III ИСТОРИЈА

Предраг Савић

АРХИЈЕРЕЈИ С ПРЕВЛАКЕ

Превлака је била и остала земља српске духовности и Православља. Ни силно рушење ни убиства монаха у 15. веку, у народу нису избрисали осећај и сећање да је ту било седиште прве Зетске епископије.

Када се говори о овој Превлаци, неизбежан је и помен на зетске епископе и митрополите, који су потекли из Превлачког манастира, или су, пак, у њему имали епископску катедру све до средине 15. века. Најчешће су помињана имена Илариона, првог зетског епископа, и Светог Евстатија Првог Превлачког, архиепископа српског, тј. шестог по реду поглавара Српске Цркве.

Када је у питању Иларион, први зетски епископ хиротонисан од Светог Саве, у расправама о њему се ишло толико далеко, да се чак тврдило да није ни постојао (историчар М. Пурковић). Други су, опет, водили расправе око његовог имена тврдећи да се он није звао Иларион већ Иларије. Сва та нагађања демантује један стари натпис на гробници у манастиру Врањини, где, према истраживањима Љуб. Стојановића, дословце пише:

"Овдје се престави раб Божији Иларијон, јепископ зетски, градитељ овога светога мјеста". Да је Иларион заиста био први епископ зетски и ктитор манастира Врањине, тј. да повеља Светог Саве из 1233. године није фалсификат, потврдио је Владимир Мошин у опсежном истраживању под именом "Повеља Светог Саве манастиру Светог Николе у Врањини, Свети Сава - Споменица осамстогодишњица рођења", објављеном у Београду.

Даје народ који чува сећање о Илариону Превлачком, некадашњем игуману царске лавре Светог арханђела Михаила и првом зетском епископу у праву, потврдио је велики духовник, градитељ и историчар Његово Преосвештенство владика шумадијски г. др Сава (Вуковић) у једној од најбољих књига о историји СПЦ - " Српски јерарси, од деветог до двадесетог века", Крагујевац 1996. године.

Уз Илариона Превлачког, око 1219. године, као још један зетски епископ у Боки, у "Азбучнику Српске православне цркве" помиње се Герман I. Као следећи зетски епископ, са седиштем на Превлаци, помиње се Неофит, по чијем налогу је написана, тј. преписана Иловичка крмчија, и то за цркву Св. арханђела у Иловици. Сви историчари су једнодушни у оцени да је Иловица, у ствари, стари назив за Превлаку (Томbа), на источној обали Тиватског залива. Отуда се за манастир Св. Арханђела Михаила на Превлаци, може наћи и назив "манастир у Иловици или Тумби". Историчари углавном наводе да је Неофит као зетски епископ са седиштем на Превлаци управљао епархијом између 1260. и 1270. године. Овакав закључак се изводи из чињенице даје извесни Богдан већ поменуту Иловичку крмчију писао између 1. септембра 1261. и 31. августа 1262. године, по јулијанском календару. Скромна истраживања аутора овог текста указују да је Неофит ипак знатно раније добио епископску митру. Један од крунских доказа за то је и чињеница да је Свети Евстатије монашки постриг примио око 1250. године и то захваљујући епископу Неофиту. С обзиром да је Св. Евстатије морао да прође и искушеништво, а да га је и у манастир Превлаку примио, а потом и замонашио Неофит, могло би се претпоставити да је Неофит постао епископ и пре 1250. године, али и да је један дужи период пре тога био игуман превлачки.

Свети Евстатије, архиепископ српски, као младић стигао је на Превлаку и то са образовањем које је стекао од приватних учитеља, што указује на његово властелинско порекло. У овој царској лаври продубио је своја знања и учврстио веру. Како поједини историчари бележе, ту се од калуђера учи богословљу и поретку. Нема сумње да је у то време придворна школа на Превлаци имала велики углед и да је била расадник најбољих богослова. У чин јеромонаха рукоположио га је епископ Неофит, после чега Евстатије одлази на Свету Гору Атонску, где је од 1262. до 1265. године био игуман Хиландара.

На трону зетског епископа Евстатије је око 1270. године наследио свог духовника Неофита. За архиепископа српског изабран је 1279. године по смрти архиепископа Јоаникија. Српском црквом Евстатије је управљао све до смрти 4. јануара 1286. године. Сахрањен је прво у Жичи, а потом пренет у Пећку патријаршију, где је почивао до 1737. године, када је због другог аустро-турског рата патријарх Арсеније IV Шакабента са свим калуђерима, моштима светитеља и осталим драгоценостима морао да крене у сеобу.

Ко је, после Евстатијевог избора за архиепископа, наследио зетску епископску катедру, немогуће је поуздано рећи. Име епископа зетског Јована помиње се после 1279. године, па све до 1304. године, тако да није искључена могућност да је овај архијереј у два наврата био постављан за зетског епископа.

Према Синодику православља, Герман II био је епископ зетски од 1286. до 1292. године. О овом епископу нема других значајнијих помена. На епископску катедру на Превлаци потом долази Михаило I, око 1293. године, кога, према Пљеваљском синодику, наслеђује епископ Андрија (на неким местима помиње се као Андреја) и то крајем 13. и почетком 14. века.

Од 1305. до 1309. године зетски владика је Михаило II. Према писању Божа Михаиловића, зетска епископска катедра на Превлаци, 1346. године, подигнута је на ранг митрополије. У Помјанику епископа-митрополита Црногорско-приморске епархије као први митрополит помиње се Јевтимије, који је, по свему судећи, био епископ у првим деценијама 14. века.

Као следећи митрополит зетски наводи се Давид I. Епископ шумадијски г. др Сава Вуковић, код имена Давида I, обележио је период од 1391. и после 1396. године. Име истог митрополита Давида I помиње и Марија Јанковић ("Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку", Београд 1985. године), и то због једне парнице вођене 9. априла 1431. године (сви датуми су по јулијанском календару) између Которана браће Бубанића и Богете Миошића са Брда (Томбе). Владика Сава и Марија Јанковић у својим делима наводе и следеће: " Исти митрополит налази се поменут и у тужби калуђера Романа од 19. јуна 1431. године против неких Богдашића. Приликом сведочења, утврђено је да је баштину, за коју се тужио Роман, дао још 36 година раније митрополит његовом оцу, што значи још 1395. године. Очигледно се ради о истом митрополиту Давиду I". Давида I који је умро, највероватније после 1396. године, наследио је митрополит Арсеније (после 1396. до 1417). Митрополит Арсеније помиње се у Повељи Балше од 16. јуна 1417. године. Из ове повеље се види да је митрополит Арсеније са Балшом III даривао једно гумно од његових солана у Брдима цркви Пречисте на Морачнику. Тај дарје потврдио и нови митрополит Давид II и то 16. јуна 1417. године, из чега се изводи закључак да митрополит Арсеније нешто пре 16. јуна није био више жив.

Име Давида II који је био митрополит зетски од 1417. до 1435. године везује се за манастир Пречисту Крајинску, па има и оних који су заступали мишљење да је у тај Манастир још митрополит Арсеније пренео митрополитску катедру са Превлаке. Могуће је да су оба поменута митрополита само повремено резидирала из Пречисте Крајинске, јер много чињеница указује да је седиште Митрополије било и даље на Превлаци. Давид II се, још, помиње и у имовинско-правним споровима вођеним четрдесетих година у Боки.

Највероватније, последњи зетски митрополит са Превлаке био је Теодосије, хиротонисан пре 1446. године. У делу др Ивана Божића "Владавина Црнојевића" истиче се и следеће: "Из жалбе Петра Калуђеровића Млечанина, римокатоличког пароха, из бискупије Свач, сазнаје се за зетског митрополита који је потчинио себи неке римокатоличке цркве. Име тог митрополита се не помиње. То је морао бити Теодосије, који се помиње прије 1446. године."

Средином 15. века, Млечани, приликом гушења сељачке буне у Грбљу, руше манастир Светог арханђела Михаила, а митрополитска катедра сели се преко Будве у манастир Пречисту Крајинску, затим у манастир Врањину и, најзад, у Цетињски манастир, где се и данас налази.

(Из књиге "Превлака Светог Архангела Михаила - Хумак српске духовности", издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила - Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)