унутрашњих дела Албаније, Џафер Дева, који је на Косову и Метохији организовао нову албанску жандармерију, чији припадници носе сада назив 'балисти'. 9 децембра 1943. г. у Призрену је масакриран Стеван Бачетовић, кафеџија, кога су припадници нове жандармерије извукли из куће, искасапили и бацили на градско ђубриште Његов леш, сав искомадан, пронађен је после неколико дана на овом ђубришту У исто време у самом Призрену настала су силовања жена (Српкиња) и то приликом упада у њихове куће. Нама је познато да су овако силоване почетком 1944. г. две сестре Берзановић, девојке.

Силовање српских девојака од Арнаута 1941 г.

Пљачке српског становништва вршене су од септембра 1943. г. без прекида. Вршене су у исто време и уцене претњом убиства. Своте су износиле по неколико стотина албанских наполеондора. Николи Димитријевићу, лимару, узето је 300 албанских наполеондора. Хапшења и туче настављају се исто тако; нарочито у фебруару 1944. г. много је тучен и злостављан Јован Добросављевић, трговац. Стање које смо ми оставили у Призрену приликом свога напуштања вароши све је горе и горе по српско становништво. Сада се у призренском затвору налази око 800 особа, углавном трговаца, за које се сасвим поуздано може претпоставити да има врло мало изгледа за њихов излазак из затвора, разуме се, живих."^[4]

Изостављамо остала многобројна лична сведочења о арбанашким злочинима над Србима. Само ради илустрације, навешћемо два делимична списка убијених из две српске косовске парохије. Из парохије Исток у Метохији, списак од 102 српска имена саставио је игуман Сава, са напоменом да "сви именовани православни Срби поубијани су од Арнаута". То су: прота Андреја Поповић, парох источки; Владета Поповић, јеромонах Никодим Радосављевић из манастира Гориоча; Радивоје и Сталета Рашић, Љупче Крстић, Димитрије Мирковић, Радован Вулић, Радивоје Патрић, Милосав Ћурић, Милисав Ћирковић, Војислав Лушић, Вукола и Богосав Антић, Вуле и Невенка Војиновић, Владимир Патрић, Сталета Крстић, Милосав Царевић, Стана Вулић, Никодим и Обрад Бурић, Благоје Бојић, Саво и Илија Зувић, Богић и Стамена Зувић, Ивко и Урош Пумпаловић; Радосав, Богосав и Живко Пумпаловић, Радивоје Бетић; Радомир, Сретко и Станоје Брајковић; Милош, Петар, Ђорђе и Богосав Ашанин, Милић Максимовић, Димитрије Зувић, Рако Деверџић, Панта Пумпаловић, Милован и Која Ашанин, Трајко и Срето Брајковић; Петроније, Симеон и Томо Терзић, Димитрије Крстић, Милош Поповић, Војо Бојовић, Новица, Драшко, Воја и Витомир Барјактаревић, Јован и Андрија Живковић, Вуле и Сретко Раичић; Сталета, Милован, Радосав, Петар, Крсто, Радомир, Мика и Мата Седларевић; Крсто Буровић, Миленко Крсмановић, Дара и Перо Бурашевић, Радун Бековић, Срето Вељовић, Недељко Борић, Крсто Миљковић, Петко Зарић, Милан Гочевић, Миленко и Јанко Ристић, Максим Поповић, Милица Зарић, Радован и Буро Радичевић, Драгомир и Милош Дарчевић, Ћирко Ђорђевић, Бока Војиновић, Радисав Станојевић, Милош Минић, Миро и Милета Питулић, Здравко Николић, Триво Грковић, Василије и Радојко Мартиновић, Милован и Која Ашанин, Трајко и Сретко Брајковић.

Други списак, такође делимичан, из Липљанске парохије, саставио је парох Борислав Кевкић, а садржи 62 имена Срба из Липљана и Доње Гуштерице: Спаса Милићевић, убијен пушком на путу 1941; Богдан Цвејић, убијен у Приштини; Зафир Спасић, убијен у свом дворишту ашовом; Велибор Марковић, убијен у 19. години; Аксић Ђорђе и супруга му Мирјана, убијени истог дана; Илија Рађеновић, убијен код своје куће пушком; Јован Денић, убијен из пушке, и син му Јордан заједно; Никола Лазић, убијен на путу; Живо Димић, убијен ноћу; Веселин Матић (Дабић), убијен 1942; Серафин Миливојевић, убијен више села; Милан Лазић, убијен на њиви; Стојко Смиљић, од 19 година, убијен на непознатом месту; Милорад Стојановић, од 18 година, на непознатом месту; Војин Гуџић, убијен код Добротина; Радомир Трајковић, убијен код Словиња; Милан Јовановић, убијен изван села; Илија Русимовић, између Добротина и Липљана; Александар Столић, убијен из пушке у свом дворишту; Глигорије Перенић, убијен у шуми више села; Стојан Мирић, убијен 1942; Јевта Милкић, убијен на путу; Велибор Миленковић, убијен на путу; Трајко Симић, убијен на жетви у њиви; Серафин Цвејић, убијен на својој њиви; Благоје Филић, убијен код куће и са њим његов син Милорад; Миодраг Јовић, убијен у Јањеву; Андрија Самарџић, убијен 1943; Лука Ђокић, од 22 године, убијен на њиви; Живко Милићевић, стар 22 године; Фиљко Танасковић, избеглица, убијен на њиви; Миле Драшковић, стрељан у Старо Грацко; Неђељко Милићевић, убијен у Грацко; Илија Марковић, стар 22 године; Дамњан Дрљача, убијен у Сувом Долу; Милутин Аксић, ученик 6. разреда гимназије, убијен из пушке близу пруге; Акса Илић, убијен на њиви; Крста Лалић, убијен увече, 1943; Петар Кузмановић, чувар пруге, убијен 1944; Марко Марковић, чувар пруге; Миле Марковић, из Н. Рујца; Анто Денда, умро од последица туче; Јово Лалошевић, убијен у Сувом Долу; Цвета Булајић, дете; Босиљка Ожеговић, дете; Душан Кртинић, дете, погинуо од експлозије бомбе; Благоје Илић, погинуо у борби; Никола Папић и Владо Бокић, погинули у Сувом Долу од експлозије бомбе; Рајко Дошлић, Божидар Милкић, Стојан Васић, Даница Новаковић и Данило Илић, сви погинули у борби са балистима 1945. у Дреници; Никола Богуновић, умро од туче 1944; Чедомир Вучић, младић, и Александар Костић, младић, погинули исто на Дреници од балиста; Миладин Велић, рањен из пушке умире 1945; Радомир Стојковић, умро од туче у Глоговцу 1945, и још нека лица.

Постоје у архиви Рашко-призренске епархије и други спискови многобројних Срба, жртава арбанашког геноцида, али ћемо овде навести само још имена свештених и монашких лица са Косова убијених током окупације. Осим већ поменутих (проте Андрије Поповића из Истока и јеромонаха Никодима из манастира Гориоча), које су Арбанаси убили одмах да би застрашили српски живаљ у источком срезу те да би овај побегао и иселио се, још су убијени јеромонах Дамаскин Бошковић, из манастира Девича, убијен на најсвирепији начин, тучен кундацима и мучен, вучен преко трња и камења, и најзад из пушке усмрћен, половином октобра 1941; свештеник Тодор Секулић, из Љубижде код Призрена, подлегао ранама задобијеним од експлозије бомбе подметнуте у манастиру Дечанима од арбанашких фашиста, октобра 1942; свештеник Крста Поповић, парох ранилушки, убијен 1944. од арбанашких балиста; јеромонах Александар Перовић, убијен у Подујеву октобра 1944. од арбанашке полиције, не зна му се ни гроб; игуман Пећке патријаршије Јован Зечевић, убијен 1944. од балиста у Албанији; јеромонах Јанићије Миновић из манастира Бинча, нестао; свештеник Косовске Митровице Момчило Нешић, одведен од Немаца и стрељан на Бањици 1943; свештеници Чедомир Бачанин и Тихомир Поповић, стрељани тачно у поноћ 28. 11. 1942. у затвору Косовске Митровице; монах Герман из манастира Дечана, интерниран у Албанију и тамо стрељан; монах дечански Стефан Живковић, убијен у селу Зочишту код Велике Хоче од једног Арбанаса војника 8. 1. 1945, наводно "нехотице". Свештеник Стајко Поповић из Призрена убијен је од Бугара у Качанику 17. 4. 1943, а свештенике Слободана Поповића из Ђаковице (убијен пред капијом свога стана 8. 2. 1942), Драгољуба Кујунџића из Урошевца (убијен револверским метком кроз прозор свог стана, 30. 11. 1942) и Михаила Милошевића из Пећи (стрељан 9. 12. 1944) убили су партизани "као симпатизере четника". Исто тако, косовски свештеници Радуле Божовић из Придворице, Тихомир Балшић из Пећи, Митар Вујисић из Витине и јеромонах Симеон Гојковић из Бабиног Моста стрељани су од партизана и нових власти, док је свештеник Владета Поповић из Истока убијен у Београду од четника 28. 4. 1944. Из Рашко-призренске епархије убијени су такође и свештеници Урош Поповић и Лука Поповић за време богослужења у цркви у Тутину (21. 2. 1943), заједно са својим црквењаком, као и сопоћанска монахиња Пелагија (убијена на Св. Луку 1942) од стране санџачких муслимана. За три или четири свештена лица ове епархије "нема никаквих података за њихову судбину", вели призренски епископ Владимир у акту упућеном Св. Синоду 22. октобра 1946.

Број побијених Срба на Косову и Метохији од Арбанаса током рата тешко је прецизно одредити, али он достиже неколико десетина хиљада. Исто тако тешко је тачно одредити и број прогнаних Срба, тј. избеглица са Косова, али се несумњиво тај број пење до сто хиљада душа. Овде треба навести и порушене српске цркве и гробља у косовско-метохијским насељима, као и манастире и друге светиње, као нпр. споменик косовским јунацима, на које су Арбанаси насртали са бесом и мржњом невиђеном, јер су то тапије вековног српског присуства на Косову. Најстрашније је опљачкан, разорен и спаљен манастир Девич у Дреници (октобра 1941), тако да у њему од цркве и многобројних конака није остао ни камен на камену.

Срушена српска црква у Нецу код Ђаковице, 1941. године.

Затим треба поменути да су порушене до темеља све цркве у свим насељеничким селима Метохије, која су већ у априлу 1941. спаљена, а становништво поубијано и протерано. Многе пак друге цркве су нарушене, демолиране, оскврњене, опљачкане. Тако су спаљене и порушене цркве у српским селима: Бистражину и Шеремету код Ђаковице; у Доњем Ратишу, Пацају, Нецу, Поношевцу и Раставици, такође у ђаковичком крају; затим у селу Брњачи код Ораховца, па у Чикатову код Глоговца, па црква Св. Петра (из XIV века) у селу Кориши код Призрена. Арбанаси су опљачкали и демолирали, и покушали да спале још, и цркве: у Витомирици код Пећи, у Качанику, Великом Белаћевцу код Приштине, цркву Св. Николе у селу Бањи код Србице и истоимену цркву у селу Бањока код Вучитрна, па затим цркве у селима Раставици и Ратишу код Дечана, у селу Сига код Пећи, у Црколезу код Истока, у Помазатину код Приштине, цркву у Подујеву и цркву изнад села Штимља код Урошевца, као и познати манастир Светог Марка у Кориши изнад Призрена. Опљачкан је манастир Грачаница и манастир Соколица, црква Самодрежа је обијена, фреске и иконостас уништени, сасуди и утваре црквене полупани и поцепани. У цркви Св. Петра и Павла у Истоку арбанашке власти су током 1943-1944. држале даноноћно заточене Србе, њих око 100, из Истока и околних села, и то је трајало месецима, при чему људе нису пуштали напоље, па су морали у цркви да врше и нужду. И црква манастира Гориоча код Истока служила им је за затвор при масовном хапшењу Срба. И тако редом бескрајна хроника страдања Срба на Косову од Арбанаса, као и српских светиња.

На општу жалост косовско-метохијских и свих осталих Срба, овакав однос према српским манастирима и црквама на Косову наставио се и после ослобођења.

Страдања у првој послератној деценији (1945-1955)

После ослобођења Космета (23. 11. 1944) и затим војног смиривања арбанашке балистичке побуне на Косову и у Метохији (2. 12. 1944. - 21. 2. 1945), дошао је период на изглед смиривања видљивог беса и патолошке мржње Арбанаса против Срба, јер је уследило време амнестије, попуштања и потпуног удварања нових власти комунистичке Југославије арбанашком становништву, међу којим је било не само сарадника окупатора и издајника своје земље него и јавних злочинаца. Томе треба додати и терор државног атеизма, који је погађао углавном српски народ и његову традиционалну приврженост цркви.

Нова власт је најпре направила катастрофалну државно правну грешку, управо злочин према српским и црногорским избеглицама са Косова и Метохије. Наиме, познатим одлукама НКОЈ-а, односно нове владе ДФ Југославије, од 6. и 17. марта 1945. године, забрањен је повратак прогнаним колонистима са Космета, чиме је у ствари санкционисан окупаторски и арбанашки ратни злочин над српским живљем Косова и Метохије. Због тих одлука на Космет се никада није вратило 1.638 прогнаних српских породица, а у Војводину је тада пресељено 2.064 српске фамилије са Космета. Према записницима Обласног одбора, земљу су тада на Косову делимично или сасвим изгубиле 5.744 српске фамилије, а само неке од њих су добиле натраг своју земљу. Међу прогнанима и неповраћеним Србима било је доста и староседелаца са Косова. Ово је било, између осталога, и по жељи Комунистичке партије Југославије, која је још 1940. (на конференцији у Загребу) заузела антисрпски, а проарбанашки став у питању судбине Косова и Метохије. О томе исцрпно пише Коста Чавошки, у чланку Почетак послератног прогона Срба са Косова, објављеном у 343. броју "Књижевне речи" (мај 1989).

Тако је почело послератно "етничко чишћење" Косова и Метохије, које се у слабијим или јачим таласима наставља све до данас Навешћемо овде сведочење о томе једног косовског Србина, изречено недавно у нашој јавности. Наиме, Милош Савичевић из Косова Поља најтачније је рекао истину о послератном до данас присилном исељавању Срба и Црногораца са Косова и Метохије (оне чувене косовопољске ноћи, 24/25 априла 1987): "Исељавање Срба и Црногораца са Косова потиче још од раније. Од 1941. године до дана данашњег није се зауставило Прво, уз помоћ окупатора и домаћих издајника (тј Арбанаса), који су махом колонисте Србе и Црногорце терали у избеглиштво у Србију и Црну Гору, где су остали све до ослобођења наше земље. Сву покретну и непокретну имовину су оставили на Косову Албанци су је (тада) поделили како су знали и умели Један део Албанаца, припадника окупатора, незадовољни Југославијом, по повратку избеглица Срба и Црногораца на Косово и на своја имања, устремили су се на њихова имања, почели су са притисцима на Србе и Црногорце, са нападима на личност, имовину, почели су са пољским штетама, са сечом шума, одузимањем имовине, посебно некретнине, тако да је исељавање оних који су се вратили на своја огњишта почело поново. Избијањем демонстрација 1968. године исељавање се само наставља убрзаним темпом И то на очиглед тадашњих покрајинских, државних и партијских руководиоца, који су партијско и државно руководство СР Србије и СФР Југославије обавештавали да се исељавање врши само ради економских разлога Избијањем демонстрација 1981. године исељавање се наставља још убрзанијим темпом, тако да и дан данас траје, а по мом дубоком уверењу неће се зауставити док Срби и Црногорци који живе на Косову не буду равноправни на делу, као што Устав гарантује, а не да, као до сада, буду грађани другог реда, обесправљени у свим правима "⁽⁶⁾

Таласима исељавања Срба са Космета у послератним годинама нарочито је доприносио велик број емиграната из Албаније, којима је нова власт директно помагала давањем имања и материјалном помоћи. А они су управо били најагресивнији према Србима. О томе сведочи, између осталога, и случај породице Милинчић из Самодреже код Вучитрна, којој је током рата убијен отац Данило од Албанаца емиграната, затим 1960. син Славомир од емиграната и шумокрадица, и 1982. унук Данило од Ферата Мује, емигранта Албанца, настањеног у суседству у Самодрежи^[7] Да је исељавање српског живља са Космета под притиском почело већ у првој деценији по ослобођењу као сигурни показатељи могу послужити свакогодишњи извештаји Рашко призренског епископа Светом Синоду у Београд, по којима се скоро сваке године смањивао број парохија у овој епархији, нарочито око Подујева, у Дреници и око Ђаковице Истина, извесно смањење броја верујућих домова на Космету било је резултат антирелигиозне кампање нове власти марксистичке идеологије, при чему та кампања није погађала арбанашки живаљ као муслимански, јер је ислам у новом режиму био одувек и до данас привилегован Уз то, напади на Српску цркву и њену имовину били су све учесталији и од власти толерисани, понекад чак и подстрекивани, о чему постоји велик број докумената, жалби, преставки, вођења бескрајних судских спорова - и углавном све без успеха.

О томе како су многе црквене и манастирске зграде бесправно заузете или конфисковане од нове власти постоји низ докумената.^[8] Нарочито је грубо било послератно заузимање манастира, попут нпр. капеле у Грачаници - за канцеларије, магацине или чак истражне затворе органа ОЗНЕ, војске или месних одбора. Разним насиљима над црквама и манастирима на Космету српском народу сасецани су корени и ускраћивана нада на бољу будућност, искорењиван је историјски и духовни траг националног бића и српске културе на историјској земљи српског народа.

Низ српских цркава срушила је или докончала ратно рушење управо нова комунистичка власт Тако је срушена, марта 1952, српска црква у селу Дугањеву код Урошевца и неке друге Најдрастичнији пример тираније нове власти над Србима јесте рушење спомен-цркве у Ђаковици, баш на Светог Саву 1949. године, и то динамитом, при чему удовици попа Луке Булатовића власти нису дозволиле да кости свога мужа, сахрањеног крај цркве, пренесе пре рушења. О томе је карактеристично писао (15. јула 1951) прота Стева Димитријевић, спомињући и остале невоље српског живља тада на Космету: "Овде су показани само највидљивији насртаји на веру православну. Ако се даљим сличним поступцима не стане на пут озбиљно, и не дадне сатисфакција утврђеним осећајима православних Срба, онда може доћи до угрожавања интереса (Срба). Морало би о овоме да се известе и више народне власти и умоле за наредбу онамошњим властима да поведу мало рачуна и предузму мере против појединих душмана и разарачких зулумћара. У Призрену су у православном гробљу поломљени и ломе се и даље надгробни споменици, а у старом војничком гробљу тамошњем сви су истребљени. Ни по верски мешовитим селима не остављају крстове на гробљима."^[9]

Нова власт, у којој је било доста Арбанаса (а међу овима на власти било је и директних ратних злочинаца, сада помилованих), тешко је допуштала обнову порушених српских светиња. Најбољи доказ је пример мукотрпног настојања, малобројних косовских монаха и монахиња да обнове порушени и запустели манастир Девич. О томе речито говори извештај и жалба девичког старешине, јеромонаха Макарија, Светом Синоду у Београду (26. јуна 1946): "Дана 23. 6. 1946. год. делегат обласног одбора из Призрена, председник Среског одбора из Србице Брајим Трнава и председник месног одбора из Лауше Халим Бајрам, са још неким Арнаутима, изашли су да деле манастирску земљу. Пре почетка деобе председник Ср. Н. О. Брајим Трнава, пред скупом Арнаута и Срба, говорио је да су цркве уопште непотребне. За џамије рекао је да могу остати јер служе као богомоље, а цркве служе за сабирање богатства. Присутним Арнаутима било је врло угодно, а наши Срби остадоше запрепашћени. После деобе, више је земље припало Арнаутима, који су за време окупације радили земљу, него ли Србима који је одувек раде. Мени је делегат обласног одбора саопштио да манастир не полаже право на земљу као порушен, и да су још марта 1946. год. решили да се манастиру одузме сва земља."^[10]

Манастир Девич срушен октобра 1941. г. (снимак из 1947.)

Манастир Девич је касније ипак обновљен, али је непрекидно до данас имао великих невоља и зулума од суседних Арбанаса, који су често нападали не само манастирска добра него и саме сестре монахиње. Али, горњи навод оца Макарија одсликава стварни однос нове југословенске власти, проарбанашки а антисрпски настројене, што се може видети и из чињенице да ниједна џамија нигде на Космету није порушена. Напротив, многе нове џамије подигнуте су на месту порушених цркава или од њиховог грађевинског материјала.". Као илустрацију само наводимо: село Радоњић код Ђаковице, где је на месту и од материјала цркве подигнута џамија, јер Срба више и нема у том селу. Црквени простор, имање, гробље неретко је дато, или присвојено, неком Арбанасу, као што је случај у селу Ракитници код Подујева, Помазатину код Приштине, Дреновцу и Прилепу код Дечана, у бивољаку код Вучитрна и другде. У селу Љевоши код Пећи, изнад Пећке патријаршије, на темељима старе средњевековне српске цркве подигнут је 1955. године ловачки дом за СУП Космета. У селу Мируши код Малишева преорани су темељи цркве и старо гробље српско (1963) и земљиште постало задружна њива. У селу Кравасарија код Малишева садашња школа подигнута је на темељима српске цркве, а и Срба у селу више нема. Затирање српских светиња на Косову и Метохији чињено је и на разне друге начине (делимична документација у књизи Задужбине Косова).

Један од начина притисака на Србе у ово време, и тиме започињање њиховог присилног егзодуса са Косова, била је и национализација земљишта "за друштвене потребе", где се земљиште узимало најпре од српских породица. Тако је, нпр. сасвим нестало српско село Накараде код Ђаковице, крај магистралног пута за Призрен, које је претворено у Пољопривредни комбинат "Ереник".^[12] Ново Село код Приштине, са остацима цркве и гробљем. српским, потопљено је цело (1965) при изградњи вештачког језера на Грачаници. Стадион "Приштине" у Приштини подигнут је на земљишту Срба које је национализовано. Село Врбница на Дриму, до албанске границе код Призрена, имало је Срба још у послератној деценији, а онда је земљиште одузето и потопљено за хидроцентралу у Албанији (!), тако да данас у том крају више нема Срба.

У овој послератној деценији имамо и честе прогоне и затварање српског свештенства. Тако су 1945-1946. у затвору били: архиђакон Гаврило из манастира Дечана (осуђен на 10 година затвора), свештеник Станислав Васиљевић из средачке жупе, свештеник Григорије Баљошевић из Ораховца (3 године затвора), прота Бранко Јакић из Призрена, па свештеници Ђорђе Драгић из Липљана и Жива Болдорац из Истока (затворени 1947), прота Перко Киповић из Гњилана (затворен 1949). Наравно, било је то доба робијања многих невиних људи у земљи, али број косовских Срба у затворима није тада био просечно мањи, што је тамошњи народ обесхрабривало. Најкарактеристичнији пример прогона српског свештенства на Косову у ово доба (1952) свакако је невино страдање од власти јеромонаха Венијамина Бошковића у манастиру Бинчу код Гњилана. Сам он описао је рашко-призренском епископу оно што се њему и манастиру десило од војног, милицијског и других представника тадашње "народне власти" на Космету: "Познато вам је да сам тешко болестан и да већ годину дана не напуштам собу, већином лежим у кревету. Тако сам лежао у кревету и 3. маја т. г., кога су дана око 5 сати по подне банули у моју собу 6 људи мени непознати, један је био у униформи војној са титовком на глави, а остали у цивилном оделу, а један је био у плавој (милицијској) униформи. Онај у униформи војној и један гологлав у цивилу остали су код мене, а остали су изишли Онај у цивилу сео је преда ме и разбијао јаја, којих је било око 100 комада у две корпе (било је то време око Ускрса - А. Ј.) Онда је обе корпе с јајима бацио на мене, бацио је и суд са јелом на мене. Онда се онај у униформи попео на мене, стао ми на груди и почео да ме дави; од тежине кревет је се преломио и ја сам пропао. Онда су ми наредили да се дигнем на онај део кревета што није пропао; кад сам сео, онај у цивилу скинуо је лампу са гасом и изручио на мене, и хтео да ме запали, али није имао шибице Онда је изручио на мене тестију воде. После ме је онај у војном оделу ударао ногом по целом телу, а онај у цивилу ударао ме је са штапом по глави, по лицу, свуда Онда су ме и даље толико тукли да сам пао онесвешћен и тек после 1 часа дошао је слуга (манастирски) из Бинча и комшија Раша и Милена Петровић. При поласку, онај у војном оделу казао ми је. У року од 24 сата да се изгубиш одавде, иначе ћемо те бацити кроз прозор. Тешко претучен, ја сам морао да напуштам манастир, а кључеве сам предао намеснику."^[13] Додајмо да је отац Венијамин ускоро умро од задобијених повреда.

Описани трагични догађај није био само "агитпроповски атеизам" државне марксистичке идеологије, него пре свега безакоње једног система власти, несумњиво са крајњим циљем трајно искорењење српског народа из историје и памћења Косова Последице оваквих поступака, а иза њих сигурно стоји и арбанашки допринос и политика албанизације (и исламизације) Косова, Јесу та да је манастир Бинач данас скоро запустео, а и српски живаљ око њега веома се проредио. Слично је и са честим нападима на имање и сестринство манастира Девич, због чега су околна села, њих око 20, запустела од Срба; па напади на манастир Свету Тројицу код Мушутишта, коме прети запушћење, као што је запустио манастир Св. Марка у Кориши код Призрена

Да ово није био усамљен случај, показаће и следећи, нешто другачији, али са истом намером и наменом учињен напад на Србе и Српску цркву. Парох ранилушки Анђелко Петровић извештава епископа у Призрену 7. јануара 1948: "Ноћу уочи Св. Саве у цркви Ранилушкој (код Гњилана) начињен је прави русвај - све су књиге поцепане на парампарчад. На св. Престолу остала је једино срачица, а остали покривачи, јеванђеље, један крст, антиминс, царске двери, завесе, службеник, светњаци - све је полупано и разбацано по цркви, иконе неке које су висиле о зиду и оне су полупане, једино је поштеђен прибор за св. причешће на жртвенику и ништа друго. Једек са звона на звонари скинут је и однешен "^[14] Ако сада наведемо сличан случај из 20 година касније, видећемо исти злочиначки однос према косовским Србима и њиховим светињама. Наиме, митровачки парох Владимир Поповић извештава епископа у Призрену 5. јула 1972: "У селу Винарцу, атару ове парохије, постоји црквица још из давнина, пре неколико столећа, из доба патријарха Чарнојевића Она је прошла у скоро истоветном стању у времену 1915-1918. г. као и у времену 1941-1944. г. Међутим, фебруара ове године нашла су се неодговорна лица (читај Арбанаси - А. Ј.) па у немогућности да отворе цркву, покварили су кров на њој, отворили је и убацили доста прљавштине (ђубрета, измета), тако да је нижепотписани морао да се обрати милицији за заштиту... Верници (Срби) су за тим приступили обнови цркве, кров препокрили, окречили и врата још боље учврстили. Међутим, јуна месеца, не знамо (тачно) дан, дошли су опет непознати, па су је потпуно руинирали. Врата су скинули и однели, столове у цркви поломили, кандила и свећњаке уништили, тако да је у цркви остао само голи и испрљани зид. ... Сматрам да овакав поступак не личи чак ни на криминал, већ на политички гест ради истребљења ове наше светиње.". Тако пише српски парох митровачки, додајући у објашњењу да се ова црквица "налази у селу са живљем искључиво муслиманске вероисповести" (тј. село је арбанашко), а српско село Винарце је неколико километара даље.^[15]

Четврт века голготе Косовских Срба (1956-1981)

Хронику ових српских страдања на Косову свесно делимо на ове периоде, а не како је неки, најчешће сами Арбанаси, деле - пре и после Брионског пленума (1966). То зато што су српска страдања на Космету била иста и пре и после те политичке "промене" у Комунистичкој партији Југославије, што показују и већ наведени и још многобројнији ненаведени примери српских косовских патњи.

У прилог оваквом тврђењу навешћемо овде два текста, један из 1951, а други из 1967. године. Један Србин Косовац, Јован Глигоријевић, судија у пензији, писао је патријарху српском г. Викентију 28. јуна 1951, поводом рушења српске цркве у Ђаковици: "Осећам се принуђеним да Вашој Светости лично и писмено, попут наших старих патријараха, изложим право стање ствари како је у Метохији, на основу мојих запажања... У окупационом времену II светског рата сви ови анационални (тј. антисрпски, арбанашки - А. Ј.) елементи попалили су домове наших насељеника, опљачкали их, опустошили све што се њиховим именом назвало, силовали женски свет, принудно их натерали у збег. Уједно нису остали дужни ни према старомештанима Србима, колико су их побили, тукли и опљачкали за време окупације... Иза ослобођења 1944. год. ми смо опет свеколике претрпљене муке, жртве, непријатности, трзавице, страх, невоље у разним облицима бацили у заборав, да би створили између нас братство јединство, дајући им као мањинама Космета, чак се може рећи, претерано велики број школа, већи и од саме Албаније. Међутим, шта се збива: док се ми с једне стране показујемо према њима хумани, човечни, у правом смислу као људи, дотле с друге стране они нам поткопавају јаму у рођеној нашој држави, рушењем цркава и споменика. У Ђаковици имају муслимани 18 џамија и 12 текија, католици 2-3 цркве, а православни свега једну поменуту малу црквицу и ту недовршену нову цркву-спомен костурницу... Дату им аутономију Косовско метохијске области узели су врло погрешно и произвољно, као да су држава у држави, да им је све у моћи учинити штогод желе у корист својих националних послова... Асимилацију, одрођавање и исељавање они знају добро како се врши."^[16]

Подсећамо да је ово писмо писано 1951. године. Арбанаси су касније тврдили да су до 1966. године били злостављани, а Срби на Космету повлашћени. Био је то пропагандни план једне антисрпске политике, смишљене постепено после неуспеха балистичке побуне после ослобођења. Како су се пак Срби на Космету тада осећали, показује други текст: Извештај Управног одбора Рашко-призренске епархије, из 1967. године: "После ступања на снагу Друштвене реформе (после Брионског пленума 1966-А. Ј.), која се, по једнодушној оцени (Срба), сматра као негативна за српски живаљ на Космету, јер ће то још више потстакнути исељавање Срба са Космета, обзиром да неће моћи да одолевају већем притиску већине шиптарског живља, који користи и злоупотребљава самоуправу. Шиптари и друге националне мањине на Космету истицали су да су они гоњени, а да су Срби и Црногорци од Ранковићевог режима били фаворизовани. Ако би то било тако, многи постављају питање: зашто су се онда Срби до сада исељавали са Космета? Ако су уживали особиту заштиту Ранковића, што сигурно није тачно, многи се с разлогом питају: зар исељавање неће бити веће сада када Срби више немају ту заштиту, а Шиптари ће је имати, користећи самоуправу и већину свога живља и вероватно неки, ако не ови, исту злоупотребљавати... Факат да су се Срби и Црногорци исељавали са Космета од самог ослобођења, а то значи да су услови били такви да неко није могао под тим условима живети на Космету заједно са Шиптарима, па је излаз налазио у сеоби на територију уже Србије, и то онда када је власт претежно била у рукама бораца, а њих је било више Срба и Црногораца, како се онда може претпоставити да сеобе неће бити више од сада па надаље када претежан део власти припада шиптарској већини на Космету; а да они могу власт боље да искористе за своју националну ствар него што су је Срби и Црногорци користили, сведочи факат да је Срба и Црногораца сада пропорционално мање на Космету него што их је било 1912. г., после ослобођења од Турака. Исељавања није било у периоду између I и II светског рата, већ за време прошлог рата.

И овај текст је речит сам по себи и не треба му објашњење. Уз њега као документацију можемо навести бројне раније извештаје епископа рашко-призренског о присилном исељавању српског живља са Космета. Већ смо спомињали да је број парохија морао бити постепено смањен за једну трећину: од предратних 93, спао је на 67, јер је 26 парохија морало бити расформирано. У извештају епископа призренског г. Павла од 12. маја 1959. стоји: "Током 1958. г. одиграла су се два веома мучна догађаја. Наиме, у манастиру Девич Шиптари су одвели девојчицу од 12 година, Српкињу, која је ту гајена од своје друге године, и захтевали од ње да се уда или за момчића Шиптара од 12 година, или за човека од 34 године, који већ иначе има једну жену... Постоји још једна невоља, чије последице могу бити катастрофалне за нас у овим крајевима. То је стално исељавање нашег живља (подвукао А. Ј). Кад сам зимус био у Девичу, дођоше домаћини три последње куће из најближег села Лудовића, нудећи манастиру да купи њихову земљу, иначе ће је продати Шиптарима. У турско време било их је у том селу 17 кућа и исто толико Шиптарских... Сад се селе последње три куће (српске). Тако је и у другим крајевима. У Витомирици код Пећи, која је насељена после I светског рата, није било ниједне шиптарске куће. Сада их има 100. У Добруши пре рата ниједне, сада 160 итд."^[18]

У извештају од 27. априла 1961. епископ пише: "Стална нам је невоља незадржано исељавање нашег живља, мање-више са целе територије Епархије. Као разлог једни наводе страх од репресалија Шиптара и Турака у случају каквог политичког заплета у овим крајевима. Повремено њихове испаде уочавамо и сад сви. Нпр. после моје посете Каменици (Косовској) и недовршеној капели у селу Коретину, преконоћ су на тој капели разбијени сви прозори. Ономлањске године (1959), уочи суђења у Призрену једном диверзанту из Албаније, неко је потпалио капију на порти Саборне цркве у Призрену. Ове пак године су на гробљу (у Призрену) поразбијане све порцеланске слике на православним споменицима, па и на споменику епископа Владимира. Други (исељеници) наводе да власти фаворизују Шиптаре, којих у органима власти има много, па се узајамно помажу и све законске олакшице осигуравају за своје, док се на Србе сваљује сва тежина обавеза и то увек у законској форми. У томе (фаворизовању Арбанаса) учествују и Срби чланови Партије."^[19]

У извештају од 11. маја 1962: "И ове године (1961) још интензивније је настављено исељавање нашег (српског) елемента, како насељеника тако и староседелаца, из свих крајева Епархије. Из Гњиланског намесништва у току године иселило се преко 200 домова: само из Врбовачке парохије, која је иначе мала, иселило се 70 домова. Из околине Приштине, од лањске године, такође се нагло исељава. У селу Коморану после рата било је 40 српских домова, сада их има 12; Ново Чикатово 48, сада 22; Доњи Забел 18, сада 4; Велики Белаћевац 23, сада свега 3. Из Толошке парохије иселило се у току године 81 дом. То је главна невоља наша у овим крајевима."^[20]

Извештај од 1. априла 1965: "Осим наведених тешкоћа, имамо ону сталну коју сам у свим ранијим извештајима износио, а то је непрестано расељавање православног (српског) елемента са Косова и Метохије... (следе подаци). Село Бело Поље од 42 куће исељено 12, остало 30. (Исељења само послератна). Село Главник од 43 куће исељено 20, остало 23 Село Батлава од 27 кућа исељено 13, остало 14. Село Г. Сибовац од 48 кућа исељено 25, остало 23 Село Трнова од 29 кућа исељено 23, остало 6 Село Брадаш од 41 куће исељено 40, остала 1, и тако редом у свих 20 села парохије Подујевске. . Коментар овоме је непотребан."^[21]

Да додамо још и извештај од 1. априла 1966; "Опште тешкоће на које Црква у Епархији рашко-призренској (наилази годинама су исте, но утолико теже што су, тако рећи, прешле у хронично стање. Тешки проблем је расељавање нашег елемента, које се врши и даље. Свакако да ту делују многи узроци, али има насиља са стране Шиптара. Летос, враћајући се из једног манастира код Призрена и чекајући аутобус, имао сам овакав разговор са једном женом мештанком. Продали смо кућу и земљу у планини и спустили се овде у равницу и ту купили. Са једног парчета само добили смо трипут више но горе са свега (имања). Такав је и коломбоћ (кукуруз). Али не можемо овде остати. - Зашто? - Ноћу нам Шиптари утерују стоку у усев и отворено прете Селите се, ово није Србија Силеџије неке, рећи ће се. Но кад сам после био на сасвим другом крају Епархије, код Косовске Митровице, изнели су ми, од речи до речи, потпуно исте невоље. Види се једна организована хајка, којој овако проређени тешко одолевамо."^[22]

Осим ових извештаја у Архиви епархије у Призрену постоје бројни извештаји свештеника са терена о присилном исељавању српског живља и о броју исељених под притисцима. Из њих се види да је око године 1968. заиста дошло до већег пораста исељавања Срба. Али, из њих се види и нешто друго - а што последњих година износе скоро сви Срби Косовци да је тада био присутан страх од последица ако се изнесе пуна и нескривена истина о разлозима присилног исељавања јер, не треба сметнути с ума да је званична југословенска политика, чак и после арбанашке побуне 1968. године, док је Јосип Броз Тито био жив, свесно прикривала српску трагедију на Косову и Метохији (назив Метохија у међувремену је званично укинут 1968. г. од власти, јер је јасно сведочио да је то вековни српски и православни крај око манастира). Многи су људи тада и са положаја одлетели, и са Косова се иселили, чим су само проговорили о српском страдању од Арбанаса на Космету. Примера ради, ено шта пише архијерејски намесник из Гњилана: "Предњи извештаји пароха су врло штури и не износе пуно чињенично стање из опрезности да себе не би довели у непожељни положај, јер им њихову тврдњу о чињеничном стању не би потврдили они којима је то познато, из страха од последица, ради чега и избегавају (Срби парохијани - А. Ј.) да дају ма какве податке. То се очито види из извештаја свештеника Петра Поповића и Михаила Радојевића. ... Шиптарска омладина од предшколске деце до ученика више гимназије, учитељске и економске школе у граду (Гњилану) на најгрубље начине понижавају, псују и вређају свештенство, а често пута се бацају за њима и камењем и пљују на њега... Народна пословица каже што очеви говоре на огњишту, деца износе на улицу. Због таквих поступака врло је отежан положај и опстанак свештенства, нарочито млађих свештеника. Достављајући предњи извештај, желим да напоменем: да би се конкретнији податци о исељавању православног (српског) народа са Косова добили када би сами исељеници у Србији дали своје изјаве и изнели разлоге свог исељења. То би било најверодостојнија слика о њиховом исељењу."^[23]

Потврду о изнесеноме заиста су дали, али доста касније, искази исељених под разним притисцима косовско-метохијских Срба давани у тзв. ужој Србији, о чему је последњих година штампа доста писала. Подсећамо на већ наведено сведочење Милоша Савићевића, као и на изјаву Радоша Недића из лапског среза, села Доње Љупче код Подујева, који је 24. 4. 1987. описао "исељавање и трагедију 11 породица Нешића из села Доње Љупче", такође и сведочење Вуксана Пантелића.^[24] Најкраће је о исељавању изрекао је истину те исте косовске ноћи Љубомир Вујовић: "Преко 40 година траје процес исељавања Срба и Црногораца са Косова, а поспешују га албански националисти и сепаратисти; вероватно имају свој план рада и деловања. Исељавање траје некада бржим а некада споријим интензитетом. Скоро пола насеља на Косову су етнички чиста, што иде у прилог остварењу циља албанских сепаратиста... Тежак је мањински осећај, осећај несигурности. Само онај ко је осетио шта је сеоба, може у пуном смислу речи да схвати колико је та реч опора и горка."^[25]

Или један други резиме узрока исељавања Срба под разним притисцима, који је дао свештеник из Косовске Витине Љубиша Миљковић, у свом извештају архијерејском намеснику у Гњилану: "Исељени Срби изјављују да нису имали слободу, да су угњетавани од стране Шиптара. Исељени из Врбовачке парохије изјављују да су им Шиптари много досађивали, насилно су улазили са стоком у њихова имања, њиве, ливаде и баште, изазивали их на свађу, улазили им у куће, код жена (= силовање). У гробљима су ломили крстове, и то у селима: Белекару, Дробешу, Грмову, Витини, Девају, Гушици, Трпези и другим. Било је и убијених, и пред судом слабо су заштићени. У манастиру Бинчу сестринство (монахиње) често је потресано и нападано од Шиптара: једна је сестра ударена дрветом по глави, а друга је нападнута ножем. Стално комшије Шиптари наваљују са стоком до самог манастира, бацају камење на манастирске њиве, и на сами манастир Св. Архангела Гаврила у Бузовику, и добацују сестрама: Идите одавде, ово није ваше, ово није Србија. Ваше је место у Србији, итд."^[26.]

Навешћемо укратко још врло карактеристичан мада непотпун извештај пароха из Подујева Живојина Трајковића (од 8. јуна 1969), за послератни период до 1968. године, за села око Подујева, где се прегледно види да је из тих села исељено 663 српска дома, а као прави разлози исељавања могу бити узети остали ту дати подаци, наиме: 350 физичких напада Арбанаса на Србе, 21 силовање Српкиња, 430 крађа причињених Србима, и 2 убијена Србина.^[27] Тако исто речит је и извештај пароха из Бабиног Моста на самом пољу Косову (од 7. јуна 1969): "Парохија Бабиномошка, од 1945. године до данас, изгубила је своја три староседелачка села, и то: Бивољак са 9 кућа, Дреновац са 11 кућа и Амедију са 4 дома, док црногорско насељеничко село Брезница од 55 домова, остаће само у сећању код млађих православаца (Срба). Гробови су им зарасли, а споменици поломљени и уништени поред насељених шиптарских кућа. Брезнице дивног планинског села нема више. У свим осталим селима осећа се притисак Шиптара на српски живаљ. Услед тога притиска долази до помагања Срба у већим српским селима, махом иду у Србију на пресељавање. Животни стандард њих не весели (тј. није економско стање у питању - А. Ј.) у односу на шиптарску доминацију на сваком кораку. Српски народ је тужан и брижан у овој парохији. Српско братство сваким даном све је мање, а прекрива га шиптарско размножавање рапидно. Сваки Србин у овој парохији гледа како да се исели са Косова, или како да осигура миран гарантован живот. Србин живи у неизвесности данас за сутра."^[28]

Од овог тужног исељавања српског живља са Косова и Метохије под разноразним арбанашким притисцима, има и још потреснијих и трагичнијих, и то из године у годину у овом периоду, нарочито после демонстрација, у ствари побуне 1968. године. Од тада па надаље удвостручени су и увишестручени напади на цркве и манастире, на гробља и споменике, на само српско национално, духовно и културно биће на Косову. Поједине од тих тзв. "ексцеса", а у ствари правих варварских зулума и злодела, које је забележила Рашко-призренска епархија, објавили смо у монографији Задужбине Косова, а овде ћемо само подсетити на неке од најгрубљих насртаја на Српску цркву, српски народ и његове светиње и споменике вековног присуства на Косову. Највише су страдавали манастири Девич, Гориоч, Света Тројица, Пећка патријаршија и Високи Дечани, а затим многобројне сеоске цркве и српска гробља, на којима су поједини Арбанаси варварски ломили крстове и рушили споменике, погађајући тако српског човека у најтананији нерв срца и најболнију нит душе. Не треба заобићи и не споменути многобројне шиптарске скоро животињске насртаје да силују жене Српкиње, а у последњим деценијама нападају посебно девојчице и старице, па чак и монахиње.

Дана 3. априла 1968. писао је дечански игуман Макарије српском Патријарху г. Герману: "Шиптари опет показују своју исконску мржњу према Србима. Налазимо се у тежој ситуацији неголи за време окупације Аустрије и Турске. Онда смо имали бар некакво право, а сада као да је све отишло у неповрат. Појаве насиља, крађе усред бела дана, вређања и претње свакодневна су појава. Ви свакако и од других чујете шта се све ради на Космету са Србима. ... Пре месец дана Шиптари из Дечана тешко су претукли шумара Миливоја Ланићевића, само зато што је против неких поднео пријаве о крађи шуме. У исто време један Шиптар кондуктер избо је ножем на седам места једног Србина шофера, само зато што није хтео да вози препун аутобус по заповести Шиптара. Недавно је у Лабљанима на Косову у српском селу прослављен јубилеј о Скендербегу. Један Србин упитао је зашто се то прославља у српском селу, а сада исти Србин лежи у агонији у приштинској болници. Пре недељу дана Шиптар из Ратиша (Дечанска парохија) истерао је из куће и са имања Станицу Пешић. Она се жали свемогућим властима овде, и све је без успеха. Породицама из Дечана: Зарији Павловићу, Стевановић Мирку, Милораду Јоксимовићу, Никчевић Благоти, Милораду Башићу, Павлу Башићу и породици Аврамовића из Дреноца одузеше самовољно земљу и шуму. Тако ови људи немају коме да се жале, нити овде каква жалба помаже."^[29]

Игуманија Параскева из манастира Девича писала је жалбу Патријарху, али и Извршном већу покрајине: "Дана 28. маја 1968. г. поднели смо пријаву и молбу Општинском комитету и Народној милицији у Србици против синова Османа и Азема Дељевића из Резала, који су напали старешину манастира Девича игуманију Параскеву, ударали је штапом по глави, затим упали у манастирске собе. ... Дана 13. јуна напао ме је исти син Османа и Азема Дељевића и зграбио ме за руку и заврнуо, скоро да ми је сломи... Дана 14. јуна 1968. г. око 9 сати ујутро дошао је један у сам Девич и скренуо ми пажњу да не идем доле (на манастирско имање), јер ме из Резала чекају да ме убију. Ја не знам шта да радим и коме да се жалим, јер је ово неиздржљиво. Ми саме женске не смемо да сиђемо на своје имање, јер нам они вечито прете, и кажу нам: Немате ви ту шта да тражите! Стоку пуштају слободно у наше кукурузе, у баште и ливаде. Шта ми да радимо, кад они дођу и за неколико сати сву нашу муку униште? Ми их лепо молимо, али молбе не вреде, они прете, и на сестре бацају камење... Жалимо се, па ништа, они све дрскији и слободнији."^[30]

Као пример разноврсних арбанашких притисака и злодела чињених Србима, навешћемо само једну жалбу епископа призренског Павла упућену Верској комисији АП Косова: "Не једном смо се до сада обраћали Вама за заштиту законитости за Православну цркву и њене вернике и имовину... (затим наводи случајеве обијања цркава у селима Винарцу и Добрачину и у Призрену - А. Ј.) ... У гробљу села Шипоља код Косовске Митровице, током лета ове 1972. г. младићи албанске народности, певајући увредљиве песме против Срба, порушили су 15 надгробних споменика. Слично рушење споменика десило се недавно и у селу Србовцу код Кос. Митровице, где је порушено 8 споменика. Тако је и на гробљу у Ораховцу, где су поломљени не само дрвени надгробни крстови, него и 7 споменика од мермера, 2 од цемента и 14 камених крстова. У селу Оптеруши код Ораховца, поломљена су 3 надгробна камена крста и сви дрвени крстови сем три. У селу Ретимљу код Ораховца поломљени су на гробљу ови дрвени крстови и на гробовима је вршена велика нужда."^[31]

Полупорушена (од Шиптара током рата) црква у Бистражину код Ђаковице

Ако овоме додамо да су у овом периоду рушена и оскрнављена гробља и цинично повређивани српски гробови у селима Бузовик, Петрич, Велика Хоча, Жегра, Робовац, Смолуша, Страша, Кориша, као и то да су цркве српске проваљиване, пљачкане и скрнављене у: Горњем и Доњем Неродимљу, Бабљаку, Штимљу, Добрчану, Призрену (Св. Никола), Доњој Гуштерици, Врбовцу, Житињу, Церници, Косовској Каменици, Доњем Дреновцу, Стражи, Добротину, манастиру Соколици и другим српским насељима, онда постаје јасно како су се Срби тада осећали, после таквих варварских бестијања и иживљавања арбанашких силеџија и зулумћара над српским живљем и његовим светињама.

Порушено и спаљено српско гробље (Бегов Лукавац код Истока)

А шта је у то време доживљавала од арбанашких насилника једна обична српска породица, нека послужи као пример сведочење Крунослава Јошановића и његове мајке Даце из села Орлане код Подујева Непосредно иза рата у моме селу је било 100 српских кућа, данас их има само десетак. Зашто су отишли? Невоља их је прогнала са огњишта. Највећи број мојих сељана је отишао због директних притисака. Није се то могло издржати.

Ми смо дуго година били без икакве заштите. Да ли је човек могао опстати на своме имању ако су га свакодневно поткрадали, убијали му стоку, физички насртали на чељад, на образ жена и девојака? Судбину мога села доживела су и сва суседна: Балабан, Турчица, Недрговац, Секирача, Брвеник... Све те невоље о којима причам нису заобишле ни моју кућу и фамилију. Насртали су ми ножевима на децу, тукли ми мајку. И да случајно нисам наишао, ко зна да ли би она и преживела. Оборили су је, па све ногама (газили), а она стара и беспомоћна. ... 'Такве батине нисам доживела ни за време окупације', вели мајка Даца. А верујте ми, хлебом сам их хранила, водом појила, свакојако помагала. ... "^[32]

Оваквих и сличних потресних казивања о патњама појединачним и групним страдалним судбинама српског живља на Косову и Метохији има толико да би то изискивало читаве томове. Да потсетимо само на нека страдања Срба: И у тим годинама су многим српским породицама одузета имања, било смишљеном експропријацијом за нека државна добра (пољопривредне комбинате, као напр. Ереник код Ђаковице или онај код Пећи), било отмицом самих власти у корист албанских емиграната, као што је било напр. у Дечанима (1972. и 3. године), било пак узурпацијом или отмицом од стране појединих шиптарских породица, као што је било 1968. г. у селу Долац код Клине, кад су Шиптари (римокатолици) из породице Томај и Бунај убили Божидара Бацића на његовој њиви мотикама, а ранили му браћу Богосава и Богдана, и онда преотели њихову њиву. Оваквих шиптарских напада и чак убистава Срба на имањима било је у ово време више, јер правни органи и судови на Косову нису правилно функционисали.

За овај период страдања Срба на Космету, када нису могли ни да се жале, или је жаљење било безуспешно, или чак са лошим последицама по жалиоце, можда најбоље одговара реч једне старе Српкиње из Пећи, која је на питање једног нашег свештеника из Београда: "Како живите?" - одговорила: "Горе високо, доле тврдо, па ћутимо и трпимо."

Најновија страдања (1981-1988)

Посвудно и посведневно страдање српског живља на Косову и у Метохији текло је тако четврт века, у глуши и ропцу, без права протеста и без одговора на судске жалбе, а последица тога била је непрекинута рска исељавања под притиском. Међутим, с пролећа 1981. године десио се наједном догађај који је многима на Косову и ван њега, нарочито у Србији, отворио очи. Истина, и о томе се првих месеци није смело ни причати јавно, а камоли писати, све је заташкавано и скривано као "државна тајна", мада је та тајна већ у читавом свету била јавна. Реч је о познатој арбанашкој сепаратистичкој агресији у марту и априлу 1981. године (која је замагљивана политичком терминологијом: "демонстрације", "контрареволуција" и слично). Од ове побуне 1981, која је новембра 1988. и фебруара марта 1989. имала своју репризу, над косовско- метохијским Србима почео је јавно да се спроводи геноцид биолошки, економски и културни. О томе је сасвим тачно недавно рекао проф. др Драгоје Жарковић: "Данас смо сведоци геноцида који се годинама спроводи над српским и црногорским народом на Косову, који Југословенска власт готово мирно посматра, очекујући да ће се тај проблем коначно решити кад Косово постане етнички чисто, тј. постане само албанско, без Срба."^[33]

Први јавно учињени злочин арбанашке сепаратистичке агресије 1981. против свега српског на Косову и Метохији било је подметање пожара под велики конак манастира Пећке патријаршије, пред зору 16. марта, тј. у ноћи Недеље православља. У конаку је мирно спавало 30 монахиња, са још неколико гостију, и 3 свештеномонаха. Пожар је подметнут на три места у поткровљу, на растојању од по десетак метара (конак је дуг 60 метара) и срећом да га је приметио један старији Србин Косовац, који је био те ноћи гост у манастиру, а одмах за њим ватру је приметила и игуманија манастира Девича Параскева, такође гост те ноћи у Пећкој патријаршији. Сестре монахиње једва су успеле да спасу старог јеромонаха Дионисија и старе рукописне књиге и нешто икона, а све остало у конаку, са капелом, патријарховим одајама, сестринским собама, радионицама и магацинима изгорело је потпуно, јер ватрогасне службе из Пећи скоро да су саботирале гашење пожара (долазиле су празне цистерне), те је пожар утихнуо тек увече кад је конак изгорео. После тога, почеле су "политичке изјаве": да је за пожар "крива електрична инсталација" (а струју су прекинули тек ватрогасци), па онда "димњак на конаку" итд, а у ствари скривало се свесно да је то било злодело, једно од првих у низу тада извршених саботажа, рушилачких напада и терористичких аката опште сепаратистичке побуне Арбанаса (почев од 11. марта 1981. у студентској мензи у Приштини, па даље 26. марта, и нарочито прва три дана априла, када су у скоро свим насељима и градовима на Косову букнуле сепаратистичке масе, у којима је било на десетине мртвих, а и неколико невиних Срба пало је као жртва разјарене руље). Циљ ове агресије био је одмах јасан: насилно отцепљење Косова од Србије и Југославије и припојење Албанији. Нешто касније, то је замењено вештом паролом "Косово република", наравно са истим циљем - да се та република затим отцепи и припоји Албанији. Једном речју, у догађајима на Косову с пролећа 1981. васкрсавала је идеја из доба окупације, о "Великој Албанији", коју је требало остварити "милом или силом", како су и узвикивали демонстранти у Приштини, Урошевцу, Ђаковици, Подујеву и другде.

Спаљени конак Пећке Патријашије (16. марта 1981.)

После војног угушења ове арбанашке агресије, Србима на Косову било је још теже. Теже им је било затим и следећих година, колико због притисака, сада све отвореније дрских и агресивнијих, толико и због јасног сагледавања нехтења и неефикасности политичке власти Југославије да на Косову успостави пре свега истину, слободу и једнако право за све, а пре свега за потлачене Србе и остали неалбански живаљ. Врло је карактеристично било да, осим групе углавном младих Арбанаса, нико из органа власти, а она је била сасвим у рукама Арбанаса, није тада одговарао због неуспеха вишегодишње комунистичке политике на Косову, због толиког кршења основних људских и уставних права Срба и Црногораца на Косову, због завера и у самим органима власти против уставног поретка у земљи, због укидања слободе и правне једнакости за Србе и остали словенски живаљ на Косову Партијски је само кажњено неколико лица, смењено је са радних места неколицина и - убрзо је излаз нађен у познатој југословенској "уравниловки": да Је опасан и албански национализам, али да је исто тако опасан и српски национализам (иако су Срби на Косову од 25% сада спали на једва 12%, дакле постали су мањина у својој сопственој отаџбини).

Из овог периода, у којем је тек у овој (1989) години почело донекле мењање неких токова и збивања на Косову, толико је примера страдања српског живља и његових светиња да, када је најзад и штампа освојила себи право да слободно пише о правом стању на Косову и уопште у Југославији, заиста нема дана а да у штампи не осване вест о једном или чак десетини злодела, насиља, силовања, паљевина, физичких насртаја, малтретирања и разноврсних јавних и психолошких притисака на Србе широм Косова и чак преко његових граница. (Тако је књижевник из Приштине, Петар Сарић, у отвореном писму Азему Власију, 3. септембра 1987, само у једном дану набројао десет у штампи објављених арбанашких насиља над Србима на Косову).*

[НАПОМЕНА: У наставку ове књиге читалац ће наћи детаљнију, скоро свакодневну хронику страдања Косово-метохијских Срба, која обухвата период од 1988 до Видовдана 1990 године.]

Оскрнављен гроб Симе Игуманова у манастиру Св. Марка у Кориши, а на зиду цркве исписане речи "Умри(те) попови".

Наравно, опет су биле на удару прво српске цркве и манастири, свештеници и монахиње. У следећим годинама, после 1981, проваљиване су, пљачкане, скрнављене и нарушаване многе цркве и манастири, а посебно српска народноцрквена гробља Ако изоставимо манастир Светог Марка у Кориши код Призрена, који није пропустио годину без арбанашких рушилачких напада, скрнављења и оштећења, и такође манастире Девич и Свету Тројицу, који такође нису ни једне године пролазили без физичких напада на монахиње, без зулума и пољских штета, па чак и паљевина (Девич је у 1982-1984. имао три велике подметнуте паљевине сточне хране око штале и винограда изнад цркве), онда бисмо могли набројати неколико десетина обијених, опљачканих и оштећених цркава по селима, до стотине оскрнављених гробаља са порушеним споменицима и поломљеним крстачама, и то понекад у читавим таласима, јер је очигледно реч о организованим и диригованим шиптарским притисцима на српски живаљ да се коначно исели са Косова. Нападнуте су безбројно и српске куће и имовина, као и људи, жене и деца.

Поменућемо овде провалу, скрнављење и оштећење фресака у историјској српској цркви Самодрежи на Косову (1981), па затим исто злодело у цркви у Доњем Неродимљу (1982), па у Штимљу (1983), па у Долцу код Клине (1984), па у Ђаковици и Косовској Каменици (1985), па у селу Перковцу и Бољетину и у Митровици (1986), па у манастиру Соколици (1986), па загађивање и скрнављење људским изметом улазних врата Саборне цркве у Призрену (седиште епископа), па напад на свештеника и цркву у самој Приштини (1987. и 1988) и тако редом. Да то није само низ "ексцеса" чињених од "неодговорних" или "ненормалних" лица арбанашке народности, како се, на жалост, често изјављује у "званичним саопштењима" органа власти на Косову, или чак и у судским пресудама, него да је то део ширег добро смишљеног плана против Срба на Косову, с циљем њиховог искорењивања и ликвидирања сваког историјског трага, може се видети из једног на изглед куриозитета, али врло карактеристичног за положај Срба на Косову ових година. Реч је, наиме, о свесном, државном препамљивању српских цркава и манастира на Косову, о чему ћемо навести само један докуменат.

У акту бр. 307, од 3. априла 1987. епископ призренски Павле пише Верској комисији САП Косова, и наводи да је у селу Мушутишту код Суве Реке, скоро случајно открио да је у катастарским књигама једна црква уписана као "џамија". Затим је исто то открио и за цркву у селу Дворане, па и за цркву у Сувој Реци, и даље редом: у селу Речане, селу Поповљане и још неким селима истога краја. Исто то је открио и за пећки крај, где су у катастру као "џамије" уписане цркве у селима: Витомирици, Сиги и Гораждевцу. Као "џамија" уписана је чак и црква манастира Свете Тројице код Мушутишта, а касније је откривено, и онда брзо исправљено, да су као "џамије" уписивани и други већи косовско метохијски српски манастири. Неке, пак, цркве уписиване су у катастар само као "зграде", а црквена имања као "вакуф", тј. као својина муслиманске заједнице.^[34]

Српска православна гробља за ово време рушена су, скрнављена и разарана, некад чак и паљена или преоравана, у селима: Шипоље и Мучиворце код Митровице, Дворане код Мушутишта, Топоница и Робовац и Рогачица код Кос. Каменице, Петровце код Гњилана, Смолуша код Липљана, а такође и у другим српским насељима. Често се дешавало да су повређивани свежи српски гробови, и то понекад баш уочи Задушница, да би Србима, који сутрадан дођу на гробове својих покојника, бол и жалост били већи и перспектива за опстанак на Косову безизлазнија. Најчешће се починиоци оваквих злодела не пронађу, или се дотуре малолетници као извршиоци, или особе "неурачунљиве" и "ненормалне", тј. прогласе их за такве сами арбанашки органи власти. Ипак, најјезивији пример наношења овакве врсте патње и страдања Србима на Косову свакако је онај који се недавно десио у селу Граце. Тамо су на Крстовдан, 27. септембра 1988, на дечијем сеоском гробљу, петорица младих Арбанаса суседа, раскопали дечји гроб недавно умрлих новорођенчади близанаца, синова Радојка и Драгице Петровић из села Граце код Прилужја, и једно детиње тело раскомадали и разбацали по околном џбуњу, а оно друго онако у ковчежићу полузакопали. Иако су починиоци ускоро откривени, и њихови родитељи кажњени, у српском народу овога краја, али и читавог Косова, остала је горчина и бол какав се не да изразити и описати. Истина, тада је, мада то бива врло ретко, проговорио људски и један Арбанас, новинар Максут Шеху из Приштине, написавши тим поводом да "велика кривица оставља неизбрисив траг у нама".^[35]

Међу злодела и злочине над српским живљем овога периода треба споменути и јавности већ познато мучко убиство младога Данила Милинчића пред његовом кућом у селу Самодрежи, 2. јуна 1982. године, када су четворица Арбанаса држала Данила, а албански емигрант Ферат Мујо пуцао му из пиштоља у срце, на очи мајке Данице која је својим телом покушала да заштити живот свог невиног сина.^[36]

Судбина убијеног Данила Милинчића и затим читаве његове породице само је симболичка појава за судбину читавог српског живља на Косову. Било је још и других убистава, за ових неколико последњих година, као што је убиство оца породице Шарића, у селу Меће код Ђаковице, убијеног од фамилије Краснићи (арбанашких католика, који му отимају имање), пред својом кућом, 3. јула 1983, после чега је настављено са прогоном његових синова и породице, с циљем да се иселе са свог имања и из Метохије. Године 1981, другог априла, по повратку са демонстрација у Приштини, арбанашка маса убила је једног Србина младића на излазу из Вучитрна, али је то убиство чувано као "државна тајна" и није досад објављивано. У Новом селу код Витине познати балиста Хисен Трпеза ранио је тешко једног српског младића (1986), који је једва остао жив, а један други српски младић, Милош Кошутић из села Сазлије код Урошевца, претучен је од 6 Арбанаса лопатама, тако да је после неколико дана умро од повреда (1983). Младићу Славиши Томићу, студенту из Призрена, насред улице зарио је нож у ребра Шукри Гаши и затим побегао (јуна 1988), а у српском селу Прекалу код Истока (од септембра 1988) жене и деца с пушкама чувају даноноћну стражу због насртаја арбанашких ага и бегова из дечанске општине, о чему је штампа опширно писала.

Место убиства Данила Миланчића у Самодрежи (2. јуна 1982.)	Кућа породице убијеног Шарића у селу Меће код Ђаковице (3. 7. 1983)

Ноћне страже држе Срби, сељаци и у многим другим српским селима по Косову и Метохији, због шиптарских насиља и зулума. Ипак, изгледа да је од свих најкарактеристичнија за страдање косовских Срба у овим годинама нечувена у историји трагедија Ђорђа Мартиновића из Гњилана Њега су тројица непознатих нападача, маскираних и са морфијумом, напали на његовој њиви 1. маја 1985. и злочиначки га буквално набили на флашу (и то данцетом нагоре, јер су у грлић ставили дрво и угурали му у дебело црево) Прво саопштење власти из Гњилана било је да је над Мартиновићем извршен гнусан злочин насиља, што су касније потврдиле и многе комисије лекара специјалиста Али, одмах затим је ступила у дејство политичка машинерија, у коју су умешани и виши функционери југословенских власти, те је она исконструисала друго саопштење, чак и "изјаву" самог Мартиновића и "лекарски" налаз "експерата" - да је реч о "самоповређивању". ^[37] Тим поводом неколико српских интелектуалаца и новинара писали су нашој и светској јавности протест, насловљен "Истина набијена на колац". Мартиновићев случај само је показатељ како је страдање српског народа на Косову, у југословенским званичним круговима па тиме делом и у светској јавности, морално дискредитовано и искривљено приказано и тумачено То је већ само по себи удвостручење тих страдања

Ђорђе Мартиновић (снимак после страдања)

Било би немогуће овде побројати све небројене случајеве бруталног и животињског силовања српских жена, девојчица, старица и монахиња од обесних Арбанаса Тих силовања је последњих десетак година бивало и бива све више и учесталије на трагичном Косову. О тим драстичним случајевима варварског понижавања српских мајки и девојака писала је у новије време све чешће и опширније штампа, као што су била силовања деветогодишње девојчице у селу Житиња код Витине (1983), па старице монахиње Ане (72 године) у манастиру Гориочу код Истока, па 12-годишње девојчице (августа 1984) у Љубенићу код Пећи, па опет старије жене (54 године) у Белом Пољу код Пећи, па једне посетитељке манастира Свете Тројице код Мушутишта, па опет старије жене (57 година) у Старом Селу код Урошевца (1984), па Београђанке Н. К., мајке једног детета, коју је силовало неколико Арбанаса у косовској Митровици (јула 1986) и многи други случајеви широм Косова Покушаји пак силовања још су бројнији, а међу њих спада и недавни насртај ради силовања на грачаничку игуманију Татијану (на Вел. госпојину, 28. августа 1988), и то је учинио један милицајац Арбанас. На општу жалост косовских Срба, у насиљима над недужним српским живљењем неретко учествују и саме власти и сами органи безбедности са Косова.^[38]

Мића Поповић: "1. мај 1985." (слика страдања Ђорђа Мартиновића)

Због свих ових насиља, чињених им од Арбанаса на Косову, Српски народ се почео окупљати у 1988. години на протестне скупове, на Косову и по широј Србији, еда би јавно дигао глас очаја због сопствене обесправљености, неслободе и безнађа. То је донекле охрабрило Српски народ по Косову, поготову што су ти скупови праведног протеста и солидарности са невино прогањанима добили широку подршку у Србији и Црној Годи. Али, то је истовремено изазвало и већи антисрпски бес многих силеџија арбанашке националности на Косову који су, новембра 1988. и фебруара и марта 1989. године, кренули у масовне антисрпске агресивне покрете, па и оружане нападе. Због тога је на Косову било заведено ванредно стање, дакле нешто слично као одмах после завршетка II светског рата. Није ли то само доказ, ако ничега другога, а оно краха једне политике, једног система и режима комунистичке идеологије, која је мислила и радила на томе да на антисрпској политици о Косову и Метохији гради будућност Југославије и њених народа.

Ваљда ће ово најновије страдање Српског Косовског народа коначно отворити очи свима у овој земљи, ако нам је стало до заједничке будућности и нарочито до будућности наше деце.

Оштећена од Шиптара фреска (XIV век) једног Светитеља у Св. Петру Коришком код Призрена	Срби из Батуса, Клине и Косова Поља кренули на колективно исељавање због шиптарско-комунистичких насиља и неправди (20. јуна 1986).

ФУСНОТЕ:

^[1] Објављено у књизи јеромонаха А. Јевтића, Од Косова до Јадовна, 7. допуњено издање, Београд 1987, 104-182.

^[2] Исто, 105-107

^[3] Архив Св. Синода, бр. 2099/1941.

^[4] Изјава дата 11. априла 1944. у Комесаријату за избеглице у Београду; Архив Св. Синода за 1941-45.

^[5] Сви документи са именима у Архиву Св Синода за 1941-45

^[6] Борба, Ноћ опорих речи, мај 1987. Стенографске белешке са збора у Косову Пољу у ноћи између 24 и 25 априла 1987, објављено као специјално издање.

^[7] Јеврем Дамњановић, Косовска Голгота, Интервју, специјално издање, 22. октобар 1988, 51-53.

^[8] Делимично објављено у монографији Задужбине Косова, Призрен-Београд 1987, 793-800.

^[9] Задужбине Косова, 802.

^[10] Исто, 796.

^[11] Исто, 387-547 (Милан Ивановић: Црквени споменици XII-XX аека). - У читавој Југославији је од рата до почетка 1990. године подигнуто око 1.200 џамија, а православних српских храмова свега око 350, иако је православних Срба 3-4 пута више него муслимана.

^[12] Јединство, 3. април 1989. (Види и Додатак на крају књиге).

^[13] Извештај епископа Владимира Св. Синоду 13. Јуна 1952; Архив Св. Синода, бр 74 за 1952.

^[14] Задужбине Косова 798-99

^[15] Архив Рашко-призренске епархије, бр. 204 за 1972.

^[16] Архив Св. Синода, бр. 95/1951; Задужбине Косова, 303-04.

^[17] Архив Рашко-призренске епархије за 1967, фасцикла ЕУО

^[18] Архив Св. Синода, бр. 2/1959; Задужбине Косова, 810.

^[19] Архив Св. Синода, бр. 190/1961; Задужбине Косова, 811.

^[20] Архив Св. Синода, бр. 24/1962

^[21] Архив Св Синода, бр 356/1965

^[22] Архив Св Синода, бр 101/1966; Задужбине Косова, 813,

^[23] Архив Рашко-призренске епархије, бр 27, 10 Јун 1969.

^[24] Ноћ опорих речи, 31 35

^[25] Исто, 47.

^[26] Архив Рашко-призренске епархије, бр. 13, 7. јун 1969.

^[27] исто посебна Фасцикла из 1969.

^[28] Архив Св. Синода, бр. 1409/1968.

^[29] Архив Св. Синода, бр. 2731/1968

^[31] Задужбине Косова, 817

^[30] Архив Рашко-призренске епархије, бр. 204,18. август 1972.

^[32] Јединство, Приштина, 12 мај 1988. О томе види списак у Додатку на крају књиге

^[33] НИН, 23. април 1989, 48.

^[34] Архив Рашко-призренске епархије за 1987, фасцикла ЕУО.

^[35] Политика, 8. октобар 1988.

^[36] Опширније у: А. Јевтић, Од Косова до Јадовна, 16-19.

^[37] Опширније у Светислав Спасојевић, Случај Мартиновић, Београд 1986, такође и Живорад Михајловић Шиља, Покошене косовске истине, Београд 1986

^[38] О свему опширније писао сам у листу "Православље" (почев од броја 518, од 15. октобра 1988, па до броја 551, од 15 априла 1990), са тачним подацима о свим насиљима и зулумима, са именима, местима и датумима. - Тај други део, као опширнија хроника страдања Срба на Косову, која, допуњена овде, обухвата период од јануара 1988. до Видовдана 1990. доносимо у наставку ове књиге.

Опширнија хроника страдања Срба за последње две и по године (Јануар 1988. - Видовдан 1990)

Грачаница, Видовдан 1989.

Црна хроника најновијих страдања Косовско-метохијских Срба од шиптарских зулума (1988-1990)

Распеће Српског народа на Косову траје вековима. То је непрекидни Крстовдан читавог једног хришћанског народа.

Историја Срба често је била везана за поједине хришћанске празнике, јер су се на њих и око њих збивали многи битни, судбински догађаји црквено народне историје, како оне борбене и страдалне тако и оне победне и васкрсне.

Последње деценије историје Српског народа на Косову и Метохији у знаку су Великог Петка и Крстовдана, нарочито од 1981. године. Тако је те године у Недељу Православља запаљена Пећка Патријаршија, на Задушнице су порушени крстови и споменици и оскрнављени српски гробови у селу Дворане код Мушутишта. А ове године (1988), на Крстовдан, збило с

Крстовдан Срба на Косову

е невиђено и у историји човечанства нечувено злодело над гробовима и над телима двоје српске дечице у селу Граце код Вучитрна, учињено од групе албанских малолетника (старих од 11 до 15 година), уз својеврсну сарадњу и других њихових сународника.

Наиме, двоје мушких близанаца, деце родитеља Радојка и Драгице Петровић умрли су ускоро по порођају и погребени су 4. и 5. јула 1988. на дечјем гробљу села Граце код Прилужја на самом Косову. Њихов деда Станко пошао је на Крстовдан да обиће гробиће својих унука, и шта је видео? - Видео је да су дечји гробови раскопани и оскрнављени. "Призор је био језив, ужасавајући. Видео сам разбацане дечје кости и пеленице", вели деда Станко.

Отишао је одмах и пријавио овај вандализам у СУП у Прилужју. Сутрадан су дошли органи милиције и власти и довели и лекарску комисију да изврше ексхумацију дечјих тела и установе шта се стварно догодило. Закључак је био поражавајући: невиђени и нечувени вандализам извршен је над дечјим гробићима и телима. Група албанских младића, који су затим и откривени, њих петорица (од 11 до 15 година), раскопали су дечје гробове, извадили телешце једнога од близанаца и, разбивши му главицу и растргнувши удове тела, све су разбацали по околном шипражју. Затим су сандук напунили земљом и на брзину затрпали. Приликом ексхумације, у остацима сандука су пронађени делови пелена и папирне новчанице, док је телашце другог детета било у своме сандуку. По гробљу и околном шипражју нађени су разбацани делови дечјег тела, пеленице и новац. У саопштењу Комитета и истражног судије из Вучитрна каже се дословно: "Истражна екипа (у којој је била и Славица Добричанин, професор Медицинског факултета у Приштини) у отвореном гробу угледала је отворен празан мртвачки сандук у коме није било дечјег леша. Око отвореног гроба пронашли смо лобању и кости грудног коша и дечје кости екстремитета. Поред отвореног гроба такође смо пронашли белу пелену с којом је, вероватно, било прекривено тело умрлог детета у мртвачком сандуку, као и папирни новац" ("Јединство", 30. септембра 1988).

У трагању за починиоцима овог ни у Содому незапамћеног злочина органи безбедности из Вучитрна открили су петорицу Албанаца: Ш. К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13), сви из оближњег села Доње Становце, као и то да су двоје суседа албанске народности од првог дана знали (а можда и видели?) ово недело и његове извршиоце а нису никоме пријавили. То су Б. Б. (16) и Климаку Бедрија, домаћица, такође из села Доње Становце.

Село Граце: бака Ана и људи над дечијим раскопаним гробићима.

Већ док је истражни судија вршио увиђај на гробљу, на Крстовдан поподне окупило се на дечјем гробљу неколико стотина Срба, жена, деце и људи, да поделе жалост и несрећу уцвељених родитеља и деде Петровића, и сви су групно одали пошту овим малим посмртним мученицима, чија су тела и гробови унакажени и растргнути као од неких дивљих зверова. Народ се на гробовима окупио и сутрадан, а затим су у самом селу одржали протестни збор у дворишту Основне школе, где је дошло око 500 српских житеља. Народ је огорчено али заточнички говорио: "Косово је Србија", "Живот дамо, Косово не дамо", "Нећемо се селити", "Хоћемо слободу", "Дирају нам мртве", "Боље гроб него роб", "Емигранти напоље" и запевали су песму о војводи Синђелићу и "Ко то каже Србија је мала". У име омладине села Граце говорила је Љиљана Михајловић, која је изрекла решеност младих Срба да се не селе са Косова: "Остаћемо на нашим огњиштима да бранимо оно за што су се наши дедови борили. Хоћемо само да и ми имамо миран сан и безбедан живот. Нису нас мајке рађале да би нас сепаратисти силовали, пребијали, псовали, боли ножевима и за то добијали смешно мале казне".

У међувремену, ухваћени су починиоци овог незапамћеног злодела и на саслушању су изјавили да "док су чували стоку у близини места где су сахрањена новорођенчад, дошли су на идеју да отворе гробницу да би у њој нашли новац или оружје, јер су, наводно, чули да Срби, по обичају, приликом сахрањивања стављају у ковчег новац или оружје" ("Политика експрес" 4. 10. 1988). Колика је лаж овог "правдања" самих починилаца или њихових суфлера и диригената из позадине видно је из чињенице да је приликом ексхумације нађен папирни новац и у ковчежићу и око раскопаног гроба, а да и не говоримо о инферналном акту разбијања главе и растрзавање удова детињег невиног телашца. Исто тако, срамно је и лажно саопштење Центра безбедности из Титове Митровице, дато новинарима 3. 10. 1988. и објављено сутрадан у штампи, у коме се каже да су "непозната лица извршила повреду гроба, јер су на лицу места, на површини земље, пронађени поједини предмети који су припадали сахрањеном новорођенчету" и да "у току ексхумације установљено је да је на неутврђен начин раскопавана гробница, што се видело по раскованом поклопцу сандука и по томе што у сандуку није било леша" ("Експрес" 4. 10. 1988). Видели смо претходно како су родитеља и деда ових невиних, посмртно растргнутих јагањаца Божијих, као и други људи и чак локални органи, затекли раскопан гроб и нашли разбијену лобању, покидане и разбацане делове тела по околном шипражју, као да су гробове отворили и тела растргли вуци и хијене! Зашто органи власти на Косову лажу и прикривају сву гнусобу овог злочина, невиђеног и незапамћеног у историји, који превазилази и усташке злочине над српском децом злогласној Ендехазији.

Јесте да је ово содомско дело безумни акт малолетника, али је управо тиме оно страшније и језивије. Јер није ни та група дечака тако малолетна, нити су они тако несвесна невинашца, али су још већи злочинци они који су их томе учили и васпитавали. И то не само њихови родитељи, који ће бити позвани на одговорност, него и албански вођи и учитељи у читавој Покрајини. Чему ли то они уче свој народ? Какву му то будућност опремају, или очекују, ако им синови овакве адске злочине чине?

Истина, поједини Албанци у Вучитрну и Приштини осуђују ово гнусно злодело својих сународника. Потребно је писање тим поводом новинара и књижевника Максута Шеху у листу "Рилиндја" (пренето у "Политици" од 8. 10. 1988. под насловом "Велика кривица оставља неизбрисив траг у нама").

Има сигурно и многих других честитих Албанаца, јер није ваљда такав сав албански народ. Али, на жалост, у овом историјском тренутку српског свенародног Крстовдана, не карактеришу такви добри људи албански народ на Косову и Метохији, него углавном овакви злочиниоци и њихови диригенти из позадине и јавни покровитељи. То је истина, и то треба јасно признати.

Да је то тачно, изнећемо у наставку скраћено црни календар зулума и злочина албанских усташа и нациста над Српским народом на Косову и Метохији. И то само од почетка ове 1988. године.

Напомињемо, да свакако нису сви Албанци на Космету злочиниоци, али исто тако предњи и задњи фронт ових није ни издалека тако малобројан.

Пођимо редом по данима и месецима.

Година 1988.

Јануар

- Уочи нове 1988. године у Приштини Шиптар Ибрахим Шаља је физички напао Србина новинара само зато што га је претекао аутом. И пред милицијом се насилнички понашао и претио Србину осветом.

- Око нове 1988. године, у селу Букошу код Вучитрна, непознати је ноћу узнемиравао село пуцњима пред кућом Сава Живковића. У истом селу су 4 пута палили сточну храну на имањима српских породица Ивановић, Букић, Вардић и Челић. Шиптар тракториста јурио је трактором српску децу преко сеоске ливаде док су се враћала кући из школе. Нико од свих ових насилника није ухваћен ни кажњен.

- Почетком јануара 1988. Нергиз Имери из Драгаша, радник у Бору, рекао је јавно у Приштини да "Србе и Црногорце не треба исељавати са Косова, него их треба побити".

У две школе у Ђаковици већ конкурсом су онемогућили формирање одељења на српском језику. А Средњошколски центар у Клини постао је у наставном особљу једнонационалан, тј. шиптарски директори прогурали су искључиво своје наставнике. У културним институцијама Подујева сва руководећа места су попуњена Албанцима.

- 3. 1. 1988. Ајет Мочила и његов син из Новог села код Витине физички су напали Трајану Марковић (35), домаћицу из истог села и вређали је зато што је упитала Мочилу зашто јој је убио ћерку. Ускоро затим, Хисен Хаљиљи у Витини ранио је ловачком пушком Станојка Михаиловића и то на чистом простору. Такође је у Витини Драгутину Ђокићу комшија Албанац посекао на њиви шљиве и преорао међу дуж 200 метара. У истој витинској општини је током протекле године било доста пожара по српским шумама и имовини. Пожаре су подметнули Шиптари.

- Око 10. 1. 1988. Хашим Шаћири из села Депце код Прешева налетео је великом брзином аутом "голфом" директно на Драгана Ивковића из Пасјана код Гњилана и повредивши га побегао. После је ухваћен и осуђен.

- 20. 1. 1988. Шаћир Шаћири је у радничком ресторану, у Косовској Витини тањиром погодио у главу Савку Дујић. Њено здравствено стање се од тада нагло погоршало и после неколико дана умрла је. Силеџија није одговарао.

- 27. јануара 1988. у препуном аутобусу "Косовотранса", који саобраћа од Вучитрна до Гојбуље (српско село), на двојицу путника Срба, Ранка Лемпића и Милосава Гајића из Гојбуље, напали су ножевима двојица Шиптара, Муса Хисени и Сабри Брака. Овај напад на Србе десио се још док је аутобус био у Вучитрну, а повод је био што су овим Шиптарима наводно ометале дечје санке које су ови Срби путници били купили својој деци. Само благодарећи присутном Разиму Феки који је код себе имао пиштољ, спречено је да не дође до крвопролића. Тада су ове шиптарске силеџије побегле из аутобуса, бојећи се да не буду осуђени због угрожавања људских живота. Тек касније су ухваћени од органа власти и осуђени на 6 месеци односно годину дана.

- 29. 1. 1988. одваљена су и украдена врата са средњовековне српске цркве Св. Петке у селу Бинач код Витине. Кривци нису откривени.

Фебруар

- 2. 2. 1988. у Чаглавици код Приштине жале се мештани Срби да су непознати "хулигани" насрнули на имовину Момчила Трајковића и демолирали му тек изграђену кућу и палили је.

- Почетком фебруара 1988. води се препирка да ли је Иљаш Бериша претио пиштољем становницима села Аде приликом експропријације земљишта за "Електропривреду" Косова, како то српско становништво тврди. Слично у Призрену дивљају узурпатори општенародне имовине. Такође у Дечанској општини влада самовоља општинских моћника Албанаца, а надлежни загонетно ћуте док се Србима отима имање, или га Албанци плаћају државним новцем. Тек половином априла 1988. окружни суд у Пећи расправља о тим купопродајама у Дечанима, где је откривено да су Шиптари: председник Комитета Чекај и шеф СУП-а Вишај, вршили притисак на Србе за исељавање и давали друштвени новац за куповину имања од српских породица Буриплић и Пешић.

- Шумар Богољуб Илић из Бањоке жали се, фебруара 1988. да шумокрадице Албанци недозвољено секу туђе шуме по селима око Бањоке и Звечана и физички насрћу на њега када их опомиње. Слична масовна сеча шума од Шиптара шумокрадица, али и других албанских силника, забележена је и у општини Витина.

"Јединство" од 9. 2. 1988. јавља да је у Приштини откривено и ухапшено 17 препродаваца дроге, углавном Албанаца, међу којима има и крадљиваца и шверцера другом робом. Саслушавањем ових откривено је још 19 лица, опет већином Албанаца, који су такође учествовали у преносу и препродаји дроге. Из друге штампе, домаће и иностране, сазнаје се да су Албанци међу првим мафијашима на Западу у кријумчарењу и продавању дроге, што је један од главних извора огромних девизних сума којима Шиптари купују српска имања на Космету.

- 14. 2. 1988. у Приштини је студент Мухамед Хасани насрнуо да силује Елвиру Мусић из Рожаја и она је искочила кроз прозор са 4. спрата и погинула, а силеџија је побегао. Многи случајеви силовања на Косову су прикривани због срамоте или из страха од Шиптара.

- 16. 2. 1988. возач "Косовотранса" Суљ Кастрати из Захача код Пећи ишамарао је малолетницу В. О. Српкињу из Прекала код Истока, ученицу 3. разреда Основне школе у Ђураковцу, зато што је затражила да аутобус стане на постаји да би она сишла.

- 18. 2. 1988. јављају да је у Витини откривено неколико купаца и препродаваца имања и кућа од угрожених српских породица, чиме је директно подстицано исељавање Срба. Такође вест истога дана у приштинском "Јединству" да у Урошевцу избегавају да приме Србе повратнике на Косово, а у међувремену и ту сеоба Срба под притиском траје и даље.

- 22. 2. 1988. суд у Пећи осудио је Фатмира Јаху, Африма Краснићи и Бедруша Беришу из Брежаника код Пећи што су 24. 9. 1987. на свиреп начин силовали малолетницу Н. Н. (17) Српкињу из села Крушевца код Пећи.

- 27. 2. 1988. на збору Срба у Косову Пољу један старији Србин је рекао да је ловац и да не може да издржи а да не каже оно што га тишти. Драму косовскометохијских Срба он је представио овим речима: "Као ловац знам да у ловачким књигама стоји да, кад се ловни фонд сведе на 7-8 %, онда та врста постаје аутоматски заштићена - мора се чувати неговати и одржавати. И наш број (тј. број Срба) на Косову већ се свео на толико. Зашто више не престану да нас прогоне?!" - Овакво осећање безизлаза код Срба на Косову један честити новинар је с правом окарактерисао као "трагично осећање дивљачи за одстрел" ("Књижевна реч" 10. 3. 1988). Са оваквим осећањем Срби на Космету живе већ пола века.

- 28. 2. 1988. у селу Дечани напао је Селмон Укај (18) ножем на малолетницу Г. Д. (15) из Црнобрега и нанео јој тешке телесне повреде, а лакше је повредио њеног друга М. С. из Луке и затим побегао. Касније је ухваћен и суђен.

Март

- Почетком марта 1988. Изјах Бехљули и братанац му Безаир, из села Љубиште код Витине, посекли су 56 стабала топола и врба на имању Србина Светозара Стојановића. Човек је од жалости напрасно умро!

- 4. марта 1988. непознати Шиптар напао је српске ученице М. Ј. и М. Б. из Коретишта, код Гњилана, на путу кад су се из школе враћале кући. Он их је вулгарно вређао и јурио их, али су их пролазници спасли од веће напасти.

- "Јединство" од 7. 3. 1988. јавља да је у општини Призрен "ове више исељених" Срба: у току 1987. иселила се 31 породица са преко 100 чланова и још 171 појединац, што је у односу на прошлу годину више за 46 лица. Разлог је - све бројнија кривична дела против Срба и десетак тешких физичких напада од Шиптара. Органи покрајинских власти констатују да "исељавање Срба и Црногораца, као најтежа последица деловања албанских националиста и сепаратиста, и даље је најтежи проблем у Покрајини Косово". Оваква се констатација чешће понавља, и - ником ништа! Ој кукавно Српство угашено!

- Ноћу 10/11. марта 1988. претучен је Угљеша Вујић из села Грнчара код Витине на путу за село, где су га непозната лица (= Шиптари) пресрели и нанели му тешке телесне повреде, па побегла. Мештани су га нашли у бесвести и пренели у болницу у Гњилане. Свима је јасно ко су силеџије.

- 14. марта 1988. браћа Хајдар и Рама Планеја упали су ноћу насилно у хотелу "Турист" у Призрену, у собу Српкиње В. С. и ножем је присилили да целу ноћ остане са једним од њих. Сутрадан су јој претили да их не сме пријавити и онда побегли.

- "Јединство" од 16. 3. 1988. преноси констатацију власти да исељавање српског живља у гњиланском крају и даље траје и да многим "селима прети етничка чистота". Слично је и у вучитрнском крају, где је установљено да су од преосталих Срба још 113 породица саградиле куће ван Косова. Исти лист још пише о томе како на седници Скупштине општине у Србици, када је на дневном реду било питање "остваривања мера и акција за заустављање исељавања Срба и Црно гораца" из ове општине, сви су Албанци буквално "оћутали седницу, тј. "прешли су ћутке преко овог питања". Истога дана пише "Јединство" да још увек није разјашњен узрок смрти Звонимира Станића (38) из Призрена, који је 20. 4. 1987. увече нађен у бесвести у реци Бистрици у Призрену, под каменим мостом, са тешким повредама главе и грудног коша, па је убрзо умро у болници. Такође доноси и вест да је Брахим Џамиљи (22) из Аранђеловца претукао Тихомира Воштића из Клине, а када је ухапшен, побегао је из станице милиције. Можда му је бекство и омогућено.

- 17. 3. 1988. "Јединство" пише о тучи просветних радника у селу Пожарању код Витине, што показују међунационалне односе у тој школи, у којој је један ученик Албанац написао: "Не желимо Србе овде". Такође и вест да су у тој општини неки Албанци "унапређени иако су били кажњени због непријатељског деловања". Иначе, у Витинској општини већ је 5 села "етнички чисто", а ускоро ће то изгледа бити и још 8 насеља.

- 20. марта 1988. око поноћи непознати (= Шиптари) су напали мајку Даницу Лутовац и њену ћерку Бранку у њиховој кући у Ђураковцу, покушавши да провале у кућу, при чему су оштетили врата и скинули умрлицу покојног оца породице. Такође су у истом месту пре 10 дана непознати узнемиривали кућу и породицу Томислава Шиљковића. Свима је јасно на Космету ко коме напада куће и чељад.

- У селу Доња Дубница код Подујева, после досељавања породице Ђони, емиграната из Албаније, којима је шездесетих година СУП Косова купио имање у засеоку Горњи Личани, почело је исељавање српског становништва које и данас несмањено траје (дакле и пре и после 1981). Из села се иселило преко 100 српских породица са око 400 чланова. Разлози су: многи и разни притисци Шиптара емиграната. Радосава Вук Мировић више пута је тражила помоћ СУП-а Подујево због напада на њу и њену децу на властитом имању, али све узалуд. Српска имања се купују по нижим ценама, и онда препродају по већим, а неки Албанци за то добијају и државне кредите. У Подујевском крају је све већи број "етнички чистих" села. ("Јединство" 21. 3. 1988).

- У Вучитрну су средњовековни културноисторијски споменици: кула Војиновића, камени мост, Самодрежа црква и друге српске знаменитости изложени пропадању - не само зубом времена него и људским немаром и скрнављењем. Река Ситница годинама се загаћује од термоелектране. Такође је и Газиместански споменик и његова околина у очајном стању. Тако шиптарске аутономне власти затиру на Косову Српске трагове живота и историје.

- 21. марта 1988. у селу Б. Луковац код Истока пет српских породица Терзића одлучило је да се селе, а разлог је: "Осећај несигурности, страха, бесперспективности, немогућност запошљавања, нерешени комунални проблеми, директни и индиректни притисци", нарочито од шиптарских породица Бљакај, Горужде и Руговај. У селу су рушени споменици на српском гробљу, подметани пожари, сечена шума, чињена пољска штета Србима.

- У селу Лоћане код Дечана, због претњи и честих насртаја на имовину од стране комшија Албанаца, српска породица Милана Поповића решила је 23. 3. 1988. да се исели, јер је више пута узалудно познавала власт да им пруже заштиту и обезбеде миран живот. Сетву су обавили уз стражарење милиције, али им засејане парцеле Шиптари опет затиру. Жетву су само делимично обавили, опет уз стражу милиције, али им страдају животиње од крадљиваца и насилника. Добијали су и писма од Шиптара са претњама: да ће им вадити очи, ломити руке и ноге и да ће их заклати. Нарочито је агресивна кућа Зенеља Химаја, који им је отео земљиште иако имају тапију на њега. Срби у Дечанској општини указују на очигледну лаж саопштења власти да се "за последњу годину нико није иселио из дечанске општине", јер добро знају да се иселило неколико српских породица.

- 23. 3. 1988. суђено је у Призрену Бори Кујунџићу што је "клеветао" Ћамиља Сељу, заменика јавног тужиоца у Призрену, да је током рата био фашистички подофицир у СС дивизији "Скендербег" која је у Призрену и шире нанела велика зла Српском народу. Нешто касније је ово и доказано, па је Ћамиљ Сеља "поднео оставку" на положај. Само толико!

- Истог дана објављена је и вест: да је суђено групи младића Срба, који су испраћајући свога друга у војску, на станици у Урошевцу певали песму о војводи Синђелићу, чиме су "вређали морална и патриотска осећања грађана" (тј. Шиптара). С друге стране из истога дана је и вест да је студент Ћазим Бериша из Мале Хоче, у Ораховцу, вређао Србе певаче у Дому културе и ометао присутне Србе да аплаудирају српским народним песмама, и за то није суђен.

- Приштинско "Јединство" од 28. 3. 1988. доноси званичне податке да се са Косова иселило прошле године 3.000 Срба, а повратника је врло мали број. Тако у Липљанској општини констатовано је да "расељавање несметано траје" и да се у последње време иселило преко 10 породица Срба, око 60 лица, а такође и сличан број Хрвата (из Јањева). У општини Призрен такође је повећан број исељених Срба, око 270, а најчешћи разлог су физички насртаји Шиптара и друга насиља над српским живљем.

- Истог дана стигла је у јавност и вест да је у Бањској, пре 2 дана, Албанац М. Б. (16) из Митровице усред дана покушао да силује Српкињу М. А. (21), мајку трогодишњег сина, али је она успела да се отргне и позове суседе у помоћ. Грађани Бањске се жале још на бесправно подизање викендица од стране Албанаца на српским имањима, као и на провокације и разна шиканирања, нарочито њихове деце: на улици, у кафани, у аутобусу, псовањем српских мајки и бацањем српске шајкаче са глава мирних људи. Такође истичу да је све већи број шумокрадица у рејону Мокре Горе, Рогозне и Бајгоре (око Митровице).

Истог дана и вест да су непознати поломили ограду породици Ристић у Приштини (улица ЈНА), као и да је каменована кућа породице Ускоковић у Обилићу, чији је домаћин Радоје Ускоковић умро пре 2 месеца. Због тога се окупило на протестни скуп у Обилићу око 1.000 Срба, који су том приликом изнели и своје друге невоље од Шиптара. Сличних непријатељских иступа против Срба било је тих дана и у општини Дечане.

- 30. марта 1988. објављен је извештај из Истока да је 12 нових ексцеса арбанских насилника узнемирило српски живаљ и да се из општине иселио већи број српских породица и појединаца, а најавило је сеобу још 16 породица из Белице и Б. Луковца, где је истакнута табла: "На продају имања свих Срба", зато што им зулумћари Шиптари насрћу на имовину, на лични интегритет и људско достојанство, руше им споменике и гробља, стално чине пољске штете. На протестни скуп у Истоку окупило се зато око 500 Срба, али од оваквих протеста мало је стварне користи Србима. Једино што се тако Срби међусобно изјадају и охрабре.

Април

- 1. априла 1988. осуђен је у Призрену Исак Тотај (20) из групе призренских дервиша за то што је телефоном вређао и претио Србима, говорећи да ће доћи црни дан за Србе и Југославију и да ће Косово бити "етнички чисто". Познато је такође и учешће ђаковачких дервиша у сакупљању новца за куповину српских кућа и имања, милам или силом.

- "Јединство" од 1. 4. 1988. доноси вест из СУБНОР-а Витине: да се иселило преко 170 српских породица, са 911 чланова, и то преко 100 породица само од 1881. године, са преко 500 чланова. Главни разлози исељавања су: психолошки и физички притисци, мањински осећај Срба. Борци су прозвали поименце и неке Албанце који примају државне пензије мада су у рату били балисти и есесовци.

Почеткам априла је у селу Племетини код Приштине протестовало око 150 Срба због осуде Ђорђа Трипковића на 60 дана затвора што је на збору грађана, окупљених у знак протеста и негодовања због силовања девојчице Српкиње од једног Албанца, наводно "вређао албанску народност" и говорио да "ове Албанце треба побити, јер су они змије звечарке с којима се не треба дружити". Житељи Племетине, који су били на том збору, и усмено и писмено негирају тачност те оптужбе и сматрају да је цео тај процес против Србина монтиран.

- 2. 4. 1988. око 5 сати поподне нападнут је у Урошевцу пред својом кућом Јордан Живковић и син му Драган од тројице муслиманских студената из Рожаја, кад је утоварао свињу у своју приколицу. Они су му најпре рекли: Не смете да држите свиње, ово је Косово!" - а кад им је овај рекао да мирно продуже својим путем, они су му псовали српску мајку и гађали их каменицама. Ово није био први напад на ове Србе, као што није био ни задњи напад ових силеџија, јер су после тога успут нападали и друге Србе.

- 5. 4. 1988. У Окружном суду у Пећи поништено је свега 4 од укупно 14 купопродајних уговора склопљених под притиском на штету Срба, а у корист Шиптара.

- У центру Вучитрна пред робном кућом, по дану и пред више од 20 присутних Албанаца, 30. марта 1988. покушао је засад непознати нападач да задави два дечака од 10 година, Дениса Гргурија и Момчила Елезовића. Момчило је некако побегао, а Денису је нападач стезао врат гајтаном од јакне и дете је почело да губи свест. Нико од пролазника и присутних није пришао дечаку у помоћ. Дечак се ипак некако истргао из руку давитеља, а на врату су му остали крвави подливи. Денис је албанско дете и са другом Србином говорио је српски, јер му је мајка Српкиња и дружио се више са српском децом. Учитељица Стојковић, дознавши за насиље над њеним ђацима, пошла је да пријави милицији, а директор школе М. Мађуни покушао је да је у томе омете.

- 7. априла по подне непозната лица, а касније је откривено да су то три малолетника Албанца (12-15 година), запалили су изнад урошевачког села Гатње забране српских породица Перића, Илића, Рајковића, Миленковића и Радића. Изгорело је око два и по хектара шуме. Обавештени у општини нису ништа предузели Касније је милиција на згаришту пронашла 11 флаша петролеја и малу фуруницу

- 11. априла 1988. је у друштвеној кафани у селу Јунику код Дечана Незир Тофај (31) пришао Јордану Симићу из Лоћана и упитао га којим језиком говори Када му је овај рекао да се у Југославији може говорити на више језика, Тофај му је рекао да треба да зна да се налази "у Албанији" и да зато треба да говори само "албанским језиком", па га је ударио песницом по лицу. Кажњен је са 60 дана затвора.

"Јединство" од 12. 4. 1988. пише да је 5. априла у Дому здравља у косовској Каменици Емин Јерлиу (34) насрнуо у ходнику на српску малолетницу С. 3. Кад је њен друг српски малолетник Д. Г. пошао да је заштити, насилник је пошао према њему са исуканим ножем, а кад је дечак побегао, силеџија је напустио Дом здравља Истога дана објављен је и податак о наглом порасту деликвенције малолетника Албанаца у титовомитровачкој општини. у прошлој години било је (регистровано) 234 кривична дела малолетника, што је за 62 % више него 1986. године. Њихова недела су углавном чињена Србима и српској деци

- 13. априла 1988. дошла је група Срба из више места са Косова и Метохије у Београд да се жали на "агресију албанских националиста и сепаратиста, који уносе несигурност и неспокојство и нападају на имовину и личности српске и црногорске националности", због чега се "исељавање Срба и Црногораца под притиском наставља" Друга група је истог дана донела петицију Срба са Косова, у којој износе критичан положај злостављаног невиног српског становништва на Косову и Метохији. - Општи је закључак да се Срби, и поред смањеног општег броја народа, селе још интензивније, јер су и све бројнији напади и прекршаји и насиља Шиптара против њих. Највише забрињава тзв "тихо исељавање", тј оно непријављено и прикривено, тако да ни званични подаци о броју исељених Срба са Косова и Метохије нису тачни.

- Приштинско "Јединство" од 18. 4. 1988. пише о "перфидном деловању непријатеља (Арбанаса) из илегале, што подстиче исељавање" (Срба), као и то да су "људи (тј Српски народ) сити папира и обећања" - разноразних одлука, платформи, програма. Запажено је појачано исељавање Срба из општине Урошевац, нарочито из Штимља. У општини Липљан "присутан је опортунизам" извесних Албанаца комуниста Из Гњиланске општине се исељавају чак и Турци, јер и они желе да сачувају национални идентитет од шиптарске агресивне асимилације.

- Током априла 1988. у витинској општини било је 5 великих пожара, нарочито по шумама изнад српског села Бинча, где је уништено око 10 хектара храстове шуме. У селу Хртици код Подујева половином априла посечен је забран породице Николић, око 2 хектара или 1.000 церових стабала, дебелих и до 30 цм, и то на очиглед милиције и шумарских инспектора Тако исто су у селу Росуље код Пећи Назир и Бећир Хисенај из Забрђа код Клине посекли шуму и узурпирали њиву породице Мартиновић. Ови насилници су за то нешто мало осуђени, а оштећени Срби су "упућени на судску парницу" да траже своја права и надокнаду штете.

- На заседању Скупштине Србије (26. 4. 1988) констатује се "Траје Косовска драма", а Србија нема ни једно уставно овлашћење да директно предузима мере на Косову, те "не може да битније утиче на промену стања".

- "Јединство" од 29. 4. 1988. извештава из Качаника да је у тој општини већ 97,2% албанског становништва, а ионако малобројно српско становништво се и даље исељава, па ће та општина ускоро бити "етнички чиста" због нових притисака албанских нациста. У истом броју листа описују се "све Титове посете Косову" (1950, 1967, 1971, 1975 и 1979) па и посета Ђенерал Јанковићу и Качанику наводе се Титове познате демагошке речи од 4. 4. 1975. у Приштини да је једино КПЈ "понудила програм класног ослобођења" свих на Косову, "који су подједнако прихватили и Албанци и Срби и Црногорци и Турци". "Тај програм је проверен", вели Броз, ми данас видимо резултате тог "програма" на Космету.

- Истог дана исти лист "Јединство" описује протестни збор око 300 грађана Срба, у Истоку због учесталих ексцеса албанских шовиниста, услед чега у Источком крају "траје несмањено исељавање". У Истоку је претходне недеље нападнута немоћна старица Лепосава Бурџевић, и опет у селу Дубрава нападнута је на свом имању Велика Пумпаловић, а нападнут је такође и игуман Сава Кривокућа из оближњег манастира Гориоча код Истока Овај манастир је и раније више пута нападан од Шиптара и 1984. у њему је силована монахиња (стара 72 године) од стране Шиптара.

Последњих дана априла (25-27. 1988) одржан је у Београду, у Удружењу књижевника Србије скуп писаца Срба и Албанаца на тему "Срби и Албанци у Југославији данас". Албански писци са Космета нису позвали ниједног српског писца из Друштва писаца Косова, што је већ карактеристичан случај за њихово понашање. Зато је Удружење српских књижевника из Београда укључило у своје редове и неколико српских писаца са Косова, који су са горчином говорили о односима уопште и посебно књижевничким на Косову и Метохији. Био је цео овај сусрет покушај српских писаца да добром вољом покушају да наведу албанске писце да објасне несхватљиви феномен ћутања албанске интелигенције на Космету о злочинима, насиљима, силовањима и свему другом нечовештву шиптарске народности према српском народу на матичној земљи Срба и српске културе. Запањујуће је било за све нас учеснике и слушаоце, неприкривено лицемерје водећих албанских писаца са Косова, који су исмевали и саме помене силовања и геноцида њихових сународника над недужним српским живљем и његовом културом и светињама на Косову. Врхунац хипокризије било је њихово причање о "угрожености Албанаца у Македонији", а при том без и једне речи о егзистенцијалном угрожавању Срба по Косову и Метохији од тих истих Албанаца. Српски писци говорили су о свему са разумљивом горчином, а међу њима су нарочито биле запажене речи Живорада Стојковића, препуне чињеница, које разобличавају читаву једну лажну, капитулантску политику Нове Југославије према Српском народу ("Трећи балкански рат за другу Албанску државу"), и горке али беспоштедно искрене речи песника Милана Комненића ("Завођење за Голеш планину")

Мај

- Пред 1. мај 1988. у Подујеву и околини на више места растурени су памфлети и исписиване антисрпске пароле албанских шовиниста и сепаратиста Штампа пише "Албански сепаратисти искористили су недовољну будност активиста СК, па су јутрос (28. 4) у Хртици, Светљу, Лапаштици, Крпимеју, доњој Дубници, Сурнишу и Баловцу и на више места у Подујеву освануле пароле и памфлети непријатељске садржине" ("Јединство" 30. 4. - 3. 5. 1988). - Питање се поставља како је то дремање "недовољно будних" комуниста, које траје већ деценијама^[7], и какав је ово успављујући језик клишираних политикантских фраза и замајавања, док трагични егзодус косовских Срба траје деценијама, и пре и после 1981. године.

- Слични пример политикантског "завођења за Голеш планину" по несрећном српском Косову јесте и вербалистичке оцене Комитета Истока о протесном збору око 300 Срба у Истоку због шиптарских насиља и зулума (28. 4. 1988) Властодршци и комунисти Истока оцењују да за "одржавање скупа није било правог повода"¹. Неки су ипак признали "да је већина говорника (из окупљеног српског народа) износила реалне проблеме", јер "досадашња идејно-политичка активност на општој стабилизацији стања у овој комуни није дала жељене резултате", итд. Следе даље све саме фразе и замајавање страдалног српског народа, који више нема другог начина борбе за опстанак осим протестних скупова и безуспешних вапаја на њима.

- Други један пример - "опет то само мало другачије" -јесте лагарија једног српског косовског улизице и издајице на власти: о "добрим међунационалним и међуљудским односима становника села Дворане" код Суве Реке, недалеко од Мушутишта, по имену Станислава Анђелковића, секретара Комитета у Сувој Реци. Наиме, у селу Дворане има 85 домаћинстава, од чега су 13 албанске народности, али они наводно лепо живе међусобно, јер штете које се Србима чине "причињавају Албанци из суседних села". Међутим, из села Дворане се иселило од 1981. седам српских породица, али према изјави поменутог српског издајице на власти то "није последица притиска, већ потреба припајања члановима породица које су се раније иселиле"! - Како стварно живе Срби у селу Дворанима и шта им раде шиптарски зулумћари, видели смо 1984. године када су уочи Задушница (ноћу између 9. и 10. јуна) на српском сеоском гробљу порушили 29 споменика и повредили неколико нових гробова. Ако је то било пре четири године, није много боље ни сада. Јер, у одговор на овакву тзв. "званичну информацију" о "добрим односима" у Дворанима, група Срба из Дворана упутила је писмо новинару Мирку Чупићу ("Јединство" од 10. маја 1988), у којем стоји дословно: "Ево шаљемо ти два примерка решења које смо добили од општинског суда у Сувој Реци, а које је потписао судија Бајрам Хамитага, а написана су на албанском језику. Више нас у селу (тј. Срба) добили смо таква решења (на албанском), иако овај судија (Албанац) зна српски да говори као и сви ми, јер је родом из села Мушутишта. Али ти можеш да схватиш зашто је то судија учинио, а није му то први пут". Ови Срби сељаци замолили су да им се имена не објаве, што је такође доказ "добрих међунационалних односа" у овом селу и општини. Новинар Чупић је то назвао "похара матерњег језика" српског, са чиме се српски сељаци теже мире него ли са похаром својих њива и имања. Новинар с правом закључује да на Косову постоји "систематско искључивање српског језика из службене употребе, а то се чини на Косову више од две деценије", и то баш од надлежних власти и правосудних органа.

- Уочи 1. маја 1988. девојку Б. Б., Српкињу из Обилића, која је аутобусом "Косовотранса" пошла у Приштину, напали су у пуном аутобусу два младића Албанца, добацивали јој псовке и увреде, најпре на српском а онда и на албанском, и то је трајало све до улаза у Приштину. Нико од присутних Шиптара није на то реаговао, чак ни када су обесни младићи отели девојци ташну и на првој станици у Приштини изашли. Она је узалудно позивала у помоћ, и затим отишла да овај зулум пријави СУП-у, вероватно такође узалуд.

- Другог маја 1988. у селу Беркову код Клине Срби су одржали протестни збор, њих око 500 житеља из села и околине, због безобзирног напада непознатих Шиптара на српску малолетницу из породице Живковић. Други разлог протеста био је тај што је шуму Србина Здравка Бањца из истог села самовољно секао Имер Јетиши из Дрења (26. 4. 1988). Десетак ојађених говорника Срба износили су тешке оптужбе на албанске силеџије, али и на руководиоце у Општини и Покрајини, као и на органе безбедности и правосуђа, који су добрим делом криви за овакво тешко стање". И претходне суботе, Срби из Беркова окупљали су се испред куће нападнуте малолетнице Живковић да би изразили свој јад и протест због безобзирног насртаја Шиптара на незаштићено српско дете. Срби су се у већем броју окупљали у Клини и следећих дана (већ 5. увече) у знак протеста због својих и општесрпских нерешених проблема на Косову. Навођено је многобројно исписивање парола по селима око Клине у Метохији, насртање на интегритет и достојанство српског женскиња, груби пропусти у запошљавању Срба, бројне штете, шиканирања, малтретирања, и други силеџијски испади Шиптара против Срба. А најпре и најпосле - река исељавања Срба под притиском која не јењава.

- Око првомајских празника било је низ ексцеса у Гњилану и околини, што само већма отежава ионако тешко стање и убрзава исељавање Срба, па чак и Турака, нарочито из села Добрачане. Дечак Албанац Н. С. насрнуо је на млађег дечака Србина А. А. и то пред очима свог оца Ибрахима, а овај није заштитио српско дете и није прихватио жалбу оца Србина. Честа су узнемиравања Срба анонимним телефонским позивима (напр. у фабрици батерија у Гњилану), писање антисрпских парола, истицање само албанских застава и други психолошки и физички притисци. - Истог дана ("Јединство" 5. 5. 1988) објављена је и вест о провокацији Шиптара студената на студентским сусретима у Н. Винодолском, где је један студент из Приштине пуцао ваздушном пушком на групу студената из Београда, а други студент Албанац апаратом за гашење пожара оштетио је вид студенту Србину из Крагујевца.

Срби сељаци из села Азубижде и Грнчаре код Призрена жале се Скупштини Југославије да им је још 1983. г. експроприсано земљиште за ново насеље, а њима дата земља 7 км. далеко од кућа, која им никако не одговара, па су тако оштећени. - Тако исто и Србима из села Бресје код Косова Поља одузета је земља за градњу железничког магацина и дела пруге, а ЖТО Приштина их је уз то још и оштетила накнадно јер је при градњи објекта, копањем дубоког канала, онемогућила даље наводњавање осталих српских имања крај пруге. Преузете обавезе ово предузеће није према Србима у Бресју испунило, нити је, према договору, запослило чланове српских породица чија су имања узета. Слична је и жалба Срба из Лапљег Села, такође остала без успеха ("Јединство" 5. 5. 1988). - Оваквих и сличних државних неправди према Србима на Косову и Метохији има толико, да ни једна велика књига не би била довољна да их само побележи. Позната је ствар на Космету да се експропришу земљишта "за потребе друштва" управо тамо где живе Срби, као нпр. у Белом Пољу крај Пећи, а тиме се Срби расељавају и коначно исељавају. (Види Додатак на крају књиге).

У среду увече (4. 5. 1988) у селу Орловићу код Приштине нападнута је српска породица Радомира Марушића за време док су седели за вечером. Непознато лице је споља на прозорским окни