Ђорђе Ћапин

Превлака Светог Архангела Михаила

У Херцег-Новом, 03. 01. 2001.

О аутору: Ђорђе Ћапин је дипл. археолог, директор Јавне установе Завичајни музеј и Умјетничка галерија "Јосип-Бепо Бенковић" Херцег-Нови

Изложбу "Превлака Светог Архангела Михаила" у Клубу Војске Југославије у Херцег-Новом од 16. новембра до 31. децембра 2000. год. организовали су Завичајни музеј Херцег-Нови, Ризница српске свештене царске лавре Светог Архангела Михаила са Превлаке и Клуб Војске Југославије Херцег-Нови.

Није случајно да се управо у Херцег-Новом, у Боки, и управо у вријеме прогона Цркве Христове у савременој Црној Гори, организује оваква манифестација, са овим организаторима и са свим њеним пратећим садржајима – публикацијом и предавањима. Само шест-седам мјесеци раније, то не би било могуће ни у престоници земље Херцегове, нити било гдје друго у данашњој Црној Гори. Годину дана раније било је незамисливо да се у издању једне од институција културе у Херцег-Новом појави оваква књига, па готово ни књига уопште. Сигурни смо да то вријеме полако одлази и да се полако и темељно и у древној Драчевици ствари природно постављају на своје право мјесто, упркос актуелним реминисценцијама на времена цара Диоклецијана.

Археолошка истраживања на Превлаци започета су 1997. године у организацији Митрополије Црногорско-приморске, Одбора за обнову Превлачког светилишта, Филозофског факултета из Београда и Центра за археолошка истраживања из Подгорице. Истраживања су започета средствима Митрополије и бројних добротвора, дакле од самог почетка без државне подршке, што је у потпуном нескладу са значајем овог локалитета (ради се о споменику културе I категорије и првом сједишту православне Зетске митрополије) и у потпуном нескладу са значајем ове тачке за укупну историју Црне Горе, од самог њеног почетка. Истраживања се на тај начин, без стабилног финансирања, настављају до дан данас. Стварне разлоге таквог односа нећемо наводити, а свако упоређење са обновом катедрале Св. Трипуна у Котору и подршком државе том пројекту (чији су значај и оправданост неспорни) је потпуно намјерно.

Послије изложбе "Превлака Светог Архангела Михаила", која сама по себи није новост (прије Херцег-Новог је обишла Београд, Нови Сад и Требиње), више ништа у културној сфери у Херцег-Новом и Боки неће и не може бити исто. Ако се успјех мјери посјетом, онда нечег успјешнијег у Херцег-Новом одавно није било. Ако је требало показати како се може остварити сарадња разнородних културних институција, без икаквих предрасуда и ограничења – показано је и то. Ако је требало примјером показати како је у суштини лако и једноставно штампати књиге, уз минимална средства и велики труд (под условом, наравно, да се има шта штампати) – показано је на најбољи начин. Ако се успјех мјери потпуним муком "званичних" медија, за које се изложба није ни догодила – онда је то најбољи и најсигурнији показатељ да су организатори били на правом путу и то је податак који се мора забиљежити за времена када ће се и ово једном звати "јуче".

Овом изложбом, а нарочито циклусом предавања у њеном склопу, објављено је urbi et orbi, и примјером показано да је једини могући пут за будућност Боке, Црне Горе и цијелог Српства у сабирању снага, у сабирању културних, интелектуалних, материјалних и свих других потенцијала, не око неког самозваног "центра", него тамо гдје је у датом тренутку могуће. Зато су беспредметна питања типа "Зашто Превлака у Херцег-Новом?" Рећи ћемо потпуно отворено да је "Превлака Светог Архангела Михаила" јасно усмјерена против свих традиционалних и наметнутих бокешких и свесрпских међа и зидова, против свих локаних сујета, против свих оних који свијет мјере самим собом и својом величином или сопственим ситним интересима – и, што је најважније, против свих фалсификатора историје Црне Горе дукљанско-црвенохрватске провенијенције. Сабрање око Превлачке светиње у Херцег-Новом је једнима путоказ, а другима изазов.

У Херцег-Новом, који је често помпезно проглашаван "градом писаца", "градом сликара" и чиме још све не, дуги низ година је стварана и његована (уз часне изузетке) једна инфериорна, провинцијална (провинцијална у најгорем могућем значењу те ријечи) културна свијест и укус. У граду који има урбану традицију бар пет вјекова дужу од неких "престоница" и "центара", у граду који је увијек био у вези са читавим свијетом, кога није заобишао ни један значајан историјски, културни или политички ток у старој Европи, који је увијек у свему равноправно учествовао, са сопственим идентитетом – наметнут је један оквир, оков, једним дијелом донешен из неких других средина у скромном пртљагу креатора културне политике града и регије од 1944. до данас. Дакле, оквир скројен за неке друге људе, са нешто другачијим потребама и нешто другачијом традицијом и, на крају крајева, оквир за једно сасвим друго вријеме. Оквир у који се могло смјестити све, осим истинских традиционалних вриједности Херцег-Новог и Боке. Оквир који намјерно не прави разлику између трајног и потрошног. Мотиви су само наизглед у сфери културе и само једним дијелом се могу правдати општим мјестима и оцјенама бивше државе и њене генералне линије у културној политици. Мотиви су, заправо par excellence политички и par excellence регионални. Без намјере да тражимо појединачне кривце у експонентима претходних режима, у њиховим локалним богомданим и недодирљивим културтрегерима, изражавамо своје увјерење да тај оквир никако није могао бити наметнут потпуно случајно и стихијски. Оквир је скројен веома намјерно и са одређеним циљевима. Требало је "испеглати" огромне разлике, у сваком погледу, између новог државног центра и Боке, којој је намијењена улога провинције. Неприлично је да провинција буде у било ком погледу испред центра, па је као лакши пут изабрано срозавање Боке у сваком смислу, па и културном. Други циљ је, просто, национални. Сви културни садржаји који су и у најмањој мјери ослоњени на традицију Боке, у тој традицији неће наћи много других слојева изузев Српства – Српства православног и, у мањој мјери, Српства римокатоличког. У пројектованој држави – Црној Гори без Срба, Црној Гори без Цркве Христове, Црној Гори без себе саме – свако и најмање подсјећање на државотворну већину и традицију те државотворне већине је непожељно. Зато је у Херцег-Новом и Боки дуго могла да се покаже готово искључиво копија (најчешће лоша) нечег у крајњој линији потпуно туђег овом простору или потрошна роба и садржаји за једнократну употребу, без трајног трага и утицаја. Panem et circenses! Изложба "Превлака Светог Архангела Михаила" не може се сабити у тај постојећи оквир, она га руши и показује да није врхунац културне понуде вјешање тридесетак слика на зид и да није мјера "просвећености" и "прогресивности" каскање странпутицама јучерашњих држава и нација и усвајање њихове субкултуре, пројектоване према њиховој мјери и потреби и, у крајњој линији, настале у тражењу њиховог непостојећег идентитета. Зато се за најмоћније државне медијске куће изложба, и све оно што се уз њу и око ње десило, орвеловски природно, није ни догодила; као што за најзначајније државне институције културе ни Превлака сама, ваљда, не постоји.

Не споримо никоме право да по зидовима вјеша шта хоће и кад хоће, не споримо ни умјетничку вриједност једног дијела таквих манифестација, али не дозвољавамо да то буде једино подобно, прописано и октроисано. Не споримо право другим заједницама да јавности показују своје царске лавре, дворове својих краљева и царева и своју традицију, да у својим задужбинама вију своје барјаке, не споримо им чак ни право да као своју представљају културу других земаљских народа, али им итекако споримо право да Боку и бокешко Српство, његову традицију и културу, традицију древне Зете и Травуније, утјерују у своје уске шовинистичке хоризонте, своје обавезне симетрије, своје приватне трансакције, атавизме, снове и шарене лаже.

"Превлака Светог Архангела Михаила" свједочи о једном значајном сегменту стварног идентитета Боке и Црне Горе, разбија наметнути провинцијални клише, чији креатори у свом незнању и својој инфериорности према свему што је страно, не могу и не знају друго него да копирају. Ипак, бар подсвјесно, културтрегери најновијег од многих нових свјетских поредака су свјесни своје суштинске инфериорности, те безвриједности већине онога што нам покушавају наметнути као образац, па отуда систематско, рекли бисмо у неким тренуцима и панично, гушење аутохтоних културних потенцијала Боке, гушење институција и хистеричне медијске харанге са, наводно, персоналним усмјерењем. Да није тако, оно што је "ретроградно" би брзо и лако изгубило примат у односу на "модерно" и "прогресивно", кад би се ту заиста радило о стварној конкуренцији и стварној компарацији вриједности, а не о идеологији Павелића и Штедимлије, само нешто љепше упакованој него 1941.

Послије изложбе "Превлака Светог Архангела Михаила", без обзира шта ће се десити у будућности на државном, политичком и културном плану, у престоници Војводства Светога Саве (Ducatus Sancti Sabbae, за оне који преферирају латинитет) неће више бити могуће голим насиљем и прогоном, примитивизмом издигнутим на пиједестал "државног" или "националног" интереса, као до половине 2000. године, затирати институције, гушити издаваштво и прописивати обрасце подобног дјеловања. Сваки евентуални покушај враћања на старе обрасце моћи ће се спровести само употребом неподношљиве количине насиља на јавној сцени. Сабрање око Превлачке светиње у Херцег-Новом постаје фактор на који морају рачунати и најзлонамјернији и најострашћенији.

На Херцег-Новом и Боки је, као увијек у историји, да на својим истинским, аутохтоним културним вриједностима и традицији толеранције у најширем смислу – прихвати и преобрази све увезене ексцесне тенденције и њихове носиоце. У свакој поштеној утакмици Бока је неприкосновени фаворит. Апсорбовала је и Сарацене и љуте Арбанасе, па може и још кога другога. Шта Бока треба да ради, мисли или говори; како ће Бока приказивати свој национални и културни идентитет, своју апостолску хришћанску традицију (традицију оба закона) – не могу прописивати ни стране државе ни јучерашњи ентитети, створени на добро наплаћеном братоубиству и богоубиству и на негацији сопствене традиције, историје и државе. Не може Бока са својих неколико хиљада година аутентичне европске традиције наћи ништа заједничко са нечим чија земаљска историја почиње од босанске шумске скупштине ратне 1943. или, евентуално, од неких конгреса маргиналних политичких покрета по великој Германији између два свјетска клања у минулом вијеку. Бока може само у потпуном складу са својим традицијама, са традицијама старе Херцеговине и старе Зете. Бока може само са Црном Гором Петровића, са Црном Гором Светога Петра Цетињског, са једином правом и аутентичном Црном Гором, са једином могућом Црном Гором, Црном Гором као настављачем средњевјековне традиције српског Поморја – Црном Гором која ће обнову Превлачке светиње сматрати државним приоритетом, каменом темељцем и најдубљим коријеном свога идентитета. Да није Свети Сава, како је то надахнуто саопштио један од предавача, над гробом раног хришћанског мученика побо свој архијерејски жезл и рекао: "Овде станује живот вечни и извор живе воде. Овде копајте.", да није управо на том мјесту поставио трон православних епископа зетских, не би било касније ни Цетињског манастира, ни збјега косовског под ловћенским кршем, ни државне идеје о обнови Царства Душановог, ни Обилића граховачких, вучедолских и мојковачких – не би било државе Црне Горе, нити икакве Црне Горе уопште. На чему може модерна Црна Гора темељити разлог за своје земаљско трајање, до на једноставном сазнању о свом светосавском почетку и идентитету, на свом изворном поријеклу из Српског Поморја и Боке.

Прави идентитет – истински, трајни и необориви идентитет се гради само на правој и аутентичној традицији, без преваре и фалсификата. Изложба то најбоље показује. Нека другачија традиција и другачији идентитет би морали имати утемељење у нечему опипљивом и конкретном, у нечему што постоји само по себи у народу и у географији, у нечему што су гусле запамтиле. У нечему конкретном као Превлака, што стољећима нису могле потријети земаљске силе и државе, а свака је имала и моћ и војску и полицију, и свака је из перспективе просте јединке у људском мравињаку изгледала вјечна и неразрушива.

Ова изложба је велики изазов, како модерним фалсификаторима историје и традиције Боке и Црне Горе – да пруже материјалне доказе на којима темеље актуелну дукљанско-црвенохрватску идеологију, тако и свим до скора маргинализованим прегаоцима да покажу деценијама сакривану истину.