Godina 1989.

28. juna: Proslava 600. godišnjice Kosovskog boja

Januar

Tokom novogodišnjih praznika 1989. godine u sanduče pošte u Istoku ubačeni su od strane šiptarskih fašista i separatista leci, u kojima se Albanci pozivaju na oružani ustanak, a Srbima na Kosmetu preti se da što pre beže sa Kosova. Ovo je ponovo uznemirilo ionako nespokojne kosovometohijske Srbe. Organi bezbednosti, po običaju, kažu da "intenzivno rade" na otkrivanju - i nikome ništa!

- 30. decembra 1988. Šiptar, komunistički omladinac, Naim Nišori napao je srpskog đaka Đuru Jovičića u Prizrenu i tom prilikom ga udario i psovao mu srpsku majku. Inače, u ovoj i drugim školama Prizrena česti su slučajevi nasrtaja na srpsku decu od strane đaka Šiptara. O tome svedoče nastavnici škole "Gani Čavdarbaši", koji tvrde da su srpski učenici u stalnoj opasnosti od nasrtaja učenika Albanaca. Đak Mićo Kulić pri jednom takvom šiptarskom napadu umalo da nije izgubio oko, jer je gađan većom iglom pravo u oko. Izgleda da šiptarski učitelji i vođi dobro "vaspitavaju" sebi naslednike u produžavanju zuluma i terora nad Srpskim hrišćanskim življem na Kosovu i Metohiji.

- 2. januara 1989. godine u selu Rogačici kod Kosovske Kamenice nepoznati šiptarski šovinisti i nacisti pocepali su 5 zastava, tj. sve osim albanske: 2 jugoslovenske, 1 srpsku, 1 tursku i 1 partijsku. Tako su radile nekad i ustaše.

- 3. januara 1989. oko 15:30 sati, na pruzi naspram Vučitrna kamenovan je poslovni voz koji je išao iz pravca Skoplja za Beograd. Voz su kamenovali zasad nepoznati (zasigurno mlađi Arbanasi, jer oni to godinama rade), i više lica u vozu je bilo povređeno. Šef SUP-a u Vučitrnu Enver Maćuni je izjavio da "ne raspolažemo tačnim podacima o broju voza niti o šteti, niti o broju povređenih. Kad budemo imali podatke o ovom ekscesu, blagovremeno ćemo obavestiti javnost"! ("Jedinstvo", 5.1. 1989).

- 5. januara 1989. medicinska sestra iz Vitine na Kosovu, Srpkinja Nataša Stojmenović, koju je jula 1988. godine na putu Trpeza-Klokot kod Vitine pokušao da siluje nepoznati Šiptar, iselila se sa Kosova. A evo zašto, kako sama piše: "I pored osećaja straha i nesigurnosti posle napada na mene, i to na otvorenom putu danju, želela sam ipak da ostanem u Vitini uverena da će organi SUP-a brzo pronaći drske napadače i da će oni biti adekvatno kažnjeni. Međutim, umesto da ja budem zaštićena i da primam reči utehe i ohrabrenja, ja sam postala žrtva nasilja i od strane samih organa bezbednosti (u Vitini), koji su me često pozivali u SUP, i provocirali da kažem čak i to da je napadač bio Srbin, umesto da se potrude da pronađu pravog krivca. Najpre su priveli neko psihički poremećeno lice iz Trpeze, a zatim su sve učinili da istragu usmere u drugom, pogrešnom pravcu, pa nije ni čudo što ni posle 6 meseci moj slučaj nije rasvetljen". Eto kako funkcioniše komunistička i šiptarska vlast na Kosovu, koja je u antisrpskoj sprezi već pola veka!

- U opštini Mitrovica konstatovano je da se od januara do novembra 1988. godine iselilo pod pritiskom 206 Srba, a vratilo se samo 41 lice. Kako i ne bi jadni Srbi bežali sa Kosova kad su skoro svakodnevno ugroženi: pritiscima usmenim i pismenim, fizičkim i psihičkim napadima, zlodelima i zulumima kakve samo arnautska narav može da smisli i učini. Tako je konstatovano da je protiv Srba učinjeno, za to vreme, pet krivičnih dela, u kojima je oštećeno 7 Srba od strane Šiptara zatim je od 11 prekršaja bilo 9 na štetu Srba, a počinioci prekršaja su Albanci. U mesnoj zajednici Zvečan, gde je preko 90 % stanovništva Srba, najučestaliji su napadi na srpski živalj, zato da ih prisile da se iseljavanjem smanje i postanu slabiji i još nezaštićeniji. Mnoge srpske žalbe vlastima i sudovima na ovakve šiptarske zulume, uglavnom ostaju nerešene.

- 6. januara 1989. uveče, posle 5 sati, napadnuta je Srpkinja Slobodanka Vujović (40), prodavačica u Đurakovcu, od nepoznatog Šiptara. Napadač joj je s leća zatvorio oči, oborio je na zemlju i zadao joj nekoliko udaraca nogom po telu i glavi, a zatim je sa njenom tašnom pobegao. U tašni su bili ključevi od "Supermarketa" gde radi, nešto novca i ličan dokumenta. Odeljenje javne bezbednosti u Istoku "intenzivno traga za napadačem", a sam napadač je sutradan telefonom zvao napadnutu Slobodanku i pretio joj govoreći: "Ništa ti sinoć nisam uradio, što ću ti uraditi danas". Njen suprug i ostale 4 porodice Vujovića u Đurakovcu smatraju da je ovaj napad delo šiptarskih siledžija, srpskih neprijatelja koji time hoće da ih nateraju na iseljavanje sa Kosmeta.

- Savez advokatskih komora Jugoslavije uputio je Vladi i Skupštini SFRJ protest zato što "na Kosovu ne postoji i ne funkcioniše pravni sistem". Beogradski advokat Veljko Guberina tim povodom izjavljuje: "Ne mogu da se pomirim s tim da 40 godina posle oslobođenja, u drugoj polovini XX veka, u Pokrajini Kosovo ne postoji pravni sistem... Evo, samo jednog od drastičnih primera: Porodica Brnović u selu Donji Ratić kod Dečana: "Sin obavešten od svoje majke da je došao Albanac, ušao u kuću i iselio staru majku, uz reči: "Ovo je moje". Sin doleteo, nalazi majku da sedi na panju, a Albanac u kući. I umesto da milicija odmah reši to pitanje, sin se dve godine sudi, i kada dobije presudu dolazi sa izvršiteljem da iseli Albanca, a ovaj iza cevi mitraljeza preti: "Ko priđe, biće pokošen". Taj slučaj ni do danas nije rešen. Kakva je to zemlja u kojoj je tako nešto moguće?! ... Kao pravnik sam 1981. godine smatrao da je na Kosovu najvažniji zadatak restitucija povređenih dobara i ličnosti. Ni slutio nisam da će doći do ovakvih novih povreda", kaže Guberina.

- 12. januara 1989. uveče u selu Koretištu kod Gnjilana, gde žive većinom Srbi, održan je skup građana u znak protesta zbog nasilja Šiptara, i zbog gorkog iskustva seljaka Srba sa opštinom, kojom vladaju šiptarski uzurpatori. Srbi su na tom skupu izneli nepravde učinjene im prilikom eksproprijacije njihovih placeva. Zatim su vlasti tom selu oduzele staru zgradu škole i plac od 24 ara i dale ih Tekstilnom kombinatu. Orbi se naročito žale zbog maltretiranja njihove dece kada prolaze kroz novostvoreno naselje Gavran, gde decu srpsku izruguju i izlažu raznim neprijatnostima. Otežan je i rad Srbima na okolnim njivama kraj tog naselja, a posebno im se pričinjavaju velike poljske štete. Najteže ipak Srbima padaju pokušaji silovanja maloletnih srpskih devojčica i žena ovoga sela, kao i to da organi bezbednosti sporo ili nikako ne reaguju na sva ova nasilja.

- 14. januara 1989. oko 6 sati uveče u Kosovskoj Kamenici obijena je kuća Srbina Petra Novkovića, iz koje su nepoznati odneli tehničku robu, nakit i novac. U kući je razvaljen regal i oštećen drugi deo nameštaja. Sve se to dogodilo na stotinak metara od stanice milicije u Kosovskoj Kamenici. Srbi smatraju da ovo nije obična pljačka, nego napad na ovu srpsku porodicu koju žele zastrašiti, jer se ista bori za srpska prava i slobode na Kosovu.

- Tek polovinom januara 1989. podneta je krivična prijava protiv maloletnika Albanca A. R. (11) iz škole "Aca Marović" u Prištini zbog osnovane sumnje da je 11. septembra 1988. bacio staru ručnu bombu ispred servisa "Obodin" u Prištini. Bomba je prethodno bila pripremljena za aktiviranje (što mu je verovatno neki stariji Šiptar udesio i nagovorio ga. Bomba srećom nije odmah eksplodirala, a ovaj maloletnik je uhvaćen tek posle dužeg traganja.

- Polovinom januara 1989. Stanojku Mihajloviću, radniku iz Novog Sela kod Kosovske Vitine, koga je nedavno ranio lovačkom puškom Albanac Hisena Haljilji, pa je od toga on postao invalid, a uz to je i socijalno ugrožen, konačno je dodeljena pomoć sakupljena od mesnog samodoprinosa, da bi mogao da uvede struju u svoju kuću. Ovo je jedan od ređih slučajeva opštinske pomoći ugroženim, oštećenim i ranjenim Srbima na Kosovu i Metohiji.

- 19. januara 1989. na sednici Predsedništva u Peći iznet je sledeći podatak: Pre dva dana supruga Blagoja Petrovića, direktora fabrike obuće u Peći, našla je na vratima stana preteće pismo napisano ćirilicom, u kom piše: "Preti opasnost po život tebi i celoj porodici ukoliko se ne odselite iz Peći i sa Kosova, možda i Srbije i zemlje, zato što si nacionalista i šovinista za sve druge nacije osim za Srbe. Rok 1. februar 1989. godine". U potpisu: "Porodica iz Preoca i Istinića - dve etnički čiste sredine". I dodaje se: "Predaj ono oružje što imaš, za dva dana. Ukoliko ne predaš, biće ti pretres u stanu". Ovakva drska pretnja, u kojoj su očigledno umešani šiptarski vlastodršci, uznemirila je mnoge srpske porodice u Peći. Na ovoj sednici je bilo reči i o pismu srpske porodice Garić iz sela Breženika kraj Peći koja navodi da je nakon ranjavanja Zorke Garić 1982. godine njena porodica neprestano uznemiravana od Šiptara.

- Novinar S. Stolić piše u prištinskom "Jedinstvu" (23. 1. 1989) o zulumu jednog Šiptara, uz podršku opštinskih vlasti. Takvi su zulumi poznati samo iz turskog doba u nekom od pašaluka. Naime, u selu Radovojce kod Vitine srpski živalj nema više vode za piće, jer je jedini bunar u selu, koji se nalazi na seoskoj utrini, sebi lično prisvojio Šiptar Isuf Šaćiri i oko bunara ogradio još 15 ari visokim zidom Bunar postoji u selu više od sto godina i bio je svojina svih meštana, jer drugog sa pijaćom vodom u tom selu nema. Već godinu dana uzurpirao ga je ovaj Arnaut paša i kabadahija. Srbi meštani punih 7 meseci uporno traže od opštinskih vlasti da se uzurpirani bunar oslobodi, no opština, u kojoj vladaju Šiptari, potpuno se oglušuje o njihove molbe i žalbe.

- 21. januara 1989. uveče u samom centru Vučitrna napadnut je srpski dečak Vladimir Petrović i tučen od jednog punoletnog Šiptara. Pre toga je tu bila i grupa srpskih dečaka i razgovarala sa dve albanske devojčice, od kojih je jedna iz Vučitrna, a druga je njena gošća iz Prilepa. Njima su tada prišla dva punoletna mladića Albanca i provocirala ih i želeli da ih odvoje od devojčica. Devojčice su zamolile srpske dečake da ih otprate kući, što su ovi i učinili, a pri povratku je jednoga od njih, Vladimira Petrovića, napao odrasli Šiptar i vređao ga, a onda ga i udario pesnicom u leća i tako ošamario jako da je dečak pao na zemlju. Bežeći sa lica mesta, napadač je dovikivao: "Ne plašim se tvoga oca, iako radi u SUP-u". Niko od prolaznika u osvetljenoj ulici nije prišao da zaštiti srpskog dečaka, niti da napadača identifikuje ili ga uhvati.

- U Đurakovcu kod Istoka za poslednje dve nedelje (sredinom januara 1989) bilo je 4 šiptarska napada na Srbe. Već smo spomenuli napad na Slobodanku Vujović (6. januara); Zatim je napadnut i vređan direktor škole u Đurakovcu Babović od profesora Šiptara Vazima Hesenija, a noću 22. januara 1989. na terasi istog Babovića ostavljena je pismena poruka ispisana latinicom sa flomasterom crvene boje: "Gotov si do 25. januara" U noći 23. januara, negde oko ponoći, nepoznati napadač razbio je kamenom, veličine pesnice, staklo na prozoru stana Miuića Krasnića u Đurakovcu. Sve je ovo veoma uznemirilo srpski živalj u Đurakovcu i Istoku.

- Časopis "Obeležje", koji na srpskom jeziku izlazi u Prištini, organizovao je naučni skup na temu "Zašto kosovska kriza traje toliko dugo" (26-27. 1. 1989). Na skupu je učestvovalo oko 50 naučnih i javnih radnika Dr Dragomir Drašković je na skupu rekao sledeće reči o upotrebi pojma genocid: "Devedeset % indikatora iz rezolucije OUN, kojima se definiše pojam genocida, može se primeniti na stanje na Kosovu. Govoreći, dakle, o genocidu nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu mi to govorimo s potpunim pravom".

- Meštani novobrdskog sela Prekovce održali su 29. januara 1989. godine zbor protesta protiv opštinskih vlasti Prištine, kojoj pripadaju, zato što se srpski kraj, Novo Brdo, u kojem je oko 80 % srpskog stanovništva, kao i njihovo selo Izvor, naročito zapostavljaju, a na Srbe toga kraja se vrši perfidni pritisak radi raseljavanja. U obližnjem rudniku "Novo Brdo" i drugim okolnim rudnicima zaposleno je samo do 25 % radnika Srba a to je kraj kao što navedosmo, sa oko 80 % srpskog življa, a pri tom je i jako siromašan i zaostao.

- Već pune dve godine Srbinu Radoslavu Jevtiću iz sela Ljutoglava kod Prizrena stižu anonimne pisane pretnje da bi ga prisilili na iseljavanje iz svog rodnog kraja. Nepoznati anonimni zastrašivač potseća Jevtića na 1941. godinu kako su tada srpske kuće pljačkane i paljene, i preti mu da će sada biti mnogo strašnije, pa mu savetuje da što pre proda imanje i ode sa Kosova. Jevtić je ova anonimna pisma predao nadležnim organima, ali od toga najverovatnije nema ništa, Jer u sličnim hajkama na Srbe po Kosmetu često učestvuju baš Šiptari na položajima i u vlasti.

- 18. januara 1989. godine u Uroševcu je došlo do bezazlene dečje prepirke između sinova Šiptara Avni Ljatifija i šestogodišnjeg sina Srbina Momčila Nikolića, u ulici Lenjingradskoj br. 9, oko pola jedan u podne Tada je deci prišao Avni Ljatifi i brutalno išamarao srpsko dete. Kada je taj napad otac Nikolića prijavio miliciji, posle sat vremena na njega je nasrnuo brat Avnijev - Agim Ljatifi i pokušao da ga bije, ali je to sprečio milicionar Ajvaz Demija. Oba napadača Šiptara potom su kažnjeni sa jednomesečnim zatvorom od sudije za prekršaje

Februar

- 3. februara 1989. oko ponoći u hotelu "Kosovo" u Kosovu Polju Šiptar Agron Ademi je s uperenim pištoljem prišao stolu za kojim je sedeo Milan Jovanović sa svojim sestrama Snežanom i Miroslavom, rodom iz sela Orlane. Uz ove je sedeo i Jusuf Kamberi, milicionar, obučen u civilno odelo, pa je on sprečio krvoproliće i pripitom Ademiju oduzeo pištolj, za koji inače nije ni imao dozvolu, zbog čega je posle i kažnjen.

- Krajem januara 1989. Rahim Mustafa (39) iz sela Klobukare kod Prištine pretukao je maloletnika Srbina 3. B. iz istog sela i zato je kažnjen od sudije za prekršaje u Prištini. Razlog napada, tj. tuče ovog maloletnika od strane odraslog Šiptara bio je, veli milicija što je ovo srpsko dete prethodno bilo napalo sina Rahima Mustafe, pa je to šiptarsko dete odmah javilo ocu koji je izišao i pretukao srpsko dete. Razumljivo je da između srpske i šiptarske dece ima međusobnih dečjih čarki i tuča, ali nije bilo slučaja da roditelj Srbin zbog toga pretuče šiptarsko dete, dok ovakvih nasrtaja i siledžijstva, kao što je ovo navedeno, ima vrlo mnogo sa strane Albanaca prema srpskoj deci na Kosovu.

- Sredinom februara 1989. srpska porodica Uroša Lazića iz Novog Sela kod Vučitrna rešila je da se iseli sa Kosova zbog velike nepravde koju im je učinila vlast Šiptara na Kosmetu. Naime, prilikom komasacije zemljišta njima je, od 10 hektara zemlje od koje je živela mnogočlana porodica, oduzeto 7 hektara, a onda su vlasti od te njihove zemlje dodelile Albancima 2,5 hektara? Uzalud se Lazić žalio svima vlastima, "od Opštine do Federacije", samo je džaba trošio vreme i pare na žalbe. "Ovakvim i drugim raznim psihološkim pritiscima, nekome (tj. Šiptarima) je stalo da se mi iselimo sa Kosova", veli Urošev sin Miroljub Lazić. I drugi Srbi iz ovog sela kažu da, ako se iseli najbrojnija i najjača porodica Lazić, onda ćemo i mi malobrojni preostali Srbi morati da napustimo naše selo i naše Kosovo. To kaže i Srbin Janaćko Janaćković, kome je u tom programu komasacije šiptarska vlast dodelila 20 ari na srpskom pravoslavnom groblju! - Eto kako nezakonito i podmuklo deluje vlast na Kosmetu, ove protiv Srba, na jedan ili drugi način.

- Prema izveštaju Komisije Opštine Priština, tokom prošle 1988. godine iz Prištinske opštine se iselilo zvanično 489. Srba, tj. 24 porodice sa 78 članova i 411 pojedinaca, što je za 30 lica više nego prethodne 1987. godine. Među prisilno iseljenima ima 75 lica sa visokom i višom spremom i 149 lica koja su bila u stalnom radnom odnosu. Prema tome, jasno je da razlozi iseljavanja nisu neki "ekonomski uzroci", nego brutalni pritisci Šiptarske većine i bezvlašće. Kao razlozi iseljavanja Srba navode se: ugrožavanje lične i imovinske sigurnosti, fizički napadi, pokušaji silovanja, skrnavljenje srpskih grobova i spomenika, a posebno pretnje Srbima od ilegalnih šiptarskih organizacija. Inače, prema zvaničnim podacima Komisije za tzv. Jugoslovenski program o Kosovu, tokom protekle 1987. godine sa čitavog Kosova se iselilo 2.828 Srba, a prethodne 1986. godine 3.291 srpsko lice. Ima nešto malo povratnika na Kosovo, ali je njihov broj vrlo mali.

- Polovinom februara 1989. takođe izveštavaju iz Prizrenske opštine: da su "konstatovali" da su veliki delovi šuma i oranica i čak puteva na društvenom zemljištu, tj. državnom, jednostavno uzurpirali, komad po komad, mnogi Šiptari otimači, koji su na istima podigli svoje privatne kuće, vinograde i voćnjake. Najviše je, npr. uzurpirao Binak Taći, čuvar spomenika Bore i Ramiza u Prištini, koji je sebi prisvojio 2,5 hektara državne imovine. Inače, uzurpacija ima u selima: Žur, Koriša, Dušanovo, Landovica i Donja Srbica. Ukupno je do sada uzurpirano 375 hektara, a zvanični organi su uzurpatorima "oduzeli" 219 hektara, ali su sva ta imanja i dalje ostala u rukama uzurpatora, od kojih neki drže uzurpiranu zemlju i 20 godina, ne plaćajući nikome porez ni ostale dažbine.

- 17. 2. 1989. u selu Opraškama kod Istoka, oko 14 sati, napadnuta je Srpkinja Dara Vučković (56), domaćica iz Koša. Dok je čuvala svoje koze u šumi, njoj je prišao nepoznati Šiptar i zapitao je za put do Koša i za nekog Idriza Nezirija, što je njoj bilo sumnjivo pa je ćutala. Onda ju je nepoznati Šiptar iznenada napao, uhvatio je za lice i oborio na zemlju. Ona je stala da zapomaže, pa je dotrčala Nikoleta Milovanović, a napadač je pobegao. Napad je prijavljen miliciji u Istoku, i za napadačem se, kao i obično, "intenzivno traga". Sama Dara Vučković je rekla da: "Sve što imam od imovine, to su mi ove koze, i malo posne zemlje. Nas četvoro ukućana uglavnom se hranimo mlekom i hlebom. Posle ovog poniženja koje mi se dogodilo, prinuđena sam da prodam koze". Na protestnom skupu Srba sela Koša rečeno je da su ovde bili i mnogi drugi napadi na Srbe u poslednje vreme. Tako je Raci Gašiću ukraden vo iz štale, a Radoslavu Obradoviću svinja. Radoje Popović je prinuđen da svoju zemlju obrađuje tek uz prisustvo milicije. Svi Srbi u selu govorili su o izgubljenom poverenju u "legalne organe vlasti", jer su to uglavnom Šiptari, a iz turskih vremena je poznato da "kadija te tuži, kadija ti sudi". Posebno su uplašene žene Srpkinje, koje ne smeju slobodno ni da se kreću. Jovan Popović je rekao da ga stalno maltretira Šiptar Martin Fokaj i da mu često preti.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 20. 2. 1989. piše da se u Podujevskoj opštini iseljavanje Srba i dalje nastavlja, mada opštinski funkcioneri (Šiptari) tvrde da je "iseljavanje manjeg intenziteta u odnosu na prošlu godinu", ali to je samo zato što je u Podujevu i okolini ionako Srba sve manje i manje. Nedavno su iseljavanje, zbog raznoraznih pritisaka, najavile još nekoliko Srpskih porodica iz samog Podujeva i okolnih sela. Inače, poznato je da su Šiptari u Podujevu najzagriženiji protiv Srba.

- 23. 2. 1989. oko tri sata popodne u Prištini, kod Zelene pijace i TV Prištine, fizički je napadnut Srbin Jovan Vitković (46), penzioner iz Prištine. Napao ga je nepoznati Šiptar i čvrstim predmetom mu naneo teške telesne povrede po glavi i telu. Napadač je pobegao u nepoznatom pravcu, a Vitković je prenet u Neurološku kliniku u Prištini u vrlo lošem zdravstvenom stanju. Vlasnica kafane "Sport", pred kojom je ovaj Srbin napadnut, kaže da ga je napao gost ove kafane po imenu Fatmir, ali da nije bilo nikakvog razloga za taj napad na nedužnog čoveka. Ona još kaže da je ovaj napadač i ranije uznemiravao i pretio osoblju njene kafane i drugima.

- Oko 25. 2. 1989. Srbin dr Dragoljub Živković, profesor na Filosofskom fakultetu u Prištini, dobio je preteće pismo od ilegalne Šiptarske organizacije, posle svog prethodnog nastupa kao gost Radio Prištine ("Jutarnji magazin" II programa, 14. 2. 1989). Profesor je na radiju odgovarao na pitanja slušalaca, među kojima je bilo i Albanaca, koji su ga pitali o problemima na Univerzitetu, o zapošljavanju, o nacionalizmu na Kosovu itd. U pretećem pismu vređan je on i sav Srpski narod, kome je prorečen "skori sigurni kraj", što će i "dočekati Albanci (ucenjivači) za još nekih 5-6 godina"! Od pisma se profesor Živković nije uplašio, ali veli: "Kao čovek, kao filosof i humanista posle ovoga ostajem u dilemi da li postoji šansa da kao takav učestvujem u menjanju stanja na Kosovu". Inače, preteća pisma Srbima već decenijama sprovode kao metod nasilja Šiptari okupatori na Kosovu i Metohiji, ne samo u gradovima, nego i po selima. I dolepotpisani hroničar dobio je prošle godine jedno šiptarsko-ustaško preteće pismo.

- 25. 2. 1989. oko jedan sat popodne u Dečanima, u Fabrici masivnog nameštaja, izbio je požar u kotlarnici, dok su radnici bili na sastanku. Požar je brzo ugašen, ali je ostalo dosta nejasnih pitanja: Kako je uopšte došlo do požara kad se u ovoj fabrici već danima ne radi zbog "obustave rada" u znak podrške Šiptarskim štrajkačima u rudniku Stari Trg kod Trepče. Zatim, kako je i ko ugasio požar, kad su radnici u to vreme bili na sastanku sa političarima? Ovakvih i sličnih sabotaža, ali i manipulacija sa njima i oko njih, ima vrlo često po Kosmetu, a cela Jugoslavija dnevno daje oko milion i po dolara za pomoć Kosovu! Najviše daje, naravno, sama Srbija.

- Upravo tih dana (sredina februara 1988), u strahu za svoju slobodu i sigurnost, zbog većih nemira u Dečanima oko šiptarskih "obustava rada" i masovnih okupljanja u znak podrške rudarima u Trepči, iz dečanskog sela Ljumbarde iselile su se dve Srpske porodice: Šiško Perović, radnik u "Đeravici" u Dečanima, sa 5 članova porodice, i Mladen Labović, radnik u fabrici u Dečanima, takođe sa 5 članova porodice. Oni su "otišli u Srbiju da potraže slobodu". Miškov otac Batrić Perović, teško bolestan, ostao je u selu, ali kaže: "Ne želim da moj najmlađi sin i njegova deca dožive ono što je porodica Perović doživljavala 1941. godine na ovim prostorima". - Eto, takva je sudbina Srba na Kosmetu, da se Šiptarske siledžije šire i šepure, izigravajući umišljenim "štrajkovima" neke "žrtve", a ustvari grubo ucenjujući ionako ugroženo Srpsko stanovništvo Kosova i celu Srbiju, pa i celu Jugoslaviju.

- Naime, slično događajima u novembru 1988. i sada u februaru 1989. (počev čak, kao neku vrstu "probe", od 3. i 4. februara pa nastavivši od 21. do 27. februara 1989), Šiptari su započeli masovne "štrajkove" i pobune u rudnicima Trepča i Stari Trg, zatim u Golešu i "Kišnici" kod Gračanice, pa onda u niz fabrika i radnih kolektiva: Uroševca, Kačanika, Đakovice, Dečana i po drugim mestima Kosmeta. Epicentar je bio u rudniku Stari Trg, gde je od 21. 2. 1989. sišlo u rudarske Jame navodno oko 2.000 rudara (ustvari samo par stotina, koji su se smenjivali, ali tajno, jer pristup nisu dali nikome osim svojih poverljivih Albanaca) i nisu hteli da izađu dok im se ne ispune postavljeni "politički zahtevi". Njima u podršku pridružili su se i mnogi drugi Šiptari, radnici i studenti, iz drugih krajeva Kosova, a dobili su podršku i od mnogih Hrvata i Slovenaca (čak i od Rimokatoličke crkve Hrvatske i Slovenije, koja se inače nikad nije setila da protestvuje protiv šiptarskog genocida nad Srbima, sprovođenog već decenijama na Kosmetu). Rudarima u Starom Trgu pokušali su da pomognu i da razgovaraju sa njima mnogi državni i partijski funkcioneri iz Srbije i Jugoslavije, ali su oni ostajali uporni. Celo Kosovo i Metohija bili su tih dana pod opsadnim stanjem, a naročito su bili uznemireni Srbi, jer se iza tih nereda njima spremalo samo veće zlo. Najzad, Jugoslovenska vlast je naredila zavođenje "vanrednog stanja na Kosovu", izlazak vojnih jedinica na puteve Kosova, a rudari su izašli iz jama 27. 2. 1989. uveče. Novinari, kojima, osim šiptarskih i slovenačkih, nije bilo dozvoljeno ni približavanje Starom Trgu, već su tokom tih dana "samozatočenja" trepčinih rudara Šiptara (kojima su odgovorili Srbi rudari u Leposaviću, sišavši u jame i radeći bez hrane i bez prekida, da pokažu da je to samo kamuflaža, Jer su Šiptari rudari tražili i "lekarsku pomoć"), - otkrili su da je po sredi neko manipulisanje rudarima i neka "velika gluma", i farsa, što je, posle izlaska rudara i silaska specijalne komisije u jame, zaista i potvrđeno.

- U noći između 27. i 28. februara 1989. pred Skupštinom Jugoslavije u Beogradu, počeli su se okupljati najpre beogradski studenti, a zatim i radnici i sve veći broj građana - na protestni skup protiv šiptarskih podvala u Starom Trgu i na Kosmetu i protiv podmukle podrške Slovenije šiptarskim fašistima protiv stradajućeg Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Naime, 27. 2. 1989. uveče, dok su šiptarski "rudari-glumci" izlazili iz rudarskih jama Staroga Trga (pri čemu su skrivene kamere nekih Nemaca i jednog beogradskog novinara, Plevnika, koji je inače rodom iz Slovenije, pa je kao takav bio pušten u rudnik Stari Trg, pokazale su da je sve to bila montirana farsa, jer su rudari u jamama leškarili, jeli banane i južno voće i smenjivali se u toj prestavi preko tajnih izlaza iz rudnika), u Ljubljani su, u Cankarjevom domu, Slovenački rukovodioci i drugi javni radnici održali skup "za podršku Šiptarima", a protiv Srba i Srbije. Na ovom skupu izrečeno je mnogo ružnih kleveta protiv Srbije i Srpskog naroda, što je zatim, prilikom prenosa na TV Beograd, izazvalo opšti revolt i ogorčenje čitavog Srpskog naroda, pa je još tokom noći počelo protestno okupljanje pred Skupštinom SFRJ, tako da je sutradan (28. 2. 1989) sve do uveče bilo pred Skupštinom oko milion ljudi. U isto vreme u Skupštini je zasedalo državno i partijsko rukovodstvo, koje je tek uveče donelo odluku o "zavođenju vanrednog stanja" na Kosovu i o izlasku vojske iz kasarni na puteve Kosova. Tom prilikom je narodu pred Skupštinom govorio i Slobodan Milošević, rekavši da je "sam Srpski narod najveća sila i garancija za Kosovo" i da će "Srpski narod, sa ili bez Partije (komunističke), braniti i odbraniti Kosovo". Ovaj svenarodni srpski skup upoređen je od srpskih književnika, koji su takođe uputili protest Jugoslaviji i Sloveniji zbog vređanja i ponižavanja Srpskog naroda, sa 27. martom 1941. godine. Istovremeno su počela i protestna okupljanja Kosovometohijskih Srba širom Kosmeta, kao i protesti Srba u Podgorici, Novom Sadu, Kninu, Nišu, Sarajevu i drugim mestima Među mnogim pred Skupštinu u Beograd stiglo je par hiljada Srba sa Kosova. Bilo je više protestnih parola, a među parolama pred Skupštinom u Beogradu ("Ne damo Kosovo", "Dole lažno bratstvo i jedinstvo", "Idemo na Kosovo", "Kletva Srpske majke neka stane sve one koji podržavaju teror na Kosovu"), možda je najkarakterističnija ova: "Sve je jasno"!

- Na protestnom skupu Srba u Uroševcu, 28. februara 1989. gde se okupilo nekoliko hiljada ogorčenih Srba radnika i naroda, i gde šiptarski funkcioneri nisu hteli dati ni ozvučenje, Srbin Dragan Živić, koji radi u Opštinskom sudu kao sudija za prekršaje, rekao je sledeće svedočenje o nefunkcionisanju sudstva na Kosmetu, gde Šiptari imaju glavnu reč: "Predsednik Opštinskog suda za prekršaje u Uroševcu, Isljam Musa, strogo vodi računa ko će suditi Srbima i Crnogorcima. On je oko sebe okupio nekoliko sudija albanske narodnosti i sa njima praktično sudi u veću, jer se nijedna presuda ni kazna ne izriče bez njegovog znanja. U Opštinskom sudu predsednik Rifat Abdulahu takođe ima slične aršine, a zna se da je on završio medresu i da je proletos proteran sa dužnosti predsednika u Štrpcu, baš zbog grešaka koje je počinio narodu Sirinićke župe (Srbima) kao sudija i predsednik suda". - Eto samo jednog primera o sudstvu na Kosmetu, kako ono funkcioniše, kada uopšte funkcioniše.

Masovni protest Srba (jedan od mnogih) protiv nasilja Šiptara na Kosovu.

- Zbog organizovanja onih poznatih manipulacija sa rudarima u Starom Trgu kod Trepče, koje su njihovi šiptarski rukovodioci lagali i obmanjivali, usledilo je zatim hapšenje nekih od rukovodioca rudnika Trepče i još nekih, a takođe i šiptarskog šefa Komunističke partije na Kosovu Azema Vlasija, za koga se otkrilo da je tajno posećivao rudare u jami Stari Trg i manipulisao čitavim tadašnjim pokretom Šiptara na Kosovu čiji je cilj bio otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije. Ova hapšenja nisu smirila situaciju, a Srbima su samo donela mnoge nove nevolje, kao što su: poznate šiptarske osvete i novi arnautski zulumi, pojedinačni i kolektivni.

- Za vreme ovih tragikomičnih postupaka Šiptara rudara i njihovih vođa i dirigenata iz pozadine, tokom februara 1989. šiptarski rukovodioci su u mnogim mestima terali radnike i narod, pa čak i đake, da okupljaju "pomoć za ugrožene rudare" (što su licemerno činili i rimokatolici iz Hrvatske i Slovenije, koji se inače nikada ranije nisu setili ugroženih i progonjenih srpskih porodica na Kosmetu). Pri ovome je čak bilo prisiljavanja na "davanje pomoći" i samih Srba i srpskih đaka. Tako je u Zemljoradničkoj zadruzi u Dečanima, 25. 2. 1989. Šiptar Idriz Cakaj terao radnicu Srpkinju Stanku Stijović da da "novčanu pomoć" rudarima Starog Trga, a kada je ona to odbila, Šiptar je nju i Miška Blagojevića i Boška Birića brutalno napao i vređao najpogrdnijim rečima i njih i ceo Srpski narod. Posle razobličenja čitave ove farse, Idriz Cakaj je kažnjen sa 60 dana zatvora.

- Usled opšteg uznemirenja na Kosovu i Metohiji u ove februarske dane 1989. godine, mnoga srpska naselja u Uroševcu, Peći i drugim mestima, a takođe i mnoga sela oko Peći i Istoka, opet su uvela noćne straže, zbog straha od šiptarskog terora iz osvete što im farsa sa rudarima nije uspela kako su očekivali. Ali, pod pritiskom tih šiptarskih brutalnih demonstracija i direktnih pretnji Srbima na Kosmetu, ovih dana (krajem februara i početkom marta 1989) sa Kosova i Metohije pod pritiskom se iselilo nekoliko srpskih porodica, kao: porodica Ajdanić sa snahom i dva unuka iz Velikog Istoka (otišla je u Aranđelovac) i tako isto Velizar Padžanin, nastavnik iz Đurakovca (u Ivangrad) i Goran Burić, agronom iz Istoka (u Svetozarevo). Pojedinačne i grupne seobe sa Kosova i Metohije najavili su i drugi Srbi iz sela Koša, Osojana, Đurakovca, Istoka i Prekala a još nekih mesta, jer nemaju mira ni sigurnosti od svojih razjarenih suseda Šiptara, naročito kada izađu masovno na ulice i među njima zavlada duh rulje i čopora ili, da kažemo, psihologije infantilizma, koji se kod Šiptara pojavljuje u masi.

- 28. februara 1989. uveče oko 6 sati u Prizrenu napadnuta je Srpkinja Slađana Kostić (23). Napad je bio u samom centru grada, kod hotela "Turist". Pre toga nju su pratila 3 mladića Šiptara i međusobno razgovarala šiptarski. Onda su joj dvojica stala sa strane a treći je prišao spreda, uhvatio je za grlo, pokidao joj ogrlicu i počeo je šutirati nogama. Rekli su joj glasno: "Ti si ćerka onog novinara i tebi nema mesta na Kosovu". Slađana je inače kći novinara srpskog lista "Jedinstvo" iz Prištine, a sama radi u Prizrenu. Ona se nekako istrgla i pobegla u zgradu "ZOIL Kosovo" gde radi i o napadu ispričala svom kolegi Saši Vasiljeviću, koji je obavestio miliciju, te je ova došla i napadnutu Srpkinju saslušala. Milicija, po običaju "traga za napadačima". A Slađanina majka Ljubica kaže: "Duboko sam zabrinuta što nam se sve događa od šiptarskih nacionalista i separatista. Sinoć su mi ćerku fizički napali i maltretirali, a sutra nam se može desiti nešto još teže".

Mart

- U Prizrenu su, tokom masovnih šiptarskih nemira i štrajkova (kraj februara - početak marta 1989) mnogi Srbi maltretirani od šiptarske rulje, naročito đaci i radnici, jer su Srbi radnici redovno radili, a srpski đaci redovno išli u školu, pa su ih u tome sprečavali i lično maltretirali daleko brojniji šiptarski nasilnici. Slično maltretiranje Srba bilo je i po drugim mestima na Kosmetu", jer agresivni Šiptari hoće da Srbe nateraju da i oni služe njihovom separatizmu, rušeći sada onu istu vlast pomoću koje su oni, Šiptari, do sada maltretirali i proganjali Srpski živalj sa svojih vekovnih ognjišta. Dok im je komunizam koristio, Šiptari su bili prvi komunisti, a sada su i protiv te komunističke vlasti na Kosovu, u Srbiji i Jugoslaviji, mada ni reči protesta ne upućuju protiv komunističko-staljinističke tiranije u svojoj matičnoj zemlji Albaniji!

- U toku poslednjih nemira na Kosovu, Srbi sela Zupče kod Zubinog Potoka kod Mitrovice uveli su sopstvene noćne straže, jer su ih stalno uznemiravali obesni Arbanasi iz susednog sela Čabra, koji su pucali iz vatrenog oružja u ovom srpskom selu, takođe su Srbima obili i opljačkali dve radnje, a Tomislavu Peroviću iz Zupča ukrali su 2 krave. Slično je bilo i u drugim mestima po Kosmetu, gde su Srbi takođe uvodili svoje noćne straže, kao napr. u selu Novake kod Prizrena, jer su i tamo Šiptari napadali i šikanirali nedužne Srbe.

- Tek početkom marta 1989. većinski šiptarski rukovodioci u Radio Prištini pristali su da prihvate zahtev Srba da se u Radio Prištini uvede celodnevni program na srpskom jeziku. ("Jedinstvo" 4-5. marta 1989).

- Srbi u opštini Kosovska Kamenica na više svojih protestnih skupova traže "ostavke svih čelnih ljudi" svoje opštine, jer je u njoj stanje nepodnošljivo za srpski živalj. Opština ima 16 mesnih zajednica a u većini njih je dalji opstanak Srba sve više ugrožen šiptarskom agresijom. Da je to tačno kazuje i podatak da se samo za 2 meseca ove 1989. godine iz Kosovokameničke opštine iselilo pod pritiskom 29 Srba. U selu Titanos ove opštine, od 80 srpskih porodica ostalo je još samo 26. Srbima su u ovom šumovitom brdskom selu Šiptari još od 1963. godine uzurpirali šume, a na sve žalbe vlastima nema pravog odgovora do danas, jer do marta 1989. nijedno rešenje nije doneto u korist oštećenih Srba.

- Spasić Milorad iz sela Sibovca kod Obilića piše nedavno (pismo objavljeno u prištinskom "Jedinstvu" 4-5. 3. 1989) i žali se na teško stanje Srba u ovom selu, u kojem je među 400 šiptarskih kuća ostalo još samo 7 srpskih, jer su se ostala srpska domaćinstva iselila usled raznih arbanaških pritisaka. Srbi sela Sibovac nemaju prohodan put za Obilić, a i most na Sitnici nije prohodan ni za pešake, jer je sklon padu i neobezbeđen, pa meštani moraju da obilaze po 30 km da bi prešli reku Sitnicu. Šiptari bacaju svoje smeće na srpski seoski put i sade bagreme pokraj puta zauzimajući ga tako i sužavajući. Mladi Srbi u selu nemaju zaposlenje i ne mogu da ga dobiju na Kosmetu, pa je i to razlog iseljavanja. Vlasti, po običaju, samo sastanče i izdaju "saopštenja", i to je sve.

- Krajem februara i početkom marta 1989. Šiptar Sejdi Krasnići, zemljoradnik iz Gornje Brnjice kod Prištine, tri puta je prekinuo vojne telegrafsko-telefonske veze na liniji Priština-Niš (pokidao je oko 600 m žice TT mreže), čime je sam hteo, ili je podmetnut, da prekine vojne veze Prištine sa centrom vojne oblasti u Nišu, Zbog ove sabotaže je pritvoren.

- U Štimlju na Kosovu, početkom marta 1989. u Osnovnoj školi "Emin Duraku" i u Specijalnom zavodu, Srbi su u većem broju podneli ostavke na sve funkcije u upravi i vratili partijske knjižice, zbog opšte sabotaže ovih Šiptara, i funkcionera na vlasti i ostalih, svega onoga što se od strane Srbije preduzima na Kosovu i Metohiji radi poboljšanja stanja i zavođenje mira, slobode i pravde za sve podjednako. Slično su učinili i mnogi Srbi u Vučitrnu i drugim mestima na Kosmetu.

- 10. marta 1989. u privatnoj ugostiteljskoj radnji "Turist" u Orahovcu, Šiptar Hidajet Redža (24) nožem je nasrnuo na Srbina Miodraga Đonovića (28). Veću nesreću je sprečio vlasnik radnje, oduzevši nož napadaču, na što je siledžija Šiptar nastavio da rečima vreća napadnutog Srbina. U istom mestu, u ulici Drvarskoj, tih dana je drugi jedan Šiptar, Mehmet Hodža (33), napao maloletnog Srbina M. S., đaka V razreda Osnovne škole. Oba napadača su pozvana na odgovornost.

- 11. marta 1989. u selu Bresaljcu kod Gnjilana osvanule su šiptarske parole na zgradi Zdravstvene ambulante i zgradi prodavnice. Bilo je ispisano desetak većih parola, po nekoliko metara dužine, kojima se Šiptari pozivaju na oružanu pobunu protiv Srba i Srbije. Interesantno je da su parole ispisane na zgradama neposredno kod stanice milicije. - Slične antisrpske parole ovih dana ispisivali su Arbanasi i u Uroševcu, Đakovici i drugim mestima Kosmeta, uvek sa nacifašističkim porukama protiv Srba.

- Istoga dana, oko pola deset uveče, u Uroševcu, u ulici "Emin Duraku" br. 3, nepoznati Šiptar pokušao je da podmetne požar u kući Srbina Slobodana Jankovića. Naime, sa još nekim je nepoznati palikuća Arnaut doneo veću količinu kartonskih kutija i zapalio ih pred vratima ovog Srbina. Požar je srećom sprečen nailaskom milicijske patrole, a inače je pretio da zahvati i kuće Srba Zlatka i Miloša Stefanovića, koje su pod istim krovom.

- Istoga dana u selu Juniku kod Dečana, oko 11 sati uveče, u kafani "16. novembar", Šiptar Ibiša Krasnići (29) vređao je Srbe goste i fizički napao na Vukmira Mirdžića iz službe bezbednosti u Dečanima. Zbog nasrtaja je kažnjen sa 60 dana zatvora.

- U Uroševcu je tek 11. marta 1989. kažnjen Šiptar Šefćet Rekaj, šef radničkog restorana, koji je još 23. februara, za vreme doručka radnika u Fabrici alata u Uroševcu, Srbe radnike sprečio da doručkuju, jer im je iz ruku pobacao hleb i ostalo, a šolje i tanjire prevrtao i bacao, a zatim fizički nasrnuo na radnicu Jovanku Zelenović. Pošto su Srbi radnici potom protestovali i tražili da se siledžija Šiptar kazni, šiptarski rukovodioci u fabrici su ovoga unapredili, premestivši ga u službu plana i analize! Sledećih dana su Srbi radnici odbijali da prime topli obrok u tom restoranu, pa je najzad usledila kazna siledžiji Šefćetu sa 30 dana zatvora.

- 12. marta 1989. posle ponoći u okolini Vučitrna, "nepoznati nasilnici" napali su na kuće Srba: Mladena i Spasoja Milkovića u selu Pantina, pa na kuću staraca Đure i Andrije Jokanovića u selo Hercegovo, i takođe na kuću Miroljuba i Ljubinke Premasunac u samom Vučitrnu, gde su bila i mala deca ove srpske porodice, koja su se preplašila kada su nasilnici (Šiptari) lupali prozore na kući. Prilikom napada na kuću starca Jokanovića, istovremeno je porušeno u selu Hercegovo i srpsko groblje, tj. potpuno je sravnjeno sa zemljom. Vučitrnski SUP, čiji je šef Šiptar Enver Maćuni, saopštio je da "organi bezbednosti tragaju za napadačima" - to je sve. Ovakav je život Srba na Kosovu bio i u vreme turskog ropstva, kada su takođe arnautski zulumćari zlostavljali Srpski narod "u prisustvu vlasti", kao i danas, to od 1941. g. do danas, pod komunističkom okupacijom.

- 14. marta 1989. u Prištini, ispred stana br. 9 u zgradi "Kičma", nestalo je, negde oko podne, srpsko dete Nikola - Aleksandar Biševac. Roditelji su odmah obavestili miliciju i dete je pronađeno posle 2 i po sata, čak kod Gradskog stadiona u Prištini,

dosta udaljenog od naselja "Kičma". Teško je pretpostaviti da je samo dvogodišnje dete moglo otići tako daleko. Pri tome, dete je pri nestanku imalo na sebi džemper, pantalonice i patofne, a kada je pronađeno bilo je boso i bez džempera i pantalona, a imalo je i lakše telesne povrede tupim predmetom po licu i krvne podlive iznad gornje usne, što je ustanovljeno pregledom na Institutu za sudsku medicinu u Prištini. ("Jedinstvo", 16. 3. 1989). Nekoliko dana kasnije organi bezbednosti su saopštili da je srpsko dete odveo neki "maloletni Rom", koji ga je i opljačkao... Uznemirenje roditelja i drugih suseda Srba bilo je veliko, s obzirom na opštu klimu nesigurnosti za Srpski živalj na Kosovu.

- 14. marta 1989. oko 10 sati uveče u Vučitrnu, u samom centru grada, u privatnoj pekari Alije Čibukčije, Šiptar Skender Hasan Bušinca (23) pretio je Srbinu Tihomiru Krivokapiću (26) iz Vučitrna, kad je ovaj ušao u pekaru da kupi hleb, i rekao mu: "Kad dođe moje vreme, prvo ću pucati u tebe". Posle tužbe, siledžija je kažnjen zbog pretnje.

- 17. marta 1989. na pruzi Kosovo Polje-Peć, između Drenice i Dobroševca, nepoznati Šiptari su na prugu nabacali krupno kamenje, zbog čega je, oko 15 časova, sa koloseka iskočila motorna dresina, koja je naišla nešto pre poslovnog voza Priština- Peć, kojem je i bila namenjena kamena prepreka na pruzi! Istoga dana je nepoznati saboter (Šiptar) kod železničke stanice u Metohiji prekinuo i telefonske linije ove pruge, pa je prekid veza trajao ceo dan.

- 17. marta 1989. Šiptar Redžep Kriještarac iz Peći, na gradskoj pijaci u Peći, javno je pretio Srpkinji Bosi Stanišić, govoreći joj da ide u Srbiju! - Ovakvim arnautskim pretnjama Srbima i Srpkinjama ispunjena je na Kosmetu naša svakodnevica evo već pola veka.

- 18. marta 1989. oko 16 časova na periferiji Vučitrna, na visećem mostu na Sitnici, Šiptar Dževdet Ahmeti (18) napao je Srbina Draga Božovića, starca od 80 godina, iz sela Kolo kod Vučitrna, oborio ga na zemlju, bacio mu štap i naočari i onda ga opljačkao i pobegao. Posle je napadač uhvaćen i određen mu je trodnevni pritvor.

- Srpska porodica Martinović iz sela Klinčine kod Peći već čitavu deceniju tlačena je i zlostavljana od suseda siledžija Šiptara iz porodice Nezira i Bećira Hisenaj. Oni su Martinovićima još 1981. g. bespravno i nasilno posekli šumu i otvorili put preko poseda braće Tomislava i Dragoljuba Martinovića. Kad je, po tužbi oštećenih Srba, došlo do suda, otmičari i nasilnici su formalno kažnjeni, ali se stvarno stanje za Martinoviće nije izmenilo, jer šiptarske vlasti i dalje štite uzurpatore na račun oštećenih Srba. Ovih dana, polovinom marta 1989. po neznano koji put, opet su činjeni razni pritisci od istih Šiptara Hisenaj na Martinoviće: lupano im je noću po prozorima kuće, činjena im je opet poljska šteta i drugi zulumi. Dragoljubovoj supruzi Milijani Šiptar Ramiz Zećiraj je 23. marta 1989. odbio da u Osnovnoj školi, gde oboje rade već 20 godina, overi dokumenta za potrošače, što je inače bio dužan kao službenik da uradi. Sudeći po svemu ovome, i ova srpska porodica je prisiljena na skoro iseljavanje iz Metohije, jer pravde ni mira za nju nema.

- Tokom 24. marta 1989. g. i nekoliko sledećih dana u mnogim mestima na Kosmetu, u Uroševcu, Đakovici, Suvoj Reci, Gnjilanu, Podujevu, Prištini, Žuru kod Prizrena i drugde, Šiptarski separatisti izišli su na masovne agresivne demonstracije protiv Srba i Srbije, jer je tada izglasavan jedinstveni Ustav za celu Srbiju, koji je zatim i izglasan i usvojen na celoj teritoriji Republike, čime je Srbija ponovo stekla integritet i suverenitet na celoj svojoj državnoj teritoriji. Otpor šiptarskih agresora imao je za cilj otcepljenje Kosova od Srbije i pripajanje "Velikoj Albaniji", bez pitanja samih Kosovometohijskih Srba i matične Srbije. Prilikom ovih nereda, naoružani šiptarski teroristi su pucali na ovu (tj. šiptarske pobune), bila i sama fizički napadnuta na svom radnom mestu, od više osoba. Od tada je u stalnom strahu i stresu koji će imati teških posledica po ovu mladu devojku". - Roditelji njeni Cveja i Nada Vitošević očajni su i kažu da je Gordana ostala trajni invalid, nesposobna ni da se sama oblači i hrani. - Ovaj napad obesnih Arnautkinja radnica, među kojima je bila i jedna Makedonka udata za Šiptara, bio je sa ciljem da i Srpkinju radnicu nateraju da sarađuje sa pobunjenim Šiptarima, s kojim ciljem su je napadali i nekoliko dana ranije. Otac teško povređene devojke kaže da u fabrici niko od Šiptara nije hteo da potvrdi ono što se sa Gordanom desilo. Dodaje: "Pre 2 godine moj šurak Jovan Matić, iz Bragotine, morao je da se odseli sa Kosova. Dobro je uradio, mada ga ja tada nisam podržavao. Sada, nakon demonstracija Šiptara i pucanja u centru Orahovca i uništavanje imovine od strane demonstranata, i nakon tragedije koja se dogodila mojoj Goci - rešio sam i ja da odem", kaže sa suzama penzioner Cvejo Vitošević, koji je za ovo kratko vreme više ostario nego za poslednjih 20 godina. - Na žalost, ovoj su sudbini slične sudbine i mnogih Srpkinja po Kosovu i Metohiji za vreme ove poluvekovne komunističko-šiptarske okupacije.

- 2. aprila 1989. u popodnevnim časovima, blizu sela Repe, Popove i Turučice kod Podujeva, izbili su gotovo istovremeno požari, iako su ova sela međusobno udaljena skoro 30 km. Sva tri požara izbila su skoro istog časa. Žitelji tih sela uspeli su da požare ugase blagodareći i kiši koja je počela padati. Svima je jasno bilo da su ovi šumski požari podmetnuti od šiptarskih terorista. - I prethodnog dana došlo je do velikog požara u šumi kod Kline u Metohiji, u ataru sela Svrke na mestu zvanom Čuke. U požaru je izgorelo oko 400 kubika ogrevnog drveta i deo parcele sa mladom šumom. - Uopšte, za poslednjih nekoliko dana došlo je do više požara na Kosmetu u Uroševačkoj opštini zabeležena su tri požara, i to u selu Grebno i takođe u selima Plešina i Zaskok. Izgorelo je oko 10 hektara šume. Isto tako, 3. aprila 1989. podmetnut je požar i u šumi u selu Letnice kod Vitine, u kome je izgorelo oko 5 hektara društvene šume. Takođe, 5. aprila pojavio se veliki šumski požar na Mokroj Gori, u Brnjaku i Zubinom Potoku, u kojem je izgorelo oko 50 hektara šume. Iz ovoga je svakome jasno da Šiptari agresori ne prezaju niotčega samo da preostale Srbe proteraju sa Kosova i Metohije.

- 2. aprila 1989. uveče oko 22 časa u selu Boževcu kod Kosovske Kamenice Šiptar Daut Malići zapalio je plevu za stočnu hranu Srbinu Trifunu Arsiću iz istog sela. Požar je mogao izazvati daleko veće posledice, ali je srećom sprečeno njegovo širenje. Palikuća Arnaut otkriven je i uhapšen tek posle mesec dana.

- 3. aprila 1989. u selu Rudnik kod Srbice, po podne oko pola šest, nepoznati Šiptari teroristi podmetnuli su požar u ambar srpske porodice Miloja i Milosave Vasiljević. Požar je uništio 1.000 kgr. pšenice i 600 kgr. kukuruza, tj. svu godišnju hranu. Potom je požar zahvatio i 40 ari susedne šume jednog Albanca, pa su u gašenju požara uzeli učešće i susedi Arbanasi. Ovo je već drugi podmetnuti požar u ovom kraju u toku poslednjih 48 sati. Naime, pre 2 dana, u selu Banje su opet nepoznati Šiptari podmetnuli požar u skladištu stočne hrane srpske porodice Miloša i Milosave Kovačević. Jasno je svim Srbima ovoga kraja da je to već uobičajeni teror obesnih Arnauta, kojima je izgleda na Kosmetu sve dozvoljeno u organizovanoj agresiji protiv Srba i svega što je srpsko kosovsko.

- 4. aprila 1989. uveče, nepoznati (Šiptari) su u selu Đurakovcu kod Istoka uznemiravali Srbe Milića Krasića i suseda mu Dragana Radojevića time što su im jako lupali na ulaznim vratima kuće. Na ovo nasilno i provokativno lupanje Radojević je odgovorio time što je kroz prozor ispalio u vazduh dva metka iz puške, našto su napadači pobegli. Napadnuti Srbi su napad prijavili miliciji, ali šta vredi, kad je i 23. januara 1989. oko ponoći kamenovan stan Milića Krasića, pa od tada do danas napadači nisu otkriveni. Na ovog Srbina i njegove ukućane, za manje od godinu dana, ovo je već treći napad šiptarskih siledžija u Metohiji, a da vlasti ništa nisu preduzeli da ove i druge progonjene Srbe zaštite.

- List "Jedinstvo" od 6. aprila 1989. donosi opis jedne sudske nepravde, učinjene Srbinu Todoru Deniću iz sela Prilepnice u Novobrdskom kraju (rodnom mestu Sv. kneza Lazara, Kosovskog Mučenika). Ovog Srbina je na poljskom putu u Prilepnici vređao komšija Šiptar Ibrahim Redžepi i pretio mu: "Tebi nema mesta u Prilepnici. Da znaš da sam ja za Veliku Albaniju i Kosovo republiku", na što mu je Denić odgovorio da, ako je za Enver Hodžu, neka ide kod njega! - Da bi se ipak zaštitio od eventualnog daljeg uznemiravanja, Denić je ovo prijavio organima bezbednosti u Gnjilanu, ali umesto zaštite, sudija za prekršaje u Gnjilanu, Šiptar Ramuš Ademi (ranije smenjen sa drugog javnog položaja zbog svog nepravilnog rada), kaznio je obojicu istom kaznom - po 50 dana zatvora! Ovakva presuda je samo ohrabrila napadača Šiptara, a obeshrabrila napadnutog Srbina. I ne samo njega. Inače, porodica Denića je jedina preostala srpska porodica u Prilepnici, a sve ostalo su "etnički čisti" Arnauti.

- 6. aprila 1989. u Đakovici uhvaćen je Arbanas Hasan Demaj (21), iz susednog sela Omoljice, koji je u šumi Srbina Slobodana Vuksanovića posekao i odneo 82 stabla. Isti je pre toga iz šume Srbina Rajka Pindovića iz sela Vranića ukrao više stabala hrastove šume. - Ovakvih i sličnih šumskih zuluma i pljački, koje Šiptari čine Srbima, ima skoro svakodnevno na Kosovu i Metohiji već decenijama. Naročito stradaju manastirske šume u Dečanima, Deviču, Gorioču, Svetoj Trojici i u drugim srpskim manastirima.

- U noći između 7. i 8. aprila 1989. na srpskoj kući Velimira i Jelisavke Knežević (starih oko 60 godina) u selu Ereču kod Đakovice. Šiptari su noću, i to u vreme kad je zbog vanrednog stanja kretanje zabranjeno, ispisali veliku preteću parolu: "Selite se, ili ćemo vas pobiti" (pri čemu su slova l bila ispisana kao lj). - Inače, u ovom metohijskom selu ranije je bilo 50 srpskih domova, a sada je ostala samo kuća Kneževića. Jer su komunističke vlasti na Kosmetu, kada su još pre 1968. godine stvarale na ovom terenu Poljoprivredni kombinat "Erenik", oduzele samo zemlju od Srba i time ih proterali sa Kosmeta. Posle šiptarske agresije, ispoljene 1968. godine, učestali su pojedinačni šiptarski pritisci na Srbe ovoga kraja, kao uostalom i svuda po Kosmetu, kao što su: fizičke tuče, pretnje, silovanja, razne otimačine i nasilja. - Ovo dvoje preostalih Srba Kneževića pričaju da pamte kako su se najpre iselile srpske porodice Vukadinovića i Vukovića, pa onda i sve ostale osim njih. "Kad bih vam pričala šta sam sve doživela, kaže Jelisavka Knežević, ne bih do sutra završila. Pre godinu dana usred noći upali su (Šiptari) u našu šumu pored kuće. Čuli smo udarce sekire, izašli i videli: seče čovek našu šumu kao da mu je od baba ostala. Napadali su me i neki mladići (Arbanasi) iz Babolića. Svakakve pritiske vrše na nas. Koliko su me samo maltretirali, vređali, pokušali da me siluju. Naše komšije (Srbi) prodavali su imanje budzašto i bežali. Mi nećemo. Ostaćemo na dedovini. Tu sam tri sina rodila, odgajila ih i školovala. Odavde sam ih u vojsku poslala i posle otpratila u svet. Imamo i šestoro unučadi... Sinovi bi se vratili kad bi se stanje ovde poboljšalo".

- Polovinom aprila 1989. pred Vojnim sudom u Beogradu optuženo je 9 vojnika Šiptara sa Kosova, koji su članovi ilegalne albanske separatističke grupe, deo šire albanske organizacije "Marksista-lenjinista Kosova". Slična grupa "Marksista-lenjinista Kosova" uhvaćena je i u Prizrenu. Već sam naslov ovih zavereničkih terorističkih grupa Šiptara govori jasno i dovoljno za sebe. Ako ovome dodamo da se ovih istih dana po Kosmetu ispisuju šiptarske antisrpske parole, među kojima su vrlo česte: "Tito je rekao da se ustav ne menja" (onaj iz 1974. kojim su Šiptari povlašćeni protiv Srba i Srbije) i "Titov put nećemo napustiti", kao i to da su šiptarski demonstranti nosili ispred sebe velike Titove slike - onda postaje jasno da nije salto priča da je Tito obećao srpsko Kosovo Albaniji. Sva posleratna Titova komunistička politika na Kosmetu bila je u tom smeru, dakle antisrpska, i ona je i dovela do današnje Kosovske Golgote Srpskog naroda.

- Polovinom aprila 1989. u selima Lauši i Bajčini kod Podujeva šiptarski teroristi su podmetnuli eksploziv pod dva metalna stuba visokonaponskog dalekovoda električne struje, koji su eksplozijom oštećeni. Slične diverzije činili su Šiptari ovde i ranije.

- Noću između 22. i 23. aprila 1989. negde između 1 i 3 sata po ponoći, nepoznati Šiptari uznemiravali su Srpkinju Stojanku Perović (64), koja živi u samom centru varoši Đakovice. Napadači su joj toliko jako lupali na vrata, da je Stojanka te sate i ostatak noći do zore provela u velikom strahu, sa kuhinjskim nožem u ruci. Ovu Srpkinju su Šiptari više puta do sada uznemiravali, naročito od poslednjih martovskih demonstracija. Ona kaže: "Od marta meseca ne smem ni da zaspim. Sada mi je teže nego za vreme najsurovijih dana rata. Ono što mi se poslednjih dana događa, teže je od ovih nedaća koje je život na Kosmetu mogao da mi nanese. Gotovo svake noći neko mi lupa na vrata da ih izbije iz zida. Niko od komšija (Šiptara) da čuje tu lupu i da mi pritekne u pomoć". (Jedinstvo" 27. 4. 1989).

- 26. aprila 1989. u selu Balovcu kod Podujeva podmetnut je požar na gumnu blizu kuće Srbina Pauna Milačića. U požaru su izgoreli stogovi slame i sena, a lako je mogla da mu izgori i staja i kuća. Inače, ovo je jedina srpska kuća u tom selu, pa su zato svi uvereni da su Šiptari tako agresivni prema Milačiću da bi i poslednjeg Srbina proterali.

- 27. aprila 1989. u Beogradu, u Knez Danilovoj ulici, Šiptar Hesad Seljaj (25), iz sela Zjum u Dragašu, koji je zaposlen u Gradskoj čistoći, ubio je na monstruozan način Srpkinju Živku Mijatović - dletom joj je više puta rasporio stomak i rastrgao utrobu, pa onda pobegao. Uhvaćen je skoro slučajno i izveden pred sud, na kojem je priznao ubistvo.

- 29. aprila 1989. grupa Srba iz sela Belice kod Istoka došla je u Opštinski komitet Istoka da protestvuje zbog zuluma koje im čine Šiptari i zbog potpune nebrige vlasti prema ovom srpskom selu. Iz sela Belice već se iselilo 10 srpskih porodica zato što na njih fizički nasrću Arbanasi, otimaju im imovinu, kradu im šumu, čine mnoge poljske štete i na razne načine ih maltretiraju. Vlasti ništa ne čine da proganjane Srbe zaštite, a u selu nema ni puta, dok im električna struja neredovno dolazi itd., što sve traje već decenijama. Ko je bio na Kosovu i Metohiji, zna da slučaj ovoga srpskog sela nije neki izuzetak, već skoro redovno pravilo za srpska naselja.

Maj

- U Osnovnoj školi"Jedinstvo" u Miloševu, na samom Kosovu, šiptarski učitelj Besnik Istrefi (koji je pre toga isteran iz škole u Strugi u Makedoniji kao nepodoban, a u Miloševu je odmah dobio posao zahvaljujući šiptarskom upravniku škole) pretukao je srpskog đaka Ivana Popovića (13), i to pred svim đacima. ovog srpskog đačića, inače siroče bez oca, progone i maltretiraju i drugi arbanaški učitelji u toj školi. ("Jedinstvo" 3. 5. 1989). - Ovakvi slučajevi proganjanja i šikaniranja srpske dece na Kosmetu nisu retka pojava, što i lično znamo i iz štampe.

- Za prvomajski praznik u Kosovskoj Vitini Šiptari su popisali parole ispred kuće Srbina Božidara Mihailovića, u kojim mu prete: "Ako se što pre ne iseliš, ubićemo ti tri sina"! U selu Kabašu kod Vitine, tih istih dana, Šiptar Haljilj Misina napao je Srbina Radoslava Vukašinovića ispred njegove kuće i pretio mu da se "što pre iseli sa Kosova". Srbima u susednom selu Požaranju takođe su pretili nepoznati Arnauti. Nije onda čudo što se iz Opštine Vitina za samo 3 meseca ove godine iselilo pod šiptarskim pritiskom 46 Srba, od čega 7 porodica sa 23 člana, i to uglavnom poljoprivrednika.

- Tokom prvomajskih praznika 1989. godine šiptarski rušioci po Kosovu izvršili su niz diverzija: oborili su stub dalekovoda kod sela Dobrotana ispod Lipljana; pokidali telefonske žice kod Mališeva, kao i na liniji Vučitrn-Prilužje; minirali su i srušili stub dalekovoda kod Podujeva,

razbili su Veterinarsku stanicu u Istoku, u Đakovici su zapalili novinski kiosk beogradske "Borbe", a isto to neki dan kasnije su uradili u Prištini,

u Gnjilanu je u Kombinatu "Inteđ" neki šiptarski zlikovac priključio struju za radni metalni orman jednog Srbina radnika, koga je zbog toga pogodio strujni udar i zamalo da nije poginuo! - Ovakvih i sličnih sabotaža prepuna je kosovometohijska svakodnevica, i to već više decenija, a Srbija Kosovu svakodnevno šalje milion i po dolara!

- 3. maja 1989. u Đakovici Šiptar milicajac Ibrahim Kući zaustavio je kola "Zastava 750" studenta iz Beograda Zvonka Antića i Dragoslava Šćekića i najpre im skinuo tablice sa beogradskom registracijom, a zatim ih je i fizički napao. Posle tužbe, Šiptar milicajac je suspendovan.

- 4. maja 1989. u Osnovnoj školi sela Brznice kod Dečana napadnut je u učionici za vreme nastave srpski nastavnik Slobodan Vlahović. Njemu je za vreme časa neko jako lupao kamenom u vrata i onda je pred vratima odjeknuo jak pucanj od petarde ili pištolja. Na ovog Srbina nastavnika poznato je da Šiptari vrše pritisak da ga oteraju, tj. da se iseli sa Kosova. Školske i ostale vlasti su potpuno ravnodušne za njegovu sudbinu, kao i ostalih Srba.

- U nedelju 7. maja 1989. oko 11 sati, u centru Vitine, troje Šiptara je kidnapovalo srpsku devojčicu od 9 godina, đaka, Slivu Novičević. Ona se vraćala iz prodavnice kada su joj iznenada prišli otmičari i nasilno je ubacili u crveni kombi pa pobegli u nepoznatom pravcu. Roditelji su otmicu odmah prijavili organima bezbednosti, a dete je nađeno toga dana popodne skoro slučajno, zahvaljujući ocu njene drugarice Albanke, Đemailju Demiriju, koji ju je slučajno primetio samu na ulici čak u Pećkoj Banji! On je brzo prijavio SUP-u i tako je devojčica spasena. Dete je zatim reklo da su je oteli 2 muškarca i 1 ženska, koji su među sobom razgovarali šiptarski i srpski, a njoj su pri hvatanju opalili jak šamar. "Istražni organi tragaju za počiniocima". Nije potrebno naglašavati koliki je strah obuzeo Srbe roditelje i druge Srbe iz susedstva, kad su čuli za ovakvu vrstu šiptarskog nasilja nad Srpskim življem, koje potseća na turska vremena ili na mafije kriminalaca na Zapadu.

- 13. maja 1989. u Novom Selu kod Peći Srbinu Milovanu Jokiću su šiptarski zulumćari posekli čitav red mladih šljiva, koje je bio zasadio u martu ove godine. Ovo je već treći put, u toku nekoliko meseci, kako arbanaški okupatori uništavaju stabla voćaka ovoj srpskoj porodici u Metohiji.

- 15. maja 1989. u Fabrici alata u Uroševcu Isuf Džema, šef montaže, napao je i vređao srpsku radnicu Mirjanu Džudović, a pogrdnim rečima i netrpeljivim postupcima maltretirao je i druge Srbe radnike. Ovaj inače poznati kolovođa u martovskim neredima, na tužbu napadnute radnice, bude prvo opravdan od sudije Šiptara i oslobođen krivice, ali je po naknadnoj tužbi i drugih najzad osuđen na 50 dana zatvora, verovatno više zato što je bio vođa demonstranata negoli što je vređao Srbe radnike i radnice. Jer ovom komunističkom sistemu izgleda, više je stalo do "odbrane države" nego do stvarne zaštite obespravljenog ostatka Srpskog naroda, koji je, zbog raznoraznih fizičkih i psihičkih progona i tiranisanja od šiptarske većine na Kosmetu, morao, evo već decenijama, da beži sa Kosova i Metohije. Nedavno je i zvanično objavljeno da su Šiptari samo od 1981. godine proterali oko 40.000 Srba sa svojih ognjišta na Kosmetu.

- 16. maja 1989. u selu Babin Most na Kosovu, ujutro rano, napadnut je Srbin Vojislav Petrović (25). Napao ga je podebljom motkom Šiptar Rahman Beriša (49) iz istog sela i naneo mu teške povrede po glavi. Rahman je to jutro sa dvoje svoje dece isterao stoku na pašu na livadu Petrovića, sa koje je pri tom uzimao i gotove svežnjeve trave. Petrović je tog jutra poterao svoju stoku na pašu i, primetivši šta Beriša radi, pošao mu je u susret da ga opomene, a Šiptar ga je, uz psovanje srpske majke, napao motkom po glavi, od čega je Petrović pao obliven krvlju onesvešćen. Kada je došao sebi, priča on, video je Berišu kako ga hladnokrvno posmatra. Petroviću je potom ukazana prva lekarska pomoć u ambulanti u Obiliću, a onda je morao ići na zašivanje rana u Hiruršku kliniku u Prištinu. Opštinski sud u Prištini kaznio je Šiptara napadača sa 60 dana zatvora.

- 24. maja 1989. šesnaest Srba, prisilno iseljenih ranije sa Kosmeta, iz sela Prekale i Kline u Metohiji, došli su u Skupštinu Jugoslavije tražeći da im se omogući povratak u svoj rodni kraj iz kojeg su pritiscima Šiptara i njihovih vlasti proterani. Božidar Kozić iz Prekala rekao je u Skupštini SFRJ: "U Prekalu su nas napadali, naročito našu decu, a đake su (srpske) roditelji morali da prate do škole i sačekuju ih iz škole... U mom selu, od rata do danas, nemamo ni narodnog sabora, a ni drugog slobodnog kulturnog života. Na Kosovu i Metohiji stanje za Srbe ni danas nije dobro". Goran Nikolić iz Prekala rekao je: "Motiv našeg povratka na Kosovo nije materijalni, već želja za rodnim krajem. Hoću da se vratim na Kosovo, jer sam tamo rođen i volim ga".

- U Skupštini opštine Peć konstatovano je (23. 5. 1989) da je u toj opštini uzurpirano preko 600 hektara društvene zemlje, a krajem prošle godine i početkom ove nezakonito je prisvojeno još 50 hektara poljoprivrednog i građevinskog zemljišta. Uzurpatori su uglavnom Arbanasi, koji su samovoljnim proširivanjem i zaposedanjem zauzimali njive, utrine, delove puteva i čak ulice i saobraćajnice! Najviše zemlje uzurpirali su Šiptari iz vlasništva Poljoprivrednog kombinata "Dušan Mugoša" iz Peći, a ta zemlja je bila najviše srpska, oduzeta od srpskih porodica kad je Kombinat stvaran, te su vlasnici Srbi zbog toga morali da se sele sa Kosmeta.

- U subotu 27. maja 1989. predveče neki je Šiptar otkinuo tablu sa natpisom na srpskom (ćirilicom) sa Prirodnomatematičkog fakulteta, Odseka za biologiju, u Prištini. Šiptari agresori i okupatori već decenijama ne trpe ništa što je srpsko po Kosovu.

- Krajem maja 1989. uhvaćen je i pritvoren Šiptar Bajram Alija (36), iz sela Strovce kod Vučitrna, koji je samo u prvim mesecima ove godine izvršio desetinu provala i pljački po prodavnicama, privatnim stanovima, privatnim vozilima, i u preduzeću u Obiliću gde radi. Opljačkane stvari Alija je prevozio čak svojim traktorom i slagao ih u tajnom skrovištu. Ovo je samo jedan od mnogih slučaja pojedinačnih šiptarskih lopova i otimača po Kosmetu, a postoje i čitave provalničke i pljačkaške grupe i mreže slične mafijama na Siciliji i u Čikagu.

Juni

- 2. juna 1989. oko 13 časova u centru Prizrena, ispred Skupštine opštine, grupa Šiptara demolirala je kamenicama autobus iz Vranja koji je u Prizren dovezao đake (Srbe) na ekskurziju. Organi bezbednosti "tragaju za počiniocima", a za strah koji su pretrpela srpska deca - nikom ništa! Da li je ova zemlja Južna Afrika, ili možda Turska?!

- 7. juna 1989. u Prizrenu neki Šiptar je komadom slomljenog betona razbio prozor na spavaćoj sobi Srpkinje Savete Gatić. Srećom, ona nije povređena. - Istoga dana jedna grupa mlađih Šiptara pokušala je, u Gnjilanu, da od stražara preduzeća "Napred" oduzme pušku i sve metke, ali u tome nisu uspeli.

- 12. juna 1989. u selu Ljubiždi kod Prizrena drski arbanaški okupatori obesili su crveno-crnu albansku zastavu sa dvoglavim orlom na glavnu kapiju Srba seljaka Božidara i Dobrivoja Mojsića! Ova provokacija sračunata je na zastrašivanje ovih čestitih Srba da bi oni, i još preostali Srbi, pobegli sa svoga pradedovskog ognjišta.

- U Peći je tokom prvih 10 dana juna 1989. zabeleženo 6 fizičkih napada Arnauta na Srbe, kao i nekoliko napada na ličnu i državnu imovinu. Inače, u Peći je nedavno otkrivena tajna prodaja vatrenog oružja među Šiptarima, kao i ispisivanje brojnih parola sa pretnjama Srbima. - Pošto se na Kosovu priprema svesrpska proslava 600-godišnjice Kosovskog boja, neki izbezumljeni Arbanasi prete Srbima nekim svojim "ustankom"!

- 13. juna 1989. noću oko dva sata nepoznati Šiptar napao je nemoćnog starca Srbina Milovana Jokanovića (83), u njegovoj kući u selu Braović kod Peći. Napadač je ušao kroz nezaključana spoljna vrata, u drugoj sobi je našao i uzeo lovačku pušku i revolver, a onda je upao u sobu gde spava Milovan i probudivši ga uperio pušku u njega tražeći novac. Milovan mu je predao sve što je imao (850 hiljada dinara), a onda je nekako uspeo da uhvati za cev puške i da se odupre napadaču. Ovaj je tom prilikom potegao pištolj i ispalio metak u starca, ranivši ga u rame. Zatim ga je kundakom puške tukao po telu, pa pobegao, sa pištoljem, zavezavši žicom spolja vrata od kuće da starac ne bi mogao da izađe! - Starac je potom nađen i prenet na Hirurško odeljenje bolnice u Peći, gde je i operisan. Svim Srbima u Peći i okolini jasno je kakav je cilj ove najnovije arnautske agresije na nedužne Srbe. Milovan Jokanović inače ima oko 10 hektara plodne zemlje, a sinovi su mu otišli sa Kosova. Posle tri dana milicija je otkrila i uhapsila napadača. To je Šiptar Esat Šalja (22) iz istog sela Brolića kod Peći.

- 16. juna 1989. oko ponoći u Prizrenu je kamenovan stan Srbina Vekosava Ristića, penzionera, koji stanuje u prizemnoj zgradi br. 10/2 u ulici Hazi Imera. Napadači (Šiptari) su kamenjem polomili velika stakla na terasi i jedan kuhinjski prozor. Vekosavljev sin Siniša, pre mesec dana je napustio Kosmet zbog raznih pritisaka albanskih fašista i separatista. Bio je nastavnik srpskog jezika u Žuru kod Prizrena, i nije u tom osinjem gnezdu nacifašističkog marksizma mogao dalje da opstane.

- 18. juna 1989. Srbi sela Crkvena Vodica kod Obilića grupno su protestovali zbog grubog napada Šiptara Sefera Osmanija na Srbina Branka Đorđevića. Srbin je bio otišao na reku Sitnicu da naseče kolje za povrtnjak i tamo ga napao ovaj Šiptar siledžija i pretukao, tvrdeći da je to "njegova zemlja". Srbi su jednoglasno tražili hitno iseljavanje porodice Osmani, koja je i drugima činila razna nasilja.

- 26. juna 1989. oko 7 sati uveče trojica arbanaških dečaka: S. M. (13), Ž. S. (13) i M. M. (14) kod naselja Dušanovo kamenovali su putnički voz koji je iz Prizrena išao za Beograd. Kamenjem su polomili nekoliko prozora na vozu, ali srećom niko nije povređen. - Ovih dana, oko proslave šeststotog Vidovdana na Kosovu, ima učestalih ovakvih i drugah zloba i zuluma obesnih Arnauta, koji mrze sve što je srpsko i kosovsko, pa tom mržnjom truju i svoju decu.

Sveti Velikomučenik Knez Lazar.

28. juna: Proslava 600. godišnjice Kosovskog boja

- U ponedeljak 19. juna 1989. pred 600-ti Vidovdan, stigle su na Kosovo Svete Mošti Sv. Velikomučenika Kosovskog Kneza Lazara. Dopratio ih je vladika, sveštenstvo, monaštvo i narod Žičke eparhije, a vladika, sveštenstvo, monaštvo i narod Kosovski dočekali su ih na granici Kosova i sa njima išli najpre na polje bitke, Gazimestan, gde je otslužen opšti pomen svim Kosovskim Žrtvama i otpevani tropari Sv. Velikomučeniku Lazaru i Kosovskim Mučenicima i Novomučenicima, a odatle su Svete Mošti prenete u manastir Gračanicu, gde su ih dočekali na desetine hiljada Kosovsko-metohijskih Srba. Bilo je potresno videti suze u očima Episkopa Raško-prizrenskog i Kosovo-metohijskog Pavla, koji je ispred mučeničkog Srpskog Kosovskog naroda pozdravio Čestitoga Kneza i podneo mu tužni raport o stanju Srba i Srpskih svetinja na Kosovu. Sveti Velikomučenik Knez Lazar došao je na Kosovo da izvrši duhovnu i narodnu smotru i da mu se Srpski napaćeni narod pokloni i time potvrdi svoju vernost i odanost svetom zavetu i opredeljenju Kosovskom za Carstvo Nebesko i Pravdu Božiju. (Slovo ovoga hroničara videti na kraju knjige, Prilog 4).

Paljenje sveća Kosovskim žrtvama u Gračanici (600-ti Vidovdan 1989.)

- Tokom sledećih dana, do 600-tog Vidovdana, pravoslavni Srbi iz svih krajeva Kosova i Metohije, i iz drugih Srpskih krajeva sa sve četiri strane zemljine kugle, dolazili su u hiljadama na poklonjenje Svetom Telu Svetog Velikomučenika Kosovskog Lazara u Gračanicu. Tih istih dana, svakodnevno je u većim mestima i naseljima po Kosovu i Metohiji slavljen 600-ti Vidovdan, u kojim proslavama je naročito uzela učešća Srpska omladina i đaci, uz svoje sveštenstvo i monaštvo. - Pojedini šiptarski zlobnici i srbomrsci, kao napr. Ibrahim Rugova i drugi njemu slični, dosadašnji komunisti i tirani Srpskog življa po Kosmetu, širili su usmeno i pismeno razne laži i klevete, pa i pretnje, povodom ove svesrpske proslave šestogodišnjice Kosovskog boja i zatočništva pravde i slobode, pokušavaju na svaki način da tu proslavu bojkotuju (isto kao što su komunisti i Arnauti pokušali da bojkotuju i proslavu 550. godišnjice Kosova 1939. godine). Ibrahim Rugova je u nekom stranom listu (nemački "Špigl") zlobno i klevetnički govorio da je ova proslava "srpska provokacija" i čak je pretio "oružanim ustankom" i sličnim šiptarskim "junaštvima", pokazujući da je "zaverenik mržnje" i nečoveštva, kako neki Srbin Kosovac reče.

- U odgovor na sve te šiptarske zlobe i nečoveštva, radost svesrpske proslave 600-tog Vidovdana na Kosovu izrazila je ovako mlada Srpkinjica Kosovka, Silvana Marković: "Ostaću ovde, jer Kosovo je moja kolevka, moja ljubav i moja budućnost.

Kosovo, ti si suza Bogorodice Ljeviške, Lazareva mudrost, Obilićeva snaga. Ti si zakletva u vinu, pričest u Samodreži, hrišćanstvo u Dečanima... Ti si usirena krv kosovskih božura, molitva i duša Srbinova, srce Lazarevo, otadžbina Nemanjića, kolevka Srbinova. ... Obećavam da ću ostati ovde, na tvom tlu, i da ću svojom voljom grliti svoje vreme, bez granica, u hrišćanskom nadahnuću, isto onako kako su te moji preci grlili i ljubili. Obećavam da ostajem ovde, jer samo ovde istok je istok, i zapad zapad. Ostajem ovde gde sam, odvojivši se od majke, posejala prvi plač i progutala delić čistog neba... Ostaću bez suza, sa verom u budućnost, sa nevinom dušom, čistom savešću i nepokolebljivo očekujući da ćeš me zadržati, zaduženu da ostanem u tebi, sveto Kosovo!"

- Uoči 600-tog Vidovdana i na sam taj Svesrpski Kosovski Praznik bilo je na Srpskom Kosovu oko dva miliona Srba, svi Srbi odasvuda sa Planete U manastiru Gračanici i na samom Kosovu Polju, na Gazimestanu, proslavljen je šeststoti Vidovdan "kako carski valja i trebuje" Na toj svesrpskoj, hrišćanskoj i pravoslavnoj, Kosovskoj proslavi "sve je sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno" . Otslužena je saborna patrijarška Liturgija u Svetoj Gračanici i sutradan sveopšti Kosovski Pomen na Gazimestanu. Narodu je govorio Srpski Patrijarh i po tom predsednik Srbije Slobodan Milošević. - Na pitanje tada novinara, ovaj hroničar je rekao sledeće "Tekst na mramornom stubu na Kosovu, da kažem na krstoobraznom stubu, kao živo biće govori nam i svedoči o događajima koji su se zbili na Kosovu Polju. Taj tekst despota Stefana Lazarevića je odraz davnog momenta istorije, ali on svojim značenjem nadilazi istoriju i zalazi u metaistoriju, u eshatologiju. Kosovo je za Srpski narod ostalo do danas jedno krstoliko znamenje, istovremeno istorijsko i duhovno, to jest metaistorijsko. Kosovo je stožerno mesto u istoriji i duhovnosti Srba. Tačka oko koje je sadenuto, to jest izgrađeno celokupno biće i pamćenje Srpskog naroda. Zato je ono tako živo u duši i svesti Srba, svih i svuda od Kosova do Jadovna, naročito u krucijalnim momentima naše novije istorije. Događanje u našem vremenu na Kosovu i oko Kosova, svedoči koliko je ono svojom uzvišenom tragikom živo i živonosno za Srpski narod Poruka Kosovske žrtve, njenog pamćenja i slavlja, nije drugo do opredeljenje za Pravdu božiju i ljudsku, "za Krst časni i Slobodu zlatnu" Za slobodu koja je ljudsko dostojanstvo svakog čoveka i naroda koji živi na ovim prostorima zemlje Obeležavanje Kosovskog boja i prenos Moštiju Svetog kneza Lazara jeste civilizacijski dug našoj istoriji i poruka da ćemo svoje braniti, i biti uvek svoji na svome". ("Jedinstvo", 28. juna 1989)

Kosovo posle Kosovske proslave: Godišnjica kosovskog Krstovdana Srba

Na Krstovdan prošle godine (27. septembra 1988) u selu Grace kod Vučitrna, pet zlikovački nesrećnih Šiptara raskopali su grobiće braće Petrovića blizanaca, sinčića Radojka i Dragice, a unučića Stanka i Ane Petrović, i izvadivši njihova telašca iz kovčežića rastrgli su telo jednoga od njih i razbacali po okolnom šipražju. Dečica su bila umrla odmah po porođaju ("Tek su zaplakali, veli mi njihova baka Ana, i već su izdahnuli", promenuvši ovaj kosovski svet na onaj drugi - Carstvo Nebesko), a u grobićima su počivali jedva mesec dana.

Kao što je poznato, ovaj stravični zločin odjeknuo je širom Kosova i Srbije, a čuo se ponegde i u svetu, kao nečuven u istoriji primer skrnavljenja svetinje detinjih tela i grobića. Počinioci, Šiptarski mladići od 12 do 15 godina uhvaćeni su i osuđeni kao maloletnici. Trebalo je, ustvari, osuditi njihove roditelje, učitelje i podstrekače, sve one pozadinske "vođe" arnautske agresije protiv Srba na Kosovu.

O tome smo pisali i mi i drugi, sa bolom i velikom žalošću, a od Albanaca na Kosovu samo je iskreno zažalio novinar Maksut Šehu iz Prištine (u "Rilindji").

Ove godine (1989) na Krstovdan otišao sam na to dečje groblje u Grace i, zajedno sa porodicom Petrovića i još stotinak pravoslavnih Srba iz sela Grace i sa Kosova, postavili smo drveni Krst i odslužili godišnji pomen na groblju ove velikomučeničke Dečice, urezavši i natpis na krstu: Braća Petrovići + Mučenici + Krstovdan 1988. (Krst je uradio arh. Predrag Ristić).

Potom smo bili u kući Petrovića na podušju, gde mi je mali devetogodišnji Nenad ispričao da im je neki Šiptar iz susednog sela Breznice, star dvadeset i neku godinu, pre jedno dva meseca pokrao dvadeset kokošaka i ćurku, pa kad su krađu prijavili miliciji, pronađeno je da u kući tog lopova svakodnevno kolju i jedu pokradenu živinu ožalošćene familije Petrovića.

Nije ovo ni jedina krađa na Kosovu ovih dana i meseci, posle Kosovske proslave, niti je to jedini zulum nad Srpskim življem Kosova i Metohije posle svih "političkih promena", o kojima se toliko trubi i zamajava Srpski narod na Kosovu i svi mi.

Evo, kao dokaz, samo nekoliko primera. Uoči Krstovdana otišli smo u manastir Devič, radi službe Božije. U Deviču smo mogli da čujemo da im je zadnja dva meseca od suseda Šiptara pokradeno šest ovaca, najpre jedna, pa dve, pa tri uzastopno. Sva izveštavanja miliciji bila su bez rezultata. Kad im je, najzad, pre nekoliko nedelja, odjednom nestalo 20 ovaca i jedna koza, onda je po prijavi milicija pošla u potragu i, za čudo, istoga dana popodne, odjednom se iznad manastira, na brdu kod sela Vojvodića (gde žive samo Šiptari), pojavilo tih nestalih 20 ovaca i koza. Iznikle iz zemlje!? Zato je sasvim u pravu igumanija devička Paraskeva kada se pita, i sve nas pita: "Gde je ta sloboda na Kosmetu, kada je mi od 1941. godine do danas nismo još osetili?"

Dalje: u selu Donja Bitinja kod Štrpca, u crkvi Sv. Teodora, neki Šiptar je provalio u hram i opljačkao ga, ispreturivši i razbacavši sve po crkvi, a u zgradi kraj crkve, gde je takođe provalio, opoganio se unutra i svetinji narugao. Bilo je to noću 8. septembra ovog Kosovskog 1989. leta. Šiptar se zove Iljim Bitići čak iz sela Nišora kod Suve Reke. Nije prošlo par dana, opet je provaljena i opljačkana crkva u Batusu kod Prištine, hram Sv. Velikomučenice Nedelje, noću 12/13. septembra, a kradljivac je ušao kroz razbijen oltarski prozor i uzeo samo nešto malo novca, peškira i zejtina. Tih istih dana, oko 16. septembra, i u Lapljem Selu kod Lipljana, opet je neki šiptarski zulumćar noću provalio i opljačkao crkvu Svete Petke, presekavši pri tom i gromobran na crkvi, što očigledno nije u sklopu krađe iz koristi, nego iz pakosti i zuluma prema Srbima na Kosovu. Jer i sve ono što je do sada krađeno po srpskim crkvama na Kosovu - uglavnom nešto sitnijeg novca i poneki peškir - nije bilo iz koristoljublja nego iz zloljublja, u sklopu šireg plana pritiska i terora na Srpsko stanovništvo: da beži što pre sa već ionako uzurpiranog i albaniziranog Kosmeta, usprkos svim "političkim promenama" i "reformama sistema", sa čim jadne Kosovometohijske Srbe već dugo zamajavaju, pre i posle Kosovske proslave 600-godišnjice Kosovskog boja, boja za Srbe još ne završenoga ni do danas.

Da ove naše konstatacije ne ostanu samo na golim rečima, i da nije po sredi samo "još poneki" napad na srpske crkve i manastire po Kosovu i Metohiji, navešćemo ovde još nepoznatih, najnovijih zuluma i nasilja nad Srbima po Kosmetu činjenih stalno od strane šiptarskih fašista i ustaša, i to sve posle Kosovske proslave 600-tog Vidovdana.

Ostavljamo po strani sve one "ekscese", tj. napade i izlive nemoćne zlobe svih onih Šiptara koji su u vreme proslave 600-tog Vidovdana na Kosovu kamenovali autobuse i vozove sa Srbima učesnicima Kosovske proslave (kamenovani su autobusi: u Gnjilanu, Rožaju, na putu između Vučitrna i Prištine i Prištine i Peći, pa nekoliko privatnih kola, i kola hitne pomoći iz Istoka, pa vozovi na izlazu iz Prištine i kod Podujeva; pa je pucano na jedan helikopter saobraćajne policije, i pri svemu tome povređeno je desetak Srba). Ostavljam po strani i sva ona huliganska "kamenovanja", tj. izrugivanja i potsmevanja nad srpskom proslavom 600. godina Kosovskog boja u Gračanici i na Gazimestanu, koja su danima i nedeljama priređivali i političari i novinari iz "kulturnih" zapadnih krajeva Jugoslavije, koji su time prema Kosovskim Srbima ispoljavali samo svoju duhovnu bedu i zlosreću, svoju (ne)ljudsku uskogrudost i nedemokratičnost, koju su zatim dobro pokazali posle srpske proslave i na Dalmatinskom Kosovu.

Ostavljam po strani i sve one sabotaže šiptarskih vlastodržaca na Kosovu, koji su i na sam dan Vidovdanske proslave uskratili žednom dvomilionskom skupu Srpskog naroda čak i vodu za piće, a i u Prištini su pokvarili i "zamutili" vodovod i sutradan, kada je ispraćen iz Prištine Sv. Knez Lazar. Izostavićemo, takođe, i sve one raznorazne šiptarske bojkote i sabotaže, kvarove i požare, raznovrsne opstrukcije i destrukcije, kojih po Kosmetu ima skoro svakodnevno i za koje niko nije okrivljen niti je odgovarao bilo kome. Jer, Arnautima je "sve dozvoljeno", još iz turskih vremena.

Juli

Navešćemo, evo, samo neke grube činjenice sa srpskog Kosova posle Kosova:

- 30. juna 1989. ujutru u selu Zaskok kod Uroševca Fazli Ćerkini je napao, vređao, psovao i po licu udarao ovog suseda Srbina Petka Tasića, starog 63 godine, dok je ovaj mirno napasao svoje ovce na svojoj njivi.

- Trinaestog jula 1989. u selu Zočištu kod Orahovca grupa od sedam-osam obesnih Šiptarskih mladića napala je i pokušala da siluje 15-godišnju Srpkinju B. J. iz Kragujevca koja je došla u Zočište kod svoje bake na letnji raspust. Kada je uveče pošla sa jednim mladićem Srbinom na seoski sabor, na nju su nasrnuli Arnauti siledžije i potezali na nju i mladića noževe i pištolje. Spašena je, srećom, nailaskom jednog mladića Srbina, koji je napad video i pobegavši javio miliciji, ali dok je SUP došao napadači su pobegli i SUP je potom mesecima "intenzivno radio na otkrivanju napadača"! Devojčica Srpkinja ostala je sa modricama po telu i pokidanim minđušama na mestu gde je napadnuta.

- Četrnaestog jula 1989. u Prizrenu je Šiptar Ramadan Redžepi zaveo noću Srpkinju V. B. i odvevši je u svoju kuću silovao, što je posle i sam priznao, kada je osuđen.

- Tokom jula 1989. šiptarska porodica Hasana Dervišaja nastoji da nasilno sagradi kuću između dvojice Srba, braće Šmigića, u selu Leočane kod Srbice, s ciljem da ih protera sa Kosova, kao i preostale malobrojne srpske porodice iz tog sela. Srbin Golub Šmigić je tim povodom izjavio: "Ako se Dervišajima ne stane na put, onda će devet porodica Šmigića sa 70 članova reći zbogom i selu Leočani i Kosovu". Svi u tom selu, pa čak i predsednik Hajdin Miftari, tvrde: "Reč je o smišljenom pritisku Dervišaja na Srbe". Dervišaj je nedavno uperio pušku pod grlo srpskom dečaku Predragu Šmigiću, samo zato što je izgonio stoku ovog siledžije iz svoje njive.

Avgust

- Tokom jula i avgusta 1989. nastavlja se agonija srpskih žitelja sela Stari Badovac zbog stalne pretnje od novog izlivanja jalovine iz deponije rudnika Kišnica iznad sela.

- Znamo svi, bile su sprovedene mere izolacije nad nekim "kolovođama" Arbanasima na Kosovu (mi srpski pisci prvi smo protestovali protiv toga), ali to ograničenje njihovih ličnih i građanskih sloboda otkrilo je drugu stranu medalje: kod mnogih od njih pretresom je pronađena veća količina oružja nezakonito posedovanog: oko 100 pušaka, dvadesetak pištolja i nekoliko hiljada metaka municije, kao i to da su mnogi od njih bili pomagani od albanske antisrpske emigracije. ("Jedinstvo", 26. jula 1989). Letos su i te izolacije ukinute. Sada ti isti neometano vršljaju po Kosovu, Jugoslaviji, Evropi i Americi i šire klevete i zavere protiv Srba i Srbije.

- Noću 2/3. avgusta 1989. u centru Peći kamenovana je kuća Srbina Gojka Zečevića. Kamenicama su razbijena stakla na prozorima kuće. Susedi su videli da tri mladića posle toga beže u mrak. Na Kosmetu svi znaju ko kome kamenuje kuće.

- Sredinom avgusta 1989. u Gnjilanskoj klanici je otkrivena prava zločinačka diverzija u mesu namenjenom tržištu Beograda pronađeni su ubačeni sitni komadići stakla!

- Petnaestog avgusta 1989. Šiptar Sokolj Iseni (21) iz Ajvalije kod Prištine silovao je Srpkinju maloletnicu J. B. od 14 godina, učenicu škole za retardiranu decu u Nišu, koju je prisilno odveo u Ajvaliju. Šiptari siledžije zaista ne prezaju ni od čega.

- Šesnaestog avgusta 1989. uveče u Kosovskoj Vitini, u svom dvorištu, napadnut je Srbin Milivoje Đorđević, inače predsednik opštine, a napao ga je Šiptar Raif Gaši iz Kačanika samo zato što je Đorđević bio primetio u svome dvorištu dva šiptarska mladića gde mu beru jabuke, pa povikao na njih. Napadač je na to skočio sa svog traktora i napao na ovog Srbina domaćina u njegovoj avliji, a susedi su sprečili da ne dođe do najgorega.

- Tokom avgusta 1989. u Vučitrnu i okolini učestale su provale po srpskim kućama: bile su tri provale u kućama Bura Jokanovića, Desanke Grubišić i Stojana Jovanovića. Napadnuti, i ostali Srbi, uvereni su da nisu po sredi krađe, nego šiptarski metodi zastrašivanja Srba s ciljem da ih nateraju na brže iseljavanje sa Kosova, jer prilikom kućnih provala malo šta je iz tih kuća odneseno.

- Osamnaestog avgusta 1989. ponovo je napadnuta na svom imanju u Samodreži sirota starica Danica Milinčić (majka mučki ubijenoga Danila), od Šiptara. Napala ju je Šiptarka Sahara Bunjaku, jurnuvši na nju sekirom samo zato što je Danica oterala njene ćurke iz svoga imanja. Šiptarka je pri tom i vređala ovu ionako ožalošćenu srpsku majku i pretila joj da će njena "kuća i sve ostalo uskoro biti naše", tj. arbanaško.

- Nad oronulom kućicom sirote starice Božane Stojić u Peći, prvi komšija Šiptar, Škeljzen Hiseni, podigao je terase svoje kuće i tako joj "oteo sunce", kako reče ova 90-godišnja starica, tj. njenu kuću je skoro sasvim poklopio svojom. Kome da se žali jadna srpska starica?

- Krajem avgusta 1989. u Vitini je Mustafa Drena iz Mogile, bez ikakvog razloga napao i pretukao maloletno Srpče S. B. iz istog mesta.

Septembar

- Prvog septembra 1989. oko podne, u autobusu na liniji Istok - Peć, Šiptar kondukter Redžep Bećaj pretukao je i izbacio iz autobusa srpsko đače, sina Vukoja Racića iz Prekala i one čuvene Srpkinje Vere Racić sa poznate fotografije iz Prekala (Žena sa puškom i odojčetom). Isti Šiptar siledžija isterao je iz istog autobusa toga dana i još 19 srpskih đaka.

- Samo nekoliko dana kasnije, 12. septembra po podne, oko pola pet, došao je u selo Prekale sa svojim kamionom Šiptar Salko Rastoder i parkirao ga u neposrednoj blizini kuće Racića. Kada je Vera Racić, poznata već svima pa i Šiptarima, izišla sa svojom komšinicom da zapiše broj parkiranog kamiona, jer je tu nešto posumnjala, naročito posle napada na njeno dete, ovaj šiptarski siledžija izružio ju je i ispsovao, zapretivši joj rečima: "Zapamtiće vaša porodica mene, a upamtiću i ja vas. Srešćemo se mi ponovo". Potom je siledžija Rastoder fizički napao i Verinog muža, Vukoja Racića. Sve to je od svih Srba u Prekalama i po Kosovu i Metohiji shvaćeno kao novi osvetnički napad na ove srpske mučenike koji su i po pomenutoj fotografiji postali poznati kao nevini stradalnici od šiptarskih zulumćara.

- Isto tako, 1. septembra 1989. oko podne, u centru Uroševca dva su Šiptara, Ekrem Makreši i Samedin Ašani, bez ikakvog povoda brutalno napali nožem na Srpkinju Sonju Bovan i još dvojicu Srba koji su bili sa njom. Jedan od nasilnika uvukao je Sonju u ulaz zgrade i prislonio joj nož pod grlo, preteći joj, a drugi je gvozdenim bokserom udario u lice Slavišu Budrića. Potom su obojica siledžija pobegli i tek kasnije su otkriveni.

- Samo neki dan kasnije, 5. septembra 1989. u selu Tankosiću kod Uroševca, opet je neki nepoznati Šiptar napao Srpkinju Ružu Stamenković, domaćicu, dok je na svojoj njivi brala pasulj. Istoga dana u selu Donje Nerodimlje šiptarske siledžije lupale su celu noć na dvorišna vrata srpske porodice Đorđević.

- Početkom septembra 1989. u selu Šeremetu kod Đakovice na imanju Srbina Sretena Cemovića, susedi Šiptari uništili su sav rod kukuruza na preko hiljadu kvadrata, a nešto ranije uništili su mu i pšenicu i sekli mu šumu.

- Dvanaestog septembra 1989. Avdulah Jašari iz sela Breca kod Podujeva napao je Srbina Radoslava Drenovca u selu Štedimu kod Podujeva na njegovoj njivi i pretio nožem, a to mu nije prvi put, jer se i ranije nasilnički ponašao prema ovom Srbinu i prema drugima.

- Noću 12/13 septembra 1989. u centru varošice Štimlje izvršena je oružana pljačka benzinske pumpe "Jugopetrol", gde su četiri Šiptara iz Podujeva obili pumpu i pokušali da odnesu čeličnu kasu. Kad je neko javio miliciji i ona stigla, došlo je do pravog vatrenog okršaja u varošici, što je Srbima zadalo nemali strah.

- Šesnaestog septembra 1989. Šiptar Faik Dedinci napao je Srbina Svetu Milovanovića iz Obilića, uhvatio ga za grlo i trzajući ga psovao mu srpsku majku. Ovaj siledžija Albanac i njegovi srodnici poznati su u Obiliću i okolini po nasrtljivosti na Srbe, a štite ih šiptarski rukovodioci na kosovu. I njegov brat se slično ponaša, a njegov sin je nedavno jurio po selu srpsku decu sa srpom u ruci i psovao ih.

- Sedamnaestog septembra 1989. u selu Glavotini kod Vučitrna, obesni albanski svatovi Imera Alije iz sela Strovca pucali su iz pištolja na dvojicu Srba: Živojina Dejanovića i njegovog sina Svetislava iz Prilužja. Ovi su toga dana bili na svojoj njivi u Glavotini, a obesni šiptarski svatovi ispalili su na njih sa udaljenosti od 20 metara dva metka, koji su se zarili u zemlju blizu njihovih nogu. Kad su oni brzo polegli po zemlji, šiptarski svatovi su otišli dalje sa ciničnim grohotnim smehom.

- Dvadesetog septembra 1989. uveče, oko pola sedam, usred Prištine napadnuta je srpska učenica K. Martić, dete od 10 godina. Nju je i pre dva dana, kao i ovoga dana, napao i motkom tukao jedan dečak Šiptar, očigledno natutkan od nekoga. Majka pretučene devojčice doznala je da je maloletni napadač sin Gazima Šlakua, inženjera iz Prištine.

- U zadnjih deset dana septembra 1989. u selu Ereču kod Đakovice bilo je nekoliko šiptarskih napada na Srbe Velimira i Jelisavku Knežević. Najpre su neki Šiptari blizu Velimirove kuće uhvatili mu jagnje i vezali ga debelim konopcem, da bi ga potom zaklali, a zatim su dvojica šiptarskih mladića vređali i psovali šezdesetogodišnju Jelisavetu dok je čuvala svoje ovce. Ovoj Srpskoj porodici Šiptari su proletos ispisali parolu na kući: "Selite se ili ćemo vas poklati". Velimirova tri sina već su se pod pritiskom iselili sa Kosova.

- Dvadeset prvog septembra 1989. Šiptar Cak Rustemi iz Prištine napao je bez razloga Srbina doktora Spasoja Radulovića na svom radnom mestu. Rustemi je tog dana dežurao u Hirurškoj klinici u Prištini, a Spasoja je napao neočekivano, a onda pobegao, pa je tek posle nedelju dana uhvaćen. U momentu napada na Srbina lekara niko od medicinskog osoblja u bolnici, niti prisutni portir, svi naravno Albanci, nije pritekao napadnutom Srbinu u pomoć. Kad tako rade Albanci zaposleni u bolnici kao humanoj ustanovi, šta onda reći za one druge Šiptare na mnogim drugim radnim mestima i ustanovama po Pokrajini, koji su svugde i uvek u većini?

- A šta za šiptarski mentalitet na Kosovu znači većina, evo jednog primera koji se desio sutradan po Krstovdanu 1989. U Osnovnoj školi u Kosovskoj Vitini, za vreme školskog odmora, došlo je do masovne tuče između srpske i šiptarske dece. Pošto su albanski đaci bili daleko brojniji, u tuči su povređena trojica srpskih đaka. Za sve vreme te tuče, četiri nastavnika Albanca stajali su ispred škole i mirno posmatrali tuču i povređivanje srpskih đaka, jer su, jasno, njihove bili brojniji i jači.

- Noću između 27. i 28. septembra 1989. na telefonskoj liniji između Lipovca i Grčina kod Đakovice neki je Šiptar prekinuo telefonsku liniju JNA armije, u dužini od 90 metara, a to je linija koju koriste vojnici graničari. Na ovoj" su se liniji i ranije dešavali prekidi veza, tj. diverzije od strane arbanaških diverzanata.

- Kad sam se, noć po Krstovdanu (28. 9. 1989) vraćao autobusom iz Prištine za Beograd, iste te noći u selu Nedakovcu kod Vučitrna, nedaleko od sela Grace, Šiptarske siledžije su provalile u kuću Bogdana i Olge Mrkić, kada su ukućani bili odsutni, i po kući su sve stvari ispreturali, ali skoro ništa nisu odneli. Očigledno je svima da se radi o šiptarskim provokativnim nasiljima, kako to i sami napadnuti Srbi smatraju. Jer šiptarski fašisti i teroristi time žele da Srbe nateraju na brže iseljavanje sa Kosova.

- A da se Srbi pod pritiskom svakodnevno iseljavaju, i to i posle "političkih promena", to čak priznaju i vlasti, ali izgleda ipak neće da priznaju ono što svi Kosovometohijski Srbi znaju: da na Kosovu upravo izgubljeno poverenje u vlasti i podstiče iseljavanje Srpskog naroda, je, donekle probuđena nada na pravdu i slobodu opet zgasnula, jer i "nove promene" i "novi ljudi" na Kosmetu Srbima ništa bolje stanje ne obećavaju. A kako da Srbi imaju poverenje u vlast koja ni za 5 meseci ne može da pohvata grupicu Šiptara odmetnika kod Podujeva (koji su se, naoružani, odmetnuli u šume, maja 1989) ili tolike druge svakodnevne siledžije i zulumćare po Kosovskom razboju? Na Kosovu "ništa novo". Samo "godinama ista priča."

- Jedino što je u poslednjim godinama novo to je što Kosovskometohijski Srbi, i pored svih svojih stradanja, ili upravo zato, sve više obnavljaju svoje crkve i češće posećuju svoje manastire. Samo u toku ovoga leta obnavlja se nekoliko crkava, iako je Srpski narod na Kosovu valjda najsiromašniji u Evropi. Ali duhovno je bogat, ima vere i strpljenja, i to je zalog budućnosti srpskog Kosova i sviju nas. Jer jevanđelska te i kosovska je istina: da krst i Krstovdan vode vaskrsenju i Uskrsu.

Oktobar

- 3. oktobra 1989. Šiptar Naser Šatri (32), rodom iz sela Tomanca kod Istoka, koji privremeno radi u Švedskoj, kada je bio pozvan u Stanicu milicije u Istok i dok je s njim razgovarao inspektor SUP-a Srbin Tomislav Babović (37), najpre je zamolio inspektora da može otvoriti prozor, jer mu je navodno teško, a onda je iznenada izvadio revolver iz džepa i rekao ovome: "Sad si mrtav", i u njega sručio 6 hitaca, kojima mu je naneo teške rane. Zatim je zločinac Šiptar skočio kroz otvoren prozor i pobegao preko starog pravoslavnog groblja u obližnje čisto arbanaško naselje. Kasnije je svojim automobilom pobegao i prešao granicu vrativši se u Švedsku (gde je švedska televizija imala intervju sa njime, a švedske vlasti su potom odbile da izruče Jugoslaviji ovog teroristu!). Teško ranjeni inspektor Babović prenet je u bolnicu i jedva je izbegao smrt. Mnogi detalji ovog terorističkog akta ukazuju na to da je ovaj zločin bio od ranije isplaniran, uz saučešće i nekih lica iz familije i Šiptara iz samog SUP-a u Istoku (Šatri napr. nije uopšte pretresan kad je ušao u Stanicu milicije). U kući njegovog oca i brata pretresom je pronađen nezakonito posedovani pištolja sa 4 metka u šaržeru.

- 12. oktobra 1989. u Osnovnoj školi "Aca Marović" u Prištini, za vreme školskog odmora u dvorištu, došlo je do masovne tuče arbanaških i srpskih đaka. Kamenice su letele na sve strane, pa je i milicija morala da interveniše. Čarke su počele još prethodne večeri, na ulici pred hotelom "Grand" u centru Prištine, gde se sukobila manja grupa šiptarskih i srpskih đaka, što su videli i neki roditelji i nastavnici.

- 17. oktobra 1989. uveče oko 10 sati pretučen je u Gnjilanu Srbin Zvonko Savić, radnik Poljoprivredne stanice u Gnjilanu. Njega su po izlasku iz kafane "Lovac" presrela tri milicionara (svakako Šiptari) i ništa mu ne govoreći, bez ikakvog povoda i razloga, bukvalno ga prebili, razbili mu zube palicom i onako unakaženog i onesvešćenog ostavili na ulici i udaljili se! Kada je teško povređeni Savić došao svesti primetio je da su mu prišla dva mladića (Srbina), koji su ga onda odveli u Gnjilansku bolnicu. Srbi u Gnjilanu i okolini ogorčeni su ovim terorom šiptarske milicije i tražili su hitno rasvetljenje ovog slučaja". Jedan od Srba je rekao: "Ispada da nas Srbe na Kosovu napadaju uvek nepoznati ljudi. Dokle više da budemo žrtve nasilja i terora? Kad smo mi Srbi žrtve napada, vinovnici kao po pravilu ostaju neotkriveni".

- Prištinsko "Jedinstvo" od 20. 10. 1989. piše da su u Okružnom sudu u Prištini jednostavno "isparili" mnogi sudski predmeti, tj. izgubljeno je 196 krivičnih sudskih predmeta, a 517 predmeta je apsolutno zastarelo, a to je takođe 517 krivičnih dela, od kojih su većina bili za izdržavanje kazni zatvora od 1 mesec do 1 godinu, od toga pak 272 slučaja su Albanci. Drugi sudski predmeti su bili za plaćanje novčane kazne, i to opet u velikoj većini (160 predmeta) Albanci. - Ovakvo, i još gore je stanje i po drugim sudovima manjih mesta na Kosovu i Metohiji. Za Šiptare na Kosmetu više važi "kanun Leke Dukađina" negoli pravo, sudstvo i zakoni jedne pravne države u XX veku.

- Isti list istoga dana donosi i vest da će, konačno, Okružni sud u Peći pokrenuti sudski postupak protiv Ilijaza Kurtešija, bivšeg predsednika Skupštine Kosova i Skupštine SFRJ, i protiv još desetak Šiptara rukovodilaca iz Pokrajine i Opštine u Dečanima, koji su ranije (1972-1973. god.), sa pozicija svemoćne šiptarske vlasti, sistematski radili u Dečanskoj opštini na proterivanju srpsko-crnogorskih porodica sa njihovih imanja i prepuštanja istih imanja albanskim porodicama Ukhaća i Hasanaj. Ovu nasilnu otimačinu i nepravdu doskoro su dokazivali sada već pokojni Srbi Stanica Pešić i Dušan i Momčilo Đurišić i porodica Lazarević, koje su sa njihovih imanja tada proterali okupatori Šiptari. Ovaj sudski postupak biće tek sada poveden pošto je Srbija i Jugoslavija počela da stiče izvestan uvid u pravo stanje sudstva na Kosovu.

- Noću između 20. i 21. oktobra 1989. obijena je i opljačkana srpska crkva u Babinom Mostu na samom Kosovu. Nepoznati pljačkaš (Šiptar) razbio je prozor i iz hrama odneo neke stvari (rešo, peškire, čarape, marame, flaše zejtina i dr. narodne priloge). Šteta nije tako velika, ali je ovo već sedmi slučaj obijanja srpskih crkava na Kosovu za poslednjih mesec i po dana (Batuse, Bitinja, Laplje Selo, Prilužje, Plemetina i Podujevo).

- 22. oktobra 1989. uveče u devet sati u Uroševcu je javno kamenovana srpska kuća Desanke Nikšić, u ulici Veljka Vlahovića. Dva dečaka Šiptara, komšije, najpre su bezobzirno lupala motkama po zidu njene kuće, a onda su počeli gaćati kuću kamenicama i lomiti crep. Zoran Nikšić iz kamenovane srpske kuće kaže: "Ovo je deseti put u poslednjih 6 meseci da nam komšijska deca (Šiptari) kamenuju kuću. Prilikom jednog od tih kamenovanja, ranjen je i moj petogodišnji sin Aleksandar. Njega je kamenica udarila u slepoočnicu, ali, na sreću, prošao je bez težih posledica. Počinioci su brzo otkriveni, ali šta to vredi kad ih kažnjavaju blagim novčanim kaznama. U poslednje vreme se napadači više i ne kriju od nas. Uglavnom su to maloletna deca, od 10 do 14 godina, naših prvih komšija Hazira i Bejte. Već 6 meseci živimo u strahu, u napetoj situaciji, u stalnom iščekivanju da će nas neko brutalno napasti". - Možemo slobodno dodati da Šiptarski agresori na srpskom Kosovu i Metohiji to ustvari i hoće: da Srbe stalno drže u strahu i bezperspektivnosti, dok se i poslednji Srbin ne odseli i Kosovo postane "etnički čisto" albansko. "Al' ne reče Ture akobogda", kaže stara srpska narodna pesma sa Kosova.

- 25. oktobra 1989. oko podne u centru Uroševca, u dvorištu stambene zgrade br. 56 u ulici M. Tita, bez skoro ikakvog povoda i razloga pretučen je srpski đak Miodrag Đorđević, učenik 6. razreda Osnovne škole, a povređen je kamenicama i njegov školski drug Ivan Bošković (11). Pretukli su ih i povredili maloletni Adnan Isljami (12) i njegova majka. Srpska deca su se prethodno igrala lopte, kao i ranije, u dvorištu te zgrade, pa je oko lopte došlo do prepirke i koškanja između malog Miodraga i komšije Adnana. Tada je sa terase zgrade sišla Adnanova majka i stala da tuče Miodraga, a kad je se ovaj oteo i pobegao, Šiptarka i njen sin stali su kamenicama da gađaju srpsku decu i kamenom su pogodili u čelo đaka Ivana Boškovića, koji je pao onesvešćen i obliven krvlju. Šiptarska majka na to se nije ni osvrnula, a Ivanova majka Ružica i drugi Srbi preneli su ranjeno dete odmah u Dom zdravlja u Uroševcu, a odatle u Prištinsku bolnicu. - Ovo je samo jedan primer koji pokazuje ne toliko "odnos snaga" na Kosmetu, nego pre svega šiptarski mentalitet, koji i običnu dečju svađu oko lopte pretvara u krvavu agresiju. Čemu li to Šiptari uče svoju decu i kakvu im to budućnost spremaju?!

- 25. oktobra 1989. oko pola tri popodne pred Domom štampe u Prištini, jedan Šiptar koji radi u "Elektroprivredi Kosovo", fizički je napao jednog Srbina, radnika "Autotransporta" iz Prištine, bez povoda i razloga. Nismo mogli doznati imena napadača i napadnutog, ali je napad bio usred bela dana usred glavnog grada Pokrajine, na oči mnogih.

- 30. oktobra 1989. oko 15 sati u Uroševcu je Šiptar Nezir Muslija, civilni stražar na gradilištu nove robne kuće, teško ozledio kamenicom srpskog dečaka Marka Spasića (8), učenika 2. razreda osnovne škole. Dete se igralo sa decom na gomili zemlje, a stražar ih je opomenuo da se udalje, pa je onda povećom kamenicom pogodio u slepoočnicu malog Marka. Povređeni dečak prebačen je u bolnicu i van je životne opasnosti, a šiptarski stražar nije mario za dečji život i zdravlje.

- 30. oktobra 1989. uveče oko pola osam pojavio se požar u avliji Srbina Đoka Maljevića u selu Dubnica kod Podujeva. Požar se najpre pojavio na krovu plevnje, nad štalom, i zahvatio je ceo krov zgrade, koji je izgoreo u dužini od 24 metra. Izgorelo je i 24 kola suve deteline. Uz pomoć suseda sprečen je dalji požar, koji bi sigurno zahvatio i kuću Maljevića. - Inače, u Podujevu i okolini tih dana je bilo više podmetnutih požara: u dvorištu Srbina Pavića Milačića u Sportskoj ulici u Podujevu; zatim istovremeno na više mesta na terenu između sela Velika Reka i Bradaš kod Podujeva.

Novembar

- Krajem oktobra i početkom novembra 1989. a povodom početka suđenja Azemu Vlasiju, bivšem šefu komunista Kosova, i grupi drugih šiptarskih vlastodržaca i kolovođa antisrpske agresije na Kosmetu, u nekim mestima po Kosovu, u Starom Trgu kod Mitrovice u Prištini, Uroševcu, Podujevu i drugde, opet su Šiptari izišli na brutalne demonstracije po ulicama, lupajući pred sobom ove: izloge radnji, automobile, autobuse, milicijska kola, i naročito napadajući nedužne Srbe usput i po kućama. Oko Podujeva su sasvim polupali 3 autobusa "Nišekspresa", a 4. novembra uveče kamenovali su autobus "Kruševac-prevoza" i tom prilikom povredili oko 40 putnika u autobusu. U Goleškoj ulici u Prištini demonstranti su napali pedesetogodišnju Srpkinju dok se mirno vraćala kući s posla i ona se jedva spasla veće napasti. U selu Kobanji kod Žura, kod Prizrena, grupa šiptarskih đaka kamenicama je zasula svog nastavnika srpskog jezika. U Osnovnoj školi "V. I. Lenjin" u Prištini pretukli su srpsku učenicu 5. razreda, a njeni vršnjaci đaci Šiptari su joj istresli knjige iz đačke tore i zapalili! 1. novembra uveče grupa demonstranata u Prištini lupala je po vratima srpske crkve Sv. Nikole i kamenicama polupala prozore na novoj crkvenoj stambenoj zgradi, a iz dvorišta crkve nestalo je 40 džakova cementa i skidan je crep sa ogradnog zida. 4. novembra Šiptari demonstranti u Uroševcu, njih oko 50, vraćajući se popodne kućama sa demonstracija, kamenovali su usput srpke kuće. Najpre su nasrnuli na Srbe Vukašina i Milku Dević, ali su ovi brzo pobegli i zaključali se u svoju kuću. Onda su susreli Srbina Vladu Milovanovića sa sinom, kojeg je vodio iz škole, i tačno pred njegovom kućom tukli su ga motkom po vratu dok je on telom štitio svoje dete. Od udaraca motkom čovek je pao na zemlju, pa su ga supruga i snaha unele u kuću, a potom je, zbog povreda, prebačen u bolnicu u Skoplje. Inače, u Uroševcu je tih dana bilo i drugih napada na Srbe, srpske kuće i radnje. Zaplašeni Srbi najvećim delom su se zabarikadirali u svoje kuće i stanove. U Uroševcu, a i drugim mestima na Kosovu, primećeno je tih dana i sledeće: Šiptari demonstranti okupljali su se ili razilazili upravo u času kada su njihovi mujezini sa džamija počinjali uzvikivati islamsku molitvu, pa se dobijao utisak kao da hodže usmeravaju demonstrante.

- 6. novembra 1989. u selu Duboček kod Peći, u toku noći, neki obesni Šiptar traktorom je porušio oko 10 metara drvene ograde na avliji srpske porodice Cokić, dok su po drugim srpskim ogradama tog sela iste noći ispisane preteće za Srbe šiptarske parole.

- 10. novembra 1989. na jednoj Pokrajinskoj konferenciji u Prištini, rekao je srpski pesnik sa Kosova Radoslav Zlatanović sledeće karakteristične reči, koje predstavljaju sažetu hroniku srpskih kosovskih patnji u poslednjim decenijama: "Na Kosovu su naročito stradali Srbi i Crnogorci, protiv kojih su od oslobođenja naovamo stratezi konstantne separatističke agresije preduzeli na hiljade akcija, metoda i radnji, kako bi ih proterali sa vekovnih rodnih ognjišta... S Kosova je, usred slobodne Evrope, a u "samoupravnoj socijalističkoj" Jugoslaviji, proterano preko 250.000 Srba i Crnogoraca. Na Kosovu i Metohiji je stvoreno već oko 800 "etnički čistih" albanskih naselja. Opustošene su srpske kuće, posečeni su njihovi voćnjaci i vinogradi, nestale bez traga vesele pesme i igre njihovih sinova i kćeri, srušeni su i preorani grobovi njihovih najmilijih. Svi su se oni (Kosovski Srbi) našli u beskrajnoj, tužnoj reci iseljenika, i okretali su se ka zavičaju koji im neprijatelj oduzima, i pri tom su glasno ridali. Ali, Jugoslavija je nemo ćutala, niko nije hteo da pruži reč utehe i ruku prijateljstva ljudima na koje je udarila tuga i nesreća... Na napuštenim naseljima i kućama Srba i Crnogoraca nicala su kamena utvrđenja sa visokim zidovima (tj. obzidane kuće - tvrđave Albanaca); podignuto je na stotinu novih džamija (često na srušenim srpskim crkvama), više nego u Libijskoj džamahiriji! Albanska omladina širom Kosova ne bavi se pravim delatnostima, ne živi mladalački život, već su njihovu energiju iskoristili organizatori agresije i separatizma, gurnuli ih u opasnu igru, u mržnju i prljavi rat protiv Srba i Srbije". ("Jedinstvo", 11. 11. 1989).

- 7. novembra 1989. Srbin Radoje Živković, radnik "Produkta" u Srbici, podneo je Predsedništvu Srbije žalbu na dugogodišnje nepravde i nasilja koje su mu činili šiptarski totalitaristi na Kosovu, evo već pune 22 godine. Još 15. avgusta 1967. premešten je sa mesta poslovođe na mesto običnog fizičkog radnika, iako je imao školske kvalifikacije. Na radnom mestu su ga 1. marta 1971. god. pretukli četvorica Šiptara i naneli mu težu telesnu povredu. Tada i kasnije pisao je na desetine predstavki i žalbi organima vlasti u Pokrajini i Republici, i sve je bilo uzaludno. Usled pritisaka na njega i njegovu familiju, njegova braća Miladin i Nikola napustili su Srbicu i otišli sa Kosova. Pre toga, njima je vlast oduzela, bez ikakvog obrazloženja, 5 hektara zemlje u selu Kraljici kod Srbice. Naročito je doživljavao maltretiranja od agresivnih Šiptara posle 1981. godine. Dana 23. marta 1986. Arbanasi su izvršili oružani napad na njegovu kuću, a kasnije je od nadležnih organa rečeno da su samo "hteli da mu kradu živinu"! I pored svega, on je ipak izjavio: "Sve trpim i trpeću, ali se neću iseliti sa Kosova".

- Celu prvu polovinu meseca novembra 1989. svi srpski đaci u Podujevu, njih oko 200, iz straha za život ne idu u školu, jer ih od šiptarskih agresivnih demonstranata niko od organa vlasti ne obezbeđuje, niti im garantuje mir i bezbednost. Zbog ovoga su Srbi iz Podujeva održali protestni zbor (14. 10. 1989), na kojem su rekli da srpskim đacima i svemu srpskom življu u Podujevu "svakog trenutka preti vulkan", tj. eksplozija divljanja arbanaških masa. Vlastimir Lekić iz Podujeva rekao je na tom skupu: "Nikada se nećemo pomiriti sa tim da na svojoj očevini živimo kao tuđinci!"

- Prištinsko "Jedinstvo" (od 28-30. novembra 1989) navodi reči koje je o Kosovskom stradanju Srpskog naroda, prilikom svoje nedavne posete Kosovu i Metohiji, izrekao proiguman manastira Hilandara otac Nikanor (koji već 63 godine živi u Svetoj Gori): "Manastir Sv. cara Uroša u Nerodimlju, na žalost, prepušten je zubu vremena. Manastir je bez krova, nije pod zaštitom države i, što je najgore, ne vodi se kao crkva, nego je u njemu smešteno šumsko gazdinstvo! ... U Prizrenu sam video porušeni srpski manastir Sv. Arhangela i Sinan-pašinu džamiju. Na delu sam video velikodušnost Srba iz 1918. godine. Kada je ranije srušena Dušanova zadužbina, ovo kamenje tog hrama odneto je da bi sazidala Sinan-pašina džamija. Posle oslobođenja trebalo je vratiti kamenje odakle je i uzeto... Agresija albanskih separatista oteraće i ovo malo Srba što je ovde ostalo. Ali, proterati ljude sa njihovih pradedovskih ognjišta jeste najveće zlo pred Svevišnjim. To zlo su posejali i negovali oni koji su slobodno došli u našu zemlju i potom su rovarili na ovim prostorima. Teško zameram Albancima zbog nedela koja čine njihovi ljudi. Zgražavam se nad skrnavljenjem srpskih grobalja i svetih mesta. Srbi na Kosovu ispijaju gorke čaše. Mnogo pate, a njihove patnje još niko neće da čuje ni razume".

Decembar

- Majke, supruge i sestre srpsko-crnogorske nacionalnosti iz Dečana uputile su početkom decembra 1989. Otvoreno pismo majkama, suprugama i sestrama u Sloveniji, u kome se kaže: "Uz ono što je napisano poslednjih dana povodom zabrane održavanja mitinga istine u Ljubljani, moramo i mi kao majke; supruge i sestre u ovom otvorenom pismu da postavimo nekoliko pitanja majkama, suprugama i sestrama iz dežele (Slovenije). Na to nas obavezuju borba za život, dug prema žrtvama kontrarevolucionarnih separatističkih terorista (Šiptara) i iskrivljena slika o Kosovu.

Obraćamo vam se kao zatočenice na svojim ognjištima, izložene svakodnevnim strahovanjima za svoje najbliže i za sebe. Nećemo da navodimo citate, niti da svoje reči oslanjamo na autoritete, već vas podsećamo na jezivu kosovsku stvarnost.

Pitamo vas, drugarice iz dežele, kao majke, supruge i sestre, pa pred svojom savešću i javnošću odgovorite na sledeća pitanja:

Prvo, zašto se niste obratile Predsedništvu SFRJ, drugim rukovodiocima i saveznim organima za čuvanje ljudskih prava povodom naše dugogodišnje izolacije, upravo zbog zatočeništva i progona Srba i Crnogoraca s Kosova, o njihovim patnjama, proterivanju iz zavičaja itd.?

Srpska majka s Kosova protestuje u Skupštini u Beogradu

Drugo, zašto protiv onih koji traže aboliciju za Azema Vlasija niste digle svoj glas, i onih kojima je abolicija preča od svakodnevnih ucena, pretnji, pljački, paljenja imovine, pa i potpaljivanja devojčice, u po bela dana, na sred ulice u Prištini?

Treće, kako ste mogle da kao majke, supruge i sestre oćutite zločine nad srpskom decom, gnusna silovanja devojčica, žena, pa i starica na Kosovu i Metohiji?

Četvrto, šta ste učinile za zaštitu žena i devojaka srpskih i crnogorskih, ovde na Kosovu, kada ih je Fadilj Hodža izložio porugama? Nije, valjda, da i vi iznalazite pravdanje za Hodžina nedela poput Sergeja Krajgera i drugih pojedinaca?

Peto, zašto kao majke supruge i sestre, niste izrazile saosećanja i ljudski stav povodom ubistva mladog Danila Milinčića, pred majčinim očima na kućnom pragu u Samodreži kod Vučitrna? Niste ni reagovale na ubistvo domaćina kuće Šarić u Đakovici. Zašto bar vas nije dirnulo ni to da se ni mrtvi ne ostavljaju na miru, već im se ruše grobovi po Kosovu ili preoravaju kosti, kao kod Dečana? Zar vas nije ganulo iskopavanje nedavno sahranjenog deteta?

I šesto, da li se slažete sa mišljenjem Spomenke Hrabar povodom zločina u paraćinskoj kasarni i s mnogim drugim predlozima, ili joj samo ćutanjem odobravate stavove itd.?

Možda ćete reći da niste o svemu ovom obavešteni. Moglo bi se čak i poverovati s obzirom na (ne) informisanje u vašoj deželi. No, ipak, svi znaju da su čitavu zemaljsku kuglu obišle fotografije zabrinute srpske majke iz Prekala s detetom u naručju i puškom o ramenu. Slično je sa snimcima protestnih okupljanja hiljada utvrđenih i zabrinutih srpskih žena na Kosovu. Daleko su stigle vesti o zlodelima ovde. Nisu doprle jedino do srca onih koji se prave slepi kod očiju i više saosećaju sa zulumćarima, nego sa žrtvama terora.

Možda na sve ovo gledate kao na stvari "južnjaka", ili imate neka drugačija objašnjenja? Ako razmišljate kao Milan Kučan i njemu slični možda i vi u zlodelima separatista vidite "borbu za odbranu avnojevske Jugoslavije"? Ipak, činjenice su nepobitne. Istina prodire i mora pobediti, a u njenom svetlu će se videti svačiji pravi lik".

(Tekst ovog Otvorenog pisma objavljen u "Večernjim novostima" 9. decembra 1989).

- Srpske monahinje manastira Svete Trojice kod Mušutišta žale se, početkom decembra 1989. na nova nasilja i zulume susednih Arbanasa. Igumanija Ilarija kaže: "Imamo mnogo nevolja, ali najteže nam je što nas napadaju Albanci iz susednih sela. Naočigled nam seku šume, kradu letinu. Ubili su nam nekoliko svinja, biku su zaboli iglu u stomak... Suvorečka opština se maćehinski odnosi prema ovom srpskom manastiru". - Inače, same sestre monahinje bile su više puta fizički napadane od siledžija Arnauta, a sve žalbe na raznovrsna nasilja, kao i traženja zaštite od organa vlasti - ostaju bez odgovora.

- 14. decembra 1989. u Đurakovcu kod Istoka siledžija Šiptar, Kujtim Hamza iz sela Dobrune, bez ikakvog povoda fizički je napao Srbina Miomira Savića (21) iz sela Prekale i naneo mu telesne povrede po glavi. Ovo je samo jedan od najnovijih "ekscesa" šiptarskih agresora, protiv Srpskog življa u opštini Istok u Metohiji, gde je nedavno ponovo konstatovano da se "nastavlja iseljavanje Srba", jer je "svakodnevica teža od statistike" (u poslednje 3 godine, po zvaničnoj statistici, iz opštine Istok iselilo se pod pritiskom 18 srpskih porodica i 532 pojedinca, a samo u poslednjih 9 meseci ove godine iselile su se pod pritiskom 4 srpske porodice i 50 pojedinaca).

- 15. decembra 1989. ujutru rano dvojica obesnih Šiptara, Naim Raima Ljatifi (24), radnik "Elektroprivrede Kosovo", i Haljilj Mustafa (26) iz Prištine, lažno su se predstavljali kao inspektori SUP-a i kao takvi su, u ulici Ramiz Sadiku u Prištini, blizu Studentske menze, bez povoda i razloga zlostavljali i pretukli Srbe studente Ivana Radovanovića (24) sa Tehničkog i Miladina Dabetića sa Pravnog fakulteta. Oni su najpre legitimisali ove studente, a onda su ih pretukli, nanevši im telesne povrede. Miladinu Dabetiću su nožem naneli posekotine iza oba uva.

- 15. decembra 1989. uveče oko 6 sati, u prištinskom naselju. "Aktaš ", u Dubrovačkoj ulici, napadnut je i pretučen Srbin Branislav Šemić, radnik "Elektroprivrede Kosovo" u Prištini. Dok se vraćao kući napali su ga tri zasad nepoznata Šiptara, koji su mu najpre psovali srpsku šubaru, koju je imao na glavi, a zatim i srpsku majku. Veći linč nad ovim nedužnim čovekom oprečila je grupa prolaznika Arbanasa. Šemić je zatim požurio kući i samo što je uzeo da telefonira miliciji da je napadnut, na njegovim ulaznim vratima odjeknuo je prasak bačene kamenice. Kada je potom izišao napolje, primetio je da su mu otkinuta i odneta metalna vrata na ulazu u dvorište. Kako mu je od šiptarskog linča povređeno levo oko, Šemić je zadržan na lečenju u očnoj klinici u Prištini.

- Polovinom decembra 1989. u selima Drenovačke Šume i Prilep kod Dečana, Srbi koji još tu žive i oni koji su se pod arnautskim pritiskom iselili, ovlastili su starešinu manastira Dečana, oca Justina Tasića, da nađe kupca i u njihovo ime proda šumu na njihovom zajedničkom groblju u selu Drenovcu, da bi tim novcem onda kupili žičanu ogradu i ogradili svoje groblje, koje im Arbanasi Imer i Idriz Ljokaj uzurpiraju i preoravaju. Kada je nađeni kupac došao da seče šumu, došao je i Idriz Ljokaj i sprečio ga. A evo o čemu je reč. Tokom 1973-1974. god. Šiptari braća Imer i Idriz Ljokaj iz sela Prilepa kod Dečana protivzakonito su uzurpirali srpsko seosko groblje i obrađivali ga kao svoju njivu, iako se tačno zna da su tu sahranjeni pokojnici srpskih porodica Samardžić, Roganović i Radović. Kad su Srbi iz Drenovca ove Šiptare okupatore tužili sudu, Okružni sud u Peći našao je da su krivi, mada su Šiptari na sudu lagali da na preoranom groblju "nije bilo grobova", iako je u to vreme bilo vidljivo preko 10 humki. Srbi su na sudu dokazali da je na njihovom groblju u Drenovačkim Šumama do 1941. god. bilo više od 30 humki, o čemu postoje i pisani dokazi u knjigama Dečanske parohije. Tada je Okružni sud u Peći Šiptare uzurpatore osudio na po godinu dana zatvora, ali na njihovu žalbu, Vrhovni sud Kosova je ukinuo ovu presudu. Tada su, ohrabreni time, Arbanasi otimači ponovo preorali ovo pravoslavno groblje i na njemu posejali detelinu "lucerku" i ovas, što je bila nova gorčina za ionako ogorčene i oštećene Srbe. Opet su Srbi tužili Lokaje sudu u Peći, ali je osuđujuću presudu Pećkog suda opet poništio prištinski Vrhovni sud, mada su oštećeni Srbi ponovo dokazivali da je sve do nedavno bilo sahranjivanje na tom groblju koje se kao pravoslavno groblje vodi i u katastarskim knjigama Geodetske prave Opštine Dečani (i to od 1963. god. do danas). Inače, ovih istih dana (polovinom decembra 1989), šiptarski vandali su oštetili u pravoslavnom srpskom groblju u samim Dečanima grobnicu porodice Zogović.

- Tokom decembra 1989. u Uroševcu, u Transportnom preduzeću "Fertrans", radnici Arbanasi na sve načine pakoste srpskim radnicima. Konkretno, sve što Srbi radnici napišu ćirilicom, Šiptari im odmah u svim dokumentima i spisima to precrtaju i čak im otvoreno prete da će ih isterati sa posla ako i dalje ne budu pisali "albanskim pismom"! Sve žalbe Srba radnika nadležnim organima u preduzeću i gradu samo je - uzaludno potrošeno vreme. Srbi su letos o tome uputili i pismenu peticiju organima Opštine, Pokrajine i Republike, ali odgovora nikakvog nije bilo niodakle Srbi radnici još tvrde, da i sad direktor Ibrahim Maljoku, sve Šiptare koji se vraćaju sa izdržanih zatvorskih kazni, odmah nagrađuje unapređenjem na bolje radno mesto. ("Jedinstvo", 21. 12. 1989)

- Srbi u Sredačkoj župi kod Prizrena, na svom skupu u Sredskoj, 19. 12. 1989. žale se na teško stanje u toj župi, koja je kao neko pastorče Prizrenske opštine. U selima i po zaseocima ovog pasivnog kraja ostalo je vrlo malo Srba, a ono nešto brojnijih muslimana (poislamljenih Srba) arbanaški agresori nasilno albanizuju, naročito od popisa stanovništva 1971. godine. Srbi iz Gornjeg sela ove župe žale se na Arbanasa Tahira Bećirija, čija im porodica čini mnoga nasilja i poljske štete i čak fizički nasrće na Srbe Na sve žalbe vlastima da se ova siledžijska šiptarska porodica obuzda, ništa nije učinjeno. Deci u školama ove župe, čiji je maternji jezik srpski, šiptarski učitelji, poslani iz Prištine, nameću kao obavezan albanski jezik, u čemu prednjači učitelj Abaz Sejdulahu, Šiptar, u selu Gornje Mušnikovo.

- 19. i 20. i 21. decembra 1989. opet su u Prištini i Podujevu divljali Šiptari po ulicama i putevima i u Studentskom domu. U Podujevu su grupe mlađih Arbanasa, svi maskirani, lupali izloge, napadali autobuse i automobile i miliciju kamenicama. Napali su Srbina Milovana Šćepanovića u selu Dubnici, kod Podujeva, a kod benzinske pumpe u Podujevu, potpuno su demolirali kamenicama auto novinara "Jedinstva" Božidara Šmigića, pri čemu je i sam on zadobio lakše telesne povrede. Takođe je kamenovan autobus "Niš ekspresa", u kojem je povređeno nekoliko putnika, i još je kamenovan jedan automobil iz Kruševca. Najgore je prošao Srbin kamiondžija Milovan Šukić iz Paraćina, kome su kamenovali kamion a njega nasilno izvukli iz kabine i pretukli letvama i šipkama, tako da su mu polomili vilicu i na više mesta povredili glavu. - U Studentskom pak centru u Prištini agresivni studenti Šiptari priredili su pravi haos. Najpre su uveče počeli horski ovi da zvižde, a onda su svi upali po zaštitnom limu na prozorima studentskih soba i da kao divljaci urlaju vičući: "Kosovo republika - milom ili silom, silom, silom" Srpski stanari u obližnjem naselju "Ulpijana", a naročito dečica, bili su prestrašeni i proveli su besanu noć u strahu od najgorega

- 21. decembra 1989. u Uroševcu Šiptar Ibuš Bitići, radnik fabrike "Mineks" u Uroševcu, kažnjen je sa 5 meseci zatvora zato što je u više navrata u fabrici vređao Srbe radnike psujući im srpsku majku i otvoreno preteći im.

- 21. 12. 1989. u selu Slatini kod Vučitrna Arbanas Ragip Bećiri (60) i njegov sin Medžit (37) fizički napali šesdesetogodišnjeg Srbina Slobodana Savića iz istog sela Ovi su Šiptari i inače već godinama činili i čine razna nasilja i poljske štete Srbima u tom selu. Sada su za ovaj napad kažnjeni od sudije za prekršaje sa po mesec dana zatvora, ali Srbi iz sela Slatine nisu zadovoljni time i na svom skupu su tražili da se ova šiptarska porodica iseli iz Slatine, jer se tu tek pre neku godinu doselila iz sela Trstene kod Mitrovice i otada stalno kinji Srbe susede. Velibor Apostolović je tom prilikom rekao na skupu, da su mu ti nasilnici iz porodice Bećiri nedavno hteli da ubiju sina na vučitrnskoj pijaci, a pokušali su i da mu siluju ćerku.

- 31. decembra 1989. popodne u Đakovici, u ulici Dimitrija Tucovića, Srbina Borisava Vulića, dok je mirno stajao na balkonu svoga stana, trojica nepoznatih Šiptara su iznenada psovali i pretili mu kao Srbinu, bez ikakvog razloga i povoda sa njegove strane. Čovek je na terasi ostao zabezeknut i zaprepašćen, a onda je u tupom strahu od gore nesreće proveo novogodišnju noć u svome stanu. Njemu Nova godina nije obećavala bolje sutra.

Godina 1990.

Januar

- Negde početkom januara (oko 7-8. datuma) 1990. godine Srbinu Jovanu Živiću u selu Samodreži na Kosovu šiptarski zulumćari su uništili ceo mlad voćnjak (počupali su iz korena sve mlade sadnice). Ogorčeni čovek rekao je sledeće: "To su mogli da mi urade samo albanski nacionalisti i separatisti, jer oni žele da prisile na iseljavanje i preostalih 6 srpskih porodica iz našeg sela, slavne Samodreže, u kojoj je srpski knez Lazar pričestio svoju vojsku pred Kosovski boj".

- Početkom januara 1990. Srbinu Spasi Milenkoviću iz sela Gatnje kod Uroševca opet je posečen šumski zabran. Njegova odgajena šuma, u površini 2,6 hektara, već je treći put sečena od novembra prošle godine do sada od arnautskih šumokradica. "Posečeno mi je, veli Milenković, oko 100 stabala prvoklasne građe, tehničkog drveta. Milicija je dolazila u dva navrata i snimala teren, ali ništa nije postignuto. Počinioci još nisu pronađeni, ni oni raniji ni ovi sada, a prema mom dosadašnjem iskustvu, neće ih ni pronaći. Moj se zabran, očigledno, namerno uništava". ("Jedinstvo", 11. 1. 1990).

- Polovinom januara 1990. u šumi Orbina Vitomira Pečevića, u selu Drenovcu kod Dečana, Šiptari šumokradice napravili su veliku štetu: posečeno je i odneto više od 100 cerovih stabala. Ovo nije prvi put da se familiji Pečević, ima ih tri kuće, nanose slične štete u šumi i na poljima, od suseda Arbanasa.

- Boraveći u januaru mesecu u Prizrenu, doznao sam, u Zavodu za zaštitu kulturnih spomenika za Prizren i okolinu, da je tek nedavno otkriveno sledeće lukavo zlodelo šiptarskih agresora i okupatora na polju kulturnog genocida sprovođenog nad Srpskim narodom. Naime, na teritoriji Prizrenskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, mada nije bilo slučajeva da je neka srpska crkva "džamijama", tj. upisivana u katastar kao "džamija", kako je to bilo u mnogim drugim mestima i opštinama po Kosmetu, ovde je međutim bila takođe upisana jedna druga podvala Srbima, jer su srpske pravoslavne crkve upisivane u katastar kao "privatno zemljište". Isto tako je nađeno da u istom Zavodu u Prizrenu imaju posedovne listove za srpske crkve koji nisu potpisani, što praktično znači da su nevažeći i da lako mogu biti osporeni. Ostavljamo po strani pitanje koliko se u Prizrenu i okolini, a i na čitavom Kosovu i Metohiji, stvarno poklanja pažnja očuvanju i zaštiti srpskih spomenika kulture, a to su pre svega srpske crkve i manastiri. Za primer je dovoljno navesti samo crkvu Sv. Nikole, zadužbinu Srbina Nikole Tutića iz 1332. godine, koja se nalazi u samom centru starog Prizrena, a pritisnuta je i pridavljena sa dve strane od šiptarskih kuća i radnji. Ova crkva je, zaista, vidljivi simbol pritešnjenosti Srpskog naroda i njegovih svetinja na ovim prostorima od arnautsko-komunističke tiranije i agresije.

- 25. januara 1990. u selu Kruševac kod Peći srpsko-crnogorskoj porodici Čedomira Stankovića Šiptari su podmetnuli požar u avliji i izgorelo je više stogova sena i slame. Bio je to treći po redu podmetnuti požar ovoj srpskoj kući za poslednjih par godina, a prošle godine, 4. februara, pucali su na Čedomira dvojica Šiptara, Enver i Ramadan Beriša iz sela Čelopeka. I umesto da budu kažnjeni, njima je izdat pasoš te su nesmetano otišli u Švajcarsku. Inače, u ovom selu je ranije bilo preko 120 srpskih kuća, a sada je ostalo svega 14 između 200 arbanaških. Zato agresori Arnauti nastoje da i požarima proteraju preostali srpski živalj iz ovoga sela plodne Metohije.

Crkva Sv. Nikole u Prizrenu iz 1332. godine.

- Od kako je prekinut XIV vanredni kongres komunista Jugoslavije (23. 1. 1990. uveče), čime je praktično došlo do raspada Kompartije, već 24. januara 1990. ujutru i sledećih dana na Kosovu su ponovo izbile agresivne šiptarske demonstracije u Prištini, Uroševcu, Prizrenu, Mitrovici, Podujevu.

Šiptari, koji su se koliko do juče slepo držali kompartije i njenog totalitarizma, i kao svog najvećeg pokrovitelja Broza Tita, Hodže i Šuvara, odjednom su iskoristili raspad komunističke monolitnosti za svoje separatističke ciljeve (otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije), u čemu su sada našli potpuno saglasne i komuniste Slovenije i Hrvatske. Šiptarske demonstracije odmah su postale demonostracije, a pozivanje u parolama na "demokratiju" pretvorilo se ubrzo u "horor demokratiju" ili u demonokratiju. Sledeći zapisi ove crne hronike, koju sam delimično vodio i na samom Kosovu tih dana, dovoljno svedoče o tome.

Srušeno i oskrnavljeno od Šiptara srpsko groblje u Srbici.

Kraj januara - februar 1990: Dani crno-crvene okupacije na Kosovu

(Jeremija 51,35.60).

Na Kosovu je oko Svetog Save i narednih dana bio pravi rat. Produžetak Kosovskog boja? Ne, nego mnogo gori, podmukliji i nepravedniji. Bilo je to vreme nove crveno crne fašističke okupacije. Jer Srbi na Kosovu i Metohiji, iako su već 50 godina pod tuđinskom okupacijom i agresijom, ovih dana, od Sv. Save naovamo, nalaze se pod pravom okupacijom kakva je bila nacifašistička pod "Velikom Albanijom". Ovo što Šiptari čine Srbima na našim vekovnim ognjištima, u zemaljskoj Kosovskoj domovini iz koje su poreklom svi Srbi, jeste okupaciona agresija crveno crnog terora, koja samo kameleonski menja boju, a ostaje ista ćud, namera i cilj - progon Srba sa Kosova i stvaranje "Velike Albanije" na tlu Srbije.

Šiptarske vođe na Kosmetu progonili su Srbe 4 godine kao okupatori-fašisti (1941-1944), a zatim su prešli u komuniste i 45 godina (1945-1990) nastavljaju progon Srba pod marksističko-lenjinističkim i enverovsko-titoističkim zastavama. Sada ti isti, pod istim vođom Fadilj Hodžom i njemu sličnim titoistima, jer i onda i sada nose Titove slike i u njega se zaklinju, "okrenuše ćurak naopako", te istim sredstvima nasilja i genocida, uz parole o "demokraciji", opet zlostavljaju i progone Srpski narod, njegovu decu i svetinje, ugrožavaju naše ukupno fizičko i duhovno biće ukorenjeno u Kosovu i Metohiji. O tome svedoči i sledeće.

Grupa od 500 Srba, okupljenih u zbegu u Goraždevcu kod Peći (dana 19. 2. 1990), ovim rečima opisuju ovu novu fašističku okupaciju muslimanskih Šiptara nad svetosavskim Srbima" "Sve što se poslednjih dana dešava ovde (u Goraždevcu i na Kosmetu) podseća na okupaciju. Međutim, između sadašnje situacije i četvorogodišnje okupacije za vreme II svetskog rata postoji razlika Tada su nam bar mrtvi bili pošteđeni. Na žalost, danas nisu, jer su albanski vandali na najdrskiji i najprimitivniji način nasrnuli na grobove naših predaka Danas na Kosovu i Metohiji ni mrtvi nemaju mira, a živi moraju da izaberu ili ropsku poslušnost i da trpe sve što ih snađe, ili da sami ustanu protiv nasilja".

Šta Šiptarima na Kosovu i Metohiji nedostaje, osim stvaranja i druge svoje države, pored postojeće Albanije, ali sada na svetoj Kosovskoj zemlji Srbinovoj? Taj njihov cilj objašnjava i sav ovaj zadnjih dana ispoljeni agresivni, rušilački bes na sve što je srpsko, izvorno kosovsko i metohijsko. Takvo je oduvek bilo njihovo ponašanje, osvajačko i okupatorsko (Zato je neko pravilno primetio da je njihov trostruki cilj na Kosovu odavno bio Što više zemlje, što više dece, i što više oružja").

Tim povodom je primetio srpski pesnik Matija Bećković da mi Srbi i Srbija "Albancima nemamo šta dati što im nismo dali i što već nemaju. Uostalom, oni ništa i ne traže - osim države. To je jedino što im na Kosovu nedostaje. Ali država postoji, i oni koji je ne priznaju svoju mogu dobiti samo ratom, a pošto su slabiji onda ni tako. 'Obespravljena' albanska ta prava traži 'privilegovani' narod (tj. narodnost u Srbiji ne tražiti pravo glasa, ni pravo da se školuje na svom jeziku, ni da svoj jezik zovu imenom svoga naroda, ni da osnivaju svoja nacionalna, kulturna udruženja. Srbi) koji ih 'ugnjetava', u onim republikama koje sada Albance podržavaju". ("NIN", 17. 2. 1990).

Setimo se i pesme ovog istog srpskog pesnika, naslovljene Kosovo Polje:

Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve...
Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo..
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obećao.
Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zašto jurišaju na mene udruženi
Kivni što sam ih prepoznao.

Nasuprot ov