Владимир Ћоровић

Црна књига

Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. године

• Проф. др Војислав Максимовић Пред "Црном књигом" Владимира Ћоровића
• Владимир Ћоровић ЦРНА КЊИГА: Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. године
• I Демонстрације иза атентата.
• II Таоци.
• III Интернирци у Араду
• IV Насиља и злочинства војске.
• V Насиља војске према Србима војницима.
• VI Војни судови.
• VII Интернирци у Добоју.
• VIII Интернације у другим местима.
• IX Прогонства грађанских власти. Ратно судство.
• X Систематско исцрпљивање.
• Напомена.
• Биљешка о писцу

  ---

  Проф. др Војислав Максимовић
  Пред "Црном књигом" Владимира Ћоровића

  У дугој српској патничкој прошлости било је веома много периода који су могли да буду садржина "црних књига", а мало их је ипак написано. Наша црна и несрећна времена давала су честе поводе и праве разлоге за настанак таквих документарних списа који би требало да буду намијењени и свједочењу, и памћењу и незабораву. Многи страшни догађаји и дешавања протутњали су као праве олује и поводњи, али о њима није остало ни довољно писаних трагова, па ни јаког одјека у народном памћењу. Жива је остала само танка свијест да су се они десили, да су били од судбинског значаја а често и права историјска прекретница нашег народа. Њихов ехо чуо се најчешће у нашој пјесми и у народним предањима.

  Усмјерени тако највише према епској слици крупних збивања, па и укупне наше историјске прошлости, често смо историју подређивали ономе што је доносила наша усмена традиција и што је казивала гусларска пјесма. Тек су голема збивања на почетку овога вијека, у којима је наш народ био неизбјежни учесник и чинилац, добила мање епску а знатно више историјску и ознаку и интерпретацију. Епика је и даље остала, али као поетска форма за задовољавање народне душе, а и као литерарно виђење одређених догађаја. Праву улогу попримила је историографија, у којој је незаобилазан удио имао управо Владимир Ћоровић (1885-1941). Истовремено је настала и права прилика и потреба за јачи развој српске ратне мемоаристике.

  Када је пред нама Црна књига Владимира Ћоровића, једног од најпоузданијих и највећих историчара које је имао српски народ, онда нас неминовно засипају разне асоцијације и обузимају потребе за одређивањем према догађајима и актерима који чине њену основну садржину. У сваком случају, ово дјело је настало из дубоке емотивности, саосјећајности и проживљености, из потребе за одушком послије страшних догађаја. Настало је и као одужење читавом страдалачком српском покољењу на које се сручио свјетски рат (1914-1918).

  Ћоровићева Црна књига је поуздано свједочење, говор докумената, бројки, фотографија и свједока. Из ње се и наслућују и виде големе људске патње, несреће, глад, болештине и умирања невиног српског народа. Види се смишљена суровост аустроугарске окупационе власти, подржане од врхова католичке цркве. Види се јасна геноцидна политика, чије су посљедице насилна смрт више десетина хиљада припадника српске нације на просторима аустроугарских провинција Босне и Херцеговине.

  Једна од уочљивих ознака ове књиге је њена актуелност у времену када се појавила. Њу је 1920. године објавио тада чувени књижар Иса Ђ. Ђурђевић, чији је врло користан издавачки рад био везан и за Сарајево и за Београд. Очито је да се Владимир Ћоровић брзо одлучио на писање, да није чекао да протекне и превише времена, када би многи свједоци нестали, а догађаји били заборављени или би добили туђу, нежељену оцјену и тумачење.

  Према личном тврђењу у уводу ове књиге, Ћоровић је још 1917. године, као осуђеник у травничком затвору, дошао на помисао да приступи прикупљању докумената и биљежењу онога што су казивали заточени очевидци, како би настао један овакав спис. Главнину посла Ћоровић је обавио након пуштања из затвора, а нарочито 1918. године када се преселио у Загреб и успоставио непосредну везу са југословенским политичким институцијама у иностранству и када је могао да дође и до важних писаних извора (непријатељски новински чланци и судски списи, на примјер).

  Са правом сјетом човјека и жалом рационалног историчара, Владимир Ћоровић је био свјестан да није могао да сабере све што би било предмет ове књиге и што би помогло њеном обогаћивању. У том смислу је он написао: "Многа уста, и то она што би имала највише да кажу, занемела су заувек. Многи нису имали прилике да саопште неком писменом своје доживљаје; многи од писменијих нерадо или незгодно пишу. Много се код неких, нарочито млађих, и померило у истинитости приказа, добило нешто туђих елемената и постало врло проблематично за овакав један посао".^[1]

  У поднаслов своје Црне књиге Владимир Ћоровић је ставио: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата. Уз јасну националну ознаку страдалника, пишчев акценат је очито стављен на ту тешку и врло јасну одредницу патње. И посредно и директно, из ове књиге дознајемо да никада у ранијој историји српског народа није познато толико систематско уништење у логорима који су значили смрт послије големог изнуривања и патњи. Логори у Араду, Шопроњу, Нежидеру и Добоју постали су страшна српска губилишта.

  Не могу се ни избројати казамати, тамнице и затвори у којима су чамили и нестајали наши људи само зато што су припадали Српству и православљу. Под изговором да је то огорченост свјетине због Принциповог видовданског атентата на Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву, над нашим народом је извршена беспримјерна освета, непозната до тада у свјетској историји. Егзекуције вјешањем, стријељањем, клањем и спаљивањем вршене су не само над родољубима који су имали било каквог удјела у атентату, већ и над мирним српским сељацима, женама па чак и над дјецом.

  Пред силином наше националне трагедије, Владимир Ћоровић је јасно изразио свој однос историчара, али и став човјека који има веома дубоку мотивацију да помогне афирмацију оних који су свој живот уградили у темеље српске слободе и отаџбине: "Мученици идеје морају да буду приказани и њихова имена забележена за посебне странице хисторије овог покрета, који ће, као и сви дотле, имати да утврди како се та појава стално понавља у нашој прошлости и добија готово облик једне националне периодике".^[2]

  Најмасовније умирање било је у логорима у Араду и Добоју, гдје су затворске власти биле и најсуровије у измишљању најстравичнијих облика мучења хиљаде заточеника. Сјећање на та мучилишта била су веома свјежа. Ћоровић је имао велики материјал и поуздане доказе, па је арадском и добојском логору и посветио посебна поглавља своје Црне књиге. Он је тако први, као историчар, почео да открива највидљивији геноцид над Србима у првом свјетском рату, о коме ће касније бити објављена и обимнија литература.

  Посебан изум аустроугарске казнене политике било је узимање и безразложно убијање талаца. При томе су бирани највиђенији и најугледнији Срби, а нарочито учитељи, свештеници, трговци и чиновници. У таоце су одвођене и такве националне величине као што су књижевници Алекса Шантић и Светозар Ћоровић. Посебно суров обрачун извршен је са српском интелигенцијом - са учитељима, наставницима, ђацима и студентима. За њим је организовано више исконструисаних и намјештених суђења (неколико процеса у Сарајеву 1914, 1917, у Бањој Луци 1915-1916, у Бихаћу, итд.). Најчувенији је процес атентатору Гаврилу Принципу и његовим друговима, који је почео 12. октобра 1914. године. Он је значио дуго затворско умирање Принципа и других, а смрт вјешањем (3. фебруара 1915) Данила Илића, Вељка Чубриловића и Мишка Јовановића.

  Веома је био чувен и бањалучки процес (од 3. новембра 1915. до 16. марта 1916. године) на коме је, уз првооптуженог Васиља Грђића, професора, новинара, народног посланика и руководиоца Српског друштва "Просвјета", и још 154 Србина, суђено и писцу Црне књиге, а због "велеиздаје". Шеснаесторица од њих су осуђени на смрт вјешањем, да би им казна замијењена доживотном робијом. Владимир Ћоровић је тада осуђен на осам година робије, али му је касније казна знатно смањена, па је из тамнице изишао прије краја рата.

  Први свјетски рат је на нашим просторима избацио још један риједак злочиначки феномен, а то су шуцкори полувојне а према Србима патолошком мржњом надојене злочиначке скупине, регрутоване, са знањем и циљем власти, претежно из муслиманског и хрватског олоша. Оне су вођене освједоченим српским злотвором Адемагом Мешићем из Тешња, каснијим доглавником Анте Павелића. У Ћоровићевој Црној књизи има веома много примјера шуцкорског бестијалног понашања, а на основу свједочења преживјелих и аутентичних докумената, који су писцу већ били доступни.

  Ова књига свједочи да, у бруталном односу према нашем народу, нијесу били бољи од шуцкора ни аустроугарски официри и војници. Чести су примјери њиховог убијања наших невиних и незаштићених људи, а без икаквог евентуалног утврђивања кривице и суђења. Посебну пажњу Ћоровић је посветио нечасним поступцима војних пријеких судова, који су на робију слали чак и дјецу због наводне увреде аустроугарског цара и краља. Без икакве истраге, ти су судови наредили велики број ликвидирања цивила, оптужујући их за сарадњу са непријатељем.

  Уз свједочење и људи и докумената, без прејаких емоција и страсти, у улози историчара-документаристе, Владимир Ћоровић је изрицао честе констатације о понашањима појединаца, освједочених српских непријатеља, а и читаве аустроугарске власти. Веома су упечатљиви призори, у којима распуштена руља, подстакнута од званичника, руши, краде, шьачка и убија све што је српско. Нарочито су памтљиви примјери демолирања и пљачкања српских радњи у Сарајеву, одмах иза видовданског атентата, а још више објесно и сладострасно вјешање сељака и сељанки у сарајевском окружју, у Херцеговини и у другим пограничним крајевима према Србији и Црној Гори.

  Неодољиво се намеће помисао да је Ћоровићева Црна књига била подстицај за настанак више мемоарских текстова и документарне прозе, као и за публиковање изворне грађе која се односила на исти период наше историје. Нека дјела се осјећају као природни додатак, допуна и наставак Црне књиге. Ту најприје мислимо на зборник текстова Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење (Сарајево, 1929) који је, уз помоћ више сарадника, саставио др Перо Слијепчевић, Ћоровићев савременик, пријатељ и земљак. Споменимо и књиге Матије Поповића (Из тамнице, Тузла, 1926) и Јездимира Дангића (Наше тамновање, Тузла, 1938. и Глад и тамница, Нови Сад, 1940). И они су били страдалници у аустроугарским затворима, па су такође забиљежили аутентичне догађаје и саопштили своја виђења и свједочења. Ипак, Црна књига Владимира Ћоровића је без премца, не само по првенству у настојању и објављивању, Бех и по обиљу података, казаних смирено и са убјеђењем историчара који је провјерио или доживио све то о чему пише.

  Може се с пуним правом рећи да је ова Црна књига не само вриједан документарни спис, већ и данас врло актуелно и поучно штиво. Она је најприје потврда да српска несрећа из првог свјетског рата није била посљедња, већ се у још стравичнијем облику поновила 1941. године. А врло сродна су и трагична збивања у рату чији смо били и свједоци и учесници и чији ехо још није престао. Црна књига је зато трајна поука и опомена нашем народу, али и индиректни позив на опрез и будност, на националну слогу и солидарност пред увијек могућим трагедијама, којих наш народ није у прошлости могао бити поштеђен.

  Са искуством научника који веома добро зна нашу прошлост и са трајним историјским памћењем полихистора, какав је заиста био, Ћоровић је изрекао умне ријечи које наше покољење треба да схвати и као аманет: "Крст је за нас био не само симбол хисторијске борбе према полумесецу, него и право обележје Голготе, на коме се неколико столећа распињала вера и свет једног народа. Овог задњег пута, изгледа, силније и свирепије него икад пре".^[3]

  Ћоровићева Црна књига не може да замијени још увијек ненаписану праву историју српског страдања у првом свјетском рату. То није ни била намера њеног аутора Она је књига за наше разумно читање, како бисмо знали шта се десило нашим прецима и како, у име наших живота и будућег живљења наших потомака, не бисмо заборавили оно што не смијемо, што би значило губитак колективне свијести и памћења. А тада не само што не би било нашег усменог сјећања и писане историје, него не би било ни наше српске наћи је.

  Владимир Ћоровић
  ЦРНА КЊИГА

  Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. године

  Несравњива хисторијска времена, која смо проживљавали у ових апокалиптичких седам година и чији смо значај уочили већ сви стварањем наше велике уједињене отаџбине и свесним спремањем за нов одсек нашег националног живота, треба да буду осветљена са сваке стране. Поколење, коме је писано, да својим жртвама створи досад неоспорно најобимније и идејно најдубље успехе у повест српског племена, овакво какво је, и са својим митским прегарањем и са својим ситним страстима, велико поред свега, што се гледано из близа губи у просечности, то покољење, силно по свом активном судеоништву на стварању Новог и Великог, није мање хисторијски важно и по свом пасивном мученичком делу и вреди да се посебно прикаже за времена, која ће, посматрајући отворено из даље перспективе, имати да се непосредно увере како је доиста читав наш народ, читав, први пут од како имамо своју хисторију, подједнако суделовао у изградњи идеје и дела дајући за њих животе и здраву снагу на бојним пољанама као и по препуњеним аустријским тамницама и логорима. Пасивне су жртве чак много болније. Утрошене без видне непосредне користи за покрет, оне су документи интензивности осећања и извесне националне мистике и у многим срединама тек нужни подстицаји за јаче зближавање и отпор, али увек праћене сазнањем, да би друкчије употребљене имале далеко знатнији успех. Мученици идеје морају да буду приказани и њихова имена забележена за посебне странице хисторије овог покрета, који ће, као и сви дотле, имати да утврди како се та појава стално понавља у нашој прошлости и добија готово облик једне националне периодике. Чак ни најпопуларнијем јунаку наше народне песме није било суђено, да измакне тамници и да не зазире од Ђеминих вешала. Крст је за нас био не само симбол хисторијске борбе према полумесецу, него и право обележје Голготе, на коме се неколико столећа распињала вера и свест једног народа. Овог задњег пута, изгледа, силније и свирепије него икад пре.

  Још у затвору дошао сам на мисао, слушајући страхоте преживелог, донекле очевидац и сам, да побележим и саберем све, што је наш свет поднео од 1914-1918. године, од дана атентата на Франца Фердинанда па до ослобођења. Кад се, у травничком затвору, дала донекле и материјална могућност за то, почели смо са прикупљањем градива. Међу нашим друговима било их је доста, који су сами препатили врло много и врло много видели својим очима. Раније, а деломично и ту, запажајући извесну склоност препричавању и невиђеног и допуњавању код неких лица из нашег причалачког круга ја сам, молећи пријатеље да ми побележе ствари, тражио изрично од њих, да ми саопште само оно, што су сами видели својим очима и сами на себи искусили. Јер волео сам имати и мање, али тим поузданије податке. Кад сам пред крај 1917. изашао из затвора и у Загребу нашао прилике да средим своје одношаје, добио сам од круга редакције Гласа Словенаца, Хрвата и Срба, у вези са организацијом Југословенског Клуба у Бечу, понуду, да за бечке делегације и Југословенски Одбор у Паризу израдим систематски преглед свих патња и прибавим што обилнији материјал фотографија вешања и других прогона. Читаве 1918. године радио сам на том послу и у августу отпремио велик део тога преко Прага за Париз. Предусретљивост г. дра Срђана Будисављевића, који је био главни фактор у тој акцији, омогућила ми је, да сам се дуго времена могао бавити само тим стварима.

  Материјал, који ми овде износимо, не обухвата све, што се има рећи. И поред љубазних предусретљивости с много страна и поред много уступљених бележака и података (као од г. проте Душана Кецмановића, Данила Димовића, Николе Костића, Вељка Митраковића, Божидара Томића, Радослава Парежанина) овде се ипак није могло сабрати све. Многа уста, и то она, што би имала највише да кажу, занемела су заувек. Многи нису имали прилике, да саопште неком писменом своје доживљаје; многи, од писменијих, нерадо или незгодно пишу. Много се код неких, нарочито млађих, и померило у истинитости приказа, добило понешто туђих елемената и постало врло проблематично за овакав један посао. Нарочито се то примећава код многих дописа у новинама, где се често пута, да би се деловање извесне личности јаче подвукло, догађаји приказују врло субјективно и не увек у складу са другим сведоцима. Ради тога се од те грађе могло употребити само оно, што је потврђивано и другим саопштењима. У том ми је доста помогао материјал, који је био слат Југословенском Клубу у Беч и мени уступљен. Добротом г. др-а Владимира Андрића добио сам све списе требињског војног суда, као најдрагоценији материјал за овакву радњу. Мој брат, покојни Светозар, написао је Белешке једног таоца, своје доживљаје из мостарског гарнизона, објављене после у Народном Јединству 1919. и посебно код И. Ђ. Ђурђевића.

  Да се потакне што више прикупљање ове грађе објављен је у Народном Јединству од 11. фебруара 1919. циркулар Земаљске Владе под натписом "Зулум аустријско-угарског режима", у ком су се стављала конкретна питања за многе ствари и податке овог дела. Одзив није био задовољавајући, јер су многи чиновници, који су у првом реду требали да дају одговоре, имали личних рачуна, да ствар прикажу на свој начин или да уопште вешто избегну постављеном питању.

  Ја сам се овде, сасвим разумљиво, ограничио само на Босну и Херцеговину. Да сам преузео шири посао не бих уопште доспео да га на време разрадим, јер би много месеци требало утрошити на проверавање лица, која су доприносила грађу и на критички преглед материјала, да и не говоримо о том колико би организација таквог рада, без претходних веза, била отешчана с једне стране неповерењем, а с друге опасношћу. Чак ни за саму Босну није се могло постићи све што је било у плану. Заплашени прогонима 1914. године многи су се наши људи очевидно устручавали, да уђу у ма какав посао тајне природе и уперен против власти и нису никако хтели ни да им се само име спомене. Отуд су извесне области и догађаји остали без свог потпуног и детаљног излагања и отуд поједине неравности у приказу предмета.

  Један кратак, али политички врло важан сукус свих рекриминација из овог дела, дат је у меморандуму босанских политичара, израђеном од Данила Димовића, који је поднесен грофу Стевану Тиси у Сарајеву 20. септембра 1918., кад је дошао да се информише о приликама у Босни и Херцеговини и да проведе извесну агитацију за решење босанског питања у угарском смислу. Меморандум тај гласи овако:

  "Прије рата имали смо бар неку сјену уставности и то мало суделовања у државној управи почело је стварати ужу везу измену народа и државе.

  Дошао је рат. Код нас се показао не само као страхота борбе државе против државе, него као страхота борбе државе против властитих држављана. Релативна већина наших суграђана, т. ј. сви Срби православни били су изражени најстрашнијим прогонима. Изгледало је тако, као да сваког православног Србина сматрају атентатором. Србима је био у монархији навештен рат већ страшним, подузетим под заштитом јавних власти, прогонима. На почетку рата ухапшено је неколико хиљада Срба и стрпано по разним тамницама и казаматима без судске и без административне истраге или пресуде. Усљед лошег и нечовјечног поступка знатан дио тих људи је оболио и подлегао. У сваком селу у сваком градићу узет је већи број таоца. То је институција, коју не познаје право ниједне културне и правне државе овог века. По тој институцији бивају грађани властите државе ухапшени и предани војницима с том напоменом, да их ти војници имају право одмах убити, чим се макар што деси, чиме би били угрожени интереси војске, сигурност мостова и жељезница. По тој институцији имали су дакле грађани да плате главом за туђа дела, која су често била плод подметнуте личне освете. Многи од њих убијен је без кривње, а многи без икаква разлога.

  То значи повреду најпримитивнијих права човјечијих, то значи гажење великог начела правног, постављеног још у средњем веку, а које гласи: poena teneat actoris.

  У то су дошли казнени прогони пред војним и грађанским судовима. Ми морамо да истакнемо да је то правосуђе претерано строго судило не само у погледу казне, него и у погледу квалификације чина. Судило се на смрт, где за то предпостава законских није било. Само благост, човјечност и милост младог владара избавила је већи број осуђеника, које су судови не само осудили на смрт, него и предложили, да се смртна казна и оврши. Као посебан и карактеристичан случај наводимо то, да је један народни посланик, умировљени професор, отац шестеро деце, лишен пензије и осуђен на тешку тамницу мада је уживао имунитет - за то, што у саборској седници 1. није устао, кад је председник јавио краљеву захвалу на честитци за оздрављење, 2. што је дошао у обичном оделу на жалобну седницу за покојним престолонаследником [случај Шћепана Грђића].

  Осим судских прогона и јустификација, мноштво је наших Срба убијено, запаљено и обешено без истраге суда, и то не само мушкараца, него жена и деце. То су већином чиниле уз редовиту војску оне чете, што их је уз плаћу свакаквих елемената основао генерал Потијорек. Од тих елемената, који су организовани и командовани били, претрпио је наш народ најужасније патње.

  И ако се по вери разликујемо, ми смо синови једног народа, ми смо крв исте крви. Идеја народног јединства Хрвата, Срба и Словенаца продрла је у све народне слојеве. Она је постала политичком вером и догмом нашег народног бића. Зато муке и патње, што их је морао српски део јединственог нашег народа трпити, одјекнуле су дубоко у срцу и души Хрвата и Словенаца.

  Но нису само Срби трпили услед страховладе у почетку рата и услед тешког притиска војничког апсолутизма до данас. Свима нама у Босни и Херцеговини одузета су уставна права. Влада је радила како се њој најсходније чинило, без обзира на жеље и потребе народа. Код нас је народ усљед огромних ратних жртава и патња пропао. Случајеви умирања од глади били су обична појава у појединим крајевима Босне и Херцеговине. Тога не би било, да је народ по свом представништву могао вршити свој законити уплив на државну управу. Ниједан народ монархије није морао допринети размерно толико жртви у крви, колико испаћени народ Босне и Херцеговине. Поред тих неразмерних жртава у крви наметнуте су нашем обесправљеном народу још и прекомерне жртве у иметку.

  Ни у једној покрајини Аустро-Угарске монархије нису порези убрани у оној висини као код нас, ни у једној покрајини нису ратна подавања и реквизиције у толикој мјери и уз тако ниске цијене провађане, као у Босни и Херцеговини. Наши сељаци, наши земљопоседници лишени су уз минималне накнаде њихових земаљских продуката и стоке тако, да наше економско стање није само дошло у кризу него стоји пред катастрофалном пропасти.

  Наше народно представништво распуштено је, аутономија котарева, окружја обустављена је била. Законом загарантована вјерско-просветна аутономија српско-православних епархија и управа укинута је наредбеним путем. Слобода састајања је потпуно укинута. О слободи штампе не може се ни говорити. Не допушта се шта више ни долазак новина у Босну и Херцеговину, које стоје под цензуром државних одвјетника у монархији. Слобода кретања, а да у близини нема ратних операција, ограничена је тако, да и најкраћи пут овиси о милости полиције и дозволи војничке власти. Сваки путник који долази из монархије у Босну добива утисак, као да долази још и данас у страну државу.

  Политички осуђеници, код којих закон прописује посебно поступање, чаме још и данас као обични осуђеници и злочинци у централној казниони у Зеници у гвозденим кавезима као животиње, уз слабу храну и необично строги поступак, који се против њих до у танчине проводи. У Аустрији је већ давно издана опћа амнестија чак и за оне, за које су судови пронашли, да су кажњива дела против државе за вријеме рата починили. У Угарској није у тој мјери ни било осуђивања.

  Наш је сабор прихватио законску основу о уведењу српскохрватског језика у Босни и Херцеговини. Босна и Херцеговина су земље са искључивим становништвом српскохрватске народности па та законска основа не само да није предложена на санкцију, него се - премда је добила предсанкцију - њемачки језик наредбеним, законским путем и праксом необично шири у нашој управи, док се у исто доба изгони из управе нама свима мило и свето писмо Ћирилово. Ове методе потјечу из глава централиста, који јединством немачког језика хоће да проведу своје циљеве против којих је Ваша Преузвишеност устала као министар председник, означивши такове циљеве и тежње именом, какво им припада.

  У кратким цртама изнели смо патње, муке, невоље и понижења, што их је народ у Босни и Херцеговини претрпио, а подноси их још и данас. Ово је само бледа слика наших прилика. Поједине чињенице, којих има неизмеран број, тек би је осветлиле потпуно. Тада би се тек могла схватити трагедија нашег народног живота. Од стрељања, вешања, палења и убијања несретна судбина довела нас је до умирања од глади.

  Уз овакво стање и овакав поступак према нама сваки мисаон и разборит човек разумеће и наше расположење, разумеће наше тмурне осећаје, испреплетене чемером и горчином.

  Наше осећаје разумеће нарочито син мађарског народа, који је народ у борби за своју слободу, за своја народна, грађанска и уставна права допринио огромне жртве и претрпео ужасне патње. Нека се Ваша Преузвишеност духом врати у она тешка времена, која је мађарски народ претрпио у години 1848. и послије тога. Пред Вас ће избити слика бруталног апсолутизма, у коме су Хајнау и Ламберт вјешањем и стрељањем гушили народни покрет мађарски и Ви ћете наћи потпуно оправданим, што се сав мађарски народ туђио од апсолутистичке и германизаторске ере Бахова система, и што се је заносио надом на боље времена своје уставне и народне слободе. Тако ћете и нас моћи праведно разумети.

  Треба да буде боље, треба да буде друкчије, па да се народ освијести и тргне из ове апатије ове отуђености и потиштености, да зна, да није само објекат управне силе, него да је грађанин са правима и дужностима.

  Претпоставе за друго расположење и за други рад јесу ове: 1. Потпуна амнестија политичких осуђеника. 2. Накнада штете свим невино настрадалим. 3. Осигурање прехране. 4. Успостава уставности сазивом распуштеног сабора уз потпуно слободне накнадне изборе. 5. Управа земље може се предати само људима саборског поверења. Тек кад ово испуњено буде, може се путем народног представништва приступити решавању осталих питања

  Наш читави народ Срба, Хрвата и Словенаца претрпио је у монархији веома много за време овога рата. Данас још стоји Далмација, Словенија, Истра, Корушка без својих земаљских представништва под управом туђег чиновништва У Хрватској је једино одржан уставни режим. Па и тамо испадају сваки час претње са страшилом неуставности и комесаријата, а једногласно примљене законске основе не могу да постану законом. То буди у нас осећаје, који не могу бити склони држави. То буди у нама предосећаје, што расту у сјени и мраку неслободе.

  Ми осјећамо једно са свом нашом истокрвном браћом Хрватима, Србима и Словенцима ма где они били. Ми знамо, да на кругљи земаљској не можемо изоловано живети, него да нас већ наш положај упућује на искрен и поштен споразум са географски најближим народом краљевине Угарске. Да тај споразум може искрен и поштен бити треба да га створе два равноправна и државно самостална народа.

  Ми Срби, Хрвати и Словенци нисмо данас равноправни са народом мађарским. Ми смо данас робље незаробљено, које носи лажни наслов држављана.

  Док код се горње предпоставе не испуне, док год ми морамо да живимо у овом политичком и грађанском ропству, ми нисмо у стању дати слободне изјаве. "Наше народно питање не може се решавати без народа, оно се не може само деломично решавати, него у целини и то на темељу права народног само одређења. Свако друго решење, међу која убрајамо и директно и без приволе народне намеравано присаједињење Угарској, било би насиље, које би уродило најгорим последицама за нутарњу сигурност и спољашњи мир. Напаћена душа нашег јединственог народа Срба, Хрвата и Словенаца, ако насиљем и неправдом раскомадани будемо, проћи ће мученички пут борбе да у њему сагори и пропадне или да постигне јединство и слободу своју."

  Тај су меморандум потписали овим редом: Ристо Хаџи-Дамјановић, Мато Бекавац, Перо Тодоровић, Ђуро Џамоња, Јово Пешут, Гавро Гашић, Ђорђе Пејановић, Др. фра Јулијан Јелинић, Карло Цанкар, Др. Љубо Симић, Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Др. Јозо Сунарић, Перо Стокановић, Др. Милан Јојкић, Данило Димовић, Фра Љубо Галић, Др. Саво Љубибратић, Др. Лука Чабрајић, Др. Владо Андрић, Вјекослав Јелавић, Стјеран Субашић, Др. Марко Алауповић, Др. фра Карло Икић.

  Занимљиво је у оваквој прилици чути по могућности и другу страну. Генерал Стјепан Саркотић, поглавар Босне и Херцеговине, био је при повратку из Босне за Беч у Загребу затворен у једном хотелу и после, по наредби Земаљске Владе у Сарајеву, пуштен, 15. новембра 1918. он је упутио Народном Већу у Загребу свој протест и обрану овог садржаја:

  "Свечано протестирам ради на мени изведених насиља у Сл. Броду и Загребу и надодајем следеће:

  Ја сам био до мог добровољног одступа кано поглавар Б. и Х. орган Његовог Величанства и заједничког министра финансија и само њима одговоран. Моју наложену задаћу: "У Б. и Х. мир и ред уздржати, свако настојање које води изван монархије запријечити, политике не трпити, земље од непријатеља обранити, објективно управљати и династичка чувства његовати" испуњавао сам мирном и примјерном дужношћу.

  Новој влади нисам правио никаквих потешкоћа, дапаче ишао сам јој искрено и отворено на руку и препоручио то свим војним областима и чиновништву. Једино сам је молио, да се у интересу земље и добре управе не пренагли.

  Ја сам јој изјавио, да сам предао кроз баруна Шпицмилера Његову Величанству моју демисију, али одговора још немам, изим што ми Шпицмилер телеграфира, да сам ја сада у Босни потребит кано никада и да почекам на упуте, које ће ми донести мој замјеник г. Ђурковић, којег сам ја у Беч послао, да све разјасни и каже, да је сада абсолутни курс један нонсенс и само од раздражујућег уплива на народно вијеће. Ђурковић је имао стићи у Сарајево на 31.IХ. али није ради потешкоћа на жељезницах стигао до 3. или 4./11.

  Међутим сам се ја одлучио сам добровољно одступити, пошто ми је скупина свих генерала тај корак тиме олакшала, изричућ, да ће сложно за ме стати, ако ми се прекршај моје дужности према цару и краљу и од које стране буде приговарао.

  На 1. или 2./11. сазвао сам у Конак генерале, заступнике старе и делегате нове владе и изјавио сам ово: "Ја одступам добровољно од поглаварства земље, признајем Југославију, и желим њој и Б. и Х. у њој најсјајнији развитак."

  Делегати Народног Вијећа су ме упитали, да ли се могу у Зеници и Травнику још запрти пустити на слободу, на што сам одговорио: "Будући су од мене на помиловање предложени и ја сам увјерен, да их је цар помиловао, да тому нема никакве запреке и они се могу одступити одмах, а не тек на 4./11. како је било интендирано". (Краљев имендан).

  Ја сам све до мојег одласка подупирао нову владу у сваком смјеру. Свједоци: г. Сунарић и Мехмед Спахо. Оба су ми једном на моје задовољство изразили, да би боље ишло, да се нису пренаглили и да се је мене слушало.

  Мој одлазак сам ја службено навијестио Нар. Вијећу, и молио, да се и Нар. Вијећу у Загребу исти објави, те да ми оба прибаве за ме и моју команду (штаб, штабску сатнију и т. д.) salvus conductus Подпредсједник Сунарић, који ме је особно походио, на чему му хвала, увјеравао ме је да мом одласку преко границах Славоније неће бити никаквих запрека, и написао је писмо једном уваженом господину у Сл. Броду, да се ја и мој штаб изпратимо кроз 2 поуздана члана Народног Вијећа у Броду даље преко славонске границе. Ја сам, даклен, свуда авизиран, а не потајно, како се прича, из Сарајева сам службено инстрадиран одпутовао са горе наведеним увјерењем, и усупрот томе доживео сам позната насиља.

  Додајем, да је у Сарајеву моја почасна стража била увјек од босанске сатније, све до задњег дана. Пошто је она наравски морала остати у земљи, то се је задњи дан формирала сатнија из људих од команде, који су морали земљу оставити, дакле од Нијемаца, Мађара, и т. д.

  Ја сам принужден дакле Народно Вијеће замолити, да ми се отворено каже, зашто су на мени почињена овако грозна и безаконита насиља, да се могу пред лажним денунцијама бранити.

  Поздравило ме се кроз војнички шпалир на колодвору у Загребу титулом "крвник". Нека се докаже, да ли је под мојом четири годишњом управом у Б. и Х. по мом налогу и кап крви пала?

  Далеко одбијам од себе сва насиља и неправице** учињене у Б. и Х. год. 1914. гдје ја нисам у Босни био. Ја одговарам за све, тек од почетка 1915. године, гдје сам почео на 1./I. уредовати. Шта су политичке области, сви војнички тврђавни судови и судови пољне војске радили, односно службовали у тужној 1914. години за то сам ја исто тако одговоран кано н. пр. Народно Вијеће, дакле ништа.

  **[Карактеристично је истаћи ово. У Загребу генерал Саркотић, затворен је са дужном почасти од официра, није се нико такао његове особе, аутомобилом је спроведен у затвор у једном од најлепших хотела на Зрињевцу. То је за њ "грозно и безаконо насиље". Даља причања показаће како се поступало с нашим најбољим људима и шта је све рађено од њих. За Саркотића су то само "насиља и неправице" без оних срцепарајућих епитета!]

  Тужну политичку баштину 1914. године - такозвани бањалучки процес, - морао сам ликвидовати. То је морао сваки поглавар па како се он звао. А како сам ја то учинио? У суд се мијешао нисам. То би било проти мојој части. Али кад је осуда пала, то је свих 20 на смрт осуђених на мој предлог и кроз моје посредовање помиловано било. Даље сам скоро направио план, да се најпре заведена младеж, затим мањи, онда тежи кривци испусте, тако да до мира ни најтеже оптерећени на остану у узи.

  Кумулирање 1914. године са мојом управом ту, чини ми се, лежи велико недоразумљење, проти којему ја најоштрије просвједујем. Та о неким гадним стварима сазнао сам тек кроз Корошецову интерпелацију.

  Што се горњих помиловања тиче, то сам имао задовољство, да су кад када који предлози раније горе били, него ли је интервенција др. Димовића наступила, који се је за запрте увијек заузимао.

  Када се о овој ствари говори, онда се мора увијек у обзир узети расположење пучанства при мом доласку у земљу. Ја сам нашао потпуни политички и војнички дебакл. Наше војске одступиле из Србије, мржња међу пучанством, с једне стране Хрвати и Муслимани, с друге Срби, страшно. У тај хаос дошао сам ја, не познавајућ ни једног човјека у Сарајеву. Свако је мотрио, на коју ће страну? На никакову. Одлучио сам се по мом карактеру свима бити добар и праведан отац. Јесам ли био, нек суде сви безпристрасни.

  Кад је једанпут једна скупина Хрвата из Сарајева предамном била, онда сам им у разговору казао: "Господо, ви видите мој тешки положај. У оној минути, у којој би се ја од пута објективитета и правде и најмање одалечио, у оној минути не би био више вриједан да остајем поглаваром земље. Ако ли би већ несрећа хтјела, да икога малко ускратити морам, то ће те бити ви, јер сам увјерен, да ће Хрвати Хрвату, гледајући на његове потешкоће, најприје опростити." Који су назочни били, могу то посвједочити.

  Говори, с којима сам ја и Кербер у оно вријеме поздрављени били, били су тако напети, да смо их ја и он увијек кано "преоштре" квалифицирали.*** Ипак се ја у тој атмосфери ни педаљ од правде одалечио нисам.

  *** [ Говор н. пр. поглаварова заменика дра Николе Мандића.]

  Шта пише поглавар земље у једном службеном предлогу у то вријеме:

  "Мој циљ јесте, дане мог дјетинства доживити у којима Србе и Хрвате ништа није друго разликовало, него само прекрст."

  А шта све нисам радио за поврат, и побољшање несретника у Араду и Нежидеру? Колико пута нисам слао вјештог пуковника Веселија тамо, да их извади, стање побољша, и у земљу поврати. Све је ишло, али и за све је требало времена. Жао ми је, да нисам многе захвалнице и такове телеграме задржао.

  А таоце, који су по војничким прописима (Reglements), допуштени били, све сам одстранио, чим сам се увјерио, да промету и војнички највише употребљеној, а за прехрану толи важној жељезници не пријети више никаква погибељ. Та ствар изгледа сада лахка, али онда је била јако тешка и од највеће одговорности.

  А што продиче поглавар чиновништву и часницима. "Господо, тко хоће да у Б. и Х. служи, за отога није доста само чувство дужности, он мора имати и чувство највеће љубави за овај народ." Свједоци: Особито замјеник и секционшефи.

  А како просуђује поглавар политичке окривљенике?

  Похађајућ Зеницу и Травник, гдје су они били и гдје сам и сам у она гладујућа времена за њих бринуо (моји војници су у оно вријеме имали 250 гр. на особу и дан, а они кроз моју наредбу 420 грама) па и шњима разговарао, обратио сам се к мојој пратњи и рекао: "Видите, господо, то су сада велеиздајници! Ако ли пако рат испане проти нама, онда су то мученици и највећи људи у свом народу".

  А тко је и једанпут био код владе у понедељак и четвртак, гдје сам ја примао, и видио ону масу сиромашних молитеља и молитељица из разних слојева пучанства, та ваљда гдје другдје таквих посјета ни видио није. Јесам ли се старао њихове јаде ублажити, и њихове сузе осушити, нека одговарају сами.

  О сличних ствари, мањег и већег, па и највећег опсега, могао би цијеле свезке написати, али можда је доста и ово за оне који су добре воље, а за друге су и цијели свезци бескорисни и забадава.

  Тако по прилици изгледа крвник, који се је први свакој прилици за повјерени народ жртвовао.

  А шта је са "издајицом"?

  Обраћам позорност на моју изјаву у "Хрватском Бранику" од 5. студеног о. г., из које ће се увидити, како сам ја наше становиште бранио. Кано свједоке: Ено Његово Величанство, министри Кербер, Буријан, Шпицмилер, Векерле, Хусарек. При мојих ауденцијах није ми Његово Величанство само једанпут рекло: "То по прилици жели и Корошец", или "Корошец не тражи такођер више," а Корошец је сада предсједник Народног Вијећа, а ја сам издајица.

  Ја поричем, да и један члан Народног Вијећа топлије ћути за свој народ, него ја. Невјешт сам био можебит у тому, да са политичарима опћио нијесам. Но мени је политика била забрањена, и ја сам је избјегавао кано отров, јер је особито у Б. и Х. доста квара начинила. Трсио сам се и без ње ићи једино правим путем. Босни и Херцеговини прибавио сам у вријеме рата, четири годишњи мир и спокојство, моје операције сам уредио увијек тако, да пучанство кроз њих скоро ни дирнуто није било. Увјерен сам, да ће ми народ бити за то једанпут - а можда већ и сада јако захвалан. Почасни грађанин Мостара, Требиња, Брода, Ерцегновог, Јањине па и главног града моје домовине нада се у то.

  Ја сам имао свете осјећаје дужности, не само према цару и краљу, него још можда више према народу, којим сам управљао и тако обима на услугу био.

  Неслогу и свађу - наше старе мане - увијек сам корио, јер оне су узрок сваке несреће.

  Кано Хрват поздравио сам са весељем Југославију, и приправан сам њој - ако се икада на мене рефлектира - у сваку корист служити."

  Ми поводом ове неинтелигентне обране нећемо губити много речи. Овде се ради о читавом једном систему, а не о личностима као таквим. Оне су увек само мање више свесно оруђе у служби једне идеје или извесне веће организације. Каква је та била и чим се служила показаће јасно странице које следе. Оне ће, у исти мах, бити и најбољи одговор за све апологије овакве врсте.

  I
  Демонстрације иза атентата.

  Сарајевски атентат дао је добродошао повод потпуно отвореним нападајима на све оне елементе, који су се истицали јавним деловањем за идеју народног јединства и на многе од оних, који се у свом политичком раду нису дали водити једино жељама и упутама меродавних службених личности; на Србе, међутим, били су ти нападаји управљени без ограде на све из реда готово без изузетка, у једном невероватном опсегу и без и најмањег обзира на постојеће државне законе. "Са стотинама вјешала не би се могле платити драгоцјене убијене главе" узвикнуо је још истог дана пред новом музејском зградом у Сарајеву један од најпознатијих представника војних и клерикалних кругова града, Коста Херман, бивши оделни предстојник б. х. земаљске владе за унутрашње ствари и доцније помоћник грађанског комесара у окупираној Србији, који је тим ускликом, у једном часу изненађења и раздражености, јасно показао расположење своје околине. Дела, која су иза тог дошла, била су најбољи доказ, како је унапред добро промишљена, дуго спремана и са системом организована сва она акција у земљи не само против политичара и водећих личности, него против целог народа као таквог. У једном опширном извештају о демонстрацијама у Травнику стоји изричито, како су тамошњи "лојални елементи", после изјаве саучешћа код окружног предстојника, пошли против Срба потпуно свесни оног што чине. "Narod navieљćuje Srbima borbu na život i smrt i progonstvo iz Bosne i Hercegovine " (Hrvatska, br. 798, 3 juli 1914). У једном говору држаном од органа франковачке странке, чије су везе са војничком командом биле опште познате, са нагласком се истиче, да се "i u naљem krugu naљem tielu nalazi sva sila krpuša u spodobi Srba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a eto i kralja ubijaju! S njima moramo jednom za uvijek obračunati i uništit ih. To nek nam bude od danas cilj" (Hrvatska, br 794, 29. juni 1914.).

  Потицаји за то нису били спонтани. Премда је постојао дугогодишњи политички антагонизам измену Срба иједног дела Хрвата и премда су још неизчезле верске опреке између православних и муслимана политичко-економске борбе ради аграрног питања биле појачане задњим балканским ратовима, ипак је ван сумње, да страсти никад не би могле избити у толиком обиму и толикој успенушености, да нису извесни мрачни елементи нашли свог ослонца, а можда чак и потстицаја, код службених фактора. Већ онда, 2. јула 1914., лепо је истакао један загребачки лист, да су "ovakve demonstracije samo moguće, dok ih se favorizira" (Обзор, бр 180), тим пре и тим више, што је Аустро-Угарска можда најизразитија полицијска држава и што се најгоре догађало управ тамо, где се, да се хтело, у пола сата могао имати идеалан ред, јер је на расположењу била не само полиција и жандармерија, него и велики делови војске. Али су те демонстрације биле сматране једном несумњивом државном потребом и као такве су биле, у колико не инсценисане, оно свакако трпљене са "доброхотном" пасивношћу. Јеr се атентат, по општем мишљењу, држао протестом великосрпске пропаганде и афирмацијом српских аспирација на Босну и Херцеговину и знаком незадовољства са анексионистичком политиком, требало је, у интересу монархије, извести пред читав свет Хрвате и Муслимане као већину очито противну српским тежњама спремну, да се против њих бори најљућим средствима. Ради тога се и пожурило са саопштењем уједном званичном бечком коминикеју од 2. јула да "садашњи немири у Босни доказују, како великосрпска идеја није омиљена код оног становништва у Босни и Херцеговини, којега се тиче". А колико су службени фактори ишли за тим, да постојеће опреке искористе и појачају и у колико је иницијатива долазила од њих чак и за вршење највећих злочина, сведочи најбоље признање др. Ивана Франка учињено у 181. јавној седници хрватског сабора. Он је рекао дословно ово: "Ja nisam dosada htio u odboru iznijeti, da je onih dana, prije nego je navjeљten rat Srbiji, u opoj općoj uzrujanosti u Zagrebu bilo raznih pothvata, da se ubiju stanovita gospoda, koja su tada bila i hrvatskosrpskoj koaliciji, a naročito radilo se o glavi gospode Svetozara i Valerijana Pribićevića, zatim protiv gospodina Bude Budisavljevića i još nekolicine. Sada ću reći, da su misleći da su u tom pravcu Frankovci zgodno sredstvo da to počine, i držeći i računajući na ličnu i osobnu mržnju protiv te gospode, pokušali su influrati na mene, da ja organiziram crnu četu, po uzoru legija u Srbiji, i da se onda ubiju gospoda, što sam ih prije spomenuo. Tadanji šef policije, gospodin Mraović, telefonirao je meni pet dana prije predanja onoga ultimatuma, da će mene posjetiti jedan gospodin i neka ja toga gospodina pozorno saslušam, jer da je ono, što će taj gospodin meni reći, da je to njegovo mnjenje i njegova želja. Tada je taj gospodin zbilja došao u 5 sati pak se meni predstavio pod krivim imenom, kako sam kašnje saznao, i meni je razložio čitav plan, kako treba ovu gospodu ubiti. Potanko mi je taj gospodin razvio plan, a ja sam mu na to odgovorno ja sam u žestokoj političkoj borbi sa gospodom, koju ste Vi spomenuli, ali moj odgoj i moja ustavna svijest mi ne dozvoljavaju, da se ja ovakvim sredstvima poslužujem i primite do znanja, da ja u toj stvari neću sudjelovati " (Stenografski zapisnik CLXXXI, sjednice sabora, 10 novembra 1917., 4).

  Прве демонстрације биле су у Загребу, и то већ на дан самог атентата, Код Хрвата се, преко кругова бечких хришћанских социјалиста, стварало уверење, да је погинули престолонаследник био нарочито склон њиховим аспирацијама и да би он не само ојачао њихов положај према Мађарима, него им и створио потпуно ново место у монархији уопште. Као противник дуализма он би у Хрватима имао наћи свој ослонац и ослободити их од свих досадашњих веза формирањем велике Хрватске у новој федералистичкој групацији круновина са јаком централном врховном влашћу. То је мишљење нарочито ширено преко повереника војних и клерикалних кругова у Загребу и Сарајеву и имало је доста утицајан налазило доста веровања код једног дела хрватске интелигенције. Сад се то искоришћавало нарочито у србофопском правцу са намером, да се створи још дубљи јаз опрека и да се истакне, како Срби свесно иду за тим да Хрватима одузму све изгледе у бољу будућност. "Kadgod se bude spominjalo jedinstvo Srba i Hrvata", писао је тада Hrvatski Dnevnik (br 146), "svakom će Hrvatu zasjati pred očima krvavi lik nadvojvode Franje Ferdinanda, što su ga ubili Srbi" Верујући у те бечке претпоставке доста олако, без икаквих стварних гаранција, они су исто тако олако, са чудном оскудицом увиђавности, веровали и у ово друго; не мислећи, да је то убиство баш Србима могло бити најнепријатније, јер им је стварало највише неприлика у часу, кад су их најмање требали. И откуд уопште, да се за кривицу појединаца чине одговорним читави народи? Извесним елементима, међутим, није било стало до разлога, него до пакости и помагани беневолентном пасивношћу власти они су безобзирно ишли за тим, да из овог немилог случаја избију сав могући политички капитал. У свом првом чланку о атентату окомила се "Hrvatska" свом жестином на Србе сматрајући то пречом дужношћу од приказа надвојводина значаја за хрватску ствар. "Oba zločinca su fanatični Srbi", вели се тамо, "sinovi onog kletog plemena, koje svuda sije mržnju, klanje i ubojstva, koje gramzeći za vlašću podlo obara pred sobom sve, umišljajući, da će time zastrašiti hrvatski narod". А у истом броју, на другом месту: "Ubojico, ime ti je Srbin! I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i pleme, љto ga je vjetar natrunio po naљem hrvatskom tlu, da rađa zločin i zlobu, sije neslogu i razbojnički prolieva krv." Srbi su ljute zmije "od kojih si tek siguran onda, kada im satereš glavu". (Hrvatska, br. 798 29. juni 1914.). Слично је у Сарајеву писао Хрватски Дневник, други главни орган франковачких елемената и аустријских Хрвата. "Organizirana zločinačka srpska banda izvela je djelo, što se spremalo odavna, a na kojem se radilo kroz mjesece i godine u Beogradu i u Sarajevu. Tri su srpska bandita izvršila ono, što je iz dana u dan pripovijedala srbijanska štampa u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Spljetu. Provedeno je djelo što je stajalo u programu srpskoga nacionalizma i u programu srpske opozicije u bosanskom saboru (br. 143, 1914.).

  Демонстрација је уприличена на Видов-дан пред вече и имала је исто тако не жалобни, него борбени антисрпски карактер. "Hrvatska" доноси о том најопширнији и свакако, јер је она при том имала главно учешће, и најаутентичнији приказ. Правашка омладина искупљена у Маргаретској улици пошла је према Илици под великим хрватским барјаком са црним велом. Уз клицање престолонаследнику мешали су се, по реду извештаја, и ови тугом испуњени поклици: "Доље Срби!" "Навјешала велеиздајници!" "Доље српске слуге!" "Доље српска коалиција!" "Живјеле легије!" "Живела година 1902.!" "Доље Југославија!" Кад су стигли пред Јелачићев споменик држао је др. Иво Франк тужни говор са оваквим полетом: "Danas pade u Sarajevu pod ubojničkom rukom dika i ponos ciele habsburške monarhije, nada, uzdanica, spas i zaštitnik hrvatstva, hrvatski priestolonasljednik. Srbi tobožnja naša braća - koji drzovito tvrde, da su jedno s nama, Srbi, koji pod krinkom prijateljstva i ljubavi rade o glavi hrvatskom narodu i habsburškoj monarhiji, ti Srbi ubiše danas u Sarajevu uzdanicu nas Hrvata. Srbi danas pogodiše hrvatski narod u srce. Srbi ubiše nadu Hrvatske Srbi umoriše zaštitnika Hrvatstva i Slavenstva u našoj monarhiji". Иза тих речи, вели известитељ, чуше се "iz hiljada i hiljada grla" поклици пуни пијетета: "Освета, освета!" После је говорио омладинац Љубомир Маштровић, па је своју беседу извео у овом правцу: "Ovaj grozni čin je plod velikosrpske propagande, a i izvedoše ga Srbi, i to na Vidovdan! Vidovdan je dan srpske osvete a od danas nek bude i dan osvete naše, jer tko se ne osveti taj se ne posveti... i mi ćemo se tog držati, osvetit ćemo hrvatskog priestolonasljednika, osvetit ćemo Hrvatsku" Каква је имала бити та освета видело се најбоље по том, да су још исте вечери разбијени прозори на Српској Банци и на уредништву "Novosti", да је на Српски Соко ударено камењем и циглама, а уредништво. "Istaknuti nam je", додаје се у извештају, "da u uzkazu saučešća sudjelovalo je i sveukupno vojničtvo te su časnici klicali i kapama mahali, stoje osobito duboki dojam učinilo". (Hrvatska br. 794). Демонстрације су се понављале три дана узастопце и узимале све то опасније размере нападајима на приватне српске куће и радње; демонстранти су, у сред главног града једне покрајине, где је седиште владе и заповедништво једног кора, продрли у српску цркву и њене утвари газили и тргали на једном од најживљих места града, па су чак један део тих уличних поклика пренели и у сам сабор, где су франковци омели седницу саучешћа најгрђим псовкама, не дозвољавајући да др. Богдан Медаковић, преседник сабора, као Србин председава саборској седници. Њихово понашање било је такве врсте, да је један немачки загребачки лист тим поводом морао написати, да су се франковачке демонстрације извргле у обичне пусте сцене, "које сигурно нису такве, да се могу осетити као интерпретације искрене туге ради страховитог губитка, који је претрпела сва монархија уопште, а Словени монархије посебно тим убиством престолонаследника". (Agramer Tagblatt, nr. 148, 30. Jun). Бранећи се у сабору од нападаја, да су приликом демонстрација франковци харали, др. Иво Франк рекао је ове важне речи: "Priznajem, da smo vodili demonstracije nakon proglaљenja rata. ali dok smo ih mi vodili, bio je svuda mir i red. Ali kad je vodstvo preuzela policija, onda je doљlo do onoga, što se desilo u julu 1914. u Zagrebu". (Hrvatska Riječ, br. 189, 1917.)

  У својој огорченој али и усплахиреној књизи "Босна у ланцима" (Сарајево 1919.) наводи Велимир Мандић, да је у сарајевском полицијском затвору, у ком се налазио и он, изабран известан део муслиманског и католичког олоша, да изводи демонстрације од 29. јуна. Стражар је јавно прочитао извесна имена, а прозивани су одмах након тога изишли за њим. (Стр. 34). О том се, осим овог, чуло и неких других усмених потврда.

  Сво то писање "Hrvatske" и све то несметано харангирање против Срба добива нарочит значај, кад се по извесним документима осветли њихова позадина и уоче њени инсценатори. Иван Першић изнео је у хрватском сабору један драгоцен податак у том погледу. "Magyar Kiraly honvedelni minister. Nr. 234 035/1917. Zapovjedničtvu kr. Ug. 25. domobranskog bataljuna Zagreb - Budapest, 18. srpnja 1917. Savezno sa mojom naredbom od tek. godine broj 22.110-4 dra Vladimira Sachsa, pučko-ustaškog kadeta aspiranta, nepoznate godine rođenja i nadležnosti, glavnoga urednika zagrebačkog dnevnika lista "Hrvatska", oprostio sam kao pouzdanika hrvatsko-slovenskoga ministarstva od pučko-ustaške djelatne službe na neizvjestno vrieme. (Novosti, br. 136. 1918) Из докумената, што их је хрватски бан А. Михаловић поднио јавно у сабору, да прикаже у правој светлости франковачко деловање против устава у Хрватској, види се јасно, да је шеф ђенералног штаба Конрад Хецендорф имао већ 16. јула 1914. конференције са франковачким вођама др. А. Хорватом и др. И. Франком о извесним стварима за случај рата, за који се вели да је тада још пре ултиматума - био неизбежан. (Hrvatska riječ br. 180, 1918.). У полемици са словеначким клерикалцима изнели су франковци сами, да је др. Ј. Крек, "tražio dodira s istim krugovima kako i frankovci... htio je, da bi u Kranjskoj zavladala vojnička diktatura, jer je u svojoj naivnosti mislio, da bi po tome vojska izvela združenje Slovenaca i Hrvata u jedinu državu" (Hrvatski Dnevnik, 9 lip. 1918 ) Сад је потпуно разумљиво и то, што је зборни заповедник загребачки и доцније војнички гувернер у Србији, Ремен, кад су га 26. јула акламирали манифестанти под водством војне музике, захвалио публици завршујући речима: "Живели прави и чисти Хрвати". (Obzor, бр 206, 1914.). Јасно је, да други Хрвати, "Славосрби" по франковачком речнику, нису били удостојени његових добрих жеља, још мање његове помоћи.

  Горе него у Загребу беху демонстрације у Сарајеву. Касно у ноћ, између 9-10 сати, на дан атентата, напала је једна руља од 200-300 глава на "Хотел Европу", власништво Глигорија Јефтановића, полупала ту прозоре и почела грдним псовкама на Србе и Србију. Власти, које још нису биле добиле других упута, по својој старој традицији смирише демонстрације врло брзо помоћу војске и полиције. Да су хтеле своје дужности вршити и доцније лојално и као што по закону треба, оне су већ из те појаве могле извести потребне поуке и припремити се за други дан и њих све не би оно, што је касније дошло, могло затећи ни неприправне ни тобоже изненађене. Hrvatski Dnevnik бр. 144, изрично вели, да се је народ још те вечери "завјерио", "da će se svi sutradan opet naći na okupu" Има чак сведока, који тврде, да су те ноћи ишли наједан састанак код надбискупа Ј. Штадлера, где је било неколико хрватских вођа и да су тамо два свећеника изјавила једној групи: "Радите шта хоћете, само не бирајте вође". (Jugoslavija, бр 129, 1919.).

  Демонстрације сарајевске од 29. јуна биле би проста немогућност у ма којој правној и културној држави. Почете су једним прогласом и културној држави. Почете су једним прогласом градског заступства састављена, према изричном признању једног од потписника, градског подначелника Јосифа Ванцаша, од владиног комесара за град Сарајево у споразуму са другим вишим функционерима владе, међу којима је био и шеф пресидијала барон Колас. (Jugoslavija, бр. 129, 1919.). Позив је био упућен сарајевском грађанству и плакатиран пред вече 28. и рано у јутру 29. јуна. "I ako je poticaj za ovaj đavolski zločin", писало је тамо, "potekao iz inozemstva - po iskazu atentatora nedvoumno je, da je bomba iz Beograda, - ipak postoji temeljita sumnja, da i u ovoj zemlji ima prevratnih elemenata. Mi osuđujemo zločin i duboko smo nesretni, da je atentat izveden u Sarajevu, čije se stanovništvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa ja pozivam pučanstvo, da takove elemente. koji se daju na ovakove zločine, iz svoje sredine istrijebi. Bit će sveta dužnost pučanstva, da tu sramotu opere". То је био као званични позив на дела, која су се сновала и за која се у приватним разговорима дошаптавало, да би била радо виђена на меродавним местима. То је био у исти мах и "отворени лист" за све на рђавштине спремне елементе, да почну јавну хајку против Срба из реда. Око 8 часова пре подне скупила се једна гомила католичког и муслиманског олоша са претежним делом младежи (потпуно су отсуствовали сви озбиљнији елементи) пред католичку катедралу, па је, отпевавши царевку и кликнувши славу погинулом престолонаследничком пару, одмах почела стварним бесом на Србе. По команди јурнуше у оближњу српску школу, у дом, "gdje se odgajaju borci za zavjetnu misao", како говори Hrvatski Dnevnik бр. 145 у свом опширном извештају, извукоше одатле клупе, табло, књиге, слике и све то онда почеше ломити, цепати и сећи на улици. Носећи пред собом царску слику и непрестано певајући царевку, поделише се онда у неколико група и пођоше на разне стране града, да демолирају не само зграде српских установа (по наредби остале су поштеђене све три банке, јер је у њима био заинтересован и несрпски капитал), него и српске радње и приватне куће. "Usput su uniљtene sve srpske radnje, kraj kojih se prošlo" И славећи тај бестијални нагон разарања као какво значајно дело националног хероизма Hrvatski dnevnik детаљно приказује, шта је све урађено при там нападима. Код месара Шпире Новаковића избачено је сво месо на улицу; код Јове Паликуће просутно вино, "stolice, stolovi, burad, čaše, flaše, peć - sve je bilo izbačeno"; код Трифковића књижаре "u prostoru u daljini od preko 150 metara hodao si po samim knjigama, bilježnicama i drugim papirima". И све тако даље. Нису биле поштеђене ни оне бедне потлеушице у Паткама и Пируши, где се сиротиња скупља у по једној соби и где је сав намештај неколико дрвених ствари и неколико убогих крпа. Било је уопште дела најстидније и најгрђе суровости. Стара тешко болесна удовица, Савка Јефтановића, извучена је из кревета и остављена на сред собе, да би провалници могли и њега, као и остали богати намештај, делом уништити, а делом уграбити. У радњи Петра Векића разбијали су гробне споменике, крстове и наручене слике у њима, а у кући Ристе Максимовића нису се смиловали ни на болесницу, која је патила после порођајних болова. "Sve je na ulici... pusta se ćirilica povalila po cesti, a kuća je sva iz temelja izrovana". То је опис рушења Српске Ријечи. И све се то догађало на очиглед војске и полиције. Људи су сасвим јавно носили сво потребно оруђе за обијање затворених врата као секире, полуге, маказе, мотке и остало и по читаве су сате несметано вршили свој провалнички посао. Bosnische Post, полузванични лист босанске владе, сам је писао како су приликом нападаја на српску школу "хиљаде људи, што су стали на Црквеном Тргу и у оближњим улицама, међу њима многи мушки и женске из народа, са громким поклицима "живио" цару и Аустрији а огорченим против Срба аплаудирали". (бр. 148, 1914.). Пред шталом Глигорија Јефтановића ја сам својим очима гледао два официра, како соколе полупијани моб кличући им без зазора: "Само чврсто!" "Nur alles zertrummern!" Војска, која је била на улици, поздрављала је демонстранте тобоже с тога, јер су певали царску химну и носили царске слике, и ограничавала се само на то, да "огорчене грађане" суздржава, да усред града и у по дана не краду по обијеним дућанима. јер су и у највећем огорчењу лојални елементи разликовали предмете од вредности и спасавали их у свом патриотском осећању за достојније руке. Кад је напанута радња браће Бајчетића код Маријина Двора, стајало је војништво једва десет корака одатле, код Ружићеве радње, а не покушавајући да ма шта учини, да спречи тај нападај. Тек око пет сати иза подне, пошто се руља обијајући толике трговине колонијалне робе и складишта алкохола била понапила и пошто су лојални грађани у свом огорчењу заменили своја одела са другим оделима из српских кућа, па је настала опасност да се патриотске манифестације не протегну и на "непревратне" елементе "службоуљудног" града, проглашено је опсадно стање и добар део власти предан преком суду. Демонстрације су међутим деломично трајале и преко ноћи, а да нико ради тога није био позван на одговорност, па су у то доба опљачкане куће Милоша Милошевића и Драге Ћуковића и радња Симе Додера. Срби, који су бранили своје власништво, били су вучени на полицију и тамо немилосрдно злостављани. То се, међу осталим, догодило и Ники Митрићевићу, једном од најугледнијих, најмирнијих, па чак и од власти нарочито одликованих, сарајевских грађана. "Sarajevski su demonstranti", вели тачно извештај једног осечког листа, "jučer počinili strašno pustošenje. Sarajevo izgleda kao poslije ruskoga pogroma" (Narodna Obrana, br. 146) "Sav ovaj kraj pruža tužnu sliku, a razvaline, grozne i teške razvaline, svjedoče, kako se teško Sarajlija dojmilo zlodjelo razbojničke Srbinove ruke." (Hrv. Dnevnik, br. 145).

  Колико је бедан и далеко од истине званични извештај о тим догађајима! "Јучерашње протусрпске демонстрације" вели се тамо, "излијев су огорчења већег дијела сарајевског грађанства католичке и муслиманске вјероисповјести. Код демонстрација је присуствало цијело грађанство града Сарајева, дапаче су се међу њима налазиле и одличне госпође. Какове нарави су демонстрације биле, види се по томе, што од Срба није нико настрадао, док су једна жена и један католик убијени по Србима.**** Војништво и редарство, те жендармерија бијаху од прошлога дана уморни, те нису могли запријечити на свим мјестима оштећивање туђег власништва, а док је војништво стигло из табора (међутим, у сред вароши је једна касарна, а у удаљености од 34 км два велика логора!) и док се поразмјестило на свим тачкама града, прошло је дуље времена." Из тог цинизма и коментара догађајима види се јасно, без нарочитог трагања, да доброхотна пасивност власти према демонстрантима није била случајна, а не можда без веза са зачетницима демонстранта.

  **** Ни ово није истина! Од Срба забоден је Трифко Катић на вратима своје куће, а Хрвата Крајину убио је трговац Јовичић у часу, кад му је провалио у радњу. Ниједна жена није убијена! Од рана задобивених тај дан умро је у болници 3. јула Србин Перо Пријевић.

  Опсадно стање тицало се само Срба. Та се прилика употребила, да се забрани српска тробојница и да се свом снагом устане на српске школе. Од демонстраната није нико оптуживан ни за какав злочин, док су одмах иза прогласа опсадног стања затворена три Србина, тобоже "ради сметања јавнога мира" и ради увреде величанства.

  Да би се читаво јавно мнење раздражило што више против Срба, ширене су у свет најнемогућније и најразноврсније вести. Кад се узме на ум, да су пошта и телеграф у Босни и Херцеговини у војничким рукама и да ниједна вест одатле не може проћи јавним путем преко воље власти, онда је несумњиво, да су све те вести из Босне биле и примљене и пропуштене са места, која у земљи највише значе. А шта се све отуд јављало нека покаже овај низ бележака. У свом 794. бр. од 29. јуна доноси "Hrvatska" телеграм из Брода, у ком се вели, како су после атентата код Алипашина Моста бацани из воза летци, у којима је стајало: "Danas je ubijen prestolonasljednik Franjo Ferdinand, a za dva dana biće ubijen Franjo Josip I a za kratko vrieme doći će kralj Petar i srbski prestolonasljednik i osloboditi u ovim zemljama zasužnjene Srbe." Све су новине донеле тобоже у Мостару предани телеграм, да је Атанасије Шола затворен у Невесињу, јер "da je kuљao nevesinjsko pučanstvo razdražiti na iredentističke izjave proti monarhiji," и ако је он у то време био у Мостару и брижљиво праћен од полиције. У 798. бр. "Hrvatske" могло се читати, да је Глигорије Јефтановић на бегу у Србију ухваћен у Вишеграду и да је "u njegovom stanju nađen cieli arsenal " Из Az Esta је пренео "Obzor" у 183. бр. вест, "da je iz Beograda otputovao u Sarajevo 50 oboružanih komitadžija, koji su obučeni kao muslimani s namjerom da dignu u zrak sve kaznione." У "Narodnoj Obrani," у 146. бр., јавља се, да су и 29. јуна, дан после атентата, бачене у Сарајеву три бомбе и да су три особе рањене. У 148. бр. доноси даље, да су код једне жене на Илиџи нашли седам бомба. Не много истинољубиви и маштом богати председник босанског сабора, Сафет-бег Башагић, створио је, са Јосифом Ванцашем и грофом Харахом, читаву легенду о бомбама и причао је о њима једном известитељу овако: Бомба је био пун град и налазиле су се чак и по дрвећу, не само у Сарајеву, него и "na putu u Ilidže, kuda je nadvojvoda prestolonasljednik imao proći " "Govorilo se je", вели даље, "da će se nadvojvoda odvesti u mjesto Bistricu, kojem je osam kilometara daleko od Sarajeva. I na ovom putu, kojim bi se morali prosveti prestolonasljednik i supruga, našla se je bomba u krošnji jednoga drveta" (Hrvatska, бр. 798 ) U "Hrvatskoj" бр. 797. изашла је вест, да је у Травнику са прозора српске школе један свештеник показао слику српског краља и рекао светини: "То је ваш будући краљ!" Исту причу, само нешто китњастију и локализовану на другој страни, саопштила је "Narodna Obrana" у 152. бр. У Сарајеву је, казује се тамо, са прозора српског манастира (у Сарајеву уопште нема никаква српског манастира!) један поп пуцао на демонстранте, а у тој соби је била слика. "koja prikazuje kralja Petra, kako na čelu srpske vojske ulazi u Beč" Јасно је, да свим тим вестима беше само једно врело и једна сврха; оне су намерно и са системом пуштане у свет само да држе напетост што акутнијом и да против Срба створе расположење, у ком ће се моћи оправдати све. Осим тога, такве вести оправдале су суровост и оштрину поступака у Босни и Херцеговини, јел земља, у којој се све то збива и намерава, мора да се управља најачом и најбезобзирнијом руком.

  Деловање није изостало. Наскоро иза тих демонстрација у Загребу и Сарајеву учесташе демонстрације и по другим провинцијским местима. У Добоју и Маглају на Србе су "navaljivali u njihovim stanovima, teљko ih zlostavljali, te im mal ne i kuće srušili." (Hrvatska, бр. 795). У Ливну је демолирана српска школа и сви српски дућани. У Травнику, јавља један дописник пун поноса због јуначког успеха, "svi stanovi činovnika i privatnika vlaha, njihove kuće i dućani demolirani su, a pri tom se nije štedio ni namještaj. Potrgani su plotovi i verande, uništena vrata i prozori, a zidovi oštećeni"... (Hrvatska, бр. 798.). Опширни извештај о демонстрацијама у Зеници веома је карактеристичан и за бестидност, којом се то јављало и за суровост како је то чињено и за трпељивост власти, која је то одобравала и у Зеници да се чини и у Сарајеву да се даље шири и прича као потстицај за друге. У свом 147. броју донео је био Hrvatski Dnevnik, да је пук демолирао "srpski rasadnik, srpsku љkolu", а у 148. броју има дуг допис о свим догађајима. "Oko osam sati su se demonstranti skupili u Bilinom polju, te su otuda poљli pjevajući carevku, a kod žendarmerije su manufakturnu radnju nekog Aleksića provalili, te sve na cestu pobacali i porazbijali. Otuda su otišli put srpske škole, gdje su sve demolirali. Kod popa su Jevrema razrovali stan ama ni veš nisu poštedili, nego su i to trgali, a da o pokućstvu i ne govorimo. Zatim su Kuzmanu Jeftiću razorili dućan, sve razbili i na cestu pobacali. Dalje su cipelaru Jelačiću mašine porazbijali, te sve brijaču Konstantinoviću, a Braći Milošević dućan s galanterijom i limarsku radnju; Bogdanu su Mikličaninu provalili u limarsku radnju, mašine razbili, robu na cestu izbacili i uništili. Otuda se došlo u pjev. društvo "Dečanski", i to leglo iridenata posve uništili. Tu su dapače i jorgane i jastuke parali, knjižicu potrgali Dalje se pošlo čaršijom u kafane i gostione. Gostionu Jefte Jeftića posve su razorili. Tu je eksplodirao plinski aparat, piće mu je sve proliveno. Tako isto kod Jove Čupovića. Kod mesara Nede Lukića meso, kobasice i slaninu izbacili su na ulicu i što se dalo sve obatalili. Kod Trive Ristića provalili su i porazbijali sve i sve piće prolili. Kod Vase Trifunovića, zlatara, sve je posve demolirano i sva roba uništena i na cestu pobacana. Isto i kod Đorđe Jeftića. komu je tefter izgubljen, a vrijedi hiljada .. Otuda su se demonstranti razdijelili, te je jedan dio otišao pred bludilište Savićevo, te i cijelu zgradu demolirali, ali ne samo da su pokućstvo porazbijali, nego su i zidove izrovali, bunar razvalili, a piće iz bačava ispustili i mnogo stvari u Bosnu pobacali. Drugi je dio zašao u srpsku mahalu, te sve stanove i pokućstvo porazbijati. Osobito je stradao Ilija Kalenić, gostioničar, koji se je psovkama opirao; njemu su ama sve uništili, perje i ponjave po cesti rasuli. Oko 1/2 10 sati izašlo je vojništvo, te je red uspostavljen. Demonstranti su pred sobom nosih sliku Njegova Veličanstva, a rekrutirali su se iz svakog sloja naroda " У Опличићима је похарана и школа и црква, у Жупањцу школа, а у Љубушком све што је српско. Најстрашније се, међутим, догодило у Чапљини. И тамо је руља демолирала цркву, радње и станове и у подруму браће Ружића просула неколико хиљада хектолитара вина, али оно, што је чинила у српској цркви у Клепцима, превазилази све бестидности. Проваливши у цркву они су не само уништили сав намештај, покидали одежде, покрхали утвари, него су у бестијалној разузданости вршили и нужду у самом путиру.

  Демонстрација је било, осим тога, у Мостару, Стону, Коњицу, Тузли, Брчком, Завидовићу, Шамцу, Жепчу, Варешу, Тешњу, Бугојну и Високом и свуда су Срби имали да поднесу мање или више штете. У Мостару је, при том, Јефто Гмизовић био убијен у свом дућану. Несметан од државног одветништва Hrvatski Dnevnik је доносећи описе тих демонстрација показивао невероватну пакост и злочиначку мржњу према Србима. Јављајући за демонстрације у Коњицу он доноси: "Manifestanti su razbili prozore na srpskom domu, onamo njihovoj crkvi i banki, te su demolirali sve njihove dućane" (бр 146) Карактеристично је у читавој тој ствари, да демонстрација није никако било тамо, где није било католичког франковачког елемента, којим би се власти могле послужити као харангерима. Муслимани сами нису нигде дали иницијативе за те ствари, нити се са самим њима могло што почети. Важно је, даље, да су демонстранти често пута и после проглашења опсадног стања смели радити што су хтели и да нико ради тога није био зван на одговорност. Кад је, на пример, послат из Мостара судски тајник Тертељ у Чапљину, да проведе истрагу ради догађаја са црквом у Клепцима, светина му просто није дала уредовати, а месне власти нису ни покушале да прибаве ауторитета реду и закону. Ствар је, наравно, на том и заспала.

  У том погледу врло је занимљив случај Данила Шотре са Тријебња у Херцеговини, који ћемо нешто поближе приказати. 2. јула било је проглашено опсадно стање за сву земљу и сва дела сметања јавног мира, стрке и насиља предат компетенцији прекога суда. Два дана иза тога, 4. јула, око два сата по подне, стигла је једна руља од каквих 200 људи пред кућу у радњу Шотрину у Пјешивцу пуцајући из револвера, носећи барјаке и царску слику, пошто је пре тога демолирала српску школу у Опличићима. Кад су стигли пред Шотрину кућу носећи косе и секире зазвали су га и рекли му, да је са децом остави, а она да му јамче за живот. Он се самац није усудио опирати и изиђе са женом и децом, нашто руља провали унутра рушећи све, што се није дало собом понети и непосредно употребити. Још исте вечери пријавио је Шотра ту ствар у Столац, одакле је дошла једна жандарска патрола, да "проведе извиде". Шотра је навео четворицу људи из гомиле, које је познао, да тим поспеши и омогући истрагу. Сва та четворица признадоше, да су учествовали у демонстрацијама и именоваше још неких 40 лица, која су била с њима. 7. јула дошао је из Мостара истражни судија са једним аскултантом и дао за 8. јула позвати преда се све окривљенике и сведоке Следећи дан од позватих не дође ни један једини пред суца, него се упутише жандарској касарни у Домановиће, где седам особа предаде пријаву против Шотре, да је пред њима пре два месеца псовао цара и владу и клицао Краљу Петру. И успеше. 30. јула је, на захтев државног одветника, Шотра био затворен и 3. маја 1915. и осуђен, на основу § 142, на годину и по дана тешке тамнице, премда су сведоци давали пометене изјаве чак и на главној расправи, на коју су дошла само двојица. Суд се, наравно није хтео ни обазирати на то, да су се људи присетили тек иза два месеца поднети пријаву, а и онда тек у часу, кад су сами имали да дођу на оптуженичку клупу. Од демонстраната, чији је злочин био тако очевидан и извршен у време опсадног стања, није се догодило апсолутно ником ништа.

  Занимљив је и овај жепачки случај из тих дана, где су обични провалници добили ореолу огорчених отаџбеника други људи страдали са разлога, који ваљда нигде друго не би били могући. "Hrvatska" је донела као одјек демонстрација од 29. јуна овај допис: "U Žepču su također ove demonstracije bile vrlo burne, pa je razjarena svjetina nakon što je demolirala neke srpske trgovine i privatne stanove, provalila u prostorije srpske čitaonice, da i ovu demolira. Kako se među demonstrantima nalazilo po najviše seljaka, koji su sve uništili, što im je došlo pod ruku, pohrlio je zidarski obrtnih iz Žepča Ante Pavlović u prostorije čitaonice da odstrani vladarevu sliku, za koju je znao da se ondje nalazi. No na njegovo najveće začuđenje slike nije mogao nigdje naći ali je za to našao sliku kralja Petra, kao i sliku sviju srbskih vladara počam od Nemanje, nadalje slike srbskih junaka od posljednih sto godina, sliku Petra Kočića, kao i svu silu inih srbskih slika. Međutim je razjarena svjetina provalila u prostorije i uništila sve slike i čitav namještaj, dok je Pavlović s nekolicinom prijatelja i dalje tražio sliku našega vladara i ovu konačno ipak odkrio. Ova se nalazila u staroj kuhinji čitaonice, koja se rabila za spremanje drva, starih novina, petrolejskih posuda, krpa za brisanje prašine smeća, uopće za bezvriedne stvari. Slika se nalazila na štednjaku okrenuta s prednjom stranom k zidu. Ovo odkriće izazvalo je najveće ogorčenje. Ova se vijest u masi proširila munjevitom brzinom, pa je svjetina dočuv, da se slika našeg vladara u srbskoj čitaonici nalazi u nedostojnom mjestu još više planula, te se tek onda primirila, kad je Pavlović iznio sliku kralja i u najvećem je slavlju prenio u zgradu kotarskog ureda gdje je po predstojniku pohranjena. Sasma je logično da je odbor čitaonice radi nedostojnog postupka s kraljevom slikom morao biti povučen na odgovornost. I doista kotarska oblast dala je smjesta pohvatati sve članove odbora i povela je istragu. Odbor se sastojao od mjesnog prote popa Manojla Varagića kao predsjednika, diumiste Jove Markovića kao podpredsjednika, gostioničara Danila Strahinića kao blagajnika, Alekse Jovanovića kao tajnika i Milutina Jovanovića kao knjižničara. (Hrvatska бр 1045 ) На првој расправи у Травнику сви су оптужени били решени кривње, да су увредили цара, али на захтев из Сарајева расправа је вожена по други пут тамо и онда су 22. априла 1915. били осуђени Варагић на 15, Страхинић на 13, а Марковић на 12 месеци тешке тамнице. Алекса Јовановић је суђен доцније исто на годину дана, док је Милутин ради велеиздаје у бањалучком процесу био осуђен на смрт.

  Да таква пристрасност власти није била без извесних упута с вишег места сведочи, међу осталим стварима, нарочито један говор заменика поглавара земље, др Николе Мандића, изречен јавно при доласку министра Кербера 22. фебруара 1915. године у самој згради Земаљске Владе. Он је том приликом изразио наду, "da će Njegovo Veličanstvo naš vrhovni gospodar rata, dati u svoje vrijeme, da moćni mač naših junačkih vojski, koje posvuda pobjedonosno prodiru, razmrska glavu one hidre u Beogradu, koja siplje otrov, da se tamo onamošnji hajkaški narod, zadojen mržnjom, privede zasluženoj kazni radi njegovoga pogubnoga rovarenja i radi nedužno prolivene dragocjene carske mučeničke krvi, pa da se za uvijek onemogući pogubni njegov upliv na srodni mu dio žiteljstva ovih zemalja. Samo će na ovaj način bez sumnje uspjeti, da se za vazda učini kraj kobnom velikosrpskom otrovnom procesu u ovim zemljama, i samo će se na taj način znatno olakšati najteža upravna zadaća Vaše Preuzvišenosti naime ozdravljenje jednoga politički oboljeloga dijela ovoga naroda. Samo uz ovu predpostavku bit će moguće, da se - kada dođe normalno mirno vrijeme - u ovoj zemlji obezbijedi našoj velikoj državi odgovarajući pravni poredak za unapređivanje visokih duševnih, kulturnih i materijalnih dobara, te da svi elementi narodni iskreno i kako treba njeguju dinastičku ideju." (Hrvatski Dnevnik, бр 61.). Кад је тако говорио јавно и свечано, у пози поздрављача, какав је тек био у унутрашњем саобраћају и тамо, где се није имала да мери свака реч? И како се то тек схватало од нижих органа и од оних, којима је тај подстрек добро долазио за лична обрачунавања!

  Та пристрасност власти била је очита и по другим местима. У �