I ПРЕДАЊЕ

Стефан Митров Љубиша

ПРОКЛЕТИ КАМ

V ПРЕВЛАКА

Раван Солиоцког Поља пружа се сасред грбаљске жупе чак до Которскога Залијева. При обали подног поља лежи блато и мочвара, некадашњи рибњаци манастира Превлаке а послије њега солила, гдје су Млечићи у плиткијем поткопима мијешали слатку са сланом водом да од њих слеђенијех начине бијелу и тмасту со. Сасред те обале спушта се у залијев ниски брежуљасти рт звани Превлака, који обалу дијели а луку предваје. Сјеверна страна остаје при Тивту, питомо и рибљиво пристаниште, љетица и раскош которске господе. Јужну страну запучају зелена брда а по брдима села љуштичка и кртољска, гђе су бивали кметски станови превлачког манастира, која села и дан данашњи зову Михољскијем збором.

Насред тога рта, насађена лозом и маслином, бијелио се за времена наше повјеснице православни манастир превлачки намијењен Сабору Арханђела Михаила. Кажу да га је градио при крају дванаестога вијека првовјенчани краљ Немања Први, и да му је звоник био такве висине, да кад су га Млечићи прахом оборили, подигао је својијем падом у море тако страшни водени слап, да је отскочке ошкропио оближње кртољске куће. Но да сву истину речем, ја се нијесам толико потежио да обазнам које тому манастиру темељ ударио, и количак му је звоник био но сам се бавио највише да знам и изнађем ко га је и с чега у гомилу претворио.

Што се чисто и бистро зна то је - јер се по дивноме чуду у томе слажу сви писци и повједачи - да је за вријеме своје ужасне погибије превлачки манастир гостио седамдесет и два калуђера, старосједиоца и придошлица, који су дошљаци селили с турскога зулума из опустошенијех манастира горње земље и донешенијем благом повећали превлачки самостан, надајући се (а ко се надао не би?) да су прибјегли под закриље човјечне и просвијештене владе, под којом би проживјели и вршили дужности свог реда.

Једно јутро по часовима изиђе игуман манастирски да се прошета низ пољану гдје је просуто мртвачко гробље. Кад био код уласка, међу два висока чепериза, зазрије чоека гдје прам њега управо коња језди. Повиђе под руком да му сунце очи не заблијешти, упознаде Друшка, пак се поврати у ћелију да се с њиме не сретне на пут. Домало уљегне и Друшко за игуманом у ћелију, повучен и као претворен. Метанише трипут док се приближи игуману и сваком удари челом о под. "Оче игумне!", викне Друшко жалоснијем гласом. "Сагријеших богу и теби и нијесам достојан назвати се твојијем сином! Наведе ме љута невоља да се свађам с овијем храмом, да га себи затворим, и да немам у њ приступишта, ни свратишта, ни уточишта као остали хришћани. Од страха и зулума господе которске просух очинство и материнство; остадох да храним седмеро грла на купици и мрежи; наједих вас; затворих цркву, а на себе навукох божју срџбу; а они, да икако могу, објесили би ме сутра пред Котором да ме није, да је један мање! Божја воља, не по мојој заслузи но по својој милости, намјери ме на пријатеља туђина, који ми звона повересија да му их платим кад ми бог промисли. Овако ћу једном испунити материну задужбину да ме из гроба не куне она која ме подњивила и чо'еком учинила."

Игумну се збиља ражали, повјери му и рече: "Друшко! Приступи, сједи и чуј што ћу ти рећи. Твоје благе ријечи и искрена покора мени су пријекор и срамота. Била је моја света дужност ходити дању и ноћу у траг изгубљеној овчици коју ми је завидљива лисица оплијенила и од дивнога стада одвојила. Бог ми је свједок колико сам се пута канио доћи да те застрањена походим, но видећи те смотана у гнусну току градске разблуде смалаксала ми узданица у самог себе, и огријеших се мислећи да ја и моја ријеч њешто вриједимо, мјести онога који шћаше кроз моја уста бесједити и твоје ухо и срце склонити да их чујеш и оћутиш. Сад је вишњи промисао хтио да ме ти претечеш и отмеш најдичнију заслугу; па, као да ме прекори с моје љености и таштине, сподобио ме овоме духовноме пиру, за показати ми своју величанствену силу и сву наготу мог ништавила. Ти, Друшко, којега сам толико љубио, за којијем сам толико суза пролио, о ком сам, молећи, богу досадио; ти си од мене сретнији, ти доби милост кајања без ичијег наговора и труда!"

Поведе га у цркву и пред вратима запјева: Вниди в радост господа твојего! По исповијести и причешћу, игуман заустави Друшка на објед, да га покаже братству покорна и претворена.

Ђаци, настојници око трпезе, тркну у кухињу да и нижијем слугама навијесте радосно Друшково кајање. Старина Радун који се у кухињи намјерио, кад чу опћу радост, упита једно ђаче: "Што је то весеље, иако ја већ с њега нијесам?" А ђаче му каже да се Друшко цркви покорио, звона донио а проштење добио.

На то ће ти Радун: "У стара злотвора никад нова пријатеља! "

На мијешање Арханђелова-днева зовне нови провидник Друшка у сами мрак. Зачуди се Друшко ненадноме зваћу у оно доба опће страхе, а јошт се више удиви гдје му провидник пружа десницу да се с њим ручи и догони му сточић да уза њ сједне, што би много било да је владика. Рече му провидник: "Друшко, до данас, а по данас господин - Друшко! Ја се радујем с вама и с вашијем породом из свега срца. Прекјуче сам овђе стигао из Млетака и што је рећ' нијесам се још ни ситан напио которске воде, а ево ме да испуним прву поруку за коју ме је овђе послала госпоштина, мјести онога старца који што с година, што с кратке памети није знао с овом земљом управљати, ни цијенити оне људе који су честимице прегорјевали животе и имуће на славу и дику светога Марка. Ви, господине, као чо'ек разборит и искрен, знате добро да ми Млечићи држимо ове невољне крајеве за душу, да ову препуклу сиротињу не поплешу Турци! Али су сви трошци и напори узалуд, јер је турска сила већ одасвуд обухватила. Боже дај да ју будем рђави пророк, али будите здраво, видећете: Иван-бег ће дочекати што и Скендер-бег, а синови херцега Шћепана што и Стефан Лазарев! Али док превлачки калуђери држе кључ Боке, с Верига на Бигову, ми смо, Млечићи, овђе гости, а незванијема гостима мјесто за вратима! Поздравио вас дужде и по мени послао вам књигу грамату, златнијем словима написану, којом је обдарио вас и ваш посљедак, до најпотоње капи крви, млетачкијем и которскијем племством, да сте господин за довијека, а поклонио вам четврти дио превлачке црковине да га сами бирате, ако прегнете отровати превлачке калуђере и тако ослободити ову вашу отаџбину од турског јарма, што они раде да јој га напрте."

"А како?" упита Друшко, којему су се већ била почела гријати уха.

"Ево како", одговори му провидник, учан тући гвожђе док је вруће. "Сад кад сте се тобож помирили с калуђерима, пођите сутра код њих и предајте им звона, па помњиво ухађите гђе кухају јело свецу. На сами празник, пред објед, изручите крадомице у лонац овај прашак што је у овој мједеној кутији; отров је тако силна, да мора на пријечац умријети ко год окуси из тога лонца. Кад будете при обједу, ви посркајте од чорбе и очебрсните драчу од рибе да се не би калуђери почем сјетили да се ви тога јела либите. А кад они почну око трпезе замирати, а ви бјежите с крај њих, прождрите укљувак прашка што је у овој малој дрвеној кутијици, да вам ризичан ублажи, а викните у вас глас: "Куга! " Тако ће се скупштина смести и свако бестрва побјећи. Кад се ви (ако бог да) повратите здраво и весело у Котор, ми ћемо вас окупати и под затвором држати цијелу неђељу дана као да се тобож бојимо да нам кугу не унесете у град, а послаћемо броде да оборе манастир да се куга закопа под оне развале. Кад изађете из затвора предаћу вам, пред окупљенијем збором властеоскијем књигу, прстен и примити свечано вашу заклетву! "

Друшко благодари, прими обје кутије, пренесе их у дућан и затвори под кључем.

Око подна приспију под Превлаку. Скочи пук, пренесе и успне звона на звоник, која својијем громовитијем звуком навјесте Боци првом и посљедном светковину осмог новембра на Превлаци!

Но је био у манастиру јошт неко што није сву ноћ ни лијегао. Стари Радун, бојећи се да ће Друшко упалити манастир јер о отрови старац није имао много појма, сву је ноћ клима' пред Друшковом ћелијом, шишем за пасом. Како што је чинио спонама уковати Мијату гроб, тако је исто стражио Друшка жива, а јошт строжије откад чу у ћелији неки покрет и жамор.

Одмах за јутрњом уљегне литургија. Служио је игуман самоседми, а пјевало тридесет ђака и чтеца. Црква превлачка прилично пространа; грађена на подобије крста су четири мраморна ступца посриједи на којијема је шочијевао свод; није могла примити оно мноштво окупљена пука, већ су девет дијелова стојали гологлави на пољани. По литургији изађе игуман крстом у руци и попне се на узносито мјесто при пољани, а прам њега обрати се скуп да види и чује. Игуман поздрави народ празником, приповједа му које манастир оградио, ко га је докрасио и данас обдржаје; прича чему је посвећен Архангелу Михаилу, ономе радосноме дану кад је крепост побједила порок. "Арханђео је", рече игуман, "образ добра, као што је враг образ зла. Издајство је упропастило многе народе и могуће, завист им брани да се разаберу и расвијесте, очајање довело их до тога да забораве прошлост, да се брукају са садашњошћу, да гледају равнодушно на будућност! Данас жњеш што си јуче посјејао, а приправљаш хљебац за сутра! Тешко ономе који не сјеје, ни жње ни приправља, за таквога није будућност, он је осуђен за довијека плачу и шкргутању зубова! "

Стари Радун, гро'нуо и овехчао, у толиком свијету изгубио с очију Друшка. Тиска, моли, провукује се да га гдје зазри, да му у стопе стане, но се Друшко украо крстима, омако скупштини, а пошао да прежи и кухађе у кухињу. Нађе је пусту без никога јер су и кухари и момци пошли да гледају крсте, ко с пољане, ко са горњијех прозора, ко с врх звоника да љепше види а боље прича. Погледа Друшко на огњиште: на ватри кљука велики мједени котао од четири вједра, а њега се вари риба, што се ваља и скакуће по површини чорбе како је кад кључ гони или смота. Обиде Друшко цијелу кухињу, гледа видили га ко, слуша плешу ли чије стопе, примакне котлу проклету руку. Хоће — неће, заже с очима, стисне срцем и изручи угасни прашак из мједене кутије усред котла, пак, бојећи се да то није доста, скопа мећавицу, ужене је у котао, такне му њом дно, пак објеручке стане да мијеша чорбу како би се сваки грумчић растопио и отров опријенула до једноме комаду рибе. Поврати мећавицу гдје је и била, пак да се нико не сјети гдје је и шта ради, тркне у цркву и умијеша се међу пуком који се с крстима враћао.

По свршетку литије раздијели се скуп на буљуке да благује, да тргује, да се пријатељ с пријатељем, а знанац са знанцем поцелива и за здравље упита. Игуман са свештеницима, с кнежевима и с Друшком сједне око велике трпезе, очита пјесму празнику, благослови поставу и наздрави гостима. Ђаци принесу рибу у великијем коситернијем жђелама; свак стане да једе драговољно иза онолика пута. Друшко, посрка и он двије три ожице чорбе и очебрсне драчицу рибе као мачка.

Отац Максим заврати најпрви, пане главом у бљуду и издахне мирно као тић. Остали помисле да му је у грлу запала драча од рибе, но утолико замре други и трећи, па десети и двадесети, да није било одмака да се пита ни што им би? Падају и премећу се сви редимице како је ко више заложио, или слабијега жељуца био, или се расположенији налазио.

Ко јечи, ко рига, ко потхваћа, ко се од бола за браду скубе, или по поду ваља, или главом о зид удара; ко призива оца, ко матер, ко бога, ко свеца. Многи бјеже к вратима или јошт здрави или топрв смућени, но их бол и смрт стигну баш при изласку, гдје их 'рпа лежи, један врх другога, као кладе на посјечену лазу. Друшко скочи преко те 'рпе, вичући: "Куга! Чума! Бјеж' ко може! " И он се натеже да рига да се тобож ко не сјети, али се је на то мало пазило, јер се свак забавио о свом јаду. Дође на пољану без капе; расчупан, као да је сумао; узјаше туђа коња, заигра га у све четири, побјегне пут Котора повикујући: "Куга! Чума! Бјеж' ко може!"

Народ се с почетка осуди и скамени. Нико не зна да каже, а стотине залуду питају: "Што би, што је за бога?! " Но кад чуше од Друшка да је куга, стаде једно од другога бјежати, крити се, лучити, прати руке, молити бога, обећавати завјете и задужбине, праштати. У оној трлабуци и смјеши, страси и принаглици, једно друго тура, куми, бручи, куне и преклиње. Неко тражи жену, неко дјецу; неко пита утомах гдје је пречи пут; некому се чини да су га болови спопали, некому се од страха тужи; стотина их оста потрљано, а стотина под ногама и копитама; док све одједном загруха топ с млетачког бродовља, проспу се на манастир гвоздена зрна као највиша тиква водењача: ужикане кубаре као ракински котли, а многе друге паклене справе, што им се, богу хвала, у српском језику за име и не зна. Пане звоник, црква порине, разоре се и поваљају ћелије, станови, тријемови и појате, а сва се зграда у мали час претвори у гомилу крпатака огорелина и развалина, као зелено борје под сјекиру. Пук заборави кугу при топу, чудо при грдилу: од чуме могу боловати и пребољети, а топу нема лијека. Стаде бјежати у беспуће као да му је за врат мач, без реда, без да зна гдје иде, једно на друго као овце кад их звијере гони, не обазирући се ни на године, ни на здравље, ни на женске главе. Тешко слабијему, као Радуну, што оста згњечен тражећи Друшка шишем у руци. Ако кому нога поплузне, или зађедне, или се спотакне, или пренемогне, стотина их викну: "Уби га топ! Кукала му мајка! Придај ногама! Бјеж', ако бога знаш! "

Или Друшку у оној забуни није на ум пало да окуси од онога прашка из дрвене кутије што би му отров утрнуо; или му је у оно котрљање кутијица дрвена из џепа испала, или, што је најприличније, дао му провидник непробитачни лијек - рог за свијећу - тек да с Друшком умре и успомена срамотнога издајништва: кад дође Друшко на мјесто што се од тога злога днева зове 0дољен, баш ниже Тројице, заврти му се свијест наопако, одебља језик, а уста осуше, пак стане збиља да рига и потхваћа. Надао се свакако допријети Котору да се лијечи, пак је коња подбадао свом снагом. Но му муке одоле, коњ запре, рука с уздом клоне, једва сјаше и наклони се на један кам, црн као зврст. Ту га спопану мука иза муке као родиљу: грчи, протезавица и ропња. Премеће се као брав од цркавице, као риба у просуљи док испусти погану душу проклињајући сој и коријен, час који га је на свијет дао, и сису што га је проклетова дојила. Дођу из Котора људи од суда, ископају рупу, сложе у њу Друшка мртва и коња жива, пошто их ганчима и кукама посмуцају, пак их оба спале смолом, смудом и паклом, да коме тобож куга не прионе. Над том рупом изникла је злољесина и шмрљика, она врста дрвета о којему се, кажу, Јуда објесио.

Зове се и данас Проклети Кам онај крш на кому је Друшко папке отегнуо. Мало ко у Боци да не зна откуд камену тај злокобни придјевак. Но ако збиља ко не зна, а он нека пита свог коњаџију, првом што прође преко Тројице он ће му повиједати.

Овдје закључи мој стари повиједач овијема ријечима: "Споменици добра као споменици зла чине да народ памти прошлост и побуђују га да се добријема диви и клања, а зле да презире и проклиње! "

Друшковица с породом, ако и не добије племство, а но прими на дар четвртину манастирскога, и доста новца тек да мучи.

Триста је љета кукавица вила, јеина гугућала а паук своје мреже плео на пустош превлачкога манастира, док почетком овога вијека нека побожна удовица, Ката Властелиновића Которкиња, пригради нешто црквице да ту канђело гори и да се по једном на годину чује божја служба.

Друшко је био себи зли пророк кад је рекао оцу Максиму у которскоме суду: "Ко ђаволом тикве сади, о главу му се ломе!"

(Из књиге "Превлака Светог Архангела Михаила - Хумак српске духовности", издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила - Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)