Sadržaj

1. Pribac Hrebeljanović na dvoru cara Dušana
2. Oblasni gospodari
3. Vukašin kao kralj
4. "Rasap" velikog župana Nikole Altomanovića
5. Knez Lazar kao najmoćniji velikaš u Raškoj
6. Tvrtko kao kralj "Srba, Bosne, Pomorja i zapadnih strana"
7. Bitka na Kosovu
8. Smrt kneza Lazara
9. Nakon bitke
10. Pitanje nasleđa
11. Bitka kod Nikopolja
12. Knez Stefan učvršćuje vlast
13. Bitka kod Angore
14. Despot Stefan
15. Sukob među Lazarevićima
16. Despot kao samodržac
17. Pobuna Vuka Lazarevića
18. Pogibija Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića
19. Izmirenje despota Stefana i Đurđa Brankovića
20. Konačni obračun
21. Poslednje godine despota Stefana Lazarevića

• Rodoslovi (Lazarevići, Preljubovići, Grčinići, Mrnjavčevići, Vojinovići, Balšići)

1. Pribac Hrebeljanović na dvoru cara Dušana

Na dan 21. avgusta 1331. godine okončan je sukob između kralja Stefana Dečanskog i njegovog sina Dušana i to potpunom pobedom sina nad ocem. Ovakav epilog bio je veoma dramatičan i pomalo neočekivan za sve posmatrače sa strane jer je sin (Dušan) sa sasvim malim brojem najodanijih pristalica uspeo da iznenadi svoga oca (kralja Stefana Dečanskog) u njegovom dvorcu u Nerodimlju.

Sam sukob oca i sina izazvao je veliku buru među vlastelom i njihovu međusobnu podelu na one koji su podržavali oca (Stefana Dečanskog) i sina (Dušana). U samom početku sukoba kralj Dečanski je bio u velikoj ofanzivi pa se jedno vreme činilo da je Dušan izgubljen tako da je pod nepovoljnim okolnostima za sebe pristao da se preda ocu (kralju Dečanskom) i aprila meseca 1331. oni su sklopili nešto što bi se tek uslovno moglo nazvati mirom. Nije prošlo ni tri meseca nakon ovoga "mira" kada je Dečanski odlučno pozvao sina da dođe kod njega optužujući ga za ponovnu izdaju. Bilo je jasno da Dušanu nema spasa ukoliko posluša oca i ode kod njega, stoga on pod pritiskom svoje vlastele koje mu je ostalo veoma malo verne, izvrši iznenadni napad na Nerodimlje.

Kralj Stefan Dečanski je uspeo da pobegne, ali kraljica (Marija Paleolog) i deca su ostala tako da ih je Dušan zarobio. Sam kralj Dečanski nije stigao daleko pa je u tvrđavi Petrič bio ubrzo opkoljen i zarobljen. Ubrzo nakon toga (8. septembra 1331) Dušan je krunisan za kralja, što je značilo da je Stefan Dečanski svrgnut. No, to još uvek nije bilo ono najgore što ga je zadesilo jer je sa kraljicom i decom otpremljen u Zvečansku tvrđavu gde je dana 11. novembra 1331. godine izgubio život "A zato i nađe zgodno vreme sin, a ujedno i napadač, i iznenada dođe sa mnogim silama, i imađaše u rukama oca sa ženom i decom, i njih dade čuvati u drugom gradu, a njega posla u tako zvani grad Zvečan, i posle nekoliko dana osudi ga na najgrču smrt udavljenja" (Grigorije Camblak).

Da li je to bilo nasilno ili ne ostaje pitanje i mnoštvo pretpostavki, no za našu priču to nije toliko bitno. Ono što je naročito važno jeste da je u ovom sukobu oca i sina vlastelin Pribac Hrebeljanović, ne toliko bogat, ali i ne suviše sitan, pružio sinu (Dušanu) punu podršku i time stekao njegovu zahvalnost. Da li je on od samog početka bio na Dušanovoj strani, da li je učestvovao u napadu na Nerodimlje, kasnije na Petrič, ostaje nepoznato, ali da je bio na strani Dušanovoj ostaje sigurno.

Imajući na umu to da je Dušan bio na rubu poraza i verovatnog gubitka života te da ga je samo ovako izuzetno hitra akcija izvukla iz teške situacije to je sasvim sigurno da je on osećao neizmernu zahvalnost prema svima onima koji su ga u ovoj akciji, rizikujući svoj život, pomagali. Stoga je nakon pobede i kasnijeg krunisanja on nesebično podelio nagrade svojim pristalicama. Kako je i Pribac bio među njima to je i njemu trebala pripasti odgovarajuća nagrada. Ipak čini se da Pribčeva uloga i nije bila posebno velika, a samim time takva je bila kasnije i nagrada o čemu svedoči dobijena i više nego skromna titula logoteta, a potom nešto kasnije i peharnika (veliki sluga). No imao je za neku utehu to da se nalazio neprestano u blizini kralja Dušana, docnije cara, a što je bilo razlog da se kasnije sama njegova uloga preuveličava: "Ovom predodređenom knezu Lazaru bi roditelj veliki sluga carev Pribac, koji velikom caru Stefanu priblizibivaše usrdnošću i ljubavlju, telesnim uzrastom i vrlim navikama, tako da su obojica kao jedan izgledali, ili, takoreći vezani behu ljubavlju kao da su jedna duša u dva tela" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila). Iako se biograf trudi da Pribca približi caru Dušanu toliko da "vezani behu ljubavlju kao da su jedna duša u dva tela", to nikako ne može biti tačno jer je Pribac tek jedan od mnogobrojnih koji se nalaze na dvoru i ima neku titulu koja izvan dvorske okoline možda može i da izazove zavist, ali na samom dvoru ona ne znači mnogo.

Poznato je to da je car Dušan rado uzdizao potpuno nepoznatu i neznatnu vlastelu na veoma visoke položaje u državi rukovodeći se isključivo time da li su oni sposobni i upotrebljivi za razne državne poslove. Među tu sitnu i nepoznatu vlastelu spadao je svakako i Pribac, ali izgleda da se radilo o staroj Srpskoj porodici pa to "Letopis Pećki" posebno napominje kada govori o Lazarevim roditeljima, odnosno Pribcu "ni sin, niti unuk pređerečenih careva, ali od praroditelja iz te zemlje srpske bi rođen i vaspitan, ne od prostih". U daljnjem tekstu letopisac pomalo preteruje uzdižući Hrebeljanoviće: "Roditelji njegovi bejahu velmože i prvi u palati pređerečenih careva, i činom časni, i vladahu u domovima carskim. Po srodstvu bejahu neki bližnji samodršcima". To naravno nije tačno jer je Pribac sebi uspeo da pribavi titulu logoteta time što je podržavao Dušana u sukobu sa Stefanom Dečanskim, ali po svemu sudeći nije imao većih sposobnosti da napreduje dalje ili u konkurenciji sa ostalim daleko nasrtljivijim i bučnijim nije uspeo u dovoljnoj meri da privuče carevu pažnju. Čini se da je "Povesno slovo o knezu Lazaru" tu mnogo realnije kada navodi: "Ovaj sveti i uvek pominjani Lazar otačastvom i rođenjem i vaspitanjem od srpskoga kolena beše, roda slavna i svetla i odlična, i od blagočestivih roditelja".

Bilo kako bilo, Pribčeve dvorske titule su ostale veoma skromne, a samim time i njegov uticaj na dvoru je bio tek ograničenog dometa. Stoga i njegovo se ime spominje veoma retko među raznoraznim spisima, poveljama, itd., pa stoga redak izuzetak čini jedna povelja kralja Dušana iz februara 1340. godine koju je pisao "Pribez logofeto". I ovako mala i neprimetljiva titula postala je još manja od onoga momenta kada se Dušan krunisao za cara (16. april 1346. godine) i kada je po ugledu na Vizantijski carski dvor uveo u Srbiju nove titule poput onih najviših: despota, sevastokratora i kesara.

Upravo ogromno proširenje državnih granica dovelo je u okolinu cara Dušana nove ljude koji su postepeno potiskivali one koje su bili oko njega i koji su mu i pomogli u sukobu sa ocem - kraljem Stefanom Dečanskim. I ne samo to. Upravo ti novi ljudi zahvaljujući novoosvojenim Grčkim teritorijama koje su dobili na upravu stekli su ogromno bogatstvo, moć i uticaj na cara tako da je skoro sva stara Raška vlastela postepeno potisnuta u drugi plan. Pribac koji i do toga momenta nije imao neku posebnu ulogu i uglavnom je neprimetan na dvoru, sada to postaje još i više. No, čini se da je on sasvim zadovoljan sa svojim položajem ne trudeći se da dobije od cara nešto više smatrajući da je već to što je u carevoj blizini sasvim dovoljna čast. Iako sasvim sigurno nije bio stariji čovek kome odgovara više da obavlja strogo dvorske funkcije koje od njega ne zahtevaju učešće u vojnim pohodima i izlaganje svim onim tegobama koje ratni pohodi nose sa sobom, on se tako ponaša. Stoga se nije mogao nadati bilo kakvom bogaćenju ili napretku u dvorskim funkcijama, ali, čini se, on je sasvim zadovoljan sa time više uživajući u mirnom porodičnom životu.

Istorija za sada ne zna ko je bila Pribčeva žena kao što ne zna ni tačan broj dece koju su oni imali. Koliko se trenutno zna Pribac je imao sina Lazara za kojeg se sasvim nesigurno pretpostavlja da je rođen oko 1329. godine, zatim ćerku Draganu (nepoznat datum rođenja) i jednu ćerku za koju ne znamo ni ime ni datum rođenja. Uzimajući u obzir to da je Lazar rođen 1329. godine, a da je vrhunac sukoba Dušana i kralja Dečanskog bio tokom 1331. godine, izlazi da je Lazar imao jedva dve godine kada se Dušan zakraljio. To bi trebalo da znači da je Pribac bio relativno mlad (nikako preko trideset godina) pa pomalo iznenađuje njegov nedostatak ambicija jer je imao sve uslove za uspeh kod Dušana. Bio je u najboljim godinama, imao ranijih zasluga, a što je još važnije bio je u punoj snazi onda kada je Dušan započinjao svoja osvajanja. Prema tome nije mu trebalo mnogo napora pa da i on uzme punog učešća u Dušanovim ratnim pohodima i svim onim bogatim pljačkama i otimanjima oko Grčkih teritorija. Međutim, od svega toga on nije ništa uradio već provodi miran život bez nekih većih uzbuđenja.

Godine su postepeno prolazile, Srbija se naglo teritorijalno proširila, a kralj Dušan je sve moćniji i ambiciozniji i uskoro (16. april 1346. godine) se kruniše za cara. U doba kada je kralj Dušan krunisan za cara imao je Lazar Hrebeljanović oko 17 godine (ako se uzme nedovoljno siguran datum njegovog rođenja 1329. godine), tako da je teško verovati da se on nalazio toga dana u Skoplju i posmatrao veličanstvenu procesiju uzdizanja Srbije na rang carevine. I pored neznatnosti svoje titule Pribac je, kao i svi dvorski službenici, morao biti prisutan ovoj procesiji u kojoj je sasvim sigurno imao i neko zaduženje ma kako ono bilo malo. Mladi Lazar je kasnije mogao od oca do u detalje da čuje kako se kralj Dušan ovenčao veličanstvenom carskom krunom.

Uopšte nije teško zamisliti kako su sve ove slike mogle uticati na Lazarevu uobrazilju i kako su u njemu morale da izazovu želju za nekim podvigom kojim bi carevu pažnju skrenuo na sebe. U Srbiji se u to doba bogatstvo i dvorska titula, ali i slava mogla steći samo nekim ratnim podvigom ili bliskom rodbinskom vezom sa carskom porodicom. Kako nije nikakve rodbinske veze sa carem to je Lazar jedino mogao sebi oružjem da prokrči put ka nekom od dvorskih mesta, ali za tako nešto bio je suviše mlad. S druge strane porodično bogatstvo Hrebeljanovića je bilo veoma malo i obuhvatalo je samo utvrđeni Prilepac (gde se Lazar i rodio), a u blizini se nalazio isto tako utvrđeni Prizrenac. Oba ova utvrđenja, ne baš nešto posebno jaka, trebala su da zaštite Novo Brdo i rudarska naselja koja su se nalazila u okolini. Sve je to bilo suviše malo da bi Lazaru moglo dati nadu da pomoću bogatstva (ako se to uopšte može nazvati bilo kakvim bogatstvom) sa porodične baštine postigne nešto. Naprotiv, upravo rudnici Novog Brda su im pravili stalne neprilike jer su privlačili poglede okolnih vlastelina koji su priželjkivali da ga se dočepaju, što je Hrebeljanovićima stvaralo mnogobrojne neprijatelje. Ipak, najviše zahvaljujući gvozdenoj ruci cara Dušana i time što je Pribac bio njegov dvoranin pa makar i sa tako neznatnom titulom kao što je to logotet odnosno peharnik, niko se nije usuđivao da bilo šta direktno preduzme protiv carskoga službenika.

Videći da sa tako malom baštinom ne može bilo šta da uradi među susedima koji su od njega daleko jači, Lazaru je ostalo jedino to da i on poput oca zauzme neku od službi na dvoru cara Dušana. Sama dvorska titula se mogla steći samo od cara i Pribac je morao, ukoliko je želeo da Lazara uvede na dvor, cara Dušana da upozna sa svojim sinom i da za njega zamoli službu. Tako je verovatno i bilo, a Lazar je doživeo najveće uzbuđenje koje je u svom dotadanjem životu imao jer ga je primio car Dušan lično, jedan od najmoćnijih vladara Evrope. Sam susret je morao biti prijatno iznenađenje za cara jer je upoznao jednog spretnog mladića za koga bi se teško moglo reći da je Pribčev sin jer je daleko okretniji i slobodniji no što mu je to otac koji čami na dvoru ne mrdajući tolike godine od titule peharnika. O Lazaru je stekao odmah dobro mišljenje i odlučio da ga zadrži na dvoru. "A kada je tako odrastao, dadoše ga u službu caru Stefanu, i zbog krotosti, blage naravi i vrlina njegovih i hrabrosti bi od cara odlikovan.." (Povesno slovo o knezu Lazaru). O tome govori i patrijarh Danila, ali uz veliku dozu preuveličavanja: "A veliki knez Lazar iz detinstva bejaše mnogo u svim blagim delima ukrašen i u svim vrlinama pokazivaše se plemenit, veleuman, krotak i muževan. Videvši ovo veliki car Stefan - da je mladić odličniji od svih u svim izvrsnim lepotama, beše začuđen i udivljen i mnogo mišljaše o tome šta će ovaj mladić postati, i predvide bogodanim razumom svojim" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila).

Da li je Lazar odmah dobio titulu stavioca ili je to bilo tek kasnije, ne zna se, ali je sasvim izvesno da je ostao na dvoru. Sa ovom titulom Lazar nije mogao očekivati da će imati bilo kakvog učešća u političkom životu carevine jer ona to nije ni predviđala. Sva njegova služba se iscrpljivala u nekim uglavnom beznačajnim poslovima pri svečanim obredima, ali i pored beznačajnosti ovih poslova oba Hrebeljanovića, otac i sin, mogli su da budu sasvim zadovoljni. Najpre sam Pribac onim što je postigao za svoga sina jer uspeo je da Lazara ubaci u dvorsku službu, a to što mu je sin dobio titulu stavioca moglo ga je učiniti još zadovoljnijim jer su ove titule i ova služba bile namenjene samo mladim članovima onih vlasteoskih porodica koje car smatra za ugledne. Bilo je stavioca čak i iz veoma ugledne porodice Vojinović (Vojislav i Miloš). Ruku na srce najjače vlasteoske porodice nisu dobijale ovu titulu jer je ona za njih ipak bila suviše mala, ali za sve ostale to je bila čast. Bilo je očigledno da car Dušan smatra Hrebeljanoviće za uglednu vlastelu, što je samo po sebi moglo Pribcu samo da laska. S druge strane i sam Lazar nije imao nikakvog razloga da se žali. Uspeo je da dođe na dvor i da dobije titulu koja mu možda ne daje mnogo mogućnosti da učestvuje direktno u krojenju političkih događaja, ali mu, ako ništa drugo, barem daje priliku da se sasvim dobro upozna sa pozadinom svega onoga što se događa na dvoru ili oko njega. To je bila izuzetna mogućnost da upozna sasvim detaljno sve probleme koji se javljaju, njegove učesnike, ali i samu tehnologiju vladanja kojom se koristi car. Osim toga, iako veoma mlad, uspeo je da postane deo carskoga dvora, što je u svakom slučaju veliki uspeh, a daje velike nade za budućnost.

Sam carski dvor pružao je mnogo toga da se vidi i nauči, ali je osim toga prisustvo na njemu nosilo osim mnoštva privilegija i možda još veću gomilu opasnosti. Tu je na dvoru mogao da sretne moćnog despota Jovana Olivera, ratničkog kesara Preljuba, veoma spretnog despota Dejana i pomalo podmuklog kesara Vojihnu. Mogao je samo da se pribojava despota Jovana Komnina Asena, rođenog brata carice Jelene koji je došao iz Bugarske. Ovaj Bugarin umeo je do kraja da iskoristi što mu je rođena sestra carica te da za svoje mnoge spletke prođe sasvim nekažnjeno kod cara Dušana. Bio je tu i Simeon, polubrat cara Dušana, kojeg je carica Jelena iz nekog razloga mrzela čak toliko da se jedno vreme govorkalo da ga želi otrovati. Ovaj nesretnik se nije mogao živ čuti na carskom dvoru, toliko mu je carica uterala strah u kosti, a i okolina se dosta posprdno (verovatno pod caričinim uticajem) odnosila prema njemu ne zovući da imenom Simeon već Siniša, Simče, Simša. Ipak car Dušan je veoma poštovao svoga polubrata ne zaboravljajući da im je otac zajednički (Stefan Dečanski), a nemajući snage ili želje da se sukobljava sa nasrtljivom caricom Jelenom, dodelio mu je titulu despota i veliku oblast na upravu te na taj način udaljio sa dvora na bezbednu daljinu od carice: "kojemu je njegov brat Stefan, s jedne strane, zbog velike ljubavi koju je gajio prema njemu, s druge strane, pošto je video da ga je njegova žena nastojala otrovati, bio dao još kao dečaku grad Janjinu u Romaniji sa svim područjem sve do Arte, kao i mnoge druge tvrđave i gradove u onim predelima. Stefan ga je uz to upozorio da vodi brigu o svome životu, a posebno da se pazi caričinih zamki" (Mavro Orbin). Bilo je tu još mnogo sposobnih ratnika i ljudi dostojnih svakog poštovanja, ali i još veći broj probisveta (uostalom kao i na svakom dvoru) dok su spletke bile svakodnevne.

Samom caru Dušanu mogao je samo da se divi jer "bio je prekrasnog izgleda i telesno vrlo lepo građen: imao je široka ramena, snažne ruke, izrazita bedra, trbuh uvučen, jake noge, a stas visok, pravilan i muževan. I mada je vremenom mnogo odebljao, ipak mu to nije smetalo, jer se neprestano vežbao u svim vrstama oružja, koje je veoma voleo. Posebno ga je veselilo da ide u lov. Voleo je i cenio valjane ljude kojima je davao upravu nad svojim pokrajinama. Pored toga, bio je vrlo dostojanstven i širokogrud. Stoga je svojim dvorjanima često darovao konje, novac, zlatne i srebrne opasače, odeću od svile i najfinijeg sukna; hteo je da se lepo oblače i vežbaju u oružju. Priređivao je takođe često i viteške turnire i pijanke, obdarajući one koji su se isticali i druge pobeđivali" (Mavro Orbin). Život na dvoru je bio očigledno veoma veseo sa mnoštvom zabava, turnira i takmičenja u bogatstvu, a car je to ne samo rado gledao već i podržavao. Ipak i to veselje je imalo svoju granicu jer je car držao "takođe strogi red na dvoru i svom kraljevstvu, u cenama i dažbinama, ne starajući se odviše da gomila blago, jer je po prirodi, kako je rečeno, bio darežljiv" (Mavro Orbin). Carica Jelena je bila jedna sušta suprotnost caru mešajući se u sve poslove carstva tako da nije bilo čudo što su je se svi plašili smatrajući je opakom i zlom: "Rogozne, zvane i Jelena, opake žene.." (Mavro Orbin).

Car Dušan je kao i svi Nemanjići do tada bio veoma religiozan i odan pravoslavnoj veri: "Bio je, sem toga, vrlo odan veri grčkoga obreda, i podizao je crkve i manastire darujući im velike milostinje i dajući velike darove dostojanstvenicima i sveštenicima koji su u njima pevali svete himne" (Mavro Orbin). Bile su to sve osobine koje su mogle kod mladog Lazara da izazovu samo poštovanje prema caru, no to je bilo i razlogom da kod njega isto tako izazovu veliku nelagodu zbog toga što je tokom godine 1351. godine Carigradski patrijarh Kalist isključio (bacio anatemu) cara Dušana, Srpskog patrijarha Joanikija i sve Srpsko sveštenstvo iz zajednice pravoslavnih hrišćana. Razlog je bio u tome što se Srpska arhiepiskopija uzdigla u rang Patrijaršije (1346.), a da o tome nije imala i dozvolu Carigrada. U suštini radilo se o vidu političkog pritiska na cara Dušana jer je iza bacanja anateme stajao Jovan Kantakuzen, nekadašnji saveznik cara Dušana, a sada njegov ljuti protivnik. Upravo bacanje anateme se poklopilo sa velikom ofanzivom koju je preduzeo Kantakuzen pokušavajući da od Srbije ponovo preotme velike delove Makedonije koje su ranijih godina Srpski kraljevi uspeli da zauzmu. Kako je tu bilo naseljeno mnoštvo grčkog stanovništva to se očekivalo da će ovo bacanje anateme da ih ohrabri na podizanje pobune protiv Dušanove vladavine. Do kraja se pokazalo da takva politička računica nije bila ni tako naivna jer se grčko stanovništvo skoro listom pobunilo te prišlo Kantakuzenu. Početnu uspesi su bili toliki da je izgledalo da bi čak i Skoplje moglo da padne u ruke Grcima, ali pravovremena Dušanova akcija je uspela da spreči rasulo. Kantakuzenova ofanziva je tako propala, ali anatema je ostala da za sledećih mnogo godina truje odnose u okviru Srpskog sveštenstva koje je bilo vaspitano u duhu vizantijske državnopravne i crkvene ideologije: "mislim od dana cara Stefana, zvanoga Dušan, srpska crkva otcepi se od saborne crkve i (stade) tonuti u zlo, kao što se mnogo puta od male iskre razgori veliki oganj" (Konstantin Filozof).

O samom značaja i opasnosti ove anateme car Dušan kao da nije razmišljao, a verovatno stoga što mu je ionako bila namera da zauzme Carigrad te da ujedini Srpsko i Vizantijsko carstvo, a onoga momenta kada bi Nemanjići postali Vizantijsko - Srpski carevi i anatema bi izgubila svaki značaj. Ipak za Lazara, koji je bio duboko religiozan, bilo je veoma bolno saznanje na kakve se političke ciljeve može koristiti religija, te kakvim sve pritiscima su spremni da popuste patrijarsi žrtvujući uzvišene duhovne ciljeve beznačajnim zemaljskim (političkim) ciljevima. Upravo kroz ovaj sukob mogao se uveriti i u to kolika je moć crkve jer nedugo nakon smrti cara Dušana isti oni crkveni oci kojima je car stvorio patrijaršiju obdarivši ih bezbrojnim bogatim poklonima osudili su ga ne samo za sukob sa Carigradskom patrijaršijom: "ovaj car Stefan venča se na carstvo i izabra sebi patrijarha ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskoga patrijarha, kao što priliči, no zaiska blagoslov beščino od patrijarha trnovskoga i od arhiepiskopa ohridskoga i sa srpskim saborom, tako se zacari i postavi patrijarha, kako ne priliči" (Danilov učenik), već i za to što je Srbija od kraljevine postala carevinom. "Uhvati se i on u zamku od općega neprijatelja, uzvisi se srcem, i ostavivši praroditeljsku vlast kraljevstva, zaželevši carsko dostojanstvo, venča se na carstvo" (Danilov učenik).

Sasvim je sigurno da je Lazar na dvoru sretao i prestolonaslednika carskoga prestola Uroša (rođenog 1336. ili 1337. godine), koji je bio tek sedam godina mlađi od njega (ako računamo da je Lazar rođen 1329. godine). Ako bi se uzelo u obzir da je Lazar došao na dvor sa oko 20 godina, dakle oko 1349. godine trebalo bi da je Uroš imao 12/13 godina i bio još dečkić. U tom slučaju Lazar je imao sasvim otvorenu mogućnost da prati Urošev razvoj od dečačkih dana, do mladićkih i zrelih kasnijih godina. Tu je već mogao da stvori sebi sliku o tome kakav je Uroš kao čovek te šta se od njega može očekivati kao vladara. Po svemu sudeći Lazar je o Urošu kao čoveku imao sasvim dobru sliku jer je dugo vremena proveo kod njega na dvoru, čak i onda kada se sve raspadalo i kada je većina vlastele pobegla od ovog nesretnika videći propast. Da se Uroš nije pokazao kvalitetnim po čisto ljudskim osobinama teško da bi Lazar mogao izdržati pored njega toliko vreme i odavati mu poštovanje. Isto tako je sigurno, poznavajući kasnije Lazareve kvalitete kao vladaoca, da on Uroša kao vladara nije nikako mogao da ceni, ali nikada nije izgubio iz vida to da je Uroš iz "svetorodne" kuće Nemanjića te da je stoga on i nešto više negoli samo car. Uostalom, Uroševu ličnost (ne i vlast) štitilo je to što su mu najdirektniji preci, Stefan Nemanja, Sveti Sava, Stefan Prvovenčani i ostali Nemanjići, skoro svi proglašeni svecima. Takvim se ljudima iskazuje posebna počast i verovatno da je u Srbiji bilo malo ljudi koji bi se usudili da bilo šta učine protiv Uroša. Međutim, Uroš se kasnije pokazao kao veoma neodlučan vladar i svi istorijski izvori ga uglavnom ocenjuju kao takvog isključivo stoga što je bio suviše popustljiv prema neposlušnoj vlasteli.

Negde oko 1353. godine Lazar je imao oko 24 godine i nekako oko toga doba oženjen je devojkom iz uglednog roda koja se zvala Milica, ćerka velikog kneza Vratka. Sam Vratko je iz roda Nemanjićkoga, odnosno bio je praunuk Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanja: "A druga glava rodoslova (je ova): Vukan, drugi sin svetoga Simeona, a brat sv. Save, veliki knez, rodi sina župana Dmitra, u svetom inočkom obrazu David. Ovaj David rodi Vratislava kneza. A Vratislav rodi kneza Vratka. A Vratko rodi kćer Milicu. A ova postade supruga velikoga kneza Lazara..." (Konstantin Filozof).

Ulazak na dvor i službovanje kod cara stvorili su Lazaru priliku da za ženu nađe devojku ovako uglednog roda. "A žena njegova bejaše od same krvi carske" (Pećki letopis). Nije uopšte nemoguće da je i sam car Dušan bio taj koji je spojio ovo dvoje mladih i da je izveštaj biografa sasvim tačan: "Tako i po zapovesti samodržca, uze sebi za sadružnicu srodnicu carevu, kćer nekog velmože. I ona od roda svetla i slavna i odlična, korena nekog carskog, od plemena Simeuna Nemanje, prvog gospodara Srbalja" (Povesno slovo o knezu Lazaru). S jedne strane, radilo se o devojci koja je u najbližoj mogućoj rodbinskoj vezi sa njime i caru sigurno nije bilo svejedno za koga bi se ona mogla udati. S druge strane, radilo se o njegovom službeniku kojeg je sasvim sigurno cenio, a i celu mu porodicu, jer inače ne bi dozvolio da jedna od princeza iz roda Nemanjića bude udata za kakvog nedoličnog mladića. Ako je, dakle, car bio taj koji je ako ništa drugo, a ono barem dao odobrenje za sklapanje ovoga braka, onda je to moralo da znači samo to da Lazara u budućnosti očekuju lepe prilike. Isto tako podrška tasta, velikog kneza Vratka mogla je da bude od itekako velike pomoći.

Kasnija narodna tradicija je pokušala da Milicu predstavi kao ćerku legendarnog Jug Bogdana, međutim Jug Bogdan uopšte nije istorijska ličnost već plod uobrazilje narodnog pesnika. Inače, ne treba misliti da je Lazar bio nešto posebno blizak caru Dušanu jer službenika na carskom dvoru je bilo veoma mnogo i Lazar je tek jedan od njih tako da kasnija preterivanja treba shvatiti više kao doprinos tome da se legenda o knezu Lazaru digne na neslućene visine no što bi to bila istina. Upravo tako treba shvatiti i ove navode: "I ovoga kao prisnoga sina svoga od carskih stvari ne odvajaše i često ga blagim načinom poučavaše i blizu sebe kao dušu s telom imaše,..." (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila).

U to doba (20. decembra 1355. godina) iznenada umire car Dušan, a sa njime i svi planovi da ojačalo Srpsko carstvo zameni potpuno rasklimano Vizantijsko. Kao carev dvoranin morao je Lazar prisustvovati sahrani koja je obavljena u mauzoleju Svetog Arhanđela kod Prizrena. Ovaj mauzolej podignut je na mestu starog svetilišta koje se nalazilo u klisuri Bistrice i vekovima ranije bilo poznato kao čudotvorno. Pod stenama Višegrada, na zaravni u obliku trougla koju oblikuje reka Bistrica, car Dušan je odlučio da sebi podigne ovaj mauzolej. Stoga je crkvica koja se tu nalazila srušena i na njenom mestu podignut ovaj mauzolej. Posvećen arhanđelu Mihajlu mauzolej je bio nešto sasvim neoubičajeno za Srbiju i kao da je car preko izgradnje hrama hteo da pokaže svoju veličinu, ali i veličinu carstva koje je stvorio.

Hram je započet oko 1347. godine i do 1352. godine je i završen. Dugo je građen isključivo zbog toga što je sagrađen čitav kompleks koji je obuhvatao ne samo crkvu, već i bedem, manastirsku zgradu sa trpezarijom, bolnicom i kapelom Svetog Nikole. Ipak, i pored svega sjaja ova zadužbina nije nikada mogla da dobije veći status od igumanije, što je bila lična careva želja. Ova petokupolna građevina sa osnovom izduženog upisanog krsta, fasadom obloženom mermerom, bezbrojnim reljefima, i izuzetnim mozaičkim podom, izazivala je samo divljenje. Tu je Lazar mogao da vidi kako se u jugozapadnom uglu hrama sahranjuju posmrtni ostaci cara Dušana i kako se grobnica zatvara sa poklopcem od beličastog mramora na kojem je izvajan visoki reljef cara Dušana. Po nekim navodima (ne baš sigurnim) na pročelju grobnice, na zapadnom zidu, u udubljenju nalazila se careva mramorna statua u prirodnoj veličini prikazujući ga sa skiptrom u desnoj i darovnom poveljom u levoj ruci.

Sama pogrebna procesija je sigurno bila nešto najveličanstvenije što je Srbija do tada videla. Najistaknutije mesto su sigurno imali prestolonaslednik, a za sada još uvek samo kralj Uroš, udovica carica Jelena, carev polubrat Simeon. Bila je tu sva vlastela koja nešto znači, kao što su bila prisutna i sva duhovna lica i to kako ona iz starih Srpskih zemalja tako i iz novoosvojenih Grčkih. Mora da je tu bilo i Dubrovačko poslanstvo jer je ova malena Republika održavala sa Dušanom najprisnije moguće veze. Međutim, bilo je tu i mnogo zlih pomisli i planova kod prisutnih, a sve u pravcu kako izvući za sebe najveću moguću korist nakon careve smrti. Mnoštvo vlastele posmatralo je prestolonaslednika Uroša pitajući se kakav će on biti vladar nakon što preuzme carstvo i da li će imati onoliko čvrstu ruku koliko je čvrstu mu imao otac. Tu su odmah padale i procene, a moguće je i dogovori između pojedinih moćnika šta dalje raditi. Iako će većina ostati, barem za prvo vreme, verna novom vladaru već tu na sahrani neki od velmoža već su kovali planove za otcepljenje svojih teritorija.

U vreme careve smrti Lazar ima već dve godine braka iza sebe i oko 26 godina, a živ mu je i tast, knez Vratko. Svi oni ružičasti planovi koje je Lazar možda kovao i u kojima je računao da će pomoću dobre ženidbe da ostvari sebi lakše mogućnosti za brz napredak u službovanju na dvoru, moguće da su mu izgledali još uvek ostvarivi jer je carski presto trebao da nasledi jedini Dušanov sin, Uroš. Bilo bi sasvim logično da sin nastavi onu politiku koju je vodio otac, tim više što je pravac koji je car Dušan zacrtao do sada davao samo dobre rezultate. Ne treba isto tako zaboraviti da je sada i Lazar bio deo carske porodice (makar i daleki) i da se on i car Uroš verovatno i dobro poznaju. To u kasnijem političkom napredovanju može da bude i najveći kapital. Još kao šestogodišnji dečak Uroš je godine 1345. proglašen za "mladog kralja", a sledeće godine na državnom saboru u Skoplju bio je i krunisan za kralja. Time je postao carev savladalac i dobio na upravu sve stare Srpske zemlje (znači ne samo Zetu kao svi ostali prestolonaslednici do tada), a sam car je upravljao novoosvojenim zemljama. Međutim, budući da je još bio samo dete ova njegova titula je bila tek simbolična i više je označavala ko će biti naslednik cara Dušana no što je značila da Uroš stvarno i kraljuje.

Bilo bi veoma interesantno znati kako je tekao Urošev život do smrti cara Dušana jer bi to saznanje bacilo mnogo svetlosti na njegovo kasnije ponašanje. Naime, stiče se utisak kao da Uroš nikada nije bio u Dušanovoj blizini i kao da od oca nije baš ništa naučio, a što je još čudnije, izgleda da nije pokazivao ni malo sklonosti ka vlasti što je sasvim neoubičajeno za dotadanje Nemanjiće kojima ništa nije bilo dovoljno teško ili sveto kada je vlast bila u pitanju. Sva ta njegova nepripremljenost za vladanje jako buni jer nije Uroš bio ni tako mlad kada mu je otac (car Dušan) umro pošto je u to doba imao 19 godina i "Bio je, naime, prekrasnog izgleda i od njegova vladanja nadahu se svakom dobru. I mada je imao jedva dvadeset godina, u početku je ipak pokazivao veliku razboritost i pamet u svim svojim delima, ali tokom vremena pokaza da ne vredi mnogo" (Mavro Orbin). Prema tome nikako nije bio nezreo kada su u pitanju godine života, a iskustvo je morao steći ako ne baš vršeći državne poslove, a ono barem gledajući kako mu to otac radi. Baš to sve pomalo i buni jer po svemu sudeći sve do tada Uroš kao da ne uzima nikakvo učešće u državnim poslovima carstva i pravo je čudo da ga car Dušan nije više koristio pripremajući ga za preuzimanje vlasti.

Mi danas možemo samo da pretpostavljamo razlog tome, a uzimati Uroševu mladost kao jedino opravdanje jeste suviše malo da bi stvarno objasnilo njegovo potpuno nesnalaženje u vladanju. Istina je i to da mu je car Dušan ostavio zaista teško nasleđe u obliku države koja je ogromno narasla i koja je držala ogroman broj stanovnika druge nacionalnosti (naročito Grka) pod svojom vlašću, a koji su nerado gledali novostvorenu Srpsku vlast i bili stalno spremni na pobunu. S druge strane, car Dušan je svojom osvajačkom politikom stvorio mnoštvo vlastele koja je već bila ogrezla u bogatstvu i ratnim trijumfima, a priznavala je jedino onoga vladara kojega se bojala. Uroš to sigurno nije bio i to ne samo zarad svoje mladosti već i samom svojom prirodom kojom je više naginjao religioznim razmišljanjima nego što je bio spreman da se nosi sa uvek buntovnom vlastelom. I konačno, crkveni raskol Srpske pravoslavne crkve sa Carigradskom patrijaršijom sada dolazi do izražaja punom snagom.

Ono što je dodalo svim ovim nevoljama na snazi jeste i iznenadna smrt najboljeg Dušanovog vojskovođe kesara Preljuba koji je držao Tesaliju. Preljubovim nestankom počelo je rastakanje carstva, a Tesaliju uzima despot Nićifor II Orsini. Uskoro on iz južnog Epira tera Dušanovog polubrata despota Simeona, a Srpsko carstvo ostaje bez još jedne bogate pokrajine, a da ustvari nije prošlo ni pet meseci od Dušanove smrti. Urošu kao da ne pada na pamet da je potrebno bilo šta preduzeti da bi se osvojene pokrajine trebale povratiti, a sve je to bio samo rani predznak onoga što tek ima da dođe.

Sve to vreme Lazar je sigurno boravio na samom dvoru i imao je prilike da posmatra nemoć Uroševu kada je čuo da su dve bogate oblasti na tako lak način otpale od carstva. Možda je Lazar bio tada još suviše mlad i suviše odan uspomeni pokojnog cara Dušana da bi bilo šta pokušao da uradi u svoju korist, možda i da je hteo nije mogao ništa, ali bilo je zato drugih koji su imali više snage i manje skrupula. Najpre je Simeon, polubrat cara Dušana, ne mogući zaboraviti sve one uvrede koje je doživeo odlučio da pokuša da se dočepa carske krune. Ne očajavajući mnogo što je oteran iz južnog Epira, objavi da se smatra legitimnim naslednikom Dušanovog carskog prestola i uskoro se proglasi za cara pa zatraži "vlast nad svim srpskim zemljama misleći da su njegova prava pretežnija" (Jovan Kantakuzen). Za to vreme despot Jovan Komnin Asen (rođeni brat carice Jelene) već uveliko potpuno samostalno vlada severnim Epirom ne obraćajući bilo kakvu pažnju na Uroša, a kao i da mu je to bilo malo uskoro je pružio i podršku Simeonu onda kada je ovaj sa oko pet hiljada ratnika, prilična sila za to vreme, iz Kostura provalio ka severu pokušavajući da za sebe pridobije staru Srpsku vlastelu. Sam Simeon je gajio neku ludu nadu da će imati dosta pristalica među starom vlastelom u ovom delu Srpskog carstva te da bi njegov put ka Srpskom carskom prestolu mogao biti veoma lak.

Uspesi su mu do kraja bili nikakvi, čak sasvim bedni u odnosu na silu koju je vodio, a stara vlastela izuzev nekoliko beznačajnih izuzetaka ostala je verna Urošu. Ovaj njegov neuspeh bio je sasvim dovoljan podmuklom Jovanu Komninu da uvidi da od Simeonovog preduzeća nema ništa te da je potrebno okrenuti se sigurnijem zaštitniku. Stoga Simeonu smesta okrene leđa i baci se u zagrljaj Mlečanima kojima je severni Epir bio značajan zbog njegovih dobrih luka.

Svi ovi događaji prolaze bez ikakvog Uroševog učešća koji brine sasvim druge brige jer još uvek nije proglašen za cara od strane državnog sabora pa ga muči mogućnost da bi sabor možda mogao do kraja Simeonu da pruži carsku krunu. Stoga na brzinu sakuplja državni sabor u Skoplju tokom aprila 1357. godine. Taj sabor je morao da pruži odgovor ko će biti budući Srpski car: Uroš ili Simeon? Ipak, Uroš nije imao nekih posebnih razloga za brigu jer je Srpska vlastela na saboru listom stala uz njega priznajući ga za svoga cara, a Simeona proglasila uzurpatorom. "Kad je Uroš nasledio oca u carstvu, i sam se nazove carem, pri čemu nije naišao ni na kakav otpor kod knezova i drugih velmoža svoga kraljevstva" (Mavro Orbin). Time je Urošev položaj konačno učvršćen i on sada treba samo da suzbije sve moguće pretendente na presto, ali i one ostale neposlušnike koji ne žele da ga priznaju za svoga gospodara. "Zbog toga je bio veliki metež u Uroševom kraljevstvu. Naime, svako od vlastele poče nastojati i truditi se da se dočepa većih položaja i preduzimati sve kako se ne bi pokorio sebi ravnima" (Mavro Orbin). I već u tome momentu dolazi do izražaja kontroverzna priroda cara Uroša koji umesto da sakupi vlastelu koja ga je oduševljena proglasila za cara nikako ne zaboravljajući uspomenu na njegovog oca moćnog cara Dušana, i da udari iz sve snage na sve neposlušnike te da ih zdrobi, on ni manje ni više već poziva Simeona na pregovore. Naime, postoje neke indicije (ne baš suviše sigurne) da je tokom septembra 1357. godine uz posredništvo Dubrovnika došlo do pregovora između Simeona i cara Uroša. Šta je car Uroš mogao da pregovara sa čovekom koji ga je pokušao oterati sa carskog prestola (Simeonom) teško je i pretpostaviti, ali već je to bio znak njegove nadasve kolebljive prirode. Ako je pregovora i bilo oni su završeni sa neuspehom jer je Simeon i dalje nastavio sa vojnim akcijama nimalo se ne osvrćući na to da je državni sabor proglasio Uroša Srpskim carem.

Već sam početak Uroševe vladavine mora da je u potpunosti razočarao i Lazara koji je nekoliko godina proveo u najvećoj mogućoj blizini cara Dušana posmatrajući kako se čvrstom rukom upravlja neposlušnom vlastelom. I šta se sada dešava? Jedan Nemanjić pa uz to i sin velikog cara Dušana, moli jednog sitnog despota za pregovore. I umesto da Simeon prihvati te pregovore zadovoljan što car uopšte posle svega želi sa njime da razgovara, on to ponosno odbija i nastavlja rat. To je bio znak za sve ostale i uskoro oni najmoćniji postepeno pokušavaju (i uspevaju) da se što više otrgnu od carske vlasti i da je svedu na što manju meru. Kako car nije reagovao na manje znake neposlušnosti, tako su te neposlušnosti postajale sve veće i ozbiljnije, a broj neposlušnika se sve uvećavao. On sam ne da nije imao dovoljno vojne snage da sve to suzbije (imao ju je sigurno) već je kod njega izgleda prije nedostajala čvrsta volja koja je bila toliko svojstvena njegovim precima iz loze Nemanjića. Dovoljno je prisetiti se samo kroz kakve je sve nevolje prošao Stefan Nemanja ili Stefan Prvovenčani, a da ih to nikada nije pokolebalo. Car Uroš nije bio takvog kova pa mu se uskoro čak i mati, carica Jelena, otcepila u Seru i počela samostalno da vlada ovom oblašću došavši u sukob sa kesarom Vojihnom koji je želeo da Ser pripoji oblasti Drame kojom je već upravljao. Taj sukob je rezultirao time da je kesar pozvao u pomoć Grka Matiju Kantakuzena koji mu je doveo odred Turaka. Međutim zbog neke neusaglašenosti Matija umesto da sačeka i kesara pa da onda zajedno udare, krene sam na caricu Jelenu koja uz pomoć strelaca koje joj je poslao car Uroš zdrobi njegovu vojsku i njega samoga zarobi.

Sve u svemu ovo bi se caru Urošu moglo pripisati u uspeh, a uspeh je svakako bilo i to što je dokrajčen rat sa Simeonom i to tako što su Simeonove snage doživele u Skadarskoj oblasti masakr. Sasvim je sigurno da je u ovim ratnim akcijama uzeo učešće i sam car Uroš, ali kakvog je obima bilo njegovo učešće, odnosno da li je bio samo prisutan, ili je sam rukovodio akcijama ili je možda čak i navlačio pancir, ne zna se. U svakom slučaju njegovo prisustvo na ovom ratištu verovatno je bilo prilika za Lazara da i sam učestvuje u ovim sukobima te da izbliza posmatra kako se vode ratne operacije, mada nije isključeno da je i sam komandovao nekim vojnim odredom. Tu je car Uroš pokazao kakvu-takvu preduzimljivost, ali sve je to jako kratko trajalo. Ako je Lazar mogao na mah i da pomisli da je Srbija dobila cara koji će moći da vlada, uskoro se mogao uveriti u suprotno.

2. Oblasni gospodari

Dok su svi opisani događaji okupljali pažnju cara Uroša, na severu zemlje trajao je rat između dva velikaša. Po svemu sudeći car Uroš je pokušao sukob nekako da umiri (verovatno moleći velikaše da se umire), ali kako nije uspeo u tome u sukob se umeša i Ugarski kralj Ludvig pomažući jednu od ove dve strane i to braću Rastislaliće koji su na kraju zahvaljujući Ugarskoj pomoći pobedili u ovom sukobu. Za uzvrat postali su Ugarski vazali i time jedan deo starih Srpskih zemalja (Braničevo) otrgnuli od carstva. Upravo te zemlje Rastislalića iskoristi Ugarski kralj Ludvig kao mostobran i u proleće 1359. godine provali u Srbiju. Ugari su uspeli da uđu "osam dana hoda" u dubinu carstva, ali dalje nisu mogli jer je teren bio veoma težak, a plen nikakav budući da je uplašeno stanovništvo nosilo sve ispred njih. Uz to i jedna Srpska vojska pod vođstvom (verovatnim) kneza Vojislava neprestano ih je uznemiravala tako da sredinom jula 1359. godine Ugari se povuku. Iako bi se sam ovaj sukob možda mogao nazvati uspehom cara Uroša jer su se na kraju krajeva Ugari morali povući, on je označio i nešto mnogo više. Naime, sve do ovoga momenta jedina vlastela koja se otimala ispod vlasti cara Uroša bila je ona iz novoosvojenih krajeva, a sada, sa Rastislalićima, isti taj proces zahvatio je i centralne oblasti, odnosno stare Srpske zemlje. Proces zvani "stvaranje oblasnih gospodara" došao je tako i u samo jezgro Srpske carevine. Time je jedan period vlasti cara Uroša bio završen i počinje njegov nagli pad.

Upravo sada u carevini počinju da se javljaju jedne sasvim nove ličnosti koje do toga momenta i nisu igrale neku posebnu ulogu. Na prvom mestu je to bio knez Vojislav potomak stare porodice Vojinović. Ova porodica vodi poreklo od vojvode Vojina koji je držao Gacko još u doba kralja Stefana Dečanskog da bi u kasnijim sukobima između kralja Dečanskog i sina Dušana prešao na stranu sina (Dušana). To mu je kasnije obezbedilo da su mu sinovi Miloš i Vojislav na dvoru kralja/cara Dušana započeli dvorsku karijeru titulom stavioca. Najstariji sin, Miloš Vojinović, je još od rane mladosti imao dosta istaknutu ulogu na dvoru, ali rana smrt ga je sprečila da postigne nešto više. Drugi sin vojvode Vojina koji se zvao Altoman nosio je titulu župana i upravljao nekim krajem oko Dubrovnika, a ono što je posebno interesantno za ovu našu priču jeste da je sa svojom ženom Ratoslavom (ćerka vojvode Mladena inače rodonačelnika Brankovića) imao sina Nikolu, docnije poznatog i ozloglašenog župana Nikolu Altomanovića. Treći sin je bio Vojislav i bio je najmlađi, ali se do kraja pokazao kao i najsnalažljiviji, ali i najbeskrupulozniji od njih. On je započeo, dvorsku karijeru kao stavilac da bi negde prije 1355. (dakle, za života cara Dušana) godine imao titulu Humskog kneza. Bio je veoma spretan pa je umeo da iskoristi to što su mu braća rano pomrla (Miloš posle 1333., a Altoman oko 1359.) pa je njihove celokupne oblasti pripojio svojima, a isto je to uradio i sa oblastima velikog čelnika Dimitrija (1359).

Tada je već počeo u starim Srpskim zemljama proces stvaranja velikih oblasnih gospodara, a knez Vojislav je u tome nesumnjivo prednjačio. Bio je apsolutno nemilosrdan kada je trebalo otimati posede vlastele koja je bila u odnosu na njega slabija, a u tom svom pohodu nije poštedeo ni Nikolu Altomanovića sina svoga rođenog brata Altomana. Odmah nakon smrti Altomanove upao je u njegove oblasti i proterao Altomanovog maloletnog sina Nikolu koji je imao tek 11 godina. Kada je tako postupao prema sinu svoga rođenoga brata može se misliti kako je tek radio sa ostalima. Ipak i pored svega knez Vojislav nekako od 1359. godine jeste i najbliži saradnik cara Uroša. U suštini oni su jako malo sarađivali jer sa knezom Vojinom niko nije mogao da bude na ravnopravnoj nozi, a cara Uroša je štitilo verovatno samo to što je bio car i što je bio iz svetorodne loze Nemanjića, a čak ni knez Vojin nije imao smelosti da udari na njih.

Samovlašće kneza Vojina je trajalo nekoliko godina i to u periodu 1359-1363. godine, a za to vreme uspeo je da pod svoju kontrolu stavi ogromne oblasti između Rudnika, Drine, Popovog polja, Dubrovačke Republike, Boke i Kosova. Upravo upad Ugarskog kralja iz 1359. godine bio je na oblastima koje je držao knez Vojislav i Srpska vojska koja se suprotstavljala Ugarima bila je po svemu sudeći pod komandom kneza Vojina. Za osvetu knez Vojin je odmah nakon toga napao Dubrovnik budući da je ova Republika priznavala vlast Ugarskog kralja pa se posredno knez Vojin svetio Ugarima, a osim toga pokušao je od Dubrovnika da otme Stonski rt na koji je polagao neko pravo.

Taj rat se otegao u godinama 1360-1362. i "S njima je za života vodio neprekidni rat, tokom kojeg je poharao i popalio čitavu njihovu teritoriju i pobio mnogo njihovih trgovaca koji su, oslanjajući se na njegove garantije, poslovali u njegovoj zemlji" (Mavro Orbin). Sam car Uroš je u samom početku podržavao kneza Vojislava, no kasnije kada je uvideo svu besmisao toga rata i kada je pokušao da zaustavi samovoljnog kneza nije više bio u stanju da to učini. Dubrovčani su, videvši da car nije u stanju da knezu bilo šta naredi, nakon toga pokušali da preko patrijarha, carice Jelene, ali i Vukašina Mrnjavčevića utiču na kneza. Na kraju su i uspeli tako da je u avgustu 1362. godine u Onogoštu sklopljen mir.

Kakav je knez bio silnik vidi se veoma jasno iz toga kako je tokom rata dočekao jedno Dubrovačko poslanstvo. "Taj se tamo s njim dogovarao i zatekao ga strašno gnevna na nas. Govorio je: Doći ću eto sa svojom vojskom do Lesne ploče i tamo ću stajati s čitavom vojskom i dat ću da se opustoši čitav kotar Dubrovački, a neću poštedeti ni crkve. I uzeću vam Stonski rat jer je moj. Ja sam knez Huma, a Stonski rat je stolica knezova Humskih, pa je stoga moj. I još mnogo i nebrojeno je pretio kako će doći s čitavom silom da uništi čitavu našu župu, govoreći da ima za to zapoved od kralja raškoga, jer je gospodin kralj ugarski provalio u zemlju srpsku. I to nam je javio naš poslanik u svom pismu da je knez Vojislav neki karavan, za koji je doznao da dolazi iz Prijepolja, dao zarobiti" (iz izveštaja Dubrovačkog poslanstva).

No, izgleda da je i knezu Vojislavu već pomalo i dodijao car Uroš te, iako ga je još nominalno priznavao, sebe počeo da naziva "knezom", a ne "Humskim knezom" kao dotada, što je praktično značilo da se smatra knezom svih Srpskih zemalja, a ne samo Humskih. Ambicije su mu kasnije izgleda krenule još i dalje pa se na njegovom nadgrobnom spomeniku u manastiru Banji kod Priboja nalazi napisano "Stefan a zovom veliki knez Voislav sve Srpske, Grčke i pomorske zemlje", uzimajući sebi vladarski pridevak Nemanjića: "Stefan". On već tada nije sebe smatrao u vlastelu koja je podložna caru Urošu već potpuno nezavisnim vladarom. Da li bi on pokušao da sruši cara Uroša i zasedne na njegovo mesto ostaje samo da se pretpostavlja jer ga je stigla iznenadna smrt u septembru 1363. godine.

To je vreme kada i Balšići najavljuju svoj pohod ka stvaranju svojih oblasti, a već 1360. godine oni su već toliko jaki da ih car Uroš spominje u jednoj povelji koju je izdao Dubrovačkoj Republici. Začetnik ove porodice je vlastelin Balša koji "beše veoma siromašan zetski vlastelin i za života cara Stefana držao je samo jedno selo" (Mavro Orbin). Njihov pravi uspon počinje tek nakon smrti cara Dušana kada su uspeli da iskoriste relativnu izolovanost Zete pa su se osamostalili u jednom veoma uzanom pojasu između Skadarskog jezera i mora. "Ali kad je umro car, a kako njegov sin Uroš nije bio valjan vladar, počeo je s nekoliko svojih prijatelja i sa svojim sinovima Stracimirom, Đurđem i Balšom da zauzima Donju Zetu" (Mavro Orbin). U vreme dok je knez Vojislav ratovao protiv Dubrovnika davali su podršku Republici tako da su nakon potpisivanja mira između kneza i Dubrovnika samostalno nastavili da ratuju sa knezom. Sa Mrnjavčevićima su bili u dobrim odnosima budući da su povezani bračnim vezama. "S kraljem Vukašinom su živeli u miru, jer je Đurađ imao za ženu njegovu kćer Milicu, .." (Mavro Orbin). Ovde Orbin utoliko greši što se Vukašinova ćerka zvala Olivera, a ne Milica. Balšići su se vremenom toliko osilili da cara Uroša više nisu hteli čak ni formalno da priznaju, tako da ih je on smatrao odmetnicima.

Za sve vreme ovih događaja Lazar i dalje boravi na dvoru cara Uroša, a i dalje je u zvanju stavioca. Caru očigledno nije palo na pamet da bi trebalo da vernog službenika nagradi nekim većim zvanjem ili davanjem na upravu neku teritoriju i to je moglo kod Lazara da izazove samo nezadovoljstvo. Po svemu sudeći ovako niska titula nije bila i odraz onog pravog stanja koje vladalo na carskom dvoru i stvarne Lazareve uloge. On je imao na dvoru verovatno veći uticaj no što to sama niska titula stavioca govori, a to bi se moglo zaključiti iz toga što je on imao nekakvu (ne baš veliku, ali ipak) ulogu pri sklapanju mira između kneza Vojislava i Dubrovnika u Onogoštu iz avgusta 1362. godine.

Dubrovnik je bio silno zainteresovan da dođe do sklapanja mira jer mu je zbog rata sa knezom Vojislavom trgovina jako stradala te je stoga tražio bilo kojeg načina da se prestane sa ratom. Jedan od puteva je bio da se pronađe na Srpskom carskom dvoru neka ličnost koja bi bila dovoljno jaka da utiče na neodlučnog cara Uroša da se konačno pokrene i zatraži od kneza Vojislava da prekine sa ratovanjem. Stoga je jedno Dubrovačko veće (Consilium rogatorum) dana 4. avgusta 1362. godine donelo odluku da se poklisarima koje je uputio u Dubrovnik car Uroš (logotetu Dejanu i Grguru Golubiću) isplati iznos od 100 dukata, a i da se Lazar nagradi sa tri komada platna (svite), naravno sve pod uslovom da se njihovo posredništvo između Dubrovnika i kneza Vojislava pokaže kao uspešno i da se mir sklopi.

Kako je do mira na kraju došlo to je za pretpostaviti da je Dubrovnik nagrade i isplatio. Iz ovoga se vidi da je Lazar neki uticaj na dvoru ipak imao i to takav koji bi mogao da bude odlučujući pri odlučivanju da se sklopi mir. Zapravo mora se imati u vidu to da su logotet Dejan i Grgur Golubić učestvovali direktno u pregovorima dok se Lazareva uloga odigrala na dvoru uticajem na cara Uroša i njegovu okolinu. U to vreme on ima 33 godine i sigurno dosta dvorskog iskustva iza sebe tako da Dubrovnik za njega zna i ceni ga kao čoveka koji na samome dvoru može dosta toga da učini i na kojeg se može računati. Međutim, mora se znati i to da Lazar nije jedini kome se Dubrovnik obraćao moleći za posredništvo. Na prvom mestu to su bili carica majka Jelena, patrijarh i Vukašin Mrnjavčević, tako da je Lazar ipak bio manje značajna ličnost u svemu ovome.

Drugi spomen u istorijskim izvorima Lazarev jeste iz jula 1363. godine kada su knez Vojislav i čelnik Musa zamenili posede, a ličnosti koje se spominju povelji cara Uroša u kojoj se odobrava ova zamena i čiji je zadatak da garantuju da će se ova zameni izvršiti bili su knez Vojislav i stavilac Lazar. Po ovoj povelji knez Vojislav je davao čelniku Musi župu i grad Brvenik, a dobijao daleko značajniju župu i grad Zvečan. Lazareva uloga ovde sigurno nije bila velika i on je tu više forme radi nego što bi se to iz samoga teksta moglo zaključiti. Naime, on je trebao da garantuje da će čelnik Musa izvršiti svoju obavezu iz ugovora, ali imajući u vidu to da je ova zamena izvršena tako što je knez Vojislav na to naterao čelnika Musu, to se može slobodno zaključiti da je knez i bez garantovanja Lazarevog mogao da prisili čelnika da ovaj ugovor izvrši. No, opet i samo spominjanje u povelji gde Lazar ima ulogu garanta jeste sasvim dovoljan znak da on uživa priličan ugled na dvoru, mada se iz samog naziva stavioca to ne bi moglo zaključiti.

Ono što je moglo posebno Lazaru da u to doba zasmeta jeste pojava porodice Mrnjavčevića i njihov sve veći uticaj na cara Uroša. Ovo se posebno odnosi na Vukašina Mrnjavčevića koji je postepeno dobijao sve veći uticaj na poslove u Srbiji dok je Uglješa Mrnjavčević svoje aktivnosti sprovodio u Seru gde je vladala carica majka Jelena. Samo njihovo poreklo nije baš najjasnije i vezuju se za nekog Mrnjavu (Mrnju?). "Oni su se rodili u Livnu, od oca Mrnjave, koji je u početku bio siromašni vlastelin, ali ga je kasnije, s njegovim sinovima, car Stefan mnogo uzdigao. Kad je car Stefan kasno jedne večeri došao pod Blagaj i nije hteo ući u grad, Mrnjava ga ljubazno primi u svoju kuću. Videvši tu car njegovo otmeno ponašanje, uze ga, zajedno sa ženom, tri sina i dve kćeri na svoj dvor. Sinovi se zvahu Vukašin, Uglješa i Gojko" (Mavro Orbin).

Po navodima Orbina izgleda kao da njihov nagli uspon treba zahvaliti isključivo sretnom slučaju što ih je na tako neobičan način upoznao car Dušan i odmah visoko ocenio njihove kvalitete. Naravno da nije tako jer njih je uzdigla isključivo njihova sposobnost a da car nije pogrešio u tome što ih je doveo za sobom na dvor uskoro se videlo: "Vukašin i Uglješa bili su jači i izvežbaniji u oružju od drugih velikaša, posebno Uglješa,.." (Mavro Orbin). Car Dušan im je brzo poverio odgovorne poslove tako da 1346. godine Uglješa se pominje kao namesnik Trebinja i upravlja okolinom Dubrovnika, a Vukašin se u martu 1350. godine navodi kao župan Prilepa.

Oni su svoj uticaj, osim oružjem i spletkama, neizmerno povećali mnogobrojnim porodičnim vezama sa najjačim velikašima carstva pa su se orodili sa kesarom Vojihnom, Hlapen Radoslavom, sa Balšićima, dok je njihova veza sa Vlatkom Paskačićem pod znakom sumnje. Pokušali su oni da se povežu i sa Bosanskim banom Tvrtkom tako što je jedan Vukašinov sin (Marko?) trebao da se oženi sa Tvrtkovom rođakom, kneginjom Šubić koja je inače bila kći Bribirskog kneza Grgura II, unuka tada veoma slavnog bana Pavla I Šubića. Ona je boravila kod Tvrtka na dvoru jer su je tamo poslali njeni roditelji ocenjujući da će je Tvrtkova majka Jelena dobro vaspitati i na kraju lepo udati. Do sklapanja ovoga braka bi verovatno došlo, ali u to doba ban Tvrtko je stalno ratovao sa rođenim bratom Vukom, koji, ne bi li Tvrtku napakostio dojavi papi Urbanu V za ovu ideju. Papa Urban V početkom 1370. šalje nekoliko pisama u kojima se veoma ljuti na bana Tvrtka što on hoće jednu katolikinju da uda za šizmatika i nevernika te mu to strogo zabranjuje. Kao da mu je i to bilo malo, papa šalje pisma i Ugarskom kralju Ludvigu i kraljici Elizabeti gde ponavlja sve ove tužbe i traži od njih da se zauzmu da ne dođe do ove ženidbe. Na kraju je papa i uspeo u ovoj nameri tako da nije došlo do skoro ugovorene ženidbe jednog Mrnjavčevića sa princezom iz kuće Šubića. Ipak, dobre veze između bana Tvrtka i kralja Vukašina nisu nikada došle u pitanje, mada se ne zna da li je ban bilo kako pomogao Mrnjavčeviće onda kada su oni išli u pohod na Turke koji je završio katastrofom na Marici.

Ipak pravi uspon Mrnjavčevića ide tek za doba cara Uroša i upravo pregovori kneza Vojislava sa Dubrovnikom iznose naglo na površinu Vukašina koji se po svemu sudeći u to vreme kreće u blizini dvora, ako već nije bio i u njemu. To je bio razlog da se Dubrovčani posebnim pismima obraćaju njemu za pomoć. Dakle, očigledno smatrao se Vukašin u to doba veoma jakom ličnošću, doduše nikako jakom kao knez Vojislav, ali izgleda da nije mnogo ni zaostajao. U svakom slučaju dovoljno jakim da može da ostvari uticaj na cara, a uzmemo li u obzir da su se Dubrovčani obraćali posebnim pismima patrijarhu, carici Jeleni i Vukašinu onda je sasvim jasno da Vukašin spada u sam vrh uticajnih ljudi na dvoru.

Dok se Vukašin kretao oko cara Uroša, drugi brat Uglješa nalazio se u Seru kod carice majke Jelene i tu ostvario veoma lep napredak jer se izgleda (to nije sigurno) već 1358. godine on pominje kao veliki vojvoda. Da je tamo stvarno igrao značajnu ulogu vidi se iz jednog pisma Vizantijskog cara Jovana V gde se Uglješa spominje kao "nećak despine Srbije". Sigurno je to da Uglješa carici nije bio nikakav nećak, ali time se htelo dati do znanja da zauzima visoko mesto na njenom dvoru, praktično, Vizantijski car je time laskao Uglješi. I kasnije, Vizantijski car u jednoj povelji opet kaže za Uglješu da je on "voljeni nećak preuzvišene despine Srbije....presrećni despot Srbije Kir Jovan Uglješa (Povelja iz 1365. godine). U to doba Uglješa već nosi i titulu despota. Njegov uspeh neizmerno je pomogla i činjenica da je bio oženjen sa Jelenom koja je bila ćerka kesara Vojihne poznatija pod svojim monaškim imenom Jefimija. "A ćesar Vojihna sa svojim zetom Uglješom zagospodari čitavim krajem na granici Romanije" (Mavro Orbin).

Sam kesar Vojihna upravljao je Dramom, oblašću koja je bila odmah uz Sersku. Stoga je jedno vreme kesar bacao pohlepne poglede na Ser želeći da ga nakon smrti cara Dušana pripoji Dramskoj oblasti. Međutim, carica Jelena ga je preduhitrila i uspela prije njega da zagospodari Serom pa je nešto kasnije potekla i ona epizoda sa Matijom Kantakuzenom.

Oba Mrnjavčevića su se pokazala kao veoma spretni jer sigurno da nije bilo lako Vukašinu koji je već bio u dobro poodmaklim godinama da sebi napravi uticajni prostor na dvoru cara Uroša, gde je opet bez ikakve sumnje najjači bio knez Vojislav, dok opet Uglješa nije imao ni malo lak zadatak da tako nešto uspe u Seru. Na kraju obojica su u potpunosti u tome uspeli. Vlasteli koja je još uvek u caru Urošu videla svoga vladara sigurno nije bilo pravo da gleda ogromni uticaj koji su na cara imali knez Vojislav i Vukašin, a da su ova dva velikaša bila stvarno toliko ojačala da su i caru odricali poslušnost navodi i Orbin: "U to vreme neki velikaši Raške, koristeći smrt cara Stefana, nastojali su da postanu veći nego što su bili. Među njima je bio despot Vukašin i njegov brat Uglješa, koji su bili humska vlastela, i knez Vojislav, sin Vojnov, od kojih je svako bio na upravi najvažnijih zemalja kraljevstva" (Mavro Orbin).

Očigledno da se pojavilo pitanje snage carske vlasti koja je postepeno posrtala u sudaru sa aspiracijama pojedinih velikaša. Moguće da je i sam car Uroš to osetio te da je uz pomoć preostale vlastele koja mu je ostala verna, a tu je po svemu sudeći bio i Lazar, odlučio da nešto preduzme. Nekako maglovito tako nešto nagoveštava i "Pećki letopis" kada kaže: "Taj Uroš krasan i doista divan izgledom, ali mlad razumom beše, i odviše krotak i milostiv, savete staraca odbacivaše, a savete mladih primaše i voljaše". Na ovo bi se mogao nadodati Mavro Orbin: "Stoga su neki Uroševi ljudi koji su mu bili veoma verni savetovali caru da zatvori u tamnicu despota Vukašina, i kneza Vojislava i neke druge koji su u svim svojim delima pokazivali veliku oholost i bili preko mere ponositi". Tu Orbin spominje neke careve ljude "koji su bili veoma verni", a "Pećki letopis" opet navodi "savete mladih primaše i voljaše". Moguće da je i Lazar među tim "vernim" i "mladim" mogao biti. Sve se to dešavalo verovatno između 1360. i 1363. (kada je knez Vojislav umro) i bio je to pokušaj sitnije vlastele koja nikako nije bila zadovoljna onim što se dešavalo u Carstvu. Sam car je u potpunosti pao pod uticaj kneza Vojislava, onda se pojavio i Vukašin, dok se država nezadrživo raspadala. U takvom miljeu ništa logičnije već da nezadovoljna dvorska vlastela nešto pokuša.

Da direktno udari, ova vlastela niti je mogla, a verovatno nije se ni usudila. Moćni knez Vojislav i prepredeni Vukašin bi svaki takav pokušaj lako suzbili. Trebalo je udariti iz prikrajka, negde iz tame, a ukoliko bi se još uspeo car ubediti da likvidira ove najmoćnije velikaše to bi tada dobilo sasvim drugu sliku. Ne bi to bilo ubistvo iz potaje, a ne bi ličilo ni na međusobni obračun vlastele (iako je u suštini to ipak bio) već bi prije imalo oblik spašavanja carstva i povratak one vlasti koju su od cara uzurpirali knez Vojislav i Vukašin. Dobio bi se utisak da se sam car razračunava sa neposlušnim velikašima. Zapravo, nesretni car Uroš je postao igračka u rukama dvorske vlastele koja nije bila zadovoljna preraspodelom vlasti i koja je želela da potisne kneza Vojislava i Vukašina ne bi li uzela i raspodelila njihove zemlje. "Ti ljudi su takođe podsticali cara da njihove pokrajine preda na upravu siromašnoj vlasteli koja ga je volela i bila mu verna, dokazujući mu ispravno da ako to ne učini ne početku, dok pomenuti, ne sumnjajući nimalo u njega, slobodno dolaze na dvor, kasnije, kad se oni budu učvrstili i kad postanu jaki, neće moći to izvršiti bez velikih teškoća i opasnosti" (Mavro Orbin).

Praktično, u carstvu bi se veoma malo toga promenila jer bi otišli knez Vojislav i Vukašin, a pojavili bi se drugi koji bi samo zauzeli njihovo mesto. Da je car Uroš bio spretniji no što jeste, možda je mogao ovu međusobnu netrpeljivost i zavist vlastele da iskoristi i sebe uzdigne. Bilo je potrebno samo da suprotstavi dva tabora i da manevriše između njih, a onda postepeno koncentriše svu vlast u svojim rukama. No, on za tako nešto nije bio sposoban i u takvoj situaciji nije uspeo da izvuče korist za sebe.

Uzimajući u obzir da je Lazar u to doba boravio na carskom dvoru to je sasvim sigurno da jedan ovakav događaj nikako nije mogao da prođe bez njegovog učešća. Ako je već učestvovao u tome, onda je morao biti na strani te sitne vlastele, konačno i on je bio jedan od njih, tim više što je i sam žudio za većim posedom i jačim titulama. Kako danas znamo i to da će njegov uspon početi naglo za samo par godina od dana događaja koje sada opisujemo (pod uslovom da su se zaista i dogodili) uopšte nije nemoguće da je Lazar bio čak jedan i od kolovođa čitavog ovog preduzeća. Kasnije će se videti da on uživa veliki ugled među vlastelom, a sigurno je to da ga nije mogao steći brzo već da je bilo potrebno izvesno vreme za to. Možda je baš u tim godinama on stvarao svoj krug ljudi i utvrđivao ugled među njima.

Na kraju se pokazalo da car Uroš nije spreman na jednu ovakvu akciju, pa po Orbinu, on ni manje ni više već dojavi knezu Vojislavu i Vukašinu da se sprema dvorska zavera protiv njih te da je potrebno da se pričuvaju. "Međutim, Uroš ne samo da nije hteo poslušati ove savete nego ih je otkrio, i time upozorio te ljude da se dobro paze, pa su oni retko dolazili na dvor. Zato oni koji su davali dobre savete Urošu, videći da su otkriveni, ubuduće se okaniše toga da ne bi navukli na sebe zlovolju i mržnju velikaša" (Mavro Orbin). Ako je to sve tačno, onda je ovo bilo ogromno razočarenje za Lazara jer se mogao konačno uveriti da se u budućnosti od cara Uroša ne može ništa očekivati. Tu, pred njegovim očima, jedan Nemanjić se spustio na najniže moguće što može da bude baveći se sitnim dojavama i opanjkavajući vlastelu jednu drugoj. Bilo je očigledno da jedna takva vlast može samo da propadne, mada sama fizička ličnost Uroševa još uvek nije ugrožena jer ga je štitilo to što je Nemanjić.

3. Vukašin kao kralj

Nedugo nakon ove epizode umro je i knez Vojislav (septembra 1363. godine) i to toliko iznenada da bi to moglo i da izazove sumnju u sam način smrti. Danas se ne zna da li mu je smrt bila nasilna, ali u to vreme takve su stvari bile sasvim uobičajen put da se ukloni neprijatan takmac. Odmah nakon njegove smrti postavilo se pitanje preraspodele ogromnih teritorija koje je on držao pod svojom vlašću. Doduše, jedno vreme ove teritorije uspela je na okupu da održi kneževa udovica Goislava. Knez je imao i dva sina Dobrovoja i Stefana, ali oni su bili maloletni pa je imanjem upravljala udovica. Severoistočno od kneginje Goislave nalazilo se malo imanje župana Nikole Altomanovića koji je u doba smrti kneza Vojislava imao tek 14 godina. Župan sigurno nikada nije zaboravio na koji ga je način sa imanja njegovog oca Altomana isterao knez Vojislav, ali u prvo vreme je ipak mirovao (zbog mladosti verovatno). No, sve to nije trajalo dugo jer već 1366. godine kreće u akciju (župan tada ima tek 17 godina) i tokom 1367. godine on je već gospodar Rudnika. Te godine (1367) rat je između župana Altomanovića i kneginje Goislave besneo svom snagom, a kneginja traži od Dubrovnika da joj što prije pošalje riznicu koju je knez tamo držao, ne bi li sakupila vojsku. Sve je to bilo uzalud jer krajem 1368. godine župan Altomanović uzima pod kontrolu celokupnu kneginjinu oblast. "Kad je Vojislav umro, njegov sinovac Nikola, sin Altomana, koji je umro za života Vojislavljeva, prevazilazeći u svakom zlu i deda i strica, nezadovoljan delom, koji je prilikom deobe pripao njegovom ocu, zauze oružjem i deo svoga strica Vojislava" (Mavro Orbin).

U to doba Nikola Altomanović je imao jedva devetnaest godina, a postao je verovatno najmoćniji velikaš u Srpskoj carevini. Veoma hitar kada je trebalo potezati oružje on je celo vreme bio sa nekim u zavadi pa je tako ratovao sa bosanskim banom Tvrtkom. "Verujući, dakle, da nema na svetu hrabrijeg i moćnijeg od njega, poče ratovati i harati granice Bosne prema Drini, pričinjavajući velike štete bosanskom banu Tvrtku" (Mavro Orbin), a naročito sa Dubrovnikom: "ratovao je i sa gradom Dubrovnikom. Tako 1371. godine, kad je uhvatio neke dubrovačke trgovce i plemiće, stavio ih je na muke vadeći im zube, te im je na kraju silom iznudio četiri hiljade fjorina" (Mavro Orbin), ali i sa Ugarskom: "Boraveći i na granici Ugarske, nije prestajao harati okolna mesta" (Mavro Orbin). Bio je u svakom slučaju ratnik dostojan svakog respekta: "Pomenuti Nikola kao momak beše velika junačina.." (Mavro Orbin).

Iz nekog razloga istorija ga smatra za grubijana i prevrtljivca kome nije ništa sveto i koji je spreman na sve. "Bio je veliki junak na oružju i spretan, ali drzak, nepostojan u svim svojim delima i veroloman; vrlo lako se laćao oružja i započinjao rat sa svim vladarima svojim susedima" (Mavro Orbin). Ono što mu se najviše stavlja na teret jeste navodno ubistvo njegove strine Goislave i njenih sinova Dobrovoja i Stefana koji su to doba bili tek nešto malo više već deca. Naime, dugo je vladala legenda da ih je župan Nikola Altomanović pohvatao žive, a onda stavio u tamnicu gde su umrli. Postoji i jedna druga legenda jezivija od ove po kojoj je on Goislavu i njene sinove držao godinama u tamnici, a kada mu je to dosadilo dao je da ih se potruje: "uhvati Vojislavljeve sinove Dobrovoja i Stefana i njihovu majku, te ih baci u tamnicu, u kojoj su posle punih sedam godina bedno završili život. Drugi vele (kao je gore rečeno) da ih je nakon kratkog vremena otrovao" (Mavro Orbin).

Međutim istina je ipak drugačija. Goislava je uspela sa sinovima da se prebaci u Dubrovnik, a ovi su je onda brodom prevezli u Albaniju odakle je ona inače bila rodom. Nije uopšte nemoguće da je i sam župan Altomanović na neki način dozvolio Goislavi da se prebaci do Dubrovnika te da nije želeo da ometa njeno bekstvo.

Odmah nakon smrti kneza Vojislava (1363. godine) car Uroš se iz sve snage baca pod uticaj Vukašinov i u vremenu avgust-septembar 1365. godine, car Uroš uzima Vukašina za savladara, tako da se ovaj kruniše za kralja. Nekako oko toga doba i Uglješa uzima pod svoju kontrolu oblast Ser i dobija titulu despota. Sam događaj krunisanja i svega onoga što je išlo prije i posle toga nije baš najjasniji. Sasvim je sigurno da Vukašinovo krunisanje nije naišlo na simpatije kod Raške vlastele mada je carica Jelena ovaj čin odobrila iako nije sasvim sigurno da je prisustvovala samom krunisanju. Nepotrebno je ovde upuštati se u to šta je ovim krunisanjem dobio ili izgubio car Uroš jer u radu koji je posvećen knezu Lazaru ovo i nema neke svrhe. Bitnije je nešto drugo, a to je pitanje šta je sada sve ovo značilo za Lazara? No, tu je najpre potrebno postaviti u kakvoj se situaciji u tom momentu našao Lazar.

One godine (1365.) kada je Vukašin proglašen za carevog savladara i krunisan za kralja imao je Lazar 36 godine (rođen 1329. godine). Samim krunisanjem Vukašina za kralja izgubio je Lazar svaku nadu da će sam moći bilo šta postići na dvoru jer sa Vukašinom je bio u lošim odnosima (ako uzmemo za tačno da je sa dvorskom vlastelom nagovarao cara da likvidira Vukašina i kneza Vojislava) i od ovoga nije mogao očekivati ništa dobroga. S druge strane car Uroš nije imao dece, a krunisanjem Vukašina za kralja praktično je bila formirana nova dinastija srpskih vladara - Mrnjavčevići. Naime, nakon smrti cara Uroša, koji nema naslednika, za očekivati je da na njegovo mesto stupi kralj Vukašin ili neki od njegovih sinova. Na takvom dvoru za Lazara nema mesta. Isto tako on je morao biti teško razočaran time što je car Uroš dopustio da se jedan Mrnjavčević kruniše za vladara jer ko je tada od stare srpske vlastele (tu je svakako spadao Lazar) mogao da prihvati da Srbijom vlada bilo koja dinastija osim Nemanjića. I inače Vukašinovo uzdizanje (ne samo krunisanje) teško da je Raška vlastela mogla mirno da prihvati, što iz puke zavisti, ali i zbog toga što su Mrnjavčevići, ma koliko bili sposobni, ipak bili samo skorojevići. Oni nikako nisu spadali u staru Srpsku vlastelu kojoj je poreklo u Raškoj koja je srž Srpskog carstva. Kolenovići, ma kako bili osiromašeni, nikako nisu mogli da prihvate ove skorojeviće gledajući na njih sa visine i to je svakako bio razlog što dobar deo Raške vlastele iz protesta nije želeo da prisustvuje Vukašinovom krunisanju.

Ne treba zaboraviti ni to da su Mrnjavčevići, a pogotovo Vukašin, u svom pohodu ka većoj moći i stvaranju svojih oblasti bili nemilosrdni te da su samim time stvorili i veliko mnoštvo protivnika. Jednostavno, bili su okruženi mržnjom sa svih strana. Neko ih nije trpeo iz zavisti, neko zato što su ga u svojoj pohlepi teško oštetili, a skoro svi zato što su pokušali (i to u tom momentu uspešno) da Srbiji nature svoju dinastiju Mrnjavčevića. Ne treba zaboraviti da skoro dve stotine godina Srbijom vladaju Nemanjići i mada je između njih bilo stalno lomova oko vlasti (to bi se možda moglo nazvati i porodičnim svađama da nisu u par navrata doveli i državu pred propast) to je bilo samo između njih, a sa strane skoro i da nije bilo pokušaja da se oni kao porodica svrgnu sa vlasti. Dakle, za skoro dve stotine godina nije bilo takvih drznika koji bi udarili na sveto pravo Nemanjića da vladaju Srbijom. I sada tako nešto čine potpuno nepoznati Mrnjavčevići za čije se poreklo skoro i ne zna. Uslovno gledajući na pravo cara Uroša da vlada Srbijom Vukašin nije izvršio bilo kakav udar jer je Uroš i dalje car, a Vukašin samo savladar, odnosno kralj. Međutim, stvarna situacija je bila sasvim drugačija budući da Vukašinu kraljevska titula treba samo zato da ima opravdanje da sve velikaše stavi pod jednu vlast: carsku. Tim putem se čini da jedino dobija Uroš jer bi Vukašin možda bio u stanju da zauzda velikaše i ponovo ih stavi pod centralnu vlast. Međutim, svi znaju da je to za Vukašina samo forma i da će onoga momenta kada najjače velikaše zauzda i najveći deo Srpskih teritorija stavi pod kontrolu i sam car Uroš biti suvišan. Ko će onda biti u stanju da ga zauzda i da ga spreči da ne uzme sebi i carsku krunu?

Raški velikaši ne mogu da spreče Vukašina da uzme kraljevsku krunu, ali mogu da mu odbiju bilo kakvu poslušnost. S druge strane ni nesretni car Uroš ne treba više nikome jer na njegovom dvoru se više ništa ne može dobiti. Stoga najveći deo Raške vlastele koja mu je bila u službi jednostavno napušta dvor i pokušava da nadoknadi sve ono što je za ove godine izgubila služeći cara na dvoru. Među takve spada i Lazar koji potpuno razočaran napušta dvor na kojem je stekao veoma malo toga opipljivog. Ostao je na maloj tituli stavioca, a nikakvih zemalja na upravu nije dobio. No, stekao je jedno veliko iskustvo (ima 36 godina) i po svemu sudeći veoma veliki ugled i poštovanje. Dakle, ako nije imao materijalnih koristi stekao je jedan drugi kapital koji će kasnije umeti do kraja da iskoristi. Nekako od toga vremena on uz svoje ime navodi i titulu kneza.

Sama Lazareva delatnost između 1365. i 1371. godine u potpunosti je nepoznata jer nema niti jednog istorijskog izvora koji bi mogao makar da posredno uputi čime se knez u to doba bavio. Stoga ostaje samo pretpostavka (najverovatnije potpuno tačna) da je on u tim godinama bez nekih većih skokova i trzavica postepeno formirao svoju oblast. Kako je to teklo, ne zna se, ali da je bilo mnogo teškoća jeste sigurno jer Lazar nije mogao da oko svoje baštine u Prilepcu formira svoju oblast budući da je čitav kraj okupirao Vukašin. "Kralj Vukašin je odredio Prištinu kao prestoni grad i držao svu okolnu zemlju" (Mavro Orbin). Međutim, knez Lazar je ipak uz mnogo mudrosti i takta uspeo da pritešnjen između zemalja kralja Vukašina, braće Rastislalić i oblasti koju je držao Nikola Altomanović, postepeno formira svoju oblast. Ovde treba napomenuti da je nekako u to doba, naime od Vukašinovog krunisanja (1365.) i župan Altomanović u usponu i počinje da sakuplja okolne zemlje takođe formirajući svoju oblast. Prilika i za jednog i drugog bila je upravo idealna jer knez Vojislav je umro i njegova ogromna zemlja je bez odgovarajuće zaštite.

Ono što je knezu Lazaru moglo neizmerno da pomogne (Nikoli Altomanoviću takođe) jeste to da se Vukašin još uvek ne ponaša kao kralj već više kao oblasni gospodar koji pokušava da zaokruži svoje teritorije. Stoga su sve njegove aktivnosti i snage okrenute ka Makedoniji koju postepeno stavlja pod svoju kontrolu. Međutim, teško da se iko od Raške gospode zavarao da Vukašin neće onoga momenta kada obavi sve poslove u Makedoniji krenuti i na Rašku ne bi li raške velikaše suzbio. I knez Lazar i župan Nikola Altomanovi sada predstavljaju velikaše koji su potpuno nezavisni od centralne vlasti i koji tek nominalno priznaju Uroša za cara, ali ne i za gospodara kojem su obavezni poslušnost. Kao takvi oni jesu protivnici centralne vlasti koju predstavljaju car Uroš i kralj Vukašin. Međutim, jedini koji raspolaže sa vojnom silom jeste Vukašin i od njega preti opasnost ovim neposlušnicima, tim više što on i po Makedoniji pokorava sve koji mu stanu na put pozivajući se na svoje kraljevsko pravo. Sasvim je za očekivati da se uskoro pojavi u Raškoj i da od nepokorne Raške gospode zatraži da se oni pokore njegovom legitimnom kraljevskom pravu. Da je u tim aktivnostima uspeo Vukašin bi pod svojom kontrolom držao veliki deo preostalog Srpskog carstva, međutim da li bi ovakva delatnost Vukašinova mogla spasiti Srbiju od nailazeće propasti mi možemo danas samo procenjujemo. Kako ta njegova aktivnost nikada nije završena to su moguće različite spekulacije, ali ono što je sasvim sigurno jeste da Raški velikaši nikako nisu hteli da dozvole tako nešto.

Sada na ovome mestu mora se spomenuti jedno veoma interesantno mesto kod Mavra Orbina o jednom događaju, koji se ma kako izgledao neverovatan, idealno uklapa u celu sliku tadašnje situacije. Evo o čemu se radi. Saradnja Vukašina kao kralja i cara Uroša je izgleda u samome početku bila sasvim dobra, a što se vidi iz toga što Vukašin u nekim dokumentima izričito stavlja cara u hijerarhijski viši položaj no svoj, itd. Dakle u samome početku između njih nema nekih sukoba. No, od 1368. godine sve to prestaje i Vukašin se sasvim cepa od cara i vodi svoju potpuno samostalnu politiku. Sada su Vukašinove namere već sasvim očigledne, a i on više ništa ne krije jer cara je iskoristio onoliko koliko mu je to trebalo (da ga kruniše za kralja), a u daljnjem pohodu ka vlasti on mu je samo smetnja.

Već je rečeno da nekako od 1365. (od kada se Vukašin krunisao) knez Lazar postepeno formira svoje oblasti, a to isto čini i župan Nikola Altomanović. Obojici taj posao izgleda ide sasvim dobro jer u godinama 1368-1369, njih dvojica jesu (uz Balšiće) najmoćniji Raški feudalci. Oni priznaju cara Uroša, ali ipak samo formalno jer nezavisno sprovode svoju politiku ne osvrćući se na njega.

Kako je car u periodu 1365-1368. godine bio pod potpunim uticajem Vukašina teško je poverovati da knez Lazar i župan Altomanović uopšte imaju neki bliži kontakt sa njim. Međutim, onoga momenta kada dolazi do raskida između cara i Vukašina negde oko 1368. godine i Raškoj gospodi odjednom pada na pamet ideja da pokušaju da iskoriste cara ne bi li slomili Vukašinovu moć koja je sve veća i koja i njima samima sada najviše preti. Vukašin se otresao cara i sada je bilo sasvim za očekivati da on svoje čete uskoro skrene ka Raškim velikašima i da ih slomi jednog po jednog. U tom momentu (po Orbinu) odjednom se približavaju knez Lazar i župan Nikola Altomanović, a sjedinila ih je ne želja da spasu državu od sada već uzurpatora Vukašina, već da otklone opasnost koja se nadvila nad njima samima. "Lične uspehe Vukašina i Uglješe nisu mogli da trpe knez Lazar i župan Nikola Altomanović, posle njih prvi velikaši u Raškoj. Zato odlučiše među sobom da ih ponize i podrežu krila njihovoj oholosti" (Mavro Orbin). No, da bi sebi na neki način obezbedili legitimitet, jer konačno treba da zaratuju sa Vukašinom koji je kralj, oni se sete da postoji car Uroš koji je u hijerarhiji iznad kralja Vukašina. Pod okriljem cara oni bi, dakle, mogli sasvim legalno da zaratuju sa kraljem i da iskoriste carevo ime ne bi li privukli uz sebe što veći broj pristalica. Još uvek je magično ime Nemanjićko bilo magnet za mnoge. "S tim ciljem priđoše caru Urošu podstičući ga na sve moguće načine protiv pomenute braće" (Mavro Orbin).

Izgleda da se car Uroš, kao i uvek do tada, veoma kolebao, plašeći se Vukašinove snage ili možda ne želeći da započinje pravi građanski rat u Srbiji. Stoga su knez Lazar i župan Nikola Altomanović upotrebili sve moguće načine da ubede cara i na kraju su mu počeli obećavati da je ovaj rat koji oni pokreću na Vukašina za njegovo dobro i da će sve one zemlje koji oni protiv Vukašina osvoje vratiti caru kao njegovo očinsko kraljevstvo. Očigledno da su zaboravili da su i oblasti kojima oni upravljaju takođe deo očinskog dela cara Uroša te da bi trebalo i te zemlje caru vratiti. Teško da je car Uroš poverovao i jednu reč ovoj dvojici, ali verovatno da nije imao drugoga izbora, a volja mu je opet bila suviše slaba da se suprotstavi kneževoj i županovoj te na kraju on pristane na sve ono što su oni tražili od njega. "I na kraju ga ubediše da uđe s njima u savez protiv rečene braće, obećavajući da će sve što im oduzmu pripasti caru Urošu, za koga će se oni založiti da ponovo dobije očinsko kraljevstvo" (Mavro Orbin).

Za ovakvu odluku teško da se car Uroš može okriviti jer on već dugo nije bio ni gospodar svoje ličnosti, a kamoli države. Već jednom je zarad Vukašina izgubio Rašku gospodu, onda ga je i Vukašin odbacio. Sada mu Raška gospoda ponovo prilaze, doduše sa predlozima zbog kojih se može samo crveneti, ali ukoliko ponovo odbije njih, jedini izlaz mu jeste neki od manastira. Možda bi takva odluka sa moralne tačke stanovišta bila jedina ispravna za cara, ali on je suviše slab za bilo kakvu odluku koja ima neku veću težinu, a upravo ovakva odluka jeste jedna od takvih. Car pristaje uz kneza Lazara u župana Nikolu Altomanovića tako da neprijateljstva sa braćom Mrnjavčević uskoro započinju.

Na kraju se pokazalo da je Raška gospoda suviše slaba za udružene Mrnjavčeviće. U direktnom vojnom sukobu na Kosovu dolazi do katastrofe Rašana tako da Vukašin zarobljava cara Uroša, knez Lazar beži, a župan Nikola Altomanović jedini ostaje na bojnom polju, ali jedva izvuče živu glavu. "Pripremivši, dakle, moćnu vojsku, pođoše da napadnu kralja Vukašina i Uglješu. Ovi rasporediše svoju vojsku i susretoše se s neprijateljem na Kosovu polju. Kad se tu zametnula bitka, knez Lazar se povuče sa svojim četama i pobeže. Nikola Altomanović pak, koji se hteo boriti, beše poražen, njegovi ljudi poubijani, te se sam jedva uspeo spasti. Car Uroš beše uhvaćen živ s nekolicinom vlastele svoga dvora dok su drugi bili poubijani" (Mavro Orbin).

Izgleda da je jedini koji se hrabro borio bio zapravo župan Nikola Altomanović, dok je opet knez Lazar videvši (ili se uplašio) da je vojska udruženih Mrnjavčevića mnogo jača, a još pre nego što je bitka i počela, ne opterećujući se mnogo sa time šta će se desiti sa saveznicima carem Urošem i županom Nikolom, jednostavno pobegao. To bekstvo, kada umalo nije izgubio zbog toga glavu, župan Nikola Altomanović nikada nije oprostio knezu Lazaru i od toga vremena između njih vlada divlja mržnja koja će rezultirati i mnogobrojnim kasnijim ubistvima.

Istinitost ove epizode jeste diskutabilna, ali i Pajsije Janjevac na neki posredan način potvrđuje da je bilo nekakve saradnje između cara Uroša i Raške vlastele koja je uspela da mu se nametne "ne primajući savete starih, a držeći savete mladih". Sve je to na kraju dovelo do sukoba sa Vukašinom. "Radi toga onaj koji od iskona mrzi dobro: đavo, podiže rat između mladoga cara i Vukašina, i bio je veliki metež i raspre između njih u te dane. Jedni su bili pomagači caru Urošu, a tako je i po pravdi, a drugi Vukašinu po nepravdi, tako da je bio veliki metež i raznoglasice i nepravde" (Pajsije Janjevac).

Ljutnja župana Altomanovića na kneza Lazara je sigurno bila još i veća kada je već sledeće godine (1370.), verovatno koristeći to što je župan bio oslabljen onim porazom na Kosovu, ali i zauzet stalnim ratovima sa Dubrovnikom, knez Lazar oteo od njega veoma bogat Rudnik.

Posle ove bitke (pod uslovom da je Orbinov navod tačan) u Srpskom carstvu situacija se nije mnogo izmenila jer Mrnjavčevići nisu išli do kraja i to je osnovni razlog zašto su knez Lazar, župan Nikola Altomanović i Balšići i nadalje bili najjači u Raškoj. Vukašin nije mogao da iskoristi ovu svoju pobedu jer se na verovatni nagovor svoga brata Uglješe počeo baviti upravo nadolazećom Turskom opasnošću koja je bila sve očiglednija. Kako se Serska oblast graničila sa onim oblastima kojima su Turci harali i gde su se postepeno učvršćivali to je Uglješa sa njima imao već dosta ratnih sukoba i imao je sasvim dobar uvid u njihove daljnje namere. Stoga mu nije trebalo mnogo pa da primeti da Turske akcije nisu samo obični pljačkaški pohodi već sistematsko osvajanje. Bilo je to primetljivo pogotovo od onoga momenta kada su Turci zauzeli Dimotiku (1361.), zatim godinu dana kasnije Jedrene i konačno 1363. godine i Plovdiv. Bilo je nekih nada nakon smrti sultana Orhana (1362.) da će kod Turaka izbiti kakav metež te da će ih to oslabiti, no kada je presto preuzeo nasrtljivi, ali veoma sposoban ratnik, Murat I, više nije bilo nikakve šanse da će Balkan izbeći Tursku najezdu. Tim više što je sultan svoju prestonicu preselio u Jedrene želeći da bude što bliže mestu budućih ratnih operacija.

Sve je to bio onaj razlog zbog čega Mrnjavčevići odustaju od uništenja kneza Lazara i župana Altomanovića. "Ovaj je sa svojim bratom Uglješom bio odlučio da liši vlasti kneza Lazara i Nikolu Altomanovića i da ih potpuno uništi kako ih ne bi mogli sprečavati pri drugim poduhvatima koje su želeli da ostvare. Ali u to vreme ne htedoše ništa preduzimati, jer su Turci koji su se graničili s njima prilikom ovog rata bili opustošili njihovu zemlju i naneli joj veliku štetu. Zato su se najpre hteli osvetiti Turcima, a tada udariti svom snagom na župana Nikolu i kneza Lazara" (Mavro Orbin).

Turska opasnost je sada bila daleko veća, a poraženi knez Lazar i župan Nikola su bili mnogo manje značajni u ovom momentu. Sam car Uroš je (ako je verovati Orbinu) bio kod Vukašina koji ga je zarobio u bitci. "Kad je bio potučen car Uroš i uhvaćen u bici, kralj Vukašin ga je odveo u Rašku,...(Mavro Orbin) i on od sada pa nadalje ne igra više baš nikakvu ulogu u bilo kojim događajima koji će uskoro žestoko da potresu carstvo.

4. "Rasap" velikog župana Nikole Altomanovića

Zahvaljujući tome što su Turci nadirali u potpunosti obuzimajući svu pažnju Mrnjavčevića, Raška gospoda su se mogla sada na miru posvetiti međusobnim zađevicama i spletkama. Između kneza Lazara i župana Nikole Altomanovića buknula je takva mržnja koja se mogla završiti samo smrću jednoga od njih. Doduše izgleda da još nisu ratovali između sebe. "I mada među njima nije bilo otvorenog rata, ipak su mrzeli jedan drugoga" (Mavro Orbin), što bi se moglo na različite načine tumačiti. Knez Lazar je verovatno poučen svojim dugogodišnjim iskustvom mirno posmatrao šta se događa ne želeći da se upušta u opasne ratne avanture tim više što nije bio siguran da će moći biti siguran pobednik. S druge strane župan Nikola nije otvoreno zaratio sa knezom jer je u boju na Kosovu ljuto stradao (sve to pod uslovom da je Orbinov izveštaj tačan), a već duže vreme ratovao je i sa Dubrovnikom i sa bosanskim banom Tvrtkom pa mu je to sve oduzimalo suviše mnogo snage. Stoga je odlučio da likvidira kneza Lazara na jedan mnogo perfidniji i podmukliji način.

Verovatno znajući da knez Lazar nije naklonjen naglim i drastičnim potezima kao što je oružana borba i da je spreman da njihov međusobni spor reši mirnim putem, pozove on kneza na pregovore: "odluči da ubije kneza Lazara i zauzme njegove oblasti. U tom cilju pozva ga razgovor. Knez Lazar, koji je dobro poznavao njegovu zlobu, nije se pouzdavao u nj mnogo" (Mavro Orbin). Ovi razgovori trebali su da budu održani na neutralnoj teritoriji, a svako je morao da povede najviše pet ljudi, svi bez bilo kakvog oružja.

Sa svoje strane knez Lazar je ispunio ovaj dogovor i došao sa pet nenaoružanih ljudi, a župan Nikola je učinio to isto. Sam sastanak se dešavao po ljutoj zimi, a bilo je mnogo snega koji je u gomilama ležao unaokolo. Izgledalo je da je sve u redu i da je župan Nikola svoju pogodbu do kraja ispoštovao, međutim "Knez Lazar je došao samo sa petoricom ljudi i Nikola sa isto toliko. Ni jedan ni drugi nije nosio uza se oružje. Ali, Nikola, koji je bio došao samo zato da oduzme život knezu Lazaru, pre nego što se sastaše, poslao je neke svoje pouzdanike da sakriju oružje pod panjeve drveća i u sneg kojega je bilo na tome mestu" (Mavro Orbin).

Izgleda da je župan Nikola ipak najpre pokušao da sa knezom Lazarom raspravi međusobne zađevice među kojima je centralno mesto sigurno imalo to što je knez Lazar oteo od župana Nikole bogati Rudnik, ali kada je uvideo da od dogovora nema ništa on sa svojim ljudima potegne sakriveno oružje i napadne na kneza. "Kad su, dakle, obojica stigli i raspravili što su imali raspraviti, Nikola izvadi sakriveno oružje i jedan od njegovih ljudi rani u grudi kneza Lazara. Udarac je bio tako jak da je Lazar pao na zemlju kao mrtav" (Mavro Orbin). Po svemu sudeći upravo je to bila sreća za kneza jer misleći da je knez mrtav župan Nikola i njegovi ljudi su se pozabavili ostalim kneževim ljudima, a onda se dali u bekstvo. "Ali rana, u stvari, nije bila smrtonosna, jer železo ne prodre skroz, pošto se njegov vrh sudario sa zlatnim krstom koji je knezu Lazaru visio o vratu. Nikola i njegovi ljudi, verujući da je Lazar sigurno mrtav, navališe na njegovu pratnju. Tom prilikom su bili ubijeni Mihajlo Davidović i Žarko Merešić, vlastela Raška. Kako se sve više podizala graja, paž koji je držao Lazareva konja potrča tamo gde je ležao njegov gospodar. Kad je Lazar ugledao konja, smesta se podiže i uzjahavši pobeže. Ovo nije primetio ni Nikola ni iko od njegovih ljudi, jer su, kako rekosmo, pouzdano verovali da je mrtav, pa su se bacili da poubijaju ostale. Kasnije, pak, kad su to primetili, nisu se usudili da pođu za njim u poteru jer su ljudi kneza Lazara bili u blizini i već su mu dolazili u pomoć. Stoga je Nikola bio prisiljen da beži, a knez Lazar je zbog rane ostao mnogo dana u krevetu" (Mavro Orbin).

Očigledno da je samo čitav splet sretnih okolnosti doveo do toga da knez Lazar izvuče živu glavu sa ovoga susreta. Nakon svega između kneza i župana više nije moglo biti bilo kakvih dogovora ili pregovora. Ipak, za prvo vreme župan je mogao da bude potpuno miran jer trebalo je da prođe dosta vremena da bi se knez Lazar oporavio od rane koju je zadobio na njihovom međusobnom susretu i koja je po svemu sudeći bila dosta teška. Na kraju treba imati u vidu i to da je u to vreme knez Lazar tek jedan od oblasnih gospodara koji je istina u usponu, ali je u odnosu na ostale oblasne gospodare poput Mrnjavčevića, Balšića, a pogotovo župana Nikolu Altomanovića, ipak suviše slab i ovo njegovo mirovanje nije bilo uslovljeno samo teškom ranom, već i time što jednostavno nije imao snage da se nosi sa Altomanovićem. Stoga je bilo mnogo pametnije čekati pogodan momenat, a i do sada je već bilo sasvim jasno vidljivo da knez Lazar i te kako ume da sačeka svoj trenutak, a onda da ga do kraja iskoristi.

Interesantno je kako se Balšići nisu uopšte uplitali u sve one događaje koji su se odvijali u Raškoj, što se može objasniti time da su oni sve svoje aktivnosti skretali ka jugu i jugoistoku. Ni sa Mrnjavčevićima nisu dolazili u sukob jer su ovi opet bili okrenuti ka severu. Međutim, ni takav njihov neutralan stav nije mogao da se dugo zadrži i tokom 1371. godine odjednom ih zatičemo kako sa Vukašinom i Dubrovnikom paktiraju i pripremaju zajedničku vojnu akciju koja je trebala da bude uperena na župana Nikolu Altomanovića. Iako je tokom 1368. ili 1369. godine doživeo poraz na Kosovu, župan se uz Ugarsku pomoć neobično brzo oporavio i u 1370. godini njegove čete već haraju po okolini Dubrovnika. Te godine on je od Dubrovnika tražio da mu ovi isplaćuju godišnji dohodak od 2.000 perpera koji su oni inače do tada plaćali Srpskim vladarima. Tako su mu i odgovorili, ali on odmah pošalje svoje čete da napadaju na Dubrovačke posede. Republika je sve pokušala ne bi li ga zaustavila, a svakako najinteresantnije jeste njihovo pismo Ugarskom kralju Ludvigu gde kažu: "Od kada je župan Nikola Altomanović uzeo krajeve, koji graniče s kotarom vašega grada Dubrovnika, mi poznavajući stanje i pakost rečenog Nikole, jer je među svim drugim raškim velikašima, i ako su svi zli i opaki, on je najgori čovek, najnasrtljiviji i najveći varalica. On je počeo da traži od naših poslanika dohodak od 2.000 perpera, koji smo svake godine davali raškom kralju, a nikojem velikašu. Na to je počeo pretiti da će navaliti na Dubrovnik i okolinu".

Dubrovčani su se nadali da će Ugarski kralj Ludvig uticati na župana jer su Ugari upravo bili ti koji su svojom pomoći omogućili županu da toliko ojača, dok s druge strane kako je Dubrovnik priznavao Ugarskog kralja Ludviga za svoga sizerena, to su očekivali da ih kralj shodno tome i zaštiti. Međutim, od toga nije bilo ništa jer je župan imao moćnu zaštitu u Mačvanskom banu Nikolu Gorjanskom koji je uspešno štitio župana od svih opanjkavanja sa strane. Kada su uvideli da ni preko Ugarskog kralja Ludviga I ne mogu ubediti župana Nikolu da zaustavi svoje ratne akcije, Dubrovčani su prišli savezu koji su već tada sklopili Vukašin i Balšići. S druge strane i bosanski ban Tvrtko, koji je od ranije imao račune sa županom jer mu je ovaj harao po Bosni koristeći to da se protiv Tvrtka pobunio njegov rođeni brat Vuk, a onda je protiv njega pobunio i moćnog župana Sanka, želeo je županovu propast pa je sasvim razumljivo što je bio zadovoljan videći ove pripreme i moguće da je na neki način i učestvovao u njima.

Izgledalo je u tom momentu da je baš sve protiv župana Altomanovića i da mu više nema nikakvog spasa, a onda kao da je sama sudbina umešala svoje prste. Ratne su pripreme već došle do kraja, a kralj Vukašin i njegov sin Marko već sa vojskom ulogorili pod Skadrom očekujući i Balšiće. Međutim, baš dok su pripreme tekle i kada se očekivao polazak na Altomanovića iznenada od Uglješe stigne Vukašinu poziv da sve ostavi i da sa vojskom što može brže krene ka Seru u rat sa Turcima. Vukašin se nije uopšte premišljao već odmah pokrene vojsku i krene ka jugoistočnoj Makedoniji. Njihov pohod protiv Turaka je završio teškom katastrofom na Marici dana 26. septembra 1371. godine, a i Vukašin i Uglješa našli su smrt i njihova tela nikada nisu pronađena. Odmah nakon toga i to samo dva meseca kasnije (decembra 1371.) umire i car Uroš čime se gasi dinastija Nemanjića.

Marička katastrofa i smrt cara Uroša bili su događaji koji su na simboličan način označili i kraj agonije Srpskog carstva, mada je veliko pitanje kako su tadašnji savremenici ocenili ovaj događaj i da li su i oni to tako videli. Sama Marička katastrofa više ih je uzbudila zbog strašne pogibije koja je zadesila Mrnjavčeviće nego što im je možda značila kao predznak nadolazeće katastrofe i za njih same. Ono što su oni videli bilo je to da su velike teritorije koje su Mrnjavčevići držali odjednom ostale bez gospodara što je samim time bila idealna prilika za njih da prošire svoje oblasti. Zvuči pomalo paradoksalno da su Turci, apsolutni pobednici u Maričkoj bitci, najmanje zauzeli teritorija koje su držali Mrnjavčevići. Verovatno su smatrali da za tako nešto sada nema potrebe, tim više što su oni sistematski naseljavali sve ono što su zauzeli znajući da samo tako mogu da zadrže sve ono što u početku drže samo snagom oružja. Ipak i pored toga što nisu stavljali Srpske teritorije pod svoju kontrolu oni su napravili nekoliko dubokih pljačkaških upada nigde ne nailazeći na otpor. No, zato se Raška gospoda iz sve snage otimala za ono što je ostalo iza Mrnjavčevića grabeći za sebe ogromne komplekse teritorija, a uopšte ne razmišljajući o tome kako da se suprotstave Turcima i nastave ono što su Mrnjavčevići započeli. Na kraju, u opštoj gunguli i otimanju od svega najmanje su dobili upravo Vukašinovi sinovi, a imao ih je ukupno četiri. "Posle smrti kralja Vukašina ostadoše četiri njegova sina, i to Marko, Ivaniš, Andrijaš i Mitraš. I pored toga što su počeli vladati svojom državom na veliko zadovoljstvo podanika, njihovi neprijatelji ih ipak nisu pustili da dugo uživaju" (Mavro Orbin)

U toj opštoj gužvi najbolje su se snašli sinovi despota Dejana, inače kroz istoriju poznati kao braća Dragaš. Oni potiču od despota Dejana čiji je uspon počeo u vreme cara Dušana i to isključivo zbog toga što je on (despot) bio oženjen za sestru cara Dušana koja se zvala Teodora. Nakon smrti cara Dušana opada uloga despota Dejana budući da je bio žestoko pritisnut od strane Vukašina i Uglješe, pa stoga izgleda da su već njegovi sinovi, Konstantin i Jovan, bili pod vlašću Mrnjavčevića. Međutim, odmah nakon Maričke katastrofe oni uspevaju da veliki deo teritorija koje su držali Mrnjavčevići, stave pod svoju kontrolu. No, ni ostali nisu mogli da se požale. Tako su Balšići zauzeli Prizren, a knez Lazar se dočepao Prištine i Novog Brda. Župan Nikola Altomanović nije izgleda stigao na vreme da i on nešto od svih teritorija ugrabi za sebe, ali iskoristio je priliku da od kneza Lazara, dok se ovaj zabavljao zauzimajući Prištinu i Novo Brdo, povrati Rudnik. Nešto kasnije uspeo je da zauzme i Zvečan na Kosovu: "knez Lazar uzeo Prištinu i Novo Brdo, kao i mnoga druga obližnja mesta. Nikola Altomanović, s druge strane, zauzeo je čitavu oblast koja se graničila s njegovim zemljama. Balšini, pak, sinovi, mada su im bili rođaci, oteše im iz ruku Prizren i mnoge druge susedne krajeve. Ni Turci nisu propustili priliku da zagospodare velikim delom zemlje koju su držali u Romaniji" (Mavro Orbin).

Iako su u opštoj otimačini prošli najbolje, braća Dragaš su bila suviše blizu Turaka da bi mogli da budu apsolutno samostalni, te su stoga veoma brzo nakon Maričke bitke (godinu-dve najduže) postali Turski vazali, ali za utehu uživali su veliku autonomiju tako da su im vazalske obaveze u suštini ipak bile snošljive. Upravo ovi navodi Orbina odnose se na njih: "Jer oni, (Turci. prim. autora) uzoholivši se ovom pobedom, počeše da prodiru bez ikakve prepreke u sve delove Raške i da ih haraju. Zbog toga mnogi velikaši onoga kraljevstva, u nemogućnosti da im se drukčije odupru, sklapali su s njima mir i služili im u ratovima protiv hrišćana. Među ovima su bili Dragaš i Konstantin, sinovi Žarka Dejanovića, i mnoga druga vlastela koja pre bejahu podanici kralja Vukašina i njegovog brata Uglješe" (Mavro Orbin).

Što se tiče samog vladara, Srbija ga je imala makar samo formalno jer je neposredno pred Maričku bitku kralj Vukašin krunisao svoga sina Marka (kraljević Marko) za mladog kralja. Time je, nakon Vukašinove smrti i smrti cara Uroša, Marko bio taj koji je postao kralj. Toliko sa čisto legalističkog stanovišta, ali u to vreme nikome nije padalo na pamet da prizna ovoga za kralja.

Razlog više je bio taj što su Markove preostale zemlje pale Turcima u vlast i što je i on sa braćom, poput braće Dragaša, postao Turski vazal. "Zbog toga gore rečena braća, da bi zadržala bar nešto, pristadoše da plaćaju danak Turcima, pa su im služili i u ratovima" (Mavro Orbin). Ovo je bio razlog više da Marka Mrnjavčevića za kralja niko nije želeo, mada to nije bilo ono što je bilo preovlađujuće. Raška gospoda su jedva dočekala da dođe kraj prevlasti kralja Vukašina i despota Uglješe, pa sada kada su ova dvojica konačno doživela svoju propast pa makar i od Turske ruke, oni su odahnuli ne želeći više nikome da se po bilo kome osnovu pokoravaju. Separatističke težnje su tada doživele vrhunac i na tlu bivše Srpske carevine stvoreno je nekoliko oblasnih gospodara.

Na Srpsku carsku krunu bilo je pretenzija, ali sa strane sa koje je to mogao malo ko očekivati. Naime, sestra cara Dušana po imenu Teodora, monaško ime Evdokija, nakon smrti cara Uroša odjednom sebe počinje smatrati caricom i u jednoj povelji sebe tako i naziva: "Blagočastiva i hristoljubiva gospođa carica Evdokija sa prevazljubljenim sinovima carstva mi despotom Jovanom i Konstantinom". Iako je Teodora/Evdokija imala neko opravdanje za takav nastup, budući da je nakon smrti cara Uroša, ona bila ta koja je po rodbinskim vezama bila najbliža caru (izuzimajući Simeona koji se nalazio u Epiru i koji u to doba verovatno da nije bio više živ), to u samoj Srbiji nije bilo nikakvog odjeka tako da je ta carska titula imala šuplji prizvuk budući da je niko nije priznavao. Zapravo, moglo bi se postaviti pitanje koliko su Dragaši sa naglašavanjem carske titule uopšte imali želju da se nametnu Raškoj gospodi, a koliko da na neki način ipak naglase da imaju široku samoupravu (to jest da su samostalni) iako su formalno Turski vazali. Prije će biti ovo drugo, tim više što se radi o jednoj samosvesnoj porodici kojoj nije nepoznat njen značaj, ali i ograničenja. Njima je moralo sasvim jasno da ih Raška gospoda neće priznati za svoje vladare bez obzira na to kakve oni imaju bliske rodbinske veze sa carskom porodicom Nemanjića. Konačno, Altomanović, Hrebeljanović, Balšići, a ranije knez Vojislav i drugi, nisu mnogo uvažavali ni cara Uroša i bilo bi sasvim neumesno očekivati da će sada priznati njih. Ipak, Dragaši su uživali priličan ugled i njihova bliska veza sa carskom porodicom Nemanjića pokazala se onoga momenta kada se ćerka Konstantina Dragaša, Jelena, (unuka Teodorina) udala za Vizantijskog cara Manojla II Paleologa. To je inače jedina Srpska princeza koja je postala Vizantijska carica. Iz toga braka izašla su šestorica sinova od kojih su dva i to Jovan VIII i Konstantin XI, bili poslednji Vizantijski carevi.

Sve to je dovelo do toga da je u Srbiji sada apsolutno najmoćniji bio niko drugi do župan Nikola Altomanović. Ono što je njega trebalo da zabrine jeste to da su se njegove zemlje sa svih strana graničile sa izuzetno jakim i preduzimljivim velikašima. Tako je sa zapada imao granicu sa Dubrovnikom, na severu sa Bosnom gde je vladao njemu neprijateljski ban Tvrtko kojemu je naneo do sada mnoštvo pakosti, na jugu su stajali nikada pouzdani Balšići (da su nepouzdani to će da vidi uskoro), a na istoku je imao kneza Lazara sa kojim je bio smrtni neprijatelj. U takvom okruženju i on je trebao da bude oprezan, ali kako mu je sve do tada prilično lako polazilo za rukom, a sve opasnosti su nekako prolazile mimo njega, to se on tako i ponašao ne razmišljajući mnogo o posledicama svojih postupaka verovatno misleći da će i dalje imati sreće. No, sada je i njemu ona konačno okrenula leđa, mada je u suštini za to on kriv sam.

Njegov dotadašnji zaštitnik Ugarski kralj Ludvig preganjao se po Italiji pomažući Padovu u borbi protiv Venecije, a lukavi Mlečani odluče da se kralju na neki način osvete. Stupe u kontakt sa Balšićima i županom Nikolom Altomanovićem te sklope sporazum u kojem se dogovore da zajedničkim snagama napadnu na Dubrovnik. "Kad su Mlečani doznali za ove razmirice i neprijateljstva među njima, zamoliše Balšiće i Nikolu Altomanovića da u savezu s njima pođu na osvajanje Kotora i Dubrovnika, ovi sa kopnene strane, a Mlečani će udariti s flotom s mora, uz obećanje da će, ako stvar uspe, Balšićima dati grad Kotor i Drač, a Nikoli Altomanoviću Ston i Pelješac" (Mavro Orbin). Trebalo je da Balšići i župan Nikola napadnu Dubrovnik sa kopna dok će Mletačke lađe da blokiraju grad sa mora. Moguće da bi to bila propast Dubrovnika, a da su saveznici u to bili sasvim sigurni vidi se iz toga što su već unapred podelili plen pa je tako župan Nikola trebao da dobije Stonski rat, a Balšići će dobiti Kotor i Drač. Na neki način Dubrovčani su za sve ovo saznali tako da tokom 1373. godine dva puta uspaničeno pišu Ugarskom kralju gde mu govore da je jedna Mletačka galija doplovila do Balšića dovozeći Mletačke poslanike koji su trebali sa Balšićima i županom Nikolom da ugovore uništavanje kraljevih zemalja, posebno Dubrovnika. "Saznavši to Dubrovčani, odmah su obavestili ugarskog kralja Ludovika" (Mavro Orbin).

Sada dolazi do jedne veoma interesantne situacije. Većina dotadašnjih uspeha župana Nikole Altomanovića vezana je upravo za činjenicu da je on priznavao Ugarskog kralja za svoga sizerena. Bio mu je praktično vazal, mada nisu poznate obaveze koje je imao prema njemu, a jedino što se zna sigurno jeste to da je župan na teritoriji koju je držao pod svojom vlašću obezbeđivao izvesne povlastice katoličkoj crkvi. Za uzvrat Ugarski kralj je županu izdašno pomagao u svim njegovim ratnim poduhvatima, a nagli županov oporavak nakon poraza na Kosovu (1368/69. godine) može se objasniti jedino takvom pomoću. Da li je to bila jedino finansijska pomoć ili je župan dobijao oružje, a možda čak i trupe može samo da se nagađa. S druge strane Dubrovnik i većina primorskih gradova bila je u sličnom odnosu prema Ugarskom kralju, odnosno i oni su bili ti koji su ga priznavali za svoga vrhovnoga gospodara. Samome Ugarskom kralju uopšte nije smetalo kada su se njegovi vazali međusobno gložili i otimali za teritorije jer u krajnjoj liniji sve je to uvek ostajalo pod njegovom vrhovnom vlašću. Ko će od njegovih podređenih vazala upravljati njima bilo mu je manje važno. Isto tako njemu je i odgovaralo da mu se vazali koji put "istroše" u međusobnim borbama i tako budu zavisniji od njega. Upravo tako je on posmatrao i sve dosadašnje poduhvate župana Nikole Altomanovića uopšte ne reagujući na njegove napade na Dubrovnik.

Međutim, župan je preterao onoga momenta kada je počeo da paktira sa Venecijom. Najpre, zaboravio je da je Venecija ljuti protivnik Ugarskom kralju, a da je on sam kraljev vazal. Prema tome nije smelo biti nikakvog povezivanja sa kraljevim protivnicima, a upravo to je on uradio. Da li je župan mislio da Ugarski kralj to neće doznati, ili da neće reagovati, a možda je tim činom hteo da se oslobodi Ugarskog tutorstva, ne zna se. Onoga momenta kada je čuo da su pregovori o savezu župana sa Venecijom upereni protiv Dubrovnika i primorskih gradova koji su svi pod njegovom vlašću, odlučio je Ugarski kralj da napokon raskrsti sa županom. Konačno radilo se o postupku koji bi se mogao nazvati klasičnim primerom izdaje koja se kažnjava najtežom kaznom.

S druge strane, čini se da je baš u to vreme, knez Lazar stupio u dodir sa Ugarskim kraljem Ludvigom nudeći mu svoje usluge. "Kad je potpuno ozdravio, poslao je poklisare ugarskom kralju, moleći ga da mu pomogne kako bi osvetio uvredu koju mu je naneo podmukli Nikola, uz obećanje da će dati deset hiljada funti srebra i da će mu ubuduće biti pokoran i veran sluga" (Mavro Orbin). Verovatno da mu je postalo jasno da nema snage da se sam nosi sa županom Altomanovićem, a nekog jačeg saveznika u Srbiji nije imao. Jedini oblasni gospodar koji ima realnu snagu bila su braća Balšići, ali oni su u dobrim odnosima sa županom i čak sklapaju zajednički savez. Sam savez koji su trebali sklopiti župan Nikola, Balšići i Venecija, nikako nije bio usmeren ka knezu Lazaru već isključivo ka Dubrovniku, ali ko je mogao biti siguran u to da nakon svega ovaj savez ne uzme kneza Lazara kao mogući cilj. S druge strane ukoliko je želeo da postane najjači oblasni gospodar u Srbiji (a želeo je to) knez Lazar je morao najpre likvidirati župana Nikolu. Konačno, nakon onoga tragičnog susreta sa županom Nikolom kada umalo nije poginuo, knez i nije imao nekoga posebnoga izbora jer ukoliko on ne uništi župana ovaj će njega.

Ugarskom kralju Ludvigu upravo je idealno došla ova kneževa ponuda jer kralj je i inače morao da kazni nevernoga župana Altomanovića, što bi praktično značilo da bi izgubio jednog veoma jakog i korisnog vazala u srcu Srbije. Možda je to bio razlog koji ga je do sada kočio u tome da se obračuna sa županom koji se sa svoje strane sve više otimao kontroli. No, sada je situacija odjednom postala sasvim drugačija jer Ugarski kralj odjednom ima priliku da dobije drugog isto tako jakog vazala, ali mnogo smotrenijeg i korisnijeg. Sada zaista nije bilo nikakvog razloga da se ne kazni župan. Stoga ga nije trebalo dugo nagovarati da pristane da knezu Lazaru pošalje vojnu pomoć za predstojeći obračun sa županom. "Ugarski kralj mu je odmah poslao hiljadu kopljanika pod zapovedništvom Nikole Gorjanskog, koji je tada bio ban Srema" (Mavro Orbin). Da je knez Lazar bio veoma oprezan i buduću pobedu videlo se i iz toga što se odmah povezao i sa Bosanskim banom Tvrtkom pozivajući ga u zajedničku akciju protiv župana Nikole. "Lazar je pregovarao takođe sa bosanskim banom Tvrtkom, koji je bio neprijatelj Nikolin, i molio ga da mu pomogne u ovom poduhvatu" (Mavro Orbin). Bosanski ban Tvrtko je jedva dočekao priliku za konačno raščišćavanje svih onih računa koje je imao sa županom, tako da je do kraja čak uzeo ličnog učešća u ovoj akciji i sam doveo svoju vojsku: "a ban Tvrtko je lično došao sa svojom vojskom" (Mavro Orbin).

Akcija je išla veoma brzo jer udružena je vojska ipak bila suviše jaka čak i za župana Altomanovića tako da je u veoma kratkom vremenu i to u jesen 1373. (septembar-novembar) on u potpunosti bio uništen. Osveta saveznika je bila strašna tako da je sva ona županova zemlja na koju su naišli bila popaljena, a bilo je i mnogo ubijanja samo zarad osvete. Čini se da su ban Tvrtko i knez Lazar svoja dugogodišnja ponižavanja od župana sada uzvraćali punom snagom. "Združeni tako, svi zajedno uđoše s knezom Lazarom u Nikolinu zemlju i staviše sve pod oganj i mač" (Mavro Orbin). Župan je pokušao da pruži otpor, ali sa mnogostruko jačim protivnikom zaista nije mogao da se nosi, pa se stoga postepeno povlačio. "Videći Nikola da im se neće moći odupreti ni suprotstaviti, poče se povlačiti prema Primorju" (Mavro Orbin). Verovatno je očekivao da će uz pomoć vlastele koja se nalazi u Primorju i koju je on uzdigao moći da konačno zaustavi kneževu navalu. Međutim, tu se ljuto prevario jer upravo vlastelin kojeg je on uzdigao i kojeg Orbin naziva Zorke, jednostavno izda župana ne puštajući ga da uđe u jaku tvrđavu Klobuk u župi Vrmu (danas Korjenići) iz koje se možda mogao pružiti jači otpor. "Mada je došao najpre pod tvrdi grad Klobuk, koji je bio predao na čuvanje nekoj vlasteli zvanoj Zorke, i pored mnogih dobročinstava koja je bio učinio toj vlasteli, nije bio primljen u utvrđenje" (Mavro Orbin).

Interesantno je to kako je zavisna vlastela bila neverna svojim gospodarima okrećući se uvek ka onome koji je jači, a reprezentativan primer jeste upravo navedeni Obrad Zorka, potpuno nepoznata ličnost koju je župan uzdigao ni iz čega u čin kefalije u Trebinju i Konavlima, ali sve to njemu nije smetalo da u prvoj ozbiljnijoj situaciji na taj način izda župana. Na kraju se pokazalo da izdaja Zorki nije bila slučajnost i tek usamljeni slučaj, a župana uskoro odbija sve više njegove vlastele tako da ga Trebinje i Konavli takođe oteraju ne želeći ga na svojoj teritoriji. "Pošto je video da je izdan, produži prema Trebinju i Konavlima, ali ni tamo nije bio rado primljen" (Mavro Orbin). Da li je župana vlastela napuštala spontano videvši da su protivnici kudikamo jači od njega ili je u ovo knez Lazar umešan, ostaje da se pretpostavlja. Međutim, u to vreme izdaja je bila obična stvar, a vlastela je bila veoma nepostojana okrećući se na onu stranu koja joj se toga trenutka činila jačom i sigurnijom odnosno na stranu koja je viša obećavala (plaćala).

Nakon ovoga izgleda da se župan uplašio i da je tek tada shvatio svu ozbiljnost situacije. Jednostavno toga momenta je mogao u pravoj svetlosti da sagleda sve rezultate svoje pomalo mušičave i često nerazumno ratoborne politike. Po svemu sudeći nikakve šanse nije imao da pruži bilo kakav vojni otpor, a pogotovo ne onaj koji bi mu možda dao neku šansu za spas. Ostalo je samo da se spasava živa glava, ali pitanje je gde bi sada mogao da potraži utočište. Dubrovnik je bio najbliži, a poznato je da je upravo takvim nevoljnicima kao što je sada župan, grad rado pružao zaštite. Međutim, nakon svega onoga što je imao sa Dubrovčanima bilo je pitanje da li će mu ovaj grad oprostiti sva ona ubistva i paljevine koje je činio proteklih nekoliko godina. Stoga je bilo veoma rizično otići sada tamo prepuštajući se na milost i nemilost onima sa kojima je surovo ratovao. Ko zna koliko porodica je bilo u Dubrovniku kojima je župan naneo štetu tako što im je ubio kojeg člana ili im je uništio imovinu. I tada, verovatno u očaju, videvši da za njega više nema izlaza, župan Nikola se odluči da ode u svoj grad Užice i iz njega pruži otpor. "Postavši svestan položaja u kojem se nalazio, zamisli se malo kuda bi se krenuo da potraži spasa. U Dubrovnik nije hteo da ode, jer se nije pouzdavao u taj grad zbog nemilosrdnog rata koji je s njim vodio, mada je tada vladao mir među njima, već se povrati natrag i uđe u svoj tvrdi grad Užice" (Mavro Orbin).

Užice je bilo zaista utvrđenje iz kojeg se moglo uspešno braniti. Sam prirodan položaj koji zauzima ovo utvrđenje jeste veoma dobar budući da su glavne zidine na visokoj steni koju sa tri strane obilazi Đetinja. Sa te tri strane nije bilo moguće prići a jedini prilaz je bio sa severa, ali taj prolaz je štitio veliki poligonalan donžon i oko njega gornji, uži deo grada. "Njen donji deo, oslonjen na strmu krečnjačku stenu, imao je oblik trougla nagnutog prema jugu, čiji su se dugi zidovi spajali u jakoj kuli koja se uzdizala na samoj obali Đetinje; visoka uža strana imala je kao krunu okruglu kulu, koja je sa srednjim delom tvrđave, na isturenoj steni okrenutoj varoši, bila povezana pokrivenim hodnikom. Taj deo je činio nepravilan četvorougao sa mnogim malim kulama i ogromnom glavnom kulom, koja je branila prilaz od varoši. Ovde se nalazio jedan dubok bunar, do koga se spuštalo stepenište sa 156 stepenika, a voda je izvlačena gore posebnim mehaničkim uređajem. Potpuno izdvojeno, dostupno jedino kamenitom stazom, ležalo je na stenovitom zubu najviše utvrđenje sa četiri ugaone kule i jednom višom osmatračnicom u središtu,..(Feliks Kanic).

Ovde treba napomenuti da je ovo opis tvrđave iz XIX veka, dakle, skoro 500 godina nakon što se župan Altomanović u nju zatvorio. Sigurno da je ona od župana Altomanovića pa sve dok je Kanic nije ovako opisao pretrpela mnoštvo izmena, ali je isto tako sasvim izvesno da je i u XIV veku, kao i u vreme Kanica, njen položaj bio veoma dobar i da se teško mogla osvojiti.

Ovo utvrđenje je moglo da izdrži dužu opsadu i svi oni koji su ga hteli osvojiti nisu mogli računati na to da će posadu da iscrpe sa žeđu jer je niza stenu do iznad same rečice sagrađen donji deo grada koji je osiguravao pristup vodi. Međutim, Užice nisu imali u tom momentu dovoljan broj posade i odgovarajuću rezervu hrane, a što nije bilo uopšte čudno jer niko se nije nadao da će se bilo ko usuditi da napadne na župana. Još manje se moglo misliti da će se poslednji otpor pružati iz Užica, a čak da se i to znalo akcija koju je vodio knez Lazar bila je zaista munjevita tako da jednostavno nije bilo nikakvog vremena da se bilo šta ozbiljnije pripremi za dugu opsadu. Konačno, imajući u vidu kako su vesti u to doba dugo putovale, pitanje je da li je posada uopšte i znala šta se dešava sve dok župan Nikola nije uspaničeno ujahao u grad. Zato u tvrđavi sigurno nije bilo nikakvih ratnih mašina koje bi se mogle suprotstaviti onima kojima bi napadač mogao napadati, a osim dovoljnih količina hrane nije bilo ni oružja, ulja, itd.

Ukratko, utvrđenje je bilo potpuno nespremno i onoga momenta kada je župan Nikola ušao u njega morao je to i sam da uvidi. Nije bilo vremena da se bilo šta učini jer su se uskoro trupe kneza Lazara našle pod zidinama i počele odmah besno da napadaju. "Kad je o tome bio obavešten knez Lazar, smesta pohita tamo sa svojom vojskom i opsedne ga" (Mavro Orbin). Nije slučajno da je baš knez Lazar bio taj koji je opkolio Užice i zadao poslednji udar Altomanoviću. Između njih je besnela strašna mržnja više povezana nekim njihovim ličnim odnosom, a manje time što su obojica bila pretendenti za najmoćnijeg velikaša u Srbiji.

Na kraju župan Nikola je ipak uspeo da organizuje otpor iz tvrđave, ali zbog njene nepripremljenosti kao i zbog odlučnosti opsadnika, posada se uskoro predala. "Pošto je na razne načine jurišao na grad, a naročito vatrom, njegovi se branioci, kad više nisu mogli odolevati, predadoše" (Mavro Orbin). Da li je predaja išla sa županovim pristankom ili ne, teško je reći. S jedne strane župan se nije mogao nadati nikakvoj milosti od kneza Lazara, a opet s druge strane nije nemoguće da su vođeni i neki pregovori te da je županu bilo nešto obećano u slučaju predaje. U svakom slučaju to je bio potpuni trijumf saveznika nad županom, a on sam je bio zarobljenik dok mu je sva imovina oduzeta. "I tako pakosni Nikola bi zarobljen sa svom svojom imovinom" (Mavro Orbin).

Sam kasniji postupak kneza Lazara prema županu Altomanoviću ima u sebi veoma malo toga viteškog, međutim to je u to doba bilo sasvim uobičajena pojava, a opet ne treba misliti da bi župan bilo kako drugačije postupio prema knezu da je on bio kojim slučajem pobednik. Naime, Orbin tvrdi da je župan Nikola bio poveren na čuvanje Stefanu Musiću koji je po nekom tajnom kneževom nalogu oslepio župana. "Kao zarobljenik bio je predan na čuvanje nekoj vlasteli, smrtnim svojim neprijateljima. Njihov poglavica je bio Stefan Musić, koji mu je, po tajnom odobrenju kneza Lazara, dao iskopati oči" (Mavro Orbin).

Koliko je sve to tačno ostaje stvar procene, ali malo razloga ima da se u to sumnja. Jednostavno, župan Nikola Altomanović je bio suviše jaka ličnost da bi se mogla tek tako poraziti. Akcija saveznika je bila veoma brza tako da župan nije nigde stigao da organizuje bilo kakav ozbiljniji otpor, a još manje da pokuša da kakvim spletkama razbije savez kneza Lazara, bana Tvrtka i Ugarskog kralja. Ne treba misliti da župan i u momentu poraza nije imao veze na Ugarskom dvoru i da ne bi uz malo sreće uspeo da Ugarskog kralja privuče na svoju stranu. S druge strane, županove zemlje su bile veoma velike i za tako kratko vreme nisu saveznici mogli vojnički da slome njegovu vojsku. Oni su tražili njega, župana Altomanovića, znajući da će njegovim hvatanjem uspeti da za jedno vreme zaustave svaki otpor. To je osnovni razlog zašto je knez Lazara sa toliko žurbe napadao na Užice želeći se što prije dočepati župana. Nije se smelo dati županu suviše vremena, tim više što se radilo o veoma srčanom i sposobnom čoveku. Uz to treba imati na umu posebno to da je u to doba župan Nikola imao jedva 25 godina, a da je knez imao preko četrdeset godina. Prema tome, uzimajući u obzir mladost, župan je imao vremena da sačeka na osvetu, međutim knez mu tu priliku nije dopustio.

Ostaje i pitanje zbog čega knez Lazar jednostavno nije likvidirao župana onoga momenta kada mu je ovaj pao šaka i zašto je došlo baš do njegovog oslepljenja. Za likvidaciju je knez imao puno razloga. S jedne strane župan je pokušao već da ubije kneza i ovaj bi imao opravdanje da mu se za to osveti ravnom merom. S druge strane, živ župan, pa makar bio zatvoren i u nekom manastiru, biće stalna opasnost za kneza i odlična prilika za dežurne nezadovoljnike koji bi ga mogli (župana) kasnije upotrebiti protiv kneza. Pozivati se na viteštvo i obzire koje je knez Lazar eventualno trebao da ima prema županu pa misliti da ga zbog toga nije ubio, jeste teza koja ne bi mogla opstati, jer da je bilo viteštva tada knez ne bi dozvolio ni županovo oslepljenje. Jedini mogući odgovor jeste u stavu koji je imao Ugarski kralj. Osnovna poluga čitave akcije bio je baš Ugarski kralj jer je on bio taj koji je dozvolio knezu Lazaru i banu Tvrtku da napadnu župana pa im je čak i pomogao. Da je kralj bio na županovoj strani (kao sve do sada), ovaj bi se sigurno održao, zapravo Ugari su bili taj jezičak na vagi koji odlučuje ko će u sudaru biti jači. Iako je želeo županovo kažnjavanje Ugarski kralj sasvim sigurno nije hteo i njegovu likvidaciju, a još manje njegovo oslepljenje. On je hteo župana za sebe želeći da ga drži u svojoj blizini kao stalnu pretnju i opomenu novom svome vazalu, knezu Lazaru. Zašto?

Ugarski kralj je imao dovoljno vremena da uvidi kako su njegovi Balkanski vazali veoma nesigurni i neverni. Sam župan Nikola mu je bio poslušan do onoga momenta dok se nije osetio dovoljno jakim da počne da vodi sasvim nezavisnu politiku, a što je još gore njegova prva samostalna akcija bila je baš protiv interesa Ugarskog kralja i to uz pomoć najvećih Ugarskih protivnika: Mlečana. Ugarski kralj Ludvig je bio i te kako iskusan političar i ratnik, tako da njega nisu mogla zavarati obećanja njegovog novog vazala, kneza Lazara, da će mu biti veran. Knez je takva obećanja dao samo zarad toga da uz Ugarsku pomoć likvidira župana, a to kralju nikako nije moglo ostati nepoznato. S druge strane radi se o vlasteli koja je odbacila i svoga sopstvenoga cara (Uroša) pa ne postoji niti jedan iole ozbiljan razlog da on poveruje da će knez biti sada veran njemu. Stoga je kralj morao imati neku rezervu koja će uskočiti onoga momenta kada knez Lazar počinje otkazivati poslušnost, a zar ima boljeg čoveka za tako nešto od župana Nikole Altomanovića.

Međutim, u ovoj igri ni knez Lazar nije ni malo naivan. Sve ovo njemu nije bilo nepoznato i stoga je on bio taj koji se morao prvi dočepati župana ne bi li na taj način osujetio kraljeve verovatne namere. Kada je na kraju to uspeo nije ga smeo ubiti, ali je tajno dozvolio svome vlastelinu Musiću da župana oslepi. Takvog oslepljenog župana mogao je Ugarski kralj dobiti, ali sa njime nije mogao ništa uraditi. Knez Lazar je održao obećanje i nije ubio župana, a to što je ovaj oslepljen knez se mogao pravdati da nije po njegovom naređenju već da su to Musići uradili neovlašteno. Opravdanje koje nikako ne može stajati jer su Musići bili zavisni od kneza i nisu smeli da mrdnu bez njegove dozvole, a ne da urade samostalno takve stvari kao što je županovo oslepljenje. U svakom slučaju situacija je bila u potpunoj kneževoj kontroli, a Ugarski kralj opet nije imao vremena da se suviše zabavlja ovim Balkanskim spletkama. Na sve je to računao knez i do kraja u potpunosti uspeo. Župan Nikola Altomanović je oslepljen i više nikome nije bio od koristi. Ugarski kralj prema njemu nije imao više interesa, a knez Lazar kao pragmatični političar nije išao i na fizičko uništenje županovo već ovome nakon izvesnog boravka u nekom od manastira obezbedi neku malu oblast na korištenje. Tu je župan doživeo, po nekim izvorima, čak i do 1395. godine, stoga navodi Orbina jesu tek delimično tačni: "Tako slep, boravio je neko vreme u jednom manastiru; kasnije, idući od mesta do mesta, na kraju se povuče u Zetu kod Balšinih sinova da bi kod njih nekako životario. Tu je završio svoje dane 1374. godine. Na taj način Nikola Altomanović, koji nikada nije hteo živeti u miru i prijateljstvu bilo s kim, beše kažnjen za svoja zla dela" (Mavro Orbin).

5. Knez Lazar kao najmoćniji velikaš u Raškoj

Nakon svega, saveznici izvrše podelu županovih zemalja. Ugarski kralj od svega nije ništa dobio, no za njega je bilo najvažnije da je kneza Lazara pridobio za vazala. U suštini radilo se borbi za prevlast u Srbije gde je Ugarski kralj samo pomagao jednu od strana ne želeći ništa za sebe. Najveći deo je uzeo Bosanski ban Tvrtko, skoro celu Humsku zemlju, dok je knez Lazar sa svojim saveznicima zauzeo severne i istočne delove županovih zemalja. Interesantna je uloga Balšića u ovoj raspodeli, a posebno imajući u vidu to da su jedno vreme pokušavali da sklope savez sa županom Altomanovićem i Venecijom, a zbog čega je u krajnjoj liniji i izbio čitav ovaj rat. U vreme napada na župana Balšićima ne pada na pamet da pomognu svome savezniku već sasvim mirno sa strane prate šta se sve zbiva. Osetivši da je župan propao (u tom momentu on se još uvek branio iz Užica), oni mu uzimaju Dračevicu, Konavle i Trebinje, upravo sve one teritorije koje je u konačnoj podeli trebao da dobije ban Tvrtko. Zbog toga će veoma brzo da dođe do sukoba među njima. Naime, tokom 1377. godine došlo je do neke pobune u Trebinju koju je iskoristio ban Tvrtko i zauzeo tu oblast.

Na kraju ovih događaja dolazi do prestrojavanja snaga u Srbiji. Najjači jesu svakako knez Lazar i Balšići, ali ipak niti jedan ne dovoljno jak da se u potpunosti nametne ostalim oblasnim gospodarima, te možda koliko-toliko izvrši restauraciju Srpskog Carstva. Snaga kneza Lazara leži isključivo u tome što su njegove teritorije najbogatiji deo Srbije, a uz to on drži bogate rudnike Novo Brdo i Rudnik. S druge strane njegova oblast je kompaktna, teritorije nisu razvučene, što samim time pruža mogućnost lakše odbrane i kontrole. Ipak, ono što je za njega tada bilo najvažnije jeste to da je uspeo da stvori jedan krug veoma jake vlastele koja ga je na neki način priznavala za starešinu. Tu se nije radilo toliko o zavisnosti te vlastele od kneza pa da je ona isključivo zbog toga pala pod njegov uticaj. Više je bilo u pitanju to da se knez snagom svoje ličnosti njima nametnuo za starešinu. Među takvu vlastelu, svakako sitniju, spadaju braća Musić (njihov otac čelnik Musa bio je oženjen za kneževu sestru Draginju), Vitomir, Crep, Vukosavlić, i drugi. Takva kneževa uloga ne treba da začudi budući da je on svoj položaj gradio godinama sa veoma mnogo takta, a ne isključivo nasiljem kao što su to radili knez Vojislav, Balšići, Vukašin, župan Altomanović i drugi. Isto tako, knez je imao sada punu podršku Ugarske, što je svakako bila prednost koja se nije smela zaboraviti. No, sve bi to bilo ipak suviše malo da nije imao podršku u jednoj izuzetnoj porodici koja posle Nemanjića i Lazarevića, bez imalo sumnje u srednjovekovnoj istoriji Srbije znači najviše. Radi se porodici Branković, a posebno o Vuku Brankoviću koji svoj uspon beleži baš u doba kneza Lazara, odnosno odmah nakon propasti župana Altomanovića.

Kada se govori o Brankovićima govori se o jednoj prilično staroj vlasteoskoj porodici koja vodi poreklo od vojvode Mladena koji je službovao u vreme kralja Stefana Dečanskog i cara Dušana (Mladenov brat župan Nikola vladao je u Severnoj Albaniji). Sinu vojvode Mladena, Branku (Vukov otac), za zasluge car Dušan dodelio je na upravu Ohrid i titulu sevastokratora. I car Uroš ga je veoma cenio pa mu je i davao neka sela na upravu.

Upravo u to doba Brankovići su se čitavim nizom porodičnih veza povezali sa dosta značajnih Srpskih vlasteoskih porodica. Sestra sevastokratora Branka zvala se Ratoslava i bila je udata za župana Altomana Vojinovića, a iz ovoga braka je rođen kasniji župan Nikola Altomanović. Sevastokrator Branko je imao tri sina i to Vuka, Grgura i Nikola Radonju, kao i ćerku Teodoru. Nikola Radonja (najstariji sin?) oženio se za sestru Vukašina i Uglješe Mrnjavčevića koja se zvala Jelena, međutim nakon njene smrti (1365.) on se zamonašio pod imenom Roman. Ćerka Teodora bila je opet udata za Đorđa Topija gospodara Drača, inače sina Karla Topije. Takve silno razgranate porodične veze su kasnije izgleda stvorile zabludu da Brankovići imaju poreklo još od Nemanjića, no to nikako nije tačno. Smatra se da je sevastokrator Branko umro prije 1365. godine, tako da nije dočekao da vidi kako se Vukašin 1366. godine krunisao za kralja. U svakom slučaju njegovi sinovi Vuk i Grgur (Roman je otišao u kaluđere) nisu uspeli da se održe na teritorijama koje su dobili od oca, a u tome im nije ni malo pomoglo zaista visoko poreklo, a što je najinteresantnije imali su najviše problema sa sinom svoje tetke Ratoslave, županom Nikolom Altomanovićem. Ovde očigledno da rođačke veze nisu imale mnogo uticaja.

Baština Brankovića je bila dugo vremena veoma mala i sastojala se Drenice koja je bila na Kosovu, a ono što je karakteristično za prve Brankoviće jeste njihova sloga što se sasvim jasno vidi iz jedne povelje koju zajednički potpisuju Vuk, Roman i Grgur Branković: "Po milosti božjoj i gospodina nam previsokoga cara Stefana Uroša, samodršca sviju srpskih zemalja, grčkih i pomorskih, ja Grgur i brat mi Vuk, sinovi velikog sevastokratora Branka, gospodara grada Ohrida, na molbu rođenog i od nas starijeg brata, koji se po volji božjoj pokaluđerio i nastanio u domu sv. Bogorodice Hilandarske i koji dođe da se s nama vidi i dogovori šta bi priložio od svoje baštine....". I pored toga što je njihov deda Mladen stekao visoku titulu vojvode, a otac Branko titulu sevastokratora, pravi uspon Brankovića ostvario je Vuk Branković.

Kada se danas analizira šta je to bilo što je Vuku omogućilo veliki uspon stiče se utisak da mu je najviše pomoglo to što se oženio jednu od ćerki kneza Lazara, Marom (1371.), međutim tu bi bila greška jer nikako se ne mogu izgubiti iz vida ni njegovi lični kvaliteti. "Mara je bila udata za raškoga vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog čoveka i veoma poslušnog prema svom tastu Lazaru, koji je zajedno s ovim svojim zetom živeo u miru sa svim svojim susedima, tj. s kraljem Bosne i s Balšićima, zadovoljavajući se svojim posedima i ne tražeći putem rata tuđe" (Mavro Orbin). Poslušnost Vuka Brankovića prema knezu Lazaru ne treba tumačiti tako da je Vuk bio od njega zavistan te je stoga morao da ga sluša. Nikada Vuk nije bio zavistan od kneza niti je knez opet hteo da stvori takav odnos sa zetom. Između njih je postojala samo tesna saradnja i uzajamni odnos velikog poštovanja. No i Vuk je bio veoma pragmatičan i svakako bio svestan svoje male moći u odnosu na druge jače oblasne gospodare pa je u svim akcijama koje je preduzimao pratio tasta, kneza Lazara, i time ga na neki način prećutno priznao za svoga starešinu. Njihove zemlje su se u potpunosti graničile, ali njih dvojica nikada nisu dolazili u sukobe već su u povećanju svojih zemalja napadali okolne susede. Tačnije, svaki od njih je širio svoju zemlju u drugom pravcu. Moguće da je upravo jedan ovakav sposoban i r