Васко Костић

Екатерина Властелиновић, блистава звијезда превлачка

(1777-1847)

Фељтон Гласа Црногорца, Подгорица

За вријеме мрачне аустријске владавине српском Боком, кроз таму је засјала једна блистава звијезда над светосавском Превлаком.

Племенита Екатерина Превлачка још за живота је постала, а и након смрти је остала, легендарна личност, како по видљивим узвишеним и добротворним дјелима, тако и по легендама које је народ испредао о њој и њеном животу. Да није било њене духовне силе не би било ни тих легенди, јер од људи без душе и духа послије смрти не остаје ништа.

Екатерину је Бог даровао Српству почетком 1777. године у Скрадину, али прецизнији податак о датуму рођења до сада није пронађен. Док се не пронађе, мора се уважити вјеровање по којој је ова звијезда заблистала када су освећени темељи храма Свете Госпође у манастиру Савини код Херцег-Новог. Према документацији која се чува у том манастиру, одлука о градњи храма је донесена 15. јануара 1777, што значи наредног дана након прославе Савиндана, а већ сутрадан након усвајања одлуке, започети су ископи темеља.

Гласовити Сундечићи

Мајка Екатеринина је била Јована Јовић, а отац Филип Сундечић. Сундечићи су били истакнути патриоти Срби из Шибеника. Дали су значајне јунаке, како "физичке" (ратнике) тако и духовне (свештенике). Њихов изданак је и прота Јован Сундечић (1825-1900), познати пјесник и лични секретар књаза Николе. Екатеринин брат Спиридон Сундечић, био је, неким чудним случајем, архимандрит поменутог манастира Савина. Нешто по ономе што јој доносе гени или духовно насљеђе веома угледне куће, односно по природној надарености, а нешто образовањем, Екатерина је израсла у интелигентну, образовану и прекрасну дјевојку. То јој је омогућавало да за удају бира најбољу прилику. Није чудо што је из добре куће отишла у још бољу – у грофовску кућу.

Још гласовитији Властелиновићи

Властелиновићи су од старина били најзнаменитије херцеговачко братство Срба из Гацка, па би заслуживали помињање и да није било Екатерине. Још за вријеме Немањића били су српска властела, па им од тада и презиме потиче. Нису се задовољавали једном постигнутим насљедним властелинством него су се у свим генерацијама поново доказивали. Данак у крви за Српство дали су и у Косовском боју. Остали су племићи (conti, nobili) и у доба Млетачке Републике, а грофови за вријеме аустријске владавине. То су стекли вишевјековним биткама против Турака за освету косовске трагедије. Највећи јунаци су и главе дали, али је неправедна историографија овјековјечила само оне који су преживјели, и то ако су писмене трагове оставили.

У кандијском рату (1646-1669. године) истакла су се браћа Милош и Раде Властелиновић. У сачуваном писму Мату Штукановићу, ондашњем капетану Пераста, писао је о исходу протеклих битака против Турака. Из тога се види да је он, са још четири заслужна народна првака, створио предуслове да се читава Херцеговина отме од Турака и пређе у руке хришћана. Дакле, читава Херцеговина, што је огромна заслуга коју нико није оспоравао.

У Морејском рату (1684-1699. године) истакла су се браћа Милош и Раде Властелиновић. Поред осталог, учествовали су (1685. године) у тешкој бици на брду Вртијељци, уз легендарног јунака и хајдука Баја Пивљанина, који је тада и погинуо. Уз значајну помоћ Властелиновића, током тог рата протјерани су (1687. године) Турци и из Рисна. У блиставој побједи (1690. године) код Никшића над Џин Али-пашом и његовом херцеговачком војском, главне заслуге су имала друга браћа, Раде, Митар и Јово Властелиновић. Њиховим подвизима се дивио и тадашњи млетачки изванредни провидур за Боку, Пиетро Дуодо, који је о томе обавијестио Млетачки сенат. Властелиновићима нису изостала млетачка признања, одликовања, повластице и племићке титуле. За ратне заслуге, и као надокнаду за губитке, Властелиновићи су добили богате посједе у Рисну и ту су се преселили из Никшића. Касније (између 1712. и 1715. године) Никола Властелиновић је био црногорско-херцеговачки посланик у Русији.

Колико су се раније борили против Турака и исламског утицаја у Херцеговини, толико су се касније бирали, али другим оружјем, против западњачких утицаја у Боки. Није то била лака борба, нарочито за истакнуте и утицајне личности, јер су оне највише врбоване. Неки су попуштали, као на примјер два Змајевића, који су постајали римокатолички бискуп и надбискуп. Властелиновићи су остали чврсти. Свесрдно су помагали грађење српско-православних цркава, укључујући њихову задужбину, саборни храм Св. Петра и Павла у Рисну. Потомци су им живјели и у Котору. Најпознатији су били богати трговци, браћа Јоко, Илија, Милош и Симо, као и њихови рођаци Перо и Јово. Нажалост, нико од ових Властелиновића није имао мушког насљедника, а неки уопште нису имали потомства. Као да су им подметали неке фармако-препарате против плодности што у ондашњем Котору није било немогуће.

Екатерина Сундечић се удала за грофа Илију Властелиновића. Било је то непосредно уочи пропасти Млетачке Републике (1797. године) па је њена звијезда и у Боки у прави час заблистала. Значи да се Екатерина удала када је имала 20 година. Вјенчање је било величанствено, како грофу-богаташу и доликује. Колико су Властелиновићи имали разгранате везе и пријатељства види се по високим званицама на свадби, којих је било и са Цетиња, из Задра, Венеције, Трста, Беча, Београда, Цариграда, Одесе, све са звучним титулама и генералским чиновима. Екатерина је удајом постала контеса (грофица) Властелиновић и већ тада запажена од достојанственика европске елите.

Грофица которска, Звијезда Превлачка

Грофовски пар Екатерина и Илија Властелиновић, нису имали среће да добију потомство. На самртном часу, дио своје богате имовине Илија је оставио српско-православним парохијама у Рисну и Котору, иако је имао много својте, а три брата су га надживјела. Дио је оставио супрузи Екатерини, довољан да би она могла на грофовски начин, угодно и без труда провести остатак живота по европским метрополама.

Екатерина је остала у сјећању као виспрена, предузимљива и немирног духа, а по вањском изгледу дама бистроока, витка и високог стаса, привлачна и кад је постала удовица, пријатна саговорница, а уз све то грофица. Била је радо виђена у сваком друштву, али друштва, макар била и елитна, њу нису привлачила. Избјегавала је салонске пријеме и клавире. Једино је радо слушала гусле, на њих навикнута још од малена у дому својих родитеља. Можда је и то допринијело, иако није било судбоносно, да постене Звијезда Превлачка. Док је био жив гроф Илија, у њиховој кући је чести гост био поп Нико Костић, познат као Нико Гуслар. У његовој парохији је било и славно Превлачко Светиште, тада у рушевинама, запуштено и зарасло у дивље растиње. Тако је грофица могла, о запретаној прошлости Превлаке много сазнати, што у књигама није могла прочитати. Кроз то се може боље разумјети зашто је грофица одлучила да остатак живота поклони Превлачком Светишту.

Острвце Превлака од 9 хектара на којем је било светилиште од најстаријих времена из којих се нешто зна, у Екатеринино доба било је у посједу озлоглашене породице Друшко из Котора. Тој породици се приписује саучесништво у тровању 70 монаха 1452. године и физичком уништењу манастирских објеката Зетске митрополије на Превлаци. Том "заслугом" је породица Друшко и дошла у посјед Превлаке, а Екатерина је жељела да то свето мјесто извуче из посједа потомака некадашњих злочинаца.

Након вишегодишњих напора, уз многа ометања и уцјењивања, најзад је 1827. године. Екатерина успјела купити, али само трећину острвца (3 хектара), за 400 златних дуката. За те паре, у оно доба, у околини Превлаке могло се купити 8 хектара, али Екатерину није интересовало обрадиво земљиште. Жеља је обновити бар нешто од некадашњег светилишта. Неочекивано велико трошкове је имала око крчења дивљег растиња и уређивања вјековима запуштеног терена. Када је купила дио Превлаке имала је 50 година. Није јој било лако самој хрвати се са безброј проблема. При руци јој се нашао тадашњи парох превлачки поп Филип Косатић, син породичног пријатеља протопопа Ника Гуслара.

Екатеринина задужбина

Три године након откупа терена, Екатерина је завршила обнову два дијела манастирског конака за свој дом и за породицу свога кмета. Умјесто дивљег растиња (драча, бадеља, бршљана и бушине), израсле су младике разних воћака. Иако је већ и то значајна Екатеринина задужбина, она је одлучила да обнови и велику цркву Светог Архангела Михаила. Када је схватила да за то њено богатство није довољно, одлучила је да сагради мању цркву. Тако се резервисао простор за будућу обнову велике цркве, ако и када буду боље прилике.

Важно је истаћи да је Екатеринин подухват изузетно цијенио, благословио и охрабривао, епископ Јосиф Рајачић (касније патријарх Српско-православне Цркве, оснивач патријархијске библиотеке и штампарије). Он је најбоље знао колико је то важно – на том мјесту и у том времену. Као доказ подршке, он је лично освештао темеље Екатеринине задужбине, на Тројичиндан 1832. године.

Црква је грађена са четвртастим тесаником који се налазио на лицу мјеста, од рушевина велике цркве Светог Архангела Михаила, па је градња брзо одмицала. На тај начин је бар нешто од тог материјала спасено од разношења – остало је тамо гдје му је мјесто. Завршену цркву освештао је на Тројичиндан 1933. године протопрезвитер Јоко Поповић, уз асистенцију мјесног пароха попа Филипа Костића и рисанског пароха попа Вука Поповића, познатог сарадника Вука Караџића, уз присуство још неколико свештеника и великог броја вјерника из Боке (у ширем смислу са Будвом и Паштровићима), те гостију из Дубровника и са Цетиња. Тада је зачета каснија традиција Тројичиданских фешта на Превлаци, које су све до Другог свјетског рата биле масовне и величанствено организоване.

Привлачност превлаке за свјетске научнике

Захваљујући угледу Грофице Екатерине и њеним заслугама, Превлака је од запуштеног и напуштеног острвца постала привлачна и приступачна. Умногостручено је опште интересовање за Превлаку и њену запретану прошлост, нарочито у научним круговима. Готово ни један свјетски научник који је посјетио Боку током 20 година Екатерининог боравка на Превлаци, није пропустио прилику да посјети и то чаробно острвце. Нажалост, највећи дио података о томе није сачуван, а неки намјерно нису регистровани, јер су то прилике диктирале. Ипак, захваљујући учитељу Младену Црногорчевићу и попу Марку Костићу, неки подаци су сачувани и на разним мјестима публиковани. Нешто од тога вриједи и овдје поновити.

Вук Караџић је први пут посјетио Превлаку 1836. године када је обилазио старе цркве по Боки. Превлаку је 1838. године посјетио чувени сликар-документариста Федор Карасцау оставивши на акварелу свједочење како је у оно вријеме изгледала Екатеринина кућа, тако да би се могла реконструисати у првобитном облику. Вук Караџић је други пут посјетио Превлаку 1841. године у пратњи младих руских слависта, Надеждина Срезњевског, Прајса и Књажевића. Управо од те године почињу позната Писма из Боке Вука Поповића Вуку Караџићу. Обзором на везаност попа Вука Поповића за Превлаку и његове честе посјете том светилишту, није искључено да су се два Вука баш ту срела и да је превлачко надахнуће по могло њиховој будућој сарадњи.

Владика Петар II Петровић-Његош, 1845. године је први (и колико се зна једино) пут био у посјети Превлаци и превлачкој грофици. Морао је то учинити у тајности, односно незванично (као случајно) због политичких разлога. Под изговором крстарења Заливом и да обиђе острво Архангела Гаврила, јер је управо био празник тог светитеља (26. јул), довезао се барком из Пераста гдје је био на одмору. Гледајући е. Тако је слава Превлачког Светишта повећана за још једну димензију. По опоручној жељи Звијезде Превлачке, власник тог земаљског раја постао је Геније Ловћенски.

Присни односи Ловћенског Генија и Звијезде Превлачке

Није искључено, иако нема доказа, да су се, владика Раде и контеса Екатерина сретали и раније, у Котору, на Цетињу, на Савини, можда и у Трсту (1844. године), али се у вези с тим морају искључити њихове љубавне везе. О таквим везама се и данас може чути, па и у штампи прочитати. Његошу приписују велику наклоност према женама, па са тим повезују и контесу Екатерину. Није поштено Његошево џентлменско понашање према женама тумачити еротским поривима, а занемарити његово достојанствено владичанско држање и коректан однос према супротном полу. Сензационалистима измиче пажњи чињеница да је удовица Екатерина 1845. године била старица од 68 година и да је била старија од Његоша 38 година. Значи да му је по годинама могла бити, не само мајка него и баба, јер су се у оно вријеме дјевојке и од 16 година удавале. Духовне наклоности су нешто сасвим друго, како у религиозном тако и у поетском и сваком интелектуалном смислу. Познато је да се сродне душе врло лако зближе.

Екатеринине активности на Превлаци нису се свиђале ни туђинским властима, ни домаћим снагама које су настављале злодјела оних који су уништили објекте Превлачког Светишта. Праведна Екатерина је била стално изложена неприликама, ометањима, пакостима, при чему нису изостајале ни гнусне клевете. Ни Његошева посјета Превлаци није могла дуго остати тајна. Није случајно баш у јесен те исте 1845. године, нахушкана група разбојника напала је Превлаку. Многе вриједности су опљачкали, али им пљачка није била главни циљ. У изливима мржње дивљачки су ломили све што се поломити могло, а тада шездесетосмогодишњу Екатерину су оставили тешко претучену, тако да се од шока и физичких повреда није више никад опоравила. Случај је пријављен властима и формално је поведена истрага, али није дала никакве резултате.

Опорука

Осјећајући да јој се ближи крај, непосредно послије Његошеве тајне посјете Свештеном мјесту и Екатерини и Превлаци, или у току те посјете, Екатерина је одлучила, да великом Његошу остави своју имовину на Превлаци као врховном поглавару митрополије којој је то Свештено мјесто некада и припадало. Сматрајући своју одлуку легалном, није је ни крила. То се није допало властима, па је већ 23. јануара 1846. аустријски цар донио одлуку садржану у владиној наредби бр. 1441/279. којом је забрањено Црногорцима да посједују некретнине на аустријској територији.

За ову наредбу је Екатерина морала знати, јер су власти имале начина да јој то ставе на знање. Ако није она знала, знали су они који су присуствовали записивању њене жеље Упркос томе, она је сачинила опоруку коју није одмах предала властима, нити су власти знале за њу за вријеме њеног живота. Опоруку је писао 26. августа 1846. нотар Јован Абрамовић у присуству свједока, капетана Шпира Барбића и секретара Кртољске општине Јока Балића. У опоруци су два важна дијела: о њеној сахрани и насљеднику имовине.

Екатерина је изразила жељу да је сахране уз јужни зид са вањске стране олтара њене задужбине, цркве Свете Тројице, а да њен насљедник испуни сљедеће налоге:

- Сваком свештенику који буде учествовао у обреду њене сахране да преда по 2 форинта, а по 4 онима који буду читали јеванђеље;

- Да одржи 40 литургија за њену душу и душе њених родитеља и мужа;

- Да држи 24 литургије годишње за вјечна времена у цркви коју је она подигла;

- Да исплати њене дугове од 45 форинти и наплати 35 форинти од њених дужника;

- Да прода њене старинске минђуше са дијамантима и једне сребрне шећернице и да од те продаје изради два кандила и постави из у њеној задужбини.

О остављеној имовини Екатерина је искључила из насљеђа своју сестру, нећаке и све остале сроднике, а посљедња одредба опоруке гласи:

За универзалног насљедника одређујем пречасног господина Пресвијетлог митрополита црногорског Петра Петровића. Он ће моћи располагати посједом на Превлаци као властитом и апсолутном својином, изузев цркве, слика, кандила, књига и других црквених ствари, ако и дотације цркве, што мој насљедник неће моћи ни продати ни заложити, већ само држати и уживати вјечно. То одлучујем и понављам да горе речени Митрополит буде власник.

О свему томе и о правним заврзламама и каснијим продајама и препродајама ове имовине, опширније и документовано изворима података у књизи В. К. Запретана прошлост Превлаке (Београд, 1989.)

Само пола године касније угасила се БЛИСТАВА ЗВИЈЕЗДА ПРЕВЛАЧКА.

Загонетна смрт

Иако је Екатерина раније била витална и потпуно здрава са свим изгледима да дочека дубоку старост, након напада разбојника почела је све чешће оболијевати. Од разбојничког напада проживјела је још само нешто дуже од годину дана. Преставила се (умрла) на 21 уру 17. фебруара 1847. – како је забиљежио њен духовник и парох Превлачки поп Филип Костић.

У моменту смрти код ње се нашла само њена служавка (чије се име не помиње). У извјештају адвоката др Урбана Рафаелиа, стоји да је служавка тада закључала кућу и кључеве послала у Котор нотару Саву Клопану. Изричито стоји да је кључеве послала у Котор, а не лично однијела и предала. Како се звала, одакле је била, по коме је кључеве послала и гдје је након тога нестала, нема података. Једино се зна да су је називали нова служавка, што указује да није дуго времена провела у грофичиној служби. Не зна се ни гдје је тада био кмет Иво Марковића који се бринуо о грофичином имању, а становао је са породицом у сусједној згради 5 метара удаљеној од Екатеринине. Нити се зна да ли је он саслушаван и што је изјавио, али је остао у успомени као веома привржен и захвалан грофици.

Рано сјутрадан, из Котора је стигао Саво Клопан са својом женом и женом Тодора Милетића. Имена тих жена се не помињу. Са њима су из Котора стигли и свештеници Вук и Арсеније. Презимена им у записницима не стоје, али знамо да је ријеч о попу Вуку Поповићу, честом посјетиоцу Превлаке и сараднику Вука Караџића. Утолико су и из Кртола стигли капетан Шпиро Барбић и поп Филип Костић, а из Котора и трибунал у визиту (суд на увиђај). Када су откључане собе и спремишта, видјело се да у њима није вриједно ништа остало. Обдукција није вршена, а површински преглед леша обавио је трибунал без присуства осталих који су се ту нашли. Извјештај трибунала је остао тајна – бар за ширу јавност. По налогу трибунала обављена је и чудна сахрана.

Када је састављала опоруку, Екатерина је рачунала да ће јој на сахрани бити више свештеника и да ће јој се читаву ноћ читати јеванђеља, јер је одредила колико свакоме да се плати. Међутим, сахрану је морао обавити сам поп Филип Костић и то у необично вријеме за сахране, чим је протекло 24 сата од смрти: на 22 уре. То је поп Филип сматрао важним да забиљежи ситним словима у Књизи умрлих. Чудно јесте вријеме сахране и ситним словима је записано, али није грешка, јер се поп Филип потрудио да то читко забиљежи за онога ко зна ћирилицу. У фебруару је у то доба дубока ноћ. Вријеме сахране је једино записано уз Екатеринино име. У читавој превлачкој Књизи умрлих, прије и послије Екатерине, ни уз једно име не стоји вријеме сахране. По свему судећи попу Филипу је било забрањено да било што о томе пише прије званичног извјештаја, али он није могао да не помене макар вријеме и начин сахране, што само по себи доста говори, јер није ни обичај, ни жеља покојнице, ни вријеме истека од смрти, ни вријеме у смислу доба дана, за сахрану, изузев ако је тако наређење трибунала који у таквим случајевима контролише сахрану.

Поп Филип је знао за Екатеринину жељу гдје да буде сахрањена и прије отварања тајног тестамента, јер је знао гдје је она дала да се каменом озида за њу гробница. Тада је та гробница покривена мањим каменим плочама и земљом изнад тога, а на то је касније постављена тешка камена плоча. То је свакако организовао парох превлачки, а плочу од сивог камена из локалних извора код Ђурашевића исклесао је Јоко Илијин Бујеновић из села Богишића.

Нажалост, натпис се већ одавно не може прочитати. Преостало је читко тек по неко слово на почетку текста, јер слова нијесу уклесана него само на грубој хоризонталној плочи исписана. Сигурно је било неког разлога што слова нису уклесана на тој неугледној плочи која је, можда, већ тада била преломљена. Вјероватно је очекивано да ће се наћи добротвор који ће подићи уобичајену вертикалну споменичну плочу са грофичиним основним подацима, или бар са годином њеног рођења и смрти. Она је свакако то заслужила Православљу и Српству ненаклоњене власти и повјесничари Боке, не само да нијесу никад размишљали да у том погледу нешто ураде, него су упорно радили супротно: да се што прије и дубље прикрије историја Свештеног мјеста Превлачког са што дебљим слојевима пепела заборава. (Видјети В. К. Запретана прошлост Превлаке, Београд, 1 књига 1989. и 2 књига 1994. – у припреми 3. књига.)

Поменути парох, протопрезвитер Лазо Ђ. Костић, један (од свега два) почасна члана епархијског Консисторија, био је у кумовским односима са Властелиновићима. Отац је протопрезвитера Марка Костића, предсједника Удружења свештеника некадашње Бококоторско-дубровачке епархије, и дјед Проф. др Лаза М. Костића, о којем је било ријечи и у Гласу Црногорца.

Остала је велика загонетка око смрти Грофице Превлачке. По једним изворима умрла је од посљедица повреда задобијеним у дивљачком нападу, а по другим, званичним, умрла је од полмоните (упале плућа). По биљешци попа Филипа у књизи умрлих, умрла је од колапа. Колап (долази од колапс) у народу значи срчани или мождани удар, а у преносном смислу и сваки други смртоносни удар. Убице нису тражене, нити је отворен истражни поступак. За истражне и судске власти, досије је затворен!

Народ је одувијек шапатом препричавао да је мучки убијена. Чим је било строго забрањено преносити такве гласине, нешто ту није било чисто. Народна прича је потврђена 18. септембра 1987. приликом ексхумације Екатерининих посмртних остатака ради поправке гробнице. Након уклањања тешке надгробне плоче, био је слој земље дебео пола метра. Занимљиво је да је у том слоју био дуги низ пршљенова и костур главе велике змије. Испод тог слоја земље указале су се тање плоче у низу једне до друге, а испод њих је у новом слоју земље био костур очигледно високе и витке особе. Лобањи је недостајала доња вилица, а кости лијеве руке нису лежале на стомаку него иза лобање, што указује на пљачку накита. Да је скрнављење обављено док се тијело још није било распало, може се закључити по томе што кости лијеве руке нису биле расуте него поређане једна уз другу као да је рука на том мјесту сахрањена. У предјелу стопала биле су двије лобање и мања гомила кости.

Највеће изненађење је било оловно зрно већег калибра ручног ватреног оружја пронађено у предјелу њеног стомака (или срца). Нађени су и већи ковани чавли, као и неколико чворова од дрвета. То указује да је сахрањена у ковчегу, што је био у оно доба риједак случај. Можда је и ковчег донесен по налогу трибунала, да се покојница закује како нико не би открио повреде? Спекулисања да чавли потичу од неког сандучића у којем су биле драгоцјености или документи, немају никаквог основа. Уосталом зашто би за мањи сандучић били употребљени тако велики ковани клинови? Исто тако, немају никаквог упоришта тврдње да су Екатеринини посмртни остаци украдени из гробнице, а подметнуто нечије друго тијело. Ко би то, и зашто урадио? Ако је то неко и урадио, зашто би подметнуо друго тијело, кад је могао гробницу и прану оставити? Такве приче не доприносе бистрењу истине него стварају још већу забуну. Грешка је организатора ексхумације што није ангажовао патолога који би одмах могао утврдити старост, висину, развијеност и пол особе, годину смрти, а можда од чега је боловала и узрок смрти. Али то се може накнадно урадити, јер су посмртни остаци враћени у гробницу.

Као новомученица, Екатерина се придружила ранијим Превлачким мученицима који су страдали за своју православну вјеру и за очување Српства у српској Боки. У енциклопедијама, у званичној историографији Боке, у Монографији Котор која има посебно поглавље о истакнутом или заслужним личностима, па и у званичној историографији Срба, о овој Блиставој звијезди превлачкој нема ни помена. Ово је прилика да се тај гријех ублажи и кроз Глас Црногор(а)ца покрене иницијатива да надлежни сврстају Екатерину на историјско мјесто које јој припада.