Ђорђе ЈАНКОВИЋ, Филозофски факултет, Београд
Милена ЖИВКОВИЋ, Археолошка збирка Црне Горе, Подгорица
Горан СИМОНОВИЋ, Археолошка збирка Црне Горе, Подгорица
Ђорђе ЋАПИН, Херцег Нови

Михољска Превлака, истраживања у 1997. години

[Извор: Гласник српског археолошког друштва, бр. 14, 137-144 стр, Београд, 1998.]

На Михољској Превлаци код Тивта налази се манастир са рушевинама храма Архангела Михаила. Ту је било седиште епископије и митрополије Зете у ХIII-ХIV столећу. Установило се да је манастир подигнут на рушевинама простране и репрезентативне римске грађевине са два слоја подних мозаика. Откривени су уломци грнчарије хеленистичких особина. Око југозападног угла порте установљени су слојеви из доба цара Константина Великог, а затим са краја касне антике. Из рановизантијског времена потиче једна мања грађевина и уломци словенске грнчарије. Претпоставља се да је ту био манастир још у IV-VI столећу. Михољска Превлака је страдала у арапском нападу 841. Из доба Светог Саве и Немањића, потичу остаци манастирских зграда, саграђених унутар југозападног угла четвороугаоно обујмног зида. Позносредњевековни слојеви су датовани грнчаријом са зграфито украсом, стаклом и новцем.

Прва фаза радова на пројекту Археолошке збирке Црне Горе, археолошког истраживања Михољске Превлаке, односно манастира Светог архангела Михаила на Превлаци код Тивта, започета је у току јуна, а приведена је крају децембра 1997. године.^[1] Радови су обављени према плану, али у мањем обиму и са кашњењем, због недостатка средстава. ^[2] У току зиме 1997-1998. обављени су завршни радови и снимање документације на лицу места (карта 1).

Рушевине манастира Светог архангела Михаила на Превлаци, епископског седишта Зете у XIII-ХIV столећу, одувек су привлачиле пажњу, како због велике историјске улоге Манастира, тако и због још увек живих предања о његовом рушењу.^[3] Први стручан рад о археолошким остацима на Михољској Превлаци написао је Младен Црногорчевић 1893. године.^[4] Он је објавио основу рушевина Манастира, налазе каменог намештаја, надгробних плоча и друго што је открио. У радовима потоњих истраживача, историчара, оспорено је народно предање о тровању калуђера од стране которског римокатолика Друшка и насилном гашењу Манастира.^[5] Прво археолошко истраживање рушевина цркве спровели су Јован Ковачевић и Војислав Кораћ 1956-1957. године.^[6] Овде ће бити приказани исходи нових археолошких истраживања, започетих ради обнове Манастира.

Према пројекту, ископавања су систематски извођена у југозападном углу старе порте, а пробним рововима у осталим деловима Манастира. Пробна ископавања су предузета и на јужној обали острва, где су затим проширена због важних открића. Поред тога, обављена су пробна ископавања на острву Светог архангела Гаврила (односно острво Свети Марко или Страдиоти) и полуострву Брда. Установљена је неуједначена очуваност археолошких слојева у и око Манастира, који су на појединим местима, изгледа, уништени ерозијом и разграђивањем. Северни обујмни зид Манастира није откривен. Ископавања су дала основне податке о наслојавању, односно прошлости Превлаке; откривени су зидови првобитних манастирских грађевина.

Антички слој је установљен на свим истраживаним површинама, односно на подручју Манастира (западни, средишњи део острва) и на јужној страни острва. Приликом подизања бунгалова на Михољској Превлаци, потоњем "Острву цвећа", налажени су мозаици, који су уништени или забетонирани, а неки мањи делови су пренети у Тиват. По М. Црногорчевићу, на јужној обали острва постојали су остаци неке античке грађевине са подом покривеним мозаиком. Пробни ровови, стога, постављени су на заравнима западно (сонда 1) и источно (сонда 2) од земљаног узвишења које их дијели, на удаљењу од тридесетак метара.

У сонди 1 је испод слоја наноса дебљине 1 m, који садржи римску и млађу грнчарију и опеку, откривен зид неке значајне римске грађевине са дјелимично очуваним подним мозаиком изведеним од бијелих тесера. У слоју рушења зида нађени су комадићи фрескомалтера окер и црвенкасте боје, на основу којих можемо претпоставити да је унутрашња страна објекта била осликана. Грађевина је коришћена и у касноантичко и рановизантијско доба, судећи према подном мозаику који је обнављан опекама. Пробним ископом површине 1 m², испод подног малтера и слоја шута, наишло се на још један мозаик, чије су геометријске шаре изведене од црних и црвенкастих тесера на бијелој подлози. У слоју изнад њега, поред уломака римске, нађена је и грнчарија хеленистичких особина. У сонди 2 наишло се на зид неког другог објекта, који је такође прекривен наносом земље дебљине 1 m. Осим касноантичког и римског слоја, који садржи углавном уломке грнчарије и опека, испод темеља објекта установљен је слој са хеленистичком грнчаријом.

На тлу Манастира откривена су три зида правца југ–север, вероватно раноримска. Два припадају једној просторији смештеној испод југозападног угла порте. Римски слој је препознатљив по уломцима стоног посуђа, добро печеног у црвеној боји, уломцима стакла и новцу. Ту су установљени млађи римски слојеви. У једној просторији откривен је слој датован новцем цара Константина, са деловима питоса, амфора и другог посуђа. Касноантички слој је затворен у доба Велике сеобе народа, можда око 400. године. Ту су бројни налази различите грнчарије, делови жижака, стаклених посуда и других предмета. Занимљиво је да се међу кухињском грнчаријом рађеном на брзом витлу, што је уобичајено за тло Римског царства, налазе и лонци рађени гњетањем, без употребе витла. Поставља се питање ко је правио ту грнчарију, непознату у претходним слојевима, нероманизовани домороци или дошљаци, што треба да разјасне даља проучавања ових налаза.

На основу досадашњих истраживања, овде се ради о великом, луксузном и репрезентативном објекту из раноримског доба, који је обнављан и коришћен и у касноантичко доба. Посебно је значајно питање коришћења те велике грађевине у IV столећу, на простору данашњег Манастира. Није искључено да су неки њени највиши делови прилагођени за хришћанско богослужење, а и да је ту већ у IV столећу успостављен манастир.

Треба напоменути да су и на суседном острву Страдиоти, рекогносцирањем и сондирањем откривени уломци грнчарије од позног хеленизма до касне антике и рановизантијског доба, што до сада није било познато.

Следећи слој је из рановизантијског доба. Издвојен је уломцима грнчарије, који се појављују спорадично или у већој мери, на свим ископаваним површинама Превлаке. Овим слојем је за сада опредељена само једна новосаграђена просторија, окренута исток – запад, величине око 6 x 4 m, смештена у југозападном углу Манастира (на њу је насео западни обујмни зид). Овај слој је датован особеним амфорама украшеним урезима изведеним чешљем, или ребрима и на друге начине, као и уломцима позних врста луксузне грнчарије касноримских облика, и деловима стаклених посуда. Значајно је да су у овом слоју нађени и уломци ране словенске грнчарије (рађене гњетањем и неукрашене), што указује на могућност разрешавања питања датовања словенског (српског?) насељавања и покрштавања. Овај слој је затворен (односно, на Превлаци је привремено прекинут живот) вероватно у позном VI столећу, можда услед аварског напада.

Грађевине рановизантијског доба коришћене су и касније, све до у IX столеће, после чега је на Превлаци изгледа замро живот за близу 400 година. Наиме, Арапи су 841. године кренули у пљачкашки поход на источне обале Јадранског мора, и опљачкали су Будву, Росе и Котор.^[7] Тада је морала страдати и Михољска Превлака, То је потврђено археолошким слојем са словенском кухињском грнчаријом, византијским амфорама, и једним ретким византијским бронзаним новцем из прве половине IX столећа. Чини се да је тада на Превлаци могао бити манастир. Приликом ових ископавања и оних из 1956-1957. године, откривени су делови прероманичких камених рељефа из неке цркве. Њих је Ј. Ковачевић датовао у IX столеће,^[8] док је Јованка Максимовић исте рељефе датовала у XI столеће.^[9] За сада нема услова да се установи одакле ти уломци потичу, али су могли бити уграђени у манастирску цркву на Превлаци. Пошто за сада нема налаза који би указивали на трајање живота Манастира у Х-ХII столећу, датовање Ј. Ковачевића показује се као тачно.

Наредни јасно издвојен слој припада добу када је на Превлаци било епископско и митрополитско седиште Зете. За сада још није археолошки потврђено оснивање Манастира око 1219, као ни да је страдао у монголском походу из 1242. године, када су опљачкани утврђени Котор и Свач, па је и слабо заштићен Манастир морао страдати. Гашење Манастира у првој половини XV столећа, доказано је бројним налазима. Чини се да је Манастир напуштен па разграђен, што се уклапа у предање о тровању монаха.^[10]

Јужни и западни обујмни зидови Манастира, који делимично прате и наседају на зидове рановизантијског и старијег доба, по свој прилици су подигнути у XIII столећу. Значајно је да су то зидови који се ломе под правим углом, што указује да је основа манастира била четвороугаона. То није било уобичајено у држави Немањића,^[11] а ни раније, у време краља Михаила.^[12] Пробна ископавања јужно од рушевина манастирске цркве, открила су затворене слојеве уз једну грађевину са више фаза. Ту је, изнад античких грађевинских остатака, откривен источни зид зграде лица зиданог од правилно клесаног камена, слаганог у редове. Окренута је управно на југоисточни угао цркве, величине око 7x16 m (процењено на основу видљивих зидова и геофизичких мерења). На ту грађевину, која би могла бити из XIV или XIII столећа, дозидана је нека мања просторија, сачувана у темељу, можда кула, делимично откопана. Уз зид грађевине откривени су уломци живописа, који је можда украшавао спољне лице те зграде. Одговарајући слој је богат љуштурама шкољака, животињским костима, уломцима лонаца рађених на спором витлу, глеђосане грнчарије и стакла, који се могу датовати најкасније у прву половину XV столећа. Многобројни уломци грнчарије ХIV-ХV столећа, препознатљиви по глеђосању и зграфито украсу, нађени су у југозападном углу Манастира, у поремећеним слојевима, али се ипак могу везати за обујмни зид.

Истовремен слој појавио се и у јужном делу конака, где се надовезује на још увек нејасне грађевинске остатке. За сада је извесно да су јужни и северни зид конака, и део источног зида, средњевековни. Чини се да се ту налазио пирг из доба Светог Саве, што није могуће утврдити пре обијања новог малтера са унутрашњих страна зидова конака. За југозападни угао конака искоришћен је северозападни део раније поменуте античке грађевине. Приликом обијања малтера са зидова, откривена је пећ за печење хлеба, вероватно из доба контесе Екатерине Властелиновић. Конак, који је она обновила 1827-1847, претрпео је значајне измене током сталних покушаја да се Манастир обнови.

Уз јужни зид цркве ископана су два рова, којима су откривена три гроба. Гроб са обичном раком нађен је на источној страни. Два гроба су откопана на западном крају, рака ограђених каменим плочама, без нађених предмета погодних за датовање. Оба су била поремећена приликом скидања надгробних плоча за прављење зидова кречане у непосредној близини. Ту су нађена два скелета и неколико костију других скелета. Неуобичајено за наше манастире, на пар места су изван гробова нађени делови људских скелета, што још треба да потврди антрополошка анализа.

Пробна ископавања на острву Светог архангела Гаврила (Страдиоти), открила су на источном крају слој прве половине XV столећа, унутар зидова утврђења (?). На западној страни острва, где се претпоставља да је постојао манастир Светог архангела Гаврила, нађен је само антички материјал у слоју поремећеном приликом изградње туристичких објеката. Пробни ровови постављени поред Данчуловине на Брдима, што су рушевине утврђеног двора, открили су само уломке грнчарије XVII-XVIII столећа. Ровови постављени на Светом Спасу источно од Данчуловине, што је плато налик утврђењу, нису потврдили постојање археолошког слоја.

УДК: 904: 726.54 (497.16)

Фусноте

¹ Радове су спроводили археолози Горан Симоновић, Милена Живковић и Миле Баковић из Археолошке збирке Црне Горе, мр Владимир Козлов из Института историје материјалне културе Руске академије наука у Петрограду, Ђорђе и Радмила Ћапин из Херцег Новог. Волонтерску помоћ пружили су Емилија Пејовић, археолог Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, Предраг Малбаша из Историјског музеја Црне Горе на Цетињу, као и око 30 студената археологије са Филозофског факултета у Београду, два студента теологије и један студент права.

² Радове је омогућила Војска Југославије, обезбеђивањем бесплатног смештаја, трошкова струје, хране и сличног, у вредности око 60.000,00 динара, уз средства од 30.000,00 динара Црногорско-приморске епархије, односно Митрополије и црквених општина Котора и Херцег Новог. Драгоцену помоћ пружило је Министарство за културу Републике Србије, уплативши 50.000,00 динара. Помоћ истраживањима пружили су и бројни приложници, у вредности од скоро 30.000,00 динара: господин Војо Бујковић, госпођа Биљана Богичевић, Општина Тиват, Аеродром Тиват, хотел "Фјорд", итд.

³ В. Костић, Запретане прошлости Превлаке, прилози историјској расправи, Београд 1989, 136-139.

⁴ М: Црногорчевић, Михољски Збор у Боки Которској, Старинар Х 1-2, Београд 1893, 1-73.

⁵ М. Слијепчевић, Превлака, Загреб 1930; И. Божић, "Превлака – Тумба", Зборник Филозофског факултета VII/I, Београд, 1963, 193-202.

⁶ В. Кораћ, "Превлака у Боки Которској", Старинар IХ-Х, 1959, 388-389.

⁷ Ј. Ковачевић, "Од доласка Словена до краја XII вијека", Историја Црне Горе I, Титоград 1967, 350-351.

⁸ Ј. Ковачевић, н. д., 380.

⁹ Ј. Максимовић, Српска средњовековна скулптура, Нови Сад 1971, 26-27.

¹⁰ В. Костић, н. д., 129-141.

¹¹ С. Поповић, Крст у кругу, архитектура манастира у средњевековној Србији, Београд 1994, 35-64.

¹² Храм арханђела Михаила у Стону, који је подигао краљ Михаило, окружен је кружним зидом.

Ђ. Јанковић, М. Живковић, Г. Симоновић, Ђ. Ћапин,

МИХОЛЬСКАЯ ПРЕВЛАКА, исследования в 1997. году

Археологические исследования Михольской Правлаки в близи города Тиват, относятся к остаткам монастыря архангела Михаила, старой эпископской столицы Зеты. Утверждено что здесь находится значительные остатки еще из ране-римского периода с богатыми мозаиками в нескольких слоев.

Большая и репрезентативная римская застройка имеет и младшие фазы из времени Константина Великого 4-ого века, а использовалась и в 6-ом веке.

Раневизантийская фаза значительно утвердила общий вид монастыря который, судя по остаткам, существовал ещё с 4-го века. Этот слой содержат и остатки словянских гончарных изделий 6-го века что дает драгоценные сведения о быту и християнизации Сербов у Приморя.

Следующий слой принадлежит первой половине 9-го века. Он образовал во время разрушения монастыря Арапами, вернее всего в 841. году. Тому же времени относятся и остатки каменого мобилиара из церькви. Лучше всего он был основан в 1219. году, а жизнь в нем гаснет в первой половине 15-го столетия. Это совпадает с существующей легендой о тровлениии монахов.

К югозападу от монастыря раскрыты остатки крепостной стены, нижние части башни и другие монастырские сооружения. Общая форма основания монстыря четырехугольная что не характерно для монастырей средневековой Сербии.

Младший археологический слой совпадает с реконструкцией которая началась в 1827. году и более новыми застройками.