Vladimir Ćorović

Crna knjiga

Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914-1918. godine

• Prof. dr Vojislav Maksimović: Pred "Crnom knjigom" Vladimira Ćorovića

Vladimir Ćorović: Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914-1918 godine

• I Demonstracije iza atentata.
• II Taoci.
• III Internirci u Aradu
• IV Nasilja i zločinstva vojske.
• V Nasilja vojske prema Srbima vojnicima.
• VI Vojni sudovi.
• VII Internirci u Doboju.
• VIII Internacije u drugim mestima.
• IX Progonstva građanskih vlasti. Ratno sudstvo.
• X Sistematsko iscrpljivanje.
• Napomena.
• Bilješka o piscu

Prof. dr Vojislav Maksimović
Pred "Crnom knjigom" Vladimira Ćorovića

U dugoj srpskoj patničkoj prošlosti bilo je veoma mnogo perioda koji su mogli da budu sadržina "crnih knjiga", a malo ih je ipak napisano. Naša crna i nesrećna vremena davala su česte povode i prave razloge za nastanak takvih dokumentarnih spisa koji bi trebalo da budu namijenjeni i svjedočenju, i pamćenju i nezaboravu. Mnogi strašni događaji i dešavanja protutnjali su kao prave oluje i povodnji, ali o njima nije ostalo ni dovoljno pisanih tragova, pa ni jakog odjeka u narodnom pamćenju. Živa je ostala samo tanka svijest da su se oni desili, da su bili od sudbinskog značaja a često i prava istorijska prekretnica našeg naroda. Njihov eho čuo se najčešće u našoj pjesmi i u narodnim predanjima.

Usmjereni tako najviše prema epskoj slici krupnih zbivanja, pa i ukupne naše istorijske prošlosti, često smo istoriju podređivali onome što je donosila naša usmena tradicija i što je kazivala guslarska pjesma. Tek su golema zbivanja na početku ovoga vijeka, u kojima je naš narod bio neizbježni učesnik i činilac, dobila manje epsku a znatno više istorijsku i oznaku i interpretaciju. Epika je i dalje ostala, ali kao poetska forma za zadovoljavanje narodne duše, a i kao literarno viđenje određenih događaja. Pravu ulogu poprimila je istoriografija, u kojoj je nezaobilazan udio imao upravo Vladimir Ćorović (1885-1941). Istovremeno je nastala i prava prilika i potreba za jači razvoj srpske ratne memoaristike.

Kada je pred nama Crna knjiga Vladimira Ćorovića, jednog od najpouzdanijih i najvećih istoričara koje je imao srpski narod, onda nas neminovno zasipaju razne asocijacije i obuzimaju potrebe za određivanjem prema događajima i akterima koji čine njenu osnovnu sadržinu. U svakom slučaju, ovo djelo je nastalo iz duboke emotivnosti, saosjećajnosti i proživljenosti, iz potrebe za oduškom poslije strašnih događaja. Nastalo je i kao oduženje čitavom stradalačkom srpskom pokoljenju na koje se sručio svjetski rat (1914-1918).

Ćorovićeva Crna knjiga je pouzdano svjedočenje, govor dokumenata, brojki, fotografija i svjedoka. Iz nje se i naslućuju i vide goleme ljudske patnje, nesreće, glad, boleštine i umiranja nevinog srpskog naroda. Vidi se smišljena surovost austrougarske okupacione vlasti, podržane od vrhova katoličke crkve. Vidi se jasna genocidna politika, čije su posljedice nasilna smrt više desetina hiljada pripadnika srpske nacije na prostorima austrougarskih provincija Bosne i Hercegovine.

Jedna od uočljivih oznaka ove knjige je njena aktuelnost u vremenu kada se pojavila. Nju je 1920. godine objavio tada čuveni knjižar Isa Đ. Đurđević, čiji je vrlo koristan izdavački rad bio vezan i za Sarajevo i za Beograd. Očito je da se Vladimir Ćorović brzo odlučio na pisanje, da nije čekao da protekne i previše vremena, kada bi mnogi svjedoci nestali, a događaji bili zaboravljeni ili bi dobili tuđu, neželjenu ocjenu i tumačenje.

Prema ličnom tvrđenju u uvodu ove knjige, Ćorović je još 1917. godine, kao osuđenik u travničkom zatvoru, došao na pomisao da pristupi prikupljanju dokumenata i bilježenju onoga što su kazivali zatočeni očevidci, kako bi nastao jedan ovakav spis. Glavninu posla Ćorović je obavio nakon puštanja iz zatvora, a naročito 1918. godine kada se preselio u Zagreb i uspostavio neposrednu vezu sa jugoslovenskim političkim institucijama u inostranstvu i kada je mogao da dođe i do važnih pisanih izvora (neprijateljski novinski članci i sudski spisi, na primjer).

Sa pravom sjetom čovjeka i žalom racionalnog istoričara, Vladimir Ćorović je bio svjestan da nije mogao da sabere sve što bi bilo predmet ove knjige i što bi pomoglo njenom obogaćivanju. U tom smislu je on napisao: "Mnoga usta, i to ona što bi imala najviše da kažu, zanemela su zauvek. Mnogi nisu imali prilike da saopšte nekom pismenom svoje doživljaje; mnogi od pismenijih nerado ili nezgodno pišu. Mnogo se kod nekih, naročito mlađih, i pomerilo u istinitosti prikaza, dobilo nešto tuđih elemenata i postalo vrlo problematično za ovakav jedan posao".^[1]

U podnaslov svoje Crne knjige Vladimir Ćorović je stavio: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog rata. Uz jasnu nacionalnu oznaku stradalnika, piščev akcenat je očito stavljen na tu tešku i vrlo jasnu odrednicu patnje. I posredno i direktno, iz ove knjige doznajemo da nikada u ranijoj istoriji srpskog naroda nije poznato toliko sistematsko uništenje u logorima koji su značili smrt poslije golemog iznurivanja i patnji. Logori u Aradu, Šopronju, Nežideru i Doboju postali su strašna srpska gubilišta.

Ne mogu se ni izbrojati kazamati, tamnice i zatvori u kojima su čamili i nestajali naši ljudi samo zato što su pripadali Srpstvu i pravoslavlju. Pod izgovorom da je to ogorčenost svjetine zbog Principovog vidovdanskog atentata na Franca Ferdinanda 1914. godine u Sarajevu, nad našim narodom je izvršena besprimjerna osveta, nepoznata do tada u svjetskoj istoriji. Egzekucije vješanjem, strijeljanjem, klanjem i spaljivanjem vršene su ne samo nad rodoljubima koji su imali bilo kakvog udjela u atentatu, već i nad mirnim srpskim seljacima, ženama pa čak i nad djecom.

Pred silinom naše nacionalne tragedije, Vladimir Ćorović je jasno izrazio svoj odnos istoričara, ali i stav čovjeka koji ima veoma duboku motivaciju da pomogne afirmaciju onih koji su svoj život ugradili u temelje srpske slobode i otadžbine: "Mučenici ideje moraju da budu prikazani i njihova imena zabeležena za posebne stranice historije ovog pokreta, koji će, kao i svi dotle, imati da utvrdi kako se ta pojava stalno ponavlja u našoj prošlosti i dobija gotovo oblik jedne nacionalne periodike".^[2]

Najmasovnije umiranje bilo je u logorima u Aradu i Doboju, gdje su zatvorske vlasti bile i najsurovije u izmišljanju najstravičnijih oblika mučenja hiljade zatočenika. Sjećanje na ta mučilišta bila su veoma svježa. Ćorović je imao veliki materijal i pouzdane dokaze, pa je aradskom i dobojskom logoru i posvetio posebna poglavlja svoje Crne knjige. On je tako prvi, kao istoričar, počeo da otkriva najvidljiviji genocid nad Srbima u prvom svjetskom ratu, o kome će kasnije biti objavljena i obimnija literatura.

Poseban izum austrougarske kaznene politike bilo je uzimanje i bezrazložno ubijanje talaca. Pri tome su birani najviđeniji i najugledniji Srbi, a naročito učitelji, sveštenici, trgovci i činovnici. U taoce su odvođene i takve nacionalne veličine kao što su književnici Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović. Posebno surov obračun izvršen je sa srpskom inteligencijom - sa učiteljima, nastavnicima, đacima i studentima. Za njim je organizovano više iskonstruisanih i namještenih suđenja (nekoliko procesa u Sarajevu 1914, 1917, u Banjoj Luci 1915-1916, u Bihaću, itd.). Najčuveniji je proces atentatoru Gavrilu Principu i njegovim drugovima, koji je počeo 12. oktobra 1914. godine. On je značio dugo zatvorsko umiranje Principa i drugih, a smrt vješanjem (3. februara 1915) Danila Ilića, Veljka Čubrilovića i Miška Jovanovića.

Veoma je bio čuven i banjalučki proces (od 3. novembra 1915. do 16. marta 1916. godine) na kome je, uz prvooptuženog Vasilja Grđića, profesora, novinara, narodnog poslanika i rukovodioca Srpskog društva "Prosvjeta", i još 154 Srbina, suđeno i piscu Crne knjige, a zbog "veleizdaje". Šesnaestorica od njih su osuđeni na smrt vješanjem, da bi im kazna zamijenjena doživotnom robijom. Vladimir Ćorović je tada osuđen na osam godina robije, ali mu je kasnije kazna znatno smanjena, pa je iz tamnice izišao prije kraja rata.

Prvi svjetski rat je na našim prostorima izbacio još jedan rijedak zločinački fenomen, a to su šuckori poluvojne a prema Srbima patološkom mržnjom nadojene zločinačke skupine, regrutovane, sa znanjem i ciljem vlasti, pretežno iz muslimanskog i hrvatskog ološa. One su vođene osvjedočenim srpskim zlotvorom Ademagom Mešićem iz Tešnja, kasnijim doglavnikom Ante Pavelića. U Ćorovićevoj Crnoj knjizi ima veoma mnogo primjera šuckorskog bestijalnog ponašanja, a na osnovu svjedočenja preživjelih i autentičnih dokumenata, koji su piscu već bili dostupni.

Ova knjiga svjedoči da, u brutalnom odnosu prema našem narodu, nijesu bili bolji od šuckora ni austrougarski oficiri i vojnici. Česti su primjeri njihovog ubijanja naših nevinih i nezaštićenih ljudi, a bez ikakvog eventualnog utvrđivanja krivice i suđenja. Posebnu pažnju Ćorović je posvetio nečasnim postupcima vojnih prijekih sudova, koji su na robiju slali čak i djecu zbog navodne uvrede austrougarskog cara i kralja. Bez ikakve istrage, ti su sudovi naredili veliki broj likvidiranja civila, optužujući ih za saradnju sa neprijateljem.

Uz svjedočenje i ljudi i dokumenata, bez prejakih emocija i strasti, u ulozi istoričara-dokumentariste, Vladimir Ćorović je izricao česte konstatacije o ponašanjima pojedinaca, osvjedočenih srpskih neprijatelja, a i čitave austrougarske vlasti. Veoma su upečatljivi prizori, u kojima raspuštena rulja, podstaknuta od zvaničnika, ruši, krade, šьačka i ubija sve što je srpsko. Naročito su pamtljivi primjeri demoliranja i pljačkanja srpskih radnji u Sarajevu, odmah iza vidovdanskog atentata, a još više objesno i sladostrasno vješanje seljaka i seljanki u sarajevskom okružju, u Hercegovini i u drugim pograničnim krajevima prema Srbiji i Crnoj Gori.

Neodoljivo se nameće pomisao da je Ćorovićeva Crna knjiga bila podsticaj za nastanak više memoarskih tekstova i dokumentarne proze, kao i za publikovanje izvorne građe koja se odnosila na isti period naše istorije. Neka djela se osjećaju kao prirodni dodatak, dopuna i nastavak Crne knjige. Tu najprije mislimo na zbornik tekstova Napor Bosne i Hercegovine za oslobođenje i ujedinjenje (Sarajevo, 1929) koji je, uz pomoć više saradnika, sastavio dr Pero Slijepčević, Ćorovićev savremenik, prijatelj i zemljak. Spomenimo i knjige Matije Popovića (Iz tamnice, Tuzla, 1926) i Jezdimira Dangića (Naše tamnovanje, Tuzla, 1938. i Glad i tamnica, Novi Sad, 1940). I oni su bili stradalnici u austrougarskim zatvorima, pa su takođe zabilježili autentične događaje i saopštili svoja viđenja i svjedočenja. Ipak, Crna knjiga Vladimira Ćorovića je bez premca, ne samo po prvenstvu u nastojanju i objavljivanju, Beh i po obilju podataka, kazanih smireno i sa ubjeđenjem istoričara koji je provjerio ili doživio sve to o čemu piše.

Može se s punim pravom reći da je ova Crna knjiga ne samo vrijedan dokumentarni spis, već i danas vrlo aktuelno i poučno štivo. Ona je najprije potvrda da srpska nesreća iz prvog svjetskog rata nije bila posljednja, već se u još stravičnijem obliku ponovila 1941. godine. A vrlo srodna su i tragična zbivanja u ratu čiji smo bili i svjedoci i učesnici i čiji eho još nije prestao. Crna knjiga je zato trajna pouka i opomena našem narodu, ali i indirektni poziv na oprez i budnost, na nacionalnu slogu i solidarnost pred uvijek mogućim tragedijama, kojih naš narod nije u prošlosti mogao biti pošteđen.

Sa iskustvom naučnika koji veoma dobro zna našu prošlost i sa trajnim istorijskim pamćenjem polihistora, kakav je zaista bio, Ćorović je izrekao umne riječi koje naše pokoljenje treba da shvati i kao amanet: "Krst je za nas bio ne samo simbol historijske borbe prema polumesecu, nego i pravo obeležje Golgote, na kome se nekoliko stoleća raspinjala vera i svet jednog naroda. Ovog zadnjeg puta, izgleda, silnije i svirepije nego ikad pre".^[3]

Ćorovićeva Crna knjiga ne može da zamijeni još uvijek nenapisanu pravu istoriju srpskog stradanja u prvom svjetskom ratu. To nije ni bila namera njenog autora Ona je knjiga za naše razumno čitanje, kako bismo znali šta se desilo našim precima i kako, u ime naših života i budućeg življenja naših potomaka, ne bismo zaboravili ono što ne smijemo, što bi značilo gubitak kolektivne svijesti i pamćenja. A tada ne samo što ne bi bilo našeg usmenog sjećanja i pisane istorije, nego ne bi bilo ni naše srpske naći je.

Vladimir Ćorović
CRNA KNJIGA
Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914-1918 godine

Nesravnjiva historijska vremena, koja smo proživljavali u ovih apokaliptičkih sedam godina i čiji smo značaj uočili već svi stvaranjem naše velike ujedinjene otadžbine i svesnim spremanjem za nov odsek našeg nacionalnog života, treba da budu osvetljena sa svake strane. Pokolenje, kome je pisano, da svojim žrtvama stvori dosad neosporno najobimnije i idejno najdublje uspehe u povest srpskog plemena, ovakvo kakvo je, i sa svojim mitskim pregaranjem i sa svojim sitnim strastima, veliko pored svega, što se gledano iz bliza gubi u prosečnosti, to pokoljenje, silno po svom aktivnom sudeoništvu na stvaranju Novog i Velikog, nije manje historijski važno i po svom pasivnom mučeničkom delu i vredi da se posebno prikaže za vremena, koja će, posmatrajući otvoreno iz dalje perspektive, imati da se neposredno uvere kako je doista čitav naš narod, čitav, prvi put od kako imamo svoju historiju, podjednako sudelovao u izgradnji ideje i dela dajući za njih živote i zdravu snagu na bojnim poljanama kao i po prepunjenim austrijskim tamnicama i logorima. Pasivne su žrtve čak mnogo bolnije. Utrošene bez vidne neposredne koristi za pokret, one su dokumenti intenzivnosti osećanja i izvesne nacionalne mistike i u mnogim sredinama tek nužni podsticaji za jače zbližavanje i otpor, ali uvek praćene saznanjem, da bi drukčije upotrebljene imale daleko znatniji uspeh. Mučenici ideje moraju da budu prikazani i njihova imena zabeležena za posebne stranice historije ovog pokreta, koji će, kao i svi dotle, imati da utvrdi kako se ta pojava stalno ponavlja u našoj prošlosti i dobija gotovo oblik jedne nacionalne periodike. Čak ni najpopularnijem junaku naše narodne pesme nije bilo suđeno, da izmakne tamnici i da ne zazire od Đeminih vešala. Krst je za nas bio ne samo simbol historijske borbe prema polumesecu, nego i pravo obeležje Golgote, na kome se nekoliko stoleća raspinjala vera i svest jednog naroda. Ovog zadnjeg puta, izgleda, silnije i svirepije nego ikad pre.

Još u zatvoru došao sam na misao, slušajući strahote preživelog, donekle očevidac i sam, da pobeležim i saberem sve, što je naš svet podneo od 1914-1918. godine, od dana atentata na Franca Ferdinanda pa do oslobođenja. Kad se, u travničkom zatvoru, dala donekle i materijalna mogućnost za to, počeli smo sa prikupljanjem gradiva. Među našim drugovima bilo ih je dosta, koji su sami prepatili vrlo mnogo i vrlo mnogo videli svojim očima. Ranije, a delomično i tu, zapažajući izvesnu sklonost prepričavanju i neviđenog i dopunjavanju kod nekih lica iz našeg pričalačkog kruga ja sam, moleći prijatelje da mi pobeleže stvari, tražio izrično od njih, da mi saopšte samo ono, što su sami videli svojim očima i sami na sebi iskusili. Jer voleo sam imati i manje, ali tim pouzdanije podatke. Kad sam pred kraj 1917. izašao iz zatvora i u Zagrebu našao prilike da sredim svoje odnošaje, dobio sam od kruga redakcije Glasa Slovenaca, Hrvata i Srba, u vezi sa organizacijom Jugoslovenskog Kluba u Beču, ponudu, da za bečke delegacije i Jugoslovenski Odbor u Parizu izradim sistematski pregled svih patnja i pribavim što obilniji materijal fotografija vešanja i drugih progona. Čitave 1918. godine radio sam na tom poslu i u avgustu otpremio velik deo toga preko Praga za Pariz. Predusretljivost g. dra Srđana Budisavljevića, koji je bio glavni faktor u toj akciji, omogućila mi je, da sam se dugo vremena mogao baviti samo tim stvarima.

Materijal, koji mi ovde iznosimo, ne obuhvata sve, što se ima reći. I pored ljubaznih predusretljivosti s mnogo strana i pored mnogo ustupljenih beležaka i podataka (kao od g. prote Dušana Kecmanovića, Danila Dimovića, Nikole Kostića, Veljka Mitrakovića, Božidara Tomića, Radoslava Parežanina) ovde se ipak nije moglo sabrati sve. Mnoga usta, i to ona, što bi imala najviše da kažu, zanemela su zauvek. Mnogi nisu imali prilike, da saopšte nekom pismenom svoje doživljaje; mnogi, od pismenijih, nerado ili nezgodno pišu. Mnogo se kod nekih, naročito mlađih, i pomerilo u istinitosti prikaza, dobilo ponešto tuđih elemenata i postalo vrlo problematično za ovakav jedan posao. Naročito se to primećava kod mnogih dopisa u novinama, gde se često puta, da bi se delovanje izvesne ličnosti jače podvuklo, događaji prikazuju vrlo subjektivno i ne uvek u skladu sa drugim svedocima. Radi toga se od te građe moglo upotrebiti samo ono, što je potvrđivano i drugim saopštenjima. U tom mi je dosta pomogao materijal, koji je bio slat Jugoslovenskom Klubu u Beč i meni ustupljen. Dobrotom g. dr-a Vladimira Andrića dobio sam sve spise trebinjskog vojnog suda, kao najdragoceniji materijal za ovakvu radnju. Moj brat, pokojni Svetozar, napisao je Beleške jednog taoca, svoje doživljaje iz mostarskog garnizona, objavljene posle u Narodnom Jedinstvu 1919. i posebno kod I. Đ. Đurđevića.

Da se potakne što više prikupljanje ove građe objavljen je u Narodnom Jedinstvu od 11. februara 1919. cirkular Zemaljske Vlade pod natpisom "Zulum austrijsko-ugarskog režima", u kom su se stavljala konkretna pitanja za mnoge stvari i podatke ovog dela. Odziv nije bio zadovoljavajući, jer su mnogi činovnici, koji su u prvom redu trebali da daju odgovore, imali ličnih računa, da stvar prikažu na svoj način ili da uopšte vešto izbegnu postavljenom pitanju.

Ja sam se ovde, sasvim razumljivo, ograničio samo na Bosnu i Hercegovinu. Da sam preuzeo širi posao ne bih uopšte dospeo da ga na vreme razradim, jer bi mnogo meseci trebalo utrošiti na proveravanje lica, koja su doprinosila građu i na kritički pregled materijala, da i ne govorimo o tom koliko bi organizacija takvog rada, bez prethodnih veza, bila oteščana s jedne strane nepoverenjem, a s druge opasnošću. Čak ni za samu Bosnu nije se moglo postići sve što je bilo u planu. Zaplašeni progonima 1914. godine mnogi su se naši ljudi očevidno ustručavali, da uđu u ma kakav posao tajne prirode i uperen protiv vlasti i nisu nikako hteli ni da im se samo ime spomene. Otud su izvesne oblasti i događaji ostali bez svog potpunog i detaljnog izlaganja i otud pojedine neravnosti u prikazu predmeta.

Jedan kratak, ali politički vrlo važan sukus svih rekriminacija iz ovog dela, dat je u memorandumu bosanskih političara, izrađenom od Danila Dimovića, koji je podnesen grofu Stevanu Tisi u Sarajevu 20. septembra 1918., kad je došao da se informiše o prilikama u Bosni i Hercegovini i da provede izvesnu agitaciju za rešenje bosanskog pitanja u ugarskom smislu. Memorandum taj glasi ovako:

"Prije rata imali smo bar neku sjenu ustavnosti i to malo sudelovanja u državnoj upravi počelo je stvarati užu vezu izmenu naroda i države.

Došao je rat. Kod nas se pokazao ne samo kao strahota borbe države protiv države, nego kao strahota borbe države protiv vlastitih državljana. Relativna većina naših sugrađana, t. j. svi Srbi pravoslavni bili su izraženi najstrašnijim progonima. Izgledalo je tako, kao da svakog pravoslavnog Srbina smatraju atentatorom. Srbima je bio u monarhiji navešten rat već strašnim, poduzetim pod zaštitom javnih vlasti, progonima. Na početku rata uhapšeno je nekoliko hiljada Srba i strpano po raznim tamnicama i kazamatima bez sudske i bez administrativne istrage ili presude. Usljed lošeg i nečovječnog postupka znatan dio tih ljudi je obolio i podlegao. U svakom selu u svakom gradiću uzet je veći broj taoca. To je institucija, koju ne poznaje pravo nijedne kulturne i pravne države ovog veka. Po toj instituciji bivaju građani vlastite države uhapšeni i predani vojnicima s tom napomenom, da ih ti vojnici imaju pravo odmah ubiti, čim se makar što desi, čime bi bili ugroženi interesi vojske, sigurnost mostova i željeznica. Po toj instituciji imali su dakle građani da plate glavom za tuđa dela, koja su često bila plod podmetnute lične osvete. Mnogi od njih ubijen je bez krivnje, a mnogi bez ikakva razloga.

To znači povredu najprimitivnijih prava čovječijih, to znači gaženje velikog načela pravnog, postavljenog još u srednjem veku, a koje glasi: poena teneat actoris.

U to su došli kazneni progoni pred vojnim i građanskim sudovima. Mi moramo da istaknemo da je to pravosuđe preterano strogo sudilo ne samo u pogledu kazne, nego i u pogledu kvalifikacije čina. Sudilo se na smrt, gde za to predpostava zakonskih nije bilo. Samo blagost, čovječnost i milost mladog vladara izbavila je veći broj osuđenika, koje su sudovi ne samo osudili na smrt, nego i predložili, da se smrtna kazna i ovrši. Kao poseban i karakterističan slučaj navodimo to, da je jedan narodni poslanik, umirovljeni profesor, otac šestero dece, lišen penzije i osuđen na tešku tamnicu mada je uživao imunitet - za to, što u saborskoj sednici 1. nije ustao, kad je predsednik javio kraljevu zahvalu na čestitci za ozdravljenje, 2. što je došao u običnom odelu na žalobnu sednicu za pokojnim prestolonaslednikom [slučaj Šćepana Grđića].

Osim sudskih progona i justifikacija, mnoštvo je naših Srba ubijeno, zapaljeno i obešeno bez istrage suda, i to ne samo muškaraca, nego žena i dece. To su većinom činile uz redovitu vojsku one čete, što ih je uz plaću svakakvih elemenata osnovao general Potijorek. Od tih elemenata, koji su organizovani i komandovani bili, pretrpio je naš narod najužasnije patnje.

I ako se po veri razlikujemo, mi smo sinovi jednog naroda, mi smo krv iste krvi. Ideja narodnog jedinstva Hrvata, Srba i Slovenaca prodrla je u sve narodne slojeve. Ona je postala političkom verom i dogmom našeg narodnog bića. Zato muke i patnje, što ih je morao srpski deo jedinstvenog našeg naroda trpiti, odjeknule su duboko u srcu i duši Hrvata i Slovenaca.

No nisu samo Srbi trpili usled strahovlade u početku rata i usled teškog pritiska vojničkog apsolutizma do danas. Svima nama u Bosni i Hercegovini oduzeta su ustavna prava. Vlada je radila kako se njoj najshodnije činilo, bez obzira na želje i potrebe naroda. Kod nas je narod usljed ogromnih ratnih žrtava i patnja propao. Slučajevi umiranja od gladi bili su obična pojava u pojedinim krajevima Bosne i Hercegovine. Toga ne bi bilo, da je narod po svom predstavništvu mogao vršiti svoj zakoniti upliv na državnu upravu. Nijedan narod monarhije nije morao doprineti razmerno toliko žrtvi u krvi, koliko ispaćeni narod Bosne i Hercegovine. Pored tih nerazmernih žrtava u krvi nametnute su našem obespravljenom narodu još i prekomerne žrtve u imetku.

Ni u jednoj pokrajini Austro-Ugarske monarhije nisu porezi ubrani u onoj visini kao kod nas, ni u jednoj pokrajini nisu ratna podavanja i rekvizicije u tolikoj mjeri i uz tako niske cijene provađane, kao u Bosni i Hercegovini. Naši seljaci, naši zemljoposednici lišeni su uz minimalne naknade njihovih zemaljskih produkata i stoke tako, da naše ekonomsko stanje nije samo došlo u krizu nego stoji pred katastrofalnom propasti.

Naše narodno predstavništvo raspušteno je, autonomija kotareva, okružja obustavljena je bila. Zakonom zagarantovana vjersko-prosvetna autonomija srpsko-pravoslavnih eparhija i uprava ukinuta je naredbenim putem. Sloboda sastajanja je potpuno ukinuta. O slobodi štampe ne može se ni govoriti. Ne dopušta se šta više ni dolazak novina u Bosnu i Hercegovinu, koje stoje pod cenzurom državnih odvjetnika u monarhiji. Sloboda kretanja, a da u blizini nema ratnih operacija, ograničena je tako, da i najkraći put ovisi o milosti policije i dozvoli vojničke vlasti. Svaki putnik koji dolazi iz monarhije u Bosnu dobiva utisak, kao da dolazi još i danas u stranu državu.

Politički osuđenici, kod kojih zakon propisuje posebno postupanje, čame još i danas kao obični osuđenici i zločinci u centralnoj kaznioni u Zenici u gvozdenim kavezima kao životinje, uz slabu hranu i neobično strogi postupak, koji se protiv njih do u tančine provodi. U Austriji je već davno izdana opća amnestija čak i za one, za koje su sudovi pronašli, da su kažnjiva dela protiv države za vrijeme rata počinili. U Ugarskoj nije u toj mjeri ni bilo osuđivanja.

Naš je sabor prihvatio zakonsku osnovu o uvedenju srpskohrvatskog jezika u Bosni i Hercegovini. Bosna i Hercegovina su zemlje sa isključivim stanovništvom srpskohrvatske narodnosti pa ta zakonska osnova ne samo da nije predložena na sankciju, nego se - premda je dobila predsankciju - njemački jezik naredbenim, zakonskim putem i praksom neobično širi u našoj upravi, dok se u isto doba izgoni iz uprave nama svima milo i sveto pismo Ćirilovo. Ove metode potječu iz glava centralista, koji jedinstvom nemačkog jezika hoće da provedu svoje ciljeve protiv kojih je Vaša Preuzvišenost ustala kao ministar predsednik, označivši takove ciljeve i težnje imenom, kakvo im pripada.

U kratkim crtama izneli smo patnje, muke, nevolje i poniženja, što ih je narod u Bosni i Hercegovini pretrpio, a podnosi ih još i danas. Ovo je samo bleda slika naših prilika. Pojedine činjenice, kojih ima neizmeran broj, tek bi je osvetlile potpuno. Tada bi se tek mogla shvatiti tragedija našeg narodnog života. Od streljanja, vešanja, palenja i ubijanja nesretna sudbina dovela nas je do umiranja od gladi.

Uz ovakvo stanje i ovakav postupak prema nama svaki misaon i razborit čovek razumeće i naše raspoloženje, razumeće naše tmurne osećaje, isprepletene čemerom i gorčinom.

Naše osećaje razumeće naročito sin mađarskog naroda, koji je narod u borbi za svoju slobodu, za svoja narodna, građanska i ustavna prava doprinio ogromne žrtve i pretrpeo užasne patnje. Neka se Vaša Preuzvišenost duhom vrati u ona teška vremena, koja je mađarski narod pretrpio u godini 1848. i poslije toga. Pred Vas će izbiti slika brutalnog apsolutizma, u kome su Hajnau i Lambert vješanjem i streljanjem gušili narodni pokret mađarski i Vi ćete naći potpuno opravdanim, što se sav mađarski narod tuđio od apsolutističke i germanizatorske ere Bahova sistema, i što se je zanosio nadom na bolje vremena svoje ustavne i narodne slobode. Tako ćete i nas moći pravedno razumeti.

Treba da bude bolje, treba da bude drukčije, pa da se narod osvijesti i trgne iz ove apatije ove otuđenosti i potištenosti, da zna, da nije samo objekat upravne sile, nego da je građanin sa pravima i dužnostima.

Pretpostave za drugo raspoloženje i za drugi rad jesu ove: 1. Potpuna amnestija političkih osuđenika. 2. Naknada štete svim nevino nastradalim. 3. Osiguranje prehrane. 4. Uspostava ustavnosti sazivom raspuštenog sabora uz potpuno slobodne naknadne izbore. 5. Uprava zemlje može se predati samo ljudima saborskog poverenja. Tek kad ovo ispunjeno bude, može se putem narodnog predstavništva pristupiti rešavanju ostalih pitanja

Naš čitavi narod Srba, Hrvata i Slovenaca pretrpio je u monarhiji veoma mnogo za vreme ovoga rata. Danas još stoji Dalmacija, Slovenija, Istra, Koruška bez svojih zemaljskih predstavništva pod upravom tuđeg činovništva U Hrvatskoj je jedino održan ustavni režim. Pa i tamo ispadaju svaki čas pretnje sa strašilom neustavnosti i komesarijata, a jednoglasno primljene zakonske osnove ne mogu da postanu zakonom. To budi u nas osećaje, koji ne mogu biti skloni državi. To budi u nama predosećaje, što rastu u sjeni i mraku neslobode.

Mi osjećamo jedno sa svom našom istokrvnom braćom Hrvatima, Srbima i Slovencima ma gde oni bili. Mi znamo, da na kruglji zemaljskoj ne možemo izolovano živeti, nego da nas već naš položaj upućuje na iskren i pošten sporazum sa geografski najbližim narodom kraljevine Ugarske. Da taj sporazum može iskren i pošten biti treba da ga stvore dva ravnopravna i državno samostalna naroda.

Mi Srbi, Hrvati i Slovenci nismo danas ravnopravni sa narodom mađarskim. Mi smo danas roblje nezarobljeno, koje nosi lažni naslov državljana.

Dok kod se gornje predpostave ne ispune, dok god mi moramo da živimo u ovom političkom i građanskom ropstvu, mi nismo u stanju dati slobodne izjave. "Naše narodno pitanje ne može se rešavati bez naroda, ono se ne može samo delomično rešavati, nego u celini i to na temelju prava narodnog samo određenja. Svako drugo rešenje, među koja ubrajamo i direktno i bez privole narodne nameravano prisajedinjenje Ugarskoj, bilo bi nasilje, koje bi urodilo najgorim posledicama za nutarnju sigurnost i spoljašnji mir. Napaćena duša našeg jedinstvenog naroda Srba, Hrvata i Slovenaca, ako nasiljem i nepravdom raskomadani budemo, proći će mučenički put borbe da u njemu sagori i propadne ili da postigne jedinstvo i slobodu svoju."

Taj su memorandum potpisali ovim redom: Risto Hadži-Damjanović, Mato Bekavac, Pero Todorović, Đuro Džamonja, Jovo Pešut, Gavro Gašić, Đorđe Pejanović, Dr. fra Julijan Jelinić, Karlo Cankar, Dr. Ljubo Simić, Gligorije Jeftanović, Vojislav Šola, Dr. Jozo Sunarić, Pero Stokanović, Dr. Milan Jojkić, Danilo Dimović, Fra Ljubo Galić, Dr. Savo Ljubibratić, Dr. Luka Čabrajić, Dr. Vlado Andrić, Vjekoslav Jelavić, Stjeran Subašić, Dr. Marko Alaupović, Dr. fra Karlo Ikić.

Zanimljivo je u ovakvoj prilici čuti po mogućnosti i drugu stranu. General Stjepan Sarkotić, poglavar Bosne i Hercegovine, bio je pri povratku iz Bosne za Beč u Zagrebu zatvoren u jednom hotelu i posle, po naredbi Zemaljske Vlade u Sarajevu, pušten, 15. novembra 1918. on je uputio Narodnom Veću u Zagrebu svoj protest i obranu ovog sadržaja:

"Svečano protestiram radi na meni izvedenih nasilja u Sl. Brodu i Zagrebu i nadodajem sledeće:

Ja sam bio do mog dobrovoljnog odstupa kano poglavar B. i H. organ Njegovog Veličanstva i zajedničkog ministra finansija i samo njima odgovoran. Moju naloženu zadaću: "U B. i H. mir i red uzdržati, svako nastojanje koje vodi izvan monarhije zapriječiti, politike ne trpiti, zemlje od neprijatelja obraniti, objektivno upravljati i dinastička čuvstva njegovati" ispunjavao sam mirnom i primjernom dužnošću.

Novoj vladi nisam pravio nikakvih poteškoća, dapače išao sam joj iskreno i otvoreno na ruku i preporučio to svim vojnim oblastima i činovništvu. Jedino sam je molio, da se u interesu zemlje i dobre uprave ne prenagli.

Ja sam joj izjavio, da sam predao kroz baruna Špicmilera Njegovu Veličanstvu moju demisiju, ali odgovora još nemam, izim što mi Špicmiler telegrafira, da sam ja sada u Bosni potrebit kano nikada i da počekam na upute, koje će mi donesti moj zamjenik g. Đurković, kojeg sam ja u Beč poslao, da sve razjasni i kaže, da je sada absolutni kurs jedan nonsens i samo od razdražujućeg upliva na narodno vijeće. Đurković je imao stići u Sarajevo na 31.IH. ali nije radi poteškoća na željeznicah stigao do 3. ili 4./11.

Međutim sam se ja odlučio sam dobrovoljno odstupiti, pošto mi je skupina svih generala taj korak time olakšala, izričuć, da će složno za me stati, ako mi se prekršaj moje dužnosti prema caru i kralju i od koje strane bude prigovarao.

Na 1. ili 2./11. sazvao sam u Konak generale, zastupnike stare i delegate nove vlade i izjavio sam ovo: "Ja odstupam dobrovoljno od poglavarstva zemlje, priznajem Jugoslaviju, i želim njoj i B. i H. u njoj najsjajniji razvitak."

Delegati Narodnog Vijeća su me upitali, da li se mogu u Zenici i Travniku još zaprti pustiti na slobodu, na što sam odgovorio: "Budući su od mene na pomilovanje predloženi i ja sam uvjeren, da ih je car pomilovao, da tomu nema nikakve zapreke i oni se mogu odstupiti odmah, a ne tek na 4./11. kako je bilo intendirano". (Kraljev imendan).

Ja sam sve do mojeg odlaska podupirao novu vladu u svakom smjeru. Svjedoci: g. Sunarić i Mehmed Spaho. Oba su mi jednom na moje zadovoljstvo izrazili, da bi bolje išlo, da se nisu prenaglili i da se je mene slušalo.

Moj odlazak sam ja službeno navijestio Nar. Vijeću, i molio, da se i Nar. Vijeću u Zagrebu isti objavi, te da mi oba pribave za me i moju komandu (štab, štabsku satniju i t. d.) salvus conductus Podpredsjednik Sunarić, koji me je osobno pohodio, na čemu mu hvala, uvjeravao me je da mom odlasku preko granicah Slavonije neće biti nikakvih zapreka, i napisao je pismo jednom uvaženom gospodinu u Sl. Brodu, da se ja i moj štab izpratimo kroz 2 pouzdana člana Narodnog Vijeća u Brodu dalje preko slavonske granice. Ja sam, daklen, svuda aviziran, a ne potajno, kako se priča, iz Sarajeva sam službeno instradiran odputovao sa gore navedenim uvjerenjem, i usuprot tome doživeo sam poznata nasilja.

Dodajem, da je u Sarajevu moja počasna straža bila uvjek od bosanske satnije, sve do zadnjeg dana. Pošto je ona naravski morala ostati u zemlji, to se je zadnji dan formirala satnija iz ljudih od komande, koji su morali zemlju ostaviti, dakle od Nijemaca, Mađara, i t. d.

Ja sam prinužden dakle Narodno Vijeće zamoliti, da mi se otvoreno kaže, zašto su na meni počinjena ovako grozna i bezakonita nasilja, da se mogu pred lažnim denuncijama braniti.

Pozdravilo me se kroz vojnički špalir na kolodvoru u Zagrebu titulom "krvnik". Neka se dokaže, da li je pod mojom četiri godišnjom upravom u B. i H. po mom nalogu i kap krvi pala?

Daleko odbijam od sebe sva nasilja i nepravice** učinjene u B. i H. god. 1914. gdje ja nisam u Bosni bio. Ja odgovaram za sve, tek od početka 1915. godine, gdje sam počeo na 1./I. uredovati. Šta su političke oblasti, svi vojnički tvrđavni sudovi i sudovi poljne vojske radili, odnosno službovali u tužnoj 1914. godini za to sam ja isto tako odgovoran kano n. pr. Narodno Vijeće, dakle ništa.

**[Karakteristično je istaći ovo. U Zagrebu general Sarkotić, zatvoren je sa dužnom počasti od oficira, nije se niko takao njegove osobe, automobilom je sproveden u zatvor u jednom od najlepših hotela na Zrinjevcu. To je za nj "grozno i bezakono nasilje". Dalja pričanja pokazaće kako se postupalo s našim najboljim ljudima i šta je sve rađeno od njih. Za Sarkotića su to samo "nasilja i nepravice" bez onih srceparajućih epiteta!]

Tužnu političku baštinu 1914. godine - takozvani banjalučki proces, - morao sam likvidovati. To je morao svaki poglavar pa kako se on zvao. A kako sam ja to učinio? U sud se miješao nisam. To bi bilo proti mojoj časti. Ali kad je osuda pala, to je svih 20 na smrt osuđenih na moj predlog i kroz moje posredovanje pomilovano bilo. Dalje sam skoro napravio plan, da se najpre zavedena mladež, zatim manji, onda teži krivci ispuste, tako da do mira ni najteže opterećeni na ostanu u uzi.

Kumuliranje 1914. godine sa mojom upravom tu, čini mi se, leži veliko nedorazumljenje, proti kojemu ja najoštrije prosvjedujem. Ta o nekim gadnim stvarima saznao sam tek kroz Korošecovu interpelaciju.

Što se gornjih pomilovanja tiče, to sam imao zadovoljstvo, da su kad kada koji predlozi ranije gore bili, nego li je intervencija dr. Dimovića nastupila, koji se je za zaprte uvijek zauzimao.

Kada se o ovoj stvari govori, onda se mora uvijek u obzir uzeti raspoloženje pučanstva pri mom dolasku u zemlju. Ja sam našao potpuni politički i vojnički debakl. Naše vojske odstupile iz Srbije, mržnja među pučanstvom, s jedne strane Hrvati i Muslimani, s druge Srbi, strašno. U taj haos došao sam ja, ne poznavajuć ni jednog čovjeka u Sarajevu. Svako je motrio, na koju će stranu? Na nikakovu. Odlučio sam se po mom karakteru svima biti dobar i pravedan otac. Jesam li bio, nek sude svi bezpristrasni.

Kad je jedanput jedna skupina Hrvata iz Sarajeva predamnom bila, onda sam im u razgovoru kazao: "Gospodo, vi vidite moj teški položaj. U onoj minuti, u kojoj bi se ja od puta objektiviteta i pravde i najmanje odalečio, u onoj minuti ne bi bio više vrijedan da ostajem poglavarom zemlje. Ako li bi već nesreća htjela, da ikoga malko uskratiti moram, to će te biti vi, jer sam uvjeren, da će Hrvati Hrvatu, gledajući na njegove poteškoće, najprije oprostiti." Koji su nazočni bili, mogu to posvjedočiti.

Govori, s kojima sam ja i Kerber u ono vrijeme pozdravljeni bili, bili su tako napeti, da smo ih ja i on uvijek kano "preoštre" kvalificirali.*** Ipak se ja u toj atmosferi ni pedalj od pravde odalečio nisam.

*** [ Govor n. pr. poglavarova zamenika dra Nikole Mandića.]

Šta piše poglavar zemlje u jednom službenom predlogu u to vrijeme:

"Moj cilj jeste, dane mog djetinstva doživiti u kojima Srbe i Hrvate ništa nije drugo razlikovalo, nego samo prekrst."

A šta sve nisam radio za povrat, i poboljšanje nesretnika u Aradu i Nežideru? Koliko puta nisam slao vještog pukovnika Veselija tamo, da ih izvadi, stanje poboljša, i u zemlju povrati. Sve je išlo, ali i za sve je trebalo vremena. Žao mi je, da nisam mnoge zahvalnice i takove telegrame zadržao.

A taoce, koji su po vojničkim propisima (Reglements), dopušteni bili, sve sam odstranio, čim sam se uvjerio, da prometu i vojnički najviše upotrebljenoj, a za prehranu toli važnoj željeznici ne prijeti više nikakva pogibelj. Ta stvar izgleda sada lahka, ali onda je bila jako teška i od najveće odgovornosti.

A što prodiče poglavar činovništvu i časnicima. "Gospodo, tko hoće da u B. i H. služi, za otoga nije dosta samo čuvstvo dužnosti, on mora imati i čuvstvo najveće ljubavi za ovaj narod." Svjedoci: Osobito zamjenik i sekcionšefi.

A kako prosuđuje poglavar političke okrivljenike?

Pohađajuć Zenicu i Travnik, gdje su oni bili i gdje sam i sam u ona gladujuća vremena za njih brinuo (moji vojnici su u ono vrijeme imali 250 gr. na osobu i dan, a oni kroz moju naredbu 420 grama) pa i šnjima razgovarao, obratio sam se k mojoj pratnji i rekao: "Vidite, gospodo, to su sada veleizdajnici! Ako li pako rat ispane proti nama, onda su to mučenici i najveći ljudi u svom narodu".

A tko je i jedanput bio kod vlade u ponedeljak i četvrtak, gdje sam ja primao, i vidio onu masu siromašnih molitelja i moliteljica iz raznih slojeva pučanstva, ta valjda gdje drugdje takvih posjeta ni vidio nije. Jesam li se starao njihove jade ublažiti, i njihove suze osušiti, neka odgovaraju sami.

O sličnih stvari, manjeg i većeg, pa i najvećeg opsega, mogao bi cijele svezke napisati, ali možda je dosta i ovo za one koji su dobre volje, a za druge su i cijeli svezci beskorisni i zabadava.

Tako po prilici izgleda krvnik, koji se je prvi svakoj prilici za povjereni narod žrtvovao.

A šta je sa "izdajicom"?

Obraćam pozornost na moju izjavu u "Hrvatskom Braniku" od 5. studenog o. g., iz koje će se uviditi, kako sam ja naše stanovište branio. Kano svjedoke: Eno Njegovo Veličanstvo, ministri Kerber, Burijan, Špicmiler, Vekerle, Husarek. Pri mojih audencijah nije mi Njegovo Veličanstvo samo jedanput reklo: "To po prilici želi i Korošec", ili "Korošec ne traži također više," a Korošec je sada predsjednik Narodnog Vijeća, a ja sam izdajica.

Ja poričem, da i jedan član Narodnog Vijeća toplije ćuti za svoj narod, nego ja. Nevješt sam bio možebit u tomu, da sa političarima općio nijesam. No meni je politika bila zabranjena, i ja sam je izbjegavao kano otrov, jer je osobito u B. i H. dosta kvara načinila. Trsio sam se i bez nje ići jedino pravim putem. Bosni i Hercegovini pribavio sam u vrijeme rata, četiri godišnji mir i spokojstvo, moje operacije sam uredio uvijek tako, da pučanstvo kroz njih skoro ni dirnuto nije bilo. Uvjeren sam, da će mi narod biti za to jedanput - a možda već i sada jako zahvalan. Počasni građanin Mostara, Trebinja, Broda, Ercegnovog, Janjine pa i glavnog grada moje domovine nada se u to.

Ja sam imao svete osjećaje dužnosti, ne samo prema caru i kralju, nego još možda više prema narodu, kojim sam upravljao i tako obima na uslugu bio.

Neslogu i svađu - naše stare mane - uvijek sam korio, jer one su uzrok svake nesreće.

Kano Hrvat pozdravio sam sa veseljem Jugoslaviju, i pripravan sam njoj - ako se ikada na mene reflektira - u svaku korist služiti."

Mi povodom ove neinteligentne obrane nećemo gubiti mnogo reči. Ovde se radi o čitavom jednom sistemu, a ne o ličnostima kao takvim. One su uvek samo manje više svesno oruđe u službi jedne ideje ili izvesne veće organizacije. Kakva je ta bila i čim se služila pokazaće jasno stranice koje slede. One će, u isti mah, biti i najbolji odgovor za sve apologije ovakve vrste.

I
Demonstracije iza atentata.

Sarajevski atentat dao je dobrodošao povod potpuno otvorenim napadajima na sve one elemente, koji su se isticali javnim delovanjem za ideju narodnog jedinstva i na mnoge od onih, koji se u svom političkom radu nisu dali voditi jedino željama i uputama merodavnih službenih ličnosti; na Srbe, međutim, bili su ti napadaji upravljeni bez ograde na sve iz reda gotovo bez izuzetka, u jednom neverovatnom opsegu i bez i najmanjeg obzira na postojeće državne zakone. "Sa stotinama vješala ne bi se mogle platiti dragocjene ubijene glave" uzviknuo je još istog dana pred novom muzejskom zgradom u Sarajevu jedan od najpoznatijih predstavnika vojnih i klerikalnih krugova grada, Kosta Herman, bivši odelni predstojnik b. h. zemaljske vlade za unutrašnje stvari i docnije pomoćnik građanskog komesara u okupiranoj Srbiji, koji je tim usklikom, u jednom času iznenađenja i razdraženosti, jasno pokazao raspoloženje svoje okoline. Dela, koja su iza tog došla, bila su najbolji dokaz, kako je unapred dobro promišljena, dugo spremana i sa sistemom organizovana sva ona akcija u zemlji ne samo protiv političara i vodećih ličnosti, nego protiv celog naroda kao takvog. U jednom opširnom izveštaju o demonstracijama u Travniku stoji izričito, kako su tamošnji "lojalni elementi", posle izjave saučešća kod okružnog predstojnika, pošli protiv Srba potpuno svesni onog što čine. "Narod naviešćuje Srbima borbu na život i smrt i progonstvo iz Bosne i Hercegovine " (Hrvatska, br. 798, 3 juli 1914). U jednom govoru držanom od organa frankovačke stranke, čije su veze sa vojničkom komandom bile opšte poznate, sa naglaskom se ističe, da se "i u našem krugu našem tielu nalazi sva sila krpuša u spodobi Srba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a eto i kralja ubijaju! S njima moramo jednom za uvijek obračunati i uništit ih. To nek nam bude od danas cilj" (Hrvatska, br 794, 29. juni 1914.).

Poticaji za to nisu bili spontani. Premda je postojao dugogodišnji politički antagonizam izmenu Srba ijednog dela Hrvata i premda su još neizčezle verske opreke između pravoslavnih i muslimana političko-ekonomske borbe radi agrarnog pitanja bile pojačane zadnjim balkanskim ratovima, ipak je van sumnje, da strasti nikad ne bi mogle izbiti u tolikom obimu i tolikoj uspenušenosti, da nisu izvesni mračni elementi našli svog oslonca, a možda čak i potsticaja, kod službenih faktora. Već onda, 2. jula 1914., lepo je istakao jedan zagrebački list, da su "ovakve demonstracije samo moguće, dok ih se favorizira" (Obzor, br 180), tim pre i tim više, što je Austro-Ugarska možda najizrazitija policijska država i što se najgore događalo uprav tamo, gde se, da se htelo, u pola sata mogao imati idealan red, jer je na raspoloženju bila ne samo policija i žandarmerija, nego i veliki delovi vojske. Ali su te demonstracije bile smatrane jednom nesumnjivom državnom potrebom i kao takve su bile, u koliko ne inscenisane, ono svakako trpljene sa "dobrohotnom" pasivnošću. Jer se atentat, po opštem mišljenju, držao protestom velikosrpske propagande i afirmacijom srpskih aspiracija na Bosnu i Hercegovinu i znakom nezadovoljstva sa aneksionističkom politikom, trebalo je, u interesu monarhije, izvesti pred čitav svet Hrvate i Muslimane kao većinu očito protivnu srpskim težnjama spremnu, da se protiv njih bori najljućim sredstvima. Radi toga se i požurilo sa saopštenjem ujednom zvaničnom bečkom kominikeju od 2. jula da "sadašnji nemiri u Bosni dokazuju, kako velikosrpska ideja nije omiljena kod onog stanovništva u Bosni i Hercegovini, kojega se tiče". A koliko su službeni faktori išli za tim, da postojeće opreke iskoriste i pojačaju i u koliko je inicijativa dolazila od njih čak i za vršenje najvećih zločina, svedoči najbolje priznanje dr. Ivana Franka učinjeno u 181. javnoj sednici hrvatskog sabora. On je rekao doslovno ovo: "Ja nisam dosada htio u odboru iznijeti, da je onih dana, prije nego je navješten rat Srbiji, u opoj općoj uzrujanosti u Zagrebu bilo raznih pothvata, da se ubiju stanovita gospoda, koja su tada bila i hrvatskosrpskoj koaliciji, a naročito radilo se o glavi gospode Svetozara i Valerijana Pribićevića, zatim protiv gospodina Bude Budisavljevića i još nekolicine. Sada ću reći, da su misleći da su u tom pravcu Frankovci zgodno sredstvo da to počine, i držeći i računajući na ličnu i osobnu mržnju protiv te gospode, pokušali su influrati na mene, da ja organiziram crnu četu, po uzoru legija u Srbiji, i da se onda ubiju gospoda, što sam ih prije spomenuo. Tadanji šef policije, gospodin Mraović, telefonirao je meni pet dana prije predanja onoga ultimatuma, da će mene posjetiti jedan gospodin i neka ja toga gospodina pozorno saslušam, jer da je ono, što će taj gospodin meni reći, da je to njegovo mnjenje i njegova želja. Tada je taj gospodin zbilja došao u 5 sati pak se meni predstavio pod krivim imenom, kako sam kašnje saznao, i meni je razložio čitav plan, kako treba ovu gospodu ubiti. Potanko mi je taj gospodin razvio plan, a ja sam mu na to odgovorno ja sam u žestokoj političkoj borbi sa gospodom, koju ste Vi spomenuli, ali moj odgoj i moja ustavna svijest mi ne dozvoljavaju, da se ja ovakvim sredstvima poslužujem i primite do znanja, da ja u toj stvari neću sudjelovati " (Stenografski zapisnik CLXXXI, sjednice sabora, 10 novembra 1917., 4).

Prve demonstracije bile su u Zagrebu, i to već na dan samog atentata, Kod Hrvata se, preko krugova bečkih hrišćanskih socijalista, stvaralo uverenje, da je poginuli prestolonaslednik bio naročito sklon njihovim aspiracijama i da bi on ne samo ojačao njihov položaj prema Mađarima, nego im i stvorio potpuno novo mesto u monarhiji uopšte. Kao protivnik dualizma on bi u Hrvatima imao naći svoj oslonac i osloboditi ih od svih dosadašnjih veza formiranjem velike Hrvatske u novoj federalističkoj grupaciji krunovina sa jakom centralnom vrhovnom vlašću. To je mišljenje naročito šireno preko poverenika vojnih i klerikalnih krugova u Zagrebu i Sarajevu i imalo je dosta uticajan nalazilo dosta verovanja kod jednog dela hrvatske inteligencije. Sad se to iskorišćavalo naročito u srbofopskom pravcu sa namerom, da se stvori još dublji jaz opreka i da se istakne, kako Srbi svesno idu za tim da Hrvatima oduzmu sve izglede u bolju budućnost. "Kadgod se bude spominjalo jedinstvo Srba i Hrvata", pisao je tada Hrvatski Dnevnik (br 146), "svakom će Hrvatu zasjati pred očima krvavi lik nadvojvode Franje Ferdinanda, što su ga ubili Srbi" Verujući u te bečke pretpostavke dosta olako, bez ikakvih stvarnih garancija, oni su isto tako olako, sa čudnom oskudicom uviđavnosti, verovali i u ovo drugo; ne misleći, da je to ubistvo baš Srbima moglo biti najneprijatnije, jer im je stvaralo najviše neprilika u času, kad su ih najmanje trebali. I otkud uopšte, da se za krivicu pojedinaca čine odgovornim čitavi narodi? Izvesnim elementima, međutim, nije bilo stalo do razloga, nego do pakosti i pomagani benevolentnom pasivnošću vlasti oni su bezobzirno išli za tim, da iz ovog nemilog slučaja izbiju sav mogući politički kapital. U svom prvom članku o atentatu okomila se "Hrvatska" svom žestinom na Srbe smatrajući to prečom dužnošću od prikaza nadvojvodina značaja za hrvatsku stvar. "Oba zločinca su fanatični Srbi", veli se tamo, "sinovi onog kletog plemena, koje svuda sije mržnju, klanje i ubojstva, koje gramzeći za vlašću podlo obara pred sobom sve, umišljajući, da će time zastrašiti hrvatski narod". A u istom broju, na drugom mestu: "Ubojico, ime ti je Srbin! I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i pleme, što ga je vjetar natrunio po našem hrvatskom tlu, da rađa zločin i zlobu, sije neslogu i razbojnički prolieva krv." Srbi su ljute zmije "od kojih si tek siguran onda, kada im satereš glavu". (Hrvatska, br. 798 29. juni 1914.). Slično je u Sarajevu pisao Hrvatski Dnevnik, drugi glavni organ frankovačkih elemenata i austrijskih Hrvata. "Organizirana zločinačka srpska banda izvela je djelo, što se spremalo odavna, a na kojem se radilo kroz mjesece i godine u Beogradu i u Sarajevu. Tri su srpska bandita izvršila ono, što je iz dana u dan pripovijedala srbijanska štampa u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Spljetu. Provedeno je djelo što je stajalo u programu srpskoga nacionalizma i u programu srpske opozicije u bosanskom saboru (br. 143, 1914.).

Demonstracija je upriličena na Vidov-dan pred veče i imala je isto tako ne žalobni, nego borbeni antisrpski karakter. "Hrvatska" donosi o tom najopširniji i svakako, jer je ona pri tom imala glavno učešće, i najautentičniji prikaz. Pravaška omladina iskupljena u Margaretskoj ulici pošla je prema Ilici pod velikim hrvatskim barjakom sa crnim velom. Uz klicanje prestolonasledniku mešali su se, po redu izveštaja, i ovi tugom ispunjeni poklici: "Dolje Srbi!" "Navješala veleizdajnici!" "Dolje srpske sluge!" "Dolje srpska koalicija!" "Živjele legije!" "Živela godina 1902.!" "Dolje Jugoslavija!" Kad su stigli pred Jelačićev spomenik držao je dr. Ivo Frank tužni govor sa ovakvim poletom: "Danas pade u Sarajevu pod ubojničkom rukom dika i ponos ciele habsburške monarhije, nada, uzdanica, spas i zaštitnik hrvatstva, hrvatski priestolonasljednik. Srbi tobožnja naša braća - koji drzovito tvrde, da su jedno s nama, Srbi, koji pod krinkom prijateljstva i ljubavi rade o glavi hrvatskom narodu i habsburškoj monarhiji, ti Srbi ubiše danas u Sarajevu uzdanicu nas Hrvata. Srbi danas pogodiše hrvatski narod u srce. Srbi ubiše nadu Hrvatske Srbi umoriše zaštitnika Hrvatstva i Slavenstva u našoj monarhiji". Iza tih reči, veli izvestitelj, čuše se "iz hiljada i hiljada grla" poklici puni pijeteta: "Osveta, osveta!" Posle je govorio omladinac Ljubomir Maštrović, pa je svoju besedu izveo u ovom pravcu: "Ovaj grozni čin je plod velikosrpske propagande, a i izvedoše ga Srbi, i to na Vidovdan! Vidovdan je dan srpske osvete a od danas nek bude i dan osvete naše, jer tko se ne osveti taj se ne posveti... i mi ćemo se tog držati, osvetit ćemo hrvatskog priestolonasljednika, osvetit ćemo Hrvatsku" Kakva je imala biti ta osveta videlo se najbolje po tom, da su još iste večeri razbijeni prozori na Srpskoj Banci i na uredništvu "Novosti", da je na Srpski Soko udareno kamenjem i ciglama, a uredništvo. "Istaknuti nam je", dodaje se u izveštaju, "da u uzkazu saučešća sudjelovalo je i sveukupno vojničtvo te su časnici klicali i kapama mahali, stoje osobito duboki dojam učinilo". (Hrvatska br. 794). Demonstracije su se ponavljale tri dana uzastopce i uzimale sve to opasnije razmere napadajima na privatne srpske kuće i radnje; demonstranti su, u sred glavnog grada jedne pokrajine, gde je sedište vlade i zapovedništvo jednog kora, prodrli u srpsku crkvu i njene utvari gazili i trgali na jednom od najživljih mesta grada, pa su čak jedan deo tih uličnih poklika preneli i u sam sabor, gde su frankovci omeli sednicu saučešća najgrđim psovkama, ne dozvoljavajući da dr. Bogdan Medaković, presednik sabora, kao Srbin predsedava saborskoj sednici. Njihovo ponašanje bilo je takve vrste, da je jedan nemački zagrebački list tim povodom morao napisati, da su se frankovačke demonstracije izvrgle u obične puste scene, "koje sigurno nisu takve, da se mogu osetiti kao interpretacije iskrene tuge radi strahovitog gubitka, koji je pretrpela sva monarhija uopšte, a Sloveni monarhije posebno tim ubistvom prestolonaslednika". (Agramer Tagblatt, nr. 148, 30. Jun). Braneći se u saboru od napadaja, da su prilikom demonstracija frankovci harali, dr. Ivo Frank rekao je ove važne reči: "Priznajem, da smo vodili demonstracije nakon proglašenja rata. ali dok smo ih mi vodili, bio je svuda mir i red. Ali kad je vodstvo preuzela policija, onda je došlo do onoga, što se desilo u julu 1914. u Zagrebu". (Hrvatska Riječ, br. 189, 1917.)

U svojoj ogorčenoj ali i usplahirenoj knjizi "Bosna u lancima" (Sarajevo 1919.) navodi Velimir Mandić, da je u sarajevskom policijskom zatvoru, u kom se nalazio i on, izabran izvestan deo muslimanskog i katoličkog ološa, da izvodi demonstracije od 29. juna. Stražar je javno pročitao izvesna imena, a prozivani su odmah nakon toga izišli za njim. (Str. 34). O tom se, osim ovog, čulo i nekih drugih usmenih potvrda.

Svo to pisanje "Hrvatske" i sve to nesmetano harangiranje protiv Srba dobiva naročit značaj, kad se po izvesnim dokumentima osvetli njihova pozadina i uoče njeni inscenatori. Ivan Peršić izneo je u hrvatskom saboru jedan dragocen podatak u tom pogledu. "Magyar Kiraly honvedelni minister. Nr. 234 035/1917. Zapovjedničtvu kr. Ug. 25. domobranskog bataljuna Zagreb - Budapest, 18. srpnja 1917. Savezno sa mojom naredbom od tek. godine broj 22.110-4 dra Vladimira Sachsa, pučko-ustaškog kadeta aspiranta, nepoznate godine rođenja i nadležnosti, glavnoga urednika zagrebačkog dnevnika lista "Hrvatska", oprostio sam kao pouzdanika hrvatsko-slovenskoga ministarstva od pučko-ustaške djelatne službe na neizvjestno vrieme. (Novosti, br. 136. 1918) Iz dokumenata, što ih je hrvatski ban A. Mihalović podnio javno u saboru, da prikaže u pravoj svetlosti frankovačko delovanje protiv ustava u Hrvatskoj, vidi se jasno, da je šef đeneralnog štaba Konrad Hecendorf imao već 16. jula 1914. konferencije sa frankovačkim vođama dr. A. Horvatom i dr. I. Frankom o izvesnim stvarima za slučaj rata, za koji se veli da je tada još pre ultimatuma - bio neizbežan. (Hrvatska riječ br. 180, 1918.). U polemici sa slovenačkim klerikalcima izneli su frankovci sami, da je dr. J. Krek, "tražio dodira s istim krugovima kako i frankovci... htio je, da bi u Kranjskoj zavladala vojnička diktatura, jer je u svojoj naivnosti mislio, da bi po tome vojska izvela združenje Slovenaca i Hrvata u jedinu državu" (Hrvatski Dnevnik, 9 lip. 1918 ) Sad je potpuno razumljivo i to, što je zborni zapovednik zagrebački i docnije vojnički guverner u Srbiji, Remen, kad su ga 26. jula aklamirali manifestanti pod vodstvom vojne muzike, zahvalio publici završujući rečima: "Živeli pravi i čisti Hrvati". (Obzor, br 206, 1914.). Jasno je, da drugi Hrvati, "Slavosrbi" po frankovačkom rečniku, nisu bili udostojeni njegovih dobrih želja, još manje njegove pomoći.

Gore nego u Zagrebu behu demonstracije u Sarajevu. Kasno u noć, između 9-10 sati, na dan atentata, napala je jedna rulja od 200-300 glava na "Hotel Evropu", vlasništvo Gligorija Jeftanovića, polupala tu prozore i počela grdnim psovkama na Srbe i Srbiju. Vlasti, koje još nisu bile dobile drugih uputa, po svojoj staroj tradiciji smiriše demonstracije vrlo brzo pomoću vojske i policije. Da su htele svoje dužnosti vršiti i docnije lojalno i kao što po zakonu treba, one su već iz te pojave mogle izvesti potrebne pouke i pripremiti se za drugi dan i njih sve ne bi ono, što je kasnije došlo, moglo zateći ni nepripravne ni tobože iznenađene. Hrvatski Dnevnik br. 144, izrično veli, da se je narod još te večeri "zavjerio", "da će se svi sutradan opet naći na okupu" Ima čak svedoka, koji tvrde, da su te noći išli najedan sastanak kod nadbiskupa J. Štadlera, gde je bilo nekoliko hrvatskih vođa i da su tamo dva svećenika izjavila jednoj grupi: "Radite šta hoćete, samo ne birajte vođe". (Jugoslavija, br 129, 1919.).

Demonstracije sarajevske od 29. juna bile bi prosta nemogućnost u ma kojoj pravnoj i kulturnoj državi. Počete su jednim proglasom i kulturnoj državi. Počete su jednim proglasom gradskog zastupstva sastavljena, prema izričnom priznanju jednog od potpisnika, gradskog podnačelnika Josifa Vancaša, od vladinog komesara za grad Sarajevo u sporazumu sa drugim višim funkcionerima vlade, među kojima je bio i šef presidijala baron Kolas. (Jugoslavija, br. 129, 1919.). Poziv je bio upućen sarajevskom građanstvu i plakatiran pred veče 28. i rano u jutru 29. juna. "I ako je poticaj za ovaj đavolski zločin", pisalo je tamo, "potekao iz inozemstva - po iskazu atentatora nedvoumno je, da je bomba iz Beograda, - ipak postoji temeljita sumnja, da i u ovoj zemlji ima prevratnih elemenata. Mi osuđujemo zločin i duboko smo nesretni, da je atentat izveden u Sarajevu, čije se stanovništvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa ja pozivam pučanstvo, da takove elemente. koji se daju na ovakove zločine, iz svoje sredine istrijebi. Bit će sveta dužnost pučanstva, da tu sramotu opere". To je bio kao zvanični poziv na dela, koja su se snovala i za koja se u privatnim razgovorima došaptavalo, da bi bila rado viđena na merodavnim mestima. To je bio u isti mah i "otvoreni list" za sve na rđavštine spremne elemente, da počnu javnu hajku protiv Srba iz reda. Oko 8 časova pre podne skupila se jedna gomila katoličkog i muslimanskog ološa sa pretežnim delom mladeži (potpuno su otsustvovali svi ozbiljniji elementi) pred katoličku katedralu, pa je, otpevavši carevku i kliknuvši slavu poginulom prestolonasledničkom paru, odmah počela stvarnim besom na Srbe. Po komandi jurnuše u obližnju srpsku školu, u dom, "gdje se odgajaju borci za zavjetnu misao", kako govori Hrvatski Dnevnik br. 145 u svom opširnom izveštaju, izvukoše odatle klupe, tablo, knjige, slike i sve to onda počeše lomiti, cepati i seći na ulici. Noseći pred sobom carsku sliku i neprestano pevajući carevku, podeliše se onda u nekoliko grupa i pođoše na razne strane grada, da demoliraju ne samo zgrade srpskih ustanova (po naredbi ostale su pošteđene sve tri banke, jer je u njima bio zainteresovan i nesrpski kapital), nego i srpske radnje i privatne kuće. "Usput su uništene sve srpske radnje, kraj kojih se prošlo" I slaveći taj bestijalni nagon razaranja kao kakvo značajno delo nacionalnog heroizma Hrvatski dnevnik detaljno prikazuje, šta je sve urađeno pri tam napadima. Kod mesara Špire Novakovića izbačeno je svo meso na ulicu; kod Jove Palikuće prosutno vino, "stolice, stolovi, burad, čaše, flaše, peć - sve je bilo izbačeno"; kod Trifkovića knjižare "u prostoru u daljini od preko 150 metara hodao si po samim knjigama, bilježnicama i drugim papirima". I sve tako dalje. Nisu bile pošteđene ni one bedne potleušice u Patkama i Piruši, gde se sirotinja skuplja u po jednoj sobi i gde je sav nameštaj nekoliko drvenih stvari i nekoliko ubogih krpa. Bilo je uopšte dela najstidnije i najgrđe surovosti. Stara teško bolesna udovica, Savka Jeftanovića, izvučena je iz kreveta i ostavljena na sred sobe, da bi provalnici mogli i njega, kao i ostali bogati nameštaj, delom uništiti, a delom ugrabiti. U radnji Petra Vekića razbijali su grobne spomenike, krstove i naručene slike u njima, a u kući Riste Maksimovića nisu se smilovali ni na bolesnicu, koja je patila posle porođajnih bolova. "Sve je na ulici... pusta se ćirilica povalila po cesti, a kuća je sva iz temelja izrovana". To je opis rušenja Srpske Riječi. I sve se to događalo na očigled vojske i policije. Ljudi su sasvim javno nosili svo potrebno oruđe za obijanje zatvorenih vrata kao sekire, poluge, makaze, motke i ostalo i po čitave su sate nesmetano vršili svoj provalnički posao. Bosnische Post, poluzvanični list bosanske vlade, sam je pisao kako su prilikom napadaja na srpsku školu "hiljade ljudi, što su stali na Crkvenom Trgu i u obližnjim ulicama, među njima mnogi muški i ženske iz naroda, sa gromkim poklicima "živio" caru i Austriji a ogorčenim protiv Srba aplaudirali". (br. 148, 1914.). Pred štalom Gligorija Jeftanovića ja sam svojim očima gledao dva oficira, kako sokole polupijani mob kličući im bez zazora: "Samo čvrsto!" "Nur alles zertrummern!" Vojska, koja je bila na ulici, pozdravljala je demonstrante tobože s toga, jer su pevali carsku himnu i nosili carske slike, i ograničavala se samo na to, da "ogorčene građane" suzdržava, da usred grada i u po dana ne kradu po obijenim dućanima. jer su i u najvećem ogorčenju lojalni elementi razlikovali predmete od vrednosti i spasavali ih u svom patriotskom osećanju za dostojnije ruke. Kad je napanuta radnja braće Bajčetića kod Marijina Dvora, stajalo je vojništvo jedva deset koraka odatle, kod Ružićeve radnje, a ne pokušavajući da ma šta učini, da spreči taj napadaj. Tek oko pet sati iza podne, pošto se rulja obijajući tolike trgovine kolonijalne robe i skladišta alkohola bila ponapila i pošto su lojalni građani u svom ogorčenju zamenili svoja odela sa drugim odelima iz srpskih kuća, pa je nastala opasnost da se patriotske manifestacije ne protegnu i na "neprevratne" elemente "službouljudnog" grada, proglašeno je opsadno stanje i dobar deo vlasti predan prekom sudu. Demonstracije su međutim delomično trajale i preko noći, a da niko radi toga nije bio pozvan na odgovornost, pa su u to doba opljačkane kuće Miloša Miloševića i Drage Ćukovića i radnja Sime Dodera. Srbi, koji su branili svoje vlasništvo, bili su vučeni na policiju i tamo nemilosrdno zlostavljani. To se, među ostalim, dogodilo i Niki Mitrićeviću, jednom od najuglednijih, najmirnijih, pa čak i od vlasti naročito odlikovanih, sarajevskih građana. "Sarajevski su demonstranti", veli tačno izveštaj jednog osečkog lista, "jučer počinili strašno pustošenje. Sarajevo izgleda kao poslije ruskoga pogroma" (Narodna Obrana, br. 146) "Sav ovaj kraj pruža tužnu sliku, a razvaline, grozne i teške razvaline, svjedoče, kako se teško Sarajlija dojmilo zlodjelo razbojničke Srbinove ruke." (Hrv. Dnevnik, br. 145).

Koliko je bedan i daleko od istine zvanični izveštaj o tim događajima! "Jučerašnje protusrpske demonstracije" veli se tamo, "izlijev su ogorčenja većeg dijela sarajevskog građanstva katoličke i muslimanske vjeroispovjesti. Kod demonstracija je prisustvalo cijelo građanstvo grada Sarajeva, dapače su se među njima nalazile i odlične gospođe. Kakove naravi su demonstracije bile, vidi se po tome, što od Srba nije niko nastradao, dok su jedna žena i jedan katolik ubijeni po Srbima.**** Vojništvo i redarstvo, te žendarmerija bijahu od prošloga dana umorni, te nisu mogli zapriječiti na svim mjestima oštećivanje tuđeg vlasništva, a dok je vojništvo stiglo iz tabora (međutim, u sred varoši je jedna kasarna, a u udaljenosti od 34 km dva velika logora!) i dok se porazmjestilo na svim tačkama grada, prošlo je dulje vremena." Iz tog cinizma i komentara događajima vidi se jasno, bez naročitog traganja, da dobrohotna pasivnost vlasti prema demonstrantima nije bila slučajna, a ne možda bez veza sa začetnicima demonstranta.

**** Ni ovo nije istina! Od Srba zaboden je Trifko Katić na vratima svoje kuće, a Hrvata Krajinu ubio je trgovac Jovičić u času, kad mu je provalio u radnju. Nijedna žena nije ubijena! Od rana zadobivenih taj dan umro je u bolnici 3. jula Srbin Pero Prijević.

Opsadno stanje ticalo se samo Srba. Ta se prilika upotrebila, da se zabrani srpska trobojnica i da se svom snagom ustane na srpske škole. Od demonstranata nije niko optuživan ni za kakav zločin, dok su odmah iza proglasa opsadnog stanja zatvorena tri Srbina, tobože "radi smetanja javnoga mira" i radi uvrede veličanstva.

Da bi se čitavo javno mnenje razdražilo što više protiv Srba, širene su u svet najnemogućnije i najraznovrsnije vesti. Kad se uzme na um, da su pošta i telegraf u Bosni i Hercegovini u vojničkim rukama i da nijedna vest odatle ne može proći javnim putem preko volje vlasti, onda je nesumnjivo, da su sve te vesti iz Bosne bile i primljene i propuštene sa mesta, koja u zemlji najviše znače. A šta se sve otud javljalo neka pokaže ovaj niz beležaka. U svom 794. br. od 29. juna donosi "Hrvatska" telegram iz Broda, u kom se veli, kako su posle atentata kod Alipašina Mosta bacani iz voza letci, u kojima je stajalo: "Danas je ubijen prestolonasljednik Franjo Ferdinand, a za dva dana biće ubijen Franjo Josip I a za kratko vrieme doći će kralj Petar i srbski prestolonasljednik i osloboditi u ovim zemljama zasužnjene Srbe." Sve su novine donele tobože u Mostaru predani telegram, da je Atanasije Šola zatvoren u Nevesinju, jer "da je kušao nevesinjsko pučanstvo razdražiti na iredentističke izjave proti monarhiji," i ako je on u to vreme bio u Mostaru i brižljivo praćen od policije. U 798. br. "Hrvatske" moglo se čitati, da je Gligorije Jeftanović na begu u Srbiju uhvaćen u Višegradu i da je "u njegovom stanju nađen cieli arsenal " Iz Az Esta je preneo "Obzor" u 183. br. vest, "da je iz Beograda otputovao u Sarajevo 50 oboružanih komitadžija, koji su obučeni kao muslimani s namjerom da dignu u zrak sve kaznione." U "Narodnoj Obrani," u 146. br., javlja se, da su i 29. juna, dan posle atentata, bačene u Sarajevu tri bombe i da su tri osobe ranjene. U 148. br. donosi dalje, da su kod jedne žene na Ilidži našli sedam bomba. Ne mnogo istinoljubivi i maštom bogati predsednik bosanskog sabora, Safet-beg Bašagić, stvorio je, sa Josifom Vancašem i grofom Harahom, čitavu legendu o bombama i pričao je o njima jednom izvestitelju ovako: Bomba je bio pun grad i nalazile su se čak i po drveću, ne samo u Sarajevu, nego i "na putu u Ilidže, kuda je nadvojvoda prestolonasljednik imao proći " "Govorilo se je", veli dalje, "da će se nadvojvoda odvesti u mjesto Bistricu, kojem je osam kilometara daleko od Sarajeva. I na ovom putu, kojim bi se morali prosveti prestolonasljednik i supruga, našla se je bomba u krošnji jednoga drveta" (Hrvatska, br. 798 ) U "Hrvatskoj" br. 797. izašla je vest, da je u Travniku sa prozora srpske škole jedan sveštenik pokazao sliku srpskog kralja i rekao svetini: "To je vaš budući kralj!" Istu priču, samo nešto kitnjastiju i lokalizovanu na drugoj strani, saopštila je "Narodna Obrana" u 152. br. U Sarajevu je, kazuje se tamo, sa prozora srpskog manastira (u Sarajevu uopšte nema nikakva srpskog manastira!) jedan pop pucao na demonstrante, a u toj sobi je bila slika. "koja prikazuje kralja Petra, kako na čelu srpske vojske ulazi u Beč" Jasno je, da svim tim vestima beše samo jedno vrelo i jedna svrha; one su namerno i sa sistemom puštane u svet samo da drže napetost što akutnijom i da protiv Srba stvore raspoloženje, u kom će se moći opravdati sve. Osim toga, takve vesti opravdale su surovost i oštrinu postupaka u Bosni i Hercegovini, jel zemlja, u kojoj se sve to zbiva i namerava, mora da se upravlja najačom i najbezobzirnijom rukom.

Delovanje nije izostalo. Naskoro iza tih demonstracija u Zagrebu i Sarajevu učestaše demonstracije i po drugim provincijskim mestima. U Doboju i Maglaju na Srbe su "navaljivali u njihovim stanovima, teško ih zlostavljali, te im mal ne i kuće srušili." (Hrvatska, br. 795). U Livnu je demolirana srpska škola i svi srpski dućani. U Travniku, javlja jedan dopisnik pun ponosa zbog junačkog uspeha, "svi stanovi činovnika i privatnika vlaha, njihove kuće i dućani demolirani su, a pri tom se nije štedio ni namještaj. Potrgani su plotovi i verande, uništena vrata i prozori, a zidovi oštećeni"... (Hrvatska, br. 798.). Opširni izveštaj o demonstracijama u Zenici veoma je karakterističan i za bestidnost, kojom se to javljalo i za surovost kako je to činjeno i za trpeljivost vlasti, koja je to odobravala i u Zenici da se čini i u Sarajevu da se dalje širi i priča kao potsticaj za druge. U svom 147. broju doneo je bio Hrvatski Dnevnik, da je puk demolirao "srpski rasadnik, srpsku školu", a u 148. broju ima dug dopis o svim događajima. "Oko osam sati su se demonstranti skupili u Bilinom polju, te su otuda pošli pjevajući carevku, a kod žendarmerije su manufakturnu radnju nekog Aleksića provalili, te sve na cestu pobacali i porazbijali. Otuda su otišli put srpske škole, gdje su sve demolirali. Kod popa su Jevrema razrovali stan ama ni veš nisu poštedili, nego su i to trgali, a da o pokućstvu i ne govorimo. Zatim su Kuzmanu Jeftiću razorili dućan, sve razbili i na cestu pobacali. Dalje su cipelaru Jelačiću mašine porazbijali, te sve brijaču Konstantinoviću, a Braći Milošević dućan s galanterijom i limarsku radnju; Bogdanu su Mikličaninu provalili u limarsku radnju, mašine razbili, robu na cestu izbacili i uništili. Otuda se došlo u pjev. društvo "Dečanski", i to leglo iridenata posve uništili. Tu su dapače i jorgane i jastuke parali, knjižicu potrgali Dalje se pošlo čaršijom u kafane i gostione. Gostionu Jefte Jeftića posve su razorili. Tu je eksplodirao plinski aparat, piće mu je sve proliveno. Tako isto kod Jove Čupovića. Kod mesara Nede Lukića meso, kobasice i slaninu izbacili su na ulicu i što se dalo sve obatalili. Kod Trive Ristića provalili su i porazbijali sve i sve piće prolili. Kod Vase Trifunovića, zlatara, sve je posve demolirano i sva roba uništena i na cestu pobacana. Isto i kod Đorđe Jeftića. komu je tefter izgubljen, a vrijedi hiljada .. Otuda su se demonstranti razdijelili, te je jedan dio otišao pred bludilište Savićevo, te i cijelu zgradu demolirali, ali ne samo da su pokućstvo porazbijali, nego su i zidove izrovali, bunar razvalili, a piće iz bačava ispustili i mnogo stvari u Bosnu pobacali. Drugi je dio zašao u srpsku mahalu, te sve stanove i pokućstvo porazbijati. Osobito je stradao Ilija Kalenić, gostioničar, koji se je psovkama opirao; njemu su ama sve uništili, perje i ponjave po cesti rasuli. Oko 1/2 10 sati izašlo je vojništvo, te je red uspostavljen. Demonstranti su pred sobom nosih sliku Njegova Veličanstva, a rekrutirali su se iz svakog sloja naroda " U Opličićima je poharana i škola i crkva, u Županjcu škola, a u Ljubuškom sve što je srpsko. Najstrašnije se, međutim, dogodilo u Čapljini. I tamo je rulja demolirala crkvu, radnje i stanove i u podrumu braće Ružića prosula nekoliko hiljada hektolitara vina, ali ono, što je činila u srpskoj crkvi u Klepcima, prevazilazi sve bestidnosti. Provalivši u crkvu oni su ne samo uništili sav nameštaj, pokidali odežde, pokrhali utvari, nego su u bestijalnoj razuzdanosti vršili i nuždu u samom putiru.

Demonstracija je bilo, osim toga, u Mostaru, Stonu, Konjicu, Tuzli, Brčkom, Zavidoviću, Šamcu, Žepču, Varešu, Tešnju, Bugojnu i Visokom i svuda su Srbi imali da podnesu manje ili više štete. U Mostaru je, pri tom, Jefto Gmizović bio ubijen u svom dućanu. Nesmetan od državnog odvetništva Hrvatski Dnevnik je donoseći opise tih demonstracija pokazivao neverovatnu pakost i zločinačku mržnju prema Srbima. Javljajući za demonstracije u Konjicu on donosi: "Manifestanti su razbili prozore na srpskom domu, onamo njihovoj crkvi i banki, te su demolirali sve njihove dućane" (br 146) Karakteristično je u čitavoj toj stvari, da demonstracija nije nikako bilo tamo, gde nije bilo katoličkog frankovačkog elementa, kojim bi se vlasti mogle poslužiti kao harangerima. Muslimani sami nisu nigde dali inicijative za te stvari, niti se sa samim njima moglo što početi. Važno je, dalje, da su demonstranti često puta i posle proglašenja opsadnog stanja smeli raditi što su hteli i da niko radi toga nije bio zvan na odgovornost. Kad je, na primer, poslat iz Mostara sudski tajnik Tertelj u Čapljinu, da provede istragu radi događaja sa crkvom u Klepcima, svetina mu prosto nije dala uredovati, a mesne vlasti nisu ni pokušale da pribave autoriteta redu i zakonu. Stvar je, naravno, na tom i zaspala.

U tom pogledu vrlo je zanimljiv slučaj Danila Šotre sa Trijebnja u Hercegovini, koji ćemo nešto pobliže prikazati. 2. jula bilo je proglašeno opsadno stanje za svu zemlju i sva dela smetanja javnog mira, strke i nasilja predat kompetenciji prekoga suda. Dva dana iza toga, 4. jula, oko dva sata po podne, stigla je jedna rulja od kakvih 200 ljudi pred kuću u radnju Šotrinu u Pješivcu pucajući iz revolvera, noseći barjake i carsku sliku, pošto je pre toga demolirala srpsku školu u Opličićima. Kad su stigli pred Šotrinu kuću noseći kose i sekire zazvali su ga i rekli mu, da je sa decom ostavi, a ona da mu jamče za život. On se samac nije usudio opirati i iziđe sa ženom i decom, našto rulja provali unutra rušeći sve, što se nije dalo sobom poneti i neposredno upotrebiti. Još iste večeri prijavio je Šotra tu stvar u Stolac, odakle je došla jedna žandarska patrola, da "provede izvide". Šotra je naveo četvoricu ljudi iz gomile, koje je poznao, da tim pospeši i omogući istragu. Sva ta četvorica priznadoše, da su učestvovali u demonstracijama i imenovaše još nekih 40 lica, koja su bila s njima. 7. jula došao je iz Mostara istražni sudija sa jednim askultantom i dao za 8. jula pozvati preda se sve okrivljenike i svedoke Sledeći dan od pozvatih ne dođe ni jedan jedini pred suca, nego se uputiše žandarskoj kasarni u Domanoviće, gde sedam osoba predade prijavu protiv Šotre, da je pred njima pre dva meseca psovao cara i vladu i klicao Kralju Petru. I uspeše. 30. jula je, na zahtev državnog odvetnika, Šotra bio zatvoren i 3. maja 1915. i osuđen, na osnovu § 142, na godinu i po dana teške tamnice, premda su svedoci davali pometene izjave čak i na glavnoj raspravi, na koju su došla samo dvojica. Sud se, naravno nije hteo ni obazirati na to, da su se ljudi prisetili tek iza dva meseca podneti prijavu, a i onda tek u času, kad su sami imali da dođu na optuženičku klupu. Od demonstranata, čiji je zločin bio tako očevidan i izvršen u vreme opsadnog stanja, nije se dogodilo apsolutno nikom ništa.

Zanimljiv je i ovaj žepački slučaj iz tih dana, gde su obični provalnici dobili oreolu ogorčenih otadžbenika drugi ljudi stradali sa razloga, koji valjda nigde drugo ne bi bili mogući. "Hrvatska" je donela kao odjek demonstracija od 29. juna ovaj dopis: "U Žepču su također ove demonstracije bile vrlo burne, pa je razjarena svjetina nakon što je demolirala neke srpske trgovine i privatne stanove, provalila u prostorije srpske čitaonice, da i ovu demolira. Kako se među demonstrantima nalazilo po najviše seljaka, koji su sve uništili, što im je došlo pod ruku, pohrlio je zidarski obrtnih iz Žepča Ante Pavlović u prostorije čitaonice da odstrani vladarevu sliku, za koju je znao da se ondje nalazi. No na njegovo najveće začuđenje slike nije mogao nigdje naći ali je za to našao sliku kralja Petra, kao i sliku sviju srbskih vladara počam od Nemanje, nadalje slike srbskih junaka od posljednih sto godina, sliku Petra Kočića, kao i svu silu inih srbskih slika. Međutim je razjarena svjetina provalila u prostorije i uništila sve slike i čitav namještaj, dok je Pavlović s nekolicinom prijatelja i dalje tražio sliku našega vladara i ovu konačno ipak odkrio. Ova se nalazila u staroj kuhinji čitaonice, koja se rabila za spremanje drva, starih novina, petrolejskih posuda, krpa za brisanje prašine smeća, uopće za bezvriedne stvari. Slika se nalazila na štednjaku okrenuta s prednjom stranom k zidu. Ovo odkriće izazvalo je najveće ogorčenje. Ova se vijest u masi proširila munjevitom brzinom, pa je svjetina dočuv, da se slika našeg vladara u srbskoj čitaonici nalazi u nedostojnom mjestu još više planula, te se tek onda primirila, kad je Pavlović iznio sliku kralja i u najvećem je slavlju prenio u zgradu kotarskog ureda gdje je po predstojniku pohranjena. Sasma je logično da je odbor čitaonice radi nedostojnog postupka s kraljevom slikom morao biti povučen na odgovornost. I doista kotarska oblast dala je smjesta pohvatati sve članove odbora i povela je istragu. Odbor se sastojao od mjesnog prote popa Manojla Varagića kao predsjednika, diumiste Jove Markovića kao podpredsjednika, gostioničara Danila Strahinića kao blagajnika, Alekse Jovanovića kao tajnika i Milutina Jovanovića kao knjižničara. (Hrvatska br 1045 ) Na prvoj raspravi u Travniku svi su optuženi bili rešeni krivnje, da su uvredili cara, ali na zahtev iz Sarajeva rasprava je vožena po drugi put tamo i onda su 22. aprila 1915. bili osuđeni Varagić na 15, Strahinić na 13, a Marković na 12 meseci teške tamnice. Aleksa Jovanović je suđen docnije isto na godinu dana, dok je Milutin radi veleizdaje u banjalučkom procesu bio osuđen na smrt.

Da takva pristrasnost vlasti nije bila bez izvesnih uputa s višeg mesta svedoči, među ostalim stvarima, naročito jedan govor zamenika poglavara zemlje, dr Nikole Mandića, izrečen javno pri dolasku ministra Kerbera 22. februara 1915. godine u samoj zgradi Zemaljske Vlade. On je tom prilikom izrazio nadu, "da će Njegovo Veličanstvo naš vrhovni gospodar rata, dati u svoje vrijeme, da moćni mač naših junačkih vojski, koje posvuda pobjedonosno prodiru, razmrska glavu one hidre u Beogradu, koja siplje otrov, da se tamo onamošnji hajkaški narod, zadojen mržnjom, privede zasluženoj kazni radi njegovoga pogubnoga rovarenja i radi nedužno prolivene dragocjene carske mučeničke krvi, pa da se za uvijek onemogući pogubni njegov upliv na srodni mu dio žiteljstva ovih zemalja. Samo će na ovaj način bez sumnje uspjeti, da se za vazda učini kraj kobnom velikosrpskom otrovnom procesu u ovim zemljama, i samo će se na taj način znatno olakšati najteža upravna zadaća Vaše Preuzvišenosti naime ozdravljenje jednoga politički oboljeloga dijela ovoga naroda. Samo uz ovu predpostavku bit će moguće, da se - kada dođe normalno mirno vrijeme - u ovoj zemlji obezbijedi našoj velikoj državi odgovarajući pravni poredak za unapređivanje visokih duševnih, kulturnih i materijalnih dobara, te da svi elementi narodni iskreno i kako treba njeguju dinastičku ideju." (Hrvatski Dnevnik, br 61.). Kad je tako govorio javno i svečano, u pozi pozdravljača, kakav je tek bio u unutrašnjem saobraćaju i tamo, gde se nije imala da meri svaka reč? I kako se to tek shvatalo od nižih organa i od onih, kojima je taj podstrek dobro dolazio za lična obračunavanja!

Ta pristrasnost vlasti bila je očita i po drugim mestima. U Zagrebu je, povodom demonstracija od 30. juna, bio na 14 dana zatvoren saradnik socijalističkog partijskog organa "Slobodne Riječi" Vladimir Bornemisa, radi kritike policiskog držanja. U noći, kada je bio zatvoren, došao je neki čovek u njegovu ćeliju i stao ga nemilosrdno tući. Bornemisa je uzalud vikao i zvao u pomoć, a kada je najzad, iza duga vremena, došao stražar bilo je to samo s toga, da stranca pusti napolje. Sutra dan tražio je Bornemisa da ga odvedu lečniku, ali je bio odbijen isto kao i sa molbom, da ga odvedu pred činovnika, koji ima taj dan službu, da bi sastavio s njim zapisnik o toj stvari. Kad ništa nije pomoglo, onda je čovek počeo štrajk glađu i tad je, na opšte navaljivanje javnosti, bio posle četiri dana na kratko vreme pušten kući.

Kako se red, da je do njega uvek bilo stalo, mogao držati i sa malo i sa vrlo običnim sredstvima, dokaz su nam osečki događaji. I tamo su frankovci u dva-tri maha spremali ophode po gradu i nameravali, da pokažu svoju "ogorčenost" prema Srbima, ali je, kad su počeli da lupaju prozore na jednoj srpskoj kući, bio dovoljan samo jedan, istina energičan stražar, da to i sve drugo radikalno spreči. Kako su onda, s tim sravnjene, bedne izvine o "nemoći vlasti" povodom događaja u Đakovu i Petrinji, gde su rušene ne samo srpske radnje i domovi, nego i samo groblje, ili u Slavonskom Brodu i Metkovićima; gde su bile obeščašćene srpske crkve i čaki paljene kuće. (Dom trgovca Popovića u Brodu!)

Međutim, sve to beše samo uvod za ono, što se malo posle imalo dogoditi. Dosad su se vlasti manje-više vidno i spretno sakrivale za "uzbuđenu" i "ogorčenu" svetinu i za "patriotske manifestacije" i sve što se dotle zbilo, označavalo se kao elementarna bujica strasti, kao neki vis major u društvu i državi. Odsada vlasti same istupaju otvoreno, bez imalo ustručavanja, i čine dela, kojima sigurno nema ravnih ni u jednoj historiji modernih svetskih država i kulturnog društva!

II
Taoci.

Još pre nego je predan ultimatum Austro-Ugarske Srbiji počelo se zatvaranjem sokolskih funkcionera u Banjoj Luci i Spljetu i kućnim premetačinama po svoj Dalmaciji, Sremu, Bosni i Hercegovini. A posle predaje ultimatuma i njegova odbijanja u Srbiji zarezalo je još iste noći, 25. jula, zatvaranje svih uglednijih narodnih ljudi u svima našim mestima, i to bez razlike svih onih, koji su bili izrazite nacionaliste i otvoreni pobornici ideje narodnog jedinstva. Kao takvi stradali su Srbi ponajviše, pa napredni Hrvati, naročito po Dalmaciji, i Muslimani, koji su se osećali kao Srbi. Postojeći zakoni o zaštiti lične slobode i o zabrani prisilnog proterivanja pripadnika jedne opštine u drugu, koja mu je tuđa, bili su prosto ignorirani. Vrhovna vojna vlast naredila je, po napred spremljenim planovima, da se "u interesu vojnog vodstva" moraju bezuvetno provesti izvesna zatvaranja, konfinacije i progoni svih ovih ljudi, za koje se političkim i vojničkim vlastima moglo činiti, da nisu dovoljno "lojalni" i da "ugrožavaju javnu sigurnost" U ratnom ministarstvu obrazovala se jedna centrala, "(k.uk. Kriegsuberwachungsamt"), kojoj je bila dužnost da sprovede organizaciju te državne sigurnosti, odnosno, da nađe načine, kako će nepoćudne ljude učiniti manje opasnim za opšte vojničke i državne interese. Komandama pojedinih trupa date su naredbe, da "one osobe, koje nisu dovoljno osumnjičene radi kakva kažnjivog dela, nego su samo uopšte politički nepouzdane i sumnjive, liše slobode i da budu čuvane bilo od političkih oblasti, bilo od vojničkih komanda analogno kao i ratni zarobljenici". Vojnim sudovima je opet naloženo, da označe za svoja lica, da li su "politički sumnjiva" (politisch verduchtig; otud oznaka r. v.) i da onda takve ljude ne puštaju, nego da ih predaju onim organima, koji su već određeni da vode nadzor nad tim elementima, koji imaju biti internirani ili konfinirani. Merilo, zašto je i u koliko je ko politički sumnjiv i po čem to da se uzme, ostavilo se potpuno uviđavnosti i kompetenciji političkih i vojnih vlasti, kojima se sad dala najzgodnija prilika, da čine samovolju i nesavesnosti najšireg obima.

U isto vreme organizovana je i posebna vojska za potpuni građanski rat u zemlji. To su bili takozvani "šuckori", (Schutzkorps), "zaštitne čete", regrutovane obično iz najgoreg ološa muslimanskog i katoličkog proletarijata, stvorene da tobože drže red u zaleću vojske i da parališu eventualno delovanje srpskih komitadžijskih četa, a spremane u stvari tako, da služe kao oruđe jedne potpune strahovlade prema Srbima i da postanu najstrahovitiji nasilnici u obezglavljenim i njima na čuvanje predanim mestima duž čitave Bosne i Hercegovine.

Na usta svog poluzvaničnog organa, Bosnische Post, poručivala je bosanska vlada ovako svojim podanicima: "Među našim Srbima ima ljudi, koji od toliko godina vode politiku i razvijaju delatnost, koja je morala uroditi onakvim plodovima, kao što je atentat od nedelje. Štititi državu od takvih elemenata to mora sada biti jedna od prvih i najvažnijih zadaća za to pozvanih faktora; a dužnost će biti lojalnog i pristojnog dela Srba u ovim zemljama da doprinese svima silama, da se društvo očisti od takvih štetočinja. Samo će tako biti moguće, da se oprosti zemlja, a naročito srpsko stanovništvo od sramote, koja je na njemu". (br. 145, 1914.)

Od onih, koji su bili zatvoreni prvih dana posle ultimatuma, najveći je deo bio oglašen za taoce. Po napred spremljenim listama najistaknutiji su ljudi bili pohvatani po čitavoj zemlji, odvedeni u zatvore kao najobičniji zlikovci i tamo dobili obavest, da oni svojim životima jamče za svaku štetu, koja bi se u zemlji mogla dogoditi vojsci, vojnim objektima, transportima, javnim prometnim sredstvima i svemu, što je u to vreme za vojsku od vrednosti. Ljudi su, kad se što dogodi, imali na mestu biti ekzemplarno streljani bez prethodnih ispitivanja ko je krivac i iz kakvih motiva je zločin učinjen. A nikom nije bilo slobodno, da o tom pobliže uputi svet i da deluje na nj, da ne dovodi bez potrebe u opasnost ni svoj, ni tuđ život.

To su, recimo, bile mere sigurnosti; oštre, bezobzirne, nepravedne i jednostrane, ali možda donekle sa vojničkog gledišta shvatljive, i ako je tužno za jednu državu, da se u dobroj trećini svojih zemalja morala služiti tim sredstvima. Ali ono, što nikad ne može biti shvatljivo i što čitavoj toj akciji daje pravu boju i najkarakterističnije obeležje surove težnje za upropašćivanjem, to je postupak s tim ljudima, bestidni način, na koji se kušalo, da se oslobode od njih. Mi ćemo o tom radu dati ovde nekoliko živih ilustracija.

"Kad su nas na stotine ukrcali u Splitu sa najprostijim zlikovcima", priča dr. A. Tresić-Pavičić u svom govoru na 32. sednici XXII . sesije Carevinskog Veća u Beču, "kad smo na rijeci prevoženi na stanicu po takoj kiši, da ni jedna krpica na nama nije ostala suva, kad smo tri dana i četiri noći preko Zagreba i Budim-Pešte trebali do Maribora, i tu neispavani bez hleba i vode bili kao srpski zarobljenici izvrgnuti pogrdama mađarske svetine, udarcima kundaka i psovkama mađarske soldateske, tad su mnogi poludili i ja sam video jednog nesrećnika kako kroz prozor voza, koji je jurio punom snagom, skače u tamninu noći i smrti. Posle te četiri neprospavane noći zatvorili su nas u jednu školu za jahanje, odakle je posle bilo izveženo preko 100 kola konjskog đubreta. Mi smo morali spavati na tom đubretu gotovo zagušeni od smrada konjske mokraće. Gledali smo, kako nam soldati, kad nam nose čorbu, pljuju u kotao"... Kad ga je posle tri meseca zatvora preslušavao jedan auditor, rekao mu je: "Ja ne znam radi čega Vas okrivljuju, što ćete lako pojmiti, kad pomislite, da smo u samoj Dalmaciji, Istri i Kranjskoj zatvorili preko 5000 osoba". Kaznionički lekar u Gracu, carski savetnik dr. Hofman, grdio je bolesnike i govorio im, "da bi najbolje bilo dati otrova veleizdajnicima, kad se ustručavaju da umru prirodnom smrću ". Neki su, naravno, i podlegli mukama u Mariboru i Gracu, kao Denić, Puškarević i Vušić, koji je na dan sprovoda dobio dekret, da se oslobađa konfiniranja.

U garnizonskom zatvoru u Mostaru, u starom konaku kod Pašinovcem, bili su internirci podeljeni u dve grupe: u gornjem spratu bili su taoci, u donjem, u podrumu, bez prozora i bez vrata samo sa jednim otvorom, na goloj zemlji drugi zatvorenici. Sud za vršenje nužde stalno se prelivao, jer je bio mali među mnogo osoba, a na tom se istom prostoru u opštoj stisci moralo i jesti i spavati. Niz mrke zidove neprestano je curila voda, a po blatu ispod toga gotovo se vidi kako gamižu raznovrsni insekti. Profoz, narednik Gaspar Šolijer, jedan surovi besomučnik, koji je uvek nosio svoj kvrgavi gvozdeni štap zvan "Konprinz", kojim je nemilosrdno tukao zatočenike ne gledajući kud udara, tako je jednom prilikom izudarao kaluđera Dragutina Tihog, jednog i inače bolesnog čoveka, i to s toga, što je od svoje hrane delio drugim gladnijima, da je taj pao onesvešćen i sav preliven krvlju po telu, sa kog mu je na leđima bio oderan velik deo kože. Kad je došla jedna partija prognanika iz Gacka, koja je kao i sve druge bila putem isprebijana, pustili su ljude da leže na avliji na goloj zemlji, izmoreni i poderani, i to za nekoliko noći, ne davši im ni slame ni pokrivača. A posle nekoliko dana silom su od njih oduzimali decu i davali ih u obližnja, najviše katolička sela, dok su njih starije, obeskućene i iskorućene slali u Arad. Pri tom trganju dece od matera bilo je užasnih i neizbrisivih prizora; nešto od one strahovite tragike kad se gubi sve i kida rođeno čedo. Izgubiti imanje, kuću, stoku; napustiti ognjište i posle svega žrtvovati i rođenu decu i to one male, nejake, svikle samo na materinu negu! Posednik Smailaga Ćemalović bio je na putu do stanice insultiran i sav ispljuvan od ulične svetine, iako se nalazio u pratnji dvojice vojnika, koji su mu bili straža, ali bez upute i osećanja da zaštite nemoćna čoveka, koji ide da vrši jednu dužnost i čiji je život njima poveren. Naprotiv, ti su sami vojnici često činili najveća bezakonja. Peru Gvozdenovića, Manojla Jelića i Đorđu Šahina izudarali su nemilice. Oni su Đorđu Ćapinu sa Domanovića kao taocu u vozu na goloj glavi tukli orahe, a Đorđu Doderu držali bajonet tako pod grlom, da nije smeo niti mogao ikud okrenuti glavom. Petra Mandrapu zatvorili su u vagon meću konje i tu mu naredili da čuči ne smejući se ni maknuti. Jedan ga je konj tom prilikom udario u koleno i probio mu pantalone, dok mu je, u isti mah, jedan stražar čupao dlaku po dlaku iz kose. U Čapljini su, pod vodstvom šuckora Hasana Xajdarovića, bili magarećim samarom osedlali deset uglednih građana, pa su to hteli učiniti i jeromonahu Hristiforu Krstoviću, ali ga je od te bruke spasao mesni katolički fratar. U vršenju službe taoci su prosto bili premarani. Svetozar Ćorović je jednom prilikom išao tri dana i četiri noći uz železničke transporte ne dobivši ni truni počivke, ni ma šta zajelo i piće "Izmoren i klonuo", veli sam, "često sam zaželeo da se desi ma kakva nesreća, ma kakva od onih nezgoda zbog kojih streljaju taoce, samo da se jedanput svrši sa tim beskrajnim motljanjem i tim smišljenim gnusnim mrcvarenjem."

U Zenici je bio zatvoren sveštenik kaznionice Jovan Grgurević, koji je bio od cara odlikovan za revnu i lojalnu službu, pa je kao taoc morao izlaziti na peron pred svaki voz najpre u Zenici, a posle u Lašvi. To su glavne stanice na jedinoj pruzi Brod Sarajevo, preko koje je svakih 10-20 minuta prolazio po koji voz. On je na taj način bio prosto lišen sna i odmora. S njim je bio zatvoren i njegov sin Veljko. Jednog dana, kad su se na stanici našla nekolika voza, narediše Veljku, prateći mu da će inače biti ubijen, da oca uhvati za bradu i da pretrči s njim tako, vukli ga za nju, nekoliko puta preko perona. Drugi put, strpali su starca u otvoreni vagon od Zenice do Alipašina Mosta i naterali ga, da tri puna sata kleči u vagonu. Iscrpljen, on je dugo vremena iza toga ležao u nesvesti. Umro je malo iza oslobođenja. Stražara kaznionice Peru Nikića vezali su kao taoca za noge i za ruke i ubili ga na putu do stanice, tvrdeći, da je tako vezan hteo da utekne.

Todor Rijić iz Kivakara kod Bos. Broda streljan je prvih dana avgusta, jer da se kod Rudanke pucalo na železnički vlak. Vel. Mandić priča da je putujući iz Broda, na jednoj maloj stanici između Doboja i Dervente stao voz, a jedan od šuckora dovikivao je "na sav mah nama putnicima: eno ubio sam jednog psa," ukazujući na Srbina taoca, koji je ležao kraj tračnica. (Bosna u lancima. Sarajevo 1919., str. 42-3).

U Foči su bili postavili šest najuglednijih Srba kao taoce kod dva železna mosta na Drini. Na prvom su bili pop Josif Kočović, pop Vladimir Popović iz Čelebića i trgovac Niko Hadživuković; na drugom pop Vasilije Kandić i dva trgovca Milan Hadživuković i Nikola Mazija. Po danu su ti ljudi držani u jednoj kućici kod mostova, a po noći su morali biti na samim mostovima. U zoru 9. avgusta 1914. dođe jedna vojnička patrola pred prvi most i postrelja sva tri taoca bez ikakva povoda, a u isti mah napadnuta su i druga trojica. Jedan od vojnika zbode dva puta bajonetom Nikolu Maziju, koji na mestu ostade mrtav, a onda probode po dva puta i Kandića i Hadživukovića u prsi i u trbuh. Kad je primetio, da su još živi, pucao je još dva puta na njih, a da ga niko od kolega nije zadržao ili opomenuo. Komandantu poručniku Premužiću, kad je došao da pita šta je bilo, javiše, da su taoci hteli bežati. Na to su ubijene preneli u Foču i sahranili zabranivši porodici, da ih obiđe i da učestvuje pri sprovodu. Oba teško ranjena, tek što su se bili pridigli, biše poslana u Arad i tamo internirani. Milana Hadživukovića optužiše još radi veleizdaje i pošto je proveo dve godine u istražnom zatvoru u Banjoj Luci i Sarajevu i tu bi oslobođen, uzeše ga u vojsku i jedva posle otpustiše kao teško bolesna.

Sveštenik Dimitrije Jevđević iz Prače doveden je 28. juna u tamošnji vojnički logor i tu bio zatvoren u jednoj kovačnici zajedno sa još 10 drugih građana i radnika. Drugi dan preveli su ga na stanicu Sjetline. Za tri dana nije mu niko ništa rekao, zašto se to sve s njim tako radi. U Sjetlinama mu bi zapoveđeno, da na pitanje: "ko je" ne odgovara, da je Srbin, nego Vlah ili Hrišćanin, i zabraniše mu svaku vezu sa porodicom. Sjutri dan ga izvedoše pred stanicu. Šest ljudi, pod zapovedništvom jednog zastavnika, opkoliše ga i nabiše puške. Svezaše mu ruke i narediše, da s njima maršira, a kad je on išao dalje svojim korakom, dreknu na nj jedan vojnik, da će ga ubiti ne uhvati li korak sa njima. Kad ga je posle toga pratio jedan vojnik u Praču zapovedi mu, da stoji na jednoj nozi sa pretnjom, da će ga ubiti, ako drugu nogu spusti na tle. To je trajalo sve dotle, dok se Jevđević izmoren nije srušio na zemlju. Drugi mu je put taj isti vojnik bio toliko stegao lance, da ga je nesretnik bar desetak puta zaklinjao, da popusti, na što je onaj mirno odgovarao: "I bez toga ćeš ovih dana krepati, pa bolje za te, ako to bude prije!" Kad je voz dolazio na stanicu vukao je jedan vojnik Jevđevića za konopac, kao kakvu životinju, od kola do kola, a podivljali su mu vojnici pljuvali u lice. Vojnik, i koji je najviše tih nedela bez opomene činio na očigled svojih starijih, beše Suljo Kukavica iz Rogatice. Jednog dana strpali su Jevđevića u marvena kola od Sjetlina do Ustiprače, u kojima su bili smešteni samo konji, usplahireni i zatvoreni, koji su se gruvali i frkćali oko njega preteći, da ga svaki čas udare ili ugrizu. Tako je bilo sve do 15. avgusta. Taj dan javi mu poručnik Šerif Kozmić, da je stigla naredba, prema kojoj se ima s taocima još strožije postupati. Isto veče, u ponoći, morao je Jevđević ustati, obući se brzo, pa je onda okovan odveden jedno tri kilometra u šumu i tamo bio svezan za jedno drvo i tu ostao čitavu hladnu noć do samog jutra. Dok je on tako privezan stajao dotrčao je jedan od vojnika i, u tom sistematskom mučenju ljudi strašeći ih smrću, stao da cilja na nj psujući i preteći najgrubljim načinom. Taj se prizor mučenja ponavljao iste noći i posle za punih deset dana, jer su vojnici imali posebnog uživanja u toj preplašenoj brizi za život i u tom izbezumljavanju na dogled smrti. Jedne noći, pred zoru, on je slučajno čuo, kako su se vojnici prepirali o tom, ko će ga čuvati. Jedan govoraše: "Ako ja danas dođem, ubiću ga za sigurno"; drugi odgovori: "Tako i treba," a treći dodade: "Ako ga ubiješ nemoj na mjestu, đe je svezan, nego malo podalje, da možeš pošlje kazati, kako je šćeo bježati." Tek što je taj dan stigao do železničke kućice, svezaše ga, i to za obe ruke. Vojnik mu reče, da mora ići na stranu, a kako ga ne može ostaviti sama, mora i on ići s njim malo dalje od pruge. Videvši Jevđević, da stvar ovog puta može ne biti samo pretnja, učini se, da ga strašno bole stomak i noge i da uopšte ne može da se digne s mesta. Vojnik je do zore pokušavao nekoliko puta da ga odmami, a kad je video da je uzalud, zapreti mu ovako: "Danas će se ovđe prosuti tvoja pasja crijeva, a sjutra ćemo ti ovđe ubiti i sina, nek se i njegova crijeva š njima pomiješaju." U stvari bio je i Jevđevićev sin kod obližnje stražarske kuće kao taoc. U zoru nađe pop u svojoj sobi na klincu jedan konop, koji je visio do jastuka. Jedan vojnik reče: "Danas dolazi obrst, koji će povješati sve taoce na štreci!" I u tim tolikim mukama Jevđević nije smeo kome da se potuži, jer su mu svi pretili, da će, pokuša li prijaviti sigurno biti ubijen.

Od 15. avgusta išla je dnevno patrola sa konopima u selo i dovodila vezane seljake. Zastavnik Grič išao im je nekoliko puta u susret i tukao bednike volovskom žilom. Preslušavali su ih redovno ovako: od tri vojnika jedan je držao volovsku žilu, drugi pušku naperenu na dotičnog seljaka, a treći je preslušavao. Kad bi seljak na neko pitanje odgovorio, da ne zna ništa, počeo bi ga onaj vojnik nemilosrdno tući, dok bi drugi s puškom pazio na seljakove pokrete. Jevđević je bio prisutan, kad su preslušavali Spasoja Balića. Tog su čoveka tukli tako nečovečno, da su ga posle morali držati čitavu nedelju zatvorena, dok se malo ne izgube modrice i otekline.

Sveštenik Simo Begović uhvaćen je pred crkvom u Sokocu. Žandari su naperili na nj puške, proglasili ga zatvorenim i nisu mu dali ni da se oprosti sa ženom i decom. Okovana odvukli su ga u Rogaticu. Od 2. avgusta upotrebljavali su ga u Mesićima kao taoca. Tu su teško izubijali rogatičkog paroha Atanasija Kosorića, odvukavši ga u podrum, i to s toga, što se pronio glas, da mu sluga u vreći nosi bombe, da digne stanicu u zrak, dok mu je on u stvari donosio od kuće jelo i karlsbadskom vodom zakuhane hlebove. Čoveka su zlostavljali životinjski ne xtejući sačekati ni da se lično uvere, šta je u vreći i da u povoljnom slučaju dobiju neposredan dokaz u ruke za još ljući progon. Aleksi Vučiniću iz Blažuja, pošto su ga vezali, spalili su žigicom brkove, ne davši mu ni da se makne tim, što su mu pod grlo stavili bajonet. Isto su to učinili i Savi Koprivici. Po naredbi jednog narednika isprebijali su sedamdesetogodišnjeg starca Ristu Eru, džemat-bašu iz Kasidola. U garnizonskom zatvoru u Sarajevu strpali su Begovića sa 37 drugih ljudi u jednu sobu. Behu to seljaci iz Rogatice, Višegrada, Foče i Čajniča. Svaki novodošli bio je sav krvav, jer bi ga već na dvorištu dočekali sa batinama. Čula se jasno komanda: "Još, još, još jače!" i onda strašno zapomaganje. Većina bi ih bez svesti padala na tle, na što bi ih onda odnosili i kao vreću ubacivali u zatvor. Neki Jovica iz Gornje Prače beše sav obliven krvlju i modar i tako izubijan, da nije mogao ni ležati. On se potužio kod vojnog lečnika, da su ga izubijali vojnici po naredbi nadporučnika Kozmića; ovaj mu je dao hladne obloge i stvar, naravno, tim završio. Pri delenju takozvane kave ključari su redovno tukli zatvorenike. Vrelu čorbu i kavu morali su ljudi piti gotovo na dušak i pod udarcima, a kad bi ulazili u sobu svaki bi još dobivao po težak udarac. Limene zdele za jelo nisu nikad čišćene i po nekoliko bi puta na dan došle na razna usta. U dvorištu bile su barake, u kojima su se patili muški i ženske gotovo goli i bosi. Tu nije bilo ni slamnjače, ni pokrivača.

Sveštenika Dragu Uroševića iz Srebrenice zatvorili su kao taoca u jednu sobu, gde je proveo 15 dana sa još 40 ljudi u uskom i nezdravom prostoru, u kom se nužda vršila javno pred svima. Odatle morali su svi, pateći se strašno, pešice i bez prestanka ići u Tuzlu. Odmarati nije im se gotovo nikako dalo uz pretnju, da će, ostanu li, biti poubijani. U zatvoru u Tuzli, gde su stigli mrtvi umorni, nije se moglo spavati drukčije nego sedeći. Posle toga, na transportu u Arad, otvarali bi vojnici marvene vagone, u koje su ih bili potrpali i podjarivali bi masu na njih govoreći, da su to same komitadžije. Pljuvali su im u lise i zlostavljali ih najružnijim načinom. Više im dana nisu dali ni da jedu ni da piju. Svetina ih je dočekala u Aradu na stanici grdnjom, kamenjem i ciglama, dok je tobožnja bolja publika pljuvala na njih sa prozora i balkona. U tvrđavi gurnuli su ih bez pokrivača i slamnjače u mračne tunele, gde započinje nova patnja.

Sa okružnim sarajevskim protom Kostom Božićem preveli su u marvenim vagonima 30 uglednih ljudi iz Višegrada u sarajevski garnizonski zatvor. Vojnici su ih zlostavljali javno na ulici; svešteniku Aleksi Đuroviću iz Dobruna čupali su kose i bradu; a radnike su iz reda tukli kundacima. U dvorištu sarajevskog garnizonskog zatvora stalno se čulo jaukanje tučenih. Jednog dana dovedeno je iz Foče i strpano u jednu jedinu sobu oko 70 ljudi, koji premoreni od tolikog puta i napora za puna dvadeset i četiri sata ne dobiše ni jednog jedinog zalogaja hleba ili druge hrane.

Stevo Nikolić, učitelj iz Bijeljine, zatvoren je 26. jula sa još 19 drugih kao taoca u jednu tamošnju kasarnu i to u jednu sobu, koja se mesecima nije otvarala ni vetrila i gde je prašine bilo na pregršti, ne davši im, naravno, da je očiste. Soba je ta bila u parteru, na domak vojnicima i sa dvorišta, pa su u gomilama dolazili, grdili taoce najsurovijim načinom, pljuvali na sveštenike i pretili golim bajonetima. Nisu ljudima davali ni da sede, ni da legnu. U sobi nije bilo suda za vršenje nužde, pa se morala naročito moliti dozvola od straže, da se može ići na stranu. A to je bila opasna stvar, jer su vojnici redovno napadali na njih, i to ponekad i sa oružjem. Tako je jedan podkaplar ("Gefreiter") hteo bajonetom ubiti Nikolića, a učitelja Jovu Vidakovića ranio je jedan stražar drugom prilikom. Oficiri su sve to videli i sami, ali službeno nisu hteli primiti nikakve pritužbe. 29. jula bili su već svi polegli kad iznenada uđe major Hugo Bolang, potpuno naoružan, sa jednim vojnikom, pa mašući štampom reče, da su komite prešle kod Popovaca i da će radi toga jedan od taoca biti streljan. Okrenuvši se onda vojniku kaza mu, da izabere koga će. Dok je ovaj odmeravao jednog po jednog javi se neko s polja sa primedbom: "Sjutra! Sjutra!" Može se već misliti, kakva je to sad bila noć za ove ljude! Sjutra dan dođe major s jednim kapetanom i izjavi, da se nije obistinila vest za komite, te da prema tom otpadaju i posledice. Ali one nisu smele biti uzete ni u obzir, sve da je vest bila i istinita. Jer po kom bi pravu bosanski taoci bili odgovorni za ono, što se događa na bojnom polju meću dve u ratu stojeće vlasti? Valjda samo za to, što su Srbi i što njihova osećanja nisu na austrijskoj strani?

Na 10. avgust otpremljeno je 10 taoca u Arad. Ostalo ih je 10, kojima se kroz nekoliko dana pridruži još Stjeran Grđić. Bilo je svega četiri sveštenika, dva učitelja, dva trgovca, dva seljaka i jedan poslanik. Ponašalo se, uopšte, prema njima kao da nisu ljudi. Kad ih je, prilikom jednog pregleda, pitao jedan general o njihovom položaju, rekao je sveštenicima, da su oni najveći lopovi ("die grosstcn Gauner "). Posle 18. avgusta došao je novi zapovednik mesta, neki pukovnik dragona, te im rekao da oni nisu taoci, nego proskribovani, i naredi, da ih svaki dan od tada gone po osam sati na posao. Od tog dana oni su morali sabirati konjsko đubre po dvorištu, vezati ga, tovariti i prenašati municiju i nositi suđe za vršenje nužde. Njima samim nisu dali ni da se peru, ni da se čiste. A da poruga bude viša dovodili su razne ljude iz grada da ih gledaju u tom stanju i da ih slikaju. Straža im se sastojala iz sedam Mađara, koji su govorili samo kundakom. Učitelja Nikolića, kad je jednom pošao sam, da se napije vode, istukli su do krvi. Kad su srpske granate počele da padaju oko kasarne određen je po jedan taoc za električnu centralu i za parni mlin. Prvi je dan otpremljen na mlin Stjeran Grđić, a na Centralu Stevo Nikolić. Jedan poručnik zapovedi vojnicima, da odmah ubiju taoce, pogodi li ma jedna granata dotične objekte. Slučajem samo do toga ipak nije došlo.

Učitelj Kosta Krajšumović, taoc od 1. septembra do 20. novembra 1914., bio je u jednoj tesnoj sobi sa 19 drugih zatvoren na stanici u Visokom. Preko dana morali su taoci stajati dva koraka udaljeni od pruge pri prolasku svakog vlaka. Uvek su gotovo bili grđeni ili tučeni od prolaznika. Preko noći morali su redovno ići "patrolirati" Posle su ih preveli u obližnju franjevačku gimnaziju. Kad nisu "patrolirali" morali su vaditi pesak, čistiti nužnike i odnositi đubre. Premda je lekar kod Krajšumovića konstatovao tešku srčanu manu, morao je raditi, dok ga nisu teško bolesna preneli u sarajevsku bolnicu. Ali ga ubrzo zatražiše natrag i tu je opet morao raditi do 20. novembra 1914. odnosno do odlaska u vojsku. Podkaplar Rozenberger, u civilu drvarski agent iz Tuzle, izubijao je jednog starca sa preko 70 godina, nekog Jeftu iz Nišića, samo "da mu izleči bolest". Starca su odmah posle toga morali preneti u bolnicu. Na stanicu je svaki dan dovožena sila seljaka, teško okovanih, i tu bivala preslušavana, bijena i mučena. Jednog dana davali su im kašikama so bez vode, samo da ih prisile na izvesna priznanja, koja bi mogla da kompromituju pojedine ljude, ustanove i zemlje. Pri mučenju su, na izmenu, učestvovali vojnici, železnički nameštenici i razdraženi muslimani iz Visokog. Jednog samo dana doveli su 30 seljaka iz Zavrha i Podlugova i onako vezane lancem ili konopima tukli su nemilosrdno tako, da je Rozenberger pri tom slomio svoju pušku. Kad su došli u Arad trojica su iz te grupe umrla odmah, dok su drugi vukli ozlede i posledice duže vremena.

Timotije Savić u Kladnju zatvoren je kao taoc 28. jula. U njegovoj otsutnosti došao je narednik Naglić sa 15-20 "šuckora" na njegovo imanje, doneo tri handžara i prijavio, da ih je našao u šumi i da po svoj prilici pripadaju Saviću. Ta sumnja bila je dovoljna, da se taj u čitavom kraju vrlo ugledni čovek zatvori i da u zatvoru odsedi od 28. avgusta do 27. septembra. Kad je bio oslobođen krenut je opet od kuće kao taoc, po najvećem pljusku, sa još 22 druga, peške od Kladnja do Tuzle. Ko nije mogao da ide bio je bijen, bez obzira na doba i zdravlje. Kad je Savić zamolio jednog činovnika tuzlanskog zatvora, da mu dozvoli, da za svoj novac dobije hrane, ovaj ga je odbio sa riječima: "Pocrkajte svi!"

Taoc Josif Simić iz Maglaja zamalo nije izgubio glavu. 10. avgusta dođe iznenada jedan musliman, Pašo Musaefendić, i javi, da su mu Srbi seljaci napali na kuću. Odmah straža ode tamo, poče pucati i tražiti, ali ne nađe ništa. međutim izjavi komandant, da taoc mora radi tog dela biti streljan za pola sata. Simić, u nevolji, da dobije vremena, primeti, da on samo odgovara za železničku prugu i da je s toga ta odluka nezakonita, našto se razvi debata o tom pitanju. U to stiže jedan sused Musaefendićev i reče, da je čitava stvar prosto izmišljena. Pašini sinovi bili su taj dan pozvani od kotara u komoru, pa je stari sknadio ovu priču, da bi se prikazao ugroženim i da bi mu vlast s toga razloga poštedila sinove. To je bilo u stvari tako; Simića s toga ostave na miru, ali klevetniku, jer se stvar ticala Srba, ne bi ništa.

Gora je sudbina zadesila sveštenika Đorđu Petrovića iz Osječana (kot. Gračanica). O tom priča njegov sapatnik Luka Todorović iz Skupovca (kot. Gračanica). Kao taoce poveli su u avgustu Petrovića i njega zajedno na stanici Doboj, da prate vlak, što je imao ići u Brod. "Dok smo još stajali na stanici došao je k nama neki povisok austrijski časnik, te nam pretražio džepove i njedra, pa kad je kod mene našao hleb, koji je zajednički, t. j. i moj i popov rekao je:

"Šta će vam toliki hljeb, kad ga ne ćete imati kada jesti, vi ćete noćas biti poubijani." Zatim je metnuo ruku na moje rame, rekao straži: "Ovog vratite natrag, a g. pop neka ide sam, možda će imati druga u putu." Ja sam na to ponudio pok. popu Đorđu njegov hljeb, a on je brišući oči odvratio: "Ponesi ga sobom i pojedi ili kome drugom podaj, ja ga jesti ne mogu... Te noći je i poginuo." (Srpska Zora, br. 45,1919.) Izgovor je bio unapred poznat: taoc je ubijen pri pokušaju bega.

Teže muke morao je da podnese Trifko Maksimović, sveštenik sa Ilijaša, dok nije bio ubijen na najsvirepiji način. Njega su tukli s dana na dan. Jedan lekar, koji je jednom prilikom pregledao duž pruge, naredio je, da se taj čovek s mesta prenese u bolnicu, ali je komandant poništio taj zaključak i mesto u bolnicu preveli su nesrećnika u Semizovac. Spominjani Rozenberger mučio ga je na sve načine. Pre polaska u Semizovac svezao ga je sa seljacima Ilijom Radićem sa Vlahinje i Aleksom Kravljićem iz Mrakova tako čvrsto, da im se konop usekao u pomodrele ruke. U Semizovcu baciše ih u jedan podrum na stanici. Tu su ih tukli ponovo toliko, da su dugo vremena ležali bez svesti obliveni krvlju. Sjutra dan Maksimović nije više gotovo mogao ni da ide, kad su ga sa oba druga vodeći ga na neko preslušavanje o svešteniku Risti Erakoviću iz Nišića i učitelju Vojvodiću sa Ilijaša. Dali su mu neku motku, da sa njom poštapa, a kad je pored toga klecao i padao, tukli su ga vojnici bez ijedne reči suda ili objašnjenja. Ali tim bestijalnost nije bila zasićena. Kad je, nešto iza toga, došla popadija Maksimovićeva, nemajući ni pojma o ubistvu, i upitala za muža, odgovorio joj je žandarski narednik: "Tvoj pop ne prdi više; eto ti sve, što je iza njega ostalo" i baci joj par helera. Zna se, međutim, tačno, da je pop u Visokom imao uza se veću svotu novca. Osim Maksimovića streljano je 30. septembra još 18 drugih ljudi, jer "su se ogriješili o svoju državljansku dužnost", kako veli službeno saopštenje.

Isto je tako bez ikakva suda i krivice bio smaknut i sveštenik Timotije Popović iz Drinjače, otac šestero nezbrinute dece. Njega je uhvatila jedna vojnička četa u času, kad je nekim drugim vojnicima savetovao da vrući ne piju vode iz jednog grozničavog bunara, i odvela ga je jednom kapetanu, koji bez ičeg daljeg naredi, da se čovek obesi. Sama kazna vršena je na najnečovečniji način. Nespretnošću ili možda hotimice, iz više pakosti, oni su čoveka dva puta dizali na vešala i on je dva puta padao s njih, dok ga nisu treći put obesili definitivno kod Suljina Hana. Oficiri su na popov račun pravili prostačke šale i svoju jednu kućicu na putu nazvaše, iz obesti, "die Hutte zum gehangten Popen".

Saborski poslanik, dr. Savo Ljubibratić, zatvoren je 26. jula kao taoc za istočnu prugu Sarajevo-Uvac. Tu su ga tako mučili, da je već 20. avgusta bacio krv, a tek početkom oktobra bio prenesen u tvrđavnu sarajevsku bolnicu i tu bio držan pod naročitom paskom. Lekari, među njima i bečki profesor Tirk, konstatovaše bolest (Hämoptoe) i propisaše mu apsolutan mir, jer bi svako uzbuđenje moglo imati teških posledica. Ipak, njega u takom stanju premestiše iz bolnice u jednu malu sobu, koja je imala po dva metra širine i dužine ni 1-80 metra visine, u kojoj je u dimu i studeni bilo još devet vojnika. Nekoliko dana docnije odvedoše ga pre zore jednog jezovito hladnog jutra, na stanicu Pale, gde je vagon, u kom je on bio, zastao pred jednim redom vešala. Jedan od vojnika pratilaca upozori Ljubibratića na ta vešala i reče mu, da je s toga doveden ovamo, da tu bude obešen. Malo iza toga dovedoše na njegove oči četiri muškarca i tri žene i ubiše ih upravo pokraj njegova vagona. Njemu je primećeno, da će i njega zadesiti ista sudbina, jer je i on to isto, što i ovi poginuli. Pošto je tu držan neko vreme izvedoše ga, uz zlostavljanje i pogrde, na ono mesto, gde su prenoćile maloprašnje žrtve. Tu mu narediše da sedne i da se nipošto ne miče. Na tom mestu ostao je Ljubibratić od 10 sati pre podne, pa do 11 u veče i čim je pokušao, da makar malo promeni svoj položaj, pritrčavao bi vojnik i pretio mu, da ga probode. Tog dana prošlo je pored njega nekoliko hiljada vojnika, kojima je taoc pokazivan kao krivac i začetnik rata, na što su ga mnogi pljuvali, grdili i pretili ubistvom, dok ga je straža "spasavala" tim, što je izjavljivala, da će i tako biti do malo ubijen. Oko 11 sati noći spremljen je sa još 27 ljudi i dve žene u oklopljeni vagon i doveden do Korana, jer se dalje nije smelo iz straha od Crnogoraca i Srbijanaca, koji su se tuda javljali. Za vreme vožnje morali su čitavo vreme gledati preda se, a ko se usudio da digne glavu i pogleda na polje ili na koga druga, osetio je s mesta kundak na leđima. U Koranu su ih uveli u jednu drvenu baraku, pa im tu oduzeli novac s primedbom, da će sjutra biti streljani. A sjutra dan kazalo im se, da se već spremaju grobovi za njih i oni su doista mogli videti kroz pukotine dasaka, kako se kopa i izasipa zemlja. Tih 27 ljudi i dve žene, svi iz sela Graba trnovske opštine, biše doista i poubijani taj dan bez ikakva prethodnog suda i rasprave. Ljubobratića su opet doveli na Pale, ponovo sa napomenom, da će sad biti tamo ubijen. To je bilo jednog ponedeljka sredinom oktobra 1914. Na Palama je ostao na istom mestu, gde je bio i dan pre, do četvrtka, do 11 sati noći, odakle je opet vraćen u Koran. Za tih pet dana dobio je samo komad hleba i nešto cigareta od dva vojnika, od kojih je jedan zato bio kažnjen, i jedan čaj od jednog oficira. Pošto je u Koranu, u muci, proveo deset dana bi upućen u Donju Praču. U tami, on je u Koranu bio upao u podrum i ozledio nogu, pa sad nije mogao da drži razmak od 200 koraka pred četom, kako mu je bilo zapoveđeno, pa je i radi toga bio tučen i grđen. U Prači je najzad zatvoren radi veleizdaje i posle nekog vremena preveden u Banju Luku. Po službenom saopštenju(Hrvatska br. 892) smaknuto je na Palama 20. i 21. oktobra 50 muških i dve žene; i to prvi dan 14, a drugi 38 osoba.

U četi šuckora Mujage Kapetanovića došao je Ivan Martinović 23. septembra 1914. u 2^1/2 sata posle ponoći u kuću sveštenika Riste Jokanovića, "digao ga iz kreveta, tukao ga pred njegovom ženom i djecom, psujući mu sve svetinje, poveo ga sa 4 naoružana šuckora i premetao ga s kundaka na kundak do rijeke Zujevine, zajedno sa Gavrom Krtolinom iz Ilidže, te ih utjerao u rijeku Zujevinu, gdje su morali stajati oko pola sata." Iliju Trklju sa Ilidže tukao je toliko "da je postao nesposoban za svaki teži posao." Karlo Šošić, zastavnik kod veterana, udario je dva puta po obrazu trgovca Peru Pamučinu u bivšoj Filipovića kasarni, a onda ga "ugurao u jednu sobu, gde su ga šuckor Lakatoš i još jedan musliman kundacima tako tukli, da je pocrnio kao gunj i na njegovo zapomaganje dotrčao jedan veteranski oficir i zabranio da ga dalje tuku." Vojislava Borića, školskog nadzornika, udario je u prisustvu istog Šošića šuckor Hefim Kukavica kundakom u slabinu. Šuckor Lakatoš tukao je u istoj kasarni Ristu Kebelju, koji je usled toga i umro. (Srpska Riječ, br. 90,1919.).

Internirani Zvorničani morali su u vojničkom zatvoru golim rukama čistiti ljudsku nečist, a sveštenicima u Lijevnu, koji su bili naterani na isti takav posao, nisu dali ni da ruke operu, nego su tako onečišćeni morali da jedu.

Savu Savića, sveštenika u Trnovu, svezala je straža za drvo, pa mu tako svezanom naredila da širom otvori usta, u koja su onda oni pljuvali. On je to morao progutati i zahvaliti se posebno i za to, kao i za primljene udarce. Ljubo Nikolić, sarajevski paroh, morao je po čitavo pola sata na stanici u Smiljevcu praviti velike čučnjeve sve dotle, dok ne bi od umora obnemogao i pao. Osim toga je morao, kad bi dolazio voz, stati uprav do njega, da bi ga vojnici što prolaze mogli dohvatiti i zlostavljati. Tako ga je jednog dana jedan vojnik udario po glavi golom sabljom i ranio teško. Popa Mitra Popovića iz Donjeg Vakufa naterali su vojnici, da o ilinskoj žezi čitav sat trči pored železničke pruge. Hafiza Džamhura, hodžu iz Konjica, mučena zato što je Srbin, prisilili su, da čisti nužnik, a kante sa nečisti da nosi kroz varoš. Ristu Vukovića iz Podlugova bili su šuckori kao taoca i tukli mu 22 minuta kamenom orahe na glavi, od čega se teško razboleo. Šuckor Ismet Mehanović upao je sa većom grupom šuckora u kuću Nike Ilića u Visokom, tukli ga i krhali mu stvari tako, da je Nikina kći od straha zanemogla i umrla. Napali na kuću Žarka Radivojevića, na koga je pucano iz puške, šuckori su bili toliko strašni, da je Žarkova žena, tučena od njih, još taj dan pobacila.

Naročit je bio sistem zastrašivanja taoca skorom smrću, kao kod Jevđevića, i uživanje u njihovom strahu od toga. Svešteniku Savi Škaljku iz Jezera kod Jajca nekoliko su puta vezali oči s napomenom, da ga vode na streljanje, psovali ga, punili puške i onda komandovali paljbu ne izvodeći ništa, mučeći ga tom jezovitom neizvesnošću po nekoliko minuta. Siromah je čovek poludio zbog toga i bio odveden u sarajevsku ludnicu. Isto je tako radi zastrašivanja za vreme taoštva i radi drugih surovosti u tuzlanskom zatvoru poludio i posle umro i Jovo Dangić, sveštenik Bratunca. Trgovca Đoku Milakovića, taoca u Bos. Brodu, zlostavljali su sami oficiri, nadnosili mu revolver na čelo i čak mu jednog dana naticali konop na vrat sve u želji, da uživaju u patologiji straha. Isto su tako Milanu Grkoviću, trgovcu iz Konjica, šest puta zavezivali oči do Ivana govoreći mu svaki čas, da će sad odmah biti streljan.

Kako se pri svemu postupanju prema taocima vodilo malo obzira u pogledu istraživanja materijalne istine pokazaće najbolje ova dva tri slučaja. Na putu izmenu Doboja i Tuzle, prelazeći preko jednog mosta, otvorila su se vrata na jednim železničkim kolima, a kako je most bio uzak, vrata su se udarajući u gvozdene prečage sva iskomadala. To je primetio železnički stražar M. Cvijanović i dao znak, da voz stane. Vođa lokomotive nije to opazio i išao je dalje. Kad je kondukter video tu štetu, bojeći se odgovornosti i kazne za sebe, navede, da su to učinili Srbi iz obližnjeg sela Lipca. Bez dalje istrage naređena je odmah kontribucija od 3000 kruna i sva je sreća bila, da još niko nije radi toga platno glavom. Selo Taleža kod Trebinja sravnjeno je 12. avgusta svo sa zemljom jer je jedan musliman - kako su tek posle ustanovilo - bacio na železničku prugu nekoliko kamenja, da izazove kaznu ili pokolj. U Bradini je slučaj ispao strašnije. Odmah od prvog dana uzeti su za taoce Milan Mrkajić i Bogoljub Damić, te su "vršili službu" između Bradine i Ivana. 25. avgusta 1914. naredi natporučnik Jakov Čik, da se obojica ubiju. On je od istih taoca kupovao za svoje odeljenje neke životne namirnice i uvodio ih u knjige znatno skuplje, nego ih je plaćao, što je posle utvrđeno žandarskim ispitivanjem. Po svoj prilici on je taoce dao smaknuti samo s toga, da se oslobodi eventualnih svedoka protiv sebe. Naredio je, da se najpre obesi Damić, a onda Mrkajić. Kad su Damića obesili o jedno drvo pukla je grana i on je još živ pao na tle. Onda je Čik pozvao osam vojnika i dao ubiti obojicu "vatrom iz pušaka". Kao razlog za ubistvo naveo je, da je neko po noći pucao na vlak, ne istražujući, naravno, ni ko je to učinio, ni zašto i da li se uopšte to i dogodilo.

Đuro Topolnik, učitelj iz Tuzle i rezervni poručnik, naročito se isticao u neljudskoj mržnji protiv taoca. Narodnog poslanika Dra Đorđu Lazarevića dao je sa celim vodom vojnika pešice vezana oterati iz Tuzle u Zvornik, da tamo bude taoc. Kad je Miloje Topalović iz Bos. Petrova Sela čuvao železničku ćupriju na Spreči u Mirčini kao taoc Topolnik ga u malo nije dao ubiti radi ove stvari. "Jedne noći, kad je voda nabujala, nosila je krševe, panjeve i grane, koje su udarale u brane i stijene ćuprije, od čega se je most tresao i nastajala velika buka. Topolnik premda je bio upozoren na prave uzroke tome, došao je Miloju i rekao mu, da srpske komite navaljuju na ćupriju, osudio ga za to na smrt, dao mu dva sata roka da se spremi za onaj svet i odredi od straže one vojnike, koji će tu njegovu osudu izvršiti. Ujedno je zatražio pomoć iz Lukavca, da se tobože brani od komita. Kad je ova došla i pretražila teren, ustanovila je pravo stanje stvari i izvjestila ga. Na to je Topolnik opet došao Miloju Topaloviću i rekao mu, da je previšnjom odredbom pomilovan." (Oslobođenje, br. 2, 1918).

Ilija Babić, taoc u Pazariću, preveden je 6. aprila 1915. u sarajevsku bolnicu sa osamnaest rana na telu i dve na vratu. Oni, koji su ga predali u bolnicu govorili su, da se ranio on sam i to s toga, što mu je dodijao takav život. Ako je navod istinit, ta je argumentacija vrlo karakteristična za postupak, koji su taoci imali da podnose od svojih čuvara i drugih lica, s kojima su dolazili u dodir.

Tih je taoca bilo sve do 12. jula 1917. Zadnji su: pop Đorđe Trabež s Pala, taoc na Alipašinu Mostu; pop Nikola Kostić iz Banja Luke, taoc na mostu preko Une između Dobrljina i Volinje i proto Dušan Kecmanović, taoc na železničkom mostu u Doboju. Ovaj zadnji, okružni proto banjalučki, bio je interniran od 28. jula 1914. do 25. aprila 1916. u Banjoj Luci, Aradu, Nežderu i Šopronjeku 9. avgusta 1916., na zapoved zemaljskog poglavara Stjerana Sarkotića, bio je ponovo poslan u Doboj, da služi kao taoc. Kako se još tada postupalo s njima svedoči najbolje baš ovaj primer. U Doboju je Kecmanović predat jednom podoficiru i morao je spavati u jednoj tesnoj sobi sa svojom stražom od devet vojnika. Prljava, smrdljiva soba, puna insekata nije imala nijednog kreveta, nego se moralo spavati na goloj dasci, malo odgurnutoj od tela, bez slame i bez ikakva pokrivača, hranu je dobivao najpre s vojnicima, a posle od 1. septembra 1916. sa srpskim internircima iz Doboja. Zabranjeno mu je bilo svako čitanje, dok se posle nisu prisetili, da bar to dozvole. Tek 12. jula 1917. bio je pušten kući, ali sa strogom zabranom da ne sme vršiti svojih dužnosti kao okružni proto.

O zdravlju taoca nije se, naravno, vodilo nikakva obzira. Čak bi se moglo reći protivno. Dra Živka Nježića, koji je bacao krv, hotimice su u Alipašinom Mostu smestili u jednom zagušljivom i vlažnom podrumu. Sarajevske taoce držali su prvih dana sve na stanici zbijene ujednom vagonu, ne davši im ni šetnje ni odmora, ni mogućnosti da ispruženi legnu. Posle 2. decembra 1914. ostalo je bilo u Mostaru samo šest taoca: Dr. Juroš Krulj, Svetozar Ćorović, Manojlo Jelić, pop Stevan Šiniković. Đorđo Labalo, i Vladimir Spahić. Ti su ljudi morali onda pratiti transporte svaki prekodan, često svaki dan uzastopce, od Huma pa do Konjica, ne mogući i nemajući gde po čitave noći sklopiti oka. A nezgoda je bilo svakovrsnih. "Krenemo li iz Mostara", piše S. Ćorović, "gurnu nas obično u pretopao vagon, te se čitavim putem neprestano znojimo. Ali čim dođemo do Huma, ture nas otuda u vagon koji kao da se još nikada naložio nije i u kome od studeni drhćemo sve do Mostara. Katkada dopremo i u otvorene vagone i tada nas izlože još jačoj studeni i promahama. Nikakve haljine ne mogu odbraniti od nazeba. Zato, naskoro, i počesmo poboljevati jedan za drugim. Odležimo po dva po tri dana, pa opet na put. I opet ozebemo i ponovo legnemo".

Dok su naši ljudi, tako zatvoreni i nemoćni, bili čuvari državnog poretka i odgovarali za unutrašnji mir, dotle su u nekim mestima ponovljene junske demonstracije protiv Srba, bez ikakve kazne za one, koji su ih inscenirali. Naročito su bile surove te demonstracije u Mostaru za vreme mobilizacije, od 26. - 29. jula. One su, u vezi sa prijašnjima, bile toliko neljudske i bestidne, da je sam mostarski biskup, fra Alojzije Mišić izdao, 1. avgusta, jedno posebno pastirsko pismo i unio u nj ove reči: "Saznali smo, ojađeni u duši, da su neki između vjernoga stada minulih dana daleko zaboravili se svojih kršćanskih dužnosti, dali se zavesti od obiestne, bezglave i razvratne mlađarije, koji siju mržnju, nemir i nesklad, odvojili se od pravoga kršćanskoga stada i ubrojili se u četu, kojoj nije sveto poštivati tuđi imetak, te s kojim u društvu okolo po gradovima u raznim navratima revolucionarno obilazahu i na štetu bližnjem poganskim i upravo divljim načinom kuće razvaljivahu, kvar po trgovini i po zgradama veliki prouzrokovahu".

Kakva je bila stvarna unutrašnja potreba za uzimanje taoca pokazuje vrlo rečito ova afera. Prnjavorski predstojnik, Hrvat, Milan Blažeković, jamčio je za red i mir u svom od ratišta udaljenom kotaru i nije poduzimao ništa, da uzbuđuje svet. Kad je od vlade došla po drugi put naredba, da mora uzeti takođe, i to ljude od značaja, on je odgovorio, da to ne može učiniti. Jer nema povoda za to i jer se protiv toga buni njegova pravna svest. On je na to odmah opozvan, a na njegovo je mesto poslan zloglasni Rabatić, koji je za par dana uveo strahovladu i za kratko vreme upropastio čitav niz srpskih eksistencija. Jasno je onda, zašto se tako pašovalo i po ostalim krajevima i koliko je za to bilo savesne opravdanosti.

III
Internirci u Aradu

Na 10. avgusta počelo se odašiljanjem prvih transporata "političkih sumnjivaca" u internaciju, u Arad. U Brodu su im se dale ranije drvene kolerične barake, u kojima se moralo čekati, da se iskupi izvestan broj ljudi, kako bi se formirao veći kontigenat. Nadzor i vlast nad tim barakama i internircima imao je neki kafedžija sa šuckorima, čiju je surovost donekle mogao ublažiti samo novac. On je jednog dana poslao jednog seljaka iz zvorničkog kotara, da donese vode sa Save, pa ga je onda ubio sa izgovorom, da mu je hteo pobeći. U tim nezdravim, tesnim barakama ljudi su, bez igde ičeg, provodili po 2-5 dana, nemajući ni gde ni na što da legnu, ni čim da se pokriju. 15. avgusta krenuo je prvi transport za Arad, i to, kao onaj dalmatinski, dalekim, zaobilaznim putem preko Novske i Našica. U novinama su se tih dana mogle čitati ovakve vesti: "17. avgust. U nedelju po podne dovedena su ovamo 274 politička zarobljenika ("politische Gefangene") iz Dubrovnika, Šibenika, Splita i Zadra, te su internirani u gradu." (Agramer Tagblatt, br. 192). Ili: "Prekjuče u 8^1/2 sati u veče stigli su na ovdašnju državnu stanicu srpski zarobljenici, Među njima i nekoliko komitadžija. Prevedeni su sve dva po dva uz eskortu u garnizonski zatvor... S tim transportom prispeli su u Zagreb na internaciju i neki sumnjivci iz Bosne" (ibid., br. 214). Na stanicama su ih, prema tom, pokazivali kao zarobljenike, kao uhvaćene komitadžije i dr., na što ih je gradila i zlostavljala ne samo publika, nego i činovnici čak i u vršenju službe. To im se, na primer, desilo u Našicama, gde se neobično grubo poneo jedan natporučnik zapovednik stanice i u Aradu, u koji su stigli 17. avgusta, u 7 sati u veče. Tu se na mnoge transporte bacalo kamenje i ciglama, dok je psovanje i pljuvanje publike bila redovna pojava.

U Aradu su im najpre dali neke vojničke prostorije za prebivalište, ali tako, da su u sobe, gde je pre bilo 20-25 vojnika, trpali sada po 70 do 80 ljudi. U Londonovom odelenju bilo je preko dana i noći na površini od 1140 m² ništa manje od 791 čoveka. Prvom transportu, u kom je bilo 360 osoba, dalo se 100 rđavih i slabo napunjenih slamnjača (jedna za trojicu!) i 120 ćebeta. Drugi uopšte nisu dobili ni to, nego su spavali na samoj retkoj slami, čak i tamo, gde je pod bio cimentiran. Kad su transporti učestali i broj interniranih dostigao 5500, davane su im najgore i najrđavije prostorije, bukvalno rečeno pravi kazamati. Ljude su smeštali u smrdljive i memljive, nikad od sunca ogrejane tunele, gde su često spavali na vlažnoj zemlji uđubretenoj slami.

Kazamati su se ti sastojali iz dva reda podzemnih galerija, otvorenih prema hodnicima, koji ih spajaju i od galerija, koje su pregrađene prema hodnicima. Prvi deo galerija dobiva svetlost kroz visoko postavljene tvrđavske prozore, a hodnici posredno kroz galerije; u drugom delu nije bilo svetlosti niotkud, s toga su te zazidane galerije s punim pravom zvane tunelima. Sve su te prostorije bile pretrpane, čak i hodnici, koji su bili nepopođeni i čija je zemlja bila stalno mokra od vlage i memle. Stisnuti ti ljudi su se grčili bez vazduha i prostora i trpeli su sve, počevši od nesnosne vrućine i svakovrsnog isparavanja do fizičkih bolova najteže vrste. Moralo se, zbog teskobe, spavati na obe strane tunela, a kako je taj bio tesan, to se niko nije mogao ispružiti, a da ne smeta onom, što je ležao prema njemu. Nečistoća je u takom prostoru i zbijenosti bila užasna, tako da su insekti prosto gamizali na sve strane i doprinosili i svoj deo, da se ne ublaže patnje zatočenika. Osim toga, jer su bili zatvoreni i po noći potpuno prepušteni sami sebi, ljudi su u tom istom prostoru morali vršiti i svoju nuždu i tako i tim pojačavati užas toga vazduha. U tužbi, koju su internirci podneli Zemaljskoj Vladi u Sarajevu, veli se povodom toga: "Mi slobodni građani, kojima je zajamčena bila lična sloboda ustanovom, našli smo se kao preko noć lišeni sviju ljudskih prava, poniženi više nego životinje, u prahu, memli i mraku, koji nije bio namijenjen da daje skrovište ljudima, nego akrepima i zmijama."

Kad se znalo, da su prostorije tako strašne i neljudske, bila je prva dužnost vlasti, da se bar pobrinu za red i čistoću. Ljudi, međutim, ne samo da nisu dobili nikakvih umivaonika, leđena i bokala, nego nisu dobijali čak ni dovoljno vode. U odelenjima narednika Roznera i razvodnika Nedeljkova moralo se za nju naročito plaćati. Kako su ljudi bili nenadno zatvoreni i poslati od kuća bez spreme,