Петар Кочић

Прикази, забиљешке, чланци

---

О лирици Ђуре Јакшића

Овај рад читао је Кочић на прослави коју је поводом 25-годишњице смрти Ђуре Јакшића и 70-годишњице Змајева рођења приредило Српско академско друштво „Зора" у Бечу. Не треба заборавити даје Кочић и своју другу књигу „С планине и испод планине", изашлу те исте године, посветио „успомени неумрлог генија Ђуре Јакшића". Рад је објављен у Омладинском гласнику. 1/1904, бр. 3.

___

Поштовани скупе.
Мени је необично било мило, када ми је Зора понудила да коју ријеч проговорим поводом двадесетпетогодишњице Ђурине смрти. Ђура ми је симпатичан и као човјек и као пјесник, не само мени него и свима је такав који му познају живот и дјела, и који још нису ступили у templum sacrum philisterii beati.

Двије најмаркантније личности у нашој старијој књижевности, и по животу и по дјелима, свакако су Ђура Јакшић и Сарајлија, па каква разлика измеђ та два човјека! Јакшић сметен, непрактичан у свакидашњем животу, срдит, бујан, плах и необуздан, а такав нам се исто показује и у својим књижевним радовима. А наш Сарајлија? И он је, истина, у својим литерарним работама чудноват, врло чудноват, толико чудноват да му крупнија дјела готово и не разумијемо. Али се наш Симо у обичном животу знао лијепо снаћи. Ако је долазило до невоље и немаштине, знао је наш Симо бити и баштованџија, трговац, васпитатељ сербске јуности, и др. Умио се он потрудити и до Немецке да се и с хофратом Гетеом упозна и коју пробесједи. Држи се да то није пошло за руком овом нашем заиста практичном пјеснику. Ђура се није ником наметао, није никад на силу тражио пријатељства и познанства. Ако му је пак ко, сам од себе, понудио пријатељство, он га је топло и искрено примио.

По мом мишљењу, има двије врсте пјесника: пјесници чија су дјела и живот пуни занимљивости, несталности и бурне необузданости животне, и пјесници чија су дјела велика и значајна, а живот им је обичан, тих и миран као и код обичних, свикидишњих филистара. Први су, за мој рачун, прави и велики пјесници, иако често пута иза себе не остављају монументалних дјела. Класичан примјер за ову мисао, поред многих других, даје нам Бајрон својим дјелима и пустоловским авантурама, које су силно утицале на француски романтицизам и његове снажне представнике.

У нас је за то примјер Ђура, његова дјела и живот, мученички живот, пун јада и чемера, пуи горчине, пун прогањања и нечовјечног мучења. Оне који су га мучили свијет је давно, давно заборавио, а Ђура још живи, живи у својој сјајној и узвишеној лирици, свјеж и снажан као див. Није ми намјера да говорим о његовој цјелокупној књижевној творевини. За то се не осјећам ни довољно спреман, нити сам имао времена да бар нешто исцрпно кажем о једној врсти његова рада. Његова ми лирска поезија неизмјерно годи, те ћу о њој неколико ријечи проговорити на вечерашњем, свечаном скупу.

Ниједан наш пјесник, ни прије ни данас, није писао своје пјесме тако истинским, тако дубоко искреним и врелим надахнућем као Ђура, те то је узрок да се и данас Јакшић, док су други готово заборављени и забачени, врло пријатно чита. Његове нас пјесме загријевају, одушевљавају и потресају. Нека топла и њежна свјежина струји кроз њих. Да је љепота у умјетности бесмртна, познато је. Али има још нешто у умјетности што је бесмртније: живот. Његова је лирика пуна живота, живота који плаче, јауче, пишти и у болу бјесни; живота који љуби, уздише, чезне; живота који куне и проклиње и сам дан рођења; живота и животних тренутака кад се раздрагано подвикује:

Јеси ли срећан? питао сам се.
Срећан сам, срећан! О, боже мој!

Или:

Пашћу, умрећу, душа ми горе,
Растопиће ме до беле зоре
Ко груду снега врело сунчање -
О, лакше, лакше кроз густо грање!

Може се потпуном сигурношћу тврдити да су Ђурине лирске пјесме, испјеване у појединим одсјецима његова живота, израз, јасан и снажан израз његовог душевног стања и расположења у тим одсјецима времена. Ово се најбоље види из упоређења његове биографије и пјесама.

У издању Српске књижевне задруге његове су пјесме подијељене на три дијела: I Љубим те, љубим, душо; II Сам на свету, самац без помоћи; III Веран је био народу свом. Сваки, дакле, одјељак означен је као неким мотом, који цијелом циклусу даје дотичан тон и боју.

У првом одјељку је љубавна лирика. Необична је и чудовата љубавна Ђурина лирика, нарочито циклус Љубав. У њој готово не можете наћи ни једног китњастог епитета за којим тако жудно гризу прсте наши млађи и најмлађи пјесници, ни једне необичне фразе или каквог нарочитог реченичког обрта. Све је то просто, без украса и без оне хладне, блесасте орнаментике која је једина и главна одлика наших млађих и најмлађих стихотвораца. Све је то, велим, просто, али опет неизмјерно годи души читаочевој. То је њежно и меко тепање које тихано, благо потреса душу, и читаоца обузима нека непојмљива топлина:

Пламти лице, срце гори,
Тебе љубав жарка мори -
Али мене раскидане
Младог срца старе ране.
Ах, клонуше руке беле,
Стишаше се груди бајне,
Медна уста ништ не веле -
Али зборe сузе сјајне...

"Уосталом - вели покојни Вуловић - његова, Ђурина, чврста природа и мучан живот заптише доста рано овај извор песама, те их је сразмерно мало".

Други одјељак обиљежен је ријечима, тужним, боним ријечима кроз које пробија дубок уздах: Сам на свету, самац без помоћи! У овим пјесмама, најљепшим што их имамо и што смо их икад имали, пјесник већином опјева свој живот, своје патње и невоље. У њима нам износи овај племенити и генијални пјесник-вагабунд своја лутања, лутања без краја и конца, лутања пуна гњева, буре, срџбе. Остављен од оца и родбине, без иког свог ближњег, сам на свету, самац без помоћи! Тражи у манастиру мира и покоја. На том путу у манастир Горњак осјетио је пјесник сву љепоту природе и како она неизмјерно потреса и годи онима које људско друштво неправедно гони и прогања. Пјесник, слободан човјек, вагабунд, сиромах без игдје ичег, презрен и остављен, али подстакнут и инстинктивно опијен, почиње несвјесно пјесму узвишену и недостижну, пјесму љепоти и милости опште мајке природе и нехотице јој се исповиједа и казује боле увријеђене душе своје.

Из увријеђене душе извија се пјесма пуна снаге, пуна чежње, пуна бијеса и срџбе:

По големом свијету млађан се потуцам.
Што громовник нисам да на судбу пуцам?

Дивљачна је то пјесма, али опет су то звуци од нечувене сласти и класичне љепоте. Такву пјесму, такве снажне и бурне звуке нијесу никад дотле, а ни послије, чуле српске планине и пољане, никад се нијесу такви силни и искрени звуци разлијегали испод модрог, насмијаног неба миле и слободне српске земље. То је Ђурина најљепша пјесма, поред оних На Липару, то је његов Пут у Горњак.

Ни ту пјесник не налази утјехе и жуђеног мира. Његова плаха, бурна природа не може се ни с ким сложити... Опет се обраћа природи, најњежнијој и најмилостивијој мајци свију потиштених и увријеђених:

Збогом, горо и дубраво,
Тврди кланци, мрко стење,
Само јвдно утешење,
Уцвељене душе моје!

Растаје се и поздравља с планинама и долинама, сједа под суморно стијење и наставља:

Туде путник вреле капи
Са врелога чела таре
И у сенци прошлих дана
Заборавља грозну јаву.
А коме је свет неправдом,
Једом, злобом и отровом
Очајано срце вређо -
Тај у тами мрког стења
Срцу тражи утешења.

Пјесник се иза тог мало смирује, да се можда опет куда крене. Постаје учитељ и у селу Сабанти, у једно свијетло вече, пуно мириса и влаге, јада се птицама:

Моје птице лепе, једини другари,
У новоме стану познаници стари,
Срце вам је добро, песма вам је мед,
Али моје срце, али моје груди
Леденом су злобом разбијали људи,
Па се место срца ухватио лед.

Покојни и честити Вуловић вели да су ове Ђурине пјесме најљепше, гдје је, дакле, пјесник сам себи предмет, па наставља: "Али ово није она уска, болесна, хајнеовска субјективност, или она субјективност што јој је сујета извор, где име песниково долази у сваком стиху, где се његови јади или радости намећу целом свету на жаљење или уживање, где се, тако рећи, осећа субјективна тенденциозност. Јакшићеве субјективне песме су постале ненамерно, и осећања која се у њима исказују не долазе нам као тућа и наметнута, него их осећамо као своја, па нам зато нису ни досадна". Ово је једна бистра опаска у лијепој и симпатичној, иако не потпуно исправној и темељној расправи покојног Вуловића, па зато је и наводим.

Трећем одјељку на заглављу је стих: Веран је био народу свом. Заиста је пјесник био вјеран свом народу, јер се је већ као дјечак борио за његову слободу. Његове су патриотске пјесме бурне; снажног, јуначког полета. Он, кад тугује за својим притиснутим и раздробљеним народом, силно, искрено тугује; кад га позива у борбу за слободу, све се то ломи и крши, све пуца, и ми осјећамо да би, кад би сви били онако снажни, моћни и одушевљени као наш драги пјесник, да би, велим, и наш народ био срећнији. Почујте ове горопадне стихове:

Чујете л' вихар како говори?
Тресе се стена, крше борови,
А у облаку јече громови
Кф бунтовника бесни зборови!

Ове громовите стихове могла је створити само пунокрвна, пјесничка снага која у моментаном заносу задрхти, прекипи, подивља, побјесни.

Ђура има пригодно патриотских пјесама, које опјевају поједине знамените, историјске моменте, а има и таквих у којима се славе поједини српски владаоци. Па какве су то пригодне пјесме? За те се пјесме не може казати да су пригодне; оне нијесу онако побожне; патриотскослатке као код других наших пјесника. Оне су дубоки, искрени израз и снажни одјек народног расположења, народних жеља и нада у том историјском моменту. Уистину су красни и ти звуци Ђурине лире. У њима се не осјећа ни трунак ласкања и удварања као у оне сумлате Јоакима Вујића, који и небеске птице нагони да пјевају у славу књаза Милоша. Ђура није ласкао владалачкој сујети која је од неизмјерно огромних димензија: једна јој димензија допире од морске површине до неба, друга саврх мора до морског дна, а трећа? Ко ли би јој могао одредити величину?! За такву неман Ђурина је лира била нијема, хладна, непомична. Ђура је, по свом племенитом карактеру, био много ближи једном осредњем њемачком пјеснику, који је једном приликом поносито узвикнуо: "Нека краљ мало причека, јер је Европа препуна краљева, а Штелцхамер је један!"

Велико Ђурино срце топло је и подједнако куцало за све српске крајеве. Сам је много, премного патио, па је невоље и јаде народне дубље, интензивније осјетио и љепше опјевао него иједан наш пјесник:

Ал' у гори нема пута,
А робље је... не зна куда!
Бескућни су. Бескућници!
Њине земље свака стопа
Није била никад њина:
Босна му је домовина,
Ал' у Босни дома нема.

Иде, можда, вријеме, пјесниче мучениче, кад ће твом и мом мученику, босанском сељаку, на кога си мислио кад си писао своју дивну пјесму Стражар, сванути љепши дани и кад ће свака стопа његове земље бити његова. А сад ти, свијетла и племенита инкарнацијо најузвишенијих осјећаја човјечје и српске душе, кличем: слава!

---

Наша пјесма

Јосип Милаковић, Наша Пјесма, антологија хрватског и српског пјесништва II. Штампарија Воглер и др. Сарајево 1905.

____

Ова дебела књижурина, од XXIII + 743 стране, хоће да нам се представи као нека антологија српског и хрватског пјесништва. У ствари, она је далеко од тог. Чак она није ни један честит и солидан покушај, као што ће се видјети.

Одмах, у почетку књиге, писац се жали како је прва његова књига ове врсте прошла сасвим неопажена. Ни позвани ни непозвани не рекоше о њој ништа, већ "шутјеше мраморкоме". Неки су му лично обећали да ће о првој књизи нешто рећи, па чак ни они не извршише свог обећања, али додаје писац: "ипак бијаше опћенити суд тако повољан, да се највећом радошћу латих рада око ове друге књиге". Свак је шутио, нико о књизи ништа није рекао, па ипак бијаше опћенити суд тако повољан!... Ми искрено жалимо г. Милаковића што му се овако једна смушена нелогичност хотимично поткрала.

У даљем разлагању вели писац како је ова друга књига основана на широј подлози и намијењена одраслијој младежи. Затим говори, како не треба да наводи мотиве који су му били "водичи" у његовом раду.

Само једно наглашава: да је строго пазио да се не вријеђа ничије вјерско и народносно осјећање, јер би, по пишчевом мишљењу, требало да ова књига одише духом љубави и братске пажње. Послије тога укратко излаже подјелу књиге и методу које се држао при свом раду, набрајајући уједно досадашње покушаје да се састави једна добра и потпуна антологија нашег пјесништва. На литерарној физиономији старијих и познатијих пјесника није се много задржавао, него је усвојио већ о њима створено мишљење. Око карактеристике млађих пјесника, који су мање познати школској младежи, забавио се много више и исцрпније их је приказао, како је знао и умио.

Одмах морамо додати, да је његов суд о појединим пјесницима, нарочито српским, врло сумњив, површан и сакат, иако често пута није ништа друго него невјешто склопљено мишљење наших књижевних критичара. Друкчије није могло ни бити код човјека са тако мршавом књижевном културом, који чак и г.г. Длустуша и Бујхера убраја у пјеснике, који Љубинку, чијим се пјесмама и гамени биоградски шегаче, посвећује неколико редака и вели да је као "пјесник домаћег огњишта и његових облачних дана написао число успјелих пјесама".

На крају овог као првог предговора изриче писац захвалност свом издавачу и "ревним слагарима" г.г. Милану Томашићу и Јосипу Мајцану. Ово наведосмо као нешто ново и оригинално у овој књизи - да се чак и словослагачима изјављује писмена захвалност!

У другом - да га тако назовемо - предговору износи писац карактеристику народног пјесништва у неколико досадних и баналних фраза, као: "Мало има народа на свијету, који би волио пјесму и попијевку, као наш. Пјесма му је пратилица од колијевке до гроба"... итд. Затим настаје једно непрекидно цитовање народних стихова, којима се потврђује пишчево мишљење о доброј и мекој природи нашег народа, као на прилику: "Процмилио ситан босиоче", пак онда онај стих: "Ој, пелен, пеленче, моје горко цв'јеће!"

Поред свега овог огромног набрајања стихова, ипак изгледа да г. Милаковић нема снаге да интензивно осјети оне интимне дражи, оно животно вибрирање које струји кроз чисту, пуну и једру народну поезију. Он може, као и сваки други странац, нпр. Нијемац, опазити неке спољашње љепоте, и дивити им се истински или извјештачено - свеједно, али удубити се у унутарње љепоте, снажно их осјетити, потпуно схватити и крупним и крепким ријечима изнијети - неће никад моћи. То ће за њега увијек остати књига са седам дебелих царских печата.

Послије набрајања стихова настаје досадно рећање имена народних, цркава, јунака, барјактара, харамбаша, градова, планина, ријека и свега што се спомиње у народним пјесмама. Чак није заборављен ни Будалина Тале од Орашца, "кој' - разумије се већ да долази прикладан стих, - кој' преврну ћурак наопако, личином се по њем опасао, натурио капу јазветину, на којој је триста прапораца".

Затим се региструју јуначке мајке, племените жене, лијепе ћевојке и рапсоди нашег народа, чији ће спомен прелазити с кољена на кољено, "као што су они предавали један другоме на самрти гусле јаворове!"

Након овог, укратко се помињу најстарији спомени о нашем народном пјесништву, говори се о скупљачима народних пјесама по разним покрајинама и напосљетку се указује на пјеснике код којих се осјећа утицај народне поезије. Затим писац прелази на почетак умјетничког хрватског пјесништва, које датира од Марулићевих "посвећених и богоданих ријечи: Дике тер хвалења..." Напошљетку, на једном листићу, говори о почетку и развитку српског умјетничког пјесништва, набрајајући поименце српске пјеснике, међу којима има опскурних имена, сасвим непознатих у нашој књижевности, као: Васа Ћурчић, Ђорђе Стаменковић и тако даље.

У цијелом овом другом, па и првом, предговору није речено ништа ново ни оригинално, што би засдуживало нарочиту пажњу. Г. Милаковић, као и сви они стари, окорјели шовинисти, убраја васколико дубровачко пјесништво у хрватску књижевност, а народно пјесништво, и по садржини и форми чисто српско, сматра као "заједничко нам народно благо". То је поуздано учинио зато да не би увриједио ничије вјерско ни народносно осјећање и да би ова књига одисала духом љубави и братске пажње! Уосталом, цијело дјело тако је састављено и таки избор учињен, да ће код сваког искреног пријатеља српско-хрватске слоге наићи на најжешћу осуду, нарочито у данашње вријеме, кад најодличнији умови и једног и другог племена неуморно раде да се постигне братски споразум, који би нам колико-толико олакшао тешку судбину.

С те стране књигу ћемо доцније прегледати, а сад прелазимо на њену књижевну страну.

Дјело је подијељено на два велика одсјека: Народна пјесма и Умјетна пјесма. Народна пјесма има два одијељка: избор јуначких или мушких пјесама и избор женских пјесама. Умјетна пјесма дијели се опет у два доба: 1. од Марулића до илирског покрета и 2. од илирског покрета до данас. Затим долази Тумач страних и мање познатих ријечи, Садржај и напошљетку Имена пјесника по азбучном реду.

Признајемо да је врло тежак и заморан посао одабрати оно што је најљепше и најкарактеристичније у једном пјесништву. При тако обилном раду потребна је челична издржљпвост, здрав и пречишћен укус, нарочито ако се састављач ослања сам на се, јака књижевна култура и опширна начитаност. Овога свега, по свему се види, нити је имао нити има г. Милаковић.

Једна антологија народне епике наше не може се ни замислити без пјесама: Бановић Страхиња, Смрт мајке Југовића и Смрт Каице војводе. Њихово одсуство из ове збирке не може се ничим, апсолутно ничим оправдати. Бановић Страхиња, та дивна и снажна пјесма, пуна силна полета, пуна звучних, једрих и, тако рећи, крилатих ријечи, пуна одсјечно и пластично оцртаних ситуација, пуна ведре, кристалне и живе дикције, какве је тешко наћи и у епици ма ког другог народа, није смјела никако да не уће у ову књигу, која нам се тако претенциозно представља! Кроз ту силну и недостижну химну личном јунаштву и моралној јачини од почетка до краја бруји и струји живот читаве једне епохе из минулих дана витешке снаге и моћи народа нашег. Ми, рођена дјеца ове наше добросретне мајке земље, ми дрхћемо у неизмјерној душевној раздраганости кад читамо или слушамо ову узвишену химну нашем јунаштву, ми дубоко и снажно осјећамо, као нико, сву љепоту и мирис ове слатке и свијетле поезије која предише древном старином као кита сува босиљка. Кроз наше жиле још једнако струји хајдучка крв, наша свјежа и крепка мајка још није изгубила наде, јер:

Страхињићу, сив соколе српски,
Твоме ђогу и твоме јунаштву
Свуд су броди ђе год дођеш води!

Као пјесма Бановић Страхиња, исто су тако необичнго лијепе и изразите пјесме: Смрт мајке Југовића, Смрт Каице војводе, Старац Вујадин и Бој на Мишару, који се завршује ријечима:

Неће доћи Кулин капетане,
Нит' ће доћи, нити му се надај;
Рани сина, па шаљи на војску,
Србија се умирит' не може.

Све се ове пјесме одликују звучним језиком, живом пластичношћу израза и дубоком садржином, уопште свима ванредним љепотама народне епике. Само потпуно неразумијевање и забатаљен укус могао је ао пустити да се ове дивне пјесме замијене пјесмама које немају никакве вриједности, као: Муја лијече виле планинкиње, Два Ујуновића (једна врло слаба Херманова варијанта пјесме Женидба Душанова, која је такође могла изостати из ове књиге), Костреш харамбаша итд. У Костреш харамбаши, поред многих рђавих стихова, налази се и ова страшна накарада:

Низ образ је сузам' оборио.

У ову биједну антологију српског и хрватског пјесништва ушле су као народне пјесме и: Војвода Радослав Сиверињски и Влатко Удбински, Марко Краљевић и брат му Андријаш, које се налазе забиљежене у "Рибању и рибарском приговарању" Петра Хекторовића, затим Мајка Маргарита Ђурђа Бараковића ("Вила Словинкиња") и Јуначка сестра хрватског краља Иваниша.

Ми не можемо никако да разумијемо зашто је г. Милаковић Јосип и ове пјесме унио у своју књигу као пробране народне умотворине, кад сви знамо да су оне занимљиве са једне друге стране своје, а никако због своје пјесничке љепоте и књижевне вриједности. По свему се види да г. писац није знао шта је радио, него је трпао у књигу све што је мислио да има каква било интереса, па ма то немало никакве везе са ангологијом српског и хрватског пјесништва.

Као у епским, тако је исто и у лирским, женским пјесмама учињен врло слаб и непотпун избор. Има врло много пјесмица у овој књизи које се готово ничим не одликују. Језик им је рђав, често пута ненародан, дикција бангава, сплетена, блиједа, без оне животне свјежине која тако топло и пријатно струји кроз народну лирику. Већином су то стихови без икаква смисла и садржине, нарочито они у чакавском и кајкавском дијалекту.

Из цјелокупне слике ових одабратих пјесмица не одсијевају они ведри и топли дани заносног делијања и ашиковања, у њима није отпјевана пуна и страсна пјесма младости наше, а то је управо карактеристика и главна садржина народне лирике. Кроз њих не звецкају дуги, сребрни ђердани, нити страсно шуште пусте кумашли димије! Из њих се не осмјехују она мила и свјежа лица народне пјесме, на којима цвјетају црвене, миришљаве руже; из њих се не свијетле крупне и влажне очи са врелом, неодољивом љубављу и пожудом; у њима се не виде обла, бјеличастомрамораста плећа, на којима пуцају свилени јелеци:

Кад ја пођем с драгим у душеке:
Задршће ми срце у прсима,
Заиграју дојке у њедрима,
Пуца свилен јелек на плећима,
Подиже се ћерећли кошуља!

Како је снажно и пластично у овим једноставним стиховима изражена она силна и необуздана страст старинског земана, како нас врело обузима, опија и заноси из ових простих стихова онај слатки севдалински мирис! Колико снаге, колико класичне љепоте, колико живе импресије у ово неколико редака!

Г. Милаковић изгледа да није читао свију збирака народних женских пјесама; то не тврдимо, него нам се тако чини. Да их је био свестрано простудирао, овај избор не би овако слаб био. Осим тога, он би био добро учинио да се држао подјеле женских пјесама на десет врста. (П. П. Ђорђевић), па да је из сваке врсте одабрао оно што је најљепше и најкарактеристичније.

Тако је исто могао учинити и са подјелом народних епских пјесама на девет кругова или кола. Он то није учинио. Можда има и разлога, нарочито што се тиче јуначких пјесама, али тај његов разлог нема никакве везе са књижевношћу - то ми врло добро знамо, а зна то и г. Милаковић.

Кад се год у какво чисто литерарно предузеће увуче одвратна спекулација и гадна политика, књижевна страна предузећа увијек страда. То је случај и са овом књижурином, као и са оним силним књижицама, књигама и књижуринама које састављају и пишу за дјецу и "одраслију младеж" они многобројни књижевни спекуланти у Биограду, Задру и Загребу.

У детаљно прегледање антологије умјетничког пјесништва ми се нећемо упуштати, него ћемо дати само неколико општих напомена, јер је и у овом дијелу књиге г. Милаковић био врло несретне руке као и у првом.

Избор је учињен из 147 пјесника, од којих, по рачуну и памети г. писца, отпада око 33 пјесника на Србе, а остало на Хрвате. То је отуда дошло што он све дубровачке и далматинске пјеснике убраја у хрватску литературу. Заиста, то је било много лакше учинити него саставити једну добру и честиту антологију!

Многи српски пјесници нису заступљени оним што им је најљепше и најваљаније, као Бранко, Мушицки, Ђура Јакшић, Милорад Петровић, Милорад Митровић, Милан Ракић, а нарочито Његуш. Мјесто оригиналних звучних и рјечитих стихова Горског вијенца, он је заступљен са једном неоригиналном химном, коју је, нема сумње, велики Његуш спјевао под утицајем руске поезије. Неки су српски пјесници и заборављени, као: Лазо Костић, Лена Степановић, Осман Ђикић, живи Карабеговић и покојни Карабеговић. Нарочито нам мора свима бити жао што нам у овом пјесничком зборнику нису пружене пјесме покојног Карабеговића, јер, уистину, то је једини Муслиман који је имао правог, богоданог дара. Његове пошљедње пјесме пуне су истинске, дубоке туге и бола, јер симпатични Карабеговић у њима навјешћиваше да се приближују пошљедњи часови његова живота. Кроз те тугованке цвиљаше млади пјесник искрено и дубоко, а то је управ оно што његовим пјесмицама даје неку нарочиту драж, какве не можемо наћи ни код једног нашег млађег пјесника.

Ми смо већ једанпут споменули да се не треба баш много ослањати на лични суд г. састављача о појединим пјесницима, и још смо додали да је он на више мјеста позајмљивао мишљење од других писаца. Уосталом, ми држимо да то није никакав гријех у оваквом послу. Само је требало тачно и вјешто репродуковати то позајмљено мишљење.

И г. Милаковић, по општем досадањем суду, да не спомињемо покојног Недића, с којим се потпуно слажемо, сматра Змаја као највећег лиричара српског. Да Ђуре Јакшића немамо, можда би Змај дошао на прво мјесто, велимо можда. Мислимо да је ова наша тврдња јасна за све који могу самостално мислити и осјећати, који имају пречишћен и незабатаљен укус и који су ма и једну Јакшићеву пјесму с разумијевањем прочитали. Јакшић је и животом својим и пјесничким производима својим снажан и дубок лирски пјесник. Бурна и плаховита природа његова крива је много и много да је он и као пјесник за живота доста потцјењиван. Тек послије многима се отворише очи, јер је смрћу његовом нестало оне пакости и злобе која спречаваше људе да истину рекну. Змаја је чаршија и оно његово вјешто балансирање према духу времена учинило великим и популарним пјесником. Змај је, нема сумње, доста јак лирски пјесник, али без оне маркантне и пуне лирске индивидуалности, која чини Јакшића јединственом појавом у нашем пјесништву. Змај својом пјесничком снагом стоји, ако се може тако рећи, двије три стопице испод Ђуре Јакшића. Кад је то тако, зашто онда из књиге у књигу пренашати свјесно или несвјесно једно погрјешно и нетачно мишљење, једну неистину, кад је ионако доста освећених и утврђених неистина на којима се васпитава наша несрећна школска младеж у овој добросретној земљи?

Г. Милаковићу се не може још опростити што је многим пјесмама које је одабрао из појединих пјесника мијењао или самовољно измишљао наслове. За примјер наводимо ово: мјесто наслова Ноћник (II пјевање из "Смрти Смаил-аге Ченгијића") он ставља свој наслов Новица, и тако у неку руку исправља великог епичара народа хрватског. Истина, ријеч Ноћник у оном значењу у којем ју је Мажуранић употријебио не значи ништа (вјетар ноћник), али ми од малена знамо да је другом пјевању таки наслов и хоћемо да тако остане, јер та ријеч, иако неподесно употребљавана, има за нас нечег поетичног и мистичног. Из четвртог пјевања Харач насилно искида неколико строфа и самовласно ствара наслов Олуја. То није лијепо и није достојно оног дубоког пијетета који дугујемо свијетлој сјени великог и недостижног пјесника Мажуранића.

Исто тако замјерамо г. Милаковићу што није и од српских пјесника узео у своју књигу понеку патриотску пјесму, јер их заиста има много и много љепших него у хрватском пјесништву. Сејтите се само Ђуре Јакшића!

Напротив, од сваког готово хрватског пјесника донио је пјесму у којој се спомиње Хрват и Хрватска. Тако је узео од некаквог фра Ивана Деспота необично слабу пјесмицу (сонет) Хрват, у којој се у четрнаест стихова четрнаест пута спомиње ријеч Хрват. Исто је тако одабрао из стихова Сафвет-бега Башагића Реџепашића, који је прије неколико година пјевао, колико се сјећамо:

Од Требиња до бродскијех врата
Није било Срба ни Хрвата...

пјесму "Смрт Махмут-паше Хрвата" И бегови су стихови врло слаби, а можда хин бег и нејма бојијех!

Напошљетку, рећи ћемо нешто и о Тумачу страних и мање познатих ријечи, јер је и овај Тумач врло интересантан и он најубједљивије илуструје сву неподобност и неозбиљност г. Милаковића.

Г. Милаковић тумачи ћемане - гусле. Ћемане је виолина, а гусле остају гусле, то је сваком познато, па чак и Нијемцима, који су преводили са нашег језика. Ћурак - кожух, и то није тачно. Каква грдна разлика измећу ова два појма! Дувак - завјеса. Дувак није завјеса (Vorhang) него вео (Schleir). Дизген - узда. У својој сувременој употреби и значењу дизген или дизгин није узда, већ каиш на узди. Доро, дорат - коњ црвене длаке. Дорат се њемачки каже der Braune, те према томе није црвене длаке, него је алат, коњ црвене длаке (Вуков Рјечник, стр. 4). Хазна - благо. Хазна не значи благо него благајница, ризница гдје се чува благо. Хесабити - мислити. И то није тачно, као што је сваком јасно. Мљезиница, мезимица - најмлађа кћерка, јединица. Као што се види, ову је ријеч г. Миланковић најприје добро и тачно растумачио, али је хтио бити још јаснији те је погријешио кад је додао ријеч јединица, јер јединица није никако што и најмлађа кћерка. Субаша - стражар. Сви добро знамо шта је субаша, па кад то знамо, онда знамо да нам је и ту ријеч нетачно растумачио. Калем - писмо. Калем не значи писмо, него писаљка. Мермеран - поплочан. Мермеран не значи никако поплочан, него значи мраморан, од мрамора, од мермера. Итд.

Из ово неколико наведених примјера може се и мање образован читалац увјерити како је и остала књига врло слаб и неозбиљан посао.

Резиме! Кад још једном помислимо на ову књигу, онда нам пада на ум прва књига и она пишчева тужбалица да нико није хтио о њој ништа рећи, па чак ни они који су писцу лично обећали. Разумијем то ћутање. Они који су му лично обећали да ће о књизи писати, имали су и имају према г. писцу каквих било обзира, па неће људи да му се замјерају. Они пак који не обећаше, а по позиву су свом критичари, нису сматрали да је књига достојна критике, како се то обично каже. И ја ову књигу не држим озбиљном. Ја је поуздано не бих простудирао и оцијенио да ме није на то нагнао један мој пријатељ, који је опет лично обећао г. писцу да ће је он оцијенити. Пошто тај мој пријатељ, а ваљда и пријатељ г. писца, неће или не смије да му се замјери, предао је мени књигу на оцјену. Ја сам је и оцијенио правично и објективно, без икакве бојазни. Многима сам се и многима ради грке истине замјерио у овој земљи, али поврх свега тога бацам у антрешељ и г. Милаковића.

---

"Обрана" г. Јосипа Милаковића

Осврт на Милаковићеву „Антологију хрватског и српског пјесништва" под тим насловом објавио је Кочић у сарајевској Српској ријечи, 1/1905, бр. 176-178, а реплику на Милаковићеву одбрану у истом листу сљедеће године (Српска ријеч, 11/1906, бр. 32-36).

Пријатељ који је наговорио Кочића да прикаже Милаковићеву књигу свакако је др Лазо Димитријевић, што се може извести из накнадног савјета тог пријатеља да неповољну рецензију о књизи штампа у Српској ријечи а не у Дану, који је сам Димитријевић издавао. Алузија о босанским Србима у Србији („па макар рекао опет један високи државни чиновник да су му ноге у Босни а глава у Србији") односи се на Косту Хермана, секционшефа босанске владе, који је тако говорио и за неке друге познатије људе.

___

На овом мјесту, прије неког времена, покушао је г. Јосип Милаковић, овд. професор Учитељске школе, да побије нека моја тврђења која сам учинио оцјењујући његову масну и дебелу књигу купусару Наша пјесма. Овај његов накарадни рад, као што су могли видјети сви паметни и разборити читаоци из мог приказа, плод је једног запарложеног укуса, неразумијевања и ситне шпекулације, којом се одликују сви "писци за младеж школску". Његова "обрана", пак, исто је тако дјело прилично ограничено. Само ћу искрено рећи кад кажем да је његова "обрана", кад сам је прочитао, изазвала у мојој души дубоко и искрено сажаљење.

Толико о општем утиску, а сад да пријеђем на ствар. Али прије него што то учиним, напоменућу ово: пошто ме је г. Милаковић на више мјеста у својој "обрани" апострофовао, допустиће поштовани читаоци да и ја мало више дигнем дурбин.

Г. Милаковић одмах у почетку "брани" се и вели "да више вриједи, кад један свеучилишни професор и одлични слависта напише о књизи (његовој) - стављајући је у ред најбољих словенских антологија - да би "Наша пјесма" морала постати приједметом (!) свеславенског литерарног предавалишта (доцније исправљено - продавалишта), него ли његов површан пизмени нападај, којим он мене баца у антрешељ". Прво, г. Милаковић не каже који је то свеучилишни професор и одлични слависта, а друго: професоров је суд, овакав како га је матори господин репродуковао, конфузан и бесмислен. Питам ја сваког ко разумије српски: шта значи ријеч предавалиште или продавалиште? Свак ће ми одговорити да не значи ништа!

Ја искрено и дубоко жалим г. Милаковића што већ у почетку своје вајне обране страда када се на што позива, и насједа на којекакве неподопшћине, што рекао некакав Живко из Приједора.

Послије овог смушеног хвалисања, наставља матори господин: "Пошто је прва књига овог дјела намијењена више дјеци, дужни бијаху нарочито наши педагози, Длустуш, Басаричек, да проговоре о књизи". Они то нијесу учинили, и на њих између редака јадикује и у камен их куне г. Милаковић. Затим се хвали да је његова књига препоручена на основу "стручних" оцјена од Земаљске владе у Сарајеву и Загребу и чак од ћесеро-краљевског Намјесништва у Задру. Нико се паметан данас не позива на званичне критике појединих влада. То само може учинити један потпуно званичан Хрват. Да је ту књигу повољно оцијенила каква књижевна установа, као на прилику Академија, Матица итд., то би било нешто друго. Званична, пак, препорука не вриједи ни за кога ко зна шта је књижевност ни луле дувана. Она само вриједи као реклама за издаваче и књижаре, а за озбиљне људе од књиге и пера, она је сасвим нешто индиферентно, о чем не треба водити рачуна.

По други пут искрено и дубоко жалим г. Милаковића што увијек страда када се на што позива, и насједа на којекакве неподопшћине, што је рекао некакав Живко из Приједора.

Затим наставља матори господин: "А онијем ријечима, да неки не извршише свог обећања, нишаних (чудна нишанџије, јади га не били!) на "Вијенац", који је књигу објавио и обећао већ у настојном (шта ли му ова ријеч значи Кристос га образумио!) броју донијети опширнију оцјену, чега није никад учинио". Овим ставом убија сам себе матори господин. Свак зна да је "Вијенац" био озбиљан књижевни лист, па као такав и није хтио нити је смио ради свог лијепог реномеа да опширно и озбиљно говори о књизи г. Милаковића, која тако далеко стоји изван књижевности. "Вијенац" је радије волио шутити него да се компромитује у очима паметног свијета. Право је и учинио - то ће му свак паметан одобрити. Исти је случај био и са једним нашим листом. Он је само констатовао да је г. Милаковић ради мале спекулације фалзификовао једну пјесму г. Алексе Шантића, и на томе се свршило. Зар ово није истина, матори господине? Ви о неких педесет критика говорите, а ни једне не наводите осим оног смушеног и бесмисленог суда некаквог "свеучилишног професора" и "одличног слависте". Ја вас и по трећи пут дубоко и искрено жалим што увијек страдате и насједате на њаке неподопшћине, што'но рекао онај исти Живко из Приједора.

Што се тиче господина који ми је књигу г. Милаковића дао, нека буде доста ово што ћу рећи: Господин ми је књигу дао да је прикажем у једном листу коме он (господин) близу стоји. Кад ме је видио послије неколико дана, питао ме је шта мислим о њој. Ја сам му казао да апсолутно не ваља ништа. "И мени се тако чини, јер сам је и ја унеколико прегледао, па сам видио да има у њој много лоших и слабих ствари". - Тако ми је он отприлике рекао. "Онда је прикажи у Српској ријечи" - довикнуо ми је на растанку исти господин.

Г. Милаковић је истог господина молио и досадно мољакао да је, тобоже у интересу његовог издавача, како он вели, прикаже у једном листу. Ово му не може никако вјеровати, па чак ни они који се чувају козјег меса и бијелог лука, јер је молио он у свом личном интересу. Цио његов "књижевни" рад од 20 пуних година није ништа друго него једно непрекидно мољакање. Сва озбиљна и објективна критика хрватска одбацује његове производе као тотално слабе и као посао без икакве литерарне вриједности. Истина, нађе се свагдје, па и у књижевности, по каква задушна баба, као на прилику поп Јован Храниловић, па се смилује и каже да је то већ неправда нападати на остарјела човјека. "Дуго и дуго морао је он (матори господин) подносити неправду критике" - вели поп Јоца из Новог Сада, који пише плагијаторске критике, слабе стихове и проповиједа својој пастви некакву варицу од ришћанске вјере и закона ("Хрватско коло" 1906, стр. 346).

Јест, г. Милаковић је једно досадно мољакало! Он је директно молио поменутог господина у свом личном интересу да му прикаже књигу. То он не може никако порећи!

Што се тиче његовог прилично ограниченог резоновања: ко има право да прикаже једну књигу, о том нећу ниједне ријечи да трошим. Да пођемо даље.

Ја сам у својој оцјени изнио да је г. Милаковић о старим пјесницима усвојио већ о њима створено мишљење, а карактеристику млађих, нарочито српских, пјесника позајмио од појединих критичара. То је непобитна истина, иако то он немоћно и изнемогло пориче, те ћу покушати да ту непобитну истину овдје јасније представим.

Г. Милаковић каже да је код старијих пјесника уопште изоставио њихову литерарну карактеристику. То није истина, јер на страни 153. стоји: "Рањина је пјесник лирски, а одликује се од дојакошњих пјесника тијем, што се донекле отео старом начину пјевања, те су му пјесме кратке и језгровите и што им је пјесник дао љепшу и оригиналнију форму. Поред тога лијепе су и својим мислима. Неке (од кола) пјевао је као и Држић на народну." - Шта је ово него карактеристика, иако слаба и непотпуна?! Ко је ухваћен у неистини, млади или матори господин?!

Сад настаје питање: зашто није матори господин издао у својој књизи карактеристику свију старијих пјесника? Одговарам кратко и јасно: није могао ниоклен позајмити. Јер је дубровачка књижевност уопште слабо проучена и оцијењена. Да је ово моје тврђење истинито, наводим мишљење једног врло доброг познаваоца дубровачке књижевности, г. Павла Поповића, професора биоградског Универзитета, који вели: "А после, дубровачка књижевност је са гледшта критике укуса врло мало и површно досад оцењивана, као што је и уошпте слабо и делимично проучавана. Рад се на њој своди на издавање писаца и хватање веза са талијанском књижевношћу: "естетичких оцена" било је у њој врло мало" ("Из књижевности", стр. 48). Тако је то, матори господине! Ако је што о ком старијем пјеснику са књижевног гледишта речено, ви сте то узели и присвојили, а ако није, ви сте само навели дјела и биографске податке. Јест, јест, господине Милаковићу, ви сте просто копирали "опћенити суд" о нашим старијим пјесницима.

Да пријеђемо на млађе. - И ту је г. Милаковић присвојио туђе мишљење и унеколико и туђи труд. Тако је, на прилику, све што је рекао о Бури Јакшићу узео из познате студије о истом пјеснику коју је написао покојни Светислав Вуловић; за књижевну физиономију покојног Луковића такође је све узео из предговора његовим пјесмама, који је са пуно симпатија и бола написао г. др Јован Скерлић. Тако је нешто слично учинио и са Војиславом, Дучићем, Митровићем и др. Ово је пуна права истина, ово су факта и докази, из којих излази јасно као дан да сте ви слаби компилатор, и ништа више!!

Сад да кажем матором господину да он чак није у стању ни да поједине појмове детерминује. Он тврди да појам тачно искључује појам вјешто. За сваког је јасно ко разумије наш језик да је ово његово тврђење једна бесмислица, па о том не би требало ни говорити. Али ради маторог господина наводим ово: свирач на клавиру мора тачно ударати у поједине дирке ако хоће да му се каже да вјешто свира.

По овоме се види јасно и бистро да чак ова два појма имају донекле и извјесне синонимности, а матори господин тврди да се они искључују. Па зар га не треба жалити?! Треба, треба! Зато га ја и по четврти пут дубоко и искрено жалим што увијек и непрестано у својој биједној "обрани" удара на њаке неподопшћине, што'о рек'о некакав Живко из Приједора.

Даље се у својој "обрани" жали и јадикује што сам му казао да не разумије унутарњих љепота народне поезије. Ово је пуна истина. Допустиће ми се да му и то докажем. Моју тврдњу најјаче потпомаже онај његов плитки предговор бр. 2 и тумач страних и мање познатих ријечи, који је он, на своју још грђу бруку и срамоту, додао својој купусари да буде још дебља, како би се на њу с пуним правом могла примијенити она крилата изрека покојног професора Бема: "Je dicker das Buch, desto dummer der Verfasser". Из његовог предговора бр. 2 види се јасно као дан да он није у стању да осјети сву љепоту и мирис народне поезије, њен унутарњи смисао и њену унутарњу вриједност, него се упушта у досадно набрајање имена појединих јунака, харамбаша, хајдука, ускока, цркава, манастира, планина, брда, ријека итд. Он само афектује и наводи којекакве стихове, као на прилику: "Мили боже, на свему ти хвала!" Да он не разумије унутарњих љепота народне поезије, доказ је још и то што их он добро не разумије ни са њихове чисто спољашње, формалне стране, он не разумије појединих ријечи и израза којима су прошаране наше народне пјесме! То непобитно доказује његов Тумач страних и мање познатих ријечи. Код њега је ћемане - гусле, ћурак - кожух (каква увреда за ћурак!), дувак - завјеса, дизген - узда, доро, дорат - коњ црвене длаке, хазна - благо, хесабити - мислити, мљезиница - јединица (ћерка), субаша - стражар, калем - писмо, мермеран - поплочан, паспаљ (Мuhlstaub) - маховина, крин (lilium candidum) - каранфил (dianthus carzophilus), џамија - скупштина, саборница, димије - памучно платно, пустимице - не пазећи како, џигерице - плућа, лала (?) - дворски учитељ, везир итд. Да не набрајам више, него да се мало зауставим на овој пошљедној ријечи лала - дворски учитељ, везир. Прво, право значење ове ријечи тамно је и нејасно, али је јасно као дан да она не значи везир; друго, ова ријеч није нигдје у народним пјесмама употребљена у једнини, него само и свагдје у множини, на прилику: "Турци, браћо, лале и везири"; "лале шћау бити Бугарина"; "буде њега лале и војводе" итд. (Вуков Рјечник, стр. 332). То је, болан, plurale tantum, ако би ме почем благоизвољели разумјети! Из свега што наведосмо, јасно је као сунце да г. Милаковић не може разумјети народне поезије и да је он странац, потпун странац за нас и за наше народне умотворине. Он је био странац и, што је жалосније, остао је странац. За непуних можда двадесет година откад живи у овој доброћудној земљици, његова глава није могла ни приближно тачно схватати значење појединих израза и ријечи које је сваки дан слушао на улици, у друштву, па чак и у школи од својих ђака. Зар то пије страшно и нечувeно?!

Поред других оправданих замјерака које сам учинио у својој заиста стварној и објективној оцјени, напоменуо сам да г. Милаковић није унио у своју књигу најљепше народне пјесме, Бановић Страхиња. Ои се од те замјерке брани, наводећи неке стихове из те пјесме као неморалне и штетне по срце и душу "невине младежи школске".- У овој богом благословеној земљици можда би неко могао и повјеровати г. Милаковићу, па ме осудити или бар посумњати у оправданост моје замјерке. Зато морам у овом случају погледати малчице преко Дрине, па макар опет рекао један велики државни чиновник да су ми ноге у Босни а глава у Србији. У тој се земљи, г. Милаковићу, ако почем нијесте знали, чита цијела пјесма Бановић Страхиња на часовима виших гимназијских разреда и о њој се држе дуга и исцрпна предавања.

И свм сам слушао, готово два мјесеца, са ријетким уживањем, у Првој биоградској гимназији код г. Момчила Иванића дубока и свестрана тумачења спољашњих и унутарњих љепота ове наше уистину јединствене пјесме. Ако ми г. Милаковић не би почем благоизволио вјеровати на голу ријеч, нека се обрати на г. Иванића, па ће се увјерити. Према томе ће и за њега отпасти његова неделикатна заблуда о неморалности наше народне поезије, али ипак мени служи ова заблуда као још један драгоцјен прилог за нспитивање његовог забатаљеног укуса, који не може да разликује једри и здрави реализам народног пјесништва од обичних, порнографских баналитета.

Даље г. Милаковић жали "да млади господин не појима љепоте Херманових пјесама". Млади господин одговара на ово жаљење матором господину да он, млади господин, има довољно моралног здравља и душевне свјежине, па може да разликује појмове: велеможни г. Коста Херман, предстојник одјељења и бивши уредник политичко-белетристичког листа "Наде" и г. Коста Херман, невјешт и неумјешан скупљач народних пјесама. Матором господину, као човјеку који се толико хвали познавањем народне поезије, свакако је познат суд г. Јагића о Хермановим пјесмама, али изгледа да он за то неће да зна. Зашто - то он зна врло добро, а знамо и ми. Толико засада о љепоти Херманових пјесама.

С чега су занимљиве пјесме које је забиљежио Хекторовић и Бараковић, нека запита матори господин ког било гимназијалца из VII или VIII разреда, па ће му, нема сумње, сваки знати казати. Толико на његово духом нишче измотавање!

Даље, у својој "обрани" почиње матори господин помало подметати. Он то чини кад тврди да сам му ја "препоручио" за његову "антологију" стихове:

"Кад ја пођем с драгим у душеке..."

Ја сам поменуте стихове навео као допуну краткој и збијеној својој карактеристици народне севдалинске поезије, која се развила под нашим милим и драгим небом, и од које матори господин није унио у своју књигу ниједне добре пјесмице, што је за највећу осуду, кад сви знамо да је његова књига намијењена нашој добросретној омладини. Што ће нам којекакве чакавске и кајкавске неподопшћине код наше ведре и свијетле поезије?! - Да му и ово одмах кажем. Он вели да ми се избор лирских пјесама ваљда ни зато није свидио што у њем има и "двије прекрасне (!) кајкавске и двије чакавске пјесмице, но ја - наставља г. Милаковић - немам времена да му сада овдје тумачим те дијалекте и њихову љепоту". На ово се може свак паметан насмијати ко је прочитао досадашњи мој одговор. Прво, матори господин нема знања ни способности ни за ситније и једноставније ствари, то сам му већ доказао наводећи накарадна његова тумачења страних и мање познатих ријечи; а друго, ови дијалекти с дана на дан рапидно опадају, губе се, нестаје их, и на рачун њихов силно и немилосрдно шири се штокавски дијалекат. То је највећи доказ да они у себи не садрже ни љепоте ни способности за живот и развијање. Они се данас налазе на бијелом хљебу, што је јединствено у судској кроници: они су сами себе осудили на смрт! Оволико о тим дијалектима узгред, а сад да пођемо даље.

Г. Милаковић хвали "класичну" пјесму Џелалудина Курта Пашић Халилага. Против тога немам, разумије се, ништа, него ми је необично жао што није узео и ону пјесму Џелалудинову у којој бриљирају и ови класични стихови:

Ала пирга на пиргу,
Нек се пирга шири;
Ала Хрват на Маџар,
Нек се Маџар љути.

Ови би класични и јединствени стихови у народној пјесми још јаче распалили његова "родољубива чувства", нарочито кад се поуздано зна да су они постали још 1848. г. у хрватском граду Мостару!

Ради куриозитета наводим овај став из "обране" г. Милаковића: "Ал' шта велим: не би он писао! Би, јер је књига била априори анатемисана, и да је неко други - како то згодно примјети један господин - написао нпр. геометрију, и у њој би г. Кочић Петар нашао био мана (курзив је мој), те би и она била: "биједна геометрија, која није ни један честит и солидан покушај и гдје је састављач био врло неспретне руке, јер је у њега мршава култура итд. итд".

У овом наведеном пасусу, као што виде сви разборити читаоци, потпуно се испољила грдна - да се најблаже изразим - неразборитост маторог господина. Па болан, брајко, зар се у геометрији не може наћи мана и разних недостатака!? Земљо моја, земљо, шта си дочекала, да те бог убије! Подло је и нечасно од оног једног господина који је можда злонамјерно учинио горњу неподопшћину - да се, бива, о једној геометрији не може ништа лоше рећи - а жалосно је, по сто пута жалосно, од г. Милаковића што је ту будалешћину без икаквог размишљања акцептовао.

Сад да пријеђем на још један, исто тако занимљив, одјељак "обране" г. Милаковића. У том одјељку хвали се он како слиједи: "У мојој приватној књижници једна је рпа (врло подесан израз!) коју настојим попунити, народна књижевност. Нека иза овог приговора крене млади господин у Биоград, Нови Сад и Загреб и нека побиљежи у тамошњим библиотекама - не изузевши ни академијске и свеучилишне у Загребу - народну поезију, пак ако буде ма у којој књижници та група потпунија, но у мене, онда ћу ја ступити о тој ствари с њиме у књижевну полемику".

И овај његов горњи неумјесни предлог није ништа друго него једна обична неподопшћина, како би се згодно и ваљано благоизволио изразити онај исти Живко из Приједора.

Шта он управо хоће горњим ставом, мени је нејасно. Ако хоће да докаже како он има најпотпунију књижницу народних пјесама на Балканском полуострву, није морао трошити толико ријечи, јер нико нема разлога да му не вјерује на голу ријеч. Ако хоће, пак, да докаже како он, самим тим што има најпотпунију књижицу народног пјесништва на Славенском Југу, народне пјесме добро и честито разумије, грдно се је пребацио. Нека ми се допусти да учиним једно-два упоређења. Сваки готово човјек има неку своју нарочиту страст, која му је урођена или коју је, рецимо, другим и непрекидним угледањем од других људи примио. Тако неко има страст да скупља ансихтскарте, неко старинске новце, неко пак старе ципеле, а у Енглеској, земљи магловитој и пуној сјеверне ледене мистичности, живи један човјек - ако већ није умро - који скупља стара врата разних облика итд. Да ли самим тим, рецимо, скупљач старинских новаца може тврдити за се да он потпуно разумије нумизматику што има грдне колекције старих новаца, ако то није документовао и на који други начин?

Сви ће разборити читаоци на ово моје скромно и умјесно питање негативно одговорити.

Свак може искрено честитати г. Милаковићу што има тако потпуну књижницу народних пјесама какве данас нема ни у Србина ни у Турчина, штоно има једна старинска ријеч. Али исто тако мора свак допустити ко је прочитао мој досадашњи одговор да се он том драгоцјеном књижницом, на жалост, врло слабо користио. Она је за њега и остала мртав капитал, из кога није створио никакве знатније користи ни за се ни за околину своју. Ми то можемо само жалити, и ништа више!

Како се види, ја сам необично благо и хладно пропратио овај став г. Милаковића. На то ме је, да будем искрен као и увијек, нагнао у првом реду овај његов њежни и добродушни позив: "Жели ли пако видјети моју збирку, добро ми дошао!" Боље вас нашао, г. Милаковићу!

Сад да наведем два става, један из мог приказа, а други из "обране" г. Милаковића. Та два става, разумије се, стоје у непосредној вези. Првенство дајем ставу г. Милаковића, који гласи: "Да је г. Кочић књигу добро "простудирао", као што он вели, опазио би био, да у њој нема читавих пјевања, или таквих уломака, који не сачињавају заокружене цјелине, и тај би приговор био отпао, а ми не бисмо били тако ни дознали, да он не зна, што значи у Ченгић-аги наслов другог пјевања. "Ноћник" не значи "ноћни вјетар", како он вели, већ ноћно путовање, оно (жалосно ти оно!) што би Нијемац рекао Nachtwanderung".

Мој је став ово: "Истина, ријеч Ноћник у оном значењу у којем ју јe Мажуранић употријебио не значи ништа (вјетар ноћник), али ми од малена знамо да је другом пјевању таки наслов и хоћемо да тако остане, јер та ријеч, иако неподесно употребљена, има за нас нечег поетичног и мистичног".

Став господина професора карактеристичан је са много страна, као што ће се видјети из мог кратког и прецизног објашњења, које ћу овдје учинити, и то нарочито за оне читаоце који нијесу читали мог приказа, а случајно су читали "обрану" г. Милаковића. Ради истих читалаца навео сам и мој став од ријечи до ријечи, а тако исто и његов став.

Из његовог става лако се види човјек који се дави и грца, па се, скрхан и изнурен, хвата не за сламку као што то чине прави утопљеници, како народ каже, већ за једну моју елиптичну рвченицу, коју сам ставио у заграду, држећи да ће поштовани читаоци из другог текста који стоји у вези са том скраћеном реченицом разумјети шта сам хтио рећи. Они су ме, надам се, и разумјели, јер су ме могли разумјети; само ме није хтио или није могао разумјети матори господин, него се, јадан и кукаван, хвата грчевито за ту елиптичну реченицу, али га Провиђење statim кажњава кад му меће у уста: "Ноћник не значи ноћни вјетар, како он вели, већ ноћно путовање оно, што би Нијемац рекао: Nachtwanderung".

Нека се читаоци овој грдној неписмености од срца смију, а ја прелазим на свој став, да и њега мало објасним, и то само ради маторог господина, који тако одлично познаје интимне финесе и дух нашег гипког и богатог језика.

Ја сам тврдио, као што се јасно види из мог наведеног пасуса, да Мажуранић није знао шта управо у српском или хрватском језику означава ријеч ноћник, па ју је неподесно употријебио. Он је, нема сумње, мислио да ноћник у српском језику значи човјек који обноћ путује, али то није тако, јер ријеч ноћник у свим крајевима гдје се српски чисто говори, означава вјетар који послије поноћи почиње дувати, колико се сјећам из дјетињства, од сјевера према југу. Кажу да у Црној Гори зову ноћником и човјека који пати од некакве још ниспитане душевне болести; оно што ми кажемо мјесечар, мјесечњар. (Од ове загонетне болести заиста није никад боловао огорчени и до дна душе увријећени Новица!). Ако ми г. Милаковић не вјерује, нека отвори страну 438. Вукова Рјечника, па ће се увјерити да сам ја једини у праву, а ни он ни Мажуранић, који је према њемачкој ријечи Nachtwanderung сковао, нема сумње, ријеч ноћник, не знајући да та ријеч у истом облику већ постоји у српском језику, али значи сасвим нешто друго. Мажуранић је велик пјесник, њему се може опростити, али г. Милаковићу, који тврди да ноћник значи ноћно путовање, не може се ни за какво благо опростити, нарочито сад кад већ сви знамо да је он неограничени господар и власник најпотпуније и највеће књижнице народног пјесништва на Балканском полуострву!

Драго ми је даље констатовати да се матори господин, а ово он неће признати, и користио мојим приказом, јер је поуздано из њега научио шта значи калем. То се види из ове његове побожне реченице: "Ваља ту простудирати - је ли де? - пе', шес' књига прије него ли се ухвати калем у руку?" Нека одма прими и овај наук к срцу, јер од срца и долази: не ваља се никад позивати на туђе погрешке, као што он чини у својој збуњеној "обрани" кад се позива на "Пјеснички зборник" г. Максимовића, нити се ваља светити другом, као што опет он чини кад каже како је "Летопис" "оперушао" истог г. Максимовића.

Г. Милаковић неистину каже кад тврди да сам ја и њег и његовог издавача назвао "књижевним шпекулантима". Господину Остојићу част и поштење! Он је, како чујем, човјек трговац и помало пјесник, али ипак држим да он није имао никаквог удјела при састављању ове фамозне "антологије", те према томе нијесам га ни могао назвати књижевним спекулантом. Нека прочита мој приказ, па ће видјети да се матори господин у рачуну пребацио. Ја сам само њега назвао таким именом, а ево зашто: прво, он није унио у своју књигу ниједне (српске) патриотске пјесме, у којој би се јасно видјела патриотска тенденција, а код сваког готово хрватског учинио је то; друго, у његовој књизи нема ниједне пјесме у којој се опјева први или други устанак за слободу српског народа. Зашто је тако учинио? Одговор је јасан и кратак: зато што му онда не би књигу одобрила ни препоручила Влада у Загребу ни Влада у Сарајеву, па чак ни ћесаро-краљско Намјесништво у Задру. Ако то није спекулација, онда ја не знам шта је!

Као што су видјели читаоци, ја сам само малко прочибукао - опростите за израз! - "обрану" г. Милаковића, и све сам његове наводе са ријетким и чисто невјероватним успјехом побио. Ја се тим успјехом ипак не могу, богзна како, подичити, јер је то исто могао учинити и много мање писменији човјек. Г. Милаковић се врло слабо брани, чак би се могло с пуним правом рећи да је он себе овом својом конфузном "обраном" још горе оптужио. Ја га искрено жалим, али га ипак по други пут бацам у антрешељ!

P. S. Буде ли матори господин и опет покушао да се искобеља из антрешеља, направићу ја дебљи и јачи конопац, па ћу га још чвршће притегнути, а засад нека буде доста оволико.

---

Вардар

Календар за редовну годину 1906. Издање друштва „Коло српских сестара", Београд 1905

Биљешку о овом календару написао је Кочић у Босанској вили, ХХI/1906, бр. 1.

___

Овај симпатични календар издало је "Коло српских сестара" у корист пострадалих Срба у Старој Србији и Маћедонији. Цијела, готово, садржина овог календара говори о овим несрећним и потиштеним српским покрајинама. Својом се љепотом и снажном дикцијом истиче позната патриотска пјесма Ђуре Јакшића, Отаџбина, затим пјесме Војислава Илијћа, На Вардару и На гробу Боланог Дојчина у Солуну; Драгутина Илијћа, Поречко Моме; Владимира Јовановића Маћедонијо! и познато Српско Оро од Милојка В. Веселиновића. Иако су то све старе и познате ствари, ми уређивачу не можемо замјерити што их није замијенио новијим и досад нештампаним, јер та наша замјерка не би била на мјесту, не би била оправдана.

Од прозних састава нарочиту пажњу заслужује чланак Шта је Маћедонија? Опис Битке на Гулиначком врху није лијепо и срећено написан. У њ је требало унијети мало више пластичности и живота. Овакав какав је, овај састав не утиче на нас, поред свих оних драматичних сцена, онако силно и елементарно као оно причање што га слушасмо једном приликом из уста једног учесника у тој бици. То би се могло рећи и за чланак Бој на Петраљици. Поврх свег тога, и ова два састава имају за нас вриједности и интереса, као и за сваког Србина који прати развијање српског четничког ратовања у Маћедонији. Одмах морамо нагласити да нам је жао што и чувена битка на Челопеку није нашла мјеста у овом календару. Та страшна и жестока битка високо је подигла углед српском устаничком оружју, и уопште српској народносној ствари. О њој се данас причају и развијају језовите бајке по цијелој Маћедонији и Старој Србији.

Ова лијепа народна књига украшена јс великом множином слика, које нам представљају већином српске задужбине, српске комите и неуморне раднике на нашој нациоиалној ствари, који падоше вршећи одано своју свету мисију. Кад погледамо ове слике, нас обузме дубока туга и бол нам потајни душу стегне. И ове нијеме и хладне слике, и ова разноврсна садржина остављају на нашој души болан и језовит утисак. Колико крви, колико суза, колико жртава, колико јада и чемера! Под тим големим и тешким утиском, нека је најтоплије и најсвесрдније препоручена ова симпатична књижица, која нам тако рјечито и живо говори о дивовским напорима и биједи наше потиштене браће.

---

Прво виђење с Јанком

Прво Виђење с Јанком. Своју успомену на омиљеног писца Јанка Веселиновића Кочић је објавио у посебном броју Босанске виле посвећеном овом књижевнику поводом годишњице његове смрти (Босанска вила, ХХI/1906, бр. II-12).

___

Први пут смо се видјели у свијетлим и освјежавним данима мјесеца маја 1895. године, а пошљедње наше виђење бијаше лањске године у мјесецу јануару, кад се спремах у Стару Србију. Тада Јанко лежаше, болан и преболан, у својој малој и убогој собици покрај уредништва "Дела". На растанку се искрено пољубисмо, и он се, отимајући и јуначећи, диже тешко с постеље и једва проговори:

- Збогом, Кочо! Срећан ти пут!

Прво, дакле, наше виђење пада у топле дане свјетлости и мириса, а пошљедње у дане леда и студени.

Оставимо лед и студен, јад и чемер, па се врнимо првом виђењу, кад у мојој узбућеној души шумише звуци шароликпх снова и топле вјере, а Јанкови се образи прелијеваху крепким здрављем и забреклом, мушком снагом.

Четвртога маја 1895. године истјераше ме из сарајевске Гимназије и потајно ме с полицијом спремише кући. Тога истог дана пријеђох у Србију, у Биоград. Обузет слатким и некаквим нејасним осјећањем, као и сваки Србин кад први пут ступа ногом на слободан комадић српске земље, дуго сам лутао по улицама, уморан и гладан, али не осјећајући ни умора ни глади.

Дуго сам ходао по биоградским улицама са празним трбухом и дебелом свеском пјесама у џепу, непрестано се врзући око појединих редакција књижевних и политичких листова, док ми један богослов, земљак, који бијаше опазио моју литерарну бољку, не рече да би најбоље било да одем Јанку Веселиновићу да ме прегледа.

- То је, рече, најсјајнија и најљепша звијезда која данас бљешти на књижевном небу земље Србије. Отиди њему. Он ће ти рећи да ли ти пјесме имају вриједности или не. Он је шеф коректора Државне штампарије и сваки га дан можеш наћи од 10-12 сати у оној кућици преко пута од штампарије.

Ја га послушах, али сам се дуго устезао да одем Јанку. Нешто сам се стидио, а нешто опет бојао да ми својом само једном ријечју не распршти слатке илузије о мом пјесничком таленту, али се напошљетку одлучих и једног дана предадох му свеску пјесама, која бијаше поново лијепо и чисто преписана.

Он је прими и рече:

- Ја ћу ово оставити овдје да прочитам, а ти дођи кроз који дан, па ћу ти саопштити своје мишљење. Моћи ћу ти бар нешто позитивно казати, иако се баш ни ја много не разумијем у стихове. Хоћеш ли једну каву?

Ово ме питање малко изненади и збуни, те једва промрмљах кроз зубе:

- Вала! Нећу... не могу.

- Е, онда до скорог виђења! - осмјехну се и нспрати ме до врата. - Збиља, како је у Босни? Можете ли како са Швабом?

- Никако! - једва дочеках да му добацим.

И ја изађох, осјећајући у души топло и пријатно расположење.

Јанко бијаше у пуној мушкој снази: ведро и топло лице са свијетлим, црним очима, висок, једар и чврст као цер. Његова књижевна слава дизаше се у темпу свом свијетлом врхунцу. Обасут свим милоштама и љубављу тадање Србије, он се уљуљкиваше у сновима своје славе и живљаше пуним интензивним животом, расипајући и новац и своје драгоцјено здравље на све стране. Вајме, вајме!

Кад сам се послије неколико дана навратио у његову канцеларију, сјеђаше Јанко за столом. Нешто је писао. Једва ме опази кад уђох.

- Ти дошао?

-Да.

- Сједи - рече и дохвати свеску мојих пјесама, која стајаше на истом мјесту на ком је бијаше оставио. - Прочитао сам неколико пјесмица и право да ти кажем: има их и лијепих, али... Истина, додуше ... онако по правди... стихови су доста рапави. Требало би им, знаш, дати мало више глаткости, гипкости и снаге у изразу. Уосталом, ја све мислим да би ти у прози знао и могао боље изразити што осјећаш, што те боли, што ти на срцу лежи.

Мене штрецну у срцу и ја се сав охладих: дакле, ја нијесам пјесник!

Сав убијен и сломљен, узех свеску, покупих се и изађох напоље. Најслађа и најљепша илузија моја бијаше распрштена и у прах претворена!

---

Стеван Сремац

Исте године, у истом листу, Кочић је написао и некролог Стевану Сремцу (Босанска вила, ХХI/1906, бр. 17).

___

Готово у размаку од године дана изгубила је српска књижевност два своја снажна и маркантна представника, Јанка Веселиновића и Стевана Сремца.

Стеван Сремац, здрав, пун воље и одушевљења за умјетничким стварањем и радом, ненадано и неочекивано, на један немио и трагичан начин, завршио је свој живот, свијетао и чист живот, живот са једном ријетком карактерном чврстином и постојаношћу, какав ћете узаман међу сувременицима тражити. Са њиме је легао у гроб одличан писац наш, човјек јаке воље и чврстих, као гранит, принципа, један од најчеститијих сувремених Срба, који се, тако рећи, тврдоглаво држао својих политичких назора и убјећења, која су се кристализовала у души његовој, а не апсорбована из програма политичких спекуланата. Отуда, ваљда, и она његова непомирљива и силна мржња, мржња из срца, из душе, против политичких противника. Ту је пламену мржњу могло диктовати једино дубоко, иако можда и погрјешно, увјерење његово, а никако лични интереси и рачуни, јер он није био дневни, свакидашњи политичар, иако се бавио журналистиком и често пута нападао оно што не би требало нападати. За ове тврдње наше најбриљантнији је доказ његово кратко, тешко боловање и оно досад у Биограду невићено интересовање за једног писца, па тек његов укоп! Преко двадесет хиљада душа испратило је Сремца и указало му пошљедњу почаст. Свагдје цифре најрјечитије говоре, па и у овом случају.

Сувремена Србија, Србија од 1903, вољела је свог Сремца, јер он бијаше један од врло ријетких Срба који се необичном искреношћу, топлином и цијелим својим унутрашњим животом одушевљаваше народном прошлошћу. Њега су истински загријавале оне шарене и разнолике слике и прилике, у којима се пуним сјајем и блијеском прелијеваше снага и моћ наше негдашње политичке величине. Он је у њима гледао и увијек желио да види само добре и свијетле стране. Нико као он није знао величати те, негдје мрачне, негдје сјајне дане прохујалог историјског живота српског народа. То није било литерарно, опростите за израз, измотавање као код огромне већине наших писаца који су црпили грађу из прошлости, него једна унутарња, душевна потреба. Онај одмјерени, елегантни и кристални стил са оним подесним, мјестимичним архаизмима у причама Из староставних књига, оно течно и као млијеко и мед слатко причање у тим приповијеткама и легендама заносило је и опијало и људе од умјетности и људе од срца и душе.

Своју књижевну каријеру отпочео је Сремац са прошлошћу и историјом. Прошли, минули живот народни, његове згоде и незгоде изгледале су му много љепше, примамљивије и озбиљније за његово умјетничко стварање. Зато се у тим причама и легендама и служи стилом и језиком како то и заслужује та његова озбиљна, студена и језиво-лијепа прошлост.

Наш сувремени, озбиљни живот није му пријао. Зато је тражио само оне моменте живљења у којима се силно разлијегао раскалашан и весео смијех пуног, интензивног и лудог живота.

Ивкова слава, та дубока и несташна историја необичног нишког живота, који се губи, ишчезава, штампана у Недићевом "Српском прегледу", разнијела је убрзо име Сремчево по свима нашим крајевима. И тек од то доба почиње јаче интересовање и за његове раније књижевне радове, чија еминентна љепота дотада остаде незапажена. Затим се редају његова овећа књижевна дјела: Поп Ћиро и поп Спиро, Вукадин, Чича Јордан, Зона Замфирова, ("Срп. књ. гласник", VIII, 81, 161, 241, 401, 481; IX, 1, 81, 161, 321, 401; X, 81, 161, 241, 321) и многе друге ситније причице и скице.

Стеван Сремац рођен је у Сенти, у Бачкој, 11. новембра 1855. године, гдје је и свршио основну школу. Године 1868. прешао је у Биоград, уписао се у гимназију и матурирао 1875. Затим је ступио на Велику школу и слушао до 1878. историјско-филолошки одсјек. Баш тих година развила је малена српска кнежевина заставу и отворила рат за ослобођење и уједињење, у коме је и Сремац као добровољац учествовао. Послије је ступио у службу и до 1898. године био је професор у нишкој гимназији. Тада је премјештен у Биоград, гдје је до своје трагичне смрти предавао историју на гимназији.

"Босанска вила", према којој је покојни Сремац увијек добар и издашан био, и у којој је објавио своје прве литерарне покушаје, одужује се у први мах са ово неколико скромних и болних ријечи, остављајући да у једном од наредних бројева проговори опширније и детаљније о њему и његовом умјетничком дјелу.

---

Наша поезија под апсолутизмом

Овај чланак је требало да буде објављен у бањолучкој Отаџбини, 1/1907, бр. 9, али је био заплијењен. Т. Крушевац га је пронашао у рукопису у Државном архиву БиХ и објавио у Дјелима Петра Кочића, II, Сарајево, 1951.

____

Послије неуспјеха са првом књигом Прве пјесме, јавља се ево по други пут г. Ђорђе Мартиновић Милошев са другом књигом пјесама Стихови.*

Ми о овој књизи стихова г. Мартиновића не би ниједне ријечи, ни похвале ни покудне, рекли, али нам је она дала повода да кажемо неколико искрених ријечи о нашој умјетничкој поезији и нашим пјесницима у Босни и Херцеговини, те ћемо се и на њу онако узгред осврнути.

Ми већ скоро тридесет година живимо под једним оштрим и немилосрдним апсолутистичким режимом. У том дугом и мрачном времену народ је наш много зала и невоља претурио преко своје добросретне главе. Народна душа и тијело претрпили су многа гоњења и неправде, вапијући и цвилећи у својој нечувеној потиштености и немоћи као ријетко који народ. Крици и јауци погажене и увријеђене народне душе и мушког поноса испуњавали су својим дрхтавим и немилим звуцима и одјецима земљу нашу и ваздух наш.

Наш културни и политички живот развијао се и развија се под притиском туђинске непријатељске струје. Наш народ у том свом развијању пробијао се кроз тијесне кланце и богазе, промичући покрај бусија у страху и трепету да не изгуби лијепе и драгоцјене особине душе своје.

У овој љутој и дивљачкој борби и насртању наша национална индивидуалност претрпила је, нема сумње, многе карактеристичне и осјетљиве промјене.

Представници наше умјетничке поезије не виде те очајне борбе, њих не боли њихова мека пјесничка душа што у тој борби постепено и тихано посрће и пропада један племенит и честит народ - њихов народ.

Економско пропадање и немилосрдно сатирање привредне снаге народне, грдна и неизмјерна политичка потиштеност, силни и неодољиви утицај туђинске навале на наш јавни и интимни живот и културу, све је то оставило јасна и видљива трага иза себе. О, колико у томе свему лежи узвишене трагике, колико сјајних и величанствених мотива за правог и истинског пјесника.

Пјесници наши, махом са мало талента и без мало срца за понижене и потиштене, у блесавој и злоглавој пози заљубљених и беспослених ритера, бјеже као помамни у далеке крајеве гдје Гангес шуми, лотос цвјета и чемпреси шуморе, остављајући немарно и без осјећаја ову убогу и уду земљу, по којој се, уз суморно шуштање проријеђених шума и ријека разлијеже плач и нарицање испијене и немоћне сиротиње и голотиње наше.

Сав тај наш лажно расплакани пјеснички свијет губи се у смушеним и магловитим апстракцијама, слаб и немоћан да у реалном схвати и нађе идеално. И то су дјеца предака који су у том постигли готово идеално савршенство у овим топлим и болним стиховима:

У башчи ми зумбул цвјета,
Ја га не берем;
На зумбулу булбул пјвва,
Ја га не слушам.
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендербег их заточио
Хоће да роби.
Паша роби, куга мори,
Туго голема!

Тако су осјећали и пјевали преци, а њихови потомци бесмислено бунцају, као на прилику:

Хеј, стихови моји мали!
Сад ће у вас гледат очи
Црне попут црне ноћи,
Сјајне кано сунце сјајно,
Над Каиром што се пали
Гледајући величајно.

Оваквим и сличним стиховима пуне наши пјесници од корица до корица своје књиге. Чудо би било кад би у том г. Мартиновић чинио изузетак. Штавише, он је тип пјесника, који нису никад осјетили ни у своју душу упили оно притајено цвиљење и оне језиве јауке народа нашег, па их нису ни могли послије оставити потомству ни дати садашњем нараштају, као што су народни пјевачи опјевали онај мукотрпни живот наших предака што нам данас мирише из народних пјесама као кита увела босиока.

Ни једну слободну ни громовиту ријеч не умједоше или не смједоше рећи наши вајни пјесници, ти изабрани синови народа, против овог тридесетогодишњег стања, против угњетавања и беспримјерног исисавања народне снаге и душе. Ни један од тих изабраних људи као да није ни чуо за ону свијетлу и узвишену службу земљи и народу, коју су тако одано и са самоодрицањем вршили Иго, Кардучи и други, живећи под сличним политичким приликама.

Сви даровитији талијански пјесници у XIX вијеку ступили су махом у службу својој растрганој и угњетеној отаџбини. Сви су они учествовали са ријетком преданошћу у народном покрету, васпитавали су широке народне слојеве и припремали их за велико дјело ослобођења, грмећи неустрашиво против наметнутих тирана и многобројних угњетача. Сва пјесничка дјела њихова овог времена одишу жарком и страсном љубављу према земљи и народу и грме против обијесних властодржаца и тирана.

А наши сувремени пјесници? Они се, вајме, купају у свештаном Гангесу, гледају како пламти сунце над Каиром, слушају шумор чемпреса и палми, умиљавајући се својим фингираним драгама, па се послије у дугачким и бесмисленим стиховима хвале српском народу.

За њим, с малим изузетком, као да не постоји ова земља и народ. Они не осјећају и не виде како је тијело нашег народа пуно и препуно тешких и крвавих рана, како нам земља болује, како обрвани јадом и чемером венемо, издишемо полагано, срамно и ропски. О, како то боли: срамно и ропски.

Они су нијеми и глуви на вапај народа, који у својој бескрајној клонулости и испијености посрће и пада.

Виктор Иго грми:

На све стране тавница се зида;
Власт земаљску дочепале рђе;
Сиротињу без икаквог стида
Данком глобе сваког дана грђе, -
А с твог ока тама се не скида.
Ти још спаваш све дубље и тврђе!
Великаши и пале и жаре
Пробуди се! Устани, Лазаре!

А госп. Мартиновић са друговима пијуче:

Нек манито акорд бруји
Са цимбала манитог!
Слушајућ га грлимо се,
Грли драгог миленог!

Од ове расплакане, лажно заљубљене и размажене гомиле стихотвораца одваја се унеколико Алекса Шантић, и то пригодно (Остајте овдје), Михаило Мирон и млади Јово Г. Поповић, у кога се истиче у младалачким стиховима топла љубав према земљи и мржња против тирана и угњетача.

Поред свега тога, ми очекујемо великог пјесника жудно и жељно, очекујемо његовс крупне и громке ријечи да се заоре као јерихонска труба кроз ову испаћену земљу, да распламти замрле и следењене осјећаје у прсима нашим. Он ће доћи, он мора доћи!

Напомена

Ђорђе Мартиновић Милошев: Стихови, Дубровник 1907. Српска дубровачка штампарија, дра Грацића и др. Цијена 70 пара.

---

Милован Ђ. Глишић

Овај текст је, као некролог заслужном српском приповједачу, објављен, без потписа, у Отаџбини 11/1908, бр. 4, на страни првој. Идентификацију смо извршили на основу бројних индиција. Већ сама чињеница да се у низу савремених приповједача који се овдје наводе као репрезентативни за нову генерацију не помиње једино Кочић чини се довољно мјеродавном у том смислу. А ту су, затим, и карактеристичне кочићевске синтагме и сигналне ријечи: уздрхтала снага, јетка и бодљикава сатира, узнемиреност, плаховитост; ту је и помен Васе Кондића, с којим је Кочић, управо тада, привремено пуштен из истражног затвора, очекивао дефинитивну судску одлуку, и карактеризација његовог дјела, „пуног срца и топлине", готово истим ријечима као у каснијем Кочићевом напису поводом Кондићеве смрти; ту је и навођење Веселиновићевог мишљења о Глишићу, запамћеног, сигурно, још из давнашњег, непосредног, Кочићевог сусрета са својим првим књижевним учитељем. (Види о том: Б. Милановић: Један непознати напис Петра Кочића, Политика, LXXV/ 1978, бр. 23210, стр. 17).

____

Смрћу покојног Милована Ђ. Глишића претрпјела је српска, нарочито преводна, књижевност знатан губитак.

Покојни Глишић, у пошљедње доба ништа оригинално не стварајући, бијаше се сав посветио са ријетком издржљивошћу и савјесношћу превођењу класичних дјела из страних књижевности, нарочито из руске. Према урађеном и свршеном послу, он је несумњиво наш најбољи и најсавјеснији преводилац.

О његовом преводилачком раду није нам намјера да поводом његове смрти и на овом мјесту говоримо. Рећи ћемо о њему само неколико ријечи, и то о њему као српском приповједачу и човјеку, достојном сваког поштовања.

Милован Ђ. Глишић родио се у селу Грацу, по сата хода од Ваљева, 6. јануара 1847. године. У Ваљеву је свршио основну школу, а гимназију у Биограду и након тога се је уписао у филозофско-историјски одсјек у Великој Школи. Послије свршених наука постављен је за помоћника уреднику званичних "Српских Новина". Доцније је био шеф коректора Државне Штампарије, затим драматург Српског Народног Позоришта, на коме је положају дуго и успјешно радио. Године 1900. постављен је за помоћника библиотекару Народне Библиотеке, у коме је звању и преминуо.

То су, у главном, његове науке и његова чиновничка каријера, све нешто скромно и без сјаја, као што је и сам био скроман и повучен.

Госп. др. Јован Скерлић, без сумње, најбољи његов критичар и искрени поштовалац овако почиње своју пуну и збијену студију о њему: "У земљи гдје је признатих и непризнатих генија као на гори листа, и гдје се јубилеји великих људи нижу као божји дани у години, траје своје дане један писац који је истински стварао, давао дјела од несумњиве вриједности, и који, у миру и повучености, полузаборављен, ради своје послове и чека праведнији суд покољења. Милован Б. Глишић, ван сваког спора, оснивач је наше сеоске приповијетке, и када се говори о том нашем националном књижевном роду, цио свијет мисли само на Лазу К. Лазаревића и Јанка Веселиновића, који су у ствари ишли већ угаженом стазом".

Овим топлим ријечима изразио је млади и умни српски естетичар сву своју љубав и поштовање према ријетким и симпатичним особинама полузаборављеног књижевног ветерана и уједно нагласио његов велики и несумњиви значај по нашу реалистичку приповијетку.

Милован Ђ. Глишић је сеоско дијете. Он је волио село и људе са села, а силно мрзио све оне прождрљиве и бесавјесне наказе што немилосрдно сишу крв и убијају животну снагу широких слојева народних. Зато није ни чудо, што је своју књижевну каријеру почео причањем занимљивих, махом истинитих, анегдота из сеоског живота. Од 22 његове приповијетке шеснаест их је са села.

Приповијетке Милована Ђ. Глишића су благе и тихе. У њима нема оне уздрхтале снаге, узнемирености и плаховитости као у приповјеткама Ћипика, Станковића, Ћоровића, Невесињског, Ускоковића, Самарџића, Вељка Милићевића и једног нашег повученог писца Васе Кондића, који је, у пошљедње доба, обратио на се општу пажњу својим кротким и смиреним причама, пуним срца и топлине, које су штампане у "Српском Књижевном Гласнику", "Босанској Вили", "Бранкову колу", и у подлисцима "Отаџбине". У Глишићевим умјетничким радовима нема ни крика ни јаука за неиспуњеним жељама и надама и незадовољеним страстима и пожудама, а нема ни занимљивих психолошких детаља као у Лазе Лазаревића ни претјераног уљепшавања села и сеоског живота као у Јанка Веселиновића, који је имао врло високо мишљење о Глишићу и његовим приповијеткама и с поносом се сматрао његовим учеником. Причање Глишићево тече мирно, тихо, незадихано, махом прожето шалом и ведрим хумором, који се, кад је ријеч о окорјелој бирократији и народним пијавицама, претвара у јетку и бодљиву сатиру. Бољела је та сатира. Зато се очајно и са резигнацијом и јада капетан (код нас котарски предстојник) Максим Сармашевић у "Глави шећера" на оне "лицејце и правнике" што хоће "республику" и "комуну": "Бога ми, ја не знам шта су ти јадни капетани толико натрунили тим људима што пишу у новине... Само нека ко замочи перо у мастило, одмах ти ту потегни капетана..." Осим тога, свему што је било претјерано и неприродно волио се Глишић подсмјехнуги: није он штедио ни националног идеалисту Милоша Милојевића ни социјалистичког апостола Васу Пелагића, "који је свој апостолат завршио мучеништвом, достојним свакога поштовања".

Мало је у њега приповиједака са озбиљном садржином, двије-три само, у које долази и Прва бразда, која му је много прештампавана и хваљена и коју и ми у данашњем броју "Отаџбине" доносимо. У тој топлој причи - како вели г. Скерлић - у тој лијепој и поштеној сељачкој идили и химни благословеном раду, све је поетско: почев од тепања и суза радости срећне матере, па до поетичних имена личности, Душанке, Јездимира и Јеленка.

Његов је језик богат, ријечи пробране, дикција лака, течна и неусиљена, без тражене китњавости, онака каква је у једног човјека из народа са трезвеном умјереношћу и здравим разумом.

У својој поменутој студији утврдио је г. Скерлић велике заслуге покојног Глишића за нашу реалистичку приповјетку: он је утро стазу Лази Лазаревићу, Јанку Веселиновићу, Матавуљу и другим нашим млађим писцима, који, иако се од њега разликују и даром, и темпераментом, и временом у коме су стварали и стварају, ипак дугују вјечито расположеном и вјечито насмијаном Чича Миловану захвалност за добар дио свог успјеха.

Са ово неколико штурих и слабих ријечи, бачених на брзу руку на артију, хтјели смо и ми, да се одужимо преминулом оцу реалистичке приповијетке наше, писцу "Подвале" и "Два Цванцика", симпатичном и ведром приповједачу "Прве бразде", "Роге", и "Брате Мате", у коме се онако мимогред спомиње и она несрећа Момир, који кад оспе лагати и само сунце стане; хтјели смо да се одужимо и опростимо с човјеком, који је 'волио село, из кога већ вијековима црпемо и моралну и материјалну снагу за одбрану своје националне индивидуалности, човјеку и писцу моралисти који је волио село и сељаке искрено и од срца, а немилосрдно шибао незаситљиве и незајажљиве експлоататоре њихове.

Милован Ђ. Глишић провео је свој прилично дуг живот са душом која се вјечито смијала и, одуживши свој дуг земљи и народу, легао је чиста и свијетла образа као ријетко ко, у гроб, далеко од своје богате и драге Шумадије.

---

Једна корисна установа

Напис је објављен у Српској ријечи, V/1909, бр. 197, поводом књижице о историји књижевног друштва ђака I београдске гимназије „Нада", чији је и он био члан и у којем је читао своје прве пјесме и критике (Видјети Споменицу „Наде" из 1901. године).

___

Дружина ђака виших разреда Прве биоградске гимназије, Нада, издала је поводом четрдесетогодишњице свога опстанка (1868-1908) књижицу са кратким историјатом овог најстаријег ђачког средњешколског удружења у српству, и са пробраним радовима садашње генерације, који својом знатном књижевном вриједношћу изненађују и јасно документују колико су напредне, у овом погледу, државне гимназије у краљевини Србији. Нека се прочитају болне пјесме Драгослава Илића, и пјесме и други састави његових другова, па ће се видјети колико ту има њежне и питоме углаћености у форми, и како је стил и језик ових младих људи чист и пробран, готово без замјерке, нарочито кад се има на уму њихова младост и земља са многим дијалектичким особеностима, као што је то Србија. О књижевној вриједности ове симпатичне и занимљиве књижице ми нећемо говорити; то су већ учинили и спремнији и позванији од нас, и она је с правом поздрављена и похваљена као једна мала књижевна сензација, па није потребно да само, можда другим ријечима, понављамо ту, уистину, заслужену похвалу.

Нама је ова књижица добро дошла да о нечем другом напишемо ово неколико редака, ако буде користи, а то желимо од срца: о вриједности ћачких средњошколских дружина, и да ли би се оне могле основати при нашим гимназијама и реалкама, у првом реду као неке мале предстраже за чистоту нашег звучног и богатог језика, коме на голему жалост нашу, због накарадног језика загребачких уџбеника и загребачких професора, били они Срби или Хрвати, пријети опасност, из године у годину, све већа и насртљивија. Велимо из године у годину, јер ко чита пажљиво књиге, књижевне листове и новине пошљедњих времена из Хрватске, могао је лако опазити, да се тамо у наше браће, и западног и источног закона, како би Вук рекао, ствара и развија некакав језик коме, ако тако даље потраје, неће приличити назив ни хрватски, ни хрватски или српски, ни српско-хрватски, а најмање српски.

Иза ових ријечи одмах додајемо да нико не мисли да ми држимо, да се у Србији данас правилно говори и правилно пише по законима књижевног језика српског.

Србија је земља разнолике етнографске и дијалектичне промијешаности. Ту су Црногорци са својом сталном употребом седмог падежа мјесто четвртог и обратно, осим акцентуалних и других карактеристичних особина свога провинцијалног говора; ту су Маћедонци и Старосрбијанци са многоструком штедњом и неправилношћу и у глаголским и у именичким облицима; ту су Војвођани и други огранци нашег племена из земаља под бечким ћесаром са разним карактеристикама својих обласних говора; има, напошљетку, доста и Босанаца и Херцеговаца, који се често и без разлога истичу богатством и правилношћу свога говора, држећи да је само оно и онако правилно и чисто српски, како они говоре. Све се то стиче и слијева у српске гимназије и друге васпитне заводе. Током школовања све се ове разлике потару, провинцијалне ознаке ишчезавају, и тај млади свијет, огромном већином својом, то поуздано тврдимо, излази из школе са пречишћеним појмовима и довољном спремом и знањем из српског књижевног језика. Поред одличних наставника, помажу у том погледу врло много и поменуте ђачке дружине, којих има при свима гимназијама, и о којима ћемо мало ниже рећи неколико ријечи више.

У нас, у Босни и Херцеговини, догађа се, на жалост, сасвим обратно. У гимназије наше улазе ђаци са језиком ванредне љепоте, раскошног богатства и кристалне чистоте - мислимо овдје на нашу домаћу дјецу - а излазе из школе са некаквом накарадном мјешавином од стила и језика, у којој, додуше, има и српских народних ријечи и израза, али кроз ту мјешавину стрши и провијава туђински дух, потпуно стран нашем народном говору.

Овом немилосрдном кварењу језика нашег требало би за времена на који било начин стати на пут. Без сумње, једно од радикалнијих средстава било би да се измијене загребачки накарадни уџбеници и да се домаћи синови узимају за наставнике српског језика и књижевности. Много би у том погледу користи донијеле и ђачке средњошколске дружине, које су у Србији показале врло плодоносне резултате. За ову нашу тврдњу одлучно и с успјехом војује поменута књижица Наде, дружина ђака Прве београдске гимназије, која нам је, како рекосмо, и дала повода да ово напишемо.

Ђачке дружине при средњим заводима у краљевини Србији имају своја правила, којима је тачно означен дјелокруг рада. Предсједник је дружине увијек наставник српског језика и књижевности, а остали су чланови управе ђаци виших разреда. Он води званично све дружинске послове и предсједава друштвеним састанцима, који се обично држе сваке седмице. Кроз његове руке пролазе сви радови, који ће се читати на састанку. Често пута он нека своја права преноси и на ђаке чланове, нарочито допушта да сједнице води ђак потпредсједник у његовом присуству, како би се, на тај начин, ћаци привикавали на слободније кретање и изношење свог мишљења о ствари, о којој је поведена ријеч. Друштвена је чланарина 0,50 динара. Дружина има, осим књижнице, и своју друштвену архиву, у којој се чувају прочитани и примљени радови.

Дружински се састанци држе, како рекосмо, обично сваке седмице, недјељом или којим другим празником. На њима се читају писмени састави ђачки, о којима се отвара дуга и оштра дебата, у којој учествују поједини даровитији и слободнији чланови, износећи у пристојном тону (професор је ту!) своје мишљење за или против. Свака ријеч, сваки обрт и склоп реченички прође кроз љути огањ и воду младићке критике. Ту спонтано падају лијепе и корисне мисли о језику, ту се одушевљени млади људи јуначки позивају на Вука и Даничића, на Новаковића и Стојановића. Изван сваке је сумње, да су ови ћачки састанци од велике користи, на којима се ученици, на један примамљив и практичан начин, усавршавају у језику и проширују своје знање из књижевности. Често пута на оваким сједницама извјесни моменат дебате изазове и професора језика и књижевности, да неко важно мјесто из свог предмета, које је можда на часу у школи из кога било узрока занемарио, јаче нагласи и развије. Овим се начином, напошљетку, развија у младих људи и амбиција за читањем корисних књига и за личним, самосталним усавршавањем. Све што данас у Србији влада сјајним стилом и чистим, пробраним језиком, прошло је кроз ове дружине.

Да ли би се и при нашим средњим заводима могле основати сличне ђачке дружине као неке у првом реду, како смо поменули, мало предстраже за чистоту и унутарњу љепоту и дух нашег језика?

Ми ово написасмо и на крају нашег писања постависмо горње питање, далеко и од саме помисли да ће се на њ са "мјеродавног мјеста" позитивно одговорити; ми добро знамо и добро разумијемо у којој земљи живимо.

Једна напомена. Ми нисмо конзервативни, ми нисмо ни присталице "бранича српског језика" на бензер г. Јована Живановића, ми знамо, а и осјећамо да је језик жив организам, који се развија и усавршава. Нама није баш много стало до тога, да ли ће се писати способан или подобан, двари или двери итд. Ми смо овим рецима хтјели, у првом реду, да скренемо пажњу како нашем звучном и богоданом језику пријети њемачки дух - бог би га знао је ли и њемачки! - који се ушуњао у немоћну, убогу и сушичаву кајкавштину и чакавштину, из којих се је опет излегла лажна и неоригинална штокавштина под именом хрватског језика. Та лажна и неоригинална штокавштина постала јс и званични и наставни језик у земљи нашој, а постала је и језик којим пише и говори и наша домаћа интелигенција, на жалост. Томе треба стати на крај ма којим било начином.

---

Васо Кондић

Некролог своме другу и сљедбенику објавио је Кочић у Босанској вили, XXIV/1909, бр. 17-18, и, истовремено, у Српској ријечи, У/1909, бр. 226. Т. Крушевац је извршио извјесне исправке у вези са датумом Кондићева рођења, те датумима судских процеса и тамновања.

___

Прераном и трагичном смрћу Васе Кондића српска је књижевност много и много изгубила. Иако је почео врло млад писати - у шеснаестој години чак - није се за њ знало нити његова литерарна вриједност много цијенила. Још као дијете, попут многих наших писаца, пропјевао је у Голубу и Споменку. У млађе доба излазили су многи његови радови разне садржине у Стражилову, Јавору и Босанској вили, у којој је, колико се сјећамо, неколико година и стално радио, у Сарајевском листу и у разним календарима, анонимно и често пута без потписа. Скупљао је и народне умотворине, бавио се је и антропогеографским проучавањем села у Босни и Херцеговини према упутствима госп. др. Цвијића, а осим многобројних краћих биљежака, написао је у "Отаџбини" више чланака из народне економије и просвјете. Штампао је у Биограду и једну књижицу педагошке садржине под мало старинским насловом Споменак или жртви своје дужности, која му је врло лијепо примљена и оцијењена.

Тек у новије доба, кад је ступио у уредништво "Отаџбине", почела се наша књижевна публика са много симпатија интересовати његовим топлим и смиреним приповијеткама, које су излазиле у фељтону поменутог листа. И Васо је почео радити пажљиво и са извјесном студијом, развијајући се у једном правцу, од кога смо се много надали. Нарочито је развио свој књижевни рад и добио вољу за посао кад му је Српски књижевни гласник 1907 г. донио лијепу приповијетку У магли и мећави. Осим подлистака у Отаџбини, штампао је своје приче у Босанској вили, Бранкову колу, Срђу и др., и од тог времена Васо је био добро примљен и радо виђен у свима нашим редакцијама, и политичких и књижевних листова.

Његове књижевне послове из првог доба поменули смо поглавито стога да се види како је он у много чему настојао да користи пароду свом кога је истински волио, и како га је свака грана умног рада људског занимала. Ови радови неће му сачувати име толико колико његове тихе, смирене и кротке причице пошљедњег времена и његов чисти карактер и предани рад за народно добро, због кога је и допао затвора и страдао, оболивши у студеним зидинама тамничким.

Сви даровитији талијански књижевници у XIX вијеку ступали су махом, као што је познато, у службу својој растрганој и угњетеној Отаџбини. Сви су они учествовали са ријетком преданошћу у народном покрету, васпитавали су широке народне слојеве и припремали их за велико дјело ослобођења. Сва књижевна дјела њихова овог времена одишу и миришу жарком и страсном љубављу према земљи и народу.

И Васо Копдић, као и други наши јавни посленици, који не живе од богате годишње ренте, ставио се свим својим скромним знањем и талентом у узвишену службу својој Отаџбини, радећи неуморно и предано како је знао и колико је могао.

Поводом његове ране и трагичне смрти остављамо на страну његово политичко дјеловање и његово истинско, несебично пожртвовање за општу ствар да о том проговоре други и позванији од нас, а ми ћемо овом приликом написати неколико редака о њему као човјеку и приповједачу српском. То ће бити интимни утисци које саопштава ппријатељ о пријатељу, другу и сапатнику.

Међу мојим биљешкама из Црне куће под 22. фебруаром 1908. стоји ово: "Бацише нас опет у тавницу и обукоше нас као осуђенике у робијашко одијело. На главу нам турише, како апсеници кажу, царсколоповску капу, лугасту и чупаву с оштрим длакама, а на ноге лагане ајдучке опанке ... Огледајући се у робијашком одијелу, разговарали смо се и готово цио први дан нашег новог робовања заметали смо шалу, која нам није ишла од срца; треба искрен бити, па признати. Пошто сам ја више којекаквнх кијамета претурио преко своје уде и добросрећне главе, био сам много прибранији и окорјелији зликовац од мог друга Васе. Од рођења свога, изгледа, он је кротак и смирен, те га је и ово ново понижење много теже и љуће тиштало него мене. Мој је друг од оних ријетких људи меке и благородне душе који никоме не могу зла каква ни помислити, а камоли учинити. Ти се и таки људи увијек грдно чуде кад их каква несрећа, зло и неправда снаћу. Њихова племенита и благородна душа у том чуђењу пропада и вене".

Већ су минуле двије године откад су ови суви и неспретни реци пали на артију, и мени се сад учини да је то као јуче било, а сад опет давно, предавно!

И заиста је Васо, од првог дана затвора, почео венути, чудећи се стално и непрекидно у својој дубокој, мистичној повучености свом новом положају коме је узаман тражио објашњења.

Васо Кондић није био борбена духа - духа који, у заносу за својим идеалима, све руши и обара пред собом и около себе. То се јасно види и из његових приповиједака. Узмите коју хоћете и свагдје ћете наћи једно меко и племенито срце, које пати, које осјећа не само своје болове него и болове и потиштеност својих ближњих. Са неком светачком љубављу, пуном срца и топлине, низао је он дуге тужбалице о ропском и бескрајно потиштеном положају тежака нашег, брата нашег, како је то лијепо негдје написао госп. Милан Прибићевић. Он не грми на оне који су криви несрећи народној, он тежи да им меком и благом ријечју омекша тврдокорно срце и отвори очи да виде колику грдну неправду чине народу његовом, који с дана на дан малаксава и пропада. Он је живио једним богатим, интензивним, унутарњим животом, и необично је карактеристично за нашег преминулог приповједача кад његова Микача у Магли и мећави жали жандаре што се због ње пате и муче по љутој студени, или кад Милица у причи Само још мало... резонује и жали предстојника, коме је, можда, умрло дијете, па је забринут и ожалошћен. Због оваквих душа као што је наш симпатични приповједач, и назвао је, ваљда, нашу отаџбину народни пјесник честитом Босном.

Иако је Васо Кондић унеколико стајао под утицајем неких наших млађих писаца, ипак је он, то је ван сваке сумње, имао талента, стваралачког и оригиналног талента, који се почео лагано и примјетно развијати и заокругљивати да временом добије своју праву и истинску физиономију. Он је, што је главно за једно умјетничко дјело, уносио у своје књижевне радње много топлине, искрености, много срца и крви. И оно што је, поред свих несрећа, стигао да уради до своје смрти, није довољно опажено и колико заслужује оцијењено. Он је био човјек без већег образовања - свршио је само основну школу - неспреман, неупућен, често до аљкавости неписмен. Све би се то временом, да нам га немилосрдна смрт прерано не уграби, поправило и у ред довело, и ми бисмо, без сумње икакве, имали једног доброг приповиједача, који би служио на част нашој младој књижевности.

У земљи толиких насртљивих празноглава, без сјаја и галаме прошао је Васо кроз живот, без сјаја и галаме легао је у гроб, сломљен и измучен, на вјечити починак, давши својој земљи све што је могао дати, а не нашавши у њој ни среће, ни љубави, ни правде, за којом је толико тежио.

Почивај мирно, мучениче и добри наш Васо!

П. П. Васо Кондић родио се 1868. године у Свињи код Бос. Новог. У Новом је свршио основну школу, послије свршетка школе ступио је у трговину свог брата Ристе, а доцније је отворио за себе радњу, али ју је брзо разметнуо, јер му се није дало у трговини. Након тога је многе пословс радио и много писао, док није 1905. тодине дошао у Бању Луку, гдје је најприје ступио у уредништво "Нашег живота", који је неко вријеме издавао и уређивао госп. Коста Мајкић. Кад је "Наш живот" престао, кратко вријеме иза тога почела је излазити "Отаџбина", у чије је уредништво ушао и Васо. Примивши се, поред сарадње, и мјеста одговорног уредника. - 9. октобра 1906. године бачен је са гл. уредником у истражни затвор, у коме су лежали више од два мјесеца. Дана 10. октобра исте године осуђени су на по шест мјесеци тешке тамнице. На другој расправи, која је вођена 6. децембра, осуђени су поново на осам мјесеци тавнице. Одлежавши у Зеници и Црној кући међу обичним злочинцима, што под истрагом што под осудом, близу годину дана, пуштен је Васо 6. децембра 1908. године из затвора, у коме је ухватио клицу несрећне бољке, којој је напосљетку и подлегао 20. јула 1909. по старом календару, преминувши у Бијељини. Иза себе је оставио уцвијељену супругу гђу Софију и једног синчића.

---

"Слатка сиротиња" Михајла Милановића

Михајло Милановић; „Слатка сиротиња" позоришни комад, Сарајево 1911.

Ова кратка биљешка представља у ствари Кочићев реферат упућен Великом управном и просвјетном савјету 1911. године у вези са тражењем аутора тог „позоришног комада" да му се откупи извјестан број примјерака његове књижице. Овдје се доноси према тексту који је објавио Ђуро Гавела у напомени о Кочићевом чланку „Рђави и штетни народни обичаји (Сабрана дјела 1961, књ. II. стр. 407-408).

___

Књижица г. Михајла Милановића, "Слатка сиротиња", нема књижевне вриједности. Изгледа да писац и није тежио да створи једно умјетничко дјело, него је покушавао да у књижевној форми даде поуку народу, да га одврати од једне опште мане, тј. од слављења крсног имена по неколико дана и трошења силног пића, нарочито ракије, на крсном имену. Писац није успио да нам у једној живој и пластичној слици представи сву ону биједу и невољу коју за собом повлачи прекомјерно пијанчење и трошење. Он само пледира да се слављење крсног имена сведе на 24 сата. Ја мислим да је и слављење и од 24 сата врло велико. И за 24 сата може се доста зла починити и доста ракије попити. Свештеници су позвани, у првом реду, како би се слављење крсног имена свело на праву мјеру и како се не би много трошило и пило. Једино они, и нико други, могу у овом питању помоћи примјером и живом ријечју у народу.

Пошто дјело г. Милановића нема истинске књижевне вриједности и његова морализаторска страна губи много. Она је сува, неприродна, силом се натурује читаоцу, а то је оно што није добро. Морална и васпитна поука, ако хоће да буде од утицаја, мора да излази из дјела спонтано, непосредно, од себе, без наметања. "Слатка сиротиња" писана је у драмском облику, па је према томе доста неподесна за читање, нарочито за простији свијет, коме је у првом реду и намијењена.

---

Писци и књиге, V

Осврт на књигу Јована Скерлића објављен је, непотписан, у сарајевској Отаџбини, 1/1911, бр. 20, а у Кочићева Сабрана дјела уврстио га је Т. Крушевац 1967. године

___

Човјек се уистину не може довољно надивити живој радљивости и плодности стално свјежег и неуморног г. дра Јована Скерлића. Поред капиталних дјела од велике књижевноисторијске вриједности, као што су "Јаков Игњатовић", Омладина и њена књижевност", "Српска књижевност у XVIII веку", "Светозар Марковић - његов живот, рад и идеје", и др., и поред десет година стварног уређивања наше најбоље ревије "Српског књижевног гласника" дао нам је г. Скерлић у кратком, врло кратком времену, безброј радова, од којих је досад изашло само пет под насловом Писци и књиге. Његова јединствена радљивост задивљује, понављамо. Његова дјела, писана живим, пластичним стилом и раскошним језиком, језиком српским, обузимају нас националним поносом. Његов сјајни и богодани стил и језик, пун, свјеж и плодан као драга шумадијска земља, шири са снажном свјежином своја суверена права преко свију српских провинција и храбри нас да не клонемо у мучној и неравној борби са туђинским утицајима. Његов дах, његов мирис осјећа се међу нама; ми се освјежавамо и кријепимо њиме. Крајњи демократ г. др Јован Скерлић и неумољиви конзервативац г. Слободан Јовановић високо су дигли српску ријеч. Живо, енергично, отмјено и господствено звони њихова ријеч; пуна је полета, пуна је живота, пуна је јасности и мраморне љепоте. Иако, и по темпераменту и по идејама, представљају двије крајње супротности, ова наша два велика стилиста показали су несумњиво у својим дјелима сву чаробну моћ српске фразе. Њихова нас ријеч одушевљава, њихова нас ријеч буди и освјежава за борбу и напоре у овој удој земљи кметова и бијелог колонијалног робља, како је назва писац чланка у прошлом броју "Отаџбине".

Г. др Скерлић живо, неуморно ради, баца књигу иза књиге као из рукавице. Сва су та дјела драгоцјене принове за нашу књижевност и науку које се стално развијају и бујају. Кроз сва та дјела звони енергичан, борбен тон, бије жива и животворна свјежина, струји и хуји некаква невидљива снага која нас обузима својом магијском моћи и нас, разбацане и растргане у три вјере, четири државе и седам парламената, зближује и уједињује. И у нама поново васкрсава вјера у свјетлију будућност нашег племена!

У овој петој књизи Писци и књиге штампано је десет литерарних чланака, приказа и оцјена, које су раније махом изашле у "Српском књижевном гласнику". Навешћемо само пошљедњи став из чланка "Србија, њена култура и њена књижевност" да се види живост, сва крепкост, сва свјежина нашег језика: "И каква је да је, са свим својим добрим и рђавим странама, са постигнутим великим позитивним резултатима и са својим жалосним недостацима, нагло и сјајно напредна на једном, а задријемала и заостала на другом пољу, али увек пуна снаге и експанзивне моћи, у врењу које значи живот, Србија, наша драга и лепа Србија, поред свега што јој ми замерамо и поред тога што не корача онако брзо као што би могла и као што би ми хтели - несравњиво више вреди но репутација коју јој стварају њени злуради непријатељи споља, и сваког дана постаје све достојнија оних великих симпатија и благородних нада које у њу полажу Срби ван њених граница."

И ово дјело г. Скерлића "Отаџбина" најусредније препоручује својим читаоцима.

---

Пјесме Алексе Шантића

Приказ је објављен у Отаџбини, 1/1911, бр. 23, такође непотписан, али је Кочић као аутор идентификован на основу његовог писма А. Шантићу (види писмо бр. 84 овог издања), па га је већ "Ђуро Гавела 1961. године уврстио у Кочићева Сабрана дјела.

___

Као 135. књига Српске књижевне задруге (XX коло) изашле су Пјесме Алексе Шантића у неколико карактеристичких одјељака: "Пролог", "Под веригама", "Погашене звијезде", "Под једрима", "Са мојих стаза", "Хумке", "Топла огњишта", "Слике и визије" и "Са Неретве".

Алекса Шантић, са друговима Дучићем и Ћоровићем, био је један од првих који се јавио у књижевности иза окупације наше земље. Давно је Шантић почео пјевати, и данас он ужива глас једног од најбољих наших лирских пјесника који му ни ми не мислимо оспоравати. Рођен и одрастао у породици и граду гдје се исувише много говори о каматама и процентима, гдје суви рачун и реално трезвено размишљање свакидашњег живота немилосрдно потискује свако њежније осјећање и заношење умјетничким љепотама, Алекса Шантић је, поред свега тога, дао неколико пјесама необичне љепоте и истинске топлине и неколико крупних акцената искреног пјесничког заноса и одушевљења. Његов несумњиви таленат није ни експанзиван ни довољно борбен. Он не носи собом ни у себи силне ријечи рушења и разоравања. Он је њежан, мек и болећив, и Шантић нам у читавој својој поезији изгледа као рањен горски орао. Он стално жали и проклиње. Чак и кад на борбу позива и звони, из његових поклика не бије дивља и необуздана сила и одушевљење које је готово на сва чуда и покоре. Па ипак нам ти родољубиви Шантићеви стихови падају као мелем на душу у овој жалосној земљи гдје се тако азијски комотно робује без националног отпора и протеста, у овој благословеној земљи синекура и оријенталског улагивања за масан залогај, у овој пометеној земљи гдје се којекакве бескичмене шуше бусају у прса, стављајући се са бескрајно комичном позом на неко врховно национално гледиште, у нечасној намјери да обману све и под собом и около себе.

У поља наша Искариот уђе,
И њиве наше постадоше туђе,
И на нас паде губа и ругоба.

Они који пуним погледом, и у ширину и у дубину, виде свеопшту укмећеност и порабоћеност нашу, с језом у души осјетиће сву трагичну истину и опорост ових Шантићевих стихова.

Поред чисто лирске, интимне поезије, Шантић је одвајкада био у нас патриотски пјесник. Његове раније родољубиве пјесме обичне су и свакидашње су са општим патриотским фразама и епитетима сумњиве вриједности. Он је у свом даљем развоју и израђивању своје пјесничке физиономије показао сјајан напредак. Отресао се је и очистио се је од свега што није његово, и створио је своју суверену ријеч и свој стих. Са неком светитељском љубављу, која је само њему својствена, пришао је ближе својој земљи, својим голим кршевима, својим убогим људима, опјевавајући њихов тешки и мучни сувремени живот. Иза фантастичних лутања и високих патриотских фраза које не значе много, његова се благородна поезија социјализује и испољава се у живом протесту против социјалне неправде.

Социјализовање Шантићеве поезије несумњиво је, и оно је добило снажна израза у низу крепких пјесама "Топла огњишта" и "Под веригама". Кроз ове његове стихове бије свјеж дах, жив и пријатан, одјекује нова нота и тон, потпуно стран његовој досадањој поезији. Међу овима је стиховима и она јединствено болна и јединствено очајна тужбалица "На њиви", која је најприје изашла у бањолучком "Развитку" и, изазвавши малу пријатну сензанцију, одатле прештампана у многе наше политичке и књижевне листове. Овдје је штампана под немало поетичним именом "Мука", и изгледа да је пјесник неке измјене учинио. Почетни и завршни стихови, као и сва топла садржина ове пјесме, нешто је ново и особено у поезији Шантићевој:

О, класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани,
Од гладних птица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва. Једро зрње зрије.
У сунцу трепти моје родно село...
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дну душе гром пада и бије

Сјутра, кад оштри засвијетле српи,
И сноп до снопа као злато пане,
С нова ће тећи крв из моје ране,
И с нова пати, сељаче, и трпи.

Сву муку твоју, напор црна роба
Појешће силни при гозби и пиру,
А теби само, ко псу у синџиру.
Бациће мрве... О, срам и грдоба!

И нико неће чути јад и вапај, -
Не боле муке пијану господу.
Сељаче голи, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!

О, класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних птица, моја муко тврда?

Саопштисмо читаву пјесму, иако смо мислили да дамо само прву строфу која је једнака са пошљедњом. Обузети и занесени њеном интимном љепотом, ми смо је несвјесно до краја цијелу исписали. Ова очајно јетка тужбалица, са својим широким социјалним духом и са својим крепким акцентима патња оних који безмјерно страдају под данашњим колонијским и феудалним поретком, даје несумњиво пјеснику пуно обиљежје и сувремености и националности, маркирајући један видан и значајан моменат у његовој поезији. Са својим најљепшим духовним моћима и симпатијама Шантић је са онима и за оне који трпе и страдају, и то још више диже вриједност његовој благородној и хуманој поезији.

---

Кад руже цветају

Приказ Ускоковићеве књиге, такође непотписан, изишао је у Отаџбини, 1/1911, бр. 27, а у Кочићева Сабрана дјела унио га је Т. Крушевац (1967).

___

Тако се зове нова збирка приповједака младог српског приповједача г. М. М. Ускоковића, која је ових дана изашла у Биограду. Управо то мало егзотично име носи прва приповијетка, па је по њој дат назив читавој књизи. Тако се ради на страни, па се, ето, и међу нас уноси. Г. Ускоковић као писац лијепе књижевности унио је на почетку ове књиге и још једну новину. Под називом "Од истог писца", он нам је саопштио све што је досад написао. И то је једна новина која се не налази у осталих наших прозних писаца.

Г. Ускоковић се је јавио први пут 1905. са књигом поезије у прози Под животом, која је иза себе оставила доста слаб и мучан утисак на све оне који знају шта је права и истинска умјетност. Послије неколико година дао нам је још једну збирку под нимало укусним именом Vitae fragmentа. Ово упадљиво латинизовање међу људима који, и кад матуру сврше, не знају поуздано како гласи други падеж од domus, осудио је један наш књижевни критичар. Али по свему изгледа, да г. Ускоковић много држи до наслова својих књига и даје им исувише поетска и необична имена: Кад руже цветају, Под животом, "Vitae fragmentа, док у називима појединих прича удара у архаизовање, на примјер, Живот и дела Данила Перишића.

Надлежна, да се тако изразимо, књижевна критика рекла је већ своју ријеч, о првим радовима г. Ускоковића. Та је ријеч повољна, иако не сасвим, по младог нашег приповједача који је за кратко вријеме много радио и доста урадио. Поред ове збирке од 275 страна, издала му је прије годину дана Српска књижевна задруга роман "Дошљаке", који обухвата пуних 288 страна. Кад се погледа на наш комотни приповједачки свијет, свака је жива радљивост за сваку похвалу, ако не утиче штетно на приповједачево развијање. Једно је несумњиво, да г. Ускоковић брзо ради и да су му неке ствари и сувише развучене. Многе стране из романа "Дошљаци" и досадне су и празне су и могле су изостати. Таквих развучених и расплинутих мјеста има и у овој збирци "Кад руже цветају". Па ипак се све лако чита јер г. Ускоковић, као можда ниједан наш млађи приповједач, осим г. Вељка Милићевића, располаже књижевном културом и једном нарочитом вјештином да све ствари хармонично распореди и да сваку ситницу стави на њено право мјесто. Он нас својим начином писања и стварања живо подсјећа на какву младу и вриједну домаћицу чистуницу у које скромни намјештај и небројене ситне стварчице чисто пјевају у чистоти и хармоничном реду: све је ванредном вјештином распоређено по орманама и полицама, све одише свјежином, све је јединствено чисто и свијетло, све оставља пријатан утисак, и предмети често дају илузију о већој својој вриједности него што је у ствари имају. Такав општи утисак оставља и сва умјетност г. Ускоковића.

Бојимо се да ћемо се огријешити ако кажемо да г. Ускоковић није ништа ново и нарочито унио у нашу приповијетку осим поменуте особине, која се не може довољно похвалити и нагласити у једној књижевности у којој се је толико размахала некултурност и распојасаност. Његови описи и пејзажи некако су књишки, старински, убоги и суви, често пута без непосредности и живота. Навешћемо само један став из описа јутра из прве приповјетке "Кад руже цветају": "Већ се јасно видела калдрма, али се улицом још простирао остатак ноћи: танко нежно плаветнило, које је спречавало погледу да продре до дна улице". Овај опис јутра није нимало поетски, иако се тим јутром разлијегала она позната чисто шумадијска пјесма, пуна живота и узнемиреног севдисања:

Дигни, Кајо, крај од шлингераја!...

Са цијелом својом умјетношћу и талентом г. Ускоковић нас и нехотице подсјећа на једног нашег рано преминулог приповједача, мислимо на Ику Вукићевића, иако је он и културнији, разумије се, и опсежнији и даровитији од покојног Вукићевића, који је имао, поред све своје топле усрдности, и доста извјештаченог и неискреног.

---

За српски језик

Текст је штампан у Отаџбини, 1/1911, бр. 37, а сљедеће године и у избору Кочићевих текстова „Из Отаџбине" (Сарајево, 1912).

___

Творац нове српске књижевности Вук Караџић написао је на једном мјесту ово: "Српски се говори најчистије и најправилније у Босни и Херцеговини". Послије 33 године аустријске владавине наш је језик силно пострадао, тако пострадао да би се могло рећи мирне душе, да се данас у Босни и Херцеговини, земљама матерама нашег књижевног језика, најнечистије и најнеправилније пише и говори у редовима наше интелигенције. Широке масе народне због велике неписмености чувају још једнако наш језик у његовој оригиналној чистоти и љепоти, иако се често пута може чути и од простијег човјека понеки израз, понека ријеч која му никако не приличи. Ко иоле има смисла и осјећаја за стил и језик, тај је несумњиво опазио и осјетио како се у Босни и Херцеговини под новом управом и њеним културнопросвјетним установама ствара некакав нарочит језик који се сасвим не поклапа са говором у Хрватској, а исувише је далеко од језика који се данас развија у Србији, као културном средишту српског народа.

Утицај нове управе и њених установа на наш језик тако је штетан и тако очигледан да морамо страховати да нам се наш красни језик, најљепши међу словенским језицима, сасвим не исквари, не изблиједи, не изгуби сву ону своју кристалну јасност и љупку звучност којој готово равне нема. Ми смо добили у књигама, у новинама, законима, наредбама, по школама и по судовима некакав језик који стоји у врло лабавој, често пута ни у каквој вези са живим народним говором. То је једна одурна српско-хрватска наказа, тешка и усиљена, много пута потпуно неразумљива, без гипкости, еластичности и звучности, тих битних особина нашег крепког језика. То је језик као наш, а није наш. Наше су ријечи, али језик није наш. Из тог језика не провијава дух и не бије мирис нашег језика, то није језик који смо научили са мајчиних усана, то није богодани језик народних умотворина, пјесама и приповједака, којима је тако богата наша отаџбина. Ову одурну наказу од језика створили су странци и наши људи, Срби и Хрвати из Хрватске. Странци су наш језик научили само лексикално, а Срби и Хрвати су дошли са једним накарадним језиком који се је опет развио у Хрватској под утицајем њемачког канцеларијског језика и граничарске команде. И једни и други, сваки на свој начин, почели су да кваре и мрцваре наш језик. Кроз дуги низ година издаване су наредбе на језику који народ није ни приближно разумијевао, изрицане су пресуде и у кривичним и у цивилним споровима, и људи су слијегали у недоумици раменима, не знајући да ли су осуђени или ослобођени, да ли су добили или изгубили. Колико ли је само окорјелих злочинаца избјегло заслужену казну, а колико праведника осуђено ради незнања језика! Кроз дуги низ година пред нашим судовима одигравале су се најтрагикомичније сцене. Незнање народног језика доводило је чак волове пред суд, и на саме шејтане "протезали" су државни правобраниоци своје оптужбе! То нису ни приче ни злурадо измишљене ствари него голе чињенице којих се и данас многи људи сјећају који су са судовима имали посла и живљег саобраћаја. Главни контингент судијски чинили су у први мах Пољаци. Погрешно мислећи да кад знају пољски, знају и српски, они су јурили стално у судове. Истом, кад су дошли у додир са народом и са живописном српском конверзацијом, осјетили су како је исувише скромно њихово знање српског језика. Изненађени тим фактом, они су се, у страху да не гријеше, повукли у се, држећи се слијепо и грчевито оне званичне, из Хрватске пренесене, накараде од језика, којом су такође површно владали. У њиховим осудама не осјећа се ни у најмањој мјери задах живог народног говора. Једино што "критичне", инкриминисане ријечи оптуженикове имају извјесне знаке народног језика, ако су вјерно ухваћене и наведене. Остало је све званично, хладно, укочено и ненародно. Суци се нису много трудили да свој стил освјеже и свој беживотни језик обогате и окријепе народним језичним благом и веома их је мало било који су тежили да размакну границе своме знању српског језика. Отуда се у "разлозима" осуда, који се морају самостално обрађивати и гдје не помаже шаблона, може наћи често пута исувише нелогичних и нејасних мјеста. Кад ствари овако стоје, несумњиво је да су и судови, поред осталих штета које овамо не долазе, наносили штету и нашем језику, а наносе и данас, иако се у пошљедње вријеме опажа похвална тежња да се у рјешењима и пресудама, барем виших судова, посвети већа пажња чистоти и правилности народног језика.

Поред судова, и друге су установе, просто се може рећи: све одреда, квариле наш језик, нешто незналачки кујући, нешто преносећи разноврсне "званичне" накараде из сусједне Хрватске. Све се то временом на разне начине ширило и упијало у живи народни говор, да се напошљетку дугом употребом одомаћи и пуноправно утврди. Карактеристичне су у том погледу двије ријечи: течевина и пошљедак у значењу: резултат. Течевина ("порез на течевину") без сумње је неспретна кованица каквог босанског пореског чиновника, јер њен је облик у Хрватској још глупљи: тециварина. Оно што се хоће да изрази ријечју течевина, у нашем се језику каже и мора се казати тековина, јер облик течевина нити постоји нити може постојати по законима српског језика. Ни ријеч пошљедак није нам познато да постоји у Хрватској, али она постоји у нас и значи сасвим нешто друго и никако резултат какво јој хоће да дв значење аутор "Основе закона о уставу за судове", која је поднесена Сабору на уставно претресање. Бабице, које имају посла са породиљама, кад би прочитале § 16. ове основе, од срца би се насмијале њеном аутору.

Ми споменусмо само ове двије ријечи, а на стотине их таквих има које су просто атентат на наш језик. Узмите само још пренесену накараду из Хрватске порезовник, која се је, на жалост, нашироко уживјела у народу. У нашем језику нема глагола порезовнити, од кога би ова наказа могла настати, него има глагол порезати, и отуда имамо једино правилну ријеч порезаник, која се у овом облику и употребљава у пореском законодавству краљевине Србије.

Рђав и ненародан језик завладао је у свима нашим јавним установама, па се отуда полагано шири и преноси у народни живи говор који је прије окупације био необично чист и свјеж.

Поред судова и осталих јавних установа, поред новина и новинара и "правитељствених" књижевника, и наше школе, нарочито гимназије, неуморно су и систематски радиле и раде на кварењу и бездушном мрцварењу нашег језика. Језик и стил у гимназијским уџбеницима испод сваке су критике. Те су уџбенике и уопште све школске књиге састављали убоги кајкавци и чакавци, или похрваћени Словенци, Чеси, Пољаци, Нијемци, који чак не знају ни правог значења појединих ријечи нашег језика. Класичан је примјер за ову нашу тврдњу Марцел Кушар, к. гимн. професор, дописни члан Југославенске академије (је ли могуће?) у Загребу и његова "Читанка за I разред средњих школа", која се употребљава као уџбеник за српски језик и у нашим средњим школама, гимназијама и реалкама. У овој читанци, испод текста, дао је писац своја објашњења за неке ријечи и изразе да би, на тај начин, упутио ученике на друге ријечи и изразе који то исто значе, или уопште да им објасни коју непознату ријеч. У том је био врло несретне руке и показао је како он просто не разумије шта значе поједине ријечи у нашем језику. Тако имамо на страни 10. његово објашњење да је клада - пањ, а сви знамо да је клада друго нешто, а друго опет пањ. На страни 23. исте читанке имамо одмах друго погрешно објашњење: станарица - жена што гоји овце, а сви знамо да је станарица жена која музе овце и бави се само сиром и млијеком. У Кушара је ћуп - лонац, штур - гњио, порта - гробље, бостан - врт, сјек - греде, иако је сјек у кошари сасвим друго нешто, а друго опет нешто значе греде. И ти и такви људи пишу уџбенике по којима се предаје српски језик у нашим школама! Ти и такви људи кроз тридесет година кваре и унакажавају наш красни и звучни језик, изврћући у свом жалосном незнању чак и право значење наших најобичнијих ријечи и израза. Кад се не знају значења ни најобичнијих ријечи, како онда може бити говора о свестраном и дубоком знању и осјећању стила и језика, без каквих се својстава не може ни замислити писац школских уџбеника за језик?

Заблуда је произвољна тврдња оних полуписмених званичних створења која се у својој збуњености убише доказујући како је српски језик сиромашан у тачним ознакама за поједине појмове, како је неразвијен, како се њиме не може све тачно и прецизно изразити. Ово је мишљење из основа погрешно. Треба само отворити дјела Слободана Јовановића, па ће се одмах видјети какве се све тешке ствари могу изразити српским језиком, и то сасвим јасно, прецизно и логично. Само једно треба имати стално на уму - да је снага српског језика у глаголу а не у именици, која је битна особина њемачког језика. Поред осталог неразумијевања, и ово незнање и неосјећање основних особина српског и њемачког језика доводи до најнакараднијих кованица, доводи до варварства и порабоћавања нашег великог, силног, сјајног и слободног језика. То нас као старе и добре Бошњане мора бољети, јер је наш језик и у најстаријим временима био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама који се је развио унеколико под утицајем византијске културе и грчке синтаксе. То говоре наши стари споменици и повеље, то живо говори, између осталих, и овај полетни надгробни натпис: "А сије биљег почтена и гласита војводе Радивоја Опрашића. Докле бих, почтено и гласито пребих и легох у туђој земљи, а биљег ми стоји на баштини".

Нас обузима наизмјенично гњев и сјета посматрајући како се бездушно насрће на драгоцјену духовну тековину народну, на чистоту и љепоту народног језика. Гњев нас обузима што и у том унакажавању и мрцварењу нашег