Година 1989.

28. јуна: Прослава 600. годишњице Косовског боја

Јануар

Током новогодишњих празника 1989. године у сандуче поште у Истоку убачени су од стране шиптарских фашиста и сепаратиста леци, у којима се Албанци позивају на оружани устанак, а Србима на Космету прети се да што пре беже са Косова. Ово је поново узнемирило ионако неспокојне косовометохијске Србе. Органи безбедности, по обичају, кажу да "интензивно раде" на откривању - и никоме ништа!

- 30. децембра 1988. Шиптар, комунистички омладинац, Наим Нишори напао је српског ђака Ђуру Јовичића у Призрену и том приликом га ударио и псовао му српску мајку. Иначе, у овој и другим школама Призрена чести су случајеви насртаја на српску децу од стране ђака Шиптара. О томе сведоче наставници школе "Гани Чавдарбаши", који тврде да су српски ученици у сталној опасности од насртаја ученика Албанаца. Ђак Мићо Кулић при једном таквом шиптарском нападу умало да није изгубио око, јер је гађан већом иглом право у око. Изгледа да шиптарски учитељи и вођи добро "васпитавају" себи наследнике у продужавању зулума и терора над Српским хришћанским живљем на Косову и Метохији.

- 2. јануара 1989. године у селу Рогачици код Косовске Каменице непознати шиптарски шовинисти и нацисти поцепали су 5 застава, тј. све осим албанске: 2 југословенске, 1 српску, 1 турску и 1 партијску. Тако су радиле некад и усташе.

- 3. јануара 1989. око 15:30 сати, на прузи наспрам Вучитрна каменован је пословни воз који је ишао из правца Скопља за Београд. Воз су каменовали засад непознати (засигурно млађи Арбанаси, јер они то годинама раде), и више лица у возу је било повређено. Шеф СУП-а у Вучитрну Енвер Маћуни је изјавио да "не располажемо тачним подацима о броју воза нити о штети, нити о броју повређених. Кад будемо имали податке о овом ексцесу, благовремено ћемо обавестити јавност"! ("Јединство", 5.1. 1989).

- 5. јануара 1989. медицинска сестра из Витине на Косову, Српкиња Наташа Стојменовић, коју је јула 1988. године на путу Трпеза-Клокот код Витине покушао да силује непознати Шиптар, иселила се са Косова. А ево зашто, како сама пише: "И поред осећаја страха и несигурности после напада на мене, и то на отвореном путу дању, желела сам ипак да останем у Витини уверена да ће органи СУП-а брзо пронаћи дрске нападаче и да ће они бити адекватно кажњени. Међутим, уместо да ја будем заштићена и да примам речи утехе и охрабрења, ја сам постала жртва насиља и од стране самих органа безбедности (у Витини), који су ме често позивали у СУП, и провоцирали да кажем чак и то да је нападач био Србин, уместо да се потруде да пронађу правог кривца. Најпре су привели неко психички поремећено лице из Трпезе, а затим су све учинили да истрагу усмере у другом, погрешном правцу, па није ни чудо што ни после 6 месеци мој случај није расветљен". Ето како функционише комунистичка и шиптарска власт на Косову, која је у антисрпској спрези већ пола века!

- У општини Митровица констатовано је да се од јануара до новембра 1988. године иселило под притиском 206 Срба, а вратило се само 41 лице. Како и не би јадни Срби бежали са Косова кад су скоро свакодневно угрожени: притисцима усменим и писменим, физичким и психичким нападима, злоделима и зулумима какве само арнаутска нарав може да смисли и учини. Тако је констатовано да је против Срба учињено, за то време, пет кривичних дела, у којима је оштећено 7 Срба од стране Шиптара затим је од 11 прекршаја било 9 на штету Срба, а починиоци прекршаја су Албанци. У месној заједници Звечан, где је преко 90 % становништва Срба, најучесталији су напади на српски живаљ, зато да их присиле да се исељавањем смање и постану слабији и још незаштићенији. Многе српске жалбе властима и судовима на овакве шиптарске зулуме, углавном остају нерешене.

- 6. јануара 1989. увече, после 5 сати, нападнута је Српкиња Слободанка Вујовић (40), продавачица у Ђураковцу, од непознатог Шиптара. Нападач јој је с лећа затворио очи, оборио је на земљу и задао јој неколико удараца ногом по телу и глави, а затим је са њеном ташном побегао. У ташни су били кључеви од "Супермаркета" где ради, нешто новца и личан документа. Одељење јавне безбедности у Истоку "интензивно трага за нападачем", а сам нападач је сутрадан телефоном звао нападнуту Слободанку и претио јој говорећи: "Ништа ти синоћ нисам урадио, што ћу ти урадити данас". Њен супруг и остале 4 породице Вујовића у Ђураковцу сматрају да је овај напад дело шиптарских силеџија, српских непријатеља који тиме хоће да их натерају на исељавање са Космета.

- Савез адвокатских комора Југославије упутио је Влади и Скупштини СФРЈ протест зато што "на Косову не постоји и не функционише правни систем". Београдски адвокат Вељко Губерина тим поводом изјављује: "Не могу да се помирим с тим да 40 година после ослобођења, у другој половини XX века, у Покрајини Косово не постоји правни систем... Ево, само једног од драстичних примера: Породица Брновић у селу Доњи Ратић код Дечана: "Син обавештен од своје мајке да је дошао Албанац, ушао у кућу и иселио стару мајку, уз речи: "Ово је моје". Син долетео, налази мајку да седи на пању, а Албанац у кући. И уместо да милиција одмах реши то питање, син се две године суди, и када добије пресуду долази са извршитељем да исели Албанца, а овај иза цеви митраљеза прети: "Ко приђе, биће покошен". Тај случај ни до данас није решен. Каква је то земља у којој је тако нешто могуће?! ... Као правник сам 1981. године сматрао да је на Косову најважнији задатак реституција повређених добара и личности. Ни слутио нисам да ће доћи до оваквих нових повреда", каже Губерина.

- 12. јануара 1989. увече у селу Коретишту код Гњилана, где живе већином Срби, одржан је скуп грађана у знак протеста због насиља Шиптара, и због горког искуства сељака Срба са општином, којом владају шиптарски узурпатори. Срби су на том скупу изнели неправде учињене им приликом експропријације њихових плацева. Затим су власти том селу одузеле стару зграду школе и плац од 24 ара и дале их Текстилном комбинату. Орби се нарочито жале због малтретирања њихове деце када пролазе кроз новостворено насеље Гавран, где децу српску изругују и излажу разним непријатностима. Отежан је и рад Србима на околним њивама крај тог насеља, а посебно им се причињавају велике пољске штете. Најтеже ипак Србима падају покушаји силовања малолетних српских девојчица и жена овога села, као и то да органи безбедности споро или никако не реагују на сва ова насиља.

- 14. јануара 1989. око 6 сати увече у Косовској Каменици обијена је кућа Србина Петра Новковића, из које су непознати однели техничку робу, накит и новац. У кући је разваљен регал и оштећен други део намештаја. Све се то догодило на стотинак метара од станице милиције у Косовској Каменици. Срби сматрају да ово није обична пљачка, него напад на ову српску породицу коју желе застрашити, јер се иста бори за српска права и слободе на Косову.

- Тек половином јануара 1989. поднета је кривична пријава против малолетника Албанца А. Р. (11) из школе "Аца Маровић" у Приштини због основане сумње да је 11. септембра 1988. бацио стару ручну бомбу испред сервиса "Ободин" у Приштини. Бомба је претходно била припремљена за активирање (што му је вероватно неки старији Шиптар удесио и наговорио га. Бомба срећом није одмах експлодирала, а овај малолетник је ухваћен тек после дужег трагања.

- Половином јануара 1989. Станојку Михајловићу, раднику из Новог Села код Косовске Витине, кога је недавно ранио ловачком пушком Албанац Хисена Хаљиљи, па је од тога он постао инвалид, а уз то је и социјално угрожен, коначно је додељена помоћ сакупљена од месног самодоприноса, да би могао да уведе струју у своју кућу. Ово је један од ређих случајева општинске помоћи угроженим, оштећеним и рањеним Србима на Косову и Метохији.

- 19. јануара 1989. на седници Председништва у Пећи изнет је следећи податак: Пре два дана супруга Благоја Петровића, директора фабрике обуће у Пећи, нашла је на вратима стана претеће писмо написано ћирилицом, у ком пише: "Прети опасност по живот теби и целој породици уколико се не одселите из Пећи и са Косова, можда и Србије и земље, зато што си националиста и шовиниста за све друге нације осим за Србе. Рок 1. фебруар 1989. године". У потпису: "Породица из Преоца и Истинића - две етнички чисте средине". И додаје се: "Предај оно оружје што имаш, за два дана. Уколико не предаш, биће ти претрес у стану". Оваква дрска претња, у којој су очигледно умешани шиптарски властодршци, узнемирила је многе српске породице у Пећи. На овој седници је било речи и о писму српске породице Гарић из села Бреженика крај Пећи која наводи да је након рањавања Зорке Гарић 1982. године њена породица непрестано узнемиравана од Шиптара.

- Новинар С. Столић пише у приштинском "Јединству" (23. 1. 1989) о зулуму једног Шиптара, уз подршку општинских власти. Такви су зулуми познати само из турског доба у неком од пашалука. Наиме, у селу Радовојце код Витине српски живаљ нема више воде за пиће, јер је једини бунар у селу, који се налази на сеоској утрини, себи лично присвојио Шиптар Исуф Шаћири и око бунара оградио још 15 ари високим зидом Бунар постоји у селу више од сто година и био је својина свих мештана, јер другог са пијаћом водом у том селу нема. Већ годину дана узурпирао га је овај Арнаут паша и кабадахија. Срби мештани пуних 7 месеци упорно траже од општинских власти да се узурпирани бунар ослободи, но општина, у којој владају Шиптари, потпуно се оглушује о њихове молбе и жалбе.

- 21. јануара 1989. увече у самом центру Вучитрна нападнут је српски дечак Владимир Петровић и тучен од једног пунолетног Шиптара. Пре тога је ту била и група српских дечака и разговарала са две албанске девојчице, од којих је једна из Вучитрна, а друга је њена гошћа из Прилепа. Њима су тада пришла два пунолетна младића Албанца и провоцирала их и желели да их одвоје од девојчица. Девојчице су замолиле српске дечаке да их отпрате кући, што су ови и учинили, а при повратку је једнога од њих, Владимира Петровића, напао одрасли Шиптар и вређао га, а онда га и ударио песницом у лећа и тако ошамарио јако да је дечак пао на земљу. Бежећи са лица места, нападач је довикивао: "Не плашим се твога оца, иако ради у СУП-у". Нико од пролазника у осветљеној улици није пришао да заштити српског дечака, нити да нападача идентификује или га ухвати.

- У Ђураковцу код Истока за последње две недеље (средином јануара 1989) било је 4 шиптарска напада на Србе. Већ смо споменули напад на Слободанку Вујовић (6. јануара); Затим је нападнут и вређан директор школе у Ђураковцу Бабовић од професора Шиптара Вазима Хесенија, а ноћу 22. јануара 1989. на тераси истог Бабовића остављена је писмена порука исписана латиницом са фломастером црвене боје: "Готов си до 25. јануара" У ноћи 23. јануара, негде око поноћи, непознати нападач разбио је каменом, величине песнице, стакло на прозору стана Миуића Краснића у Ђураковцу. Све је ово веома узнемирило српски живаљ у Ђураковцу и Истоку.

- Часопис "Обележје", који на српском језику излази у Приштини, организовао је научни скуп на тему "Зашто косовска криза траје толико дуго" (26-27. 1. 1989). На скупу је учествовало око 50 научних и јавних радника Др Драгомир Драшковић је на скупу рекао следеће речи о употреби појма геноцид: "Деведесет % индикатора из резолуције ОУН, којима се дефинише појам геноцида, може се применити на стање на Косову. Говорећи, дакле, о геноциду над Србима и Црногорцима на Косову ми то говоримо с потпуним правом".

- Мештани новобрдског села Прековце одржали су 29. јануара 1989. године збор протеста против општинских власти Приштине, којој припадају, зато што се српски крај, Ново Брдо, у којем је око 80 % српског становништва, као и њихово село Извор, нарочито запостављају, а на Србе тога краја се врши перфидни притисак ради расељавања. У оближњем руднику "Ново Брдо" и другим околним рудницима запослено је само до 25 % радника Срба а то је крај као што наведосмо, са око 80 % српског живља, а при том је и јако сиромашан и заостао.

- Већ пуне две године Србину Радославу Јевтићу из села Љутоглава код Призрена стижу анонимне писане претње да би га присилили на исељавање из свог родног краја. Непознати анонимни застрашивач потсећа Јевтића на 1941. годину како су тада српске куће пљачкане и паљене, и прети му да ће сада бити много страшније, па му саветује да што пре прода имање и оде са Косова. Јевтић је ова анонимна писма предао надлежним органима, али од тога највероватније нема ништа, Јер у сличним хајкама на Србе по Космету често учествују баш Шиптари на положајима и у власти.

- 18. јануара 1989. године у Урошевцу је дошло до безазлене дечје препирке између синова Шиптара Авни Љатифија и шестогодишњег сина Србина Момчила Николића, у улици Лењинградској бр. 9, око пола један у подне Тада је деци пришао Авни Љатифи и брутално ишамарао српско дете. Када је тај напад отац Николића пријавио милицији, после сат времена на њега је насрнуо брат Авнијев - Агим Љатифи и покушао да га бије, али је то спречио милиционар Ајваз Демија. Оба нападача Шиптара потом су кажњени са једномесечним затвором од судије за прекршаје

Фебруар

- 3. фебруара 1989. око поноћи у хотелу "Косово" у Косову Пољу Шиптар Агрон Адеми је с упереним пиштољем пришао столу за којим је седео Милан Јовановић са својим сестрама Снежаном и Мирославом, родом из села Орлане. Уз ове је седео и Јусуф Камбери, милиционар, обучен у цивилно одело, па је он спречио крвопролиће и припитом Адемију одузео пиштољ, за који иначе није ни имао дозволу, због чега је после и кажњен.

- Крајем јануара 1989. Рахим Мустафа (39) из села Клобукаре код Приштине претукао је малолетника Србина 3. Б. из истог села и зато је кажњен од судије за прекршаје у Приштини. Разлог напада, тј. туче овог малолетника од стране одраслог Шиптара био је, вели милиција што је ово српско дете претходно било напало сина Рахима Мустафе, па је то шиптарско дете одмах јавило оцу који је изишао и претукао српско дете. Разумљиво је да између српске и шиптарске деце има међусобних дечјих чарки и туча, али није било случаја да родитељ Србин због тога претуче шиптарско дете, док оваквих насртаја и силеџијства, као што је ово наведено, има врло много са стране Албанаца према српској деци на Косову.

- Средином фебруара 1989. српска породица Уроша Лазића из Новог Села код Вучитрна решила је да се исели са Косова због велике неправде коју им је учинила власт Шиптара на Космету. Наиме, приликом комасације земљишта њима је, од 10 хектара земље од које је живела многочлана породица, одузето 7 хектара, а онда су власти од те њихове земље доделиле Албанцима 2,5 хектара? Узалуд се Лазић жалио свима властима, "од Општине до Федерације", само је џаба трошио време и паре на жалбе. "Оваквим и другим разним психолошким притисцима, некоме (тј. Шиптарима) је стало да се ми иселимо са Косова", вели Урошев син Мирољуб Лазић. И други Срби из овог села кажу да, ако се исели најбројнија и најјача породица Лазић, онда ћемо и ми малобројни преостали Срби морати да напустимо наше село и наше Косово. То каже и Србин Јанаћко Јанаћковић, коме је у том програму комасације шиптарска власт доделила 20 ари на српском православном гробљу! - Ето како незаконито и подмукло делује власт на Космету, ове против Срба, на један или други начин.

- Према извештају Комисије Општине Приштина, током прошле 1988. године из Приштинске општине се иселило званично 489. Срба, тј. 24 породице са 78 чланова и 411 појединаца, што је за 30 лица више него претходне 1987. године. Међу присилно исељенима има 75 лица са високом и вишом спремом и 149 лица која су била у сталном радном односу. Према томе, јасно је да разлози исељавања нису неки "економски узроци", него брутални притисци Шиптарске већине и безвлашће. Као разлози исељавања Срба наводе се: угрожавање личне и имовинске сигурности, физички напади, покушаји силовања, скрнављење српских гробова и споменика, а посебно претње Србима од илегалних шиптарских организација. Иначе, према званичним подацима Комисије за тзв. Југословенски програм о Косову, током протекле 1987. године са читавог Косова се иселило 2.828 Срба, а претходне 1986. године 3.291 српско лице. Има нешто мало повратника на Косово, али је њихов број врло мали.

- Половином фебруара 1989. такође извештавају из Призренске општине: да су "констатовали" да су велики делови шума и ораница и чак путева на друштвеном земљишту, тј. државном, једноставно узурпирали, комад по комад, многи Шиптари отимачи, који су на истима подигли своје приватне куће, винограде и воћњаке. Највише је, нпр. узурпирао Бинак Таћи, чувар споменика Боре и Рамиза у Приштини, који је себи присвојио 2,5 хектара државне имовине. Иначе, узурпација има у селима: Жур, Кориша, Душаново, Ландовица и Доња Србица. Укупно је до сада узурпирано 375 хектара, а званични органи су узурпаторима "одузели" 219 хектара, али су сва та имања и даље остала у рукама узурпатора, од којих неки држе узурпирану земљу и 20 година, не плаћајући никоме порез ни остале дажбине.

- 17. 2. 1989. у селу Опрашкама код Истока, око 14 сати, нападнута је Српкиња Дара Вучковић (56), домаћица из Коша. Док је чувала своје козе у шуми, њој је пришао непознати Шиптар и запитао је за пут до Коша и за неког Идриза Незирија, што је њој било сумњиво па је ћутала. Онда ју је непознати Шиптар изненада напао, ухватио је за лице и оборио на земљу. Она је стала да запомаже, па је дотрчала Николета Миловановић, а нападач је побегао. Напад је пријављен милицији у Истоку, и за нападачем се, као и обично, "интензивно трага". Сама Дара Вучковић је рекла да: "Све што имам од имовине, то су ми ове козе, и мало посне земље. Нас четворо укућана углавном се хранимо млеком и хлебом. После овог понижења које ми се догодило, принуђена сам да продам козе". На протестном скупу Срба села Коша речено је да су овде били и многи други напади на Србе у последње време. Тако је Раци Гашићу украден во из штале, а Радославу Обрадовићу свиња. Радоје Поповић је принуђен да своју земљу обрађује тек уз присуство милиције. Сви Срби у селу говорили су о изгубљеном поверењу у "легалне органе власти", јер су то углавном Шиптари, а из турских времена је познато да "кадија те тужи, кадија ти суди". Посебно су уплашене жене Српкиње, које не смеју слободно ни да се крећу. Јован Поповић је рекао да га стално малтретира Шиптар Мартин Фокај и да му често прети.

- Приштинско "Јединство" од 20. 2. 1989. пише да се у Подујевској општини исељавање Срба и даље наставља, мада општински функционери (Шиптари) тврде да је "исељавање мањег интензитета у односу на прошлу годину", али то је само зато што је у Подујеву и околини ионако Срба све мање и мање. Недавно су исељавање, због разноразних притисака, најавиле још неколико Српских породица из самог Подујева и околних села. Иначе, познато је да су Шиптари у Подујеву најзагриженији против Срба.

- 23. 2. 1989. око три сата поподне у Приштини, код Зелене пијаце и ТВ Приштине, физички је нападнут Србин Јован Витковић (46), пензионер из Приштине. Напао га је непознати Шиптар и чврстим предметом му нанео тешке телесне повреде по глави и телу. Нападач је побегао у непознатом правцу, а Витковић је пренет у Неуролошку клинику у Приштини у врло лошем здравственом стању. Власница кафане "Спорт", пред којом је овај Србин нападнут, каже да га је напао гост ове кафане по имену Фатмир, али да није било никаквог разлога за тај напад на недужног човека. Она још каже да је овај нападач и раније узнемиравао и претио особљу њене кафане и другима.

- Око 25. 2. 1989. Србин др Драгољуб Живковић, професор на Философском факултету у Приштини, добио је претеће писмо од илегалне Шиптарске организације, после свог претходног наступа као гост Радио Приштине ("Јутарњи магазин" II програма, 14. 2. 1989). Професор је на радију одговарао на питања слушалаца, међу којима је било и Албанаца, који су га питали о проблемима на Универзитету, о запошљавању, о национализму на Косову итд. У претећем писму вређан је он и сав Српски народ, коме је проречен "скори сигурни крај", што ће и "дочекати Албанци (уцењивачи) за још неких 5-6 година"! Од писма се професор Живковић није уплашио, али вели: "Као човек, као философ и хуманиста после овога остајем у дилеми да ли постоји шанса да као такав учествујем у мењању стања на Косову". Иначе, претећа писма Србима већ деценијама спроводе као метод насиља Шиптари окупатори на Косову и Метохији, не само у градовима, него и по селима. И долепотписани хроничар добио је прошле године једно шиптарско-усташко претеће писмо.

- 25. 2. 1989. око један сат поподне у Дечанима, у Фабрици масивног намештаја, избио је пожар у котларници, док су радници били на састанку. Пожар је брзо угашен, али је остало доста нејасних питања: Како је уопште дошло до пожара кад се у овој фабрици већ данима не ради због "обуставе рада" у знак подршке Шиптарским штрајкачима у руднику Стари Трг код Трепче. Затим, како је и ко угасио пожар, кад су радници у то време били на састанку са политичарима? Оваквих и сличних саботажа, али и манипулација са њима и око њих, има врло често по Космету, а цела Југославија дневно даје око милион и по долара за помоћ Косову! Највише даје, наравно, сама Србија.

- Управо тих дана (средина фебруара 1988), у страху за своју слободу и сигурност, због већих немира у Дечанима око шиптарских "обустава рада" и масовних окупљања у знак подршке рударима у Трепчи, из дечанског села Љумбарде иселиле су се две Српске породице: Шишко Перовић, радник у "Ђеравици" у Дечанима, са 5 чланова породице, и Младен Лабовић, радник у фабрици у Дечанима, такође са 5 чланова породице. Они су "отишли у Србију да потраже слободу". Мишков отац Батрић Перовић, тешко болестан, остао је у селу, али каже: "Не желим да мој најмлађи син и његова деца доживе оно што је породица Перовић доживљавала 1941. године на овим просторима". - Ето, таква је судбина Срба на Космету, да се Шиптарске силеџије шире и шепуре, изигравајући умишљеним "штрајковима" неке "жртве", а уствари грубо уцењујући ионако угрожено Српско становништво Косова и целу Србију, па и целу Југославију.

- Наиме, слично догађајима у новембру 1988. и сада у фебруару 1989. (почев чак, као неку врсту "пробе", од 3. и 4. фебруара па наставивши од 21. до 27. фебруара 1989), Шиптари су започели масовне "штрајкове" и побуне у рудницима Трепча и Стари Трг, затим у Голешу и "Кишници" код Грачанице, па онда у низ фабрика и радних колектива: Урошевца, Качаника, Ђаковице, Дечана и по другим местима Космета. Епицентар је био у руднику Стари Трг, где је од 21. 2. 1989. сишло у рударске Јаме наводно око 2.000 рудара (уствари само пар стотина, који су се смењивали, али тајно, јер приступ нису дали никоме осим својих поверљивих Албанаца) и нису хтели да изађу док им се не испуне постављени "политички захтеви". Њима у подршку придружили су се и многи други Шиптари, радници и студенти, из других крајева Косова, а добили су подршку и од многих Хрвата и Словенаца (чак и од Римокатоличке цркве Хрватске и Словеније, која се иначе никад није сетила да протествује против шиптарског геноцида над Србима, спровођеног већ деценијама на Космету). Рударима у Старом Тргу покушали су да помогну и да разговарају са њима многи државни и партијски функционери из Србије и Југославије, али су они остајали упорни. Цело Косово и Метохија били су тих дана под опсадним стањем, а нарочито су били узнемирени Срби, јер се иза тих нереда њима спремало само веће зло. Најзад, Југословенска власт је наредила завођење "ванредног стања на Косову", излазак војних јединица на путеве Косова, а рудари су изашли из јама 27. 2. 1989. увече. Новинари, којима, осим шиптарских и словеначких, није било дозвољено ни приближавање Старом Тргу, већ су током тих дана "самозаточења" трепчиних рудара Шиптара (којима су одговорили Срби рудари у Лепосавићу, сишавши у јаме и радећи без хране и без прекида, да покажу да је то само камуфлажа, Јер су Шиптари рудари тражили и "лекарску помоћ"), - открили су да је по среди неко манипулисање рударима и нека "велика глума", и фарса, што је, после изласка рудара и силаска специјалне комисије у јаме, заиста и потврђено.

- У ноћи између 27. и 28. фебруара 1989. пред Скупштином Југославије у Београду, почели су се окупљати најпре београдски студенти, а затим и радници и све већи број грађана - на протестни скуп против шиптарских подвала у Старом Тргу и на Космету и против подмукле подршке Словеније шиптарским фашистима против страдајућег Српског народа на Косову и Метохији. Наиме, 27. 2. 1989. увече, док су шиптарски "рудари-глумци" излазили из рударских јама Старога Трга (при чему су скривене камере неких Немаца и једног београдског новинара, Плевника, који је иначе родом из Словеније, па је као такав био пуштен у рудник Стари Трг, показале су да је све то била монтирана фарса, јер су рудари у јамама лешкарили, јели банане и јужно воће и смењивали се у тој престави преко тајних излаза из рудника), у Љубљани су, у Цанкарјевом дому, Словеначки руководиоци и други јавни радници одржали скуп "за подршку Шиптарима", а против Срба и Србије. На овом скупу изречено је много ружних клевета против Србије и Српског народа, што је затим, приликом преноса на ТВ Београд, изазвало општи револт и огорчење читавог Српског народа, па је још током ноћи почело протестно окупљање пред Скупштином СФРЈ, тако да је сутрадан (28. 2. 1989) све до увече било пред Скупштином око милион људи. У исто време у Скупштини је заседало државно и партијско руководство, које је тек увече донело одлуку о "завођењу ванредног стања" на Косову и о изласку војске из касарни на путеве Косова. Том приликом је народу пред Скупштином говорио и Слободан Милошевић, рекавши да је "сам Српски народ највећа сила и гаранција за Косово" и да ће "Српски народ, са или без Партије (комунистичке), бранити и одбранити Косово". Овај свенародни српски скуп упоређен је од српских књижевника, који су такође упутили протест Југославији и Словенији због вређања и понижавања Српског народа, са 27. мартом 1941. године. Истовремено су почела и протестна окупљања Косовометохијских Срба широм Космета, као и протести Срба у Подгорици, Новом Саду, Книну, Нишу, Сарајеву и другим местима Међу многим пред Скупштину у Београд стигло је пар хиљада Срба са Косова. Било је више протестних парола, а међу паролама пред Скупштином у Београду ("Не дамо Косово", "Доле лажно братство и јединство", "Идемо на Косово", "Клетва Српске мајке нека стане све оне који подржавају терор на Косову"), можда је најкарактеристичнија ова: "Све је јасно"!

- На протестном скупу Срба у Урошевцу, 28. фебруара 1989. где се окупило неколико хиљада огорчених Срба радника и народа, и где шиптарски функционери нису хтели дати ни озвучење, Србин Драган Живић, који ради у Општинском суду као судија за прекршаје, рекао је следеће сведочење о нефункционисању судства на Космету, где Шиптари имају главну реч: "Председник Општинског суда за прекршаје у Урошевцу, Исљам Муса, строго води рачуна ко ће судити Србима и Црногорцима. Он је око себе окупио неколико судија албанске народности и са њима практично суди у већу, јер се ниједна пресуда ни казна не изриче без његовог знања. У Општинском суду председник Рифат Абдулаху такође има сличне аршине, а зна се да је он завршио медресу и да је пролетос протеран са дужности председника у Штрпцу, баш због грешака које је починио народу Сиринићке жупе (Србима) као судија и председник суда". - Ето само једног примера о судству на Космету, како оно функционише, када уопште функционише.

Масовни протест Срба (један од многих) против насиља Шиптара на Косову.

- Због организовања оних познатих манипулација са рударима у Старом Тргу код Трепче, које су њихови шиптарски руководиоци лагали и обмањивали, уследило је затим хапшење неких од руководиоца рудника Трепче и још неких, а такође и шиптарског шефа Комунистичке партије на Косову Азема Власија, за кога се открило да је тајно посећивао рударе у јами Стари Трг и манипулисао читавим тадашњим покретом Шиптара на Косову чији је циљ био отцепљење Косова од Србије и Југославије. Ова хапшења нису смирила ситуацију, а Србима су само донела многе нове невоље, као што су: познате шиптарске освете и нови арнаутски зулуми, појединачни и колективни.

- За време ових трагикомичних поступака Шиптара рудара и њихових вођа и диригената из позадине, током фебруара 1989. шиптарски руководиоци су у многим местима терали раднике и народ, па чак и ђаке, да окупљају "помоћ за угрожене рударе" (што су лицемерно чинили и римокатолици из Хрватске и Словеније, који се иначе никада раније нису сетили угрожених и прогоњених српских породица на Космету). При овоме је чак било присиљавања на "давање помоћи" и самих Срба и српских ђака. Тако је у Земљорадничкој задрузи у Дечанима, 25. 2. 1989. Шиптар Идриз Цакај терао радницу Српкињу Станку Стијовић да да "новчану помоћ" рударима Старог Трга, а када је она то одбила, Шиптар је њу и Мишка Благојевића и Бошка Бирића брутално напао и вређао најпогрднијим речима и њих и цео Српски народ. После разобличења читаве ове фарсе, Идриз Цакај је кажњен са 60 дана затвора.

- Услед општег узнемирења на Косову и Метохији у ове фебруарске дане 1989. године, многа српска насеља у Урошевцу, Пећи и другим местима, а такође и многа села око Пећи и Истока, опет су увела ноћне страже, због страха од шиптарског терора из освете што им фарса са рударима није успела како су очекивали. Али, под притиском тих шиптарских бруталних демонстрација и директних претњи Србима на Космету, ових дана (крајем фебруара и почетком марта 1989) са Косова и Метохије под притиском се иселило неколико српских породица, као: породица Ајданић са снахом и два унука из Великог Истока (отишла је у Аранђеловац) и тако исто Велизар Паџанин, наставник из Ђураковца (у Иванград) и Горан Бурић, агроном из Истока (у Светозарево). Појединачне и групне сеобе са Косова и Метохије најавили су и други Срби из села Коша, Осојана, Ђураковца, Истока и Прекала а још неких места, јер немају мира ни сигурности од својих разјарених суседа Шиптара, нарочито када изађу масовно на улице и међу њима завлада дух руље и чопора или, да кажемо, психологије инфантилизма, који се код Шиптара појављује у маси.

- 28. фебруара 1989. увече око 6 сати у Призрену нападнута је Српкиња Слађана Костић (23). Напад је био у самом центру града, код хотела "Турист". Пре тога њу су пратила 3 младића Шиптара и међусобно разговарала шиптарски. Онда су јој двојица стала са стране а трећи је пришао спреда, ухватио је за грло, покидао јој огрлицу и почео је шутирати ногама. Рекли су јој гласно: "Ти си ћерка оног новинара и теби нема места на Косову". Слађана је иначе кћи новинара српског листа "Јединство" из Приштине, а сама ради у Призрену. Она се некако истргла и побегла у зграду "ЗОИЛ Косово" где ради и о нападу испричала свом колеги Саши Васиљевићу, који је обавестио милицију, те је ова дошла и нападнуту Српкињу саслушала. Милиција, по обичају "трага за нападачима". А Слађанина мајка Љубица каже: "Дубоко сам забринута што нам се све догађа од шиптарских националиста и сепаратиста. Синоћ су ми ћерку физички напали и малтретирали, а сутра нам се може десити нешто још теже".

Март

- У Призрену су, током масовних шиптарских немира и штрајкова (крај фебруара - почетак марта 1989) многи Срби малтретирани од шиптарске руље, нарочито ђаци и радници, јер су Срби радници редовно радили, а српски ђаци редовно ишли у школу, па су их у томе спречавали и лично малтретирали далеко бројнији шиптарски насилници. Слично малтретирање Срба било је и по другим местима на Космету", јер агресивни Шиптари хоће да Србе натерају да и они служе њиховом сепаратизму, рушећи сада ону исту власт помоћу које су они, Шиптари, до сада малтретирали и прогањали Српски живаљ са својих вековних огњишта. Док им је комунизам користио, Шиптари су били први комунисти, а сада су и против те комунистичке власти на Косову, у Србији и Југославији, мада ни речи протеста не упућују против комунистичко-стаљинистичке тираније у својој матичној земљи Албанији!

- У току последњих немира на Косову, Срби села Зупче код Зубиног Потока код Митровице увели су сопствене ноћне страже, јер су их стално узнемиравали обесни Арбанаси из суседног села Чабра, који су пуцали из ватреног оружја у овом српском селу, такође су Србима обили и опљачкали две радње, а Томиславу Перовићу из Зупча украли су 2 краве. Слично је било и у другим местима по Космету, где су Срби такође уводили своје ноћне страже, као напр. у селу Новаке код Призрена, јер су и тамо Шиптари нападали и шиканирали недужне Србе.

- Тек почетком марта 1989. већински шиптарски руководиоци у Радио Приштини пристали су да прихвате захтев Срба да се у Радио Приштини уведе целодневни програм на српском језику. ("Јединство" 4-5. марта 1989).

- Срби у општини Косовска Каменица на више својих протестних скупова траже "оставке свих челних људи" своје општине, јер је у њој стање неподношљиво за српски живаљ. Општина има 16 месних заједница а у већини њих је даљи опстанак Срба све више угрожен шиптарском агресијом. Да је то тачно казује и податак да се само за 2 месеца ове 1989. године из Косовокаменичке општине иселило под притиском 29 Срба. У селу Титанос ове општине, од 80 српских породица остало је још само 26. Србима су у овом шумовитом брдском селу Шиптари још од 1963. године узурпирали шуме, а на све жалбе властима нема правог одговора до данас, јер до марта 1989. ниједно решење није донето у корист оштећених Срба.

- Спасић Милорад из села Сибовца код Обилића пише недавно (писмо објављено у приштинском "Јединству" 4-5. 3. 1989) и жали се на тешко стање Срба у овом селу, у којем је међу 400 шиптарских кућа остало још само 7 српских, јер су се остала српска домаћинства иселила услед разних арбанашких притисака. Срби села Сибовац немају проходан пут за Обилић, а и мост на Ситници није проходан ни за пешаке, јер је склон паду и необезбеђен, па мештани морају да обилазе по 30 км да би прешли реку Ситницу. Шиптари бацају своје смеће на српски сеоски пут и саде багреме покрај пута заузимајући га тако и сужавајући. Млади Срби у селу немају запослење и не могу да га добију на Космету, па је и то разлог исељавања. Власти, по обичају, само састанче и издају "саопштења", и то је све.

- Крајем фебруара и почетком марта 1989. Шиптар Сејди Краснићи, земљорадник из Горње Брњице код Приштине, три пута је прекинуо војне телеграфско-телефонске везе на линији Приштина-Ниш (покидао је око 600 м жице ТТ мреже), чиме је сам хтео, или је подметнут, да прекине војне везе Приштине са центром војне области у Нишу, Због ове саботаже је притворен.

- У Штимљу на Косову, почетком марта 1989. у Основној школи "Емин Дураку" и у Специјалном заводу, Срби су у већем броју поднели оставке на све функције у управи и вратили партијске књижице, због опште саботаже ових Шиптара, и функционера на власти и осталих, свега онога што се од стране Србије предузима на Косову и Метохији ради побољшања стања и завођење мира, слободе и правде за све подједнако. Слично су учинили и многи Срби у Вучитрну и другим местима на Космету.

- 10. марта 1989. у приватној угоститељској радњи "Турист" у Ораховцу, Шиптар Хидајет Реџа (24) ножем је насрнуо на Србина Миодрага Ђоновића (28). Већу несрећу је спречио власник радње, одузевши нож нападачу, на што је силеџија Шиптар наставио да речима врећа нападнутог Србина. У истом месту, у улици Дрварској, тих дана је други један Шиптар, Мехмет Хоџа (33), напао малолетног Србина М. С., ђака V разреда Основне школе. Оба нападача су позвана на одговорност.

- 11. марта 1989. у селу Бресаљцу код Гњилана освануле су шиптарске пароле на згради Здравствене амбуланте и згради продавнице. Било је исписано десетак већих парола, по неколико метара дужине, којима се Шиптари позивају на оружану побуну против Срба и Србије. Интересантно је да су пароле исписане на зградама непосредно код станице милиције. - Сличне антисрпске пароле ових дана исписивали су Арбанаси и у Урошевцу, Ђаковици и другим местима Космета, увек са нацифашистичким порукама против Срба.

- Истога дана, око пола десет увече, у Урошевцу, у улици "Емин Дураку" бр. 3, непознати Шиптар покушао је да подметне пожар у кући Србина Слободана Јанковића. Наиме, са још неким је непознати паликућа Арнаут донео већу количину картонских кутија и запалио их пред вратима овог Србина. Пожар је срећом спречен наиласком милицијске патроле, а иначе је претио да захвати и куће Срба Златка и Милоша Стефановића, које су под истим кровом.

- Истога дана у селу Јунику код Дечана, око 11 сати увече, у кафани "16. новембар", Шиптар Ибиша Краснићи (29) вређао је Србе госте и физички напао на Вукмира Мирџића из службе безбедности у Дечанима. Због насртаја је кажњен са 60 дана затвора.

- У Урошевцу је тек 11. марта 1989. кажњен Шиптар Шефћет Рекај, шеф радничког ресторана, који је још 23. фебруара, за време доручка радника у Фабрици алата у Урошевцу, Србе раднике спречио да доручкују, јер им је из руку побацао хлеб и остало, а шоље и тањире превртао и бацао, а затим физички насрнуо на радницу Јованку Зеленовић. Пошто су Срби радници потом протестовали и тражили да се силеџија Шиптар казни, шиптарски руководиоци у фабрици су овога унапредили, преместивши га у службу плана и анализе! Следећих дана су Срби радници одбијали да приме топли оброк у том ресторану, па је најзад уследила казна силеџији Шефћету са 30 дана затвора.

- 12. марта 1989. после поноћи у околини Вучитрна, "непознати насилници" напали су на куће Срба: Младена и Спасоја Милковића у селу Пантина, па на кућу стараца Ђуре и Андрије Јокановића у село Херцегово, и такође на кућу Мирољуба и Љубинке Премасунац у самом Вучитрну, где су била и мала деца ове српске породице, која су се преплашила када су насилници (Шиптари) лупали прозоре на кући. Приликом напада на кућу старца Јокановића, истовремено је порушено у селу Херцегово и српско гробље, тј. потпуно је сравњено са земљом. Вучитрнски СУП, чији је шеф Шиптар Енвер Маћуни, саопштио је да "органи безбедности трагају за нападачима" - то је све. Овакав је живот Срба на Косову био и у време турског ропства, када су такође арнаутски зулумћари злостављали Српски народ "у присуству власти", као и данас, то од 1941. г. до данас, под комунистичком окупацијом.

- 14. марта 1989. у Приштини, испред стана бр. 9 у згради "Кичма", нестало је, негде око подне, српско дете Никола - Александар Бишевац. Родитељи су одмах обавестили милицију и дете је пронађено после 2 и по сата, чак код Градског стадиона у Приштини,

доста удаљеног од насеља "Кичма". Тешко је претпоставити да је само двогодишње дете могло отићи тако далеко. При томе, дете је при нестанку имало на себи џемпер, панталонице и патофне, а када је пронађено било је босо и без џемпера и панталона, а имало је и лакше телесне повреде тупим предметом по лицу и крвне подливе изнад горње усне, што је установљено прегледом на Институту за судску медицину у Приштини. ("Јединство", 16. 3. 1989). Неколико дана касније органи безбедности су саопштили да је српско дете одвео неки "малолетни Ром", који га је и опљачкао... Узнемирење родитеља и других суседа Срба било је велико, с обзиром на општу климу несигурности за Српски живаљ на Косову.

- 14. марта 1989. око 10 сати увече у Вучитрну, у самом центру града, у приватној пекари Алије Чибукчије, Шиптар Скендер Хасан Бушинца (23) претио је Србину Тихомиру Кривокапићу (26) из Вучитрна, кад је овај ушао у пекару да купи хлеб, и рекао му: "Кад дође моје време, прво ћу пуцати у тебе". После тужбе, силеџија је кажњен због претње.

- 17. марта 1989. на прузи Косово Поље-Пећ, између Дренице и Доброшевца, непознати Шиптари су на пругу набацали крупно камење, због чега је, око 15 часова, са колосека искочила моторна дресина, која је наишла нешто пре пословног воза Приштина- Пећ, којем је и била намењена камена препрека на прузи! Истога дана је непознати саботер (Шиптар) код железничке станице у Метохији прекинуо и телефонске линије ове пруге, па је прекид веза трајао цео дан.

- 17. марта 1989. Шиптар Реџеп Кријештарац из Пећи, на градској пијаци у Пећи, јавно је претио Српкињи Боси Станишић, говорећи јој да иде у Србију! - Оваквим арнаутским претњама Србима и Српкињама испуњена је на Космету наша свакодневица ево већ пола века.

- 18. марта 1989. око 16 часова на периферији Вучитрна, на висећем мосту на Ситници, Шиптар Џевдет Ахмети (18) напао је Србина Драга Божовића, старца од 80 година, из села Коло код Вучитрна, оборио га на земљу, бацио му штап и наочари и онда га опљачкао и побегао. После је нападач ухваћен и одређен му је тродневни притвор.

- Српска породица Мартиновић из села Клинчине код Пећи већ читаву деценију тлачена је и злостављана од суседа силеџија Шиптара из породице Незира и Бећира Хисенај. Они су Мартиновићима још 1981. г. бесправно и насилно посекли шуму и отворили пут преко поседа браће Томислава и Драгољуба Мартиновића. Кад је, по тужби оштећених Срба, дошло до суда, отмичари и насилници су формално кажњени, али се стварно стање за Мартиновиће није изменило, јер шиптарске власти и даље штите узурпаторе на рачун оштећених Срба. Ових дана, половином марта 1989. по незнано који пут, опет су чињени разни притисци од истих Шиптара Хисенај на Мартиновиће: лупано им је ноћу по прозорима куће, чињена им је опет пољска штета и други зулуми. Драгољубовој супрузи Милијани Шиптар Рамиз Зећирај је 23. марта 1989. одбио да у Основној школи, где обоје раде већ 20 година, овери документа за потрошаче, што је иначе био дужан као службеник да уради. Судећи по свему овоме, и ова српска породица је присиљена на скоро исељавање из Метохије, јер правде ни мира за њу нема.

- Током 24. марта 1989. г. и неколико следећих дана у многим местима на Космету, у Урошевцу, Ђаковици, Сувој Реци, Гњилану, Подујеву, Приштини, Журу код Призрена и другде, Шиптарски сепаратисти изишли су на масовне агресивне демонстрације против Срба и Србије, јер је тада изгласаван јединствени Устав за целу Србију, који је затим и изгласан и усвојен на целој територији Републике, чиме је Србија поново стекла интегритет и суверенитет на целој својој државној територији. Отпор шиптарских агресора имао је за циљ отцепљење Косова од Србије и припајање "Великој Албанији", без питања самих Косовометохијских Срба и матичне Србије. Приликом ових нереда, наоружани шиптарски терористи су пуцали на ову (тј. шиптарске побуне), била и сама физички нападнута на свом радном месту, од више особа. Од тада је у сталном страху и стресу који ће имати тешких последица по ову младу девојку". - Родитељи њени Цвеја и Нада Витошевић очајни су и кажу да је Гордана остала трајни инвалид, неспособна ни да се сама облачи и храни. - Овај напад обесних Арнауткиња радница, међу којима је била и једна Македонка удата за Шиптара, био је са циљем да и Српкињу радницу натерају да сарађује са побуњеним Шиптарима, с којим циљем су је нападали и неколико дана раније. Отац тешко повређене девојке каже да у фабрици нико од Шиптара није хтео да потврди оно што се са Горданом десило. Додаје: "Пре 2 године мој шурак Јован Матић, из Браготине, морао је да се одсели са Косова. Добро је урадио, мада га ја тада нисам подржавао. Сада, након демонстрација Шиптара и пуцања у центру Ораховца и уништавање имовине од стране демонстраната, и након трагедије која се догодила мојој Гоци - решио сам и ја да одем", каже са сузама пензионер Цвејо Витошевић, који је за ово кратко време више остарио него за последњих 20 година. - На жалост, овој су судбини сличне судбине и многих Српкиња по Косову и Метохији за време ове полувековне комунистичко-шиптарске окупације.

- 2. априла 1989. у поподневним часовима, близу села Репе, Попове и Туручице код Подујева, избили су готово истовремено пожари, иако су ова села међусобно удаљена скоро 30 км. Сва три пожара избила су скоро истог часа. Житељи тих села успели су да пожаре угасе благодарећи и киши која је почела падати. Свима је јасно било да су ови шумски пожари подметнути од шиптарских терориста. - И претходног дана дошло је до великог пожара у шуми код Клине у Метохији, у атару села Сврке на месту званом Чуке. У пожару је изгорело око 400 кубика огревног дрвета и део парцеле са младом шумом. - Уопште, за последњих неколико дана дошло је до више пожара на Космету у Урошевачкој општини забележена су три пожара, и то у селу Гребно и такође у селима Плешина и Заскок. Изгорело је око 10 хектара шуме. Исто тако, 3. априла 1989. подметнут је пожар и у шуми у селу Летнице код Витине, у коме је изгорело око 5 хектара друштвене шуме. Такође, 5. априла појавио се велики шумски пожар на Мокрој Гори, у Брњаку и Зубином Потоку, у којем је изгорело око 50 хектара шуме. Из овога је свакоме јасно да Шиптари агресори не презају ниотчега само да преостале Србе протерају са Косова и Метохије.

- 2. априла 1989. увече око 22 часа у селу Божевцу код Косовске Каменице Шиптар Даут Малићи запалио је плеву за сточну храну Србину Трифуну Арсићу из истог села. Пожар је могао изазвати далеко веће последице, али је срећом спречено његово ширење. Паликућа Арнаут откривен је и ухапшен тек после месец дана.

- 3. априла 1989. у селу Рудник код Србице, по подне око пола шест, непознати Шиптари терористи подметнули су пожар у амбар српске породице Милоја и Милосаве Васиљевић. Пожар је уништио 1.000 кгр. пшенице и 600 кгр. кукуруза, тј. сву годишњу храну. Потом је пожар захватио и 40 ари суседне шуме једног Албанца, па су у гашењу пожара узели учешће и суседи Арбанаси. Ово је већ други подметнути пожар у овом крају у току последњих 48 сати. Наиме, пре 2 дана, у селу Бање су опет непознати Шиптари подметнули пожар у складишту сточне хране српске породице Милоша и Милосаве Ковачевић. Јасно је свим Србима овога краја да је то већ уобичајени терор обесних Арнаута, којима је изгледа на Космету све дозвољено у организованој агресији против Срба и свега што је српско косовско.

- 4. априла 1989. увече, непознати (Шиптари) су у селу Ђураковцу код Истока узнемиравали Србе Милића Красића и суседа му Драгана Радојевића тиме што су им јако лупали на улазним вратима куће. На ово насилно и провокативно лупање Радојевић је одговорио тиме што је кроз прозор испалио у ваздух два метка из пушке, нашто су нападачи побегли. Нападнути Срби су напад пријавили милицији, али шта вреди, кад је и 23. јануара 1989. око поноћи каменован стан Милића Красића, па од тада до данас нападачи нису откривени. На овог Србина и његове укућане, за мање од годину дана, ово је већ трећи напад шиптарских силеџија у Метохији, а да власти ништа нису предузели да ове и друге прогоњене Србе заштите.

- Лист "Јединство" од 6. априла 1989. доноси опис једне судске неправде, учињене Србину Тодору Денићу из села Прилепнице у Новобрдском крају (родном месту Св. кнеза Лазара, Косовског Мученика). Овог Србина је на пољском путу у Прилепници вређао комшија Шиптар Ибрахим Реџепи и претио му: "Теби нема места у Прилепници. Да знаш да сам ја за Велику Албанију и Косово републику", на што му је Денић одговорио да, ако је за Енвер Хоџу, нека иде код њега! - Да би се ипак заштитио од евентуалног даљег узнемиравања, Денић је ово пријавио органима безбедности у Гњилану, али уместо заштите, судија за прекршаје у Гњилану, Шиптар Рамуш Адеми (раније смењен са другог јавног положаја због свог неправилног рада), казнио је обојицу истом казном - по 50 дана затвора! Оваква пресуда је само охрабрила нападача Шиптара, а обесхрабрила нападнутог Србина. И не само њега. Иначе, породица Денића је једина преостала српска породица у Прилепници, а све остало су "етнички чисти" Арнаути.

- 6. априла 1989. у Ђаковици ухваћен је Арбанас Хасан Демај (21), из суседног села Омољице, који је у шуми Србина Слободана Вуксановића посекао и однео 82 стабла. Исти је пре тога из шуме Србина Рајка Пиндовића из села Вранића украо више стабала храстове шуме. - Оваквих и сличних шумских зулума и пљачки, које Шиптари чине Србима, има скоро свакодневно на Косову и Метохији већ деценијама. Нарочито страдају манастирске шуме у Дечанима, Девичу, Гориочу, Светој Тројици и у другим српским манастирима.

- У ноћи између 7. и 8. априла 1989. на српској кући Велимира и Јелисавке Кнежевић (старих око 60 година) у селу Еречу код Ђаковице. Шиптари су ноћу, и то у време кад је због ванредног стања кретање забрањено, исписали велику претећу паролу: "Селите се, или ћемо вас побити" (при чему су слова л била исписана као љ). - Иначе, у овом метохијском селу раније је било 50 српских домова, а сада је остала само кућа Кнежевића. Јер су комунистичке власти на Космету, када су још пре 1968. године стварале на овом терену Пољопривредни комбинат "Ереник", одузеле само земљу од Срба и тиме их протерали са Космета. После шиптарске агресије, испољене 1968. године, учестали су појединачни шиптарски притисци на Србе овога краја, као уосталом и свуда по Космету, као што су: физичке туче, претње, силовања, разне отимачине и насиља. - Ово двоје преосталих Срба Кнежевића причају да памте како су се најпре иселиле српске породице Вукадиновића и Вуковића, па онда и све остале осим њих. "Кад бих вам причала шта сам све доживела, каже Јелисавка Кнежевић, не бих до сутра завршила. Пре годину дана усред ноћи упали су (Шиптари) у нашу шуму поред куће. Чули смо ударце секире, изашли и видели: сече човек нашу шуму као да му је од баба остала. Нападали су ме и неки младићи (Арбанаси) из Баболића. Свакакве притиске врше на нас. Колико су ме само малтретирали, вређали, покушали да ме силују. Наше комшије (Срби) продавали су имање будзашто и бежали. Ми нећемо. Остаћемо на дедовини. Ту сам три сина родила, одгајила их и школовала. Одавде сам их у војску послала и после отпратила у свет. Имамо и шесторо унучади... Синови би се вратили кад би се стање овде побољшало".

- Половином априла 1989. пред Војним судом у Београду оптужено је 9 војника Шиптара са Косова, који су чланови илегалне албанске сепаратистичке групе, део шире албанске организације "Марксиста-лењиниста Косова". Слична група "Марксиста-лењиниста Косова" ухваћена је и у Призрену. Већ сам наслов ових завереничких терористичких група Шиптара говори јасно и довољно за себе. Ако овоме додамо да се ових истих дана по Космету исписују шиптарске антисрпске пароле, међу којима су врло честе: "Тито је рекао да се устав не мења" (онај из 1974. којим су Шиптари повлашћени против Срба и Србије) и "Титов пут нећемо напустити", као и то да су шиптарски демонстранти носили испред себе велике Титове слике - онда постаје јасно да није салто прича да је Тито обећао српско Косово Албанији. Сва послератна Титова комунистичка политика на Космету била је у том смеру, дакле антисрпска, и она је и довела до данашње Косовске Голготе Српског народа.

- Половином априла 1989. у селима Лауши и Бајчини код Подујева шиптарски терористи су подметнули експлозив под два метална стуба високонапонског далековода електричне струје, који су експлозијом оштећени. Сличне диверзије чинили су Шиптари овде и раније.

- Ноћу између 22. и 23. априла 1989. негде између 1 и 3 сата по поноћи, непознати Шиптари узнемиравали су Српкињу Стојанку Перовић (64), која живи у самом центру вароши Ђаковице. Нападачи су јој толико јако лупали на врата, да је Стојанка те сате и остатак ноћи до зоре провела у великом страху, са кухињским ножем у руци. Ову Српкињу су Шиптари више пута до сада узнемиравали, нарочито од последњих мартовских демонстрација. Она каже: "Од марта месеца не смем ни да заспим. Сада ми је теже него за време најсуровијих дана рата. Оно што ми се последњих дана догађа, теже је од ових недаћа које је живот на Космету могао да ми нанесе. Готово сваке ноћи неко ми лупа на врата да их избије из зида. Нико од комшија (Шиптара) да чује ту лупу и да ми притекне у помоћ". (Јединство" 27. 4. 1989).

- 26. априла 1989. у селу Баловцу код Подујева подметнут је пожар на гумну близу куће Србина Пауна Милачића. У пожару су изгорели стогови сламе и сена, а лако је могла да му изгори и стаја и кућа. Иначе, ово је једина српска кућа у том селу, па су зато сви уверени да су Шиптари тако агресивни према Милачићу да би и последњег Србина протерали.

- 27. априла 1989. у Београду, у Кнез Даниловој улици, Шиптар Хесад Сељај (25), из села Зјум у Драгашу, који је запослен у Градској чистоћи, убио је на монструозан начин Српкињу Живку Мијатовић - длетом јој је више пута распорио стомак и растргао утробу, па онда побегао. Ухваћен је скоро случајно и изведен пред суд, на којем је признао убиство.

- 29. априла 1989. група Срба из села Белице код Истока дошла је у Општински комитет Истока да протествује због зулума које им чине Шиптари и због потпуне небриге власти према овом српском селу. Из села Белице већ се иселило 10 српских породица зато што на њих физички насрћу Арбанаси, отимају им имовину, краду им шуму, чине многе пољске штете и на разне начине их малтретирају. Власти ништа не чине да прогањане Србе заштите, а у селу нема ни пута, док им електрична струја нередовно долази итд., што све траје већ деценијама. Ко је био на Косову и Метохији, зна да случај овога српског села није неки изузетак, већ скоро редовно правило за српска насеља.

Маj

- У Основној школи"Јединство" у Милошеву, на самом Косову, шиптарски учитељ Бесник Истрефи (који је пре тога истеран из школе у Струги у Македонији као неподобан, а у Милошеву је одмах добио посао захваљујући шиптарском управнику школе) претукао је српског ђака Ивана Поповића (13), и то пред свим ђацима. овог српског ђачића, иначе сироче без оца, прогоне и малтретирају и други арбанашки учитељи у тој школи. ("Јединство" 3. 5. 1989). - Овакви случајеви прогањања и шиканирања српске деце на Космету нису ретка појава, што и лично знамо и из штампе.

- За првомајски празник у Косовској Витини Шиптари су пописали пароле испред куће Србина Божидара Михаиловића, у којим му прете: "Ако се што пре не иселиш, убићемо ти три сина"! У селу Кабашу код Витине, тих истих дана, Шиптар Хаљиљ Мисина напао је Србина Радослава Вукашиновића испред његове куће и претио му да се "што пре исели са Косова". Србима у суседном селу Пожарању такође су претили непознати Арнаути. Није онда чудо што се из Општине Витина за само 3 месеца ове године иселило под шиптарским притиском 46 Срба, од чега 7 породица са 23 члана, и то углавном пољопривредника.

- Током првомајских празника 1989. године шиптарски рушиоци по Косову извршили су низ диверзија: оборили су стуб далековода код села Добротана испод Липљана; покидали телефонске жице код Малишева, као и на линији Вучитрн-Прилужје; минирали су и срушили стуб далековода код Подујева,

разбили су Ветеринарску станицу у Истоку, у Ђаковици су запалили новински киоск београдске "Борбе", а исто то неки дан касније су урадили у Приштини,

у Гњилану је у Комбинату "Интеђ" неки шиптарски зликовац прикључио струју за радни метални орман једног Србина радника, кога је због тога погодио струјни удар и замало да није погинуо! - Оваквих и сличних саботажа препуна је косовометохијска свакодневица, и то већ више деценија, а Србија Косову свакодневно шаље милион и по долара!

- 3. маја 1989. у Ђаковици Шиптар милицајац Ибрахим Кући зауставио је кола "Застава 750" студента из Београда Звонка Антића и Драгослава Шћекића и најпре им скинуо таблице са београдском регистрацијом, а затим их је и физички напао. После тужбе, Шиптар милицајац је суспендован.

- 4. маја 1989. у Основној школи села Брзнице код Дечана нападнут је у учионици за време наставе српски наставник Слободан Влаховић. Њему је за време часа неко јако лупао каменом у врата и онда је пред вратима одјекнуо јак пуцањ од петарде или пиштоља. На овог Србина наставника познато је да Шиптари врше притисак да га отерају, тј. да се исели са Косова. Школске и остале власти су потпуно равнодушне за његову судбину, као и осталих Срба.

- У недељу 7. маја 1989. око 11 сати, у центру Витине, троје Шиптара је киднаповало српску девојчицу од 9 година, ђака, Сливу Новичевић. Она се враћала из продавнице када су јој изненада пришли отмичари и насилно је убацили у црвени комби па побегли у непознатом правцу. Родитељи су отмицу одмах пријавили органима безбедности, а дете је нађено тога дана поподне скоро случајно, захваљујући оцу њене другарице Албанке, Ђемаиљу Демирију, који ју је случајно приметио саму на улици чак у Пећкој Бањи! Он је брзо пријавио СУП-у и тако је девојчица спасена. Дете је затим рекло да су је отели 2 мушкарца и 1 женска, који су међу собом разговарали шиптарски и српски, а њој су при хватању опалили јак шамар. "Истражни органи трагају за починиоцима". Није потребно наглашавати колики је страх обузео Србе родитеље и друге Србе из суседства, кад су чули за овакву врсту шиптарског насиља над Српским живљем, које потсећа на турска времена или на мафије криминалаца на Западу.

- 13. маја 1989. у Новом Селу код Пећи Србину Миловану Јокићу су шиптарски зулумћари посекли читав ред младих шљива, које је био засадио у марту ове године. Ово је већ трећи пут, у току неколико месеци, како арбанашки окупатори уништавају стабла воћака овој српској породици у Метохији.

- 15. маја 1989. у Фабрици алата у Урошевцу Исуф Џема, шеф монтаже, напао је и вређао српску радницу Мирјану Џудовић, а погрдним речима и нетрпељивим поступцима малтретирао је и друге Србе раднике. Овај иначе познати коловођа у мартовским нередима, на тужбу нападнуте раднице, буде прво оправдан од судије Шиптара и ослобођен кривице, али је по накнадној тужби и других најзад осуђен на 50 дана затвора, вероватно више зато што је био вођа демонстраната неголи што је вређао Србе раднике и раднице. Јер овом комунистичком систему изгледа, више је стало до "одбране државе" него до стварне заштите обесправљеног остатка Српског народа, који је, због разноразних физичких и психичких прогона и тиранисања од шиптарске већине на Космету, морао, ево већ деценијама, да бежи са Косова и Метохије. Недавно је и званично објављено да су Шиптари само од 1981. године протерали око 40.000 Срба са својих огњишта на Космету.

- 16. маја 1989. у селу Бабин Мост на Косову, ујутро рано, нападнут је Србин Војислав Петровић (25). Напао га је подебљом мотком Шиптар Рахман Бериша (49) из истог села и нанео му тешке повреде по глави. Рахман је то јутро са двоје своје деце истерао стоку на пашу на ливаду Петровића, са које је при том узимао и готове свежњеве траве. Петровић је тог јутра потерао своју стоку на пашу и, приметивши шта Бериша ради, пошао му је у сусрет да га опомене, а Шиптар га је, уз псовање српске мајке, напао мотком по глави, од чега је Петровић пао обливен крвљу онесвешћен. Када је дошао себи, прича он, видео је Беришу како га хладнокрвно посматра. Петровићу је потом указана прва лекарска помоћ у амбуланти у Обилићу, а онда је морао ићи на зашивање рана у Хируршку клинику у Приштину. Општински суд у Приштини казнио је Шиптара нападача са 60 дана затвора.

- 24. маја 1989. шеснаест Срба, присилно исељених раније са Космета, из села Прекале и Клине у Метохији, дошли су у Скупштину Југославије тражећи да им се омогући повратак у свој родни крај из којег су притисцима Шиптара и њихових власти протерани. Божидар Козић из Прекала рекао је у Скупштини СФРЈ: "У Прекалу су нас нападали, нарочито нашу децу, а ђаке су (српске) родитељи морали да прате до школе и сачекују их из школе... У мом селу, од рата до данас, немамо ни народног сабора, а ни другог слободног културног живота. На Косову и Метохији стање за Србе ни данас није добро". Горан Николић из Прекала рекао је: "Мотив нашег повратка на Косово није материјални, већ жеља за родним крајем. Хоћу да се вратим на Косово, јер сам тамо рођен и волим га".

- У Скупштини општине Пећ констатовано је (23. 5. 1989) да је у тој општини узурпирано преко 600 хектара друштвене земље, а крајем прошле године и почетком ове незаконито је присвојено још 50 хектара пољопривредног и грађевинског земљишта. Узурпатори су углавном Арбанаси, који су самовољним проширивањем и запоседањем заузимали њиве, утрине, делове путева и чак улице и саобраћајнице! Највише земље узурпирали су Шиптари из власништва Пољопривредног комбината "Душан Мугоша" из Пећи, а та земља је била највише српска, одузета од српских породица кад је Комбинат стваран, те су власници Срби због тога морали да се селе са Космета.

- У суботу 27. маја 1989. предвече неки је Шиптар откинуо таблу са натписом на српском (ћирилицом) са Природноматематичког факултета, Одсека за биологију, у Приштини. Шиптари агресори и окупатори већ деценијама не трпе ништа што је српско по Косову.

- Крајем маја 1989. ухваћен је и притворен Шиптар Бајрам Алија (36), из села Стровце код Вучитрна, који је само у првим месецима ове године извршио десетину провала и пљачки по продавницама, приватним становима, приватним возилима, и у предузећу у Обилићу где ради. Опљачкане ствари Алија је превозио чак својим трактором и слагао их у тајном скровишту. Ово је само један од многих случаја појединачних шиптарских лопова и отимача по Космету, а постоје и читаве провалничке и пљачкашке групе и мреже сличне мафијама на Сицилији и у Чикагу.

Јуни

- 2. јуна 1989. око 13 часова у центру Призрена, испред Скупштине општине, група Шиптара демолирала је каменицама аутобус из Врања који је у Призрен довезао ђаке (Србе) на екскурзију. Органи безбедности "трагају за починиоцима", а за страх који су претрпела српска деца - ником ништа! Да ли је ова земља Јужна Африка, или можда Турска?!

- 7. јуна 1989. у Призрену неки Шиптар је комадом сломљеног бетона разбио прозор на спаваћој соби Српкиње Савете Гатић. Срећом, она није повређена. - Истога дана једна група млађих Шиптара покушала је, у Гњилану, да од стражара предузећа "Напред" одузме пушку и све метке, али у томе нису успели.

- 12. јуна 1989. у селу Љубижди код Призрена дрски арбанашки окупатори обесили су црвено-црну албанску заставу са двоглавим орлом на главну капију Срба сељака Божидара и Добривоја Мојсића! Ова провокација срачуната је на застрашивање ових честитих Срба да би они, и још преостали Срби, побегли са свога прадедовског огњишта.

- У Пећи је током првих 10 дана јуна 1989. забележено 6 физичких напада Арнаута на Србе, као и неколико напада на личну и државну имовину. Иначе, у Пећи је недавно откривена тајна продаја ватреног оружја међу Шиптарима, као и исписивање бројних парола са претњама Србима. - Пошто се на Косову припрема свесрпска прослава 600-годишњице Косовског боја, неки избезумљени Арбанаси прете Србима неким својим "устанком"!

- 13. јуна 1989. ноћу око два сата непознати Шиптар напао је немоћног старца Србина Милована Јокановића (83), у његовој кући у селу Браовић код Пећи. Нападач је ушао кроз незакључана спољна врата, у другој соби је нашао и узео ловачку пушку и револвер, а онда је упао у собу где спава Милован и пробудивши га уперио пушку у њега тражећи новац. Милован му је предао све што је имао (850 хиљада динара), а онда је некако успео да ухвати за цев пушке и да се одупре нападачу. Овај је том приликом потегао пиштољ и испалио метак у старца, ранивши га у раме. Затим га је кундаком пушке тукао по телу, па побегао, са пиштољем, завезавши жицом споља врата од куће да старац не би могао да изађе! - Старац је потом нађен и пренет на Хируршко одељење болнице у Пећи, где је и оперисан. Свим Србима у Пећи и околини јасно је какав је циљ ове најновије арнаутске агресије на недужне Србе. Милован Јокановић иначе има око 10 хектара плодне земље, а синови су му отишли са Косова. После три дана милиција је открила и ухапсила нападача. То је Шиптар Есат Шаља (22) из истог села Бролића код Пећи.

- 16. јуна 1989. око поноћи у Призрену је каменован стан Србина Векосава Ристића, пензионера, који станује у приземној згради бр. 10/2 у улици Хази Имера. Нападачи (Шиптари) су камењем поломили велика стакла на тераси и један кухињски прозор. Векосављев син Синиша, пре месец дана је напустио Космет због разних притисака албанских фашиста и сепаратиста. Био је наставник српског језика у Журу код Призрена, и није у том осињем гнезду нацифашистичког марксизма могао даље да опстане.

- 18. јуна 1989. Срби села Црквена Водица код Обилића групно су протестовали због грубог напада Шиптара Сефера Османија на Србина Бранка Ђорђевића. Србин је био отишао на реку Ситницу да насече коље за повртњак и тамо га напао овај Шиптар силеџија и претукао, тврдећи да је то "његова земља". Срби су једногласно тражили хитно исељавање породице Османи, која је и другима чинила разна насиља.

- 26. јуна 1989. око 7 сати увече тројица арбанашких дечака: С. М. (13), Ж. С. (13) и М. М. (14) код насеља Душаново каменовали су путнички воз који је из Призрена ишао за Београд. Камењем су поломили неколико прозора на возу, али срећом нико није повређен. - Ових дана, око прославе шестстотог Видовдана на Косову, има учесталих оваквих и другах злоба и зулума обесних Арнаута, који мрзе све што је српско и косовско, па том мржњом трују и своју децу.

Свети Великомученик Кнез Лазар.

28. јуна: Прослава 600. годишњице Косовског боја

- У понедељак 19. јуна 1989. пред 600-ти Видовдан, стигле су на Косово Свете Мошти Св. Великомученика Косовског Кнеза Лазара. Допратио их је владика, свештенство, монаштво и народ Жичке епархије, а владика, свештенство, монаштво и народ Косовски дочекали су их на граници Косова и са њима ишли најпре на поље битке, Газиместан, где је отслужен општи помен свим Косовским Жртвама и отпевани тропари Св. Великомученику Лазару и Косовским Мученицима и Новомученицима, а одатле су Свете Мошти пренете у манастир Грачаницу, где су их дочекали на десетине хиљада Косовско-метохијских Срба. Било је потресно видети сузе у очима Епископа Рашко-призренског и Косово-метохијског Павла, који је испред мученичког Српског Косовског народа поздравио Честитога Кнеза и поднео му тужни рапорт о стању Срба и Српских светиња на Косову. Свети Великомученик Кнез Лазар дошао је на Косово да изврши духовну и народну смотру и да му се Српски напаћени народ поклони и тиме потврди своју верност и оданост светом завету и опредељењу Косовском за Царство Небеско и Правду Божију. (Слово овога хроничара видети на крају књиге, Прилог 4).

Паљење свећа Косовским жртвама у Грачаници (600-ти Видовдан 1989.)

- Током следећих дана, до 600-тог Видовдана, православни Срби из свих крајева Косова и Метохије, и из других Српских крајева са све четири стране земљине кугле, долазили су у хиљадама на поклоњење Светом Телу Светог Великомученика Косовског Лазара у Грачаницу. Тих истих дана, свакодневно је у већим местима и насељима по Косову и Метохији слављен 600-ти Видовдан, у којим прославама је нарочито узела учешћа Српска омладина и ђаци, уз своје свештенство и монаштво. - Поједини шиптарски злобници и србомрсци, као напр. Ибрахим Ругова и други њему слични, досадашњи комунисти и тирани Српског живља по Космету, ширили су усмено и писмено разне лажи и клевете, па и претње, поводом ове свесрпске прославе шестогодишњице Косовског боја и заточништва правде и слободе, покушавају на сваки начин да ту прославу бојкотују (исто као што су комунисти и Арнаути покушали да бојкотују и прославу 550. годишњице Косова 1939. године). Ибрахим Ругова је у неком страном листу (немачки "Шпигл") злобно и клеветнички говорио да је ова прослава "српска провокација" и чак је претио "оружаним устанком" и сличним шиптарским "јунаштвима", показујући да је "завереник мржње" и нечовештва, како неки Србин Косовац рече.

- У одговор на све те шиптарске злобе и нечовештва, радост свесрпске прославе 600-тог Видовдана на Косову изразила је овако млада Српкињица Косовка, Силвана Марковић: "Остаћу овде, јер Косово је моја колевка, моја љубав и моја будућност.

Косово, ти си суза Богородице Љевишке, Лазарева мудрост, Обилићева снага. Ти си заклетва у вину, причест у Самодрежи, хришћанство у Дечанима... Ти си усирена крв косовских божура, молитва и душа Србинова, срце Лазарево, отаџбина Немањића, колевка Србинова. ... Обећавам да ћу остати овде, на твом тлу, и да ћу својом вољом грлити своје време, без граница, у хришћанском надахнућу, исто онако како су те моји преци грлили и љубили. Обећавам да остајем овде, јер само овде исток је исток, и запад запад. Остајем овде где сам, одвојивши се од мајке, посејала први плач и прогутала делић чистог неба... Остаћу без суза, са вером у будућност, са невином душом, чистом савешћу и непоколебљиво очекујући да ћеш ме задржати, задужену да останем у теби, свето Косово!"

- Уочи 600-тог Видовдана и на сам тај Свесрпски Косовски Празник било је на Српском Косову око два милиона Срба, сви Срби одасвуда са Планете У манастиру Грачаници и на самом Косову Пољу, на Газиместану, прослављен је шестстоти Видовдан "како царски ваља и требује" На тој свесрпској, хришћанској и православној, Косовској прослави "све је свето и честито било и миломе Богу приступачно" . Отслужена је саборна патријаршка Литургија у Светој Грачаници и сутрадан свеопшти Косовски Помен на Газиместану. Народу је говорио Српски Патријарх и по том председник Србије Слободан Милошевић. - На питање тада новинара, овај хроничар је рекао следеће "Текст на мраморном стубу на Косову, да кажем на крстообразном стубу, као живо биће говори нам и сведочи о догађајима који су се збили на Косову Пољу. Тај текст деспота Стефана Лазаревића је одраз давног момента историје, али он својим значењем надилази историју и залази у метаисторију, у есхатологију. Косово је за Српски народ остало до данас једно крстолико знамење, истовремено историјско и духовно, то јест метаисторијско. Косово је стожерно место у историји и духовности Срба. Тачка око које је саденуто, то јест изграђено целокупно биће и памћење Српског народа. Зато је оно тако живо у души и свести Срба, свих и свуда од Косова до Јадовна, нарочито у круцијалним моментима наше новије историје. Догађање у нашем времену на Косову и око Косова, сведочи колико је оно својом узвишеном трагиком живо и живоносно за Српски народ Порука Косовске жртве, њеног памћења и славља, није друго до опредељење за Правду божију и људску, "за Крст часни и Слободу златну" За слободу која је људско достојанство сваког човека и народа који живи на овим просторима земље Обележавање Косовског боја и пренос Моштију Светог кнеза Лазара јесте цивилизацијски дуг нашој историји и порука да ћемо своје бранити, и бити увек своји на своме". ("Јединство", 28. јуна 1989)

Косово после Косовске прославе: Годишњица косовског Крстовдана Срба

На Крстовдан прошле године (27. септембра 1988) у селу Граце код Вучитрна, пет зликовачки несрећних Шиптара раскопали су гробиће браће Петровића близанаца, синчића Радојка и Драгице, а унучића Станка и Ане Петровић, и извадивши њихова телашца из ковчежића растргли су тело једнога од њих и разбацали по околном шипражју. Дечица су била умрла одмах по порођају ("Тек су заплакали, вели ми њихова бака Ана, и већ су издахнули", променувши овај косовски свет на онај други - Царство Небеско), а у гробићима су почивали једва месец дана.

Као што је познато, овај стравични злочин одјекнуо је широм Косова и Србије, а чуо се понегде и у свету, као нечувен у историји пример скрнављења светиње детињих тела и гробића. Починиоци, Шиптарски младићи од 12 до 15 година ухваћени су и осуђени као малолетници. Требало је, уствари, осудити њихове родитеље, учитеље и подстрекаче, све оне позадинске "вође" арнаутске агресије против Срба на Косову.

О томе смо писали и ми и други, са болом и великом жалошћу, а од Албанаца на Косову само је искрено зажалио новинар Максут Шеху из Приштине (у "Рилиндји").

Ове године (1989) на Крстовдан отишао сам на то дечје гробље у Граце и, заједно са породицом Петровића и још стотинак православних Срба из села Граце и са Косова, поставили смо дрвени Крст и одслужили годишњи помен на гробљу ове великомученичке Дечице, урезавши и натпис на крсту: Браћа Петровићи + Мученици + Крстовдан 1988. (Крст је урадио арх. Предраг Ристић).

Потом смо били у кући Петровића на подушју, где ми је мали деветогодишњи Ненад испричао да им је неки Шиптар из суседног села Брезнице, стар двадесет и неку годину, пре једно два месеца покрао двадесет кокошака и ћурку, па кад су крађу пријавили милицији, пронађено је да у кући тог лопова свакодневно кољу и једу покрадену живину ожалошћене фамилије Петровића.

Није ово ни једина крађа на Косову ових дана и месеци, после Косовске прославе, нити је то једини зулум над Српским живљем Косова и Метохије после свих "политичких промена", о којима се толико труби и замајава Српски народ на Косову и сви ми.

Ево, као доказ, само неколико примера. Уочи Крстовдана отишли смо у манастир Девич, ради службе Божије. У Девичу смо могли да чујемо да им је задња два месеца од суседа Шиптара покрадено шест оваца, најпре једна, па две, па три узастопно. Сва извештавања милицији била су без резултата. Кад им је, најзад, пре неколико недеља, одједном нестало 20 оваца и једна коза, онда је по пријави милиција пошла у потрагу и, за чудо, истога дана поподне, одједном се изнад манастира, на брду код села Војводића (где живе само Шиптари), појавило тих несталих 20 оваца и коза. Изникле из земље!? Зато је сасвим у праву игуманија девичка Параскева када се пита, и све нас пита: "Где је та слобода на Космету, када је ми од 1941. године до данас нисмо још осетили?"

Даље: у селу Доња Битиња код Штрпца, у цркви Св. Теодора, неки Шиптар је провалио у храм и опљачкао га, испретуривши и разбацавши све по цркви, а у згради крај цркве, где је такође провалио, опоганио се унутра и светињи наругао. Било је то ноћу 8. септембра овог Косовског 1989. лета. Шиптар се зове Иљим Битићи чак из села Нишора код Суве Реке. Није прошло пар дана, опет је проваљена и опљачкана црква у Батусу код Приштине, храм Св. Великомученице Недеље, ноћу 12/13. септембра, а крадљивац је ушао кроз разбијен олтарски прозор и узео само нешто мало новца, пешкира и зејтина. Тих истих дана, око 16. септембра, и у Лапљем Селу код Липљана, опет је неки шиптарски зулумћар ноћу провалио и опљачкао цркву Свете Петке, пресекавши при том и громобран на цркви, што очигледно није у склопу крађе из користи, него из пакости и зулума према Србима на Косову. Јер и све оно што је до сада крађено по српским црквама на Косову - углавном нешто ситнијег новца и понеки пешкир - није било из користољубља него из злољубља, у склопу ширег плана притиска и терора на Српско становништво: да бежи што пре са већ ионако узурпираног и албанизираног Космета, успркос свим "политичким променама" и "реформама система", са чим јадне Косовометохијске Србе већ дуго замајавају, пре и после Косовске прославе 600-годишњице Косовског боја, боја за Србе још не завршенога ни до данас.

Да ове наше констатације не остану само на голим речима, и да није по среди само "још понеки" напад на српске цркве и манастире по Косову и Метохији, навешћемо овде још непознатих, најновијих зулума и насиља над Србима по Космету чињених стално од стране шиптарских фашиста и усташа, и то све после Косовске прославе 600-тог Видовдана.

Остављамо по страни све оне "ексцесе", тј. нападе и изливе немоћне злобе свих оних Шиптара који су у време прославе 600-тог Видовдана на Косову каменовали аутобусе и возове са Србима учесницима Косовске прославе (каменовани су аутобуси: у Гњилану, Рожају, на путу између Вучитрна и Приштине и Приштине и Пећи, па неколико приватних кола, и кола хитне помоћи из Истока, па возови на излазу из Приштине и код Подујева; па је пуцано на један хеликоптер саобраћајне полиције, и при свему томе повређено је десетак Срба). Остављам по страни и сва она хулиганска "каменовања", тј. изругивања и потсмевања над српском прославом 600. година Косовског боја у Грачаници и на Газиместану, која су данима и недељама приређивали и политичари и новинари из "културних" западних крајева Југославије, који су тиме према Косовским Србима испољавали само своју духовну беду и злосрећу, своју (не)људску ускогрудост и недемократичност, коју су затим добро показали после српске прославе и на Далматинском Косову.

Остављам по страни и све оне саботаже шиптарских властодржаца на Косову, који су и на сам дан Видовданске прославе ускратили жедном двомилионском скупу Српског народа чак и воду за пиће, а и у Приштини су покварили и "замутили" водовод и сутрадан, када је испраћен из Приштине Св. Кнез Лазар. Изоставићемо, такође, и све оне разноразне шиптарске бојкоте и саботаже, кварове и пожаре, разноврсне опструкције и деструкције, којих по Космету има скоро свакодневно и за које нико није окривљен нити је одговарао било коме. Јер, Арнаутима је "све дозвољено", још из турских времена.

Јули

Навешћемо, ево, само неке грубе чињенице са српског Косова после Косова:

- 30. јуна 1989. ујутру у селу Заскок код Урошевца Фазли Ћеркини је напао, вређао, псовао и по лицу ударао овог суседа Србина Петка Тасића, старог 63 године, док је овај мирно напасао своје овце на својој њиви.

- Тринаестог јула 1989. у селу Зочишту код Ораховца група од седам-осам обесних Шиптарских младића напала је и покушала да силује 15-годишњу Српкињу Б. Ј. из Крагујевца која је дошла у Зочиште код своје баке на летњи распуст. Када је увече пошла са једним младићем Србином на сеоски сабор, на њу су насрнули Арнаути силеџије и потезали на њу и младића ножеве и пиштоље. Спашена је, срећом, наиласком једног младића Србина, који је напад видео и побегавши јавио милицији, али док је СУП дошао нападачи су побегли и СУП је потом месецима "интензивно радио на откривању нападача"! Девојчица Српкиња остала је са модрицама по телу и покиданим минђушама на месту где је нападнута.

- Четрнаестог јула 1989. у Призрену је Шиптар Рамадан Реџепи завео ноћу Српкињу В. Б. и одвевши је у своју кућу силовао, што је после и сам признао, када је осуђен.

- Током јула 1989. шиптарска породица Хасана Дервишаја настоји да насилно сагради кућу између двојице Срба, браће Шмигића, у селу Леочане код Србице, с циљем да их протера са Косова, као и преостале малобројне српске породице из тог села. Србин Голуб Шмигић је тим поводом изјавио: "Ако се Дервишајима не стане на пут, онда ће девет породица Шмигића са 70 чланова рећи збогом и селу Леочани и Косову". Сви у том селу, па чак и председник Хајдин Мифтари, тврде: "Реч је о смишљеном притиску Дервишаја на Србе". Дервишај је недавно уперио пушку под грло српском дечаку Предрагу Шмигићу, само зато што је изгонио стоку овог силеџије из своје њиве.

Август

- Током јула и августа 1989. наставља се агонија српских житеља села Стари Бадовац због сталне претње од новог изливања јаловине из депоније рудника Кишница изнад села.

- Знамо сви, биле су спроведене мере изолације над неким "коловођама" Арбанасима на Косову (ми српски писци први смо протестовали против тога), али то ограничење њихових личних и грађанских слобода открило је другу страну медаље: код многих од њих претресом је пронађена већа количина оружја незаконито поседованог: око 100 пушака, двадесетак пиштоља и неколико хиљада метака муниције, као и то да су многи од њих били помагани од албанске антисрпске емиграције. ("Јединство", 26. јула 1989). Летос су и те изолације укинуте. Сада ти исти неометано вршљају по Косову, Југославији, Европи и Америци и шире клевете и завере против Срба и Србије.

- Ноћу 2/3. августа 1989. у центру Пећи каменована је кућа Србина Гојка Зечевића. Каменицама су разбијена стакла на прозорима куће. Суседи су видели да три младића после тога беже у мрак. На Космету сви знају ко коме каменује куће.

- Средином августа 1989. у Гњиланској кланици је откривена права злочиначка диверзија у месу намењеном тржишту Београда пронађени су убачени ситни комадићи стакла!

- Петнаестог августа 1989. Шиптар Сокољ Исени (21) из Ајвалије код Приштине силовао је Српкињу малолетницу Ј. Б. од 14 година, ученицу школе за ретардирану децу у Нишу, коју је присилно одвео у Ајвалију. Шиптари силеџије заиста не презају ни од чега.

- Шеснаестог августа 1989. увече у Косовској Витини, у свом дворишту, нападнут је Србин Миливоје Ђорђевић, иначе председник општине, а напао га је Шиптар Раиф Гаши из Качаника само зато што је Ђорђевић био приметио у своме дворишту два шиптарска младића где му беру јабуке, па повикао на њих. Нападач је на то скочио са свог трактора и напао на овог Србина домаћина у његовој авлији, а суседи су спречили да не дође до најгорега.

- Током августа 1989. у Вучитрну и околини учестале су провале по српским кућама: биле су три провале у кућама Бура Јокановића, Десанке Грубишић и Стојана Јовановића. Нападнути, и остали Срби, уверени су да нису по среди крађе, него шиптарски методи застрашивања Срба с циљем да их натерају на брже исељавање са Косова, јер приликом кућних провала мало шта је из тих кућа однесено.

- Осамнаестог августа 1989. поново је нападнута на свом имању у Самодрежи сирота старица Даница Милинчић (мајка мучки убијенога Данила), од Шиптара. Напала ју је Шиптарка Сахара Буњаку, јурнувши на њу секиром само зато што је Даница отерала њене ћурке из свога имања. Шиптарка је при том и вређала ову ионако ожалошћену српску мајку и претила јој да ће њена "кућа и све остало ускоро бити наше", тј. арбанашко.

- Над оронулом кућицом сироте старице Божане Стојић у Пећи, први комшија Шиптар, Шкељзен Хисени, подигао је терасе своје куће и тако јој "отео сунце", како рече ова 90-годишња старица, тј. њену кућу је скоро сасвим поклопио својом. Коме да се жали јадна српска старица?

- Крајем августа 1989. у Витини је Мустафа Дрена из Могиле, без икаквог разлога напао и претукао малолетно Српче С. Б. из истог места.

Септембар

- Првог септембра 1989. око подне, у аутобусу на линији Исток - Пећ, Шиптар кондуктер Реџеп Бећај претукао је и избацио из аутобуса српско ђаче, сина Вукоја Рацића из Прекала и оне чувене Српкиње Вере Рацић са познате фотографије из Прекала (Жена са пушком и одојчетом). Исти Шиптар силеџија истерао је из истог аутобуса тога дана и још 19 српских ђака.

- Само неколико дана касније, 12. септембра по подне, око пола пет, дошао је у село Прекале са својим камионом Шиптар Салко Растодер и паркирао га у непосредној близини куће Рацића. Када је Вера Рацић, позната већ свима па и Шиптарима, изишла са својом комшиницом да запише број паркираног камиона, јер је ту нешто посумњала, нарочито после напада на њено дете, овај шиптарски силеџија изружио ју је и испсовао, запретивши јој речима: "Запамтиће ваша породица мене, а упамтићу и ја вас. Срешћемо се ми поново". Потом је силеџија Растодер физички напао и Вериног мужа, Вукоја Рацића. Све то је од свих Срба у Прекалама и по Косову и Метохији схваћено као нови осветнички напад на ове српске мученике који су и по поменутој фотографији постали познати као невини страдалници од шиптарских зулумћара.

- Исто тако, 1. септембра 1989. око подне, у центру Урошевца два су Шиптара, Екрем Макреши и Самедин Ашани, без икаквог повода брутално напали ножем на Српкињу Соњу Бован и још двојицу Срба који су били са њом. Један од насилника увукао је Соњу у улаз зграде и прислонио јој нож под грло, претећи јој, а други је гвозденим боксером ударио у лице Славишу Будрића. Потом су обојица силеџија побегли и тек касније су откривени.

- Само неки дан касније, 5. септембра 1989. у селу Танкосићу код Урошевца, опет је неки непознати Шиптар напао Српкињу Ружу Стаменковић, домаћицу, док је на својој њиви брала пасуљ. Истога дана у селу Доње Неродимље шиптарске силеџије лупале су целу ноћ на дворишна врата српске породице Ђорђевић.

- Почетком септембра 1989. у селу Шеремету код Ђаковице на имању Србина Сретена Цемовића, суседи Шиптари уништили су сав род кукуруза на преко хиљаду квадрата, а нешто раније уништили су му и пшеницу и секли му шуму.

- Дванаестог септембра 1989. Авдулах Јашари из села Бреца код Подујева напао је Србина Радослава Дреновца у селу Штедиму код Подујева на његовој њиви и претио ножем, а то му није први пут, јер се и раније насилнички понашао према овом Србину и према другима.

- Ноћу 12/13 септембра 1989. у центру варошице Штимље извршена је оружана пљачка бензинске пумпе "Југопетрол", где су четири Шиптара из Подујева обили пумпу и покушали да однесу челичну касу. Кад је неко јавио милицији и она стигла, дошло је до правог ватреног окршаја у варошици, што је Србима задало немали страх.

- Шеснаестог септембра 1989. Шиптар Фаик Дединци напао је Србина Свету Миловановића из Обилића, ухватио га за грло и трзајући га псовао му српску мајку. Овај силеџија Албанац и његови сродници познати су у Обилићу и околини по насртљивости на Србе, а штите их шиптарски руководиоци на косову. И његов брат се слично понаша, а његов син је недавно јурио по селу српску децу са српом у руци и псовао их.

- Седамнаестог септембра 1989. у селу Главотини код Вучитрна, обесни албански сватови Имера Алије из села Стровца пуцали су из пиштоља на двојицу Срба: Живојина Дејановића и његовог сина Светислава из Прилужја. Ови су тога дана били на својој њиви у Главотини, а обесни шиптарски сватови испалили су на њих са удаљености од 20 метара два метка, који су се зарили у земљу близу њихових ногу. Кад су они брзо полегли по земљи, шиптарски сватови су отишли даље са циничним грохотним смехом.

- Двадесетог септембра 1989. увече, око пола седам, усред Приштине нападнута је српска ученица К. Мартић, дете од 10 година. Њу је и пре два дана, као и овога дана, напао и мотком тукао један дечак Шиптар, очигледно натуткан од некога. Мајка претучене девојчице дознала је да је малолетни нападач син Газима Шлакуа, инжењера из Приштине.

- У задњих десет дана септембра 1989. у селу Еречу код Ђаковице било је неколико шиптарских напада на Србе Велимира и Јелисавку Кнежевић. Најпре су неки Шиптари близу Велимирове куће ухватили му јагње и везали га дебелим конопцем, да би га потом заклали, а затим су двојица шиптарских младића вређали и псовали шездесетогодишњу Јелисавету док је чувала своје овце. Овој Српској породици Шиптари су пролетос исписали паролу на кући: "Селите се или ћемо вас поклати". Велимирова три сина већ су се под притиском иселили са Косова.

- Двадесет првог септембра 1989. Шиптар Цак Рустеми из Приштине напао је без разлога Србина доктора Спасоја Радуловића на свом радном месту. Рустеми је тог дана дежурао у Хируршкој клиници у Приштини, а Спасоја је напао неочекивано, а онда побегао, па је тек после недељу дана ухваћен. У моменту напада на Србина лекара нико од медицинског особља у болници, нити присутни портир, сви наравно Албанци, није притекао нападнутом Србину у помоћ. Кад тако раде Албанци запослени у болници као хуманој установи, шта онда рећи за оне друге Шиптаре на многим другим радним местима и установама по Покрајини, који су свугде и увек у већини?

- А шта за шиптарски менталитет на Косову значи већина, ево једног примера који се десио сутрадан по Крстовдану 1989. У Основној школи у Косовској Витини, за време школског одмора, дошло је до масовне туче између српске и шиптарске деце. Пошто су албански ђаци били далеко бројнији, у тучи су повређена тројица српских ђака. За све време те туче, четири наставника Албанца стајали су испред школе и мирно посматрали тучу и повређивање српских ђака, јер су, јасно, њихове били бројнији и јачи.

- Ноћу између 27. и 28. септембра 1989. на телефонској линији између Липовца и Грчина код Ђаковице неки је Шиптар прекинуо телефонску линију ЈНА армије, у дужини од 90 метара, а то је линија коју користе војници граничари. На овој" су се линији и раније дешавали прекиди веза, тј. диверзије од стране арбанашких диверзаната.

- Кад сам се, ноћ по Крстовдану (28. 9. 1989) враћао аутобусом из Приштине за Београд, исте те ноћи у селу Недаковцу код Вучитрна, недалеко од села Граце, Шиптарске силеџије су провалиле у кућу Богдана и Олге Мркић, када су укућани били одсутни, и по кући су све ствари испретурали, али скоро ништа нису однели. Очигледно је свима да се ради о шиптарским провокативним насиљима, како то и сами нападнути Срби сматрају. Јер шиптарски фашисти и терористи тиме желе да Србе натерају на брже исељавање са Косова.

- А да се Срби под притиском свакодневно исељавају, и то и после "политичких промена", то чак признају и власти, али изгледа ипак неће да признају оно што сви Косовометохијски Срби знају: да на Косову управо изгубљено поверење у власти и подстиче исељавање Српског народа, је, донекле пробуђена нада на правду и слободу опет згаснула, јер и "нове промене" и "нови људи" на Космету Србима ништа боље стање не обећавају. А како да Срби имају поверење у власт која ни за 5 месеци не може да похвата групицу Шиптара одметника код Подујева (који су се, наоружани, одметнули у шуме, маја 1989) или толике друге свакодневне силеџије и зулумћаре по Косовском разбоју? На Косову "ништа ново". Само "годинама иста прича."

- Једино што је у последњим годинама ново то је што Косовскометохијски Срби, и поред свих својих страдања, или управо зато, све више обнављају своје цркве и чешће посећују своје манастире. Само у току овога лета обнавља се неколико цркава, иако је Српски народ на Косову ваљда најсиромашнији у Европи. Али духовно је богат, има вере и стрпљења, и то је залог будућности српског Косова и свију нас. Јер јеванђелска те и косовска је истина: да крст и Крстовдан воде васкрсењу и Ускрсу.

Октобар

- 3. октобра 1989. Шиптар Насер Шатри (32), родом из села Томанца код Истока, који привремено ради у Шведској, када је био позван у Станицу милиције у Исток и док је с њим разговарао инспектор СУП-а Србин Томислав Бабовић (37), најпре је замолио инспектора да може отворити прозор, јер му је наводно тешко, а онда је изненада извадио револвер из џепа и рекао овоме: "Сад си мртав", и у њега сручио 6 хитаца, којима му је нанео тешке ране. Затим је злочинац Шиптар скочио кроз отворен прозор и побегао преко старог православног гробља у оближње чисто арбанашко насеље. Касније је својим аутомобилом побегао и прешао границу вративши се у Шведску (где је шведска телевизија имала интервју са њиме, а шведске власти су потом одбиле да изруче Југославији овог терористу!). Тешко рањени инспектор Бабовић пренет је у болницу и једва је избегао смрт. Многи детаљи овог терористичког акта указују на то да је овај злочин био од раније испланиран, уз саучешће и неких лица из фамилије и Шиптара из самог СУП-а у Истоку (Шатри напр. није уопште претресан кад је ушао у Станицу милиције). У кући његовог оца и брата претресом је пронађен незаконито поседовани пиштоља са 4 метка у шаржеру.

- 12. октобра 1989. у Основној школи "Аца Маровић" у Приштини, за време школског одмора у дворишту, дошло је до масовне туче арбанашких и српских ђака. Каменице су летеле на све стране, па је и милиција морала да интервенише. Чарке су почеле још претходне вечери, на улици пред хотелом "Гранд" у центру Приштине, где се сукобила мања група шиптарских и српских ђака, што су видели и неки родитељи и наставници.

- 17. октобра 1989. увече око 10 сати претучен је у Гњилану Србин Звонко Савић, радник Пољопривредне станице у Гњилану. Њега су по изласку из кафане "Ловац" пресрела три милиционара (свакако Шиптари) и ништа му не говорећи, без икаквог повода и разлога, буквално га пребили, разбили му зубе палицом и онако унакаженог и онесвешћеног оставили на улици и удаљили се! Када је тешко повређени Савић дошао свести приметио је да су му пришла два младића (Србина), који су га онда одвели у Гњиланску болницу. Срби у Гњилану и околини огорчени су овим терором шиптарске милиције и тражили су хитно расветљење овог случаја". Један од Срба је рекао: "Испада да нас Србе на Косову нападају увек непознати људи. Докле више да будемо жртве насиља и терора? Кад смо ми Срби жртве напада, виновници као по правилу остају неоткривени".

- Приштинско "Јединство" од 20. 10. 1989. пише да су у Окружном суду у Приштини једноставно "испарили" многи судски предмети, тј. изгубљено је 196 кривичних судских предмета, а 517 предмета је апсолутно застарело, а то је такође 517 кривичних дела, од којих су већина били за издржавање казни затвора од 1 месец до 1 годину, од тога пак 272 случаја су Албанци. Други судски предмети су били за плаћање новчане казне, и то опет у великој већини (160 предмета) Албанци. - Овакво, и још горе је стање и по другим судовима мањих места на Косову и Метохији. За Шиптаре на Космету више важи "канун Леке Дукађина" неголи право, судство и закони једне правне државе у XX веку.

- Исти лист истога дана доноси и вест да ће, коначно, Окружни суд у Пећи покренути судски поступак против Илијаза Куртешија, бившег председника Скупштине Косова и Скупштине СФРЈ, и против још десетак Шиптара руководилаца из Покрајине и Општине у Дечанима, који су раније (1972-1973. год.), са позиција свемоћне шиптарске власти, систематски радили у Дечанској општини на протеривању српско-црногорских породица са њихових имања и препуштања истих имања албанским породицама Укхаћа и Хасанај. Ову насилну отимачину и неправду доскоро су доказивали сада већ покојни Срби Станица Пешић и Душан и Момчило Ђуришић и породица Лазаревић, које су са њихових имања тада протерали окупатори Шиптари. Овај судски поступак биће тек сада поведен пошто је Србија и Југославија почела да стиче известан увид у право стање судства на Косову.

- Ноћу између 20. и 21. октобра 1989. обијена је и опљачкана српска црква у Бабином Мосту на самом Косову. Непознати пљачкаш (Шиптар) разбио је прозор и из храма однео неке ствари (решо, пешкире, чарапе, мараме, флаше зејтина и др. народне прилоге). Штета није тако велика, али је ово већ седми случај обијања српских цркава на Косову за последњих месец и по дана (Батусе, Битиња, Лапље Село, Прилужје, Племетина и Подујево).

- 22. октобра 1989. увече у девет сати у Урошевцу је јавно каменована српска кућа Десанке Никшић, у улици Вељка Влаховића. Два дечака Шиптара, комшије, најпре су безобзирно лупала моткама по зиду њене куће, а онда су почели гаћати кућу каменицама и ломити цреп. Зоран Никшић из каменоване српске куће каже: "Ово је десети пут у последњих 6 месеци да нам комшијска деца (Шиптари) каменују кућу. Приликом једног од тих каменовања, рањен је и мој петогодишњи син Александар. Њега је каменица ударила у слепоочницу, али, на срећу, прошао је без тежих последица. Починиоци су брзо откривени, али шта то вреди кад их кажњавају благим новчаним казнама. У последње време се нападачи више и не крију од нас. Углавном су то малолетна деца, од 10 до 14 година, наших првих комшија Хазира и Бејте. Већ 6 месеци живимо у страху, у напетој ситуацији, у сталном ишчекивању да ће нас неко брутално напасти". - Можемо слободно додати да Шиптарски агресори на српском Косову и Метохији то уствари и хоће: да Србе стално држе у страху и безперспективности, док се и последњи Србин не одсели и Косово постане "етнички чисто" албанско. "Ал' не рече Туре акобогда", каже стара српска народна песма са Косова.

- 25. октобра 1989. око подне у центру Урошевца, у дворишту стамбене зграде бр. 56 у улици М. Тита, без скоро икаквог повода и разлога претучен је српски ђак Миодраг Ђорђевић, ученик 6. разреда Основне школе, а повређен је каменицама и његов школски друг Иван Бошковић (11). Претукли су их и повредили малолетни Аднан Исљами (12) и његова мајка. Српска деца су се претходно играла лопте, као и раније, у дворишту те зграде, па је око лопте дошло до препирке и кошкања између малог Миодрага и комшије Аднана. Тада је са терасе зграде сишла Аднанова мајка и стала да туче Миодрага, а кад је се овај отео и побегао, Шиптарка и њен син стали су каменицама да гађају српску децу и каменом су погодили у чело ђака Ивана Бошковића, који је пао онесвешћен и обливен крвљу. Шиптарска мајка на то се није ни осврнула, а Иванова мајка Ружица и други Срби пренели су рањено дете одмах у Дом здравља у Урошевцу, а одатле у Приштинску болницу. - Ово је само један пример који показује не толико "однос снага" на Космету, него пре свега шиптарски менталитет, који и обичну дечју свађу око лопте претвара у крваву агресију. Чему ли то Шиптари уче своју децу и какву им то будућност спремају?!

- 25. октобра 1989. око пола три поподне пред Домом штампе у Приштини, један Шиптар који ради у "Електропривреди Косово", физички је напао једног Србина, радника "Аутотранспорта" из Приштине, без повода и разлога. Нисмо могли дознати имена нападача и нападнутог, али је напад био усред бела дана усред главног града Покрајине, на очи многих.

- 30. октобра 1989. око 15 сати у Урошевцу је Шиптар Незир Муслија, цивилни стражар на градилишту нове робне куће, тешко озледио каменицом српског дечака Марка Спасића (8), ученика 2. разреда основне школе. Дете се играло са децом на гомили земље, а стражар их је опоменуо да се удаље, па је онда повећом каменицом погодио у слепоочницу малог Марка. Повређени дечак пребачен је у болницу и ван је животне опасности, а шиптарски стражар није марио за дечји живот и здравље.

- 30. октобра 1989. увече око пола осам појавио се пожар у авлији Србина Ђока Маљевића у селу Дубница код Подујева. Пожар се најпре појавио на крову плевње, над шталом, и захватио је цео кров зграде, који је изгорео у дужини од 24 метра. Изгорело је и 24 кола суве детелине. Уз помоћ суседа спречен је даљи пожар, који би сигурно захватио и кућу Маљевића. - Иначе, у Подујеву и околини тих дана је било више подметнутих пожара: у дворишту Србина Павића Милачића у Спортској улици у Подујеву; затим истовремено на више места на терену између села Велика Река и Брадаш код Подујева.

Новембар

- Крајем октобра и почетком новембра 1989. а поводом почетка суђења Азему Власију, бившем шефу комуниста Косова, и групи других шиптарских властодржаца и коловођа антисрпске агресије на Космету, у неким местима по Косову, у Старом Тргу код Митровице у Приштини, Урошевцу, Подујеву и другде, опет су Шиптари изишли на бруталне демонстрације по улицама, лупајући пред собом ове: излоге радњи, аутомобиле, аутобусе, милицијска кола, и нарочито нападајући недужне Србе успут и по кућама. Око Подујева су сасвим полупали 3 аутобуса "Нишекспреса", а 4. новембра увече каменовали су аутобус "Крушевац-превоза" и том приликом повредили око 40 путника у аутобусу. У Голешкој улици у Приштини демонстранти су напали педесетогодишњу Српкињу док се мирно враћала кући с посла и она се једва спасла веће напасти. У селу Кобањи код Жура, код Призрена, група шиптарских ђака каменицама је засула свог наставника српског језика. У Основној школи "В. И. Лењин" у Приштини претукли су српску ученицу 5. разреда, а њени вршњаци ђаци Шиптари су јој истресли књиге из ђачке торе и запалили! 1. новембра увече група демонстраната у Приштини лупала је по вратима српске цркве Св. Николе и каменицама полупала прозоре на новој црквеној стамбеној згради, а из дворишта цркве нестало је 40 џакова цемента и скидан је цреп са оградног зида. 4. новембра Шиптари демонстранти у Урошевцу, њих око 50, враћајући се поподне кућама са демонстрација, каменовали су успут српке куће. Најпре су насрнули на Србе Вукашина и Милку Девић, али су ови брзо побегли и закључали се у своју кућу. Онда су сусрели Србина Владу Миловановића са сином, којег је водио из школе, и тачно пред његовом кућом тукли су га мотком по врату док је он телом штитио своје дете. Од удараца мотком човек је пао на земљу, па су га супруга и снаха унеле у кућу, а потом је, због повреда, пребачен у болницу у Скопље. Иначе, у Урошевцу је тих дана било и других напада на Србе, српске куће и радње. Заплашени Срби највећим делом су се забарикадирали у своје куће и станове. У Урошевцу, а и другим местима на Косову, примећено је тих дана и следеће: Шиптари демонстранти окупљали су се или разилазили управо у часу када су њихови мујезини са џамија почињали узвикивати исламску молитву, па се добијао утисак као да хоџе усмеравају демонстранте.

- 6. новембра 1989. у селу Дубочек код Пећи, у току ноћи, неки обесни Шиптар трактором је порушио око 10 метара дрвене ограде на авлији српске породице Цокић, док су по другим српским оградама тог села исте ноћи исписане претеће за Србе шиптарске пароле.

- 10. новембра 1989. на једној Покрајинској конференцији у Приштини, рекао је српски песник са Косова Радослав Златановић следеће карактеристичне речи, које представљају сажету хронику српских косовских патњи у последњим деценијама: "На Косову су нарочито страдали Срби и Црногорци, против којих су од ослобођења наовамо стратези константне сепаратистичке агресије предузели на хиљаде акција, метода и радњи, како би их протерали са вековних родних огњишта... С Косова је, усред слободне Европе, а у "самоуправној социјалистичкој" Југославији, протерано преко 250.000 Срба и Црногораца. На Косову и Метохији је створено већ око 800 "етнички чистих" албанских насеља. Опустошене су српске куће, посечени су њихови воћњаци и виногради, нестале без трага веселе песме и игре њихових синова и кћери, срушени су и преорани гробови њихових најмилијих. Сви су се они (Косовски Срби) нашли у бескрајној, тужној реци исељеника, и окретали су се ка завичају који им непријатељ одузима, и при том су гласно ридали. Али, Југославија је немо ћутала, нико није хтео да пружи реч утехе и руку пријатељства људима на које је ударила туга и несрећа... На напуштеним насељима и кућама Срба и Црногораца ницала су камена утврђења са високим зидовима (тј. обзидане куће - тврђаве Албанаца); подигнуто је на стотину нових џамија (често на срушеним српским црквама), више него у Либијској џамахирији! Албанска омладина широм Косова не бави се правим делатностима, не живи младалачки живот, већ су њихову енергију искористили организатори агресије и сепаратизма, гурнули их у опасну игру, у мржњу и прљави рат против Срба и Србије". ("Јединство", 11. 11. 1989).

- 7. новембра 1989. Србин Радоје Живковић, радник "Продукта" у Србици, поднео је Председништву Србије жалбу на дугогодишње неправде и насиља које су му чинили шиптарски тоталитаристи на Косову, ево већ пуне 22 године. Још 15. августа 1967. премештен је са места пословође на место обичног физичког радника, иако је имао школске квалификације. На радном месту су га 1. марта 1971. год. претукли четворица Шиптара и нанели му тежу телесну повреду. Тада и касније писао је на десетине представки и жалби органима власти у Покрајини и Републици, и све је било узалудно. Услед притисака на њега и његову фамилију, његова браћа Миладин и Никола напустили су Србицу и отишли са Косова. Пре тога, њима је власт одузела, без икаквог образложења, 5 хектара земље у селу Краљици код Србице. Нарочито је доживљавао малтретирања од агресивних Шиптара после 1981. године. Дана 23. марта 1986. Арбанаси су извршили оружани напад на његову кућу, а касније је од надлежних органа речено да су само "хтели да му краду живину"! И поред свега, он је ипак изјавио: "Све трпим и трпећу, али се нећу иселити са Косова".

- Целу прву половину месеца новембра 1989. сви српски ђаци у Подујеву, њих око 200, из страха за живот не иду у школу, јер их од шиптарских агресивних демонстраната нико од органа власти не обезбеђује, нити им гарантује мир и безбедност. Због овога су Срби из Подујева одржали протестни збор (14. 10. 1989), на којем су рекли да српским ђацима и свему српском живљу у Подујеву "сваког тренутка прети вулкан", тј. експлозија дивљања арбанашких маса. Властимир Лекић из Подујева рекао је на том скупу: "Никада се нећемо помирити са тим да на својој очевини живимо као туђинци!"

- Приштинско "Јединство" (од 28-30. новембра 1989) наводи речи које је о Косовском страдању Српског народа, приликом своје недавне посете Косову и Метохији, изрекао проигуман манастира Хиландара отац Никанор (који већ 63 године живи у Светој Гори): "Манастир Св. цара Уроша у Неродимљу, на жалост, препуштен је зубу времена. Манастир је без крова, није под заштитом државе и, што је најгоре, не води се као црква, него је у њему смештено шумско газдинство! ... У Призрену сам видео порушени српски манастир Св. Архангела и Синан-пашину џамију. На делу сам видео великодушност Срба из 1918. године. Када је раније срушена Душанова задужбина, ово камење тог храма однето је да би сазидала Синан-пашина џамија. После ослобођења требало је вратити камење одакле је и узето... Агресија албанских сепаратиста отераће и ово мало Срба што је овде остало. Али, протерати људе са њихових прадедовских огњишта јесте највеће зло пред Свевишњим. То зло су посејали и неговали они који су слободно дошли у нашу земљу и потом су роварили на овим просторима. Тешко замерам Албанцима због недела која чине њихови људи. Згражавам се над скрнављењем српских гробаља и светих места. Срби на Косову испијају горке чаше. Много пате, а њихове патње још нико неће да чује ни разуме".

Децембар

- Мајке, супруге и сестре српско-црногорске националности из Дечана упутиле су почетком децембра 1989. Отворено писмо мајкама, супругама и сестрама у Словенији, у коме се каже: "Уз оно што је написано последњих дана поводом забране одржавања митинга истине у Љубљани, морамо и ми као мајке; супруге и сестре у овом отвореном писму да поставимо неколико питања мајкама, супругама и сестрама из дежеле (Словеније). На то нас обавезују борба за живот, дуг према жртвама контрареволуционарних сепаратистичких терориста (Шиптара) и искривљена слика о Косову.

Обраћамо вам се као заточенице на својим огњиштима, изложене свакодневним страховањима за своје најближе и за себе. Нећемо да наводимо цитате, нити да своје речи ослањамо на ауторитете, већ вас подсећамо на језиву косовску стварност.

Питамо вас, другарице из дежеле, као мајке, супруге и сестре, па пред својом савешћу и јавношћу одговорите на следећа питања:

Прво, зашто се нисте обратиле Председништву СФРЈ, другим руководиоцима и савезним органима за чување људских права поводом наше дугогодишње изолације, управо због заточеништва и прогона Срба и Црногораца с Косова, о њиховим патњама, протеривању из завичаја итд.?

Српска мајка с Косова протестује у Скупштини у Београду

Друго, зашто против оних који траже аболицију за Азема Власија нисте дигле свој глас, и оних којима је аболиција преча од свакодневних уцена, претњи, пљачки, паљења имовине, па и потпаљивања девојчице, у по бела дана, на сред улице у Приштини?

Треће, како сте могле да као мајке, супруге и сестре оћутите злочине над српском децом, гнусна силовања девојчица, жена, па и старица на Косову и Метохији?

Четврто, шта сте учиниле за заштиту жена и девојака српских и црногорских, овде на Косову, када их је Фадиљ Хоџа изложио поругама? Није, ваљда, да и ви изналазите правдање за Хоџина недела попут Сергеја Крајгера и других појединаца?

Пето, зашто као мајке супруге и сестре, нисте изразиле саосећања и људски став поводом убиства младог Данила Милинчића, пред мајчиним очима на кућном прагу у Самодрежи код Вучитрна? Нисте ни реаговале на убиство домаћина куће Шарић у Ђаковици. Зашто бар вас није дирнуло ни то да се ни мртви не остављају на миру, већ им се руше гробови по Косову или преоравају кости, као код Дечана? Зар вас није гануло ископавање недавно сахрањеног детета?

И шесто, да ли се слажете са мишљењем Споменке Храбар поводом злочина у параћинској касарни и с многим другим предлозима, или јој само ћутањем одобравате ставове итд.?

Можда ћете рећи да нисте о свему овом обавештени. Могло би се чак и поверовати с обзиром на (не) информисање у вашој дежели. Но, ипак, сви знају да су читаву земаљску куглу обишле фотографије забринуте српске мајке из Прекала с дететом у наручју и пушком о рамену. Слично је са снимцима протестних окупљања хиљада утврђених и забринутих српских жена на Косову. Далеко су стигле вести о злоделима овде. Нису допрле једино до срца оних који се праве слепи код очију и више саосећају са зулумћарима, него са жртвама терора.

Можда на све ово гледате као на ствари "јужњака", или имате нека другачија објашњења? Ако размишљате као Милан Кучан и њему слични можда и ви у злоделима сепаратиста видите "борбу за одбрану авнојевске Југославије"? Ипак, чињенице су непобитне. Истина продире и мора победити, а у њеном светлу ће се видети свачији прави лик".

(Текст овог Отвореног писма објављен у "Вечерњим новостима" 9. децембра 1989).

- Српске монахиње манастира Свете Тројице код Мушутишта жале се, почетком децембра 1989. на нова насиља и зулуме суседних Арбанаса. Игуманија Иларија каже: "Имамо много невоља, али најтеже нам је што нас нападају Албанци из суседних села. Наочиглед нам секу шуме, краду летину. Убили су нам неколико свиња, бику су заболи иглу у стомак... Суворечка општина се маћехински односи према овом српском манастиру". - Иначе, саме сестре монахиње биле су више пута физички нападане од силеџија Арнаута, а све жалбе на разноврсна насиља, као и тражења заштите од органа власти - остају без одговора.

- 14. децембра 1989. у Ђураковцу код Истока силеџија Шиптар, Кујтим Хамза из села Добруне, без икаквог повода физички је напао Србина Миомира Савића (21) из села Прекале и нанео му телесне повреде по глави. Ово је само један од најновијих "ексцеса" шиптарских агресора, против Српског живља у општини Исток у Метохији, где је недавно поново констатовано да се "наставља исељавање Срба", јер је "свакодневица тежа од статистике" (у последње 3 године, по званичној статистици, из општине Исток иселило се под притиском 18 српских породица и 532 појединца, а само у последњих 9 месеци ове године иселиле су се под притиском 4 српске породице и 50 појединаца).

- 15. децембра 1989. ујутру рано двојица обесних Шиптара, Наим Раима Љатифи (24), радник "Електропривреде Косово", и Хаљиљ Мустафа (26) из Приштине, лажно су се представљали као инспектори СУП-а и као такви су, у улици Рамиз Садику у Приштини, близу Студентске мензе, без повода и разлога злостављали и претукли Србе студенте Ивана Радовановића (24) са Техничког и Миладина Дабетића са Правног факултета. Они су најпре легитимисали ове студенте, а онда су их претукли, наневши им телесне повреде. Миладину Дабетићу су ножем нанели посекотине иза оба ува.

- 15. децембра 1989. увече око 6 сати, у приштинском насељу. "Акташ ", у Дубровачкој улици, нападнут је и претучен Србин Бранислав Шемић, радник "Електропривреде Косово" у Приштини. Док се враћао кући напали су га три засад непозната Шиптара, који су му најпре псовали српску шубару, коју је имао на глави, а затим и српску мајку. Већи линч над овим недужним човеком опречила је група пролазника Арбанаса. Шемић је затим пожурио кући и само што је узео да телефонира милицији да је нападнут, на његовим улазним вратима одјекнуо је прасак бачене каменице. Када је потом изишао напоље, приметио је да су му откинута и однета метална врата на улазу у двориште. Како му је од шиптарског линча повређено лево око, Шемић је задржан на лечењу у очној клиници у Приштини.

- Половином децембра 1989. у селима Дреновачке Шуме и Прилеп код Дечана, Срби који још ту живе и они који су се под арнаутским притиском иселили, овластили су старешину манастира Дечана, оца Јустина Тасића, да нађе купца и у њихово име прода шуму на њиховом заједничком гробљу у селу Дреновцу, да би тим новцем онда купили жичану ограду и оградили своје гробље, које им Арбанаси Имер и Идриз Љокај узурпирају и преоравају. Када је нађени купац дошао да сече шуму, дошао је и Идриз Љокај и спречио га. А ево о чему је реч. Током 1973-1974. год. Шиптари браћа Имер и Идриз Љокај из села Прилепа код Дечана противзаконито су узурпирали српско сеоско гробље и обрађивали га као своју њиву, иако се тачно зна да су ту сахрањени покојници српских породица Самарџић, Рогановић и Радовић. Кад су Срби из Дреновца ове Шиптаре окупаторе тужили суду, Окружни суд у Пећи нашао је да су криви, мада су Шиптари на суду лагали да на преораном гробљу "није било гробова", иако је у то време било видљиво преко 10 хумки. Срби су на суду доказали да је на њиховом гробљу у Дреновачким Шумама до 1941. год. било више од 30 хумки, о чему постоје и писани докази у књигама Дечанске парохије. Тада је Окружни суд у Пећи Шиптаре узурпаторе осудио на по годину дана затвора, али на њихову жалбу, Врховни суд Косова је укинуо ову пресуду. Тада су, охрабрени тиме, Арбанаси отимачи поново преорали ово православно гробље и на њему посејали детелину "луцерку" и овас, што је била нова горчина за ионако огорчене и оштећене Србе. Опет су Срби тужили Локаје суду у Пећи, али је осуђујућу пресуду Пећког суда опет поништио приштински Врховни суд, мада су оштећени Срби поново доказивали да је све до недавно било сахрањивање на том гробљу које се као православно гробље води и у катастарским књигама Геодетске праве Општине Дечани (и то од 1963. год. до данас). Иначе, ових истих дана (половином децембра 1989), шиптарски вандали су оштетили у православном српском гробљу у самим Дечанима гробницу породице Зоговић.

- Током децембра 1989. у Урошевцу, у Транспортном предузећу "Фертранс", радници Арбанаси на све начине пакосте српским радницима. Конкретно, све што Срби радници напишу ћирилицом, Шиптари им одмах у свим документима и списима то прецртају и чак им отворено прете да ће их истерати са посла ако и даље не буду писали "албанским писмом"! Све жалбе Срба радника надлежним органима у предузећу и граду само је - узалудно потрошено време. Срби су летос о томе упутили и писмену петицију органима Општине, Покрајине и Републике, али одговора никаквог није било ниодакле Срби радници још тврде, да и сад директор Ибрахим Маљоку, све Шиптаре који се враћају са издржаних затворских казни, одмах награђује унапређењем на боље радно место. ("Јединство", 21. 12. 1989)

- Срби у Средачкој жупи код Призрена, на свом скупу у Средској, 19. 12. 1989. жале се на тешко стање у тој жупи, која је као неко пасторче Призренске општине. У селима и по засеоцима овог пасивног краја остало је врло мало Срба, а оно нешто бројнијих муслимана (поисламљених Срба) арбанашки агресори насилно албанизују, нарочито од пописа становништва 1971. године. Срби из Горњег села ове жупе жале се на Арбанаса Тахира Бећирија, чија им породица чини многа насиља и пољске штете и чак физички насрће на Србе На све жалбе властима да се ова силеџијска шиптарска породица обузда, ништа није учињено. Деци у школама ове жупе, чији је матерњи језик српски, шиптарски учитељи, послани из Приштине, намећу као обавезан албански језик, у чему предњачи учитељ Абаз Сејдулаху, Шиптар, у селу Горње Мушниково.

- 19. и 20. и 21. децембра 1989. опет су у Приштини и Подујеву дивљали Шиптари по улицама и путевима и у Студентском дому. У Подујеву су групе млађих Арбанаса, сви маскирани, лупали излоге, нападали аутобусе и аутомобиле и милицију каменицама. Напали су Србина Милована Шћепановића у селу Дубници, код Подујева, а код бензинске пумпе у Подујеву, потпуно су демолирали каменицама ауто новинара "Јединства" Божидара Шмигића, при чему је и сам он задобио лакше телесне повреде. Такође је каменован аутобус "Ниш експреса", у којем је повређено неколико путника, и још је каменован један аутомобил из Крушевца. Најгоре је прошао Србин камионџија Милован Шукић из Параћина, коме су каменовали камион а њега насилно извукли из кабине и претукли летвама и шипкама, тако да су му поломили вилицу и на више места повредили главу. - У Студентском пак центру у Приштини агресивни студенти Шиптари приредили су прави хаос. Најпре су увече почели хорски ови да звижде, а онда су сви упали по заштитном лиму на прозорима студентских соба и да као дивљаци урлају вичући: "Косово република - милом или силом, силом, силом" Српски станари у оближњем насељу "Улпијана", а нарочито дечица, били су престрашени и провели су бесану ноћ у страху од најгорега

- 21. децембра 1989. у Урошевцу Шиптар Ибуш Битићи, радник фабрике "Минекс" у Урошевцу, кажњен је са 5 месеци затвора зато што је у више наврата у фабрици вређао Србе раднике псујући им српску мајку и отворено претећи им.

- 21. 12. 1989. у селу Слатини код Вучитрна Арбанас Рагип Бећири (60) и његов син Меџит (37) физички напали шесдесетогодишњег Србина Слободана Савића из истог села Ови су Шиптари и иначе већ годинама чинили и чине разна насиља и пољске штете Србима у том селу. Сада су за овај напад кажњени од судије за прекршаје са по месец дана затвора, али Срби из села Слатине нису задовољни тиме и на свом скупу су тражили да се ова шиптарска породица исели из Слатине, јер се ту тек пре неку годину доселила из села Трстене код Митровице и отада стално кињи Србе суседе. Велибор Апостоловић је том приликом рекао на скупу, да су му ти насилници из породице Бећири недавно хтели да убију сина на вучитрнској пијаци, а покушали су и да му силују ћерку.

- 31. децембра 1989. поподне у Ђаковици, у улици Димитрија Туцовића, Србина Борисава Вулића, док је мирно стајао на балкону свога стана, тројица непознатих Шиптара су изненада псовали и претили му као Србину, без икаквог разлога и повода са његове стране. Човек је на тераси остао забезекнут и запрепашћен, а онда је у тупом страху од горе несреће провео новогодишњу ноћ у своме стану. Њему Нова година није обећавала боље сутра.

Година 1990.

Јануар

- Негде почетком јануара (око 7-8. датума) 1990. године Србину Јовану Живићу у селу Самодрежи на Косову шиптарски зулумћари су уништили цео млад воћњак (почупали су из корена све младе саднице). Огорчени човек рекао је следеће: "То су могли да ми ураде само албански националисти и сепаратисти, јер они желе да присиле на исељавање и преосталих 6 српских породица из нашег села, славне Самодреже, у којој је српски кнез Лазар причестио своју војску пред Косовски бој".

- Почетком јануара 1990. Србину Спаси Миленковићу из села Гатње код Урошевца опет је посечен шумски забран. Његова одгајена шума, у површини 2,6 хектара, већ је трећи пут сечена од новембра прошле године до сада од арнаутских шумокрадица. "Посечено ми је, вели Миленковић, око 100 стабала првокласне грађе, техничког дрвета. Милиција је долазила у два наврата и снимала терен, али ништа није постигнуто. Починиоци још нису пронађени, ни они ранији ни ови сада, а према мом досадашњем искуству, неће их ни пронаћи. Мој се забран, очигледно, намерно уништава". ("Јединство", 11. 1. 1990).

- Половином јануара 1990. у шуми Орбина Витомира Печевића, у селу Дреновцу код Дечана, Шиптари шумокрадице направили су велику штету: посечено је и однето више од 100 церових стабала. Ово није први пут да се фамилији Печевић, има их три куће, наносе сличне штете у шуми и на пољима, од суседа Арбанаса.

- Боравећи у јануару месецу у Призрену, дознао сам, у Заводу за заштиту културних споменика за Призрен и околину, да је тек недавно откривено следеће лукаво злодело шиптарских агресора и окупатора на пољу културног геноцида спровођеног над Српским народом. Наиме, на територији Призренског завода за заштиту споменика културе, мада није било случајева да је нека српска црква "џамијама", тј. уписивана у катастар као "џамија", како је то било у многим другим местима и општинама по Космету, овде је међутим била такође уписана једна друга подвала Србима, јер су српске православне цркве уписиване у катастар као "приватно земљиште". Исто тако је нађено да у истом Заводу у Призрену имају поседовне листове за српске цркве који нису потписани, што практично значи да су неважећи и да лако могу бити оспорени. Остављамо по страни питање колико се у Призрену и околини, а и на читавом Косову и Метохији, стварно поклања пажња очувању и заштити српских споменика културе, а то су пре свега српске цркве и манастири. За пример је довољно навести само цркву Св. Николе, задужбину Србина Николе Тутића из 1332. године, која се налази у самом центру старог Призрена, а притиснута је и придављена са две стране од шиптарских кућа и радњи. Ова црква је, заиста, видљиви симбол притешњености Српског народа и његових светиња на овим просторима од арнаутско-комунистичке тираније и агресије.

- 25. јануара 1990. у селу Крушевац код Пећи српско-црногорској породици Чедомира Станковића Шиптари су подметнули пожар у авлији и изгорело је више стогова сена и сламе. Био је то трећи по реду подметнути пожар овој српској кући за последњих пар година, а прошле године, 4. фебруара, пуцали су на Чедомира двојица Шиптара, Енвер и Рамадан Бериша из села Челопека. И уместо да буду кажњени, њима је издат пасош те су несметано отишли у Швајцарску. Иначе, у овом селу је раније било преко 120 српских кућа, а сада је остало свега 14 између 200 арбанашких. Зато агресори Арнаути настоје да и пожарима протерају преостали српски живаљ из овога села плодне Метохије.

Црква Св. Николе у Призрену из 1332. године.

- Од како је прекинут XIV ванредни конгрес комуниста Југославије (23. 1. 1990. увече), чиме је практично дошло до распада Компартије, већ 24. јануара 1990. ујутру и следећих дана на Косову су поново избиле агресивне шиптарске демонстрације у Приштини, Урошевцу, Призрену, Митровици, Подујеву.

Шиптари, који су се колико до јуче слепо држали компартије и њеног тоталитаризма, и као свог највећег покровитеља Броза Тита, Хоџе и Шувара, одједном су искористили распад комунистичке монолитности за своје сепаратистичке циљеве (отцепљење Косова од Србије и Југославије), у чему су сада нашли потпуно сагласне и комунисте Словеније и Хрватске. Шиптарске демонстрације одмах су постале демонострације, а позивање у паролама на "демократију" претворило се убрзо у "хорор демократију" или у демонократију. Следећи записи ове црне хронике, коју сам делимично водио и на самом Косову тих дана, довољно сведоче о томе.

Срушено и оскрнављено од Шиптара српско гробље у Србици.

Крај јануара - фебруар 1990: Дани црно-црвене окупације на Косову

(Јеремија 51,35.60).

На Косову је око Светог Саве и наредних дана био прави рат. Продужетак Косовског боја? Не, него много гори, подмуклији и неправеднији. Било је то време нове црвено црне фашистичке окупације. Јер Срби на Косову и Метохији, иако су већ 50 година под туђинском окупацијом и агресијом, ових дана, од Св. Саве наовамо, налазе се под правом окупацијом каква је била нацифашистичка под "Великом Албанијом". Ово што Шиптари чине Србима на нашим вековним огњиштима, у земаљској Косовској домовини из које су пореклом сви Срби, јесте окупациона агресија црвено црног терора, која само камелеонски мења боју, а остаје иста ћуд, намера и циљ - прогон Срба са Косова и стварање "Велике Албаније" на тлу Србије.

Шиптарске вође на Космету прогонили су Србе 4 године као окупатори-фашисти (1941-1944), а затим су прешли у комунисте и 45 година (1945-1990) настављају прогон Срба под марксистичко-лењинистичким и енверовско-титоистичким заставама. Сада ти исти, под истим вођом Фадиљ Хоџом и њему сличним титоистима, јер и онда и сада носе Титове слике и у њега се заклињу, "окренуше ћурак наопако", те истим средствима насиља и геноцида, уз пароле о "демокрацији", опет злостављају и прогоне Српски народ, његову децу и светиње, угрожавају наше укупно физичко и духовно биће укорењено у Косову и Метохији. О томе сведочи и следеће.

Група од 500 Срба, окупљених у збегу у Гораждевцу код Пећи (дана 19. 2. 1990), овим речима описују ову нову фашистичку окупацију муслиманских Шиптара над светосавским Србима" "Све што се последњих дана дешава овде (у Гораждевцу и на Космету) подсећа на окупацију. Међутим, између садашње ситуације и четворогодишње окупације за време II светског рата постоји разлика Тада су нам бар мртви били поштеђени. На жалост, данас нису, јер су албански вандали на најдрскији и најпримитивнији начин насрнули на гробове наших предака Данас на Косову и Метохији ни мртви немају мира, а живи морају да изаберу или ропску послушност и да трпе све што их снађе, или да сами устану против насиља".

Шта Шиптарима на Косову и Метохији недостаје, осим стварања и друге своје државе, поред постојеће Албаније, али сада на светој Косовској земљи Србиновој? Тај њихов циљ објашњава и сав овај задњих дана испољени агресивни, рушилачки бес на све што је српско, изворно косовско и метохијско. Такво је одувек било њихово понашање, освајачко и окупаторско (Зато је неко правилно приметио да је њихов троструки циљ на Косову одавно био Што више земље, што више деце, и што више оружја").

Тим поводом је приметио српски песник Матија Бећковић да ми Срби и Србија "Албанцима немамо шта дати што им нисмо дали и што већ немају. Уосталом, они ништа и не траже - осим државе. То је једино што им на Косову недостаје. Али држава постоји, и они који је не признају своју могу добити само ратом, а пошто су слабији онда ни тако. 'Обесправљена' албанска та права тражи 'привилеговани' народ (тј. народност у Србији не тражити право гласа, ни право да се школује на свом језику, ни да свој језик зову именом свога народа, ни да оснивају своја национална, културна удружења. Срби) који их 'угњетава', у оним републикама које сада Албанце подржавају". ("НИН", 17. 2. 1990).

Сетимо се и песме овог истог српског песника, насловљене Косово Поље:

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве...
Узимају ми оно
Што никоме нисам узео..
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.
Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зашто јуришају на мене удружени
Кивни што сам их препознао.

Насупрот оваквом ставу и сведочењу српског нарада кроз уста песника, навешћемо изјаву једног од шиптарских идејних вођа у овом окупационом прогону Срба са Косова и Метохије. Реч је о албанском интелектуалцу Шкељзену Малићију, који са књижевником Ибрахимом Руговом (оним истим који је из Удружења књижевника Косова одавно протерао све писце Србе и тако га учинио "етнички чистим") предводи "демократску алтернативу" и путује по Хрватској и Словенији и даље на Запад пропагирајући великоалбанску "демокрацију" на Косову, а при том ни речи не казује о лењинистичко-стаљинистичкој тиранији у његовој матичној земљи Албанији, нити о томе шта његови сународници чине Српском живљу по Косову. На конференцији за штампу у Бечу (а и где би другде црвено црна Албанија нашла подршку него у престоници негдашње црно-жуте монархије ко ја је у I светском рату радила исто што и нацифашизам у II рату и што титовско-хоџински бољшевизам на Космету ради до данас), овај шиптарски "демократа" изјавио је (13. 2. 1990) да албански захтев "Косово република" (тј. самостална, друга албанска држава на Српској земљи, која ће се затим припојити "Великој Алба