Прото Светислав Давидовић

Српска православна црква
у Босни и Херцеговини
од 960. до 1930. године

Ову књигу објављујем поводом: 2000 година хришћанства, 800 година манастира Хиландара, 780 година од самосталности СПЦ и оснивања Дабробосанске Митрополије, 480 година горажданске штампарије (Сопотница), 385 година Богословије Св. Три Јерарха у манастиру Крка, сада смјештеној у Србињу, 120 година Сарајевске Богословије и оснивања хора (Слога), 61 године од освјећења моје парохијске цркве Св. Тројице у Устиколини, коју је освјештао Св. Петар (Зимоњић), дабробосански митрополит, сад под окупацијом потурчењака и дејтонског потписа

Добрислав Ђуровић

Садржај

• Предговор трећем издању
• Предговор другом издању
• Предговор
• Српска православна црква у Босни и Херцеговини (960-1930. г.)
• Први дио (960-1465. г.)
• Други део (1465-1766. г.)
• Трећи дио (1766-1880. г.)
• Четврти дио (1880-1930. г.)
• Поговор
• Фусноте

Предговор трећем издању

Историја проте Светислава Давидовића, по трећи пут ће изаћи и наћи се пред читалачком публиком.

Историја је увек била и остала учитељицом савременика и генерацијама које долазе. Монографија о Српској православној цркви од 960, па до 1930. у Босни и Херцеговини, у овом времену кризе сваке врсте, добро ће доћи овим поновљеним издањем. Ово је раздобље од неких 970. година, а идуће (1999) године навршава се и 780. година од самосталности Српске православне цркве, па и овде у овим деловима наше Цркве. Обзиром на концизност књиге, велики број података, које је писац спасио од заборава, вредни су и о писцу говоре колико је љубио своју Цркву и свој народ.

Писац је унео у ово дело сву своју духовну снагу и умеће. Из књиге се даде ишчитати намера писца: књига да буде од користи читаоцима. Зато је она и у овом трећем издању препоручљива. Вероватно је писац доста труда уложио на прикупљању података, уверен да без поуздане грађе нема ни опште примљене књиге од читалаца и људи од пера и науке. Исто тако без поуздане грађе нема ни аутентичне историје. Кроз књигу се осећа мирноћа протиног писања уз велико присуство Српског народа у Српској Цркви у Босни и Херцеговини. Он није могао, а не може се ни очекивати, да прикаже све оно што се у прошлости дешавало на овим просторима, а живот наше Цркве био Је врло интензиван и буран обзиром на све друге догађаје и околности које су се дешавале. Он је зналачки изабрао велики број Података који су увек добро дошли читаоцу. Он није претендовао на научни ниво књиге, већ је као свој дар подноси народу Српском да је чита и да нешто више зна о свему ономе, што као пријатан мирис допире до нас. Чини ми се да баш то књизи даје посебну вредност, а и писцу да не буде заборављен.

Нећу се овде упуштати ни у дубљу анализу књиге нити њену поделу на периоде. То ће сами читаоци запазити, оценити и осетити да је она и данас изазов нараштајима, који ће о Српској Цркви у Босни и Херцеговини писати темељитије, а уз то и о Српском народу на овим просторима. Сем тога, треба нагласити: није важан обим књиге, него су важни подаци који се у њој налазе, а овде их чини ми се има ипак доста. Тако је она и данас учитељица живота, нашем Српском народу у Босни и Херцеговини и овим трећим издањем добро дошла.

Митрополит дабробосански, Николај

Предговор другом издању

Предговор издању из 1991. год., Сарајево

Босна и Херцеговина, као географски феномен, требала би бити веома изазовна многим областима науке, посебно историчарима. На овом подручју веома живо, скоро нераздвојно, преплићу се Источно и Западно хришћанство а од средњег века четири најутицајније светске религије и културе. То су: Православно или Источно хришћанство, представљено Српским народом, Западно или Римокатоличко хришћанство, представљено Хрватским народом, Ислам, представљен најпре освајачима Балкана Отоманском Турском империјом, а касније и до наших дана народом овог поднебља који је прешао на Ислам и новодосељеним Јеврејима, највише из Шпаније. Овакав мозаик религија и култура, мање-више заступљених и утицајних на једном подручју, ретко се где може срести у свету, а у Европи сигурно нигде више. То је оно што БиХ чини оним што јесте, што живот у њој чини лепим али одговорним и тешким.

Црквена, национална и политичка историја овог поднебља обрађена је врло штуро, фрагментарно и оскудно, а у односу на њен значај скоро поцењивачки. Најчешће се овом питању, од стране научника изван БиХ, прилазило као мање важном и тешко објашњивом, јер је од научника захтевало добро познавање све четири религије, које су увек имале пресудне утицаје на културне и историјске догађаје. Таквих научника било је веома мало или нимало.

Од стране научника пореклом са овог терена сав рад био је претежно обојен виђењем свих догађаја и објашњавањем историјских чињеница из угла и интереса културе и религије из које је потицао, тј. тенденциозан. Посебно је то изражено код оних култура и религија које су касније дошле на ово подручје. Оне су желеле да докажу известан престиж и препотенцију стране коју представљају и чије интересе заступају. Најчешће ту није поштован ни елементарни научни морал и објективност.

Историју раног хришћанства овде још нико није темељније проучавао. Долазак Српског народа на ову историјску сцену, његово примање Православног хришћанства и стварање православне културе и сопствене историје (Светосавља) обрађивани су фрагментарно или су се само помињали неки од његових бројних материјалних извора и догађаја.

Историју Српске православне цркве и Српског народа у БиХ до сада још нико није студиозно и свеобухватно обрадио. Највероватније, из напред наведених разлога, многи културни и научни радници у својим радовима преко овог сегмента прелазе површно, или га никако не обрађују. Чак га и не помињу у својим радовима као недовољно обрађеним. Обично се овај духовни и историјски конгломерат назива "тамним вилајетом" и тиме се све завршава.

Једину до сада свеобухватнију студију из ове области обрадио је бањалучки прото Светислав Давидовић у монографији "Српка православна црква у Босни и Херцеговини (од 960. до 1930.)".

Осим хиљадугодишњег периода који монографија обрађује, рад карактерише апологетски став, према једностраном и погрешном представљању историјских збивања и извора. Рад обилује научним изворима, богатом литературом те систематским и објективним излагањем чињеница. Аутор вероватно није имао времена и могућности да опширније приказује поједине периоде и значајне догађаје. То, међутим, не умањује његову вредност и допринос историји СПЦ цркве у БиХ. Поједини наводи из историјских извора критички би се могли оспорити (нпр. Скарићево датирање Старе с.п. цркве у Сарајеву), али то су детаљи у односу на пребогату литературу из ове области коју аутор наводи и догађаје и изворе које обрађује.

Пошто се "историја понавља", у наше време појавила се прека потреба да се афирмише историја Српског народа у СПЦркве у БиХ ради објективнијег схватања и приказивања њихових историјских догађаја.

Из тих побуда сматрамо за потребно да се понови издање ове монографије проте Давидовића. Жеља нам је да нашој широј јавности покажемо увек спремност сведочења и борбе за истину, част, поштење и искреност, чему нас је учио Господ наш Исус Христос, а што је у нас усадио духовни отац наше цркве и нашег народа, Свети Сава.

Значај овог рада је у могућности сагледавања досадашњих БХ историјских збивања са Српским народом и Српском православном црквом у прошлости, садашњих збивања и евентуално сагледавање будућности. "Историја је учитељица живота".

Док се не појаве озбиљнији и свеобухватнији радови, захвални смо проти С. Давидовићу на његовом труду и раду који ми, његови потомци, можемо користити да би сагледали ко смо, од када постојимо на овом терену и какви смо. Његов рад свакако чека наставак и допуну у млађим генерацијама.

Мислим, да можемо бити поносни на наше претке и угледати се на њих у нашем будућем животу.

Ово издање финансијски је омогућио Господин Момир Вуковић на чему му свесрдно захваљујемо, молећи се свемилостивом Богу да му дарује обиље здравља и духовног просвећења, како би и даље чинио оваква и већа богоугодна дела.

Протојереј Периша Вранић

Предговор

Досад није била обрађена читава историја срп. православне цркве у Босни и Херцеговини. Ово је први такав покушај, који је уједно и прилог опћој Историји Српске Цркве.

Кад се узме у обзир непотпуност домаћих података за ову историју и непоузданост страних извора о њезином најстаријем добу, као и оскудица података за вријеме турске управе, разумљиво је, да није лак посао писати потпуну историју горе поменуте цркве. Стога ни овај рад не може бити без, мана, на које ће указати историјска критика. Али писац се је трудио да укратко, вјерно и објективно опише сву прошлост наше цркве у овим крајевима.

Сам предмет додирује односе нарочито православне и римокатоличке цркве, јер су се оне од старина увијек бориле у Босни и Херцеговини као на раскрсници Истока и Запада. Али не би требало да ма ко сматра за увреду или за несавремено, што се овдје те међусобне вјерске прилике каткад сликају у живљим бојама, јер никаква историја не смије крити факта, или их криво претстављати.

Примједбе темељите критике писац ове монографије увијек ће радо чути и биће на њима захвалан.

Овај рад подијељен је на четири дијела.

Први дио говори о срп. правосл. цркви у Босни и Хуму за вријеме самосталне бановине и краљевине (960. До 1463. год.);

Други дио слика стање те цркве под охридском архиепископијом и обновљеном пећком патријаршијом (1463. До 1766. год.); у трећем дијелу изложена је њезина историја под грчком јерархијом (1766-1880. год.), а четврти дио обухвата доба полунезависности и привременог уређења поменуте цркве под српском јерархијом и врховном влашћу цариградске патријаршије (1880 до 1905. год.), затим стање под истом јерархијском управом, али са сталним уређењем на основу автономне Уредбе (1905-1919) и, најпослије, у томе се дијелу говори о најновијим догађајима срп. правосл. босанско-херцеговачке цркве у уједињеној Српској Цркви, али са задржаном својом Уредбом, која је и сад главни црквени закон у бос. херц. епархијама; по томе је четврти дио вријеме од 1880 до 1930. год.

У примједбама наведени су историјски извори и помоћне књиге, којима сам се служио при изради ове монографије.

С. Д.

Српска православна црква у Босни и Херцеговини (960-1930. г.)

Први дио (960-1465. г.)

Домаћи и страни извори. - Историја цркве у вези с догађајима за. вријеме босанских банова и краљева и хумских велможа. Епископије. - Црквено уређење и управа. - Цркве и манастири. - Свештенство и народ. - Просвјета и књижевност. "Босанска црква" је православна.

Подаци, који служе као извор за овај период, дијеле се на домаће и стране. Домаћи су извори:

а) повеље босанских банова и краљева (до краја XII до половине XV стољећа), босанске и хумске властеле;

б) рукопис Хвала крстјанина из 1404. г., рукопис крстјанина Радослава (око половине XV стољећа) и тестаменат госта Радина (из XV вијека);

в) надгробни споменици и цркве са сачуваним натписима и другим знацима.

Покрај свега тога истичемо овдје, да су непотпуни извори за црквену историју у Босни и Хуму овога периода; они су пропали на разне начине^[1] али се с разлогом мисли, да их је већина уништено за вријеме вјерско политичких борби, којима је испуњена читава историја Босне као самосталне државе, а нарочито за дугога турског господства. Особито је штета, што се нијесу сачували стари босански и хумски љетописи и животописи.

Страни су извори: разна документа државног архива и библиотека у Дубровнику, коју је издао Медо Пуцић под именом Споменици српски, Београд, 1858 (књ. II) и 1862. г. (књ II), а донекле млетачки и мађарски извори. Треба одмах напоменути, да су страни извори често опречни домаћима при излагању вјерског стања у Босни и Хуму; стога увијек нису вјеродостојни. Њихова вјеродостојност сумњива је већ и за то, што су их писали већином римокатолички мисионари, који су увијек тенденциозно писали о приликама, свом раду и успјеху међу балканским Словенима. Ти су мисионари као инквизитори у Босни написали и познате три приручне своје књиге (њих је Фрањо Рачки објавио у загребачким Старинама књ. 1, стр. 98-100. и 109-140, и књ. XIV, стр. 3-20), у којима се излаже догматика западних патарена богумила, коју мисионари без основа и тенденциозно подмећу и "босанској цркви". Стога ћемо се у овој радњи највише држати домаћих извора, јер из њих може бити прилично јасна слика вјерског живота у горе поменутим земљама.

Ослањајући се на разне историјске изворе историци се не слажу говорећи о народној "босанској" цркви; док Рачки^[2] на основу страних извора држи, да је то била права богумилска "патаренска" вјера, а по њему истог су мишљења и Клајић^[3], Прелог^[4], Трухелка^[5], Јиречек^[6], па и већина Срба^[7] Други се држе домаћих извора, те по њима изводе закључак, да је босанска црква била врло близу православној или потпуно православна, а патеренском, манихејском и уопће јеретичком и шизматичком су је, као њени противници, називали римокатолици из вјерских и политичких узрока.^[8] И у овој радњи говориће се о "босанској цркви" као о чисто православној, а на основу чега, рећи ће се на крају овог првог дијела.

Најстарији је спомен о хришћанској цркви у Босни 530 и 532. год. на црквеним саборима у Солину, кад су Босном владали Источни Готи (Клаић, Повиест Босне стр. 40); ту се говори о ecclesia bestoensis (црква зеничка) и њезином епископу Андрији, али тек од 960. год., кад је Босна послије смрти српског владаоца Часлава постала привремено самостална, јер је дотле била под Србијом, и из XI стољећа кад се је коначно одијелила од Србије, послије зетског краља Бодина (1085. г.), имамо више вијести. Босна је већ за Чаславове владе била хришћанска; њезина је црква најприје била под драчком и спљетском архиепископијом, до 1067. год. под барском, а од 1078. год. припала је дубровачком архиепископу, коме то право потврђује папа Урбан III (1187)^[9], јер је на босанску епископију (тада бјеше само једна) истицао своје претензије и спљетски архиепископ, кога су штитили угарски краљеви. Око 1154-1163. год. владаше Босном и Захумљем са Стоном бан Борић као први самостални босански владала и мађарски савезник против византијском цару Емануилу, а послије Борића знаменити Кулин бан (1180-1204), у Босни у осталим тадашњим српским државама и у Хрватској^[10], све до краја XII вијека борили су се источни и западни утицај. У Хрватској и у Босни та је борба била јача, јер су те земље највише биле изложене западном, латинском и римокатоличком утицају већ и по свом положају. Није никакво чудо, што је у горовитој Босни нарочито од XII стољећа настала огорчена борба и у вјерском погледу између завађених хришћанских цркава послије њихове диобе (1054. год.), јер се њихове догматске разлике у прво вријеме нијесу у народним масама јасно осјећале. Ма да Клајић у својој историји Босне (стр. 53) каже, да је у њој у XI виј. било "manastira latinskog i grčkog (Graecorum sive Sclavorum) obreda.. i sledbjenika obiju obreda", латински језик у црквама и уопће римокатоличка вјера у Босни нијесу се могли одржати, јер је ту западна црква била без јаке организације; стога је тек послије нешто оживјела захваљујући туђој помоћи. Осим тога не треба заборавити, да су се за власт над босанском епископијом дуго борили спљетски и дубровачки архиепископи, што је само сметало римокатоличкој цркви у Босни. У Босни и Хуму већ је за банова Борића и Кулина (као и за владања њихова савременика рашкога великог жупана Стевана Немање) надвладао утицај православне источне цркве са словенским богослужењем, јер папин посланик Јован de Casamaris пише 1203 год. Иноцентију III ово: ""Noveritis praetera, quod in Regno Bani Culini de Bosna non est nisi unus episcopatus, et episcopus modo mortuus est. Si posset fieri quod aliqius Latinus ibi ponertur.."^[11] (Осим тога да знате, да у држави босанског бана Кулина нема већ само једна епископија, и сад је управо умро епископ. Ако може бити, да се ту постави какав Латин). Из тога се види, да је све до 1203. године био у Босни само један епископ и да су већ тада њезини епископи и свештеници били за источни обред и словенско богослужење. Папе нијесу могле прегорити Босне и Хума не само из вјерских разлога, него и зато што би изгубиле и јурисдикцију над њима, а из политичког егоизма помагали су им и мађарски краљеви. Тако је настала у Босни и Хуму огорчена борба између источно-православне цркве, којој припадаше сав народ заједно са скоро свима својим владаоцима и властелом, и странаца-римокатолика, који се појавише у тим крајевима тек од те борбе, а она није била ништа друго него хајка на православну цркву, или како је римокатолици називаху "патаренску" да оправдају своја крвопролића и пустошења. У тој борби, и за напријед споменутих размирица архиепископа спљетског и дубровачког за превласт над црквом у Босни, појавила се је самостална православна босанска црква између 1190 и 1199. г., кад је Кулин бан са својом породицом и 10.000. најугледнијих поданика прекинуо сваку везу с папама. Стога је историја Босне нарочито од почетка XIII стољећа До 1463. г. - историја борбе и источне и западне цркве у томе крају српског народа; у тој борби, може се рећи, постала је босанска држава, у њој је живјела и пропала.

Још за вријеме Кулиново започе та борба, јер најприје мађарски краљ Бела III устаде на тога Јеретика", а затим његов син Емерик и зетски краљ Вукан Немањић својим интригама против Босне и Хума (у Хуму тада владаше кнез Мирослав^[12], зет Кулинов, познат као одлучан и вјеран син источне цркве) изазваше папу Иноцентија III, који под угарском заштитом посла у Босну свог посланика Јована de Casamaris-a, те он на државном сабору на Бијелом или Болину Пољу (код Зенице), 8 априла 1203. год. пријетњама натјера бана Кулина, његову породицу и прваке (дједа госте и манастирске управитеље: Драгишу, Љубина, Драгоша, Прибишу, Љубена, Радоша и Владоша) "патаренске" босанске цркве, да под силом прилика изјаве и својим потписом потврде, како ће се отсад одрећи раскола и признавати науку и обичаје римске цркве. Кулин бан је још 1202. г., на позив папин и краља Емерика, Белина нашљедника, да се одрече "патаренства" (тј. православља) и истјера јеретике из Босне, у невољи изјавио, да је држао "патарене" не као јеретике, већ као правовјерне, те је замолио папу, да пошаље своје посланике у Босну, да ствар испитају у уреду цркве. То обећање, које су Кулинови посланици; босанске црквене поглавице Љубин и Драгота, лично донијели папи и краљу Емерику, било је само формалност, јер је босанска црква и даље напредовала, што је узнемиривало папине посланике. Али је Кулин бан заиста довео у Босну прве римокатолике: ердељске Сасе (одатле називи села Саси и Сасина и рудника Кварац^[13], што у њемачком језику значи бијели камен, сребрна руда) и Латине из далматинског приморја, да копају руде. Батинић вели, да су се код Фојнице све до сада у народу сачували сви рударски називи на њемачком језику, а многе друге рјечи носе талијанско обиљежје.^[14] Кулина је наслиједио би Стјепан (1204-1232), кога су као неспособна и присташу папе и Угарске збацили босански великаши, па изабрали за бана. Матеја Нинослава, али су тај Стјепан и затим син му Себислав управљали помоћу Угарске пограничном облашћу Усором све до 1240. г.; послије те године владао је Усором, као и осталом Босном још прије, бан Матеј Нинослав (1232-1250), реван "патарен". За вријеме његово "патарени" дигоше главу, па и тадашњи епископ пријеђе на страну "патарена", сматрајући их правовјернима, што узнемири папу и Мађаре, који под вођством калочког архиепископа Угрина упадоше у сјеверне крајеве Босне, да прогоне јеретике, те Матеј Нинослав 1233. год. са својим рођаком Пријездом и другом властелом пристаде уз римокатоличку цркву, али већ 1234-1239. Мађари дигоше крсташку војску против јеретичке Босне и њенога бана, који се сложно и очајно бораху и не гледајући на све невоље у брзо се опоравише послије 1239. г. Мађари су ратовали с Босном и 1244. год. Но ипак од времена тих угарских навала за владе бана Матеја Нинослава почиње се у Босни ширити и уређивати римокатоличка црква под управом Ивана, доминиканца, и по народности Нијемца (Клаић, Повиест Босне, стр. 70); она поче градити своје цркве, а од XIV вијека и манастире, већином уз руднике^[15], а цркве и манастире босанске православне цркве у тим и каснијим борбама опустоше, или их римокатолици претворише у своје. О тим навалама каже хрватски историк Ф. Шишић, ово: "Од тога се времена понавља призор: док су католицима, а чим они изађу, све се опет враћа богомилству".

Позивајући се на та своја освајања Мађари су све до 137б. године истицали своје врховно право на Босну, а због насиља, која су ту чинили, постали су омрзнути у народу у то вријеме папе Григорије IX и Иноцентије IV на молбу угарскога краља Беле IV одвојише (1235 и 1247. г.) римокатоличку бискупију у Босни од дубровачке надбискупије и потчинише је калочком^[16], угарском надбискупу, из чега се такођер виде мађарске претензије на Босну; под тим надбискупом остала је босанска римокатоличка црква све до 1852. год., а епископ јој је становао већином у Ђакову јер се у Босни није могао одржати због несређених прилика.^[17]. Осим тога послије дуже међусобне борбе између 1248 и 1291. г., фрањевци у Босни, као инквизитори, сасвим замијенише доминиканце, у коју у великом броју дођоше у првој половини XIV стољећа, те својим вјештим радом знатно помогоше ширењу у утврђењу римокатоличке вјере. Али су и први фрањевци, који дођоше у Босну, већином били Нијемци, а мањина их је било Талијана и Хрвата, док послије не надјачаше Талијани; Рим је ове нарочито слао, јер их је сматрао као најпоузданије, и што је било мало. фрањеваца из Босне.^[18]

Матеју Нинославу и при крају владања пријетила је опасност од мађарских сплетака због "патаренства", али њега и Босну овај пут спасоше Монголи својом навалом на Угарску, те Бела IV остави на миру босанског бана, који умире 1250. г. као вјеран син источне цркве.

Послије Матеја Нинослава био је неко вријеме бан римокатолик Пријезда, а затим се Босна комада, јер настадоше борбе за престо, којима се користише Мађари, те

Бела IV покори Босну и Хум (1254. г.) и по разним крајевима настави за управитеље своје људе. Горњим и Доњим Крајевима и Усором господарио је бан Стјепан Котроман I, сјеверним и источним крајевима владаше бив. српски краљ Стеван Драгутин (од 1282-1314. г.), Западним Странама хрв. бан Павле Шубић (до 1312. г.) и син његов Младен (до 1314. г.). Младен Шубић од 1314 до 1322. г. беше господар све Босне, али под мађарском заштитом. Све су те владаоце папе позивале, да гоне "патарене" у свом подручју, што су они и обећавали чинити (као што су обећавали у своју државу увести римски католицизам и српски владаоци Немањићи, налазећи се у тешким политичким приликама.^[19] Али од тога није било практичне вриједности, јер папа Бонифације VIII 1298. г. уводи поново у Босни и другим српским крајевима инквизицију, која је у Босни, под заштитом угарских краљева изазивала само вјерске трзавице и оружане сукобе. А авињонски папа Јован XXII тужи се 1319. г. бану Младену Шубићу на прогонства, управо уништавање, римокатоличког свештенства и рушења цркава у Босни, што их чине "патарени". То потврђује, да се римска црква није дотле могла у Босни учврстити, али то је било и узрок, што је мађарски краљ Карло Роберто ударио на Босну заробио Младена, кога је наслиједио бан Стјепан Котроманић II (1322-1350), син Стјепана Котромана I и Јелисавете, кћери Драгутинове.

Чим је помоћу Карла Роберта дошао на пријесто бан Стјепан, папе Јован XXII и Бенедикт XII поручише му по инквизитору фрањевцу Фабијану, као и преко Карла Роберта, да из Босне и Хума истријеби јеретике, које је и сам штитио^[20], па кад не послуша, папа и мађарски краљ запријетише му, те је тај знаменити бан, окретни политичар и савезник краља Лајоша I против цара Душана (овај 1351. г. опсиједаше тврди град Бобавац, али се прегазивши Босну врати кући због других државних послова) из политичких разлога од 1340. г., особито у пошљедњим годинама свог владања^[21], био наклоњен римској цркви, чиме се поправише њезине прилике, али народ је остао вјеран народној цркви "босанској" који се службени назив најприје појављује у вријеме његово^[22] јер је она тада постала моћна и управо државна.

Послије смрти бана Стјепана Котроманића II и регентства његове снахе Јелене, која са синовима Твртком и Вуком управљаше Босном под угарском заштитом до 1366. г., сад завлада уз потпору и милошћу мађарског краља Лајоша I сам њезин син Твртко I. Али Лајош 1360. год. лично доведе војску у Босну, да из ње истјера кривовјерце, те поведе са собом и много доминиканаца и фрањеваца. Краља је, тобоже, на ратовање натјерало "пустошење безбројне множине јеретика и патарена",^[23] а уједно и то, што Јелена и њезин малољетни син Твртко нијесу извршили уговор од 1357. г., којим се обвезаше да ће истјерати "патарене". Угарска ни том приликом није постигла за се каква већег успјеха, па кад је Лајош ратовао с Литвом и Мљецима, бан Твртко потпуно се ослободи мађарског туторства, и "желећи и хотећи учврстити пријесто својих родитеља" (Немањића), као праунук краља Драгутина, "оде у српску земљу" гдје се круниса у Милешеву на Гробу Св. Саве, 1376. г., "сугубим вијенцем", те се по примјеру српских владалаца називаше "по милости Господа Бога краљ Србљем, Босни, Приморју, Хлмеци земљи, Дољним Крајем, Западним Странам, Усори, Соли, Подрињу и к тому". У тој титули набрајају се сви крајеви тадашње Босне. Даље каже краљ Твртко: "и потом начех с Богом краљевати и правити престол српскије земље, желаје падшаја са ваздвигнути и разоршаја се укрепити".^[24] Као цар Душан хтио основати српско-византијску царевину тако је и Твртко настојао подићи српскохрватску државу против насртања Угарске и њених претензија на српске и хрватске земље.^[25] Да је Твртко I, који се је 1390. г назвао и хрватским краље, дуже живио или имао достојне нашљеднике, Срби и Хрвати, као државно и национално сједињени, имали би друкчију судбину. За вријеме тога великог државника и најславнијега босанског владаоца који се је као православни крунисао у српско-православном манастиру и на Плочнику (1387) и Косову (1389) био је вјеран савезник српском кнезу Лазару, православна је вјера напредовала,^[26] али је и према римској цркви био толерантан и чак ју је помогао као хрватско далматински краљ задњих година свог владања, што је потпуно разумљиво; умро је 1391 г. не оставивши правог нашљедника, што као пошљедицу изазва борбе о пријесто, уплетање Угарске, најезду Османлија у источне крајеве Босне, а нека се властела одметнуше и постадоше самостална.

За владе Стјепана Дабише (1391-1395), угарски краљ Сигисмунд узнемирује Босну и одузе му Хрватску и Далмацију, а папа, као и увијек, за помоћ своју против Турака и сад тражи одрицање од јереси јер је Бајазит био ударио на југоисточне крајеве. Послије драговољног отступања с пријестола Дабишине жене краљице Грубе (Јелене) (13951398) због нове турске навале, попе се на пријесто Стјепан

Остоја (1398 до 1404), но пошто је попуштао Сигисмунду властела^[27] га збаци и изабра за краља Твртка II (1404-1408) кога зароби Сигисмунд, проваливши у Босну, и одведе у Будим, а исијече код Добора (у Усори) заробљену босанску властелу. Сад Остоја помоћу хумских великаша завлада по други пут (1408 до 1418). Служећи се сплеткама, по свом старом обичају, Угарска 1415. г. допусти и Твртку II улазак у Босну, гдје је мађарском помоћу освојио дио земље. Разумије се, да је сад настао раздор због двају краљева (Остоје и Твртка П), који су владали у исто вријеме; зато Османлије без велике муке освојише крајеве све до Врхбосне (садашњег Сарајева), гдје султан Мухамед I постави свога војводу Исака. Иза Стјепана Остојића (1418-1421) био је, по други пут, краљ све Босне Твртко II (1421-1443). За његове друге владе оживјеше вјерске борбе, које изазва својим доласком у Босну папин изасланик фрањевац Jakov de Marchia с великим овлаштењем, да истријеби све "патарене и шизматике" и заведе строг ред у фрањевачким манастирима. Сам је краљ, ма да бјеше православне вјере, 1436. г. по Сигисмундову наговору узео у своју заштиту фрањевце и њихове манастире и јавно допустио у народу рад римске пропаганде.^[28] Стога "патаренске" војводе и тадашњи турски савезници Стјепан Вукчић и Радослав Павловић устадоше на краља, те позваше у помоћ Турке, којима као врховним господарима Твртко II обећа плаћати данак годишње по 25.000 дуката (1437. г.), јер узалуд очекиваше помоћ од Угарске и Млетака. Од 1436. г. стално борави у Врхбосни турски војвода с војском.^[29] Твртка II наслиједио је краљ Томаш Остојић (1444-1461. г.). Бојећи се Турака и по наговору папиног посланика Томе, хварског бискупа, он потпуно паде под римски утицај, те први од босанских владара пријеђе у римокатоличку вјеру^[30], али покушајима да покатоличи сав народ, непрестано је изазивао у својој држави (нарочито 1450-1459) велико незадовољство и грађански рат. Тада многи прваци "босанске" цркве с народом побјегоше у Хум Србију и под заштиту Турака. Папа Евгеније IV зато краљу позакони рођење (Томаш је био незаконити син краља Остоје) и допустио му други брак с Катарином, кћерку великог војводе босанског и господара Хума Стјепана Букчића-Косаче, за живе прве и законите његове жене патаренке" Војаче, а Пије II 1461. г. посла му за краљевски двор покретни антиминс с дозволом да му се смије служити литургија прије зоре.^[31] Пошљедњи босански краљ бјеше древни римокатолик Стјепан Томашевић (1461-1463. г.) који је као краљевић био и пошљедњи српски деспот у Смедереву 1459. г.^[32] Он се с великим сјајем круниса за краља у Јајцу 1461. г. круном, коју му посла папа и основа у Босни с његовим благословом неколике бискупије. Видећи опасност од Турака краљ је непрестано тражио савезнике и помоћ од папе, Угарске и Мљетака. Уздајући се у ту помоћ и на савјет папиног посланика лакомислено отказа данак султану 1462. г. Турци су знали његове намјере, стога изненада навале на Босну са 150.000 војске. Краљ не доби никакве праве помоћи са стране, а његова војска предаде се Турцима без боја, Стјепан Томашевић побјеже из Бобовца у Јајце, а одатле у Кључ, гдје га стиже Махмуд паша, коме се предаде. Кад пошљедњег босанског краља доведоше султану Мехмеду II, овај послије дужег оклијевања заповједи, да га посијеку. Тако Турци 1463. г. заузеше сву Босну скоро без отпора, јер су народу биле додијале непрестане трзавице.

Послије јуначке одбране, за живота херцега Стјепана Вукчића-Косаче (+ 1466. г.) и његових старијих синова, паде под Турке и Херцеговина (Хум) 1483. г.

У Босни у овом периоду биле су три епископије, и четврта у Хуму. Најстарија је босанска епископија с епископима, који су називани дједови и гости, а њих убрајамо у православне зато, што су припадали народној "босанској" цркви на старом подручју, управо правој Босни; догматска наука те цркве, као што ћемо видјети, ничим се не разликује од православне. За владање краља Драгутина у сјевероисточној Босни (1292-1314. г.) основана је друга епископија, а дабарска и хумска епископија потпадоше под Босну за краља Твртка I. Стари босански епископи (гости као и најгледнији међу њима - дједови) становали су у Јањићима^[33], срез зенички, али према приликама и по другим мјестима, Мојштри, а нарочито у манастирима и по владалачким и властелинским дворовима. Сједиште епископа Драгутинова дијела Босне није познато. Дабарски епископи били су у манастиру Бањи и жупи Дабрубањанима између Прибоја и Вишеграда, а хумски, кад је Хум потпао под Босну, становаху у Петропавловскоме манастиру на ријеци Лиму, пренијевши у њега своју столицу из Стона почетком XIV стољећа.

Ово су епископи првог периода, у колико су се о њима сачували бар неки подаци:

1) босански епископи (дједови и гости):

Теодор, 1068. г., Владислав, 1141. г., Милован 1150. г., (у Крешеву, за владе бана Борића), Радигост, 1171- 1197. г, Данило, 1191. г., Драгохна или Драгиша, 12031209. г.,^[34] Драгослав и Владимир у XIII стољећу, дјед Радослав и гост Радослав,^[35] дјед Радомир, 1404. г. у Хвалову рукопису, дјед Милоје спомиње се у повељи краља Стјепана Томаша 1446. г., гост Радослав Брадијевић, 1454. г., дјед Ратко, око 1460. г.^[36] и гост Велимир Владимировић, између 1446-1463. г. Гост Радин потписан је заједно с милешевским митрополитом Давидом на тестаменту херцега Стјепана Вукчића, 1466. г. Осим тога још су били "гости" у XV вијеку: нећак госта Радина, Радин гост Сеоничанин (у тестаменту госта Радина) и гост Мишлен сачувао му се надгробни споменик код Пуховца, срез зенички).

2) Од епископа краљем Драгутином у североисточној Босни установљене епархије, од које је за Турака постала зворничка митрополија^[37] спомиње се само први епископ Василије. Даља историја те епископије није позната.

3) Дабарски епископи (већином по рукописном троичкопљеваљснском требнику) били су: Христифор,^[38] 1220. г. (поставио га Св. Сава), Јоаникије Исаије I, 1286-1291. г., Јован I, 1291-1309. г. Методије, 1322. г., Никола, 1329. г., Јован II Сприридон, Јован III и Јован IV. Уопће од 1329. г. нема тачних података (све до 1532. г.) о дебарским епископима.

4) Хумски епископи:

Иларије, 1219. г., први епископ са сједиштем у Стону, Методије, Теодосије, Никола, Сава (1252-1263. г.). Јевстатије, (1302 г.), Јован (1307-1316. г.), Данило (1316-1319. г.) и Стеван (1320-1333. г.) који је пренио своју столицу из Стона у лимски Мирослављев манастир св. Петра и св. Павла^[39] (за вријеме српског краља Стевана Уроша III Дечанскога); стога се као петровски или лимски епископ спомиње Филетеј (1442. г.), а од 1466 до 1470. г. становао је у Милешеву митрополит Давид, о коме је мало прије било говора.

Какви су били црквено уређење и управа у средњем вијеку у Босни, не може се поближе казати, јер нема јасних података; али се по повељама и другим споменицима, који су сачувани, може закључити, да је постојала нека организација, која није могла бити чврста у тако несређеним приликама, као што су биле у тој земљи. Јерархија је имала сва три степена (дјед и гост, стројник и крстајинин). Несумњиво је, да је босанска црква ипак уживала и код владалаца и народа велико поштовање као и њена сестра српска црква у сусједној држави (Рашкој, Србији). Дјед Радомир с успјехом г. 1404. посредује код краља Стјепана Остоје за војводу Павла Келшића, а краљ Стјепан Томаш 1446. г. као римокатолик поштује "босанску" цркву и њеног поглавицу дједа Милоја (Miklosich, Monumenta serbica, стр. 438 - 440).

Зиданих и великих цркава, како се чини, није било много јамачно стога, што им је пријетила опасност рушења и отимања за честих угарских навала. Најзнаменитије су биле: Кулинова код Високог^[40], дворска црква Твртка I, у Трстивници, у Крушеву (срез Столачки), у Згошћи, на Гласинцу код царине, у Врхпољу (срез билећки), у Блађевинама (рогатички срез), и задужбина херцега Стјепана Вукчића у Горажду из 1454. г., која и сад постоји. Било је и других цркава, о чему свједоче многе "црквине" и "класине" по средњој Босни, гдје се највише налазе, а црква од дрвета бијаше врло много.

Манастири су из овог периода у Босни: Озрен (срез грачанички), саграђен у 13 или 14 стољећу, може бити као задужбина неког Немањића. Гостовић (ср. жепачки), Ловница^[41], (срез власенички), Папраћа^[42] (ср. власенички) и Тамна или Тавна (код Јање), задужбина Драгутинових синова Владислава и Урошица, Рмањ (Хрмањ) из 15. вијека. Није јасно, да ли је тада био православни манастир Крупа на Врбасу, из краја ХIII вијека; у Хуму бијаху: Добрићево, из 13. стољећа, Завала (саграђена 1271. г.), мај. Св. Петра у Чичеву (код Требиња) и Житомишљић (из 14 стољећа). Овамо се могу убројити и манастири: Бања, сједиште дабарских епископа, и Милешево, јер су од XIV вијека припадали Босни. Јамачно је било још других манастира "босанске" цркве, о којима нема података, а народно предање говори, да су за вријеме босанске краљевине већ постојали православни манастири: Крупа, Липље, Ступље и Возућа.

O животу свештенства може се рећи, на основу историјских споменика, да се је одликовало побожношћу и пожртвовањем у гоњенима за вријеме римокатоличких навала. Оно је било искрен пријатељ и савјетник оних владалаца који су вољели вјеру и отаџбину; свештеници су често били њихови изасланици ради преговора с Дубровником, Мађарском и другим државама, а дједови и гости, као патријарси и епископи у Србији, присуствовали су државним саборима^[43]. Народ је такођер био необично одан својој "босанској" цркви, слушао њезине заповијести и бранио је са самопожртвовањем; волио је пред јачом силом оставити земљу него ли своје се вјере одрећи. Али су пошљедња два краља, због тешких прилика, трговали вјером, и на њих су се угледала и многа властела. Најпослије, суровост Хрвојина према личним противницима, убијство војводе Павла Радиновића у краљеву присуству (1415) и породични живот Херцега Стјепана, све нам то говори да великаши нијесу увијек водили бригу о хришћанском моралу.

Ни о просвјети и књижевности не може се ништа поближе казати, али да су оне биле сличне онима у Србији, свједоче нам: повеље, рукописи крстјана Хвала и Радослава и тестаменат госта Радина. Разумије се, да се у Босни просјвета и књижевност нису могле развијати, због несређених прилика за читаво вријеме државне самосталности, као на пр. у Србији, гдје није било вјерскога гложења и гдје су се рано појавили Немањићи као вјешти организатори цркве и државе. На дворовима владалаца, војвода и кнезова били су нарочити писари (дијаци)^[44], који су писали повеље и писма страним владаоцима и државама; све је писано српски и ћирилицом. И сад има тих најважнијих извора за нашу историју по приватним кућама у Босни и Херцеговини, а власници их не знају цијенити.

На основу домаћих извора у овој нашој радњи заступа се становиште, да је у свим крајевима Босне увијек била православна црква с највећим бројем својих вјерних, а мањина је народа припадала римокатоличкој; других вјера до доласка Турака у тој земљи није било. Не одбацујем могућност, да је у Босни све до 13 стољећа понегдје могло бити остатака многобоштва, на које нас и сад сјећају неки народни обичаји. Па и бугарски богомили бјежећи на Запад могли су пријећи преко Босне и Хума, али се они ту нијесу дуго задржавали, нити су за собом оставили икаква трага у тим земљама. Зато сматрамо, да је тзв. "босанска црква" била православна, а не патаренска, богумилска, јеретичка. То потврђују оригиналне повеље и други историјски споменици Босне и Хума, који су се до данас сачували, а они су најмјеродавнији за црквену и политичку историју тих крајева.

Повеље босанских владалаца и властеле босанске и хумске писане су стилом и у духу повеље српских краљева и царева. Обично и босанске повеље имају крст на почетку и редовно ове ријечи: в' име от'ца и светога духа амин' или У име оца и сина и светога доуха. Кулин бан издаје Дубровчанима повељу 1189. године, 29. августа на Усјековање^[45], дакле прије него што се одрекао Јереси", и баш на православни празник! Матеј Нинослав у повељама од 22. марта 1240. г. и 1249. г. (у марту) спомиње: Св. Тројицу, вољу "вишњега нашега Господа Бога Исуса Христа", св. Богородицу, животворешчи крст, јеванђелије и све свете, заклиње се у име своје и својих Богом, Богородицом и свим светима, да ће се држати свега, што је казао у тим повељама^[46]. То се све спомиње и У осталим повељима Матеја Нинослава, кога као и Кулина називају патареном (богумилом), а то су најстарије босанске повеље из оног времена, кад су се, по западним изворима и историцима што их се држе, појавили и завладали У Босни богумили. Али богумили и патарени нијесу тако вјеровали, како се спомиње о вјери у горе наведеним повељама. Очито је, дакле, да ти владаоци као и народ, држећи се такве вјере, нијесу били јеретици. Исто тако и бан Стјепан Котроманић^[47] и Твртко^[48] (бан Твртко то чини са свом босанском властелом на државном сабору "на. Миљех") куну се пред дједовима, гостима и старцима, тј. пред босанском црквом и њеном јерархијом спомињући: св. Тројицу, Богородицу, крст; јеванђелисте, апостоле и 40 мученика; они поштују и мошти^[49] као и св. Григорија Чудотворца^[50], осим св. архиђакона Стефана и св. Димитрија, који се славе највише у источној цркви^[51]. Све то доказује, да је тако вјеровала и босанска црква у то вријеме, те се ни у чему њена вјера није разликовала од православне, а све су то богумили одбацивали. Није потребно истицати, да су сви краљеви од Твртка I до Томаша (прије његова прелаза у римокатоличку вјеру 1444. г.) припадали "босанској" тј. православној цркви, па и највећи противници православља "босанске цркве", признају, да су се босански "патарени" у XV стољећу својом догматиком врло приближили источној цркви.

Хумски кнезови Мирослав, Петар, Толен, Андреј и Радосав (владали су од 1180-1254. г.) бијаху сви православне вјере; то се види из Мирослављева јеванђеља (с многим и коницима) и по његовој задужбини манастиру св. Петра и св. Павла на Лиму, као и по свима повељама тих кнезова из ХII и ХIII стољећа, које противници источне цркве ипак називају патаренима или његовим заштитницима. На пр. на повељи кнеза Андреја из 1249. г. спомињу се св. Тројица и 319 св. отаца у Никеји, на крају се налази "крст кнеза Андреја". (Monumenta serbica" стр. 34-35). Кнез Мирослав био је рођени брат Стевана Немање, а зет Кулинов, те се не да ни замислити да би се могао спријатељити с "богомилом" Кулином, кад је његов брат (Немања) гонио богомиле.

А ево каква бјеше вјера босанске властеле: на повељама највећих "патарена" из XV стољећа: великога босанскога војводе Хрвоја Вукчића^[52] и војвода Павла Радиновића, Радослава Павловића и сина му Иваниша^[53] налази се у почетку знак крста; у њима се спомињу св. Тројица, јединородни Син Божји, Богородица, апостоли, крст, јеванђеље, Благовијести, Ђурђев дан, 318 св. отаца у Никеји и сви свети.

Велики војвода Сандаљ Хранић и његов синовац херцег Стјепан Вукчић у свом двору држе иконе и мошти, а Херцег Стјепан пред дједом босанске цркве и осталим њеним свештенством спомиње и куне се: св. Богородицом часним и животворећим крстом, јеванђељем итд^[54]. Херцег Стјепан подиже и цркву Св. Георгију у Горажду и оставља у цркви за своју душу 10.000.- дуката, а при састављању његова тестамента бијаху његови укућани: гост Радин и милешевски митрополит Давид, обојица епископи исте вјере и цркве, али са два разна назива (о тој разлици у називима босанских епископа говорићемо послије), јер су били из разних крајева.

Из повеља, дакле, јасно видимо какве су биле босанска црква и њена вјера, а то исто налазимо и у осталим писаним споменицима: рукописима Хвала и Радослава крстјанина и тестаменту госта Радина. И у њима се је сачувала вјерска наука "босанске цркве", а по њој се најбоље оцјењује свака религија.

Хвал је намијенио своје дјело Хрвоју, херцегу спљетском и кнезу Доњих Крајева, а писао гаје и довршио 1404. г. од рођења Христова "у дане епискупства и наставника и свршитеља цркве босанске господина дједа Радомира^[55] у томе рукопису, који је нађен у болоњској књижници, на почетку се спомиње св. Тројица, а унутра налази се, послије псалмова, девет пјесама, које православна црква увијек додаје Псалтиру, јер је по њима састављен канон јутрење. Већина тих пјесама јесу пјесме старозавјетних пророка, а задња је св. Богородице. Ту још више падају у очи многобројне иконе Христа, Богородице, апостола, Јована Крститеља, Мојсија и цара Давида^[56]. Све то говори, да ни Хвал ни дјед Радомир ни Хрвоје нијесу били патарени, јер су ови одбацивали иконе и старозавјетне пјесме.

У тестаменту црквеног поглавице госта Радина^[57] (од 5. јануара 1467. г.) налази се на почетку знак крста. Тај знаменити члан босанске јерархије наређује, да се 600. дуката, које оставља за своју душу, раздијеле у Босни и Дубровнику на велике празнике (Рођење Христово, Богојављење, Благовијести, Васкрсење, Вазнесење итд.) и на дан његова крсног имена - св. Георгија. Том приликом палиће се свијеће у црквама, а посебно гост Радин одређује још 140 - дуката за цркву, која ће се саградити и гдје ће га укопати.

И на надгробним споменицима босанске властеле и других знатних особа налази се обично знак крста и ријечи: "Ва име Отца и Сина и Светога Духа", а највише су ти споменици код православних цркава, у гробљима уз њих или недалеко од њих.^[58]. Те средњовјековне споменике с крстовима и натписима народ и сад зове грчким или старовјерским, нарочито у оним крајевима Босне и Херцеговине, гдје су сами римокатолици. Значајан је овај натпис на споменику госта Мишлена у Пуховцу: А се лежи добри господин гост Мишленко му бише приредио по уредби Аврам свое велико гостољубство. Господине добри када придеш прид Господа нашега Исуса једнога спомени и нас своих рабов.^[59]

Што се види из свега тога, јасно је: босанска црква није била богумилска, патаренска и јеретичка, него источно православна, а с правом истиче Глушац у својој расправи^[60], да нико у Босни за вријеме њене самосталности или за сеоба из ње у друге крајеве нигдје и никада није забележио какве богомиле или какве патарене, и да их је било, споменути би били бар гдје у домаћим изворима, или код страних писаца послије 1463. год. Име "патарени", којим су особито Дубровчани у својим латинским исправама називали свештенство и вјерне босанске цркве, значило је исто што и православни хришћани, а та су имена мијешали и римокатолички мисионари. Стога објективно каже Vid Vuletić Vukasović: "Konavljane je pokatoličila republika dubrovačka pa Ston i Rat, a i sada se kaže, da su Oraćani i Stonjani bili pravoslavni, te su ih misionari, po ondašnjem običaju, prozvali bogomilima ili patarenima.^[61] Фрањевци су патаренима називали православне од свог доласка у Босну, из које их је, 1344. г. ради пропаганде - и опет против "патарена" (!) - позвала у Стон дубровачка влада^[62]. Мајков такођер вели, да су римокатолици под именом "манихеја" и "патарена" често разумијевали све православне у Босни^[63]. Православне и патарене мијешају и средњовјековни римокатолички писци^[64] а то су чинили и Мађари, да оправдају своје навале и претензије на Босну као заштитници римокатоличке вјере. Упада у очи, да Мађари нити говоре о патаренима нити дижу на њих крсташких ратова за вријеме краља Твртка I (од 1376 до 1391. г.), кад је Босна била најмоћнија и кад се је уплетала у мађарске ствари (у Хрватску и Далмацију). Међутим, босанске вјерске прилике тада бијаху исте као и прије. Папе су биле крво информисане о вјерском стању у тој земљи, али им то није сметало, да покушају остварити своје тежње за влашћу. По мишљењу ученог епископа дра Ник. Милаша разлика између "босанске" и остале православне цркве била је само формалног карактера и у споредним питањима, највише у устројству и богослужењу^[65], дакле и по његову увјерењу и "босанска" црква била је православна; то мишљење најбоље одговара истини и слаже се с домаћим изворима. И Милаш вели, да су се у говору и писању западних мисионара мијешале ријечи "богомили" и "патарени" са ријечима православни, источни хришћани^[66]. Тако се је Милаш сложио с Петрановићем,^[67] који је правилно ријешио питање босанске цркве, а одбацио погрјешно мишљење свију оних историка, које су завели на криви пут страни тенденциозни извори, или нијесу познавали домаће босанске. Назив "патарени" (тај израз као ни ријеч "богумили" не налази се ни у једном домаћем извору, што је од велике важности), који су Дубровчани^[68] као римокатолици употребљавали за вјерне босанске цркве. Глушац тумачи њеним вјеровањем о исходу св. Духа само од Оца, - ех Patre^[69], које је осудила западна црква на спљетском сабору 1059. г., на коме је због славенског богослужења и тога православног учења св. Методија прогласила јеретиком, а "босанска" црква као источна није никад признавала додатак "Filique". Не заборавимо, да су словенске апостоле св. Ћирила и св. Методија њемачко-латински свештеници још у IX вијеку називали јеретицима, а папе Хадријан II и Јован VIII прогласише их за православне. Па ипак су ти апостоли остали за спљетски сабор (у XI стољећу) - јеретици. Осим тога Дубровчани су увијек разликовали босанске посланике свештенике од посланика - свјетовњака, јер су ове латински називали "laici" а прве "patareni" да их разликују од босанских фрањеваца, које су звали "fraters", како се они и сад називају. И претсједник базелског сабора (1431-1447) кардинал Иван Стојковић преко дубровачког вијећа позива босанскога краља Стјепана Твртка II и великаше Сандаља Хранића и Радослава Павловића (уз српског деспота Ђорђа Бранковића) ради сједињења источне и западне цркве, јер је Стојковић добро знао као научњак и рођени Дубровчанин, да су и босанска и српска црква по вјери једна и иста источна православна црква^[70].

Гностици, манихејци и павловци, масалијани, бугарски богумили, бабуни, западни патарени, катари и албирезни одбацивали су православно хришћанско учење о Св. Тројици, ваплођењу, страдању, васкрсењу и вазнесењу Христову с правим људским тијелом, нијесу признавали Св. Богородице и светитеља ни старозавјетних пророка, презирали су тајне, крст, иконе, мошти, заклетву, нијесу имали молитава за душе умрлих, цркава као мјеста за богослужење нијесу градили, нити су признавали јерархије с три степена као ни празника и светих, па ни крсног имена. Богумилска наука била је дуалистичка, а у вјерском учењу босанске цркве и њених крстјана нема ни спомена о борби Михаила-Христа с братом Сатанаилом, нити о презирању материје као створа злог духа (ср. повељу војводе Павла Радиновића од 25. маја 1397. г. у којој Христа назива "јединородним" сином Божјим; Miklosich, Monumenta serbica стр. 229). А као што смо видјели из босанских повеља, Хвалова рукописа и тестамента госта Радина, како и по знацима и натписима надгробних споменика, старима црквама, црквинама и гробљима уз њих, још од почетка ХIII стољећа до 1463. г. (од Кулина бана до смрти краља Стјепана Томашевића), босанска црква, којој и покрај крсташких ратова и колебања владалаца припадаше огромна већина народа у Босни и Хуму (или "Херцеговини" од времена херцега Стјепана Вукчевића, 1448. г.,^[71] непрекидно и тврдо се држала свега онога, што су горе поменути источни и западни јеретици одбацивали. Овдје напомињемо, да су босански крстјани са симпатијом дочекали православног цара Душана, кад је 1350 и 1351. год. ратовао са баном Стјепаном Котроманићем, који се је тада вјерски колебао (Klaić, Poviest Bosne, стр. 139), а против римокатоличке најезде увијек су се очајно и сложно борили. Из свега тога овај је закључак: босанска црква учила је исто што и српска и остале автокефалне православне цркве; њихови осјећаји били су исти.

Дакле "босанска црква", није била богумилска или "патаренска", јеретичка. Једина је разлика међу њиховим и именима јерархије, али у ствари то није никаква разлика. "Босанска" црква означује источну и православну цркву у Босни, као што се је "српском" називала иста црква у Србији. Српска црква била је ближе Византији и њеном утицају, а њезино стање било је увијек повољније зато, што се није морала непрестано борити с римокатоличком црквом, јер ова због добре црквене организације св. Саве и јаке државе за Немањића ни уз угарску заштиту никад није могла у Србији ухватити коријена. Босанска црква са својим словенским богослужењем, кад се је Босна крајем XI стољећа коначно одијелила од Србије, користећи се сукобом између спљетске и дубровачке архиепископије и тадашњом слабом организацијом западне цркве у Босни, започе самостално своју организацију крајем XII вијека и настави је у ХIII вијеку (кад и црква у Србији), али одмах наиђе у томе свом раду на отпор римске цркве, која не хтједе жртвовати Босне источно-православном утицају, јер су папе ту земљу и њене хришћане увијек сматрали као своје подручје, а ту борбу заоштравала је Мађарска својим претензијама. Организација босанске цркве римокатолицима је била још непријатнија, кад су видјели, да се одбацује папино поглаварство и ствара посебна вјерска управа по источном обичају. Та вјерска управа или јерархија "босанске цркве" имала је чисто народна имена и називе степена, јер се спомињу: Милован, Милоје, Радослав, Радин, итд. као и дјед, гост стројни, старац, крстјанин, ређе епископ, а световњаци су се с поносом звали: крстјани, добри крстјани или добри Бошњани.^[72]

Та народна имена босанских епископа и остали јерархијски називи доказују, да то свештенство није припадало латинском обреду, коме је народ у Босни још од времена Методијевих ученика окренуо леђа, као што су се против њега дуго борили и Хрвати, те је и све јерархијске називе при провађању организације своје цркве хтио обиљежити народним изразима, док је српска црква у Србији степене јерархије обично називала грчким ријечима под утицајем грчко-византијске цркве, с којом је увијек имала додира због блиског сусједства. Иако нама данас изгледа чудновато, зашто су узети баш ти народни називи за јерархију босанске цркве, јер нам сачувани историјски извори то не тумаче, ипак је јасно, да те ријечи немају јеретичког значења, јер "дјед" заиста одговара митрополиту или архиепископу као по части најугледнијем и најстаријем епископу.^[73] У јужној Србији и сада народ назива епископа "деда владика а свештеника "оцем увијек су звали и зову православни Срби у оним крајевима, гдје се свештеници поштују.

Гост^[74], бијаше обични епископ или помоћник дједа (викар), стројник и старац: прото, калуђер и сваки свештеник (презвитер). Ријеч "крстјанин" није нимало необична, а још мање јеретичка, јер су се тако називали православни и католици увијек у Босни и Србији, па се ови пошљедни и сад сви тако зову. И православни Руси и сад имају исту ријеч "крестјанин" која ништа друго не значи него: хришћанин-сељак, тј. обичан православни хришћанин. И цар Душан у свом Законику православне назива хришћанима, док римокатолике убраја у јеретике.

Кад паде Босна 1463. г. под Турке, одједном нестаде и самосталне босанске цркве, јер њу и српску цркву у Србији послије 1459. г., задеси иста судбина - турско ропство и борба с грчком (охридском) црквеном влашћу, чиме се сад те обе сестринске цркве потпуно изједначише и још више духом ујединише; од тада престадоше називи: "босанска црква , "патарени итд. за православне у Босни и Херцеговини. Тада нестаде и римократоличке пропаганде и њезиних инквизитора, који су и створили манихеје, патарене и остале јеретике у тим земљама.

Вријеме је већ једном, да се скине са средњовјековне српско-православне "босанске" цркве тенденциозно набачена љага богумилства и патаренства, која се неистина, нажалост, и сада предаје у историји ђацима наших школа.

Други део (1465-1766. г.)

Просвјета и књижевност.

Скоро читав један вијек овога периода историје срп. православне босанско-херцеговачке цркве (1463-1557. г.) обавит је тамом, јер о њему има врло мало података. По народном предању Турци су при освајању Босне заробили 100.000 народа - мушких - женских -, поред тога су одвели у Цариград у јањичаре 30.000 младића и погубили, осим краља Стјепана Томашевића, све великаше, који се нијесу хтјели предати.^[75] Првих дана иза освајања свакако било је насиља и пљачке, али слично држању Османлија према хришћанима и бившој Византији послије пада Цариграда вјероватно је, да су се они прво вријеме показали врло либерални и у Босни и Херцеговини. Православна црква у тим крајевима као бројем највећа остала је таква и у другом периоду, а познато је, да су обазриви турски државници врло радо изашли на руку свој Српској Цркви и њеној јерархији при обнављању пећке патријаршије 1557. год. Освајач Босне султан Мехмед II чак је и малој римокатоличкој вјери својом знаменитом атхнамом (уговором) на Милодражеву пољу (срез фојнички) 1463. г. дао слободу и потврдио права фрањеваца^[76] на молбу знаменитог фра Анђела Звиздовића (1420-1498), који бјеше од племићке и православне породице из Врхбосне.^[77] Дакле и у срцу средњевековне Босне било је православних чак и по признању фрањеваца. Према томе историја не говори о прелазу у ислам већине народа, који је припадао босанској цркви као "патаренско-богумилској", а још мање се, бар у почетку, потврђује примање исламске вјере под притиском. Историја потврђује само то, да су још од почетка турског освајања и пада Босне и Херцеговине (Хума) нека властела драговољно примала ислам, на пр. дјеца краља Стјепана Томаша Сигисмунд и Катарина. Стјепан (Ахмет бег Херцеговић), најмлађи син Херцега Стјепана, и други, а по њихову примјеру то су чинили и други очекујући одатле какву личну корист.^[78] То се тумачи тиме, што су хришћани у почетку османлијске управе у Босни могли бити закупници рудника и царине, дипломати и административни чиновници, али као хришћани нијесу имали права на положај управитеља санџака, на које су Турци подијелили Босну и Херцеговину.^[79] Нарочито су властела драговољно прелазила у ислам ради бољега јемства за очување своје баштине^[80], а осим тога хришћани нијесу могли добити на уживање владарских и државних имања. Тако од некадашње хришћанске властеле постадоше "бегови" Куленовићи, Херцеговићи, Бранковићи, Филиповићи итд. а за ратне заслуге - ратовали су само муслимани - војници су добивали земљу, те тако постаде нова врста посједника, који се назваше "спахије" (слично нашим добровољцима). У осталом међу беговима и спахијама било је и Турака, који се доселише у Босну као војнички управитељи или прости војници још у XV стољећу, а многи дођоше касније, кад је Турска почела слабити и кад су Турци морали узмицати из Угарске, Хрватске, Славоније, Далмације и Србије. Од тада у Босни и Херцеговини почињу насиља, да се искали гњев на раји због пораза и изгубљених земаља. Тиме се разјашњује факт. што у Босни и Херцеговини има највише муслимана у градовима,^[81] јер су се они највише ту населили, те их по броју има око 1/3 становништва, (мање од православних а више од римокатолика). И то доказује, да у ислам нијесу листом прешли "патарени". Да је тако било, број муслимана у тим земљама био би највећи и без досељавања њихова, а само их се незнатан број отселио од 1878. г. По томе међу босанско-херцеговачким муслиманима увијек је било, од 1463. г. и правих Срба хришћанских потомака и правих Турака.

Тек од пада сребреничке (1512. г.)^[82] и јајачке (1528) бановине (које основаше Маџари од неких дијелова бивше босанске државе још крајем 1463. г.), тј. од Хусрев бега јављају се и поједини случајеви насилног исламизирања и других невоља код хришћана,^[83] које су узрок и сеоби српско православног народа из унутрашњости Босне у њезине западне крајеве и у Хрватску, гдје прије 1463 и 1560. г. никако није била позната православна вјера, а све сеобе без изузетка јасно говоре, да су се с те земље драговољно или под турским притиском селили скоро све само православни Срби или "Власи и Морлаци", јеретици и шизматици, како их називаху римокатолици у хрватским крајевима.^[84]

Карактеристично је, да поисламљени великаши из Босне и Херцеговине не прекидају родбинских веза с хришћанским члановима својих породица, јер се посјећују и дописују.^[85] Многи од тих Срба-муслимана у XV и још више у XVI стољећу, за владе султана Селима I и Сулејмана Великог играју на турском двору најважнију улогу. Српски језик тада бјеше дипломатски језик Турске са страним државама. Велики везир Мехмед Соколовић чини српској православној Цркви услугу од највеће историјске важности помажући њено организовање, које је знатно олакшало српском народу сносити све тежи турски јарам. Стога је обновљена пећка патријаршија, под коју су заједно с осталим српским крајевима потпале и Босна и Херцеговина, имала не само вјерско, него и велико политичко значење: српска црква тада је склопила компромис с турском државом, а народ је признат као "срб милет" (тј. српски народ), али се је у исто вријеме очитовала код свега српског народа и жеља за духовним јединством,^[86] које је заиста и постојало од 1557 до 1766. г.

Под Турцима Босна се је дијелила на санџаке: врхбосански или касније босански, херцеговачки и зворнички, па су према тој подјели биле и три епископије дабарска или дабро-босанска са сједиштем у Бањи, Кратову (близу Бање) и Рмњу (у западној Босни), а од 1717. г. стално у Сарајеву. Послије 1557. г. основана је нова епископија у Херцеговини, поред пређашње хумске (петровске), која је пренесена у Никшић у XVI стољећу, али је сасвим нестаде у XVIII вијеку, те тако остаде само требињска (у ман. Тврдошу) или херцеговачко-захумска; њу крајем овога периода пренесоше у Мостар. Кад је установљена зворничка епархија, не зна се тачно, али се помиње у првој половини XVI стољећа, као дио охридске архиепископије; она је с Драгутином епархијом из I периода, а касније је названа тузланском. Имамо, дакле, три епархије и колико има података споменућемо њихове митрополите.

1) Дабарска или Дабро-босанска митрополија:

Марко "босански" (око 1532);^[87]

Исаије (1555-1556) спомиње се у једном натпису у старој сарајевској цркви;

Варлам "дабарски", 1557. г.,

Симеон "босански, клишки и далматински",

Гаврило Аврамовић, (1574-1578. г.),

Аксентије (1589-1592. г.)

Теодор "босански, клишки и лички", 1614. г.,

Макарије "босански од Вишеград", 1620. г.,

Петроније "босански", Ананије (без титуле),

Јосиф "босански од Вишеград",

Исаије II (1628-1635).

Гаврило Предојевић, који је 1638. г. из ман. Рмња са својим ђаконом Савом Станисављевићем и 70 калуђера прешао у Хрватску и настанио се у ман. Марчи:^[88]

Епифаније спомиње се 1648. г., кад је с требињским митрополитом Василијем Јовановићем (Острошким) и епископом Исаијем уз помо�