Pavle Pavlović

SRPSKA DUHOVNA KARAULA

Visokopreosvećeni, Časni Oče, dame i gospodo, braćo i sestre!

Moleći Vas da, meni nedostojnom, dopustite da kažem koju o velikom delu koje je pred nama, Vašoj pažnji preporučujem dve stvari. Najpre, ovu skromnu knjižicu koju imamo pred sobom i, još više, ono mnogo veće što ona želi da podrži i u srpskom narodu razglasi.

Ona je, kao što vidite, u nesrazmeri sa veličinom dela koje pokreće, mala po obimu — kad se, dakle, meri uobičajenim numeričkim vrednostima - ali nas je okupila oko velikog pregnuća koje se izražava drukčijim Božjim i ljudskim merama.

Pred budućim vekovima, ako ih budemo imali, svedočiće o nama i za nas tri tačke uporišne u fizici ljudskog opstanka naša kućišta, naša grobišta i naša crkvišta.

Ovo treće - temelji i kubeta naših bogomolja - prvo je, kad je reč o oboženom ljudskom stvorenju, a samo takvo ima nade da potraje. Svuda gde smo živeli, gde postojimo i gde nas još bude, ova duhovna artefakta govoriće da smo trajali uznoseći svoj duh ka Bogu, duhovno uspravni i, vertikalom stremljenja svojih duša, bili okrenuti Gospodu.

Smerno Vas molim za oproštenje što ću, na početku ove skromne besede, biti isključiv, jer je svaka isključivost početak puta koji vodi u carstvo zemaljske taštine i muke duhu. Uz Vaše dopuštenje, biću, dakle, isključiv u oceni velikog preduzeća koje je, u odrađivanju istorijskih naloga, palo u deo našem naraštaju.

Početak nacionalnog i duhovnog osvešćenja, koje je briga mnogo veća i mnogo trajnija nego što se na prvi pogled čini -jer boljka na društvenom organizmu koja decenijama traje vekovima se leči - udario je mnoge temelje naših novih bogomolja, otvorio mnoge oltare u kojima Gospod prebiva i ukrasio zbornice onih koji veruju u Boga i besmrtnu ljudsku dušu. I sve to što niče podjednako je važno za nacionalno uspravljanje i oduhovljenje našeg naroda.

Ali, hram Božji koji treba da podignemo na Prevlaci Svetog Arhangela Mihaila je, ipak, prvi među tim jednakim zadacima. To je najvažnija srpska građevina u ovom času, jer prevazilazi uobičajene sfere poimanja.

Nije uzalud veliki otac naš Sveti Sava, anđeo vere srpske i otac srpske nacije, demijurg našeg hristolikog svetosavlja, uzvisio Prevlaku nad svim ostalim humcima srpske duhovnosti i zasnovao najistureniju episkopiju na tom svetom ostrvu i time omeđio dedovinu svog velikog Oca, Svetog Simeona.

Mi danas imamo na delu sve razloge koji su Njega nadahnuli za to bogougodno delo, pa, moglo bi se reći, i neki razlog više.

Prevlaka je bila i ostala duhovna karaula na razmeđu svetova i civilizacija, onaj sveti sinor koji je stajao (a stoji i danas) na brani s čije je druge strane esslesia militans, ratoborni prozelitizam i rasrbljavanje Srpstva. I zato je odluka umnih ljudi naše Majke Crkve da se prema nebu uzvise stari temelji značajna ne samo za naš, već i za vekove koji dolaze, ne obećavajući nikakav popust za propuste. Naprotiv!

Drugo što želim da kažem uvodi me u neku vrstu moralne teskobe, jer se bojim da ne povredim ljudsku skromnost i duhovničku smernost našeg uvaženog brata i prijatelja, jeromonaha Ilariona, učenog svetog oca. Njemu pade u zadatak da na sebe preuzme najneposredniji deo ktitorskog posla.

Blagoslov Visokopreosvećenog Mitropolita Crnogorsko-Primorskog, usuđujem se da kažem, nije mogao pasti na bolju glavu. Otac Ilarion je već osvedočeni neimar na tlu srpskih duhovnih ruševina. Podsećam Vas daje ovaj nastojatelj manastira Sv. Arhangela Mihaila i namesnik Miholjskoprevlački i dalje ostao iguman Dragovićki.

A tamo, u Dragoviću, u okupiranoj Krajini Kninskoj, u tužnom zavičaju Njegovih dedova, stari srpski manastir morao je da se seli iz plodne srpske doline. Bio je to omiljeni stil srbomrzne (pre)vlasti, iskušan na Kosovu i drugim srpskim staništima, da se jednim hicem obore dve mete: zajazi se nova vodena akumulacija i Srbi se izmaknu dalje.

Mnogi od Vas znaju bolje od mene da takvi poduhvati omogućavaju da se preseljene bogomolje učvrste i bolje nego što su ih ukrepili njihovi prvobitni neimari, inače vični svom poslu. Ali, u Dragoviću nije bilo tako i sveti manastir je stajao nestabilno na svom novom temelju.

Ocu Ilarionu, kad je postao iguman Dragovićki, sveta Crkva dala je blagoslov da ukrepi sveti dom i učini ga stabilnim i fizički i verski. Imao sam srećnu mogućnost da tom poslanju oca Ilariona dam svoj preskromni doprinos, pa zato mogu da svedočim, pred Bogom i narodom, da je On to delo dobro uradio.

Sada je opet, pred Njim i nama, veliki graditeljski cilj. I Njemu, kao najisturenijem na tom svetom gradilištu, i Majci Crkvi koja ga vodi svojom blagom rukom, i svima nama, koji treba da budemo bar najskromnije vodonoše, neka Bog bude na pomoći.

Zahvalnosti, dragi prijatelji, nikad dovoljno i nikad previše. Zato autori knjige — Jovan Plamenac, jeromonah Ilarion Đurica, Predrag Savić, Mirko M. Kostić, Miloje Mitrović, Momo Kapor, Ivko Milojević, Zoran Jovanović i ovaj koji Vam govori, Pavle Pavlović, zahvaljuju i onima koji su pomogli da knjiga o Prevlaci Svetog Arhangela Mihaila ugleda svetlost dana. To su: g. Andrej Dornik i g-đa Jasmina Jezdimirović, vlasnici firme "Impres" i izdavači lista "24 časa", Štamparija "Janko Stajčić" iz Lazarevca i njen direktor g. Mileta Radojičić, potpredsednik SO Lazarevac, zatim g. Dragan Nikolić, generalni direktor preduzeća "Tehnoinženjering" d.o.o., koji je omogućio štampanje drugog izdanja knjige, kao i osvedočeni srpski dobrotvor u zemlji i inostranstvu i ktitor pravoslavnog hrama u Ljuljacima u Gruži, protojerej stavrofor g. Toma Marković. A predstavljanje ove knjige pomoglo je i "Kosovovino" iz Male Kruše kod Prizrena.

Neka ih sve prati naša zahvalnost i čuva blagoslov Svetog Save i Prevlačkih mučenika, čiju slavu uznose svojom dobrotom.

(Beseda izgovorena na promociji prvog izdanja knjige o Prevlaci, sredinom januara 1998. godine, u Galeriji fresaka u Beogradu)

(Iz knjige "Prevlaka Svetog Arhangela Mihaila - Humak srpske duhovnosti", izdanje Srpska sveštena carska lavra Svetog arhangela Mihaila - Prevlaka, Tivat, III dopunjeno izdanje, 2000.)