Sveta loza Brankovića

CIP – Katalogizacija u publikaciji
Biblioteka Matice srpske, Novi Sad
929.52 Branković
FAJFRIć, Željko
Brankovići / Željko Fajfrić. – Šid : Grafosrem,
1999 (Šid : Grafosrem). – 144, Š3ą str. ; 22 cm
Tiraž 1000.
a) Branković (porodica)

Sadržaj

Rodoslov Brankovića

1. Vuk Branković
2. Sukob Brankovića i Lazarevića
3. Despot Đurađ Branković
4. Gradnja Smedereva
5. Janjoš Hunjadi
6. Pad Smedereva
7. Oslepljenje Grgura i Stefana
8. Obnavljanje Despotovine
9. Sukobi sa Hunjadijem
10. Pad Novog Brda
11. Hunjadi brani Beograd
12. Odnosi u porodici
13. Despot Lazar Branković
14. Despot Vuk Grgurević
15. Poslednje despotove godine
16. Despot Đorđe Branković
17. Nakon smrti kralja Matije Korovina
18. Despot Jovan Branković
19. (Sveti) Maksim i (majka) Angelina

Rodoslov Brankovića

Poreklo porodice Branković nije baš najjasnije, a kao njeni najstariji članovi spominju se vojvoda Mladen (od kojeg potiču Brankovići) i brat mu župan Nikola. Ko je njihov otac još uvek se ne zna, a po svoj prilici tako će i ostati. U svakom slučaju radi se o veoma staroj i uglednoj porodici koja je još od kralja Milutina izgleda bila prisutna na srpskom dvoru gde je zauzimala vidno mesto, ali nikada nije spadala u one najjače i najuticajnije. Njihova baština nije bila velika i sastojala se iz Drenice na Kosovu pa se može na osnovu toga sa sigurnošću reći da njihov ugled nije išao zbog veličine ili bogatstva poseda koje su držali već isključivo iz dvorskih službi koje su dobijali. Pripadali su pograničnoj vlasteli kojima je osnovno zanimanje bio rat, a jedini uslov napretka neprekidna osvajanja ka jugu. Pravi njihov uspon izgleda ide od vremena vladavine kralja Stefana Dečanskog (1321-1331.) jer se tada u 1323. godini vojvoda Mladen spominje kao gospodar Trebinja i Dračevice koje je dobio od kralja na upravu, dok mu brat Nikola u godini 1329. ima naziv župana i izgleda da kao kraljev službenik deluje u severnoj Albaniji. Po svemu sudeći ove titule su bile nagrada koju su dobili od kralja Dečanskog zbog verovatnih zasluga tokom njegovih borbi za presto sa polubratom Konstantinom. Kakva su bila njihova kasnije delovanja, ne zna se, ali su se verovatno i dalje kretali u kraljevoj blizini. Neposredno nakon 1326. godine (kada se poslednji put spominje u jednoj povelji) vojvoda Mladen je i umro, a nasledio ga je sin Branko od kojeg porodica Branković i dobija svoje ime Brankovića. Osim Branka vojvoda Mladen je ostavio iza sebe i ćerku po imenu Ratoslavu (Ratislavu). Da je porodica uživala veliki ugled, mada nije bila među najmoćnijima u Srbiji, vidi se iz toga što je vojvoda Mladen ćerku Ratoslavu udao u moćnu kuću Vojnovića i to za župana Altomana. Iz ovoga braka rodiće se kasniji župan Nikola Altomanović.

Od svoga oca, vojvode Mladena, sin Branko je nasledio upravu Trebinjem, ali i njegovo mesto poverljivog čoveka kod kralja Dečanskog. U kasnijem sukobu između kralja Dečanskog i sina mu Dušana po svemu sudeći Branko je bio na strani sina (Dušana) jer ga, nakon uspešno okončane borbe za krunu, kralj Dušan nagrađuje namesništvom Ohrida, ali moguće i visokom titulom sevastokratora (?).

Baš titula sevastokratora može da izazove najmanje dva pitanja. Najpre pitanje koji je car nagradio Branka titulom sevastokratora: car Dušan ili car Uroš? I ovo će pitanje po svoj prilici još dugo ostati bez zadovoljavajućeg odgovora, budući da se on (Branko) kao sevastokrator spominje po prvi put u jednoj povelji iz 1365. godine. No to je za našu priču ipak manje važno pa se na tome ne zadržavamo.

Mnogo je interesantnije pitanje da li se možda Branko nalazio u kakvim rodbinskim vezama sa Nemanjićima o čemu bi mogla da posvedoči titula sevastokratora koju su Nemanjići davali svojim srodnicima. Tako je Orbin za Vukovog sina (Brankovog unuka) Đurđa navodio da je "potomak carske loze", što samo potvrđuje da su carska porodica i Brankovići bili na neki način porodično povezani. Ako ova veza postoji onda je ona verovatno preko neke princeze iz kuće Nemanjića koja se udala za nekoga iz porodice Brankovića. Kasnije povezivanje Brankovića sa Nemanjićima i to preko kneginje Milice i njene ćerke Mare (koja je bila udata za Vuka Brankovića) je već sasvim razumljivo. "Sin velikog župana Nemanje Vukan, brat prvovenčanog kralja Stefana; ovaj Vukan, veliki knez, rodi sina Dmitra župana, u monaštvu narečeni David, koji sazda crkvu svetog bogojavljenja pored Lima u mestu Brodarevu. Ovaj pak rodi sinove i kćeri; prvi sin njegov veliki knez Vratko. Vratko rodi Vratislava. I Vratislav rodi sinove i kćeri; prva njihova kći kneginja Milica u inočkom liku narečena Evgenija monahinja. Ova rodi sinove i kćeri. Prvi sin njen Stefan. I bi Stefan veliki knez, despot Srbljem i obema stranama Podunavlja gospodin. I prva kći njena Mara, sestra velikog Stefana. Ova rodi tri sina. Sin njen prvi despot Đurađ".

Verovatno da je svrha ovoga rodoslova bila u tome da se pokaže kako je despot Đurađ Branković (sin Vukov) zapravo u srodstvu sa "svetorodnim" Nemanjićima te da i to na neki način opravdava njegovu vladavinu Srbijom. U tom pogledu nema nikakve sumnje da su Brankovići zaista u vezi sa Nemanjićima, ali pitanje je da li ta veza postoji još i od ranije.

Ne zna se za koga je sevastokrator Branko bio oženjen (možda za neku Nemanjićku princezu?), ali se zna da je imao tri sina i jednu ćerku. Najstariji sin se zvao Nikola Radonja i od 1350. godine bio je oženjen sa rođenom sestrom moćnih Mrnjavčevića, Uglješe i Vukašina, koja se zvala Jelena. Sa njom je imao i dve ćerke, ali doživljava tragediju pošto mu žena i obe ćerke naglo umiru. Razočaran on se tokom 1364. godine zamonašio i smestio u Hilandaru pod imenom monah Roman. Kasnije (1376.) je uzeo stroži monaški zavet i postao velikoshimnik Gerasim. Za vreme svoga boravka u Hilandaru uspeo je Radonja da za svoj manastir pribavi mnoga imanja i stoga je često putovao. Tokom svoga dugog života održavao je prisne odnose sa carem Urošem, svojim bratom Vukom, knezom Lazarom, a na kraju i despotom Stefanom Lazarevićem. Verovatno njegov najveći uspeh je bio u dobijanju manastira Sv. Pavla (1380.) koji je u to doba bio potpuno zapušten. Privučen legendom da se u tome manastiru nekada podvizavao Pavle Ksiropotamski, čovek koji je prvi propovedao hrišćanstvo među Srbima, Radonja se potrudio da ga obnovi. Manastir je utvrđen, sagrađene su ćelije i hram, a podignuti su i vinogradi u okolini. Dugo nakon toga ovaj manastir su Brankovići smatrali svojim porodičnim. Tu, u manastiru Sv. Pavla, Radonja (Gerasim) je i umro 3. decembra 1399. godine.

Drugi sevastokratorov sin se zvao Grgur, a treći i najmlađi sin bio je Vuk (rođen pre 1345.). Osim ova tri sina sevastokrator je ostavio i ćerku Teodoru (Vojislavu) koja se udala za Đorđu Topiju koji je gospodario Dračem.

U svakom slučaju ova porodica se po malo čemu mogla razlikovati od mnogih drugih sličnih vlasteoskih porodica koje su se kretale na dvoru i oko njega. Po svojoj snazi bila je manje više beznačajna mada njeno samo poreklo jeste staro i što je još važnije veoma poštovano (tim više ako su bili u vezi sa Nemanjićima). Moguće je da bi se istorija Brankovića i zaboravila te da bi oni potonuli u anonimnost da nije došlo do ulaska najmlađeg sina sevastokratora Branka, koji se zvao Vuk, u porodicu sve moćnijeg i agilnijeg kneza Lazara Hrebeljanovića. Naime, negde oko 1371. godine Vuk se ženi sa kneževom ćerkom koja se zvala Mara. Knez Lazar je veoma pažljivo odabrao muža za svoju ćerku, jer iako je Vuk bio prilično siromašan videlo se da se radi o čoveku koji vredi i koji će biti u stanju da svoju malu porodičnu baštinu uveća. "Mara je bila udata za raškoga vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog čoveka i veoma poslušnog prema svom tastu Lazaru,..." (Mavro Orbin).

1. Vuk Branković

Odmah nakon smrti cara Dušana (1355.) dolazi do komešanja u ogromnom Srpskom carstvu tako da su se upravnici novoosvojenih Grčkih oblasti (carev polubrat Simeon, Teodor Asen) veoma brzo otcepili od carstva i počeli sasvim nezavisno da vladaju. To je otišlo čak toliko daleko da je Simeon, polubrat cara Dušana, istakao svoju kandidaturu za carsku krunu, čime je pokušao da istisne carevog sina Uroša. Međutim, ostaci države, a posebno stare srpske zemlje, su na saboru u Skoplju (1357.) pružili podršku caru Urošu. Time su i Simeonove aspiracije na carsku krunu odmah propale. Kasniji događaji su pokazali da car Uroš nije umeo da zadrži ostatak onih zemalja koje su mu bile verne tako da su moćni velikaši postepeno počeli da otkazuju poslušnost i da se sve više osamostaljuju u odnosu na centralnu vlast (prvenstveno cara). To je onaj proces koji se nazvao formiranje samostalnih oblasti odnosno pojava oblasnih gospodara. U svakom pogledu tu je najviše prednjačio knez Vojislav Vojnović, ali ni drugi tu nisu mnogo zaostajali. Nakon nagle smrti knez Vojislava, u prvi plan odjednom izbija moćna porodica Mrnjavčevića (Vukašin i Uglješa). Jačanje Vukašina Mrnjavčevića je za veoma kratko vreme uzelo tolikog maha da ga je car Uroš na kraju krunisao za kralja (1365.) čime je on (Vukašin) postao carev savladar. Nekako od tog doba, verovatno pod naletom osnaženih Mrnjavčevića, Brankovići su morali da se povuku od Ohrida ka kosovskoj Drenici. Po svemu sudeći sevastokrator Branko je bio već mrtav, a njegovi sinovi Grgur i Vuk (Radonja je već bio u Hilandaru), nemajući snage da se suprotstave morali su da odstupe.

Do toga vremena i Lazar Hrebeljanović (budući Vukov tast) je boravio na dvoru cara Uroša sa beznačajnom dvorskom titulom, ali od vremena Vukašinovog krunisanja on odlazi sa dvora, i poput ostalih počinje da formira svoju oblast (od tada nosi i titulu kneza). U to vreme on oko sebe okuplja sve veći broj vlastele i počinje da stvara svoj krug poverljivih i pouzdanih ljudi. To je vreme kada je sigurno došao i u bliže kontakte sa Brankovićima, a posebno Vukom kojeg je mogao i da bliže upozna. Utisak je sigurno bio povoljan jer negde oko 1371. godine Vuk se ženi kneževom ćerkom Milicom, što njihov dotadanji politički i vojni savez pretvara u mnogo pouzdaniji političko porodični savez. Nikada njihova saradnja nije bila pomućena bilo čime i oni su "u jedinstvu i ljubavi pobeđivali su neprijatelje svoje" (Georgije Amartol). No, još uvek oni su suviše slabi i strepe od Mrnjavčevića, a moguće je da su tada imali i nekih vojnih sukoba sa njima. U svakom slučaju jedan nenadan i tragičan događaj odjednom im skida opasnost od Mrnjavčevića i otvara im naglo mogućnost za daljenje jačanje. To je bila katastrofa srpske vojske na Marici (1371.) koju su vodili Vukašin i Uglješa. Ova moćna armija biva od Turaka tako strašno potučena da su do kraja oba Mrnjavčevića poginula. Katastrofa je bila tolika da se ni njihova tela nisu kasnije mogla pronaći. "Kad se Bog razgnevi na hrišćane zapadnih strana, i podiže despot Uglješa sve srpske i grčke vojnike, i brata svoga Vukašina kralja, i mnoge druge velmože, oko šezdeset hiljada izabrane vojske, i pođoše u Maćedoniju na izgnanje Turaka, ne prosudivši da niko nije mogućan nasuprot stati božjemu gnevu. Njih, dakle, ne izgnaše, nego sami od njih biše ubijeni, i onde njihove kosti padoše, i ostaše nepogrebene, i veliko mnoštvo od njih umre od oštra mača, neki biše odvedeni u ropstvo, a neki od njih, izbegavši, i dođoše" (Zapisi Isaije monaha).

Nestanak Mrnjavčevića je iskorišten za širenje teritorija i dalje jačanje kneza Lazara i Vuka Brankovića. "Jer im je knez Lazar uzeo Prištinu i Novo Brdo, kao i mnoga druga obližnja mesta" (Mavro Orbin). No i ovo jačanje bilo je tek ograničeno jer tada se isprečio u to vreme najmoćniji srpski velikaš, župan Nikola Altomanović. Sa Vukom Brankovićem župan Nikola je bio u bliskoj rođačkoj vezi jer je županova mati Ratoslava bila rođena sestra Vukovom ocu (sevastokratoru Branku), odnosno bila je Vukova tetka. No, ti rođački odnosi nisu pomogli da se njihovi međusobni odnosi izglade pa je tokom 1373. godine udružena vojska kneza Lazara, Vuka Brankovića, potpomognuta četama koje je poslao bosanski ban Tvrtko i ugarski kralj Ludvig, napala na župana i veoma brzo ga savladala. "I tako pakosni Nikola bi zarobljen sa svom svojom imovinom" (Mavro Orbin). Najveći deo ogromne teritorije koju je kontrolisao župan, saveznici (izuzev kralja Ludviga koji nije dobio ništa) podele između sebe. Time je Vuk Branković u vlast dobio najveći deo Kosova, što je kasnije još više uvećao time kada je od Balšića preoteo Prizren i okolinu. Sada je Vuk kontrolisao upravo srž onih srpskih zemalja koje su bile u okviru Nemanjića, praktično središnji deo nekadašnje srpske države. Bile su to bogate oblasti sa mnoštvom zadužbina i drugih kulturnih spomenika.

Nakon svega ovoga apsolutno najmoćniji vladar u Srbiji je bio knez Lazar, a što je potvrđeno nešto kasnije kada je uz Vukovu pomoć knez preuzeo i oblasti Radiča Brankovića (Braničevo). Moguće je da bi daljnje jačanje kneževo do kraja završilo i njegovim krunisanjem za srpskoga vladara (mada je on to u svojoj suštini bio) da se iznenada nije pojavila turska opasnost.

Pojava Turaka za kneza nije bilo nikakvo iznenađenje jer je on još od ranije sa njima imao sukoba. Najpre su njegova vlastela Crep i Vitomir kod Paraćina zaustavila jedan pljačkaški turski odred, a sam knez je predvodio vojsku kada su Turci suzbijeni kod Toplica (1386.). Da Turci neće odustati videlo se 1388. godine kada je Vlatko Vuković, vojvoda kralja Tvrtka, kod Bileća razbio jednu jaču tursku formaciju. No, ovo su tek bila proigravanja za ono što je nailazilo. U leto 1389. godine jedna velika turska vojska vođena lično sultanom Muratom i sa njegova dva sina Bajazitom i Jakubom krenula je na Srbiju. Prve na udaru nalazile su se zemlje Vuka Brankovića na Kosovu i on odmah od kneza zatraži pomoć. U to vreme Vuk je držao zaista veliku oblast pod kontrolom i ona je obuhvatala Kosovo i Metohiju, deo Polimlja i Sandžaka, i Skoplje na jugoistoku. Ne oklevajući mnogo knez sakupi jednu dosta moćnu armiju potpomognutu odredom bosanskog kralja Tvrtka kojeg je predvodio vojvoda Vlatko Vuković. Na žalost izostala je pomoć Marka Mrnjavčevića i braće Dragaša koji su u to doba bili Turski vazali i moguće je (ne i sigurno) čak da su se oni nalazili u turskoj vojsci (neki Dragaševi odredi sigurno). Drugi zet kneza Lazara, Đurađ Stracimirović, nije pomogao tasta, ali po svemu sudeći ni Turke već je posmatrao sa strane šta se zbiva.

Do sudara dveju armija došlo je na Kosovu na dan 15. juna 1389. godine. "I kada je došlo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo događalo. I toliko se krvi izlilo da se kroz izlivenu krv poznavao i trag konjski, i bi mnogo mrtvih bez broja, i bi tu i Amir, car Persijski, ubijen. A zatim i ovaj divni muž, sveti knez Lazar" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Tu na Kosovu poginuli su knez Lazar i cvet srpskog plemstva, ali ni Turci nisu dobro prošli. Ubijen je turski sultan od nepoznatog srpskoga ratnika za kojeg predanje kaže da je Miloš Obilić. "A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca. A tu i sam pade od njih" (Konstantin Filozof). Sultanova smrt je dovela i do sukoba njegovih sinova Jakuba (starijeg sina) koji je bio prestolonaslednik i Bajazita. U suštini radilo se borbi oko vlasti koju je spretni Bajazit vešto iskoristio tako što je uspeo Jakuba da likvidira prije no što je ovaj uopšte saznao za sultanovu smrt. Sam rezultat bitke toga dana je ostao nejasan jer su obe armije doživele takav masakr da niko nakon kreševa nije znao ko je stvarni pobednik. Turci su se, nešto zbog velikih gubitaka, nešto zbog toga što je Bajazit morao da žuri u Jedrene ne bi li učvrstio vlast, odmah povukli. Ono što je kasnije, pa i danas, posebno privlačilo pažnju, a odnosi se na Vuka Brankovića, jeste njegovo učešće u Kosovskoj bici te legenda o tome kako je on bio taj koji je izdao kneza Lazara, što je u krajnjoj liniji dovelo do srpskoga poraza. Kako je došlo do te legende jeste prilično zamršena priča koja zahteva mnogo prostora. Kako ova naša priča o porodici Brankovića nema potrebe za takvim detaljnim objašnjenjima to se nećemo upuštati u pojedinosti o tome kako je Vuk "izdao" kneza, te u argumente koji govore protiv toga već samo u najkrupnijim potezima će se navesti ono što je u tom okviru najinteresantnije.

U vremenu neposredno pred bitku svakako najjači srpski velikaš bio je knez Lazar, a za njim odmah Vuk Branković (izuzimajući tu Balšiće). Predosećajući Turski napad knez je još nekoliko godina ranije vršio pripreme za nadolazeći udar. Najjača uzdanica bio je svakako Vuk Branković, a do kraja će se pokazati da je on (Vuk) bio zapravo jedini koji je iz sve snage stao uz kneza. Što se tiče samih priprema za bitku sa Turcima sigurno je da je Vuk bio najzainteresovaniji od svih da se Turcima pruži otpor budući da su njegove zemlje bile najugroženije i prve na udaru. Konačno, na Kosovu kojim je on vladao, održala se i odlučujuća bitka. Verovatno da je i on mogao, poput braće Dragaša i Marka Mrnjavčevića da prihvati vazalske obaveze prema Turcima i na taj način da izbegne sve neprilike sa njima. Međutim, on je odabrao put oružanog otpora i sa knezom Lazarem organizovao sve ono što se u Srbiji moglo dići na oružje. Kakvo je njegovo učešće u bici može se saznati iz posrednih turskih izvora, a izgleda najviše od njihovog pisca Nešrija. Po njemu na Kosovu je srpsku vojsku vodio knez Lazar koji je zapovedao centrom vojske, dok je bosanski kralj vodio levo krilo (Nešri misli na vojvodu Vlatka Vukovića), a desnim krilom je komandovao Vuk Branković. Uz Vuka je i bio jedan od njegovih sinova, verovatno Grgur. Vukov deo vojske je izgleda bio dosta jak i sastojao se od oklopnika koji su u samom početku bitke odmah razbili levu Tursku stranu (koju je vodio Jakub, stariji sin sultana Murata). Međutim, zbog toga što srpska sredina nije izdržala Turski pritisak (nakon sultanove smrti turski centar je preuzeo Bajazit), te nakon hvatanja kneza Lazara i njegove likvidacije, Vuk Branković se povuče. Još uvek nema ni pomena, ne samo o Vukovoj izdaji, već o izdaji bilo kojeg velmože iz okruženja kneza Lazara.

Motiv Vukove izdaje pojavljuje se tek u letopisima iz kasnijeg perioda: "car Murat je prodro na Kosovo polje i na obalama reke Sitnice razbio i pogubio srpskog kneza Lazara, kojega je izdao Vuk Branković, zet njegov" (Jakov Lukarić). Jedan od prvih (ako ne baš i prvi) koji je optužio Vuka za izdaju bio je Mavro Orbin i to negde krajem XVI veka kada je napisao svoje "Kraljevstvo Slovena". Njegova je verzija veoma razrađena i interesantna. Po njemu knez Lazar je udao ćerku Maru za Vuka Brankovića dok je drugu ćerku Vukosavu udao za Miloša Kobilića jednog plemića koji je bio odgojen na kneževom dvoru. U jednom momentu dve sestre su se tako posvađale oko muževa da je Mara (Vukova žena) ošamarila Vukosavu (Miloševu ženu) i to je do kraja dovelo do oružanog megdana između Vuka i Miloša. "Između ove dva sestre došlo je jednom do svađe. Vukosava je, naime, hvalila i pretpostavljala vrednost svoga muža Vuku Brankoviću, a to je Vukovu ženu Maru jako uvredilo, pa je ošamarila svoju sestru. Kad je ona to ispričala svome mužu, on je smesta potražio Vuka i sasuo na njega mnogo uvreda, te ga pozvao na megdan, da se vidi je li istina ono što je bila kazala njegova žena Vukosava" (Mavro Orbin).

U tom dvoboju Vuk je prošao jako loše i Miloš ga je zbacio sa konja, a potom nastavio da i dalje udara. Samo okolni plemići koji su ovaj dvoboj posmatrali uspeli su Vuka da spasu daljnjeg poniženja. Knez Lazar je pokušao da izmiri zavađene zetove, ali u tome uspeva tek prividno. Neposredno pred bitku na Kosovu iskoristio je Vuk priliku da se osveti i da lažno optuži knezu Miloša kako ovaj tobož sprema nekakvu izdaju. "Pošto je tada Lazar imao udariti na Turke, njegov zet Vuk ga je upozorio da pazi na Miloša, jer treba da zna da on u tajnosti šuruje s Turcima kako bi ga izdao" (Mavro Orbin). U vreme čuvene večere kod kneza dok su se dizale zdravice prebaci knez Milošu za navodnu izdaju želeći da vidi kako će ovaj da reaguje. Miloš se nije dao zbuniti već odgovori: "Nije sada vreme, kneže i gospodaru moj Lazare, da se prepiremo, jer je neprijatelj već u bojnom redu. Sutra ujutro pokazaću delom da je moj tužitelj klevetnik i lažov i da sam ja uvek bio veran svome gospodaru" (Mavro Orbin).

Sutradan pre početka bitke odjaše Miloš do Turaka i uspe da prevari stražu koja je okružila sultana te ga ova pusti kod njega. Prišavši sultanu Miloš se sagnuo, tobož želeći da mu poljubi ruku, i iznenada izvadi nož te ga zarije sultanu u trbuh. Ipak nije uspeo da pobegne pa ga Turci tu i ubiju. Ovakva pogibija sultana pre nego što je bitka i počela dobro je zaplašila sve one paše koje su okruživale sultana, tako da oni odluče da sve ovo sakriju od vojske da ne bi došlo do kakve panike. Za to vreme u srpskom logoru je nastala uzbuna jer su primetili da nema Miloša pa je izgledalo kao da se Vukova optužba o Miloševoj izdaji pokazala istinitom. To je u dobroj meri izazvalo strah pa je bilo čak predloga i za predaju. "Pošto je, dakle, Miloš na pomenuti način pobegao i vest se proširila u hrišćanskom taboru, ne znajući još uvek šta se desilo s Turčinom, neki zapovednici se počeše bojati za ishod stvari i govoriti da ne vide mogućnosti za spasenje. Oni su nagovarali ostale da bi najbolje bilo izbeći borbu i položiti oružje, te se pokoriti neprijatelju" (Mavro Orbin). Ovu moguću paniku u srpskim redovima uspeo je da spreči knez Lazar jednim retko lepim govorom koji je podigao već klonule duhove. Sam tok bitke je u samom početku išao u potpunu srpsku korist, ali dok je knez menjao konja izgubi ga vojska iz vida i odjednom svi pomisle da je on poginuo. Toga momenta počne panika i opšte rasulo koje kasnije ni knez nije mogao da zaustavi. Stoga je bio prisiljen i sam da potraži spas u bekstvu, ali mu konj upadne u neku rupu gde ga Turci kasnije nađu i zarobe. Nešto kasnije u turskom logoru kneza Turci i ubiju tako što mu odseku glavu.

U kasnijem tekstu Orbin navodi da je iz Srbije palo mnogo ugledne vlastele tokom ove bitke, ali da nije poginuo bosanski vojvoda Vlatko Vuković koji se sa dobro desetkovanom vojskom uspeo izvući. Izvukao se i Vuk Branković sa većinom svojih ljudi, ali ne zato što je imao sreću već zbog toga što je još od ranije imao takav dogovor sa sultanom Muratom. "Međutim, zet kneza Lazara Vuk Branković spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, pošto je (kako neki kažu) imao tajne pregovore s Muratom da izda (kako je i učinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove države" (Mavro Orbin). Čitajući Orbinov tekst vidljivo je da on nije baš kategoričan kada tvrdi da je Vuk izdao na Kosovu, a uz to on se i ograđuje kada navodi moguću Vukovu izdaju: "kako neki kažu". No, to je bilo sasvim dovoljno da se pojave mnogo razrađenije (i fantastičnije) verzije o Vukovoj izdaji poput one u Tronoškom rodoslovu ili Priči o boju Kosovskom. Nekako izlazi da što su spisi bili kasnije pisani imali su više detalja o izdaji.

Najstariji srpski letopis koji spominje Vukovu izdaju jeste onaj iz početka XVII veka koji kaže: "Godine 6897. (1389), pravednim sudom božjim, srpske velmože počeše često bivati nesrećni. Iste godine, 1. januara, bilo je pomračenje sunca, a u proleće udari na Srbiju Omar Amurat, sin Orhanov, i poče bitku s Lazarom, i pogibe tu Amurat od srpskog mača, ubijen od Miloša. Vladao je Amurat 60 godina, a posle njega sin Bajazit, koji je počeo rat s knezom Lazarom. Vojvode pak, izneverivši kneza, pobegoše, Vuk Branković i drugi." Svi zapisi koji se odnose na bitku, a pisani su neposredno nakon nje, uopšte ne spominju bilo kakvu izdaju, a ponajmanje Vukovu. Sama izdaja koja bi došla sa njegove strane ne bi imalo nikakve logike jer on za tako nešto nije imao bilo kakvoga razloga, a to će se naročito videti iz kasnijeg razvoja događaja kada je Vuk bio skoro jedini koji nije hteo da prizna poraz na Kosovu i stoga se i dalje oružano odupirao Turcima. Čini se da je jedini greh Vukov bio u tome što nije i on poginuo na Kosovu.

Nedugo nakon Kosovske bitke Bajazit je morao da žuri u Jedrene ne bi li tamo učvrstio vlast jer je bilo mnogo onih koji nisu odobravali to što je on likvidirao Jakuba. Za to vreme u Srbiji se postavilo pitanje ko će biti naslednik kneza Lazara. U to vreme kneževi sinovi, Stefan i Vuk, bili su maloletni i nisu mogli nikako da naslede njegovo mesto. S druge strane, bilo je sasvim neoubičajeno da vlast vrši kneginja Milica i da je sinovima preda onda kada oni postanu punoletni. Stoga je bilo sasvim za očekivati da se za novog vođu u Srbiji isturi njen najmoćniji velikaš, a to je bio tada Vuk Branković. Slično je mislio i Ugarski kralj kada je samo tri nedelje nakon Kosovske bitke poslao svoga moćnog velikaša Nikolu Gorjanskog kod Vuka Brankovića na pregovore. Bilo je očigledno da Ugari smatraju Vuka za novoga vladara u Srbiji. Sadržaj ovih pregovora se ne zna, ali se može pretpostaviti da je ugarski kralj želeo da Srbiju zadrži kao vazala i da se tada o tome razgovaralo. Očigledno da su ugari mislili da je vlast nad Srbijom smrću kneza Lazara iskliznula iz ove porodice. Možda je i upad Ugara u Srbiju u jesen 1389. godine bio u vezi sa ovim pregovorima. Ipak, kneginja Milica se na kraju pokazala kao mnogo spretnija no što je to tada možda izgledalo Ugarima i Vuku. Osetivši da bi je Vuk uz pomoć Ugara mogao nadjačati i uzeti joj vlast u Srbiji, ona je stupila u kontakt sa Turcima i uspela da sa njima ostvari sporazum. Tokom 1390. godine uz pomoć turskih odreda Ugari su istisnuti iz Srbije. Baš te godine (1390.) bila je odlučena ova kratkotrajna neizvesnost oko toga ko će vladati Srbijom i to u potpunu korist kuće Lazarevića.

Nema vesti o tome da li je Vuk učestvovao u borbama udruženih turskih odreda i onih koje je skupila kneginja Milica, ali od tada je i njegov politički pravac sasvim drugačiji od onoga koji su nametali iz kuće Lazarevića. Njegova ideja je bila da se Turcima pruža otpor i nije pristajao na bilo kakve pregovore. Svoju politiku otpora prema Turcima dosledno je sprovodio sve do 1392. godine kada je konačno i on morao da popusti pred njihovim stalnim napadima. Pristao je da bude turski vazal te da, osim plaćanja danka, daje Turcima i pomoćne vojne odrede. Ipak, svoje vazalne obaveze ispunjavao je i više nego traljavo tako da nije poznato da je osim plaćanja novčanog danka i jednu drugu obavezu (pogotovo onu sa slanjem vojnih odreda) izvršavao. Njegov otpor je postao potpuno otvoren onda kada je dočuo da se na Turke priprema jedna krstaška vojska udružene Evrope koju vodi ugarski kralj Žigmund. U tome momentu je izgledalo kao da se njegova politika pružanja oružanog otpora Turcima pokazuje kao ispravna. Krstaši su imali tek početnog uspeha, ali kod Nikopolja (25. septembar 1396. godine) doživljavaju težak poraz. U turskoj vojsci se naročito istakao vojni odred koji je, kao vazal, vodio knez Stefan Lazarević i čija je intervencija izgleda već izgubljenu bitku za Turke preokrenula u njihovu korist. Nakon bitke odlučio je sultan Bajazit da se obračuna sa neposlušnim vazalima, a na prvom mestu sa Vukom Brankovićem. Na neki način je uspeo da uhvati Vuka i da ga baci u tamnicu u kojoj je Vuk i umro dana 6. oktobra 1397. godine.

Tako je na tragičan način završio ovaj nekada tako moćan srpski velikaš koji do kraja svoga života nije odustajao od oružanog otpora prema Turcima. Suviše ponosan da se pred Turcima savija i da im bude vazal radije je izabrao smrt negoli poniženje. Ako je prema ikome nacionalna istorija bila nepravedna onda je to upravo ovaj slučaj. Patriotski nastrojen Vuk Branković je proglašen izdajnikom, dok su mnogo pomirljiviji Lazarevići zauzeli ono mesto u istoriji koje je u suštini trebalo da pripadne Vuku. Mi danas znamo da je onaj politički pravac koji je zastupao Vuk Branković i koji se sastojao iz oružanog otpora prema Turcima bio u svojoj suštini nerealan, ali na kraju ipak pošten. S druge strane, porodica Lazarević izgleda da je više bila zainteresovana kako da vlast nad Srbijom zadrži u svojoj kući i to je upravo razlog zbog čega su oni pristali da onako tesno sarađuju sa sultanom Bajazitom. Istina je da se ovakav njihov politički pravac do kraja pokazao kao pravilniji od onoga koji je zastupao Vuk, ali tome je više doprineo sled događaja negoli nečija namera.

2. Sukob Brankovića i Lazarevića

Nakon Vukovog zarobljavanja nastali su crni dani za njegovu porodicu. Najveći deo zemalja Brankovića dobila je porodica Lazarevića, a najviše zbog izuzetnih usluga koje je Stefan Lazarević pružio sultanu Bajazitu: "pa je on oduzeo zemlju Vuku Brankoviću i predao je njegovim šuracima, sinovima kneza Lazara, rušeći ujedno gradove i tvrđave koje je Vuk držao u Raškoj. Njegovoj pak ženi Mari i njegovim sinovima, tj. Grguru, Đurđu i Lazaru, bilo je odvojeno toliko zemlje da su mogli nekako živeti" (Mavro Orbin). Sasvim razumljivo da je to izazvalo mržnju između ove dve porodice, a ovaj potez Lazarevića prema Brankovićima ne može se ni na koji način opravdati. Osiromašeni i razbaštinjeni Brankovići sada su bili u potpunosti potčinjeni Lazarevićima i Turcima. Ipak nisu se predavali i uporno su uz pomoć zlata koje je Vuk Branković još ranije sklonio u Dubrovnik pokušavali da na turskom dvoru za sebe izbore povrat barem dela onih zemalja koje je uživao njihov otac. Uz verovatnu pomoć mita u toj svojoj nameri oni su delimično i uspeli tako da početkom 1402. godine Bajazit im vraća jedan deo zemalja. Za uzvrat, oni mu se obavezuju na vazalstvo, a najvažnija obaveza je bila da Bajazitu u vojnim pohodima dovode pomoćne vojne odrede. "Kad je njegova žena Mara povratila njegovu državu (kako je rečeno), počela je da šalje svoje sinove s vojskom u službu Turčinu, zadržavajući uvek kod sebe najmlađeg radi upravljanja državom" (Mavro Orbin).

Veoma brzo im se ukazala prilika da Turcima pokažu svoju poslušnost i u leto 1402. godine oni pomažu Turke u velikoj i sudbonosnoj bici kod Angore. Tu, kod Angore, sudarili su se dva moćna vladara, turski Bajazit i mongolski Timur Lenka. U turskoj vojsci bili su odredi kneza Stefana Lazarevića i odredi koje su doveli Grgur i Đurađ Branković. Turci su bili razbijeni u potpunosti, a Bajazit zarobljen.

Nakon bitke srpski odredi su se iz Male Azije postepeno prebacivali u Evropu. Odredište i Lazarevića i Brankovića je bilo isto: Carigrad. U taj grad je prvi stigao knez Stefan Lazarević sa bratom Vukom, dok se Đurađ Branković zadržao budući da je morao da oslobađa iz zarobljeništva svoga brata Grgura koje su Mongoli zarobili nakon bitke: "posle Bajazitova poraza svi pobegoše u Carigrad, izuzev Grgura, koga su Tatari bili zarobili, ali se posle otkupio" (Mavro Orbin). Knez Stefan Lazarević je nakon bitke kod Angore jasno video da će sav onaj sistem vazala koje je Bajazit stvorio, odmah raspasti i da će većina pokušati da se oslobodi turskog jarma. Osim toga bilo je sasvim izvesno i da će sada početi međusobna borba Bajazitovih sinova za sultanski presto. Sjajan doček u Carigradu mu je takva razmišljanja samo potvrdio, a titula despota koju je dobio od cara Jovana sigurno mu je prijala sujeti. Tek kasnije će uvideti da mu ta titula, izuzev nekog prestiža, u suštini ništa opipljivije ne donosi. "Tada dobi i despotsko dostojanstvo od blagočastivoga cara Jovana" (Konstantin Filozof). Osim svega toga despot se verio za Jelenu, ćerku Frančeska II Gatiluzija koji je bio gospodar Lezbosa.

Dok se sve to dešavalo u Carigrad je iznenada stigao i Đurađ Branković, a moguće da je sa njime bio i brat Grgur (naravno pod uslovom da je u to vreme već uspeo da se izbavi iz zarobljeništva, što nije sigurno). Iako ni Đurađ nije bio naivan mora da se silno iznenadio kada je video šta je knez Stefan Lazarević za tako kratko vreme uspeo da uradi. Od nekada najagilnijeg turskog vazala postao je odjednom njihov protivnik, a osim toga dobio je titulu despota i vizantijsku princezu za ženu. Moguće da je Đurađ očekivao da će nakon Bajazitove propasti pod Angorom sada uspeti da se u potpunosti istrgne ispod njihove vlast, ali i ispod vlasti koju su u Srbiji tada nad njima vršili pripadnici porodice Lazarević. No, sada je to sve padalo u vodu. Knez Stefan je opet uspeo da se nametne kao vođa, ovaj put na zapadnim dvorovima, što Đurađu tada sigurno nikako nije odgovaralo. Ovaj put su Lazarevići naginjali udruženoj hrišćanskoj borbi protiv Turaka, dok je Đurađ želeo da ostane uz Turke. Sada je kod njega došao do izražaja sebični momenat, dok je knez Stefan ipak bio dalekovidiji. Među njima je sigurno došlo do nekakvih rasprava, a onda i do svađe. Đurađ je naginjao Turcima dok je despot Stefan sada imao novi politički pravac koji Brankovići nisu želeli da slede.

Sve to je sada očigledno samo uvod u nove sukobe, ovaj put otvoreno oružane, a prednost će imati onaj koji prvi dođe u Srbiju i za sebe pridobije što više pristalica. Želeći da Đurađa spreči da se vrati u Srbiju prije njega, despot Stefan je uspeo da nagovori Vizantince da Đurađa pod nekom optužbom bace u tamnicu. "Dok su se oni, nalazili u Carigradu, Đurađ Branković je na zahtev svojih ujaka Stefana i Vuka bio bačen u tamnicu, jer su oni međusobno bili neprijatelji" (Mavro Orbin).

Iako je dobio početnu prednost, despot Stefan je nije uspeo da iskoristi jer je želeo da upozna svoju buduću ženu koja se nalazila na Lezbosu. Na ovom čarobnom ostrvu zadržao se taman toliko koliko je bilo potrebno Đurđu Brankoviću da se oslobodi iz tamnice i da požuri kod novog sultana Sulejmana. Uvek oprezni despot se očigledno nije nadao da će Đurađ uspeti da se tako brzo oslobodi zatočeništva tim više što je ostavio jednog svog "poverljivog" čoveka da ga čuva. Međutim uz neko obećanje Đurađ je uspeo da tog "poverljivog" vlastelina ubedi da ga ovaj pusti na slobodu. "Despot ga je tamo bio poverio nekom svom vlastelinu koji ga je, privučen, možda, kakvim velikim obećanjem, oslobodio, pronašavši ključeve tamnice" (Mavro Orbin).

Odmah nakon bekstva iz tamnice Đurađ se uputio ka sultanu Sulejmanu koji je vladao evropskim delom turske države. Čim je čuo za odmetanje despota Stefana, sultan Sulejman je veoma lepo dočekao Đurđa i već postojećim Đurđevim odredima pridružio svoje. "Kad je Đurađ došao turskom caru, ovaj ga je lepo primio i odmah mu dao da obuče svoje vladarsko odelo, te ga darovao mnogim lepim stvarima. Između ostalog darovao mu svoje oružje u znak velike ljubavi i poverenja koje je imao u njega. Zatim mu je dao svoju vojsku, čijim je jednim delom komandovao Đurađ, a drugim turski zapovednici" (Mavro Orbin). Plan je bio da se Lazarevići istisnu iz Srbije, a da se na njihovo mesto, ali samo kao turski vazali, uspostave Brankovići. Uskoro su tako sakupljene snage zakrčile despotu sve ulaze u Srbiju. Čim je to dočuo, despot je krenuo sa Lezbosa i došao kod svoga zeta Đurđa Stracimirovića Balšića, gospodara Zete. Od njega je dobio nešto vojske, a uspeo je da dojavi i majci, kneginji Milici, da i ona sakuplja vojsku. Istovremeno i Mara Branković je takođe sakupljala vojne snage ne bi li pomogla svojim sinovima. Sablažnjivi sukob dve najveće plemićke porodice u Srbiji ulazio je u svoju tragičnu fazu.

Sudar dveju vojski desio se na Kosovu dana 21. novembra 1402. godine. Despot Stefan je svoju vojsku podelio na dva dela, jednim je upravljao on, a drugim delom njegov brat Vuk. Njegov deo vojske se sudario sa Turcima i strašno ih razbio, dok je ona vojska koju je vodio njegov brat Vuk imala bitku sa Đurđevom vojskom i tu bila poražena. "A mlađi brat njegov pođe da udari na svoga nećaka (Đurđa Brankovića), koga (Vuka) hrišćanska vojska razbivši gonjaše" (Konstantin Filozof). Već u ovim bitkama Đurađ Branković se iskazao kao sposoban vojskovođa i čovek sa velikim posebnim kvalitetom. Moguće da je baš to i bio razlog zbog čega mu Turci i pored svega nisu mnogo verovali, pa je sultan zadužio da jedan vojskovođa posebno motri na njega. "A sa Đurđem, nećakom njegovim, koji je posle bio despot svoj srpskoj zemlji, beše i neki ismailjćanski veliki vojskovođa radi nadziravanja njegove (Đurđeve) vernosti caru" (Konstantin Filozof). Baš taj poraz Vukovih snaga imao je kasnijih bitnih posledica. Najpre u tome da despot nije mogao da svoju pobedu iskoristi u potpunosti nego se do kraja morao povući pred Đurđem u utvrđeno Novo Brdo. "Stefan se zbog toga veoma prestrašio i smesta skrenuo prema Novom Brdu, a odatle produžio u svoju zemlju, ..." (Mavro Orbin). Kasnije se zbog poraza u bici sa Đurđem despot veoma naljutio na svoga brata Vuka i nakon teških primedbi na svoj račun, uvređeni Vuk Lazarević je napustio brata i otišao Turcima.

Sada je rat između dve porodice besneo, a najveću cenu je plaćalo stanovništvo jer su razulareni vojnici jedne i druge strane palili i uništavali sve ono čega su se mogli domoći. Inicijativu je u samome početku imao Đurađ: "čiji mu je veliki deo Đurađ zauzeo posle kratkog vremena", ali je veoma brzo uspeo despot da uz pomoć ugarskih odreda vrati Brankovićima milo za drago. "Ali ni despot, sa svoje strane, nije propustio da mu se za to delimično ne osveti. Ušavši, naime, s Ugrima u Đurđevu zemlju, teško je opustoši. I tako je Raška za neko vreme bila izložena mnogim razaranjima" (Mavro Orbin).

Tokom 1403. ili 1404. godine despot Stefan je ušao i u vazalne odnose sa ugarskim kraljem Žigmundom čime je još više ojačavao svoj položaj u Srbiji jer je dobio Mačvu, Beograd, Golubac i još neka imanja po Ugarskoj. Videvši da je prisutnost Turaka na Balkanu realnost sa kojom mora živeti despot je tokom 1404. godine uspeo da se izmiri i sa sultanom Sulejmanom. To je automatski značilo i prekid sukoba sa Brankovićima, ali gorak ukus zavade između dve porodice je ostao i nadalje. Ipak, despot je uživao poseban položaj kod Turaka i nije im bio vazal u onom klasičnom smislu.

Za to vreme, Brankovići su i nadalje bili turski vazali i bili u potpunosti zavisni od sultanovog raspoloženja. Vazalne obaveze su izvršavali na vreme, ali sve to je bilo povezano i sa mnogim poniženjima. Izgleda da je posebno bila teška obaveza odlaženja na dvor sultanu i koja je zapravo značila priznavanje turske vlasti, a osim stalnog poniženja ona je bila skopčana i sa posebnim opasnostima. Nikada Mara Branković nije mogla biti sigurna da li će joj se sinovi vratiti živi iz takvih poseta sultanu. Tako je 1406. godine mogla da vidi kako se iz redovne posete sultanu vratio samo Đurađ dok je Grgur ostao. Šta je bio razlog njegovog zadržavanja, ne zna se, ali verovatno da je trebao da posluži kao talac. Sultan je ili posumnjao u vernost porodice Branković ili su bile u pitanju neke spletke Lazarevića. Kako je Grgur bio najstariji među muškim članovima porodice Branković to se on smatrao i starešinom ove porodice. To je i bio razlog zašto je baš on zadržan kod sultana. Nesporazumi sa Turcima su veoma brzo izglađeni tako da se Grgur uskoro mogao vratiti u Srbiju. Međutim, ovo talaštvo, ma koliko bilo kratko ostavilo je na njega veoma težak utisak i to je bio razlog zašto se nedugo potom zamonašio.

Odnosi između Brankovića i Lazarevića se nisu ni u kom pogledu smirili, ali otvorenih sukoba nije bilo sve do 1408. godine kada je u kući Lazarevića došlo do razdora. Nezadovoljan time što despot Stefan postepeno uzima vlast u svoje ruke, a želeći da i sam dobije udela u vlasti pobunio se Vuk Lazarević. Uz pomoć Turaka udario je Vuk na despota, a Brankovići su mu se pridružili. "Zbog toga je Vuk, dobivši od Turčina vojsku od oko trideset hiljada boraca pod zapovedništvom Avranoza, u pratnji Đurđa Vukovića došao u Rašku, meseca marta 1409. godine i punih šest meseci ostao u Raškoj, pustošeći i pleneći ona mesta koja mu se nisu htela predati" (Mavro Orbin). Koliko je ovo ratovanje na strani bilo volja Brankovića, a koliko samo vršenje vazalnih obaveza prema Turcima ostaje da se razmišlja. Ipak, bez obzira na sve ne može se oteti utisku da su se oni na taj način pomalo i svetili despotu za sva ona poniženja i poraze koje su u prošlim godinama imali od njega.

Slabiji od svojih napadača despot je veoma brzo morao da se povuče u utvrđeni Beograd i da do kraja pristane na one uslove koje je Vuk postavio. Srbija je podeljena tako da je južni deo držao Vuk, dok je severni deo sa Beogradom ostao despotu. Sada je sultan imao u Srbiji dva vazala i to Vuka Lazarevića i kuću Brankovića. "Otada brat njegov Vuk sa odeljenom mu oblašću i blagorodnima koji su s njime služaše Sulejmanu sa sestrićima svojima; i oni su takođe držali otačasku svoju zemlju. A despot se preseli u odeljeni mu deo" (Konstantin Filozof).

No, ti su se vazali pokazali kao veoma nesigurni kada je tokom 1410. godine iz Male Azije sa vojskom u Evropu prešao još jedan Bajazitov sin, rođeni brat sultana Sulejmana, koji se zvao Musa. Sada se borba za mesto sultana, koja se do toga momenta vodila uglavnom u Maloj Aziji, naglo prenela i u Evropu. Musa je veoma brzo i spretno uspeo da na svoju stranu privuče mnoštvo Sulejmanovih vazala. Među njima je svakako najkrupniji i najznačajniji bio despot Stefan Lazarević koji Sulejmanu nije mogao zaboraviti sve one pakosti koje je od njega trpeo, a naročito to što je oružano pomagao Vuka. Iznenađuje to što su na Musinu stranu bez razmišljanja prešli Vuk Lazarević i Brankovići, tim više što su oni (naročito Vuk) Sulejmanu dugovali mnogo toga. Jedino logično objašnjenje bi bilo u njihovom pokušaju da su želeli da za sebe obezbede nezavisnost, odnosno želeli su da se otresu vazalnih obaveza naivno misleći da će im to Musa, kao novi sultan, dopustiti.

Da je Musa grubijan i veoma nepouzdan u svojim obećanjima mogli su uveriti veoma brzo. Stoga ne iznenađuje to što je, uvek do tada prevrtljiv, Vuk Lazarević otpočeo da kontaktira sa sultanom Sulejmanom želeći da se vrati u njegov tabor. Na neki način je Musa to otkrio i odmah poželeo da likvidira Vuka, međutim intervencija despota Stefana ga je u tome zaustavila. Čuvši šta se dešava, preplašen, Vuk nije oklevao da iz Musinog tabora što prije prebegne kod Sulejmana, a uskoro su ga sledili i Brankovići kojima je, moguće, pretila ista opasnost kao i Vuku.

Uskoro je između dvojice pretendenata za sultanski presto, Muse i Sulejmana, kod Carigrada dana 15. juna 1410. godine došlo do bitke. Musina vojska je raspršena, ali on sam je uspeo da umakne. Despot Stefan se veoma dobro borio na Musinoj strani, ali poraz je bio neizbežan. Kao i nakon Nikopoljske bitke (1396.) despot Stefan je svratio u Carigrad gde je opet srdačno primljen. Za to vreme, pobednik pod Carigradom, sultan Sulejman je u Srbiju poslao Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića, da preduhitre despota i da u despotovom delu Srbije, dok se on nalazi u Carigradu, preuzmu vlast. Međutim, obojica, Vuk Lazarević i Lazar Branković imali su nesreću da na svom putu nalete na ostatke Musinih jedinica i da budu od njih zarobljeni: "i saznavši da je Sulejman poslao napred pomenutoga Vuka da pretekne svoga brata (Stefana) među Srbima i da uzme zemlju, posla nekog vojvodu po imenu Aliaz, .." (Konstantin Filozof). Nakon kratkog otpora Vuk i Lazar budu zarobljeni i smesta ih odvedu kod Muse.

Iako je bio strašno ljut na Vuka Lazarevića zbog njegovog izdajstva, Musa se ipak u samome početku kolebao da li da ga likvidira. Izgleda da je mislio da će ga uspeti iskoristiti kao glasnika za pridobijanje Đurđa Brankovića koji se takođe nalazio kod Sulejmana. Međutim, takvoj njegovoj ideji suprotstavio se jedan od njegovih vojskovođa optužujući Vuka da je on isključivi krivac za poraz pod Carigradom. "A jedan od onih koji su bili sa Musom povika: Da nije ovaj pobegao u Carigrad, bitka (sa Sulejmanom) i pobeda svakako bi bila naša. Zato treba takvoga skloniti" (Konstantin Filozof). Musi je to bilo sasvim dovoljno da se razjari i da naredi da se Vuk smesta poseče. Tako je završio Vuk Lazarević, a Lazara Brankovića je čekala slična sudbina, ali nešto kasnije.

Musa je izgleda bio ubeđen da će uspeti da Đurđa Brankovića privuče na svoju stranu tako što će mu pripretiti da će mu u protivnom ubiti brata Lazara. "To je učinio u nadi da će na taj način privući na svoju stranu Lazareva brata Đurđa, koji se je tada nalazio kod Muslomana " (Mavro Orbin). Koliko je to razmišljanje bilo realno teško je reći jer Musa nije dobio priliku da svoj plan izvede do kraja. Uskoro je došlo do nove bitke između Musinih i Sulejmanovih snaga u kojoj je Musa opet bio poražen. Videvši da je poraz neizbežan Musa naredi da se za osvetu poseče i Lazar Branković (11. jul 1410. godina). "Stoga, kad se iste godine odigrala druga bitka između ova dva brata pred gradom Jedrenom, Musloman je ponovo porazio Musu, pa je ovaj naredio da se bez ikakva odlaganja odrubi glava i Lazaru, što je bilo i izvršeno" (Mavro Orbin).

Nakon bitke, dok su Sulejmanovi i Đurđevi vojnici bazali po razbojištu pljačkajući mrtve, naiđu i na Lazarev leš. "Kada je bilo posle bitke, nađoše oni, koji su mrtve pljačkali, mladića, i po svemu poznaše najblagočastivijega Lazara; i javiše ljubljenom bratu njegovu (Đurđu)" (Konstantin Filozof). Lazareva smrt je duboko potresla Đurđa, barem tako kaže biograf, mada je on po svemu sudeći tako nešto i očekivao onoga momenta kada je odbio da pređe na Musinu stranu. Svoju žalost za bratom Đurađ je ublažio na pomalo čudan, ali i divljački način, tako što je dobio dozvolu od Sulejmana da osvojeni Plovdiv spali i stanovnike pobije. "Podigavši se, Sulejman iđaše i došavši u Filipov grad, dade odobrenje bratu svome da ga zapali (zbog postupka prema Vuku), a ubice (Vukove) su u goru pobegle i na razne načine se uklonile, a neki (behu) i ubijeni" (Konstantin Filozof). Tako je u kući ostao samo Đurađ kao jedini preživeli sin Vuka Brankovića.

Rat između Muse i Sulejmana se iznenada završio februara 1411. godine kada je neoprezni Sulejman bio iznenada uhvaćen od Musinih ljudi. Neoprezan, Sulejman se strašno zapio, što su iskoristili Musini ljudi i živog ga uhvatili. Imajući omraženog Musu u rukama nisu mnogo oklevali, već ga odmah zadave: "samoga (Sulejmana) uhvatiše i udaviše i donesoše ga u Adrijanov grad. A dođe ovde i sam Musa" (Konstantin Filozof). No, to još uvek nije značilo da je bitka za presto sultana završena. Iznenada se kao novi kandidat za sultana pojavljuje Sulejmanov sin Orhan kojega je do tada čuvala Vizantija. Nakon Sulejmanove smrti ovo nesretno dete isture kao novog sultana, ali Musa ga uskoro opkoli u gradu Selimvriji.

Kako je Musa bio sada novi sultan na evropskom delu Turske države, to je Đurađ Branković sada postao njegov vazal. U okviru toga Đurađ je sada sa svojim odredima pomagao Musi pa se stoga našao i među opsađivačima Selimvrije (jesen 1411. godine). Bilo bi interesantno znati kako se odnosio prema Musi znajući da je upravo on (Musa) bio taj koji je naredio da mu se smakne brat Lazar. Što se tiče Muse, on nikako nije verovao Đurđu jer se dobro sećao njegovih ratnih podviga dok je još služio Sulejmana. Osim toga, kako je on bio taj koji je naredio da se ubije Lazar, mora da mu nije bilo ni malo prijatno biti u Đurđevoj blizini. S druge strane i odnosi sa despotom Stefanom su se počeli postepeno zatezati. Sve to je već potpuno izbezumljenom Musi davalo još veću dozu neuračunljivosti i opreza. Po svemu sudeći i samome Đurđu Brankoviću je dosadilo da neprestano ratuje za račun Turaka i da od njih doživljava stalna poniženja. Osim toga znao je da mu Musa ne veruje i da će kad-tad pokušati da ga likvidira, a on nije imao gde da odstupi jer ga je i despot progonio. "Đurađ se bojaše da ne bude gonjen sa obe strane" (Konstantin Filozof). To je bio izgleda jedan od osnovnih razloga da tajno pošalje glasnika u Srbiju svojoj majci Mari Branković i da je zamoli da stupi u kontakt sa despotom Stefanom te da postigne pomirenje. "Ranije (se) beše obratio (Đurađ) svojoj materi da se izmiri sa (despotom) Stefanom i da utvrde da žive kako priliči blagočastivima" (Konstantin Filozof).

Mara Branković je uradila onako kako je Đurađ tražio i stupila u kontakt sa despotom. Ovaj se nije mnogo razmišljao i odmah pristane na pomirenje, čak štaviše odluči da Đurđa usini. Kako despot nije imao dece to je automatski značilo da će Đurađ i njegovi potomci biti despotovi naslednici. "A despot ga primi kao otac sina mnogoželjenog " (Konstantin Filozof). Ovo je možda jedan od najboljih despotovih političkih poteza, jer uspeo je u sebi da potisne u zaborav sve one silne neprilike koje je imao od Brankovića, a posebno od Đurđa. Sa Đurđem je već bila drugačija situacija. On je bio prisiljen na pomirenje jer više nije imao kuda. Niko mu više nije verovao, a pretila je opasnost i da ga Musa ubije. Moguće da u prvom momentu kada je tražio pomirenje on i nije bio u potpunosti iskren, a da mu je ovo pomirenje trebalo da posluži samo zato da otkloni od sebe najneposredniju opasnost. Možda on nije ni verovao despotu, međutim videvši sa kakvom je usrdnošću despot prihvatio ovo pomirenje i čak ga proglasio svojim "sinom", što će reći naslednikom, Đurađ je, kao veoma častan čovek, iskreno prihvatio ovo pomirenje i do kraja despotovog života bio mu potpuno veran. U svakom slučaju ovim je prekinuto dugogodišnje neprijateljstvo između dve poslednje preostale dve velike plemićke kuće u Srbiji. No, to je tek bilo na rečima, trebalo je sada sve to i sprovesti jer Đurađ se još uvek nalazio u Musinoj vojsci koja je opsedala Selimvriju.

Đurađ je čekao povoljnu priliku da se izvuče iz turskog logora, ali dok je on strpljivo iščekivao, Musa je odnekuda saznao za Đurđeve pregovore sa despotom. Zato odmah odluči da ga likvidira. Najpre je pokušao sa otrovom pa je tako Đurđu otrovao večeru. Đurađ je otrov pojeo, ali je na vreme saznao o čemu se radi pa je odmah upotrebio i protivotrov koji je stalno nosio sa sobom. Očigledno da Turcima nije ništa verovao i da je bio spreman na sve njihove poteze. Međutim, iako je protivotrov popio na vreme, morao je jedno vreme da odboluje. "A Đurađ, imajući lek protiv otrova, ne umre (nego) samo postrada od bolesti" (Konstantin Filozof).

Sada je i Musi dosadilo da taktizira sa Đurđem i da čeka povoljnu priliku da ga potajno ubije. Stoga odluči da to uradi sasvim otvoreno. Međutim, Đurađ je od jednog od svojih doušnika saznao da Musa sprema da ga ubije i stoga odluči da beži iz turskog logora. "On (Đurađ) se, dakle, pod Silivrijom lečaše (od otrova), gde mu dođe (neko) koga ljubljaše kao da ide da napada grad; a (neki) prolazeći dadoše (Đurđu) znak da ako se ove večeri ovde nađe biće preda smrti" (Konstantin Filozof). Kako se iz logora nije moglo izaći neprimećeno, to Đurađ smisli lukavstvo. Pod izgovorom da pripremaju napad na gradske zidine, njegovi vojnici zauzmu bojni poredak i krenu u tobožnji napad na grad. Gradska posada u Selimvriji je znala za ovaj plan pa je stoga umesto da na Đurđeve ratnike ispaljuje strele, ovima otvorila kapije i pustila ih u grad na čelu sa Đurđem. Ipak, kako nije bilo vremena da se svi obaveste to je dosta Đurđevih ljudi ostalo kod Turaka i ti su kasnije bili nemilosrdno pobijeni. "Zatim, sam usevši na konja, dade ovaj znak, ustremi se u grad, a sa svojim pukom spase se od gorke smrti. A neke od onih koji nisu znali tajnu (da treba prebeći u grad) i koji su ostali, uhvatiše i zaklaše" (Konstantin Filozof).

Ovim je Đurađ uspeo da se iščupa iz neposredne opasnosti za život, ali iz opkoljene Selimvrije nije mogao da mrdne. Trebalo je sada naći način i izaći neprimećen iz grada i nekako doći do Srbije. Kako nije mogao odmah da krene ka Srbiji Đurađ je počeo postupno da ostvaruje svoju nameru. Jednim mletačkim brodom se najpre prebacio sa svojim ljudima do Soluna (1412.). U to vreme u borbu za mesto sultana umešao se još jedan Bajazitov sin, Mehmed, koji je iz Male Azije prešao u Evropu. Iako se prvi pokušaj (krajem 1411.) završio manje-više neuspešno Mehmed nije imao nameru da odustane, tim više što mu je despot Stefan pružao punu podršku. Za osvetu što je pružio Mehmedu podršku, Musa je početkom 1412. godine provalio u despotove zemlje i uspeo i Novo Brdo da opkoli, ali ne i da ga zauzme. Videvši da u Srbiji ne može više ništa učiniti, Musa bane pod Solun gde se nalazio Đurađ Branković koji je već nekoliko puta pokušavao da se izvuče iz opkoljenog grada, ali u tome nije nikako uspevao.

Bilo je jasno da se iz Soluna ne može izvući sa velikom pratnjom već tek sa malim brojem pratilaca. Da bi se prevario Musa odluči se da jedna veća grupa krene ne bi li privukla na sebe pažnju, dok će Đurađ samo sa pet pratilaca lakše da se provuče: "i savet učiniše da svi blagorodni zajedno idu, (jer) na njih (će) mišljahu, (neprijatelji) gledati i misliti (da je) gospodin (Đurađ) s njima zajedno. A on (Đurađ), odelivši se od ovih, iđaše gorom izabravši neku stazu koja je bila strma" (Konstantin Filozof). Kada je varka uspela i kada je započelo putovanje desilo se mnoštvo peripetija koje slikovito opisuje Konstantin Filozof. "A (Đurađ) sam sa petoricom, posle mnogog teškog obilaženja, dođe neke noći u selo koje je pronašao, i uđe ka nekim blagočastivim hrišćanima, kazujući da je on jedan od njegovih blagorodnih. A oni ga kriše u ambaru. Ostali ostadoše u šumi sa konjima. A Ismailjćani mišljahu da je on sa pukom ušao u grad, u kome se veliki plač od blagorodnih započinjaše. A kada je došla iduća noć, ustadoše i odoše. A prepoznade ga (jedna) žena i sa radošću ga hranjaše" (Konstantin Filozof).

Konačno nakon svih neprilika stigao je nakon dugog vremena odsustvovanja Đurađ Branković u Srbiju. Despot Stefan Lazarević ga je dočekao toliko srdačno i iskreno radosno da je to kod Đurđa raspršilo i poslednje sumnje u njegovu iskrenost. "A kada je došao u svoje otačastvo izvanrednom svom ujaku, neiskazana radost javljaše se kada i razdeljene udove crkvene u jedno sabra i državu utvrdi sveznali, premudri majstor i svemogući poslenik. I od tada mogli su se videti, radujući se, kao otac i sin" (Konstantin Filozof). Sada je konačno sukob Lazarevića i Brankovića bio okončan (jesen 1412. godine).

3. Despot Đurađ Branković

Sukobi sa Musom su se nastavili i dalje sa nesmanjenom žestinom. Već početkom 1413. godine on se obračunao sa jednim svojim nevernim vazalom koji se zvao Hamza, a odmah upao i u Srbiju. Ovo je u svakom slučaju bio najžešći Musin napad na Srbiju, a borbe su se vodile i u okolini Niša i Kruševca. Sada je i despot Stefan počeo veoma marljivo da prikuplja saveznike ne bi li se konačno Musi stalo na kraj. Ponovo je iz Male Azije sa svojom vojskom prešao Musin brat Mehmed, zatim je iz Ugarske vojsku doveo mačvanski ban Ivan Morović, a tu je bio i bosanski vojvoda Sandalj Hranić. Vizantija nije imala vojske da pomogne, ali je svojim brodovima prevela Mehmedovu vojsku iz Male Azije, a tu je bilo i nekoliko od Muse odmetnutih vojskovođa. Kruševac je bio mesto gde su se vođe ovih vojski sastale. Tada je stigao i Đurađ Branković sa svojim odredima i tu u Kruševcu priznao vrhovnu vlast sultana Mehmeda. Bila je to prilično velika i šarolika vojska. Kao vođe su postavljeni sultan Mehmed i Đurađ Branković, budući da je despot Stefan pratio vojsku samo do granica despotovine. "I prešavši Crnu Goru (među Vranjem i Skopljem), vrati se despot, pošto mu je poslao svu vojsku svoju, predavši je svome nećaku Đurđu" (Konstantin Filozof).

Musa se povlačio pred saveznicima dok je mogao, a kod sela Čamorlu pod planinom Vitošom morao je da prihvati bitku. U samome početku Musina vojska je potiskivala saveznike i jedno vreme je izgledalo da će i pobediti, a onda je došla intervencija Đurđa Brankovića pa je otpor Musine vojske konačno slomljen. "Prešavši goru koja ih je delila, ustremi se na srpsku vojsku. A kada ju je suzbio, Đurađ, videvši to, reče: Izdadosmo svoje, i sa druge strane udari s boka i razbi (Turke). Ujedno se okrepila i vojska despotova i pobedila" (Konstantin Filozof). Musa je pokušao da pobegne, ali je kasnije uhvaćen i nakon torture, zadavljen. "Njega (Musu) u reci Iskeru uhvativši prebiše (i) udaviše. Velika množina bila je i tu pobijena od despotove vojske" (Konstantin Filozof).

Nakon pobede na mesto sultana zaseo je Mehmed I (1413-1421.), a posebnu zahvalnost mnogobrojnim poklonima iskazivao je prema despotu Stefanu kojem je dugovao za svoj uspeh. "(Sultan) posla dragocene darove despotu i poklisare koji mu dadoše grad Koprijan, a dade mu i predeo zvani Znepolje (oko Trna) i druga prostranstva dade mu" (Konstantin Filozof). Istovremeno, despot Stefan je prema Đurđu pokazao pažnju za sva onaj vojni uspeh koji je postigao u bici sa Musom: "dođe gospodin Đurađ sa svom despotovom vojskom u taj dan, što beše uvećano pobedom uistinu velikom. Bio je odlikovan mnogim častima i (on) i svi izabrani" (Konstantin Filozof).

Nakon svega mogao je Đurađ Branković da se vrati u svoju zemlju. Zahvaljujući svojim dobrim odnosima sa despotom uživao je određenu nezavisnost, ali prema Turcima je i nadalje ostao u vazalnim odnosima. Stoga ne iznenađuje činjenica da je u zemljama koje je držao Đurađ bilo dosta turskih činovnika. Kao turski vazal morao je Đurađ da trpi i to da turske vojne kolone prelaze preko njegovih teritorija u svojim pohodima ka Bosni, a kojih je bilo nekoliko. Ipak, za života sultana Mehmeda nije bilo nikakvih neprilika i osim toga što su prelazili preko Đurđevih teritorija, Turci na njoj nisu imali nikakvih dejstava.

U to vreme (decembra 1414.) Đurađ se oženio sa vizantijskom princezom Irinom (Jerina) iz carske kuće Kantakuzena. Pretpostavlja se da je ovaj brak ugovoren u vreme dok je Đurađ boravio, odnosno u vreme kada se on već bio izmirio sa despotom i kada se znalo da će on (Đurađ) biti naslednik despotovine. Sve je to bilo u skladu sa starim običajima Vizantinaca da udaju svoje princeze samo za buduće naslednike prestola. Ovakav brak je bio sigurno po volji despota Stefana Lazarevića, a teško da bi on mogao uopšte i biti ostvaren da on na to nije dao svoj pristanak, ako ga već nije i ugovorio.

Ne zna se koliko je godina imala Irina (Jerina) kada se udala za Đurđa, ali je sigurno da je bila mnogo mlađa (Đurađ je tada imao oko četrdeset godina). Zna se da je ona Đurađu druga žena, ali se ne zna tačno ko mu je bila prva žena, pa se stoga iznosi pretpostavka da je to bila neka nepoznata trapezuntska princeza, sestra vizantijskog cara Jovana IV Komnina (1429-1458.). Baš to otvara i neka pitanja oko toga kada je ko od mnogobrojne Đurđeve dece rođen i iz kojeg braka. Naime, Đurađ je imao sedmoro dece i to četiri sina (Todor, Grgur, Stefan i Lazar) i tri ćerke (Jelena, Mara i Katarina). Sasvim je izvesno da su Todor, Katarina, Stefan i Lazar, deca iz njegovog braka sa Irinom (Jerinom). Za Grgura to već nije tako sigurno, dok je skoro sigurno da su Mara i Jelena, deca iz njegovog prvog braka. Baš zato i navodi da se "Despot Đurađ, oženivši se, uzeo je za ženu gospođu Irinu, sestru cara Paleologa, i imao s njom 3 sina - Grgura, Stefana, Lazara - i 2 kćeri" (Đorđe Branković) ne mogu uzeti kao tačni.

Od 1419. godine u primorju vodio je Balša III (oženjen despotovom sestrom) rat sa Venecijom. Taj rat mu je išao dosta traljavo jer su Mlečići postepeno zauzimali njegove gradove. Tokom ovog rata Balša se i razboleo, a kako nije imao muškog naslednika postavilo se pitanje njegovog naslednika. Balša III izgleda da nije imao mnogo dileme oko toga čvrsto rešivši da svoje zemlje ostavi u nasleđe despotu Stefanu. Početkom 1421. godine Balša je stigao kod despota želeći da od njega dobije pomoć, ali za vreme boravka kod despota je dana 28. aprila 1421. godine i umro. "U to vreme, (međutim) dođe i njegov nećak Balša, arbanaski gospodar. Unapred je predvideo smrt svoju, jer beše bolestan odavno, i tu odmah umre. Njega (Stefan) sa velikim ljubočašćem, a ujedno i žalošću opremivši, pogrebe" (Konstantin Filozof).

Despot je izgleda očekivao da će se Balšini gradovi bez nekih većih problema pripojiti Despotovini. Međutim, nije bilo tako, a Drivast, Ulcinj i Bar priznaju vlast Venecije. Kada nije uspeo Veneciju pomoću pregovora da ubedi da mu povrate ove gradove, odluči despot da pokrene vojsku na njih. Tokom novembra 1421. godine Bar je povraćen, a Drivast je opsađen. Nakon toga su počeli pregovori i Mlečani su osim Ulcinja vratili sve one gradove koje su uzeli nakon Balšine smrti. "Uze taj kraj ratovavši malo pod nekim gradovima, a pod Skadar došavši, opsedaše ga; a Venecijanci dođoše (i) načiniše mir (sa despotom)" (Konstantin Filozof). Primirje koje je sklopljeno trebalo je da traje šest meseci i toliko je i trajalo. Nakon toga despot je nastavio sa vojnim operacijama želeći da uzme i Skadar. Upravo tu, pod Skadrom, njegova vojska je doživela poraz, ali nije imala velike gubitke.

Nekako baš u to vreme u leto 1421. godine u Jedrenu je umro turski sultan Mehmed I, a trebalo je da ga nasledi njegov sin Murat II. Međutim, javili su se i drugi pretendenti koji su pokušali da istisnu Murata sa prestola. Želeći da obezbede despotovu podršku slali su mu glasnike, ali on je sve te ponude odbio ostajući vera Muratu II. "A kada dođe glas despotu Stefanu o tome šta se dogodilo, mnogi su ga bunili pa čak i neki od istočnih (vladara). A on govoraše: Položio sam zakletvu sultanu da ću dobro učiniti njegovoj deci" (Konstantin Filozof). Uskoro su u turskoj počele smutnje oko prestola, međutim kako pobunjenici nisu imali neku jaču podršku to je Murat II brzo uspeo da ih suzbije.

Sultan Murat II je imao tek osamnaest godina kada je preuzeo vlast. Po očevicima radilo se o veoma neupadljivom čoveku koji nije bolovao od nekih spoljnih isticanja svoga autoriteta. Osim toga i sam njegov izgled nije ukazivao da se radi o tako značajnom vladaru. Bio je srednjeg rasta, bele kože i dežmekast, sitnih očiju, kestenaste brade, savijenog nosa i retkih zuba: "to je dežmekast čovek, kratkog stasa, poširoka lica kao u Tatarina, dosta velika i povijena nosa i dosta sitnih očiju i jako mrka lica, velikih obraza i okrugle brade" (de la Brokijer). Tako se spominje da zapadne diplomate pri sahrani njegove majke nisu mogle da odrede ko je od prisutnih turskih velikaša, sultan. Murat II je bio veoma religiozan, čak toliko da je to prelazilo u misticizam, ali isto tako čestit i čovek koji drži reč. "I rekoše mi da je dobre naravi, blag i široke ruke u davanju zvanja i novca. Rekoše mi i da dosta mrzi rat, a tako se i meni čini, jer kad bi hteo da iskoristi silu i svoje velike dohotke, uzimajući u obzir mali otpor na koji nailazi u hrišćanskom svetu, njemu bi bilo lako da zauzme velike oblasti od njega" (de la Brokijer).

Kroz njegovo kasnije vladanje imaće nekoliko velikih bitaka, ali u svoj suštini on nije bio ratnik, već više političar. Nenaklonjenost ratu ga ipak nije sprečila da strahovito ojača vojsku, a posebno janičare kao najelitniji deo turske vojne sile. Računa se da je tek Murat II bio taj koji je (od 1438. godine) uveo tzv. "odabir dečaka", odnosno nasilno regrutovanje hrišćanskih dečaka u janičare. I do tada je bilo mnogo hrišćana koji su se isticali u turskoj vojnoj službi, ali tek od Murata II to dobija organizovan vid. Za njegovo vreme vezano je i veliko prodiranje poturčenih hrišćana na najviše državne funkcije u Turskoj. To je tada značilo i postepeno potiskivanje starih feudalnih porodica, a sve na račun ovih renegata. U suštini, Murat II je postepeno razbijao stari feudalni sistem i centralizovao svu vlast u svojim rukama. Naravno da je to izazvalo mnogo nezadovoljstva među starom aristokratijom. Sve to dovelo je i do nekih potresa u turskoj državi, a sve to je osetila i Despotovina. Murat II je, osim svega ovoga, bio poznat i kao velika pijanica, a njegova ljubav prema vinu skoro da je bila poslovična. Iako je pijenje vina bilo protivno muhamedanskim običajima, Murat II se nije mogao odupreti ovoj navici. "A ono u čemu nalazi najveće zadovoljstvo, to je pijančenje. I on voli ljude koji mnogo piju, a govorili su mi da on lako popije po deset do dvanaest grondila vina što može izneti šest do sedam kvarata" (de la Brokijer).

U to vreme despota su mučile druge brige i stoga nije želeo da se i dalje nateže sa Venecijom oko Skadra pa je tu obavezu prepustio Đurađu Brankoviću. Osim toga, kako je Đurađ bio u neposrednoj blizini Zete to je dobro poznavao prilike u njoj, despot je smatrao da je on najpogodniji da ovaj posao dovrši. Nije prošlo mnogo, a Đurađ sa oko 8.000 konjanika bane pred Skadar (leto 1423.). Nakon nešto borbi, Venecija, videvši da sa Đurđem nema šale, pristane na pregovore koji se i završe sklopljenim mirom (avgust 1423). U suštini niko nije bio na dobitku, ali ni na gubitku. No, ono što je predstavljalo problem bilo je izvršenje upravo sklopljenog mira tako da je u sledećih nekoliko godina bilo još pregovora koji su konačno završeni u Vučitrnu tek 1426. godine.

Dok je Đurađ pregovarao sa Venecijom despot Stefan Lazarević se sve više priklanjao Ugarskoj, što su Turci primetili veoma brzo. Zbog toga tokom je sultan tokom leta 1425. godine poslao u Srbiju jedno poslanstvo koje je trebalo da sa despotom obavi razgovor. U vreme kada je tursko poslanstvo stiglo u Srbiju, despot je boravio u Budimu tako da su Turci morali da ga sačekaju. "Murat htede poći na zapad i gledajući blagočastivoga despota kako svake godine ide ugarskom kralju, posluša neke koji su (ga) klevetali; i kada je tamo despot bio, posla jednoga od vernih svojih da sazna u čemu je istina" (Konstantin Filozof).

Ovo čekanje se odužilo tako da je za sve to vreme tursko poslanstvo imalo sasvim dovoljno vremena, ali i mogućnosti da zapazi da se u Srbiji naveliko pripremaju za rat. Gradovi su utvrđivani, u njih je dovlačena hrana, oružje i druge ratne potrebe. Već to je sasvim dovoljno govorilo iskusnom oku, ali ono što je verovatno prelilo čašu turskog strpljenja bio je odnos despotov prema njima. Došavši iz Budima, despot je primio poklone koje su poslanici doneli, ali je odbio da primi izaslanike. "A kada je despot došao, saznade o ovome, posla mu darove, ali izaslanika ne udostoji prijema" (Konstantin Filozof). Razdraženi turski poslanici se odmah vrate sultanu i ospu drvlje i kamenje na despota. "A ovaj (izaslanik), došavši k caru (Muratu), mnogo ga (despota Stefana) klevetaše i reče: Ako ti ne pođeš na njih, oni će već doći na tebe" (Konstantin Filozof). Ni danas nije lako odgovoriti na pitanje zašto je uvek oprezni despot ovako netaktično postupio sa turskim poslanstvom i veoma grubo ih otpremio kući. Pretpostavka da je despot, dok je boravio u Budimu, čuo da se sprema krstaški rat protiv Turaka i da se time rukovodio kada je tursko poslanstvo oterao, jeste samo moguća. I do tada su se spremali mnogi pohodi protiv Turaka koji nisu nikada mrdnuli dalje od razgovora. Prema tome sve te pripreme bile su sumnjive i teško da se despot oslanjao jedino na to. Moguće da je bilo još nešto što mi danas ne znamo.

Bilo kako bilo, despot se veoma brzo uverio da je napravio grešku, jer pohod na Turke nikako nije krenuo, a sam sultan je stigao u Sofiju gde je okupljao vojsku. Shodno svojim vazalnim obavezama, a verovatno i da umiri sultana, despot mu pošalje jedan vojni odred konjanika. Međutim, sultan odbije da ih uvrsti u svoju vojsku i pošalje ih nazad u Srbiju sa porukom da i on (sultan) uskoro tamo stiže. Ni poslanstvo koje je despot poslao nije uspelo da ublaži sultanov bes. U jesen 1425. godine provale Turci u Srbiju i preko Niša dođu čak do Kruševca. Ne mogavši Turke vojno da suzbije despot je na sve načine pokušavao da sa sultanom postigne neki mir i na kraju je u tome i uspeo. "Poplenivši jedan deo, odmah se opet vrati. Jer posla blagočastivi (Stefan) poklisara" (Konstantin Filozof). Nekako se stiče utisak da Turci nisu ni imali ozbiljniju nameru za nešto više i da je sve to bila samo neka vrsta vojne demonstracije.

Nekako u to vreme došlo je i do napada Bosanaca na despotov grad Srebrenicu. Dobrim delom koristeći metež koji se stvorio u Srbiji provalom Turaka, bosanski kralj Tvrtko II je u jesen 1425. godine uspeo da zauzme ovaj grad. Međutim, tvrđava Srebrnik se nije predavala i Bosanci su morali da je opsedaju. Sa napadima na tvrđavu nisu žurili i danima su je samo bombardovali misleći da opsađenima pomoć nikako ne može doći iz Srbije, budući da Drinu u to doba godine skoro da nije moguće preći. Međutim, tu su se prevarili. Odmah nakon sklapanja mira sa Turcima okrene despot vojsku i nekim načinom pređe Drinu. Bilo je to potpuno iznenađenje za Bosance koji se žurno povuku. "Despot iznenada dođe na reku zvanu Drina za koju su Bosanci mislili da se ne može preći; a kada despot tada naiđe, brzo pređe reku te Bosanci, videvši to, ostaviše sve stanove svoje i pobegoše sa svojim kraljem" (Konstantin Filozof). To povlačenje je više ličilo na panično bekstvo jer je ostavljeno nekoliko artiljerijskih oruđa (topova) koja su to doba bila retka i isto tako i skupa. "A ostade i praćka (tj. top) njihova zvana humka zajedno sa drugim dvema" (Konstantin Filozof). Nakon nekog vremena Tvrtko II ponudi despotu pregovore, što ovaj odmah prihvati. Veoma brzo sklopljen je i mir.

Despot je poboljevao od neke nožne bolesti koju je po svemu sudeći vukao još od ranije, ali vremenom se ona pogoršavala. "Blagočastivoga despota Stefana hvataše sve više nožna bolest od koje odavno stradaše" (Konstantin Filozof). Možda je i to bio razlog zbog čega se odlučio da sazove skup srpske vlastele i najviše crkvene velikodostojnike i da tu proglasi Đurđa Brankovića za svoga naslednika. Pretpostavlja se da je negde oko 1425. godine (možda i ranije) ovaj sabor sakupljen u Srebrnici kod Stragara i da je tu Đurađ Branković zvanično proglašen i prihvaćen za naslednika despota Stefana Lazarevića. "Zato, veoma se pobojavši smrti, posla po svoga sestrića, gospodina Đurđa, i ovaj dođe u mesto zvano Srebrnica; i tu (despot) sazva sa patrijarhom sabor od časnih arhijereja i blagorodnih sviju vlasti i sviju izabranih i na saboru blagoslovi njega (Đurđa) na gospodstvo, govoreći: Od sada ovoga smatrajte gospodinom mesto mene" (Konstantin Filozof). Biograf navodi da je Đurađ bio pozvan od strane despota, što govori da on (Đurađ) nije tako često boravio u despotovoj blizini, ali i nešto više. Očigledno da je proglašenje Đurđa za despotovog naslednika bila upravo njegova (despotova) odluka i da on nije sa strane prisiljen na tako nešto. Sam Đurađ kao da ima najmanje udela u despotovoj odluci i izgleda da se on samo povinuje njegovoj želji. Dakle, po tom pitanju između njih nije bilo nikakvih sukoba. Đurađ Branković, kao iskusan čovek koji je već do tada svašta preturio preko glave, bio je veoma taktičan i strpljiv ne vršeći bilo kakav pritisak na despota i to njegovo strpljenje se do kraja u potpunosti isplatilo. Despot je ispunio svoju reč i proglasio ga za svoga naslednika.

Sabor na kojem je Đurađ proglašen za budućeg vladara Srbije bio je skup najveće svetovne i duhovne vlastele u Srbiji. Osim toga, što je posebno bitno, Đurađ nije naturen i njegovo proglašenje naslednikom bilo je izvršeno po starim običajima i po svim tadašnjim formalnostima. Ništa nije nedostajalo. "Učiniše i molitvu nad njime sa polaganjem ruku; i sve zakle da mu budu verni. A prokle one koji bi podigli kakvo neverstvo. Zatim zakle i njega samoga da neće prezreti njegovo vaspitanje,..." (Konstantin Filozof). Despotova želja je bila da se onaj pravac politike koji je on započeo i nakon njega nastavi tako da je od Đurđa to i zatražio: "nego kako sam ja sam o svemu mislio, tako čini i ti. Jer mnogi su mi poslužili kojima ne uspeh dati nagrade. I mnogo (ga) pouči o pobožnosti i zapovestima" (Konstantin Filozof). Kao da je despot imao bojazni da bi Đurađ mogao eventualno da tešnje sarađuje sa Turcima nego što je u tom momentu on sam činio. Sada je on (despot) bio taj koji je zastupao politiku otpora prema Turcima, dok je bila mogućnost da bi Đurađ mogao krenuti obrnutim putem. Dovoljno je setiti se situacije nakon kosovske bitke kada su Lazarevići bili ti koji su naginjali ka Turcima dok su Brankovići bili zastupnici otpora prema njima. Sada je izgledalo kao da je obrnuto. Bilo kako bilo, sabor u Srebrnici ostvario je svoju ulogu, a Đurđa su bezrezervno prihvatili kao mlađeg gospodara, odnosno kao budućeg vladara Srbije. "Zato od tada mnogo vernije se priklanjahu mladom svome gospodinu nego ranije" (Konstantin Filozof).

No, sada je tek deo posla bio obavljen i to čini se onaj lakši deo. Vlastela u Despotovini je prihvatila Đurđa za budućeg gospodara, ali bilo je pitanje da li će to učiniti Ugarska i Turska, jer ne treba zaboraviti da je Despotovina bila u vazalnom odnosu prema obe zemlje. Sa Ugarskom despot je uspeo da postigne dogovor, ali uz velike ustupke. Negde tokom maja 1426. godine u Tati sastali su se despot Stefan i ugarski kralj Žigmund. Tu je despot obavestio Žigmunda o svojoj nameri da Đurađ nasledi Despotovinu i sva despotova mnogobrojna imanja rasuta po Ugarskoj kao i njegovo mesto među ugarskom vlastelom. Žigmund je pristao da Đurđa prihvati kao budućeg gospodara Srbije, ali pod nekim uslovima koji su veoma otežavali budući položaj Despotovine. Najteži uslov je bio svakako u obavezi da Despotovina odmah nakon smrti despota Stefana vrati Ugarskoj, Beograd, Golubac, Mačvansku banovinu i još neke zemlje. To da Despotovina i dalje ostane u vazalnom položaju prema Ugarskoj bio je očekivani uslov i na njega nije obraćena posebna pažnja jer je u tom momentu za nju to bila prednost, a ne opterećenje.

Nakon sklapanja ovog ugovora trebalo je nešto slično uraditi i sa turskim sultanom, odnosno bio je potreban i njegov pristanak. Međutim, za to više nije bilo vremena. Već početkom 1427. godine Turci napadaju Despotovinu i veoma brzo stižu pod Novo Brdo koje opsedaju. Tokom marta meseca iste te godine (1427.) dolazi do jedne pobune rudara u Srebrnici koju je despot sa izuzetnom svirepošću ugušio sveteći to što su rudari ubili jednog njegovog službenika. "Saznavši za ovo (despot) se podiže sam, pošto su mnogi pobegli od mesta, pa uhvativši i neke nevine radi ubistva mladića, odsecaše im ruke i noge" (Konstantin Filozof). U ovim despotovim pomalo i bezrazložnim obračunima nenadano su stradali i neki trgovci iz Dubrovnika. "Mnogim, pak, trgovcima i vlasteli dubrovačkoj koji su se tada našli u Srebrenici oduzeo je svu imovinu, štaviše, bacio ih je u tamnicu. Nekima je iskopao po jedno oko, a drugima odsekao po jednu ruku, i sve to zato što je bio posumnjao da su oni bili umešani u zaveru i ubistvo pomenutog Vladislava" (Mavro Orbin). Izgleda da je tu bio prisutan i Đurađ Branković, koji je sa mnogo takta i smirivanja pokušao ovu situaciju da ublaži. Međutim, despotovoj volji se ipak nije mogao suprotstaviti pa su trgovci kažnjeni. "I pored toga što se za nj založio despotov sinovac Đurađ, i što je lično izlagao i s prekorom stavljao pred oči despotu mnoga dobročinstva koja su mu Dubrovčani učinili,..." (Mavro Orbin).

Nije prošlo mnogo od ovog obračuna u Srebrenici, a despot je iznenada umro. Kod mesta Glavica (okolina Kragujevca) despota je po svemu sudeći stigla srčana kap od koje je dana 19. jula 1427. godine i umro. "Kada je bio na mestu zvanom Glavica, obedovavši, iziđe da lovi; i dok je još lovio, uzeo je kragujca na ruku svoju. Uzevši ga nije (ga) nosio kako treba, on, koji je dosada sve kako treba i na udivljenje izvodio i činio; i nagibao se na jednu i drugu stranu kao da će sa konja pasti. Obuhvativši ga sa obe strane, vođahu ga do stana" (Konstantin Filozof). Svestan da mu je smrt blizu despot je stalno tražio da se što prije dovede Đurađ Branković. Tako je i umro "ispustivši samo jedan glas: Po Đurđa, po Đurđa" (Konstantin Filozof).

Situacija je bila i više nego ozbiljna. Turci su bili u Srbiji, despot je umro, a Đurađ je još uvek bio daleko. Ipak, izgleda da panike nije bilo, čemu je najviše doprineo neki vojvoda (kome ne znamo ime) veoma hladnokrvno organizujući sve. Glasnici su odmah otišli po Đurđa Brankovića, a despot je sahranjen u svoju zadužbinu u Resavi. Sama sahrana je bila izuzetno opasna jer su turski odredi krstarili u neposrednoj blizini Resave i postojala je opasnost i da napadnu. "Zatim pošlju po Đurđa, a sami uzevši ga nošahu (ga) ka grobnici - o ovoj stvari mnogo se brinuo vojvoda vojske - koju sam sazda u Resavi. O ljubočasnoga vojinstva, ljubočasnoga gospodina! Nisu tada gledale ni žene decu, ni svoje kuće, niti što drugo. A tu negde blizu bila je ismailjćanska vojska. Ali (oni koji su prenosili despota) nisu svoj život računali mi u što (samo) da bi ga položili na mesto gde je zapovedio" (Konstantin Filozof).

Za sve ovo vreme Đurađ je bio u Zeti, ali odmah nakon što mu je glasnik dojavio despotovu smrt krenuo je sa manjom pratnjom ka Beogradu. Dok je prolazio Srbijom mogao je da vidi kakvo je preneraženje izazvala despotova smrt. "(Ljudi) su lica grebli i vlasi trzali i sve svetle haljine zbacili su. Jer umesto mnogosvetle odežde u vretišta (su se oblačili); i još ovo: ako se gde zabačena inočka (haljina) mogla dobiti, uzevši (je) na delove je cepahu tako da sve izuzetno bude u izmenjenim prilikama. Konjima su (ne samo) grive rezane" (Konstantin Filozof). Ipak, koliko god situacija izgledala teška mogao je da primeti da ga svugde primaju kao novog gospodara i da nema traga nekom mogućem prevratu. "Rašani su ga prihvatili kao gospodara" (Mavro Orbin). Sudeći po svemu i Turci su tada mirovali tako da je put do Beograda prošao bez nekih posebnih problema. Oni su tek trebali da dođu, jer je i ugarski kralj Žigmund čuo da je despot umro. U to vreme Žigmund je ratovao u Vlaškoj, ali na vest o despotovoj smrti, sve je prekinuo i požurio ka Srbiji želeći da uzme Beograd, Golubac i sve ono što mu je po ugovoru u Tati trebalo pripasti.

U Beogradu je takođe vladao strah, ali ne samo zbog despotove smrti i zbog toga što su ga žalili. Više je to bio strah od mogućeg otimanja oko vlasti nad despotovinom i svim onim posledicama koje takvi sukobi nose sa sobom. Stoga nije čudno to što je Đurđev dolazak dočekan sa olakšanjem, jer sada se znalo da je on novi gospodar za koga se znalo da ima čvrstu ruku. "Ali kada dođe blagočastivi gospodin Đurađ, njega isto tako sličnim (ridanjem dočekaše) (koji) je vazduh ispunjavao, dok su ga pukovi sretali i dočekivali. Tada osetiše kao neko olakšanje. Jer svako smrt i pljačkanje već očekivaše" (Konstantin Filozof). Kolika je nesigurnost vladala vidi se i po tome što se gradska tvrđava gde je boravila vojna posada, do toga momenta nije otvarala i što komandant posade nije nikoga hteo da pusti sve dok se nije pojavio Đurađ. "Tada se i unutrašnja kula otvori, a ranije je ne htede otvoriti onaj koji ju je čuvao" (Konstantin Filozof).

Odmah po ulasku u Beograd izvršena je simbolična primopredaja vlasti. Najpre su obavljeni crkveni obredi: "I u crkvi ne uziđe (Đurađ) na prostrto (mesto) po vladarskom običaju; a kada se služba svršila, ne dade ništa reći o vladarskoj slavi, nego mesto ovoga čuo se vapaj (i) ridanja u vazduhu" (Konstantin Filozof). Nakon toga obavio se i svetovni deo Đurđevog ustoličenja na vladarskom mestu Srbije. Ovo je za njega bilo verovatno i mnogo značajnije jer se radilo o onom priznanju koje daje vlastela, jedini ozbiljniji vojni faktor u zemlji. Taj svetovni deo Đurđevog ustoličenja je bio veoma interesantan. Sastojao se u tome da svaki dostojanstvenik, postavljen još od despota Stefana, prilazi mestu gde je Đurađ sedeo i kao znak da ga priznaje za svoga vladara predaje mu svoje žezlo koje simbolizuje vlast. Sada je to značilo da Đurađ prima od njih njihovu vlast i slobodno njome raspolaže. Odmah po primanju žezla vlasti Đurađ je to isto žezlo vraćao svakome onome od koga ga je dobio što je značilo da ga i dalje priznaje na onome mestu na kome je do tada bio. U tom momentu Đurađ nije vršio nikakve promene među glavnim dostojanstvenicima u Despotovini tako da biograf navodi da ih je Đurađ sve priznao. "A sam, dakle, kada je sa svima bio u carskim (dvorima), priđoše svi koji su bili postavljeni od pređašnjega (vladara) u nekom činu, predade svako svoje žezlo vlasti. A ovaj sa velikim plačem opet svakome povrati njegov čin" (Konstantin Filozof).

To što Đurađ nije izvršio nikakve smene među glavnim dostojanstvenicima ne treba da iznenađuje, budući da je i on sam bio veoma nesiguran na prestolu i nije znao šta ga u budućnosti čeka. Ugarski kralj Žigmund se približavao Beogradu u želji da zatraži sve ono što mu je obećano po ugovoru u Tati, a tu su bili i Turci. Na tursku reakciju nije trebalo dugo čekati i ona je došla skoro trenutno. Odmah nakon despotove smrti Turci predvođeni Isak-begom su upali u Srbiju i već tokom septembra 1427. godine napadaju na Novo Brdo. Upravo u to vreme (septembar) stigao je i ugarski kralj Žigmund u Beograd i između njega i Đurđa Brankovića počeli su pregovori koji su se otegli na sledeća dva meseca. Uglavnom se govorilo o predaji Beograda kojeg je Đurađ pokušao da zadrži. Gledajući u retrospektivi, Đurađ je bio unapred osuđen na neuspeh u ovim pregovorima jer nije imao bilo kakve čvršće pozicije da se suprotstavi traženjima iz Ugarske. Turci su harali Srbijom, a pod Beogradom se već nalazila jaka ugarska vojska koju vodi kralj Žigmund lično.

Ništa drugo nije preostajalo već da se grad preda Ugarima, što je na kraju Đurađ i uradio. Da mu to nije bilo lako uraditi, sasvim je izvesno i to se izgleda nije ni krilo. "I nije samo, dakle, zbog ovoga bilo razrušenje i beda, nego i zapadni kralj dođe carskome gradu (Beogradu) koji i uze, tobože mirno, od ovoga blagočastivoga gospodina svojega pošto su se (Đurađ i Srbi) prestrašili Ismailjćana" (Konstantin Filozof). Za uzvrat Žigmund je Đurađa priznao vladarem Srbije i baronom ugarskog kraljevstva. Osim toga Đurađ je postao Žigmundov vazal, a ceremonija je obavljena u Beogradu gde je Đurađ proglašen za "hercega i despota cele države Raške i Arbanije" (Sigismundova povelja). Kao simbol toga dobio je od Đurađ od Žigmunda plašt, mač i kapu. Nije to bilo ništa novo i time se samo nastavila ona politička linija koju je poslednjih godina provodio despot Stefan Lazarević. Nemajući poverenja u Srbe, ali ni u svoje ugare morao je Žigmund da gradsku posadu popunjava sa stranim najamnicima i to uglavnom nemcima. "Za ljude u Srbiji rekoše mi da se u grad nikako ne puštaju zato što su turski podanici i Turčina slušaju; a Ugri su nepouzdani i Turaka se toliko boje, da ne bi smeli čuvati mesto i sačekati Turčina i svu silu njegovu, kad bi na grad udario" (de la Brokijer).

4. Gradnja Smedereva

Osim Beograda želeo je Žigmund i Golubac, kako je to već po ugovoru u Tati određeno. Međutim, tu su izbili nenadani problemi. Neki vojvoda Jeremija, koji je držao ovaj grad, tražio je da mu se najpre isplati 12.000 dukata, koliko mu je dugovao despot Stefan Lazarević za sve one zasluge koje je on do tada učinio za njega. O tome je Jeremija pokazivao i neku povelju o dugu koju mu je lično izdao despot Stefan. No, Žigmund nije hteo da čuje ni o kakvom plaćanju već proglasi tu povelju za falsifikat. Po svemu sudeći, Đurađ je pokušao da posreduje u ovom sporu i stoga je stigao pod Golubac i pozvao vojvodu na pregovore. Negde izvan gradskih zidina njih dvojica su pregovarali, ali bez uspeha jer Jeremija nije želeo da popusti. Verovatno je to navelo neke iz Đurđeve pratnje da mu predlože da Jeremiju uhvati i da ga baci u lance i da onda bez ikakvih problema zauzme Golubac. Međutim, Đurađ je to odbio budući da je Jeremiji dao reč da mu se ništa neće desiti. "Pre ovoga dođe sam gospodin Đurađ pod Golubac, gde mu dođe taj vojvoda na veru; (despot ga savetovaše) da ga uvede u grad i da grad preda. A neka gospoda dolažahu sa predlozima (despotu) da ga uhvati. Taj je (despot) bio tvrde vere, slično dijamantu, i ne htede ovo učiniti" (Konstantin Filozof). U tom momentu Đurađ se pokazao kao čovek od reči, mada mu to inače nije bila tako česta osobina. Međutim, uskoro se zbog takvog svoga postupka pokajao. To je bio očigledan primer da držanje reči u politici može da odvede i u propast. Evo zbog čega.

Iz nekog razloga ovi su pregovori izgleda trebali biti nastavljeni u samome gradu. Đurađ se mirno uputio unutar Golubačkih bedema verujući vojvodinoj reči da mu se tamo neće ništa desiti. Verovatno je računao na to da će vojvoda ceniti to što je on održao reč i što je vojvoda bio siguran u njegovom logoru. Međutim, već na gradskoj kapiji izvršen je napad na Đurađa (po svemu sudeći napao ga je baš Jeremija), ali zbog vojvodine nespretnosti i brze reakcije Đurđeve pratnje ovaj napad nije uspeo. "Kada su ušli zajedno u grad, ustremi se u vratima raniji vojvoda taj i grad zauze, i na pomazanoga ruku i oružje podiže. A (despot) se opet vrati u stalno prebivalište" (Konstantin Filozof). Šta je bio razlog ovog mučkog napada, tačnije atentata na vladara Despotovine, teško je reći. Da li je vojvoda radio po nečijem nalogu (sultana?) ili je to plod njegove neke osvete, ostaje tajna. U svakom slučaju, Đurađ je odmah na početku svoje vladavine imao priliku da se brani od atentatora, a toga će biti i kasnije. Tako je propao pokušaj da se za kralj Žigmunda pridobije Golubac. Vojvoda Jeremija, znajući da se neće moći dugo održati u Golubcu, počne pregovarati sa Turcima. Naravno da je sultan Murat II jedva dočekao ovakvu ponudu i odmah je spremno prihvati. Negde krajem 1427. godine Turci uđu u Golubac.

Sama predaja Golubca je imala jedan mučan odjek u narodu, a vojvoda Jeremija je stekao loš glas. "No kako ovoga (vojvodu golubačkog Jeremiju) da nazovem, novog otpadnika i najbezakonijeg mučitelja, zajedničara besovskog, i učenika satanina, sina gejene (pakla) i tami potčinjenoga, koji je po pravdi kletvu nasledio i koji je otstupio od saveta hristijanskog, i bez nužde, svake teskobe caru najnepravednijem grad je predao" (Inok iz Dalše u prepisanome Jevanđelju).

Dok su se ova natezanja dešavala Turci, predvođeni Isak begom, su opsedali Novo Brdo. Kao i nekoliko puta do tada opsada se održavala tako što je tvrđava velikim topovima bombardovana, ali se jurišem nije mogla zauzeti. Ipak, ovo još uvek nije bila ona prvoklasna turska vojska, ali je i ona bila očigledno dovoljna da napravi haos. To jasno potvrđuje Konstantin Filozof, onda kada opisuje kako je Beograd predan Ugrima. On kaže na jednom mestu da su se Srbi i Đurađ "prestrašili Ismailjćana", te da je to verovatni razlog zbog čega je Đurađ u pregovorima popustio misleći da će tim popuštanjem za uzvrat dobiti ugarsku vojnu pomoć. Kako se Đurađ nije mogao odupreti ni Isak begu bilo je sasvim jasno da po dolasku sultana nema nikakvih šansi da se odbrani. Stoga je trebalo po svaku cenu pridobiti ugarskog kralja i njegovu pomoć pa bi se time moglo objasniti zbog čega je Beograd tako lako predan Ugrima. Na kraju se žrtvovanje Beograda pokazalo kao ispravan potez jer ugarski kralj je održao obećanje i vojno pomogao Đurđu pa su tako udruženi Ugri i Srbi imali dosta zajedničkih akcija. Jedna od uspešnijih je bila tokom novembra meseca 1426. godine kada su suzbili Turke kod Ravanice. Otpor je bio sve organizovaniji i uspešniji.

Situacija je naglo postala dramatična kada je početkom 1427. godine sa vojskom stigao lično sultan Murat II. Ovaj turski pohod je bio mnogo sistematičniji pa je to bio razlog zašto su pali mnogi gradovi, a među njima Kruševac kao najznačajniji. "I došavši, dakle, napadne Kruševac koji uzeše u borbi; i pošto se narod koji je bio u njemu ustremio (da beži) iz grada, predadoše se i drugi gradovi" (Konstantin Filozof). Nakon toga ulogori se sultan sa svojom vojskom pod Novim Brdom. Sama opsada je bila veoma sistematična i ovaj put se sasvim jasno videlo da nije reč samo o jednom kratkotrajnom turskom pljačkaškom pohodu. "I tako je punih 48 dana jurišao na rečeno mesto, čije je zidine tukao veoma teškim artiljerijskim oruđima" (Mavro Orbin). Možda je sultan mislio da zauzme celu Srbiju, ali mišljenje je naglo promenio kada se i on sa svojom vojskom zaglavio pod Novim Brdom. "I dođe na Novo Brdo, ali ne uspe (da ga zauzme), iako se potrudi mnogo" (Konstantin Filozof).

Sama opsada je išla veoma teško i sultan Murat II mora da se već pitao šta dalje da radi. Međutim, baš nekako u to vreme stignu kod njega predstavnici Đurđa Brankovića na pregovore. Poslanike je lepo primio i po Konstantinu Filozofu izlazi da je Muratu II bilo već svega dosta i da je imao nameru da sve ono što je zauzeo vrati Đurđu. "A hteo je sa poslanicima koji su tu došli da se složi i zemlju koju je uzeo da vrati". Ove bitke su trajale u vreme zime, a Turci izgleda nisu bili spremni za duže ratovanje pod tako teškim uslovima. Osim toga i vojna pomoć koja je dolazila od ugara postepeno je pokazivala rezultate pa su Turci na mnogim mestima bili potisnuti. To je sasvim sigurno moralo uznemiriti sultana jer efekat iznenadnog napada na Srbiju je izostao, Novo Brdo se tvrdoglavo i uporno brani, a ugarska vojska uzima učešće u ovome ratu. Stvoreni su svi preduslovi za dugo i iscrpljujuće ratovanje za koje on nije imao mnogo volje. Možda je on tada stvarno želeo da Đurađu vrati sve ono što je uzeo, ali tada iznenada stižu pregovarači Golubačkog komandanta vojvode Jeremije koji mu ponude predaju Golubca (verovatno su za uzvrat tražili dukate). Sada se situacija značajno izmenila u sultanovu korist i on više nije imao nikakvu nameru da popušta na bilo koji način. Tada su Đurđevi poslanici morali da napuste sultana i da se vrate Đurđu praznih ruku. Sa vojvodom Jeremijom sultan je veoma brzo utanačio trgovinu i bez ikakvih problema zadobio ovu jaku dunavsku tvrđavu. Negde krajem 1427. godine Golubac je postao turska tvrđava. "A ostavi čuvare zemlje koji otidoše i zauzeše Golubac, pošto ih je taj vojvoda uveo (u grad), i pleniše kraj koji je bio u okolini toga grada,.." (Konstantin Filozof). Nakon toga sultan napusti Srbiju i vrati se u Tursku.

Ugarski kralj Žigmund nikako nije mogao da mirno prihvati to da Turci drže Golubac pa je odlučio da ga na silu zauzme. Tokom zime 1427/28. godine nasuprot Golubcu podigao je tvrđavu Svetog Ladislava koja je trebala da zaštiti prelaz njegove vojske sa severne na južnu obalu Dunava. Tokom aprila 1428. godine započeo je prelaz preko Dunava i Golubac je ubrzo bio pod opsadom. Osim ugarskih trupa imao je Žigmund i pomoć Poljaka koje je vodio tada čuveni poljski velikaš Zaviša Crni. Za mesec dana opsade Golubac je skoro razbijen iz vatre mnogobrojnih topova ugarske vojske i izgledalo je da se turska posada već misli predati. Tada je odjednom naišla turska vojska koju je vodio lično sultan Murat II, i Žigmund je, nakon žestoke bitke, morao da skida opsadu. Tokom pregovora utanačeno je primirje i Žigmundu je sultan obećao da ga neće uznemiravati dok se bude povlačio preko Dunava u Ugarsku. Izgleda da su Ugari poverovali Turcima pa su počeli postepeno da prelaze Dunav. Tog momenta su Turci odjednom udarili i satrli veliki deo ugarske vojske. Postoji priča da se Žigmund spasao čistom slučajnošću u jednom malom čamcu, dok se Zaviša Crni borio do kraja štiteći odstupnicu. Na kraju su ga Turci uhvatili živog i odsekli mu glavu. "Neverni su Turci kao nekada Filistejci, na Brašančevo, veliku vojsku mojih verenih vitezova uništili, tako da su poznatije golim mačem poubijali, druge opet u Dunavu potopili, a ostatak sa sobom u neveru poveli", žali se Žigmund papi u jednom pismu. No, Turci se nisu samo tu zaustavili već je sultan uputio akindžije dublje u Ugarsku ne bi li tamo rasejali vatru i strah. Žigmund je pokušao da organizuje otpor, ali sa slabim uspehom. "Eto juče stiglo je nebrojeno mnoštvo Turaka i velike vojske njihove sve do grada Golubca. Jedan deo njih ostao je tamo da obnovi spomenutu tvrđavu, a drugi deo, čini se glavna vojska, razišla se prema Beogradu, Sremu, prema prekosavskim stranama i prema našoj kraljevini Slavoniji", piše Žigmund čongradskom županu Nikoli Vardi i moli ga da što prije sa svojim trupama pritekne u pomoć.

Nakon ove ugarske, u svojoj suštini ipak dobro zamišljene, ali propale vojne akcije situacija se za Turke naglo izmenila i to u povoljnom pravcu. Vlaški vojvoda Dan je odmah priznao vrhovnu vlast sultana, pa je čak i bosanski kralj Tvrtko II morao da zatraži sultanovu milost tako što mu je dao neke svoje gradove. Đurađ Branković se suzdržao od bilo kakve vojne pomoći Ugrima, a Turcima je izgleda ipak pomagao. Poznato je da su Golubačku posadu, koju su inače plaćali Turci, činili dobrim delom Srbi. Baš to je malo odobrovoljilo sultana koji nakon svega odluči da nastavi pregovore sa Đurđem oko sudbine Despotovine. Ubrzo mu je poslao svoje poslanike, a da je dobre volje videlo se kada je odlučio da neke od osvojenih teritorija vrati Đurđu: "dokle opet ne dođe poslanik od cara koji je odustao od daljeg osvajanja, a nešto (osvojenog) je i vratio" (Konstantin Filozof). Po svemu sudeći nekog velikog natezanja tu više nije ni moglo biti i Đurađ je pristao na ono što su Turci tražili. Postao im je vazal sa obavezom plaćanja harača kao i obavezom da Turcima daje pomoćne vojne odrede koje je morao voditi njegov (Đurđev) sin. "Jer pored danka koji plaća, on treba da pošalje, kad mu Turčin zatraži, svoga drugog sina, a sa njim i 1000 ili 8000 konjanika" (de la Brokijer). Bila je tu još jedna odredba koja se odnosila na Ugare. Despot nije smeo dozvoliti da se ugarske trupe kreću preko Despotovine onda kada ovi (Ugari) ratuju sa Turcima. "Postao mu je vazal i obavezao se da će da mu plaćati harač i davati ljude za rat ako bude tražio, kao što je bilo već u vreme despota Stefana; samo što je plaćao onoliko manje harača koliko su mu zemlje bili oduzeli Turci" (Mavro Orbin). Upravo će ova odredba ugovora da znači i kasniju propast Despotovine. Računa se da je ovaj mir sklopljen u proleće 1428. godine.

Na kraju, Đurađ Branković je ipak mogao biti zadovoljan sa svime onim što je postigao od vremena smrti despota Stefana. Srpska vlastela ga je prihvatila za svoga gospodara i izgleda da osim vojvode Jeremije u Golubcu, niko drugi nije pružao otpor njegovom ustoličenju. Ugarski kralj Žigmund ga je isto tako priznao, a uz to primio ga je među ugarske barone. Za ovaj politički uspeh žrtve (davanje Beograda) ipak nisu bile velike iako su svakako bile bolne. Ono čime je Đurađ sigurno bio najzadovoljniji bilo je priznanje koje je došlo od strane sultana Murata II budući da mu je prava opasnost pretila upravo sa te strane. Stoga ne iznenađuje što de la Brokijer komentariše kako je "ipak on poslušniji Turčinu nego caru". Istini za volju granice Despotovine višu nisu bile onako razvučene kao u doba despota Stefana, ali i održanje u životu i ovako sužene države (makar i bez Niša, Kruševca i još nekih gradova) moglo se smatrati velikim uspehom.

Nekako u to vreme, nakon 1427. godine, ali prije 1429. godine, umro je Đurađu i Jerini njihov najstariji sin, prestolonaslednik Todor. U vreme smrti nije mogao imati više od dvanaest godina, a njegov lik se vidi na jednoj fresci u manastiru Gračanica. Tu je verovatno i sahranjen. Bila je to tek prva u nizu porodičnih tragedija koje će tokom svog života Đurađ imati.

Nakon svih ovih događaja mogao je Đurađ Branković da odahne. Ono što mu je tada bio osnovni problem bilo je to što nije imao ni jedno mesto koje bi bilo dovoljno utvrđeno da bi moglo da predstavlja prestonicu. Beograd, kao prestonica despota Stefana, bio je u ugarskim rukama, dok su Kruševac i Niš držali Turci. Imala je Srbija i drugih gradova koji su bili dovoljno bogati i utvrđeni da bi poslužili Đurđu, ali položaj im je bio suviše u dubini Despotovine i izložen napadima tako da nisu mogli pružiti dovoljno sigurnosti od turskih upada. Tačnije, prestonica je morala biti u blizini ugarske granice da bi se Đurađ mogao lakše skloniti u Ugarsku ispred turske navale. Takvih gradova Despotovina nije imala. Ostalo je jedino da se sagradi neko utvrđenje koje bi Đurađu obezbedilo sve ono što takva prestonica treba da pruži. Nemajući prestonicu Đurađ je boravio uglavnom u mestu koje se zvalo Nekudim. "Stigoh u jednu varoš zvanu Nikodem (Nekudim), varoš sličnu selu, u vrlo lepom i dobrom kraju. I boravi rečeni despot Rasije u toj rečenoj varoši stoga što se ona nalazi u vrlo lepim šumarcima i rekama pogodnim za svaki lov na divljač i za lov sa sokolovima" (de la Brokijer).

Kao pogodno mesto izabrano je ušće Jezave u Dunav i veoma brzo tu je izniklo Smederevo, moćno kameno utvrđenje od 24 kule. Ovo utvrđenje je završeno za veoma kratko vreme i već tokom 1430. godine (izgradnja je započela 1428. godine) u njega je uselio Đurađ Branković. Zbog toga što je bio u ravnici, opkoljen vodom Dunava i Jezave i rovom između njih, Smederevo je nazvano "vodenim gradom". Najpre je izgrađen tzv. "Mali grad" i tu se Đurađ uselio odmah po njegovom završetku. "Mali grad" je imao ukupno šest kula i na jednoj od njih od uzidanih opeka urađen je čuveni natpis o zidanju grada gde se kaže: "U Hrista boga blagoverni despot Đurađ, gospodin Srbljem i Pomoriju zetskome. Naredbom njegovom sazida se grad ovaj u leto 6938". Kasnije su nastavljeni radovi na tvrđavi tako da je sagrađen "Veliki grad" koji je imao još dodatnih osamnaest kula. Čitava ova tvrđava građena je za borbu hladnim oružjem iako je tada već uveliko bilo u upotrebi vatreno oružje, a to je verovatno zbog jakog vizantijskog uticaja koji se osećao na svakom koraku. Kule su bile veoma jake sa osnovom širine preko 11, a visine preko 20 metara. Pojedini zidovi idu u debljinu od 4,5 metara.

Zbog svoje veličine i naročito zbog brzine kojom je građen, Smederevski grad je izazvao strašnu mržnju među Đurđevim podanicima, jer je praćen mnogobrojnim žrtvama. Ovim radovima je u potpunosti rukovodio Đorđe (Georgije) Kantakuzen, rođeni brat Đurđeve žene Jerine. Za njega kaže Spanduđin da je "utemeljio i izgradio iz osnove veoma tvrdi grad Smederevo", što može biti izvor za narodno predanje da je za svu narodnu muku koja je pratila izgradnju Smedereva kriva Jerina, koja je kao rođena sestra dovela Georgija u Srbiju. To ne treba da iznenadi budući da su obaveze seljaka - meropha bile izuzetno teške jer je cela Despotovina dignuta na noge i svi su morali da besplatno rade pri podizanju Smedereva. Tu se pekao kreč, dovlačen je kamen, pesak, drvo i sve ostalo što je potrebno. Mnogi su doterani iz dalekih sela i to se tada zvalo zgon (goniti).

Baš u vreme dok je trajala izgradnja Smedereva, pretpostavlja se u leto 1429. godine, Đurađ je krunisan za despota. Obred je obavljen u Žiči, a iz Vizantije je znake despotskog dostojanstva doneo Georgije Filantropen kojega je poslao vizantijski car Jovan VIII. Sa njim je zajedno krunisana i Jerina koja je time dobila čin despotice. Od tada Đurađ nosi naziv "po milosti božjoj Raškog kraljevstva despot i Albanije gospodar". Može se reći da je praktično tek tim krunisanjem Đurađ Branković postao u potpunosti naslednik despota Stefana. Međutim, to bi bila sva sličnost koja je postojala između njih. I po karakteru i po izgledu, ali i po načinu života i shvatanja političkih obaveza, bila su to dva sasvim različita čoveka. Dok je Stefan bio plav, sa retkom kosom i bradom, produhovljenog lika, Đurađ je bio izrazito crn, sa gustom bradom i dugom kosom, visok i veoma snažan. Stefan je bio asketa koga žene nisu mnogo interesovale, pa je i umro bez poroda. Za to vreme Đurađ je umeo da uživa u životu i nikada se nije u tome mnogo sustezao. Imao je mladu ženu (Jerinu) sa kojom je izrodio decu, a iz prvog braka ih je već imao nekoliko. "Taj gospodar despot ima oko 58 do 60 godina i veoma je lep vladar i krupan čovek i ima troje muške dece i dve kćeri, od kojih je jedna udata za Turčina, a druga za grofa od Seja (Celjskog). I deca su mu vrlo lepa, a najstariji može imati dvadeset godina, a od ostale dvojice jedan šesnaest, a drugi četrnaest; za kćeri ne znam kakve su" (de la Brokijer).

Despot je živeo upravo onim načinom života kako se već i očekuje od čoveka takvog položaja i bogatstva. Sa velikim znanjem i razumevanjem kulture umeo je da se ponaša na stranim dvorovima gde je uživao glas velikog gospodina trošeći velike sume novca na svoja lična zadovoljstva. I Đurađ i Stefan su bili hrabri ratnici i spretni državnici, ali dok je Stefan bio mnogo otvoreniji pri vođenju politike (mada sklon političkim zaokretima), Đurađ je mnoge stvari postigao mitom. Zahvaljujući mnogobrojnim rudnicima srebra u Srbiji izvlačio je Đurađ velike količine srebra koje je znao veoma spretno da upotrebi na turskom dvoru gde je postigao mnogo toga upravo zahvaljujući zavodljivom zveckanju dukata. Osim toga izgleda da je čak i u vođenju unutrašnje politike pribegavao mitu. Tako de la Brokijer komentariše bogatstvo rudnika u Novom Brdu i način na koji ga despot Đurađ iskorištava. "I u toj varoši postoji rudnik zlata i srebra zajedno i svake godine se iskopa više od 200.000 dukata, a da nije toga verujem da bi on već bio izgnan iz svoje Rasije" Nije despot izvlačio zlato samo iz Novog Brda, bilo je tu još rudnika, a u pričama o bogatstvu Srbije se u stranim zemljama pomalo i preterivalo. "Ali što je najznatnije i nada sve druge zemlje u Srbiji, to je što se u njoj nalazi srebra i zlata kao vode u izvorima, i što se na sve strane kopa zlatni pesak, u kome je zlata i srebra obilatijega, lepšega i boljega nego što je indijsko" (Kritovul).

Upravo korištenju mita Đurađ je i mogao da zahvali to što je uspeo da od Turaka dobije dozvolu da podigne jednu tako jaku tvrđavu kao što je Smederevo. Postoji tvrdnja da sultan Murat II dugo nije znao da je Smederevo izgrađeno i to najviše zahvaljujući tome što je Đurađ mitom uspeo da zaustavi da takva vest dođe do njega. Po tim verzijama Đurađ je uspeo da podmiti turskog vezira Sarudža pašu koji je gradnju Smedereva jednostavno prećutao sultanu. "A Vukov sin krišom je sagradio Smederevo, a kad je Sarudža-paša došao, on nije saznao ni čuo da je tvrđava napravljena. Posle je Sarudža paša, dok je bio beglerbeg, svrgnut" (Urudž). Sa osetljivim darom za visoku politiku koja je prepuna podmuklih poteza i tajnih radnji, uspeo je Đurađ da sa finim instinktom oseti sva ona nezadovoljstva koja su vrila u turskoj državi. Veoma brzo on se povezao sa nezadovoljnicima turske centralističke vladavine sultana Murata II i beskrajne reke zlata krenule su u tom pravcu. U Jedrenima Murat II je imao i te kako jaku opoziciju, a da je on sa njima teško izlazio na kraj videlo se nekoliko puta. Kada je 1428. godine došlo do sudara ugara i Turaka pod Golubcem, sultan Murat II je bio u velikoj krizi. Iako je bio udaljen samo pola dana hoda od Golubca, rumelijski beglerbeg Sinan sa svojom velikom armijom nije želeo da krene u pomoć opsađenima. Stoga je morao sultan lično da pokrene svoju armiju, ali na samo jedan dan udaljen od Golubca kojem je žurio u pomoć, morao je vojsku da zaustavi radi stalnih svađa koje je imao sa svojim glavnim begovima. Uspeo je da ih umiri uz neke ustupke i da tek onda nastavi sa pohodom. Možda je čak i tu Đurađ imao umešane prste.

Da Đurađ naveliko spletkari po turskom dvoru nije bila nikakva tajna i on je bio kod sultanovih privrženika jedna od najomrznutijih ličnosti. Navođeno je da Đurađ održava veze sa najvećim protivnikom turske države u Anadoliji, Karmanogluom, da je glavni savetnik ugarskog kralja, itd. Imao je Đurađ i drugih neprečišćenih računa sa najkrupnijim feudalcima u Turskoj. Mrzeo ga je veoma jak i uticajni skopski beg Isak kojem je Đurađ nekada u bici zarobio sina Paša-bega i jedno vreme držao u zatočeništvu (1424/25. godine). Osim toga znalo se i to da Đurađ iz sve snage podržava nezadovoljnike oko sultana Murata II. Sultan se pokušavao obračunavati sa svojim protivnicima veoma surovim merama, pa je u tom okviru oslepio svoga vezira Ivaz pašu. Baš tu je vidljiva potpuna razlika u onom načinu politike koju je nekada vodio despot Stefan i koju sada sprovodi despot Đurađ. Dok je despot Stefan uvek stajao čvrsto uz centralnu vlast (sultana Bajazita, Mehmeda, Murata II) i ne pokušavajući da na bilo koji način spletkari po turskom dvoru, despot Đurađ radi upravo obrnuto. Čitav njegov život i natezanje sa Turcima, ali i ugarima proći će upravo u spletkarenju kojim je pokušavao da podrije centralnu vlast time što je neprestano podbunjivao i novčano pomagao nezadovoljnike. Suviše slab da bilo šta vojno uradi, Đurađ je po vizantijskoj formuli, na stranim dvorovima zaigrao na međusobnu netrpeljivost i sklonost ka mitu, i pokušavao da iz toga izvuče nekakvu korist. To je bio onaj osnovni razlog zašto sultan nikada nije imao poverenja u Đurđa i zbog čega je Despotovina mnoge stvari pretrpela, a da to inače možda i nije morala.

Tokom 1430. godine uspeli su Turci da zauzmu Solun i da po gradu naprave pokolj. U ovoj akciji učestvovali su pomoćni vojni odredi koje je poslao despot Đurađ u okviru svojih vazalnih obaveza, a vodio ih je njegov najstariji sin Grgur. Iako je dao vojni odred kao pomoć Turcima, Đurađ je bolno primio pad Soluna. Moguće da ga je zbog vojnog pomaganja na neki način pekla i savest, tim više što se njegov vojni odred tako istakao da mu je sina Grgura sultan posebno nagradio. Đurađ je savest pokušao umiriti time što je otkupio od Turaka mnoštvo roblja koje su Turci pohvatali po Solunu. Tada je iz Soluna (Jerininog rodnog grada) došao u Srbiju još jedan Kantakuzen, Toma, rođeni brat despotice Jerine.

Ipak, ma koliko ova saradnja sa Turcima bila mrska despotu Đurđu, ona je uskoro donela za njega i dobrih rezultata. U Zeti je došlo do odmetanja neke vlastele, a situacija je postala mnogo ozbiljnija kada se pojavio Stefan Balšić Maramonte, koji je kao daljnji rođak porodice Balšić, polagao pravo na Zetu. Negde tokom 1429. godine uspeo je da stavi pod svoju kontrolu jedan deo Zete. Baš nekako u to doba Turci su zauzeli Solun i zadovoljni pomoći koju su dobili od Đurađa odluče da i oni njemu pomognu. Skopski Isak beg zajedno sa Grgurom Brankovićem provali u Zetu i uskoro povrate despotu sve ono što je bio izgubio. Osim toga, despot Đurađ je tada iskoristio dobru priliku da se obračuna i sa nekim starim protivnicima (Koja Zakarija, itd.).

Osim ovog sukoba, imao je despot Đurađ i još rat sa bosanskim kraljem Tvrtkom II oko Srebrenice. Impuls za taj rat je došao od 1430. godine kada je Tvrtko II uspeo da zatre poznatu porodicu Zlatonosovića. Radi se o jednoj prilično staroj bosanskoj porodici, od kojih su dva njena pripadnika, Stjepan i Vlađ, bili učesnici u Kosovskoj bici 1389. godine. Tada su bili u sastavu vojske koju je doveo vojvoda Vlatko Vuković. Pretpostavlja se da su na Kosovu i poginuli, mada je kasnije bilo nekih vesti (naročito posle Angorske bitke) da su ipak preživeli. Poslednji predstavnik ove kuće, bio je vojvoda Vukašin Zlatonosović. On se tokom leta 1430. godine nešto zavadio sa bosanskim kraljem Tvrtkom II i po svemu sudeći Tvrtko II se osvetio tako što je ovu porodicu tada u potpunosti iskorenio. Kako su Zlatonosovići bili u tesnim odnosima sa despotom Đurđem to ne iznenađuje što već naredne godine izbija sasvim otvoreni sukob između Tvrtka II i despota Đurđa. Da je rat bio veoma ozbiljan vidi se iz jednog pisma Dubrovnika gde se navodi da kralj i despot "na granici svojih oblasti, čine jedan drugom štetu, uznemiravaju se i pakoste". Taj rat i jeste bio takav, sav u pljački i pakostima okolnom življu, a nekih direktnih jačih vojnih sudara jednostavno nije bilo. Snaga dve srpske države trošila se u međusobnim divljim atavizmima, dok su Turci mirno osvajali teren. Zaslepljeni nekim međusobnim rivalstvom, oba vladara su terala neke svoje račune, zaboravljajući ko je glavni protivnik.

Nekako u to doba (1432. ili 1433. godine) ide i ugovaranje udaje turskog sultana Murata II i ćerke despota Đurđa, koja se zvala Mara. Sama pozadina ove, pomalo nenadane Marine udaje, ostala je nejasna. Da se radilo o političkom braku nije sporno, ali ostaje pitanje ko je bio taj koji je sve to inicirao. Nešto je tada uznemirilo sultana i ova udaja trebala je da posluži kao garancija buduće Đurđeve vernosti sultanu. Bilo je mnogo toga zbog čega je despot mogao biti optužen kod sultana. Osim dobijanja znakova despotskog dostojanstva iz Vizantije i stalnog tajnog dogovaranja sa Karamanogluom i ugarskim kralje Žigmundom, bilo je tu i nedozvoljeno dizanje Smedereva. Osim toga, stalno Đurđevo spletkarenje po turskom dvoru donelo mu je gomilu protivnika koji su ga svakodnevno optuživali kod sultana. Po turskim letopiscima, Muratu II je već dosadilo da sluša stalne jadikovke na Đurđevo neverstvo pa je rešio da zauzme Despotovinu i time liši despota svih poseda. Đurađ je preko svojih špijuna to nekako doznao i da bi umirio sultana ponudio mu Maru za ženu i uz nju jedan deo Srbije kao miraz. Sultan nije hteo da ženi Maru budući da je, kao dobar muhamedanac, smatrao da bi ova ženidba za njega bila poniženje. Međutim, na pritisak svojih paša (potplaćenih od Đurđa, verovatno) ipak pristane.

Postoji i navod Konstantina iz Ostrovice koji ovaj događaj nešto malo drugačije prikazuje. Po njemu, Marina udaja je bila ugovorena, a tek nakon toga despot Đurađ je tražio i dobio dozvolu da digne Smederevo. "Potom je turski car Murat uzeo despotovu kćer po imenu Maru i tražio je od despota da mu s njom pošalje i svoga sina Grgura. I posla despot sina svojega Muratu i u tome prijateljstvu zatraži despot od cara da mu dopusti da bez smetnje zida manastir, što mu car dopusti i zareče se da mu neće smetati, a uz to mu dopusti i da zida sebi siguran grad, dajući reč da će sve to verno i valjano održati. Pouzdavši se u carevo obećanje, despot zidaše Smederevo" (Konstantin iz Ostrovice).

Samom ženidbom sa Marom, sultan ne bi dobio mnogo toga što i inače nije mogao da ostvari jer despotovinu je bila veoma slaba i ne bi se mogla odbraniti od jedne jača vojne akcije. Pravi dobitnik bio bi zapravo Đurađ. Možda bi se zato moglo pretpostaviti da je ideja o udaji Marinoj baš zbog toga i izišla iz njegove glave. Bio je to veoma rizičan potez, ali to je bio tada jedini mogući način da se stekne iole jača pozicija na turskom dvoru. Možda mu je tada lebdeo pred očima primer načina na koji je kneginja Milica udala ćerku Oliveru za sultana Bajazita i upravo time uspela da sačuva Srbiju za Lazareviće. To je bio tada i osnovni razlog zbog kojeg je njegovom ocu Vuku izmakla vlast nad Srbijom, a koju je nekom logikom trebao imati. Nešto slično govori i Duka kada navodi kako je Đurađ poslao sultanu poruku: "Care, gospodine, primi moju ćerku za svoju džariju, kao što je i tvoj deda Bajazit bio uzeo od nas devojku". Taj politički recept je sada pokušao i on, ali uspeh je bio i više nego polovičan.

Đurđu sigurno nije bilo lako kada se odlučio da pošalje Maru u turski harem. Međutim, moguće je da se nadao da se ovaj brak neće nikada realizovati. Bilo je za to više razloga. Sam sultan nije pokazivao nikakvu volju da Maru dovede u svoj harem i na sve to je pristao pod pritiskom svojih paša. S druge strane, bilo je ugovoreno da se do realizovanja braka sačeka nekoliko godina budući da je Mara bila još uvek mlada (imala je 1432. godine oko 14 godina). Osim toga sultan je imao u haremu oko tri stotine žena i mnoštvo dečaka i bilo je sasvim moguće da ovaj brak izgubi iz vida. Uz to, uz pomoć mita bi se moglo uraditi i to da sultana na ovaj brak njegova okolina ne podseća. I konačno, kako je za realizaciju braka trebalo sačekati nekoliko godina, bilo je sasvim moguće da dođe do nekih nenadanih događaja koji će omogućiti Đurđu da ovu svoju obavezu ne izvrši. Zapravo, Đurađ je tada, a i nekoliko narednih godina, bio uveren u to će Ugarska uz pomoć Evrope uspeti konačno da slomi tursku moć. Mnoge njegove rizične akcije su bile motivisane upravo tim njegovim nerealnim nadama, pa nije nemoguće da je tako gledao i na ovo ugovoreno venčanje.

Daljnji razvoj događaja kao da je Đurađu išao na ruku. Sultan je pod pritiskom sa strane, pristao na brak i veridba je ozvaničena time što je u Despotovinu došao Saridža paša i obavio potrebne formalnosti. Mara je ostala u roditeljskoj kući, a Turci su nakon sklapanja veridbe otputovali. Sve je opet bilo kao pre i izgledalo je kao da se ništa nije dogodilo. Đurađ je opet stekao koliko-toliko sultanovo poverenje i nije mu više pretila opasnost od turske navale. Svoje obaveze je uredno ispunjavao i činilo se da je sultan čak i zadovoljan, tako da de la Brokijer tvrdi da je čuo kako je sultan govorio da je iz Srbije "dobijao više konjanika nego što bi dobijao kad bi bila u njegovoj ruci".

Mavro Orbin na nešto drugačiji način opisuje Marinu udaju za sultana. Naime, sultan je nezadovoljan načinom na koji je Đurađ ispunjavao svoje vazalne obaveze, odlučio da ga za sebe čvršće veže tako što će osim harača zatražiti od Đurđa i njegovu ćerku. Đurađ se kolebao oko Marinog odlaska u harem, ali ga je žena Jerina ubedila da to ipak dopusti. "Na to Murat posla Đurđu Saradži-pašu sa svoga dvora da traži redovan harač, kao i sultanu za ženu despotovu kćer Mariju. To je jako ražalostilo Đurđa; nije mu bilo krivo da plati harač, ali mu je bilo veoma teško da mu dade kćer za ženu. Na kraju, svladan rečima svoje žene Jerine, ili (kako je drugi zovu) Irene, dade je u nadi da će se tim srodstvom sasvim pomiriti s Muratom, ali ispade drukčije, kako ćemo ovde dalje reći". Ako pretpostavimo da je Đurađ zaista bio dobar otac, kako ga često po istorijama znaju predstavljati, onda je veliko pitanje kako je uopšte mogao da se prelomi pa da ćerku pošalje u harem. Opravdanja da je to činio radi toga da spasi narod ili nešto tome slično, suviše su naivna da bi se u njih moglo poverovati. Njega je u takvoj odluci, gde se odriče vlastitog deteta, morao neko njemu blizak podržati. To je tada mogla biti samo njegova žena Jerina, hladna Grkinja, kojoj Mara jeste bila ćerka, ali se nje i pored svega mogla hladno odreći i poslati je daleko od sebe. Moguće da je ona tada bila u stanju da daleko hladnije razmišlja od Đurađa i da je iz Marinog žrtvovanja videla priliku da se Despotovina očuva za ostalu njenu decu. Možda je i ovo bio razlog zbog čega je stekla atribut "prokleta" Jerina?

Njen veliki uticaj na Đurđa ne treba mnogo da iznenadi, jer ona ga je zaista imala i to ne samo u čisto porodičnim stvarima. Jerina se mešala i u vođenje politike, a Đurađ je to dosta mirno prihvatao. To su najpre osetili Dubrovčani koji su mnoge stvari uspeli da urade upravo preko nje. Indikativno je jedno njihovo pismo iz 1435. godine. Te godine je Đurađ otišao u Ugarsku, a Dubrovčani čim su to saznali pošalju svoje poslanike kod Jerine da traže kojekakve trgovačke ustupke. Oni su dobro znali da ona ima mogućnosti da direktno menja Đurđeve odluke, da je to do sada često činila i da je Đurađ to uvek odobravao. Oni to u svome pismu ne kriju, pa tako kažu: "Gospodin despot dao je ovlašćenje i slobodu njenoj veličanstvenosti da može, u njegovom gospodstvu i državi, činiti ovo i veće stvari".

Ova gorda i vlastoljubiva Grkinja nije bila zadovoljna samo time da uzima učešće u vlasti, već je dovela na Đurđev dvor i gomilu svojih rođaka. Od svih tih njenih rođaka svakako je najomrznutija figura bio Toma Kantakuzen za koga je bila javna tajna da je izuzetno podmitljiv, ali sve mu to nije smetalo da nakon Đurđa i Jerine bude najjača ličnost u Srbiji. Do kraja je postao i komandant vojske. Srpska vlastela je bila postepeno potiskivana sa dvora, a stranci su preuzimali sve više političkih i drugih unosnih funkcija. Većina ih se strahovito obogatila što nije moglo da prođe bez strahovite mržnje domaćeg stanovništva.

I inače, kada se govori o Đurđu, mora se primetiti da je godinama sve više potpadao pod uticaj svojih savetnika sa strane, a posebno žene Jerine. Ona je bila dosta mlađa od njega i sa svojim prefinjenim likom, držanjem, poreklom i naročito time što mu je izrodila mnogo dece time potvrđujući njegovu muškost iako je bio u poznim pedesetim godinama, mogla je zaista da utiče na njega. On sam nije bio mnogo omiljena ličnost u Srbiji, a to nije nikakvo čudo. Osim politike koju je vodio i koja ne samo da je imala dva, već ko zna koliko lica, i koja je za većinu srpske vlastele (a možda i samome njemu) bila uglavnom nerazumljiva bilo je tu prisutno i nečovečno otimanje novca od osiromašenog i izmučenog stanovništva. Neprestani ratovi, zatim radovi na Smederevu, brojni stranci koji su nemilosrdno pljačkali, bili su direktno plod takve Đurđeve politike.

5. Janjoš Hunjadi

Upravo zahvaljujući turskoj pomoći (za koju je potrošio mnogo zlata), ali i iznenadnom odmetanju vojvode Sandalja Hranića od Tvrtka II, imao je despot Đurađ priliku da svoj sukob oko Srebrenice i okonča. Tako je i bilo. Negde tokom leta 1433. godine turski Isak beg sa oko 3.000 Turaka dolazi u Bosnu. Nakon ovoga Tvrtko II je morao da se skloni u Ugarsku. "Tada izagnaše Bošnjane Tvrtka kralja iz Bosne, i to beše drugi Tvrtko" (Klimentović). Ovom "pobedom" uspeo je Đurađ da proširi Despotovinu na Zvornik i tvrđavu Teočak. Ovaj sukob, ne baš toliko važan za raspored snaga na tom delu Balkana, pokazao je da je Đurađ sasvim dobro shvata pravila igre po kojima se vodila politika u to vreme. Iako je bio srcem i dušom uz hrišćane, pogotovo Ugarsku, u sukobu sa Tvrtkom II vezao se isključivo za Tursku dok je Tvrtku II prepustio da priđe Ugarima. Finim osećanjem za raspored snaga jasno je video da Ugarska u odnosu na Tursku ipak jeste drugorazredna sila i da se od nje ne može očekivati neka posebna pomoć. Tada Đurađu nije smetalo to što ratuje protiv hrišćana (Tvrtka II) kojeg pomažu hrišćani (Ugarska), već se vezao za Turke. Verski razlozi su otišli u striktno drugi plan.

U samome sukobu pokazao je despot Đurađ i nešto drugo, što mu možda ne može poslužiti na čast, ali je neraskidivo povezano sa vođenjem politike. Zahvaljujući mitu, despot Đurađ je uspeo na turskom dvoru da "kupi" pravo na zemlje Tvrtka II, a to mu je odmah donelo i tursku vojnu pomoć kojom je uspešno okončao ovaj rat. Sam put ka sultanu i mogućnost da mitom "otkupi" delove Bosne omogućila mu je ugovorena "ženidba" njegove ćerke Mare i sultana, pa bi i ovo možda mogao biti dokaz da je impuls za ovu ženidbu ipak došao sa Đurđeve, a ne sa turske strane. Očigledno da je situacija bila takva da nije postojao bilo kakav obzir prema bilo čemu i bilo kome. Međutim, to je imalo i drugu stranu. Despotu Đurađu zapravo niko nije verovao. Dok su Ugari za njega smatrali da je turski čovek, Turci su ga za to vreme optuživali da potajno održava veze sa ugarima. U stalnom procepu između jednih i drugih, despot Đurađ je činio što je mogao. Slao je beskrajne kolone srebra i zlata na turski dvor, čak i svoju ćerku Maru ponudio sultanu u harem. Slično je bilo i u njegovim odnosima sa Ugarskom. Ipak, manevarski prostor mu se sve više sužavao.

Ono što je naročito komplikovalo položaj despota Đurđa bili su stalni sukobi između Ugarske i Turske. Primirje koje su Ugarska i Turska sklopili 1429. godine bilo je uglavnom poštovano, ali bilo je sasvim otvoreno pitanje šta će se desiti kada isteknu tri godine na koje je ono sklopljeno. Obe strane su se sasvim otvoreno pripremale za nastavak sukoba. Turci su bili u naponu snage i željni novih pljački, dok su Ugari hteli da zaštite svoje južne granice. Despot Đurađ je neprestano pokušavao da u ovom sukobu ostane neutralan i da bi to postigao činio je različite ustupke obema stranama. Bilo je mnoštvo situacija u kojima je despotova politička genijalnost dolazila na ispit. Već 1432. godine sultan Murat II je upao u Vlašku i u naletu stigao do Erdelja. Despot se nije vojno mešao u ovaj sukob, a Turci nisu upadali u Despotovinu. Ipak, njegova neutralnost je ostala pod znakom pitanja budući da su ga paše pred sultanom optužili da je potajno obaveštavao Ugare o turskim namerama. To je upravo bilo u vreme kada je despot ugovorio udaju svoje ćerke za sultana, pa bi se možda moglo pretpostaviti da optužbe i nisu bile bez osnova. Novo iskušenje za Đurađa je došlo tokom 1433. godine kada se odjednom proturila vest da je sultan Murat II umro i kada je zbog toga izbila pobuna u Albaniji pod vođstvom Arijanit Spata. Vest je bila lažna, a Đurađ nije podržavao ustanike već je sa svojim vojnim odredima pomagao da se ustanak uguši.

Za sve to vreme ugarski kralj Žigmund je bio van Ugarske baveći se drugim stvarima. Tokom 1430. godine sakupio je veliku vojsku od oko 100.000 ratnika koji su trebali da se obračunaju sa husitima. U pohodu nije lično učestvovao i to mu je možda i spasilo život. Ova vojska je krčila put paleći i ubijajući goloruko stanovništvo, ali pri prvom susretu sa organizovanom husitskom vojskom koju je vodio Prokop Veliki, skoro bez bitke, dali su se u divlje bekstvo. Kakva je to panika i bežanje bilo vidi se iz toga što je papinski legat, koji je bio duhovni vođa ovoga pohoda, prvi pobegao i to tolikom brzinom da je izgubio svoj kardinalski plašt, kaput, krst, pa čak i papsku bulu sa kojom je započeo ovaj pohod.

Nakon toga bavio se Žigmund okupljanjem crkvenog sabora u Bazelu (1431. godina). Taj sabor je trebao da izgladi sukob sa husitima, ali kako je postojala opasnost da bi se sabor mogao okrenuti i protiv pape, to je papa Evgenije IV pružao otpor ovome saboru pod izgovorom da ne želi da se sa husitima bilo kako pogađa. Zbog toga je pripretio Žigmundu da će ovaj crkveni sabor opozvati. Nakon pogađanja, svađanja i svega ostalog što ide uz to, papa je ipak pristao da se sabor održi. Pošto je to obavio, Žigmund se pojavio u Italiji sa svojih 800 vitezova i u Milanu se krunisao za kralja Italije. No, njegov je cilj bila kruna rimsko-nemačkog cara. To mu je stvorilo mnoštvo protivnika. Kao da nije bio svestan toga, nekim neoprezom ušao je u Sijenu (sredinom 1432. godine), međutim nije mogao iz nje izaći jer su ga sa svih strana vrebali neprijatelji. Verovatno da je papa Evgenije IV bio na njega najkivniji i da je on bio jedan od glavnih organizatora svega ovoga. Skoro deset meseci nije mogao Žigmund da mrdne iz Sijene, ali na kraju bude postignut dogovor. Papa će krunisati Žigmunda carskom krunom, priznaće odluke Bazelskog sabora, a Žigmund će zaštiti papu od mogućih nasrtaja sabora. U crkvi Svetog Petra u Rimu na dan 31. maja 1433. godine krunisan je Žigmund za rimsko-nemačkog cara. Nakon toga vratio se u Bazel gde se uključio u rad crkvenog sabora. Na saboru je čak bilo govora i o ujedinjenju pravoslavne i katoličke crkve i u tom okviru pozvani su na sabor despot Đurađ, kralj Tvrtko II, Sandalj Hranić i Radoslav Pavlović, no ni jedan se nije odazvao.

U Bazelu je Žigmund primio tursko poslanstvo i toga dana međusobno su se lagali tako što su i jedni i drugi izjavljivale da žele mir. Turci su imali loše mišljenje o vojnoj snazi kojom ugari raspolažu i sultan Murat II to nije ni krio otvoreno pišući Žigmundu kako je do sada on (Žigmund) svaki put bežao ispred njega (Murata II). Osim toga, ovo je vrhunac cinizma, poznato je da Turci nemaju niti jedan pravac da vrše osvajanja osim onih zemalja koje drži Žigmund i da bi sa te strane on (Žigmund) trebao da ima razumevanja i "treba da bude zadovoljan time što je, njemu za ljubav, često odlagao da čini velika osvajanja po Kraljevini Ugarskoj, što bi svakako mogao da je hteo, i to njemu treba da bude voljno; a sultanu je bilo mučno da vraća ono što je na sablji dobio, jer u ovaj čas ni on, ni njegovi ljudi nemaju ni jednu zemlju po kojoj bi mogli da osvajaju, sem zemalja rečenoga imperatora, koji se nikad nije našao pred njim (sultanom), a ni njegovim prethodnicima, a da nije bio uvek pobeđivan i da nije bežao, kao što svaki može dobro znati" (de la Brokijer). Nakon ovih pregovora, negde krajem 1434. godine stigao je, nakon odsustva od skoro četiri godine (1430-1434) Žigmund u Ugarsku.

Tokom aprila 1434. godine proslavljen je brak između Kantakuzene, Đurđeve i Jerinine ćerke, i grofa Ulriha II Celjskog. Sam brak je ugovoren još ranije, verovatno 1433. godine. Đurađ je naročito insistirao na ovom braku jer je time dolazio u srodstvo sa ugarskim kraljem, budući da je ugarska kraljica Barbara bila Ulrihova tetka. "Sredivši to, Đurađ je udao svoju kćer Katarinu za Ulriha II Celjskog, celjskog grofa, koga su docnije ubili sinovi Janka Hunjadija, Vladislav i Matija" (Mavro Orbin). Bio je to pravi aristokratski brak, a Ulrih II Celjski zet kojeg bi poželeo svaki političar, a odbio svaki iole svestan roditelj. Radilo se o jednom čudnom stvorenju svog nabreklog od snage, rada i uživanja, nikada vernog i iskrenog, besprimernog lažova. Ni porodica mu nije bila bolja pa je tako poznato da mu je deda (verovatno umno poremećen) spalio snaju kao vešticu, dok je njegova mati (Ulrihova) Jelisaveta Frankopan doživela skoro isto. Nju je muž, Fridrih II, da bi mogao dovesti mlađu ženu, dao otrovati. Koliko je to bila razuzdana porodica vidi se i iz toga što je grof Ulrih II, umesto lika nekog sveca kao što je bio to tada običaj, na svome pečatu imao sliku golu ženu. U doba sklapanja braka imao je Ulrih oko trideset godina dok je Kantakuzena imala oko petnaest.

To ni u kom slučaju nije mogao biti sretan brak, ali o tome tada niko nije razmišljao jer nikome nije ni bilo važno. Ulrihu II Celjskom taj brak nije značio ništa više od bogatog miraza i političkih veza, a slična je situacija bila i Brankovićima. Kantakuzenu ionako niko ništa nije pitao, a njeno mišljenje i sreća nije nikoga interesovala. Dosta je čudno to kada se navodi kako je Đurađ bio porodičan čovek naklonje