Ширење арбанашких сточара по равницама и словенски ратари средњовековне Албаније

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Двадесетих година нашег столећа холандски слависта Ван Вејк изашао је у научни свет са теоријом да су у раном средњем веку Срби и Бугари били раздвојени појасом у коме су живели романски становници; тек касније, кад су се преци Румуна одселили у друге области а делом подлегли асимилацији, дошли су у непосредан додир источна и западна грана Јужних Словена. Такво становиште се уклапало у раније претпоставке лингвистичке географије, a каснија подробнија истраживања су установила јаку концентрацију изоглоса дуж граничне линије између Срба с једне и Бугара и Македонаца с друге стране. Неки научници дозвољавају да су у несловенском међупростору поред предака Румуна у јужним деловима живели и преци Арбанаса, с обзиром на неке језичке чињенице: није доказано да je арбанашки језик продужење старог илирског језика; неке индикације показују везу арбанашког и румунског језика; арбанашки језик нема властиту номенклатуру за морске обале, поморство и рибарство, што je сигуран знак да се арбанашки народ конституисао подаље од Јадрана; сматра се да у Албанији нема сигурних трагова о томе да je античка топономастика била директно преузета у арбанашки језик без словенског посредништва. Извесни географски називи, као Ниш, Штип, Охрид дошли су Словенима тек из арбанашких устију, што би претпостављало могућност да су Арбанаси живели у крајевима поменутих локалитета пре доласка Словена. Старији језик из кога потичу сличне речи у румунском и арбанашком језику, нарочито кад се ради о сточарско-пастирским називима, упућују да су ти заједнички елементи преузети из неког старијег балканског језика. Тај би језик могао бити трачки, који je покривао не само Бугарску и Македонију, него и источну Србију, део Косова па и Румунију. Према становишту присталица трачке теорије, највероватнија постојбина догледног историјског времена Арбанаса налазила би се у југоисточној Србији, на Косову и у западној и централној Македонији, дакле у појасу који je до ХI-ХII века одвајао западну (Срби) од источне (Бугари, Македонци) јужнословенске гране. Кад су преци Румуна почели прелазити у Влашку и Молдавију, дотад равничарске словенске земље (отуда око 37% румунске лексике пре XX века упућује на словенске корене), у међупростору, који je пре тога делимично био под влашћу бугарских владара, упали су Срби, потиснувши представнике источно-јужнословенске гране којих je било чак до Призрена.^[1] Ову теорију, без обзира на првобитан смештај Арбанаса на Косову, заступали су многи старији јужнословенски лингвисти (па и албанолог Х. Барић), а од савремених њој се не противи Павле Ивић.

"Дачка" теорија бугарског професора Георгијева представља модификацију изложеног гледишта, коју арбанашки научници одбацују.^[2]

Бечки и уопште немачки круг филолога нерадо усваја теорије других лингвиста и склон je да знатан фонд лексике арбанашког језика види као позајмицу и изведеницу из латинског језика, нагињући "илирској" хипотези. Због гласовног преиначења услед снажног експираторног акцента ствара се утисак да речи нису настале преузимањем из латинског. Георг Штатмилер, на пример, пише: "Латински утицај je деловао тако дубоко и тако снажно да се арбанашки може окарактерисати готово као делимично романизован језик. "Неки појмовни домени су највећим делом преузети из латинског језика. Те би тематске групе биле: сродство, изрази везани за градски живот, државу, стално настањено село, зимске испаше и називи биљака, док je језичко благо везано за сточарство и млекарство чисто арбанашко. Најкарактеристичнији су паралелни случајеви у истој појмовној скупини. Ознака за кошницу je латинска а за пчелу, мед и восак су арбанашке, што значи да су Арбанаси пре знали за (дивље) пчеле него за цивилизовану кошницу. Слични су изрази за шуму: планинска гора и за њу особене врсте дрвећа су означени правим арбанашким речима, док су називи за равницу, мочварну шуму и њен биљни свет преузети из латинског (уз позајмице за пољопривреду од Словена). Из тога треба извући закључак да су Арбанаси још у време римске владавине били близу равница и живља који je говорио латински, а сточарство je било трансумантно, бирегионално, тј. са летњим и одвојеним зимским испашама, какво гајење стоке поменути предели и данас омогућавају. За питање о прастарој домовини доказну вредност имају и позајмице у арбанашком језику из старогрчког. Такве речи обухватају називе биљака из подручја воћарства и фине кухиње. Ту би закључак био: простор пра-арбанашког народа лежи у близини латинско-грчке језичке границе, али на латинском језичном подручју. Граница латинског и грчког говорног региона на балканском пространству je позната и она се поклапа са границама провинција у I-III веку, пре Диоклецијанових реформи: Љеш-Скадар-Призрен-Липљан-Скопље-јужно од Ниша и Ремесијане (Бела Паланка)-северна Бугарска, остављајући Сердику (Софију) грчком утицају.^[3]

"Да бисмо продрли још даље до коначног решења питања постојбине, морамо најпре да принципијелно будемо начисто са карактером палеобалканског животног простора у римско-рановизантијско време. Пра-арбанашки простор тога времена био je једно језично острво у изумирању, реликтно подручје које се смањивало једног језика који се некад простирао преко великог дела Балканског Полуострва. Пра-Арбанаси су једини старобалкански фрагменат народа који није подлегао све изравњавајућем утицају опште романизације. Свуд je иначе римска царевинска култура и латински језик Царства својом надмоћи у једном процесу који je безгласно трајао столећима, уравнао и стопио народност и језик провинцијалаца. Латински, језик администрације и војске, пробио се свуда. Концем III века тај развој je углавном био окончан. Само у појединим областима којих се саобраћај мало дотицао, народни језици су се одржали још неко време.

Остаје, према томе, само планински предео северне Албаније. Према формацији својих површина оно се рашчлањава на три области: област северноарбанашких Алпа, планинска област Дрима и жупа Мати."^[4]

Под извесним Маровим утицајем налазио се и београдски антички филолог М. Будимир, који je претпоставио постојање једног старијег индоевропског супстрата који он везује за Пеласте, од којих је дозволио да су се јавили Трачани, Илири и Македонци. Мада се данас у лингвистици махом одбацује заједничко порекло Илира и Трачана, Будимирово становиште дало је подстрека критичком проучавању настанка поменутих групација и одговарајућег коришћења археолошког материјала. Тако би Будимиров прилаз питању омогућавао извесно помирење спорних хипотеза. С тим у вези београдски археолог М. Гарашанин примећује: "Томе треба додати да најстарији сачувани супстрат хидронима не значи нужно и стварно најстарији супстрат који je могао бити неочуван, а да археологија јасно показује да се крајем неолита, у енеолитском периоду има рачунати са великим пертурбацијама и променама везаним за распад неолитског света, миграциона кретања и значајна прегруписања, те се о непрекинутом развоју од почетка неолита не може говорити." У енеолиту у целој југоисточној Европи развио се велики процес распадања старих неолитских јединица, тј. настао је процес нових диференцијација и интеграција које су се одигравале у више етапа. Током тога процеса, у коме je видну улогу имао дошљак из степског подручја и са доњег Дунава, могло je доћи до индоевропеизације. Тиме су тек створене основе на којима су се, током даљих промена економске и друштвене основе, коначно створиле велике етничке групације, којима припадају и Илири. Хрватски античар Мате Сујић je показао да се име Илира најпре јавља у јужној Албанији, да се односи на малу групацију (племе) и да се то име касније проширивало на сродна племена северне јадранске обале и њеног залеђа. Доцније, у време коначног установљавања римске превласти у западно-балканским просторима, име Илира послужило je за именовање административног подручја Илирика, што значи да треба разликовати етничке Илире од Илирика, који не означује етнички простор него административно-географску територију. У либурнијској области, од Крке до Раше, андронимија се одваја од илирских имена и везује се за Венете. Загребачки филолог Р. Катичић je издвојио дарданско подручје (Косово, јужна Србија, северна Македонија) од илирских крајева, сматрајући да се у дарданској регији налазила мешавина разних етничких елемената. Андронимија тога краја, коју je проучила београдски антички историчар Фанула Папазоглу не би ишла у прилог тврдњи о чисто илирском карактеру Дарданије; можда би само у последњој фази пред римско освајање могло да се тврди да je владајућа структура била илирска, као освајачка.^[5]

С обзиром на познату разлику између северних и јужних Арбанаса одмах се поставило питање да ли су преци Гега и Тоска припадали истом етничком стаблу. Један од првих албанолога, Аустријанац Хан сматрао je да су древни Епирци такође били Илири, али већ тада различити од северних Илира. Страбонова граница између Епираца и (северних) Илира представљала je река Шкумби, и касније граница између Гега и Тоска.^[6] Илири се као етникон јављају почев од 1200. године пре наше ере и формирају се у једном полумиленијском развоју да се као формиран народ појаве око 700. године пре наше ере. То je време енеолита, бронзаног доба и прелаза у гвоздено доба. Становништво показује одлике индоевропског живља, па гради тумуле за своје покојнике. Артефакти показују да je живаљ данашње јужне Албаније био повезан са грчким простором, a Дарданија се налазила у оквиру балканско-подунавског комплекса. Од VIII века до доласка Келта у северну Албанију (279. године пре н. е.) треба забележити период без великих миграција, време хумки и градина, да би у прелазном времену (гвоздено доба I) настало ново померање, кад се и на илирском простору исказује култура поља са урнама из Паноније, Косово и поречје Јужне Мораве, тј. Дарданија, самостално се развија и само у последњој етапи се запажа владавина илирских освајача.^[7]

У времену око 400-300 године пре наше ере Илири (у области око Охридског и Преспанског језера) су се показали као политички довољно организовани да се мере са Македонцима. У развитку дарданског етноса улогу има и мизијско-дарданска компонента. Илири, Дарданци и Трачани су привремено признавали македонску власт, али после Филипове смрти стално je претила опасност да се одметну. Пред келтску најезду 279. године дардански краљ je понудио македонском владару Птоломеју Керауну помоћ од 20.000 бораца, но овај je понуду одбио а потом погинуо у судару са Галима. Римско покоравање Илирије и Македоније уследило je 168. године пре н. е. У то време постојале су и социјалне разлике између севера и југа Илирске краљевине, а у Дарданији се развијао градски живот. Потом je Илирија била изложена не само хеленизацији него и романизацији, која je захватила пре свега урбане средине. Поједина илирска племена се срећу и надаље, али етничко име Илира као да се избегавало ако не и заборавило. Романизација Дарданије je почела столеће па и више касније.^[8]

Римске покрајине на западном Балкану су све до коначног распада Римског царства на два дела припадале великој илиричкој дијецези, у оквиру италске префектуре. После расцепа, непосредно после Теодосијеве смрти (395) две-три провинције припадале су самосталној префектури Illirycum оrientale. Покрајина Превалитана (данашња Црна Гора и северни руб Албаније) управно je била припојена дачкој а оба Епира, Нови и Стари, у македонску дијецезу. Потом je утврђивање Новог Епира у јужну илиричку дијецезу представљало уступак, учињен у време кад je граница између Далмације и Македоније исправљена, формирањем прве илиричке дијецезе а затим самосталне префектуре. Граница између Превалиса и Новог Епира налазила се између Драча и Љеша, дакле јужно од Дрима, док се Нови Епир раздвајао од Старог у долини Војуше. Од Драча до Лихнида (Охрид) и јужније постојао je низ градова - Скалта (Елбасан), Аполонија, Билис, Амантија, Пулхериопољ и Авлон, док je средишња зона реке Мати представљала област. Градско становништво (на пример Аполоније) могло je бити различито, jep je довођено из разних делова Царства, док je на руралном подручју очувана племенска организација. Као и другде, Римљани су подигли градска насеља на саобраћајницама и на морској обали. Укључењем подграђа у урбане целине, градови су се ширили изван хеленистичких бедема, те у IV веку треба констатовати демографску експанзију. У склопу варварских напада после 378. године, Аларих je освојио Нови Епир (400). Немирно време IV века изазвало је подизање утврђења крајем тога столећа. Теодорих je заузео Драч 479. тек лукавством. У црквеном погледу, све источно-илиричке провинције биле су зависне од Рима, односно од његовог викаријата у Солуну, док je 535. Превалитана била припојена Јустинијани Прими. Митрополити су седели у Скадру и у Драчу, са епископијама први у Доклеји и Љешу а други у Скалти, Аполонији, Билису, Авлону. Црквено седиште у Старом Епиру налазило се у Никопољу. Река Дрим односно Via Egnatia биле су границе између латинског и грчког језика односно цивилизација, пошто је грчки језик поново сузбио латински јужно од Шкумбе. Романизација у унутрашњости покрајина била je површна.^[9]

Пред словенску најезду дошло je у великој мери до инкорпорације римских и грчких утицаја у култури Илира. Кад су се појавили Словени, Илири као да су нестали, и од староседелачког становништва остали су они који су били у великој мери романизовани - као Романи по приморским градовима и као Власи сточари.^[10] Области на јужном Јадрану уочи словенске инвазије располагале су моћним поморским лукама, пространим насељима у унутрашњости и низом утврђених прибежишта и фортификација, дуж саобраћајница и око градова. Прва два таласа бледоликих варвара завршила су у арбанашким покрајинама: 548. северњаци су допрли до Драча, а 587-88, после неуспеле опсаде Солуна, расули су се по Старом Епиру и Грчкој, о чему прича и позната Монемвасијска хроника. Taj вал Словена се није окончао у Старом Епиру, него се отиснуо и на север од реке Војуше. О томе сведочи писмо папе Гргура I, у коме je наведено да je бискуп Љеша морао да напусти своју дијецезу и да се склони у Италији, где je боравио још средином 592. године. Приликом надоласка још првих колона словенских варвара у римске провинције данашње Албаније уништен je велики број рановизантијских градова у оба Епира и у Превалитани. Последње византијске градове у северном Илирику уништили су Авари (око 615). То je у великој мери олакшало насељавање Словена у Превалитани и у Дарданији, одакле су се могли ширити по северној Албанији.^[11] Трећа велика словенска плима (око 630) произвела je насељавање Превалитане и заокружење илирско-арбанашке језгре. Тада су могли настати словенски топоними у Албанији. Они су од самог почетка били најконцентрисанији јужно од Шкумбе, посебно око реке Војуше ("Вајунитија"), у долини Црног Дрима и у подручју Скадарског језера^[12] Дошавши као изразити ратари, Словени су посели речне долине, котлине, равнице поред мора и падине до појаса шумских сувати (600-900 м).У сваком случају нису континуирано населили Албанију, него je у току VII и VIII века постојала егзистенција упоредних етничких и социјалних целина. Такво некомплетно насељавање биће, према мишљењу П. Скока, један од разлога за каснију апсорпцију и нестајање Словена.

У време досељавања Словена византијска власт се (VII-VIII в.) одржавала у приморским градовима и у залеђу Драча. Сами градови су се сабили у средњовековне зидине, те je нестало пространих насеља античког Скадра и Љеша. Материјална култура тога времена позната je према налазима некропола типа Круја-Комани, посебно на простору између реке Дрима и Арзена, на јужним падинама Скадарског језера и северно и западно од Охридског језера. У највећем броју случајева некрополе су смештене у подножју тврђава, а у њиховој близини je на више места откривено постојање цркава. У вези с том културом Вл. Поповић констатује: "Распрострањеност некропола близу стратегијских и трговачких путева и у подручјима богатим металом и дрветом, њихова веза са тврђавама или чак са средњовековним епископијама, као што je случај у Круји, Љешу и Сарду, допуштају да се назре повезаност ових места са Драчом, цивилном и црквеном метрополом читаве ове територије. Према томе, на основу свега што je речено, може се закључити да се не ради о центрима, који су постојали независно од метрополе и једног од другог, као што тврде албански археолози, него напротив, о утврђеним насељима која су, у овој немирној епохи имала заједничке војне, цивилне и црквене интересе. Култура Комани-Круја је, дакле, урбана и превасходно хришћанска. "Она се не може везати за арбанашку етничку групу, jep je та култура била раширена на великом простору који никад у средњем веку нису насељавали Арбанаси. Исто тако, није прихватљива теза арбанашких научника о независности Арбанаса од византијске власти већ у VII-VIII столећу. Култура Круја-Комани обухватала je пре свега латинско подручје данашње северне Албаније и делова некадашње Превалитане у области данашње Црне Горе, дакле не припада арбанашком етносу и не може представљати никакву везу Арбанаса зрелог средњег века и старих Илира, тако тврде арбанашки научници.^[13]

И доцније, током раног средњег века, Словени су чешће продирали у простор данашње Албаније из средишних делова Балканског полуострва него са севера, где je био јак латинско-романски бедем. Познатим путем Via Egnatia са солунских страна словенски варвари су рано продрли у извориште реке Девол, у коме према мишљењу романисте П. Скока, тада није било предака Арбанаса. У том крају je још за време св. Климента (IX в.) основана и словенска школа. Јужно од Девола je Горица (Корча), чији су крај, судећи према густој словенској топономастици, Словени континуирано посели и ту се сачували до II светског рата. Чак и ушће реке Девол, касније названо Семени, представљало je крај насељен Словенима, како сведоче називи места и у развијеном средњем веку, кад je тај крај одржавао интензивне трговинске односе са Дубровником. Други словенски поход на Драч пада у време првог бугарског царства, у доба Симеона Великог, кад су Словени населили арбанашку јадранску обалу. У обалском појасу од ушћа Војуше до ушћа Бојане налази се велики број словенских назива, али се на том потезу Словени нису могли одржати у току векова. Ту je словенски натпис нађен из периода бугарског царства.^[14] Многобројни словенски топоними постоје и у данашњим грчким областима, на пример у пространој Тесалији. Ту су Словени нестали цивилизацијском асимилацијом, док je брисање Словена у данашњој Албанији обављено не само асимилацијом (али не цивилизацијском, jep су Словени били културнији) него и насиљима и масакрима у тзв. прожимањима, јер би без тога сами Арбанаси били цивилизацијски апсорбовани.

Насељавање Словена у јужној и средњој Албанији помогла je експанзија Бугара ка Јадрану. О доласку у Албанију и правих бугарских Словена сведоче топоними са дијалекатским одликама бугарског језика као и неки локалитети који означавају Бугаре. После ширења бугарске државе на запад, закључио je Борис-Михаило мировни уговор са Византијом (864), којим je велики део данашње јужне Албаније припао Бугарској, чиме je само санкционисано стање настало ранијом словенском колонизацијом. Македонски владар Самуило имао je у својим рукама и Драч (989-97). Још у време мисионарства Климента Охридског у тим крајевима je основано црквено средиште у Главиници (данашњи Балш) и у Деволу (886, 889).^[15] Од 15 епископија на простору данашње Албаније Словени су држали четири: Градец (касније Белград=Берат), Главиницу (Балш), Церник (Брег=Врег) и Хунавицу. Према мишљењу минхенског професора Г. Штатмилера, Словени су још крајем XI века држали 5/6 Балканског полуострва. Тада су области Влашке и Молдавије биле словенске.

Ж. Буркарт, француски официр који je за време првог светског рата усмеравао управу у француској арбанашкој републици у Корчи, записао je занимљиве туђе и своје мисли и о старијој арбанашкој прошлости. Према њему, Словени су отерали Илире у брдске пределе у Албанији слично као у Далмацији и Истри, Херцеговини и Црној Гори; они су Илире одвојили и од западне цркве, но ново епископско средиште у Никопољу (јужни Епир) ипак je остало верно Риму. Са православљем Словени су масовно привели претке Арбанаса грчкој култури, мада je мање масовно грецизирање Илира почело већ почетком средњег века, најпре у граду Драчу, са архиепископијом у Охриду, центром грчке културе и епископијама у Берату, Костуру, Дебру и Призрену. У Зети, слично као у Далмацији, Хрватској па и Рашкој, настала je латинско-словенска симбиоза којом je нестао романски елеменат, а са династијом Немањића настало je и потискивање католичанства; раније династија са Бодином и Михаилом, ослањала се на католички Рим.^[16] У средњовековном простору данашње Албаније Чех К. Јиречек и Мађар Л. Талоци су видели продужетак Македоније,^[17] њихов ауторски колега, загребачки албанолог и велики пријатељ Арбанаса М. Шуфлај писао је, на пример: "Црна Гора с историјског гледишта може се сматрати као неуспело дете Албаније." Он je Бар с обзиром на црквену зависност а не из етничких разлога такође приписао средњовековној Албанији.^[18]

Давно je историјска наука установила да се Арбанаси у историјским траговима не јављају пре XI века. К. Јиречек je запазио да се они не срећу чак ни у ратовима Византије са старим бугарским царством, иако je Симеон бугарски једном (око 896) заузео 30 кастела око Драча и мада je у Х и XI веку Охрид био резиденција македонско-бугарског царства, a последњи цар Јован Владислав нашао je смрт (1017) приликом једне опсаде Драча. Дукља je тек касније постала средиште Срба, чији je краљ Бодин (око 1082-1100) столовао у Скадру. Чешће вести о Арбанасима почињу у време византијских ратова с Норманима у XI и XII веку, а разлог спора по правилу je било поседовање Драча. Први сигуран податак о Арбанасима дао je Михаило Аталијат.^[19] Георг Штатмилер такође први помен Арбанаса налази још 1043. и 1078. године (Арванитаи).^[20] Тулуски професор и чест гост и пријатељ Албаније A. Диселије, међутим, сматра да арбанашку појаву на историјској позорници треба померити на крај Х века, јер држи да je Давид Армант, који се помиње 1001. био Арбанас; присуство Арбанаса у византијској војсци крајем X века био би резултат постепеног прихватања Арбанаса као најамника у византијској војсци концем XI столећа, односно последица преласка арбанашких сточара на седелачки и градски начин живота.^[21] Према J. Ферлуци, у то доба не би требало тражити издиференциране личности (то онда не би био ни Давид Армант) међу Арбанасима, jep су они били тада безлична маса, без људи који би се посебно истицали; анонимност би био исход несамосталне улоге Арбанаса у историјским збивањима.^[22] После стварања драчке теме (вероватно нешто пре 815), Византија би својим војним потребама радила на политичкој индивидуализацији Арбанаса, прешлих на градски живот. Драчка архонтија je постала тема у једном конкретном историјском тренутку, кад су Византији претили Арабљани, Французи и Бугари па су и сточари Арбанаси могли постати интересантни као војници.^[23]

Вл. Поповић je констатовао да je у VII и VIII веку, или тачније између процвата рановизантијске културе у Превалитани и Новом Епиру и образовања Драчке теме, примећено на различите начине постојање етничких и социјалних целина. У време словенских продора у северну Албанију из Дарданије и Далмације (о којима говори Константин Порфирогенит) словенски ратари су заузели равнице и долине. У зонама изнад низија Словени и прото-Романи су се такође насељавали; ту су они затицали нероманизоване староседеоце које je Поповић већ назвао прото-Арбанасима. Веза између нероманизованих и романизованих странаца није била културна (јер није била ни језичка) али je могла постојати генетска веза.^[24]

Поводом појаве имена Алванона (1079), један од најстаријих албанолога Хан био je скептичан; њему je помен грчке вароши Алванон, од којег су цела земља и народ добили име, изгледао као грчко потурање фалсификата.^[25] Руски конзул Јастребов, добар познавалац Арбанаса, сматрао је да се прави арбанашки тип може наћи у племенској структури северне Албаније (Рач, Пулат, Никај, Мертури), јер сви они који сада говоре арбанашки нису по пореклу Арбанаси, него су то пословењени или романизовани Дарданци, Трибали, Скордисци и други; прави Арбанас je ситан и мршав и имао je у себи нечег феничанског или циганског.^[26] Арбанаси северно од реке Шкумбе су брахицефали а јужно од реке долихоцефали, дакле биолошки различити типови.^[27]

Установљавање локалитета (убикација) града Арванона, првог поузданијег језгра Арбанаса, предмет je значајних научних диференцијација. Први помен места налази се код Ане Комнине, кад описује сукоб Алексија I и Нормана. Остаје спорно да ли je тај Арванон онај који наводи Птолемеј, a који су арбанашки археолози идентификовали са Zdërdešom. Један Албанополис je епиграфски потврђен код Горњег Солња, у близини Скопа, са именом илирског порекла.^[28] Према арбанашким истраживањима, житељи Zgërdeša су у касној антици напустили стари град како би основали утврђење у некадашњој Круји. Неки арбанашки научници виде Албанон у Елбасану. Такво мишљење je оправдано критиковао Г. Штатмилер.^[29] А. Диселије држи да Алванон треба тражити на основном правцу војних операција, приближно између Девола и Елбасана, а недалеко од Охридског језера.^[30] Познати арбанашки филолог Ећреф Чабеј пришао je питању проучавајући простор на коме се срећу термини на -еш; дошао je до закључка да се тај простор пружа од Елбасана до Крује, укључујући и Тирану.^[31] То би требало да буде подручје првобитног спуштања арбанашких горштака. Међутим, и на том простору би требало установити првобитно језгро и правац првог ширења. Изгледа да би полазно језгро ипак био планински кантон код Крује, одакле би почео први налет намножених и оскудних планинаца, укључујући у ту могућност и заузимање можда раније грчке вароши Алванона.

Славизација Романа у северној Албанији и Дукљи била јe најизраженија у Бару и Дривасту. Ту су Словени пре Арбанаса успоставили контакт са Романима, те je њихово преузимање романских топонима било старије и дословније него преузимање Арбанаса (Бар, Дриваст, Дањ од Antibarum, Drivastum и Dagnum према Тивари, Дришти, Dejë). Река Бојана je рано стекла словенски назив, a каснији арбанашки назив Буена усвојио je словенски префикс За(бојана) код ознаке краја, као и код реке Дрим (Задримје). Око Скадра су и неки висови имали словенска имена, као Коплик, Здрен, а висинско насеље у Забојани je до XX века задржало назив Какарићи (ту je до 1416. био пронијар Захарије Бистри). Катастарски попис из 1416, кад je већ настала арбанизација Словена и око Скадра, сачувао je много словенских топонима. Према рачунању Макушева и Селишчева, ту je тада било 114 села, 33 више и 76 ниже Скадра, са укупно 790 породица. Словена je било за 31,2%. Ту je и низ људи и пронијара носило словенска имена. И у атарима села са романским именима, као Калдерон, потези и крајеви поља а посебно винограда показивали су словенска имена.^[32] Примећује се да су села са словенским именима већа, тако je највеће такво насеље Копеник имало 87 домова, док je највеће арбанашко село имало 67 арбанашких кућа и 12 словенских, из чега јасно излази да су Словени били потискивани у своја већа насеља, али да још нису били истиснути из својих ранијих станишта. Потези у неким арбанашким селима поседују словенске топониме у атару.^[33]

Јужно од Задримја северно од Драча налазили су се место Стани и лука са пијацом Шуфадај. Издавач млетачке документације о Албанији Зеф Валентини, изједначио је назив Шуфадај са топонимом "Паток", јер је варошица лежала на потоку. Господар Шуфадаја био je Иван Кастриот (који се као Иван увек бележи), чији je поклисар у Венецији 1417. био Иван Златар.^[34] Уосталом слана лагуна поред Драча зове се Балта, од словенског Балто. Назив je настао пре рокаде сугласника у словенским језицима, дакле давно. Код назива за Драчане као и за Улцињане, налази се словенски наставак -ак: Дурсак, Улћинак. Католички мисионар Гаспарини који je Албанијом пропутовао 1671. забележио je у драчкој епархији низ словенских топонима (Бугари, Селица, Расија, Даићи, Радо, Маленући, Бубелица, Пријеко, Црменица, Брези, Вредићи, Бабуни),^[35] И ту су словенска насеља већа од арбанашких. Имена Драчана у венецијанској и дубровачкој архивској грађи обично упућују на Грке, но има и Словена.^[36]

Валона je била опкољена насељима са словенским именима. Стрнец je било село које je још у доба Евлије Челебије варило со. Ту су и Бубуњи, Плоча, Пољана и други. Валонски кефалија био je Бранил. Словенских назива било je и јужније. Преко пута острва Крфа налазио се каструм Велићи (Вилићи),а и на самом Крфу било је насеља са наставком -ица. На јонским острвима нема словенских топонима, али их има на Пелопонезу па и на острвској групи Кикладима. Још 1508. Дубровчани су забележили гусара Јакоба Словена из Кларенце (Патраски залив).^[37]

Са силаском са висија, арбанашки брђани започињу раздобље историје равничарских Арбанаса. Ови су се јавили и по градовима (дакле и у Алванону), примивши хришћанство било грчко-православног било латинско-католичког обреда. На њихов живот почиње да утиче како романско тако и словенско становништво које je живело у нижим пределима, романско на северу а словенско у средишњој и јужној Албанији. То ширење Арбанаса има карактер сеоба пренапучених планинаца а никако се не може објаснити као историјски феномен свесног рада на реинтеграцији некадашње илирске прапостојбине.^[39] Одмах треба приметити да су се Арбанаси тек спуштањем са планинских сувата историјски пре афирмисали као ситни феудалци, поставши то свакако заслугом у војној служби, него као ратари и трговци-извозници аграрних производа. Миграције су довеле до тога да су Арбанаси, слично Словенима у данашњој Албанији, изгубили континуирано насељена подручја. Неки Арбанаси који су примили латинску или грчку градску културу напустили су своју домовину и населили су се по севернијим градовима источне обале Јадрана па и у јужној Италији, трагајући у својој анабази већ као урбанизован живаљ за бољим животним условима.

Код одређивања положаја Алванона и праваца првих спуштања са планина заборављају се изричити наводи византијских извора и подела Арбанаса на Геге и Тоске од искона. Ана Комнина помиње да су Нормани Робера Гвискара, пред којима се повукао цар Алексије I Комнин, са свих страна били нападани од Арванита и "Далматинаца" које je послао зетски владар Бодин.^[40] Првобитни историјски Арбанаси били би, дакле, Геге, чији говор представља старији развојни стадиј арбанашког језика. Милан Шуфлај je узимао да су Арбанаси крајем XI и почетком XII века, дакле после првих ширења брђана, обухватали територију ."Illyricum proprium" Римљана, Нови Епир Грка или Драчке теме Византинаца, тј. подручје омеђено градовима Скадром, Драчом, Охридом и Призреном.^[41] Ту би се налазио и нешто каснији "Рабан" српских извора. Помен Михаила Аталијата, који помиње побуну против Византије Арванита и Латина, који су раније били не само савезници него истоверни држављани, такође упућује на север Албаније, јер су само ту првобитни Арбанаси могли бити заједно са Латинима. Арванити су се налазили заједно са Ромејима у војсци Георгија Маниакиса кад je отишао у Италију и подигао буну против Константина IX Мономаха. Михаило Аталијат такође наводи да су Арбанаси, заједно са одредом Грка и Бугара, сачињавали војску узурпатора Никифора Василијака, који je 1078. наступао од Драча ка Солуну.^[42] Помен Византинаца и Бугара, начелно би дозвољавао да се ради и о неким Арбанасима на југу од реке Шкумби, тј. о Тоскима. Пошто су се Византинци и Бугари могли налазити и северно од Via Egnatia и Драча, ипак би вероватније било да се ти први помени о Арбанасима XI века односе на живаљ који je становао између река Мати и Арсена. Тада још нема сеоба на југ, као касније, те треба претпоставити да je прво арбанашко силажење на планине било усмерено у области поменутог четвороугаоника, дакле у северну Албанију, и да су се Арбанаси тек пошто су завладали простором приморских Романа и равницама Словена северне Албаније, упутили јужно од Шкумбе, односно да je и ту настао исти процес код тоскијских Арбанаса, само нешто касније.^[43] То би значило да велике сеобе Арбанаса на југ нису почеле још ни почетком XIII века.

Пажњу привлачи и податак о области архонта (кнеза) Прогона и његових синова Димитрија и Ђина око Крује крајем XII и почетком XIII столећа. Димитрије je био ожењен ћерком Стевана Немање а потом византијском принцезом Евдокијом. А Диселије мисли да je Прогон искористио слабост централне византијске власти и да се крајем XII века осамосталио као локални владар Албаније која je тада обухватала северни део земље.^[44] О положају Алванона говорио би и податак из 1217. године. Наиме, кад je нови латински цар Пјер од Куртенеа, после крунисања у Риму, ишао за Цариград, путовао je од Драча старом Егнацијом, али га je у кланцима Алванона изненада напао и заробио Теодор I Анђел. Ту се под Алваноном не подразумева град него област чији је главни град Алванон. Но, средином XIII столећа, долази до појаве ратника из Алванона и јужније од via Egnatiae, тј. у областима Тоска. Византијском цару Јовану II Ватацу, који je почео да обнавља византијско царство и у балканским пределима, пришли су (1252-3) одани људи деспота Михаила II Анђела Глава и Теодор, који су предали цару Костур те Велики и Мали Девол, али и Голем са војском из крајева Алванона, који се такође дотад налазио у војној служби епирског владара. Може се претпоставити да je Голем био господар Алванона и да му се седиште налазило у Круји.^[45] и Голем и Глава су словенска имена, те би средина XIII века показивала ситуацију кад су Арбанаси овладали словенским низијама северне Албаније и спровели насилну албанизацију затеченог ратарског живља. Путовање Георгија Акрополита (1256) и стање после победе Михаила VIII у Пелагонији (1259), кад je покорио Епир и "Илирик" (свакако Алванон) до Драча указивали би да се Алванон налазио северно од Драча, тј. на простору од Охрида до Драча,^[46] али да ограда о Илирику до Драча треба да значи да су се управо тада Арбанаси из северно-арбанашког Алванона почели ширити и јужније од Драча.

Ширење Алванона на север може се пратити и изворима са југословенске територије. Области Горњег и Доњег Пилота су већ у доба Стевана Немање, тј. крајем ХII века, припадали арбанашкој државици на северу данашње Албаније.^[47] Димитрије Прогоновић се, са титулом панхиперсеваста и великог архонта, заклео дубровачкој општини (после 1204) да ће живети у миру с Дубровчанима и да они могу слободно долазити у његову земљу.^[48] Изгледа да je тек Димитрије стварно постао самосталан владар, користећи удес Византије 1204. Ништа није сметала византијска титула, коју je свакако стекао пре пада Византије. Уосталом, његова друга титула велики кнез код Словена je значила самостални владарски статус. У групи повеља за манастир Св. Николе на Врањини (на Скадарском језеру) у XIV веку налази се и помен Арбанаса, међу онима који би могли нанети штете манастирским поседима, a који су идентификовани као; Срби, Латини (градски Романи), Арбанаси и Власи (сточари Романи).^[49]

Насељавање и у јужном правцу изгледа да су изводили Геге, тј. северни Арбанаси а не Тоске, јужни, мада се и код њих могао јавити само нешто касније исти процес силаска са планине и експанзије према суседним равницама. У том случају морало је доћи до асимилације дошљака са севера од бројнијих Тоска, који су свакако већ тада могли бити и културнији, јер данас у јужној Албанији ни у Тесалији и другим областима које су Арбанаси населили у XIII и XIV веку нема трага дијалекатских разлика које би указивале на делимичну апсорпцију северњака од стране јужњака. Насељавање Арбанаса у Тесалији почело je већ 1268. године, кад je у уговору између Михаила VIII Палеолога и епирског деспота Михаила II Анђела одређено да ће се Арбанаси населити у Тесалији, да би њене јужне границе бранили од напада Латина из Атинског војводства.^[50] Још je Јиречек писао да су се јаки арбанашки брђани, снажнији од равничара који су пропадали у бесконачним ратовима, набацили најпре на Тесалију кад je реч о миграцијама у јужном правцу. Поред њих у том наступу учествовали су и Аромуни (Власи), свакако опет са севера. То кретање покушао je да заустави тек цар Андроник III, који je (1330) запосео целу Тесалију, а нешто касније и читаву Епирску деспотовину; у свом покушају није успео. Арбанашки сточари су тада стали у околину грчких вароши Берата и Валоне. Цар je лично предузео поход до близу Драча и наредио je својим трупама, особито турским најамницима, да без милости прогоне Арбанасе до самих планинских гребена. Њихова заплењена велика стада оваца, крда говеди и коњи додељени су градовима на име накнаде за претрпљене штете.^[51] Андроник III допро je са војском до Берата, где се улогорио. Турски најамници су преко очекивања обавили поверени им задатак: потпуно су потукли Арбанасе, заробили много њихових жена и деце и задобили велик плен једне селидбене колоне од 300.000 волова, 1,200.000 оваца и 5.000 коња.^[52] И каснији надоласци Арбанаса на Тесалију упоређивани су као куга, на пример 1325. о чему je оставио белешку Млечанин Марино Санудо Торчело; они су опљачкали све што су Ромеји и Каталонци имали изван градских утврда; напори и једних и других да Арбанасе отерају нису уродили плодом.^[53]

Географски појам Албаније, дакле, стално се мењао, тачније ширио се арбанашким сточарским сеобама. Најпре je била само жупа Мати. Она je природом створена као реликтно подручје, те мора да се претпостави као пра-арбанашко језгро. Тај планински кантон нарочито je добро могао да послужи за летњу испашу. Саобраћај тог затвореног простора са спољним светом може да се обавља само на тегобним стазама за товарне животиње. Удобнију могућност за обављање саобраћаја пружа само праг Унгреј, на северозападу, преко кога води пут у скадарску равницу a превој Ћафа-улчизес води на исток, у долину Црног Дрима. Природна издвојеност жупе Мати увек je у арбанашкој прошлости играла улогу средишта народног отпора против страних утицаја. Планинско подручје северно-арбанашких Алпа (Малесија, Проклетије) састоји се из гомиле моћних планинских трупина, које су се обликовале из једне огромне кречњачке плоче, које су воде и долине речица испресецале. Римска култура имала je преко тих долина могућности да са свих страна продре у те масиве. Од скадарске равнице, која je представљала добро насељено језгро римске провинције Превалис, долинама речица Прони-и-Тхат и Кири путеви воде до на врх северно-арбанашких Алпа. На јужној страни ових лежи алпски предео који je широком долином Валбоне такође отворен са свих страна ка северу, долина Лима пружа исто тако проходан пут у област данашњег Новопазарског санџака. Тај предео није се могао одржати као природно реликтно подручје, те je подлегао романизацији. Планински предели Дрима састоје се из различитих регија, међу којима су Мирдити, Дукађин и Цукали најважнији. Нема природних саобраћајница и промет се одржава товарном стоком. Но, положај између два велика подручја - скадарске котлине на западу и котлинских предела Метохије и остале Старе Србије на истоку, je условио да се ту увек одржавао живљи саобраћај. Стога je дримска планинска област још мање од подручја северно-арбанашких Алпа могла постати природно реликтно подручје.^[54] Остала je само жупа Мати, од које се најпре попуњавао северни део Албаније, а кад je он напућен и кад je савладано ратарско становништво те области, кренуло се на југ. Покорено романско и словенско становништво je само ојачало покрет ка југу, о чему сведоче наводи Влаха и вођа арбанашке бујице са словенским именима. Тек крајем XIII века у географски појам Албаније ући ће предели Валоне па чак и крај јужно од ње.^[55] Наступ je, као што се види, био брз, али пошто je најпре у миграционо подручје искључена богата Тесалија.

У "четвороуглу" проширене Албаније било je више издвојених целина: Ндерфанден (крај између обе реке Фанде), Хунавија (XIII в. крај између Драча и горње Мати), Дебар (између Хунавије и горњег тока Црног Дрима, према граду Дебру), Черменика (јужно од Дебра и Хунавије), Мокра (уз западну обалу Охридског језера), Скурија (око Драча), Меши (између рта Родони, Љеша и Крује), Сланице (приморска област између ушћа реке Шкумби, тј. Врега и Девола тј. Семени), Савра (равница између Девола и Војуше која ће се област касније звати Музакја, према породичном имену арбанашких династа који су управљали том регијом. Тај простор je крајем XIII века имао низ градова: Скадар, Љеш, Сарда, Свач, Дањ, Балецо, Сапа, Драч, Берат, Пирг, Спинарица, Клисура. По градовима су живели Романи, али су они од краја XIII столећа примали у своја насеља и Арбанасе и Словене. По варошима од Драча наниже било je и Грка. Изван градова ратари су били Словени а потом све више Арбанаси.^[56]

У неким областима данашње северне Албаније, као што су Пилот и крај око Скадра, Срби и Арбанаси су живели измешано по селима која су претежно била етнички српска или арбанашка. Та "симбиоза" могла се обавити у корист елемента који je преовладао бројем или je у социјалном погледу био јачи. У скадарској равници то су у XV веку постали Арбанаси. Стање измешаности са тек преовладавајућим положајем Арбанаса показује скадарски катастих који су 1416. саставиле млетачке власти зарад пореске администрације.^[57] Срби и Арбанаси улазе у градове дотад са латинским односно грчким становништвом, и то Срби пре Арбанаса. У Бару, на пример, Арбанаси су до краја средњег века представљали занемарујућу мањину, те je у граду дошло током XV века до славизације Романа, која се очитовала са романским и словенским породичним презименима, слично као у Дубровнику, само раније. На југу, у Валони, такође су живели и Срби и Арбанаси, Арбанаси бројно знатно јачи, мада ни они нису давали основно градско становништво, jep су ту до XVI века били доминантни Грци а од XVI столећа Јевреји.^[58] Тешко je прихватљиво мишљење да су Арбанаси дошли у данашње своје области као византијски војници за борбу против норманских инвазора, а по некима чак после пада Цариграда у руке Латина (1204). Без обзира која je претпоставка тачна, већ током XIII века постојала je арбанашка експанзија на све стране.^[59]

У јужном делу данашње Албаније, кад су Византинци покушали да наметну нови ред ствари као и кад су се на западним странама појавили Анжујци (дакле пре 1272),^[60] нове власти затекле су стање у коме су се поштовали бугарски закони и обичаји. Тај словенски режим морао je да прихвати примитивне облике арбанашког живота, кад je дошао у дотицај с Арбанасима. Првобитне облике арбанашког живота затекли су Французи међу Тоскама око Корче још за време првог светског рата, према Буркарту, слично као у арбанашким Алпима.^[61] Већ Јоан Музаки (око 1280) наметнуо je своју власт простору од Костура и Девола до мора, а изласком на Јадран између Шкумбе и Војуше (са градовима Бератом, Томорицом и Селеницом - који сви носе словенска имена!) са много словенског живља, посебно у ужим регијама Опари, Баштово, Теркотиње, Међуречје и Плес (Плеша); Јоанов унук Андрија II (1316-48) могао je мислити и на друге словенске крајеве, jep je био ожењен Јевтимијом, ћерком севастократора Павла, владара Горе (јужно од Призрена).^[62] Ипак, у трећој деценији XIII века у пределима Призрена, Пећи па и Охрида налазили су се не само српски манастири него и густо насељено словенско становништво, са типичним словенским месним именима; сасвим појединачно срећу се арбанашка лична имена Љеш, Ђон или Ђин. Преписка охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (1217-1234) међу племићима, пастирима и варошанима бележи поред Грка и Словене и Арбанасе.^[63]

Једно од историјски значајних питања која се везују за арбанашки XII век јесте и које су вере били Арбанаси у време кад се "арбанашки четвороугаоник" спустио до Валоне, те je обухватио област између Бара, Призрена, Охрида и Валоне.^[64] Јастребов je писао да je највеће католичко племе у Албанији, Мирдите, примило католичанство око 1250. године. Неки фрањевци су уверавали српске официре у Албанији 1914. како у Мирдитима има неких остатака који упућују на закључак као да су, као православни, имали и крсну славу.^[65] Папа Иноценције IV слао је угарске доминиканце да учврсте римски обред у провинцијама Пилот, Арбанум и Хунавија.^[66] Покатоличавање Арбанаса могло се успешније изводити тек кад су се Анжујци стабилизовали у Албанији (1272). Дубровачка канцеларија говори о тестаментима који су остављани у фрањевачким самостанима у Драчу, Улцињу и Бару (1283) као у "loca credibilia".^[67] Ти фрањевачки манастири били су средишта из којих се ширило католичанство. Занимљива je историјска противречност да су Немањићи ширили православље, али да je барска архиепископија под њиховом влашћу проширила своју јурисдикцију оснивањем нових бискупија у Балецу, Дању и Сапети,^[68] разуме се да се прошири католички прозелитизам. У Зети, пошто je св. Сава успоставио српско-православну епископију на Превлаци (Бока Которска), на месту где се некад налазила стара бенедиктинска опатија св. Михаила, било je Арбанаса не само католика него и православних.^[69]

Петар Скок je запазио неке законите односе при етничкој асимилацији Арбанаса, Словена и Аромуна. На територијама које су Византинци повратили од Словена, најпре су асимиловани мирни ратари Словени, губећи постепено сународнике који би се одржавали у народном животу, да би најзад сасвим ишчезли као етнички супстрат. Арбанаси су се дуже одржавали пред цивилизацијском апсорпцијом, а Власи се нису погрчавали него поарбанашили, jep су се према Грцима ослањали на јаче Арбанасе. Власи су се свугде могли одржати као етничка јединка уз Словене, ратаре; тек за време отоманске власти Власи су у областима са грчким становништвом постали гркомани, говорећи дуго и даље својим језиком, а затим су поклекли пред грчком културом, те су почели говорити само грчки. У чисто српским крајевима, без присуства Грка, Арбанаси као малобројни одржавали су се поред Влаха, такође сточара, уживајући исти социјални и правни статус као Власи. Земљорадници Словени без оне снаге културе коју су развијали Грци, нису успевали да асимилују Арбанасе, а тек делимично Влахе. На јадранској обали, међутим, Арбанаси су истиснули или асимиловали Словене на целој дужини свог Јадрана, од Бојане до Превезе, мада бројно нису били у већини, захваљујући у првом реду феудалној власти властеле своје народности,^[70] која се иначе знатним делом славизовала.

Арбанашка властела je јако ојачала и осамосталила се у доба владавине Анжујаца. То je било време кад су стицали и стекли снагу магнатске породице Топија, Аријанита, Гропа, Скура, Музакија, Јонима, Матаранга, Прогона, који су сви на терену били фактички господари а не анжујски клетвеници краљева који су се, уосталом, мало бавили у арбанашким приморским градовима. Кметови поменутих феудалаца били су Словени. Скок сматра да je то "био први ударац за словенство у Албанији". Но, још у новим условима, слично као у Влашкој и Молдавији, језик управе и културе био je словенски а писари властеле су били Словени и писали су словенски. О томе сведоче не само ти писари него и службени термини (телал, казнац, забел итд.). Са јачањем арбанашких феудалаца арбанашки брђани масовно напуштају планине и пастирски живот. У свом првом спуштању они су пљачкали ратаре Словене. Потом уместо пљачке настаје наметање власти Словенима ратарима и из редова старешина сточара регрутују се ситни феудалци, који ће учврстити власт арбанашких магната. Настаће "преслојавање" ратара сточарима, на пуну штету првих, jep je процес извођен у условима јаке феудалне власти арбанашке властеле који нису штитили своје подложнике пред наметницима сточарима, својим сународницима. То насилно "преслојавање" жупа на штету Словена трајало je дуго времена, све до у доба отоманске власти.^[71] Доласком Анжујаца зауставља се учвршћење словенских културних утицаја за Арбанасе и настаје борба да се не подлегне брзо.^[72] Тек Анжујци су установили државноправни појам "Regnum Albaniae". Међутим, и они ће морати стално водити борбу са својим штићеницима-вазалима и њиховим превртљивим сточарима, те су морали узимати од властеле те сточаре и држати их као таоце у јужној Италији.^[73]

Како je изгледало то "преслојавање" показује "Опис источне Европе" из 1308. године, у коме стоји да je земљорадничко становништво, словенско, било тешко потчињено, у виду робова, арбанашком живљу.^[74] Занимљиво je да je Иван Божић критиковао хрватског правног историчара, родом из Котора, Антона Дабиновића, који je закључио да су Словени и Арбанаси били "оштро издвојени елементи". Божић, који се залагао за "преслојавања" (на рачун Словена) сматрао је да нема елемената који би показивали социјално разликовање и надређивање а тиме и раздвајање, мада je реч о господарима и готово робовима.^[75] "Преслојавање" у случају Арбанаса није било мирно, цивилизацијско, него насилно, наметање феудалних односа у условима пуне обесправљености.

То арбанашко насиље у процесима "преслојавања" и "симбиозе" трајало je почев од XII века врло дуго и довело je до поарбанашења Словена и Срба у великим размерама, најпре у северној и средњој Албанији, потом у југоисточној а од XVII и особито у XVIII веку и на Косову и Метохији. Још у последњим деценијама XIX века постојали су, на пример, и у елбасанском крају Словени који су код куће говорили словенским језиком и као хришћани чак имали славу, a јавно се издавали за муслимане и говорили су само арбанашки. То je посебно био случај код брђана (Малисора) у елбасанском санџаку. Према наводу двојице таквих Елбасанаца Спиридону Гопчевићу и његовим сапутницима 1886. године, таквих крипто-Срба (Словена) било je у том крају више од 20.000.^[76] Разлог што до пуне албанизације није много раније дошло било je одсуство арбанашке државе и школства као и уопште врло низак културни ниво Арбанаса. Сличних крипто-ситуација било je и код арбанашких католика, на пример оних којих су због побуна пресељени из Албаније у Скопску Црну Гору, те кад су их почетком 40-их година потерали као муслимане у турску војску, они су затражили заштиту католичких сила, доказавши да су скривени католици.

Као резултат "преслојавања" јавили су се Арбанаси као земљорадници (на некадашњој словенској земљи), али често са обавезама које су упућивале да су доскора били сточари; они су, примерице, у Горњем Пилоту (XIV в.) гајили винову лозу и свилене бубе, али су били обавезни да дају страже за чување поседа манастира Св. Арханђела, као год и Власи, који нису прелазили на ратарство. Према повељи манастира Св. Ђорђа код Скопља, они су могли посећивати манастирске панађуре, као сесилно али и влашко становништво.^[77] Ускоро су се Арбанаси на крајњем северу свог пружања, у Зети, јавили као земљорадници, варошани, трговци, свештеници итд.^[78] У српским крајевима, где није било асистенције арбанашких велможа, Арбанаси су остали сточари, живећи у својим покретним катунима, слично Власима, а нису сишли у жупу и загосподарили њом,^[79] бар док није сломљена домаћа властела земље. У неким градовима Арбанаси су постали једини живаљ (Сапа), док су у Скадру стекли бројну премоћ.^[80] Као и сточари другде, лакше су улазили у урбана занимања него у земљорадњу.

Арбанашка инфилтрација у српске земље најпре се јавља на њиховој северозападној страни, у Зети. Они се ту појављују углавном истовремено са влашким елементима, a продреће и у околину Котора па и Дубровника (XIV али и крај XIII века); ући ће и у градове Будву, Котор, Пераст и Дубровник, али у овој највећој градској агломерацији дуго само као кућна послуга и ученици у занатима.^[81] Одмах затим Арбанаси су се устремили према централним српским земљама; они су 1278. напали дубровачке трговце који су из Брскова ишли у Котор.^[82] Њихов притисак у Зети био je толико моћан да су ту земљу Г. Цамблак и Константин Филозоф називали арбанашком.^[83] На поседима манастира у Метохији било их je као сточара или полу-земљорадника, али изгледа коју деценију касније. На манастирским добрима у северној Македонији - Архиљевица (Прешево-Куманово), Св. Ђорђе (код Скопља), Тетовски манастир, црква св. Јована (Штип), они су били колонизован елеменат и бавили су се свакако земљорадњом као насељени и зависни а не сточарством, кад су земљу силом узимали.^[84] Арбанас Прогон Згура био je оснивач цркве Св. Богородице Перивленте у Охриду.^[85]

У XIV и у XV веку Арбанаси се срећу и по српским рудницима и трговиштима, и то не само на Косову (Брсково, Рудник, Призрен, Приштина, Ново Брдо, Трепча, Кратово и др.), као људи разног занимања, често са Улцињанима, Баранима и Которанима, можда пореклом из Зете.^[86] Њихов број ту није био велик; на пример, у пословном либру Дубровчанина Миха Лукаревића из Новог Брда, који садржи око 1200 имена, од којих се половина односи на сам град, само je за двојицу уписаних изричито речено да су Арбанаси.^[87] Арбанаси су били врло често католички свештеници, монаси и канцелари у Дубровнику; само из малог Дриваста, правог семеништа попова, било их je двадесетак у XIV и XV веку у граду под Срђем.^[88] Изгледа да су сточари Арбанаси и Власи на Косову и Метохији у првој половини XV века били изложени извесном процесу славизације, мада су бројем нешто ојачали после сламања раније централистичке српске државе. Треба напоменути да je још нешто пре тога на Косову и Метохији али и јужније, све до линије Кратово-Дебар насељен известан број сточарских скупина српског (или посрбљеног) имена, вероватно из Херцеговине. Преко њих, као сточара, олакшан je свакако тај процес извесне славизације арбанашког сточарског елемента.

У XIII веку, кад су се на Балканском полуострву односи брзо мењали, заплитали и расплитали, пред амбицијама "Франака" и Мађара, али и младих великих држава, Бугарске и Србије, највише потреса су доживеле Албанија и Македонија, које су брзо губиле и добијале господаре и нису успеле ни тада да заиграју самосталну улогу, избацујући на историјску јаву крупне личности.^[89] Арбанаси су успели да из водећих братстава издигну арбанашко племство, али историјски касно. Стране власти (Византија, Анжујци, Срби) такође су помагали оформљење феудалне класе Арбанаса, што je уз друго разбијало арбанашка племена, којих је према анжујском попису из 1304. било 13 на простору од Мати до Војуше.^[90] Виталност и полет арбанашких сточара и њихових ситних феудалаца искористио je српски владар Стефан Душан за своје освајачке планове, насељавајући их на освојеним подручјима.

Занимљив je однос највећег српског средњовековног владара према Арбанасима. Пре него што je постао владар, Музаки су се одвојили од Византије, што je изазвало покрет арбанашких брђана (1330) ка градовима Берату, Валони и Канини.^[91] Тешко je замислити да млади и амбициозни владар, кога су на освајања гурале његове велможе жељне поседања нових земаља и стицања нових кметова, није сазнао за поменуто комешање. Није му требало много да закључи да може политички искористити социјалне моменте Арбанаса. Душан je 1336. заузео Драч, а 1340. Јањину. ^[92] Он je спретно каналисао тај арбанашки набој према византијском југу, да се он не би окренуо према истоку, ка Косову и Метохији. У томе je генијалност његова као владара који je умео да предвиди политичке ефекте и реализује пружене шансе. Арбанаси су и постали Душанови војници у освајањима не само у Епиру него и у Тесалији и све до Атинског војводства (1348). Кад су насељени и кад су Душановом смрћу ослобођени стеге јаке владарске руке, они су престали бити српска ударна песница, те je њихов постотак био мали у српским војскама друге половине XIV века, поготово вођеним далеко од родне земље, јер они нису били војници-професионалци, најамници, него сеоска војска колонизације. Грчни племићи и стратиоти (вазални војници-поседници) били су протерани са својих имања a њихова земља je предата Арбанасима као војницима-сељацима. Зато je Епир врло брзо постао упола арбанашка земља, јер Арбанаси нису били градска војска без породица, него војници сељаци, који су брзо мењали етнички карактер својим многољудним породицама. Повеље арбанашког племства (1350-1470) писане су српским језиком. И каснија најезда Османлија на балканске земље погодовала je арбанашким сеобама на југ али и на исток.^[93] После Епира ред je дошао на Тесалију (1348), где су Арбанаси били присутни већ 80 година. Водећи српску војску, кесар Прељуб je у великој мери водио наоружане арбанашке планинце, незадовољне политиком Андроника III Палеолога. Арбанаси су врло брзо постали незадовољни и Прељубом, jep je настојао да ојача државну власт, коју су они, као племеници, слабо марили. Прељуб je (1356) погинуо код Трикале у сукобу с њима. Иако су се Арбанаси селили у Епир и Тесалију и у време анжујске власти и анжујско-византијских ратова, њихова највећа сеоба у те земље пада 1340. и 1348. године, кад су настале и трајне последице тих сеоба.^[94] На другој страни, у Зети, Душан није попуштао Арбанасима, него их je, као и католичке Латине, притегао, о чему нам сведочи барски надбискуп Гијом Адам.^[95]

Терањем затечених власника и обрађивача земље, у условима расклимане власти у Епиру и Тесалији, арбанашки сточари и војници су неко време њиве претворили у пасишта своје стоке а после су се постепено и сами претворили у ратаре. Поједини феудалци су покушали, као манастири у Македонији, да населе Арбанасе на опустошеним парцелама и тиме стекну нове зависне обрађиваче. Један од племића, Михаило Гавриелопулос, морао je обећати тесалијском граду Фанарону (1342) да неће ни он ни његови наследници насељавати Арбанасе на подручју вароши.^[96] Насељени Арбанаси у Македонији стицали су статус зависних ратара.^[97]

После смрти цара Стефана Душана настало je осамостаљивање феудалаца па и арбанашких велможа. То je био златан иако кратак век свесиља арбанашких магната. То je доба Топија, Музакија, Дукађина, породице Бленисти, али и Балшића (влашког порекла), који су имали највише поседа у Албанији не рачунајући оне изван Албаније), Блажа Матаранга и њиховог сплеткарења између Млечана и Османлија, опасности од Турака пред Скадром и Улцињем (1392) и поступака арбанашке властеле у вези с млетачком одбраном Драча (1402), лавирања арбанашких вазала, који су били турски људи а по нужди и млетачки пријатељи. Но, то je било и доба даље славизације арбанашких моћника па и ситнијих властеличића.^[98] Мада су Арбанаси на Косову, у Метохији и у Македонији искористили пружену шансу да разбију део постојећих имања, нарочито црквених,^[99] њихова главна снага се ипак и даље трошила на југу, где су и даље тапкали Душановим стопама. На пример, дружина арбанашких родова Малакаси и некадашњег словенског рода Мезаречи под вођством Пјетра Љешија три године (1367-70) су се ломатали у околини Јањине.^[100] Сточари, готово независни од феудалних господара, су пратили пуцање шавова централизованог државног апарата византијске и српске државе, те су наступали за Османлијама, који су требили династе. Катуни су се одазвали на звона опсађених градова, jep су та звона била и позив на отимачке акције. Још једном je настало масовније спуштање арбанашких брђана у жупне пределе и насилно "преслојавање", односно терање оних који су успели да се у општем ковитлацу одрже на својим равницама.^[101]

Тада настаје једна историјски инверзна појава: са арбанашким спуштањем у низине, Словени су били принуђени да постану становници планинских локација. Више планина, али само јужно од линије Дебар-Драч носе словенска имена (Мокра, Табор, Лебршник). Још je Хан приметио словенско становништво у гудурама, али je мислио да je насељавање и забитих предела настало са првим словенским налетима у Албанију.^[102] Да би нашли места под сунцем, Словени су морали да се уместо ранијих сточара сами прихвате пастирског живота, делимично стварајући ратарске парцеле и у висинским положајима. У планини су затекли Аромуне, који су и у арбанашким областима нешто примили од Словена, али су Словени у планини, тамо где су били изразита мањина, избегли арбанизацију али су повлашени, па су настали плави Аромуни (иначе црни).

Кад су навале Османлија постале опасније, настала je сеоба живља из северне Албаније у италијанске области, на пример у Анконску Марку, посебно око Анконе^[103] и Пезара (1388)^[104], у млетачке градове, почев од Боке Которске, у Реканати и Анкону^[105], у Бриндизи^[106]. У Италију је мало ишло сточарско становништво, иначе лако покретно, него више градско, никад не сами Арбанаси, него обично заједно са Словенима и приморским Латинима, али не са сточарима Власима. Познате су, поред арбанашких, словенске заједнице, на пример у градовима Анконске Марке, али се поједини Словени срећу и по мањим градовима.^[107] Једна насеобина пресељеника из Бјелопавлића постојала je у првој половини XV века у граду Ђоји, у тарентској кнежевини, а у близини се налазила и колонија Арбанаса.^[108] И то спада у ред сеоба Арбанаса и Словена, иако изазваних другим околностима и сасвим у другом правцу.

Први турски попис арбанашке земље из 1431-2. године пружа право богатство словенских топонима па може послужити и за студије о историјском развитку словенских језика на Балкану. Готово половину укупно уписаних места или мезри (раније насељених па уништених или расељених села) показују или основе или суфиксе речи словенских језика. Како су пописивачи били Турци или људи са Оријента, они су имена која су чули или погрешно уписали, или су извршили извесну транскрипцију према свом изговору. Но, и поред тога, лако je топониме вратити на изворни облик, ако je то потребно. Азбучни низ тих топонима je следећи:^[109]

Аљине (1), Андришово (78), Ардосове (12); Бабуни (5), Балице (93), Бања (100), Барвен (= обојен) (87), Бацко (Горица) (85), Баштов (88), Баштаниј (70), Беловоде (4), Белуш (код Копришта) (48), Бетове (5), Бечиште (30), Бзоде (88), Билени (52), Бистрица (111), Блатен (94), Блаце (45), Блашове (57), Бога (94), Богдре (?) (4), Боголин (118), Бодриште (2), Бојан (12), Болени (80,81), Болицане (24, 29), Болшани (2), Борозиј (93), Борши (29, 34), Бране (94), Бранен (93), Брасте (87), Братуше (86,88), Браце (89,113), Браштане (56), Браштени (94,95), Брзи (94), Бузводе (91), Буђен (108), Булзичицко (81), Бунавје (43, 53, 67), Бурни кук (1), Бурани (77), Бушине (69); Вајонети (15), Валтице (2), Валчиште (24), Вардени (88), Варибоб (52), Васавани (31), Вебениште (32), Великатес (32), Велихове (12), Велиште (56), Велкоље (69), Велогаште (55), Вешане (65, 77), Виден (101), Видолуште (8), Визеште (19), Вијаниште (40), Вилиграну (32), Вино (97), Виноказ (62, 77), Висацко (80), Вицане (34, 75), Вишане (39, 81, 110), Влацеполик (71), Влашнице (101), Влуше (78), Водице (4, 39), Воштане (3), Врабјан (52), Враг (87), Враниште (54, 83), Врање (10,33,91), Врбе (59), Врбеник (47, 52), Вреставе (9),