Preuzeto sa zvaničnog sajta Srpske Pravoslavne Crkve

tekst: Pavle Pavlović
foto: Predrag SAVIĆ

„UMOLjAVAMO Vaše Visokopreosveštenstvo da blagoslovite da se od sada pa do kraja veka o manastirskoj slavi na bratskoj trpezi ne poslužuje niti riblja niti bilo koja druga čorba."

Ovu molbu jeromonaha Ilariona Đurice, nastojatelja manastira Arhanđela Mihaila na ostrvu Prevlaci kod Tivta, uslišio je mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije.

Neupućenima ceo zahtev jeromonaha i odgovor mitropolita deluju čudno. Ali, razlozi zbog kojih čorbe nema na trpezi ovog manastira u Boki Kotorskoj, treba tražiti u događajima od pre pet i nešto više vekova. Šta se tada dogodilo objašnjava knjiga "Prevlaka sv. Arhanđela Mihaila - humak srpske duhovnosti" pre nekoliko dana predstavljena u Galeriji fresaka Narodnog muzeja u Beogradu. Pored toga u ostvarenju grupe autora objašnjena je i čudotvorna pojava - mirotočenja mošti prevlačkih velikomučenika.

Kao ključnu godinu istoričari, ali i narodni pripovedači zabeležili su 1441. i činjenicu da je kotorska starica, mati dućandžije Marina Druška, na samrti ostavila sinu sto dukata i amanet da za njih kupi dva zvona za manastir na Prevlaci. Starica je želela, da joj u ovom središtu zetske eparhije, ali i arhimandrije sa oko 40 pravoslavnih hramova, ostavi pomen na sebe, tj. zvona koja će zvoniti kad budu čitane molitve za njenu dušu.

Ali, osorni sin potroši pare družeći se sa kotorskom gospodom. Za neispunjenje majčinog amaneta poče da krivi majstore zvonolivce. Tu priču ponavljao je pune tri godine, a onda mu prevlački kaluđeri pripretiše i sudom. Dalje, prema narodnom predanju, ali i čuvenoj pripoveci "Prokleti kam" Stefana Mitrova Ljubiše, prokleti Marin Druško, krenu da opanjkava prevlačke monahe. Uspeo je ubedi svog prijatelja Vraćena, "vlastelinskog pronjara", da kaluđeri rade protiv vlastele i navodno nagovaraju kmetove da ne plaćaju dažbine. U prvi mah Druško ne ostvari svoje planove, jer sud presudi u korist manastira. (Ne)očekivanu pomoć Druško, međutim, dobi od kotorskog providura, koji mu dade zvona da odnese na Prevlaku i još pride obeća mu plemstvo i vlasništvo nad četvrtinom ostrva.

"Naravno nije Latin bio tako širokogrud bez neke...", objašnjava dalja zbivanja Jovan Plamenac, poznati publicista iz Bara, i dodaje: "Druško je trebalo za dobijeno da učini jednu malu protivuslugu, da na dan manastirske slave , na svetog arhanđela Mihaila, u manastirski kazan sa čorbom - uspe kesicu otrova. I sipnuo je Druško, malo, samo malo, arsena ili kakvog drugog praska u riblju čorbu spremljenu za slavsko obedovanje monaha. Providur je Drušku dao još jednu kutijicu, navodno sa praskom koji je trebao ublaži dejstvo otrova. I Druško je malo jeo, srknuo čorbu i izbiskao malo ribljeg mesa, tek toliko da monasi nešto ne posumnjaju. Kada su, nakon pola sata-sat, kaluđeri počeli da se stropoštaju pod sto, Druško skoči i, kao sto ga je providur naučio, poče da viče: "Kuga! Čuma!" U to mletački brodovi zaspu manastir topovskim đuladima, navodno, da bi se tako odbranili od kuge".

Pojava kuge bila je providurova zamisao, koja je poslužila kao psihološka priprema za zatiranje manastirske bratije na Prevlaci, u okviru koje je bio i velelepni hram.

Pored sedamdeset monaha od otrova je umro i Druško. Da li nije popio onaj drugi prašak, ili je od providura dobio "rog za sveću", kako bi sa njim umrlo što je učinio, ostaće zauvek nerazjašnjeno. Uglavnom, Druško nije stigao do Kotora, a njegove naslednike stiglo je prokletstvo, mada su po rušenju manastira postali vlasnici ostrva.

Ova priča o trovanju (mnogi su je osporavali) nedavno je dobila i zvaničnu potvrdu, zahvaljujući savremenoj nauci (toksikološkim analizama na VMA). A od 1996. godine, kada je prevlački manastir počeo da obnavlja jeromonah Ilarion Đurica, ponovljeno je i Božije čudo - mosti velikoprevlačkih mučenika mirotoče sveto miro. Iz otkopanih kostiju vrlo često pojavljuje se prijatan miris poput borova ili majskih ruža. Istovremeno događa se da iz mošti izlazi voda izuzetno prijatnih mirisa (lavande, bosiljka, limunovog cveta, šafrana, cimeta ...) O ovoj čudotvornoj pojavi svoja svedočanstva ostavilo na stotine hodočasnika (iz gotovo svih kraja naše zemlje, ali i Grčke, Palestine, Nemačke...), kao i više arheologa, sveštenika i arhijereja. Knjiga znakova o čudotvornoj pojavi mirotočenja u manastiru je iz dana u dan sve bogatija svedočanstvima o prikazu ovog čuda, okolnostima pod kojima se događa i dejstvima na one koji su ga videli i osetili.

U početku na mirotočenje mošti velikoprevlačkih mučenika sa nepoverenjem su gledali gotovo svi, pa i arhijereji SPC, ali posle obilaska Prevlake i uvidom na licu mesta sve sumnje bi otpadale.

Pravoslavni teolozi objašnjavanju da je u pitanju Božije čudo koje svedoči da je Bog živ i jači od prirodnog poretka. Prema rečima mitropolita Amfilohija to je ujedno i Božiji znak i podsetnik ljudima. Ovakvo mirotočenje objašnjava se i kao Božija poruka narodu "da ne gubi nadu i da ne treba zaboraviti vrline kao što su podvig i mučeništvo".