Преписка Петра Кочића

Кочићева писма

1 - Герасиму Кочићу[1] у Гомионицу

Сарајево, 25/8. 1893.

Драги оче,

Дошао сам сретно у Сарајево, и нисам стан нашао, јер не знам је ли господин учитељ нашао?

Драги оче, пошаљи ми одмах новце за мјесец септембар и за зимски капут. Ја се још нисам погодио са оном газдарицом гдје мислим прећи.

Ово ти, драги оче, на брзу руку пишем.

Драги оче, пиши ми одмах је ли учитељ нашао квартир.

Поздрави г. Гавру[2], учитеља, г. Јову Филиповића и Илију[3] и Милицу[4].

Остајем твој послушни син.

Петар Кочић

уч. III разреда велике гимназије

2 - Герасиму Кочићу у Гомионицу

Сарајево, 24/IX 1893.

Драги оче,

Примио сам твоје очинско писмо, које ме је врло обрадовало. Уз то сам примио новце за кошту и квартир и за капут.

Кошту и квартир сам платио и капут купио. За оне новце сам купио неке школске књиге, које коштају 6 фор. и 35 новчића.

Драги оче, ја сам наредио једне хаљине код кројача да ми кроји, јербо сами знате да су ми слабе хаљине, а увијек не могу носити зимског капута. Те ће хаљине коштати 25 фор. Ја ти више нећу искати за хаљине до Ускрса новаца. Јер је боље имати једне честите него сто неваљалих.

Поздравите све тамо. Ја сам твој покорни

Петар Кочић

гимназист III год.

3 - Герасиму Кочићу у Гомионицу

Сарајево, 2/II1894.

Драги оче,

Примио сам 16 фор. за кошту мјесеца јануара, те сам очекивао хоћете ли послати Божи Милановићу паре, па да вам онда одговорим.

Пошаљите одмах Божи 14 фор. и мени 16 фор. за кошту, ако имате имало љубави према мени. Ја могу ићи и издерат, само да ми се одужити.

Свједоџбе још нисам примио, јер нисам платио школарине, па не да г. директор.

Пошаљите новце до 22. фебруара по новом календару.

Ви сте мени лани више писали и више слали новаца, сад ми шаљете само по 16 фор., а лани сте слали по 20 фор.

Прими поздрав од твог покорног сина

Петра Кочића

ученика III разреда велике гимназије

 

4 - Герасиму Кочићу у Гомионицу

Сарајево, 2/III по нов. 1894.

Драги оче,

Могу вам јавити да сам све примио што сте послали, наиме: 34 фор. и пакет, на чем вам изјављујем највећу синовљу љубав, и обричем вам да ћу оселе све боље радити.

Што вам је Милановић писао да на непоштену мјесту (станујем), лаже. Оно мјесто гдје сам на квартиру јест поштено мјесто и газда се зове Јово Памучина.

Желим од бога да вас затече ово писмо у добром здрављу и сваком задовољству.

P. S. Врло добро сам прошао на испиту.

Твој син Петар Кочић

гимназист

 

5 - Герасиму Кочићу у Гомионицу


Манастир Јошаница,
Јагодина 3/8. 1896.

Драги оче,

Ево већ досад сам вам два писма оправио, у којима вас кунем и преклињем да ми пошаљете 10 фор. да бежим у Београд из овог несретног манастира, и на та два писма не добих никакво, ни писма ни одговора. Ја не знам, оче, шта ви то радите. Мени овамо крваве сијевају пред очима, а ви нећете ни да чујете. Грозница ме хвата има десет дана. Сав сам сломљен и никуд не могу из кревета кад грозница ухвати, а нико ми неће воде да донесе. Да ме не хвата грозница лако би било, али овако ја пропадох. Осушио сам се као грана. Ништа не једем, ништа не пијем; све ми је грко и чемерно. Помагај, оче, ако бога знаш, јер се бојим за школу, да не одоцним ако ме буде хватала. На Велику Госпојину, или најдаље после два дана, морамо бити у гимназији на упису, иначе губимо целу годину. Зато, ако ниси послао, шаљи, док добијеш писмо, телеграфично горепоменуту суму. Ја немам ни паре, па не могу ни да платим. Не знам, оче, шта је с тобом. Ти си пре бољи био. Ја док пишем, а ти пошаљеш; а сад, кад ми је стало за здравље, живот и школски напредак, а ти нећеш да шаљеш. Шаљи телеграфично на управу манастира Јошаница. Ако мени почнеш слати, а ти пиши: Николи Гајићу, богослову III годишта у манастиру Јошаници, Јагодина.

Поздрав свима

Твој син Петар Кочић,

уч. VI разр. гимназије

P. S. Шаљи одмах, пропадох од глади, а горе од грознице. Сва су ми се уста окрастала и изасула од тешке и љуте грознице која ме сваки дан тресе. Немам пара ни за куверат, а камоли да писмо платим. Зато опрости!! Морам нешто узети из апотеке, и зато ми шаљи пара, док није горе било. Шаљи, оче, ако бога знаш. Никад није таква мука и нужда била. Полудићу ако телеграфично не пошаљеш.

Петар.

6 - Герасиму Кочићу у Гомионицу

Београд, 23/III 1897.

Драги оче,

Све досада послате новце за ову годину примио сам потпуно и уредно. Можда сте се ражљутили што вам досад не писах. Будите уверени да бих вам досад одговорио да нисам у оваквом положају у ком се данас находим. Велики дуг од 50 форинти, оскудица у хаљинама и напослетку огромни школски посао сметао је да вам се јавим.

Драги оче, ја сам не знам шта ћу радити од живота свога; омрзло ми је живети, гледећи како се моји вршњаци лепо носе и веселе се у овом најслађем добу човечијег живота. Моја ће младост прохујати, а ја нећу ниједног дана весела и радосна дочекати. Разне неприлике и мучан начин живота довели су до очајања, да ћу учинити што нико можда мој није урадио. Убићу се, да већ једном учиним крај свима патњама и мукама које ме од рођења гоне. Живот мој у Бањој Луци био је тежак и чемеран, у Сарајеву још гори, а у Београду је достигао највиши врхунац у својим патњама.

Желети вазда, а немати ништа од онога што се жели, човек пада у очајање, очајање собом доноси лудост, а лудост се свршава смрћу. Тако је са мном.

Ја знам како и ви стичете новце, али ипак моћи ћете ми слати једно 50 форинти: за хаљине, за месец април и да мало дуга отплатим, то бар није много. И то шаљите најдаље до 1. априла.

Кад добијем новце, купићу хаљине, па ћу се сликати, те ћу вам послати своју слику, а и вашу слику жељно очекујем. Јер није шала, две и три године се не видети.

Честитам вам идуће празнике Христова Воскресенија, желећи да их у весељу проведете, а и да мене обрадујете са вашом дарежљивом десницом.

Поздравите Милицу, Илију, оца игумана и све друге тамошње моје пријатеље.

Љубим вашу дарежљиву десницу

ваш покорни син

Петар Кочић уч. VI разр.

I београдске гимназије

7 - Герасиму Кочићу у Гомионицу

Београд, 15. IV 1898.

Драги и мили оче,

Већ ће кроз неколико недеља навршити пуне три године откад напустих своју несрећну и потиштену домовину, и кренух се у овај – иако српски – туђи свет. За то дуго време имао сам и светлих часова живота, који су заносили моју младу душу; али ипак се они губе у тешкој борби за опстанак, с којом сам се борио, нарочито за време првих дана, када сам ступио на слободно српско земљиште. Поврх свега тога, ја сам из ње изашао частан и светао, а тој је моралној победи допринела највише ваша очинска љубав и дарежљива помоћ. Ни пред ким се нисам понизио нити сам кога за што мољакао, јер Кочићи не знају мољакати. Било је дана, и по два и три, кад нисам ништа окусио, али ипак зато нисам ни пред ким главе сагнуо да молим за милостињу. То је свима Кочићима у крви, па није ни мене бог друкчије створио. Са таком својом природом ја бих можда у овом туђем свету посрнуо и пао да нисам имао тако доброг и нежног оца као што сте ви.

За првих година свога гимназијског образовања у Сарајеву, нарочито у IV разреду, био сам често пута изазиван од извесних професора, који су безобзирно вређали оно што је мени најсветије било, јест и биће, док сам жив. Та моја светиња јесте: на првом месту ослобођење моје домовине и уједињење раскомаданог српства. Ја сам против тих испада енергично устајао, и зато сам био истеран из гимназије. Истина, неки моје изгнанство друкчије тумаче, међу које долази и мој учитељ Ст. Вукић, који је рекао својим ђацима да сам бајаги био пијан, па сам избацио неке речи које су неповољан утисак изазвале код мојих наставника. Те речи господина Ст. Вукића нису ништа друго него циничко и безобзирно клеветање, за које му ја нећу и не смем нипошто остати дужан.

Ја вам у овом писму шаљем једну моју песму, која ће вас најбоље уверити да ли сте родили пијаницу или раденика који се труди и настојава да помогне своме народу; који је остављен на милост и немилост да му један г. Ст. Вукић васпитава омладину, коме су Србин, српство и слобода "некакве шупље речи".

Да ли су ове речи мога бившег учитеља биле познате или не, ја поуздано не знам; зато сам сматрао за дужност да вас о томе известим, јер сам тек одскора за то дознао. Засад лепо у науци напредујем и помало пишем песме, те су ме зато професори овамошњи јако заволели.

Ваш понизни и молећи син
Петар Кочић, уч. VII разр. I беогр. гим.

8 - Герасиму Кочићу у Гомионицу

Драги оче,

Новце сам примио, које сте ми послали. Могу вам јавити да сам прилично оздравио. Првог јуна полажемо испит, распуштамо се у суботу 15. маја. Ви ме зовете да дођем кући. Ах, како радо ишчекујем тај давно жељени час кад ми буде могућно вратити се у милу отаџбину, коју већ пуне четири године нисам видео. Ја се уздам да ћу моћи, поврх све своје слабости, положити матуру.

Ви пишете за одело. Мени много сада треба, јер нећу да се враћам издеран, зато се бојим да ми нећете моћи све послати. За добро и пристојно одело најмање ми треба 30 форинти, за ципеле 7 фор., за шешир 4 фор., а затим за друге ситнице, као и за неке школске књиге и ствари које ћу морати понети са собом. Ако икад, а оно сад помозите и осветлајте образ и себи и свом сину, јер ја сам једини који сам завршио матуру из племена Кочића. Можда ће бити мало претерано, али је истина да је тако.

Новце пошаљите најдаље до 25. маја, да бих могао свршити све пре испита, јер ће испит трајати до 15. јуна, па ћу се ако не пошаљете у споменуто време морати дуже задржати.

Љуби вашу десницу

Београд, 21. маја 1899. г.

Петар Кочић, матурант

9 - Милки Вукмановић[5] у Бању Луку

Сарајево, 5/24. VIII 1899.

Драга и мила Мицо,

Јуче у девет сати увече приспео сам у лијепо и питомо Сарајево. Ја сам ти обећао писати из Јајца, али су околности биле таке да нисам могао никако извршити своје обећање. Због тога, драга и лепа Мицо, опрости ми, и немој мислити да сам заборавио на наше грлење и љубљење последње вечери. Ах, како ми се било тешко растати са Бањом Луком, где ми је остало оно што ми је најдраже на свету. Ону целу ноћ нисам могао спавати, него сам три-четири пута пролазио покрај твоје куће, гледећи на онај прозор где ти обично седиш. Немој се бринути, буди весела и певај, јер је песма мелем заљубљеној души и растуженом срцу. Ја ово теби говорим, а сам се не држим тога.

Целог свога путовања, нерасположен и невесео, ћутао сам и једнако пушио, а у зраку пред очима лебдила ми је она твоја лепа и љупка слика, а усне су ми гореле од твојих слатких пољубаца. Ах, како је слатко љубити и љубљен бити! Не могу ти исказати како сам био срећан кад сам наслонио своју главу на твоје бујне и младе груди, слушајући силно куцање твога млађаног и жарког срца, које једино за ме куца и живи. Буди весела, опет велим, јер нас гроб само може раставити.

Посао због кога сам овамо дошао нисам још свршио. Сутра ћу ићи на Високу земаљску владу код барона Кучере[6] ради тога посла, који се, како сам ти већ писао, тиче и моје и твоје судбине. Ако не добијем повољна одзива, онда од мене нема ништа. Ако хоћеш бегати у далеки свет, па шта нам судбина даде. Ја ћу ти овде укратко изложити ради чега сам овамо дошао. Ствар је у овоме. Свршио сам гимназију у Београду, као што ти је познато, па сам сад намислио да идем у Беч, да слушам филозофију, како бих постао професор. Али за то треба доста новаца…

Писао бих ти још много, али веруј, драга и мила Мицо, да немам времена. Ти си добра па ћеш ми опростити.

Прими небројено пољубаца од твог верног и оданог студента филозофије

Петра Кочића,

Поздрави маму и Саву,[7] ако га видиш. Ја ћу брзо доћи.

Спустивши главу на моје груди,
Плакала ти си, невино чедо,
А твоје нежне и бујне власи,
Скриваху лице туробно бледо.
И ја сам плако, гледећи тебе
И бујни поток суза је теко,
Али сам ипак пресрећан био,
Јер љубав сам за љубав стеко.

П. Kочић

10 - Милки Вукмановић у Бању Луку

Јајце, 15/9. 1899.

Драга и мила Мицо,

Унапред држим да ће те ово моје писмо изненадити, јер се нисам због хитности самог посла с тобом ни опростио, а ни примити слађани пољубаца са твојих нежних усана могао. Моме је оцу одузета досадашња парохија, коју никако не може примити, зато сам морао тако брзо отпутовати у Сарајево да питам Конзисторију како се ствар развијала до сада и још да је замолим да поврати оцу бившу парохију. Ја сам се са тужним срцем растао са Бањом Луком, јер у њој ми остаје оно што ми је најмилије на овом свету. Остајеш ми ти и твоја добра мајка, која се онако лепо према мени показала. Ја сам и слаб био, као што сам ти причао, а овај изненадни догађај још ми је више повећао болове. Али помисао да ме ти волиш даје ми снаге и моћи да истрајем у овој тешкој борби и невољи. Ја бих ти – још писао, али жељезнички влак ено већ полази за Сарајево, зато збогом, драга и мила Мицо, до скорог виђења.

Поздрави твоју добру мајку, од моје стране по сто пута и имај вере, у свог Петра, који ће те до гроба љубити.

Збогом, Мицо! Ено га звони већ трећи пут за полазак.

Опрости што је овакав папир.

Твој Петар Кочић

студент филозофије

Прими небројено пољубаца и сећај ме се као и ја тебе, твој Петар Кочић

11 - Милки Вукмановић у Бању Луку

Беч, 2/Х 1899.

Драга Мицо,

У пет сати после подне истог, то јест данашњег дана писао сам на отвореној дописници, држећи да ти нећу се моћи убрзо јавити, а осим тога ту сам дописницу писао у кафани "Fin du siecle", где је било тада доста мојих другова, те нисам био рад да знају за моју тајну. Из тих, дакле, узрока нисам ти се, драга и мила Мицо, могао писмом јавити из ове врло дивне и лепе вароши, по којој сам много лутао док се нисам нашао са својим друговима из Београда и Сарајева.

Као што ти је познато, ја сам се кренуо из Бање Луке 30. септембра у 4 сата после подне. У Загреб сам дошао у 4 1/2 сата изјутра. Ту сам чекао на бечку жељезницу до 7 сати и 5 минута, па сам се онда кренуо и у Беч сам стигао у 6 сати увече 1. о. месеца.

Цело моје путовање од Бање Луке до Беча било ми је тешко и досадно. Нека непојмљива туга морила је моју душу и срце. Лепа и дивна твоја слика лебдила ми је пред очима, јер при нашем растанку ја сам видео у твојим очима сузу која ме опомињаше да ти будем до гроба веран.

Веруј, Мицо, да те силно љубим и да те нећу изневерити, а што се тебе тиче, ти ради како ти срце заповеда, па нећеш погрешити.

Могу ти казати да ме јако изненадило оно чудновато понашање твоје мајке према мени. Ја је јако волим, али се она према мени при поласку нечовечна показала, не давши ми ни руку, да се рукујемо при растанку.

Слушај мајку, али и не заборави на мене, који у далекој туђини уздише за тобом.

Чим добијеш ово писмо, одмах ми одговори, да знам како је тамо. Твој дар једина ми је утеха у овим тешким данима. Молим те, драга Мицо, да ми одмах са одговором на ово писмо пошаљеш своју слику. То је највеће добро што ми га можеш учинити. Ја ћу се сликати на првог по новом календару, још дакле за 15 дана, па ћу ти одмах слику послати.

Веруј у моју љубав и буди весела!! Твој Петар који ти шаље небројено пољубаца.

Моја адреса: Petar Kocic, stud. phil. in Wien I. Universistat

Поздрави мајку, макар она и била љута на ме.

Молим те, лепа Мицо, за брзи одговор.

12 - Герасиму Кочићу у Гомионицу

Беч, 28/IХ 1900.

Драги оче,

Могу ти јавити да сам јуче, тј. 10/IX стигао овамо. До Загреба путовао је и Душан[8 ]са мном, па је у Загребу остао, да послије настави пут за Грац са једним нашим другом.

Новаца сам врло мало донио у Беч, јер сам прво морао купити ципеле за 5 фор., осим тога вратио сам Леки 3 фор. дуга. На неке ситнице у Бањој Луцн потрошио сам 2 фор. То је свега 10 фор. Према томе, понио сам из Бање Луке 45 фор. Најприје сам узео полукарту од Бање Луке до Добрљина за 1 фор. и 65 новчића, а од Добрљина до Загреба платио је Душан за ме машiну – дао је 1 фор. 50 новч. Осим тога, платио сам за подвоз куфера 3 фор. 75 новч., затим сам узео карту из Загреба директно за Беч и платио сам 8 фор. 20 новч. Дакле, то је свега путног трошка са подвозом куфера и не рачунајући оно што ми је Душан дао:

од Бање Луке до Добрљина 1 фор. 65 новч.

од Загреба до Беча 8 фор. 20 новч.

подвоз куфера 3 фор. 75 новч.

трошак, ципеле и дуг Леки 10 фор. – новч.

Свега 23 фор. 60 новч.

За јело од Бање Луке до Беча нисам ништа потрошио, него сам узео у Загребу двије кифле, па сам једну и у Беч донио.

Данас сам нашао и стан, и одмах сам платио за 20 дана 7 фор. 50 новч. Дакле, то је свега потрошено 31 фор. 10 новчића. Вечерас морам платити хамалу најмање осамдесет новчића да ми донесе са банхофа куфер у мој стан, који је пуна три сата удаљен од банхофа. Према томе, у мене још остаје 24 фор. и 10 новч.

За упис и школарину 21. фор. 35 новч. Дакле, мени за храну за 20 дана остаје отприлике 2 фор.

Ово је права и чиста истина. Да је овако, могу се заклети усред цркве –, а опет нема зашто ни лагати.

Душан ми је казао да ће ми послати 5 фор. ако ми буде нужда, али ако њему дотекне новаца.

Кад сам пошао овамо, писао сам Иванчевићу[9] и попу Милошу за ону ствар. Шта ће бити не знам. Кад добијем од њих писмо, одмах ћу ти опширно јавити.

Ако можеш икако, пошаљи најдаље до првог католичког 45 фор., па ја мислим о новој години, а можда и прије отићи у конвикт или добити одакле било штипендију.

Поздрави г. игумана, старог игумана а немој заборавити ни бабе, јер није ни она мене заборавила љетос. Братски поздрав Милици и Симеуну и свим пријатељима. Мили и драги оче, чувај се ракије!! Сам прими искрено синовско поздравље

од твог сина

Петра Кочића студ. фил.

13 - Илији Кочићу, ђаку у Сарајево

Беч, 30/IX 1900.

Драги брате,

Јављам ти да сам дошао у Беч да продужим студије. Да ли ћу моћи до краја издржати – то је велико питање, јер сам знаш какве су материјалне околности.

Пиши ми јеси ли добио одскоро писмо од оца. Како ти иде наука. Јеси ли се обикао у Сарајеву.

Адреса остаје иста као и лане. Поздрав свима познаницима.

Искрено поздравље

П. Кочић

14 - Илији Кочићу, ђаку у Сарајево

Беч, 3. XII 1900.

Драги и мили брате,

Твоје мило и драго ми писмо примио сам данас, на које ти одмах и одговарам, јер чини ми се да ти на претпосљедње писмо нисам ни одговорио. Није узрок моја немарност, већ јадна и чемерна вукарештина. Разних 15 вечери нисам имао зашто вечерати, сад види како ми је.

Неки дан добих од Иванчевића 3 фор. и то ме је спасло у овој тешкој невољи. Од срца још нема ништа. Квартир нисам платио, газдарица љута, соба хладна, џепови пуни хартија – а трбух празан. Тако је било док не добих 3 фор. Али три фор. одоше за три дана, те се слика јада опет поновила.

Борим се с мишљу да напустим филозофију, па да се упишем на право. Онда бих отишао у манастир, јавио се за учитеља, па приватно учио. Ако бих положио правни испит – добро и јест, ако не бих – ништа није ни било.

Тако ја мислим, а не знам шта би ти на то рекао. Јави ми, што брже, како ти мислиш. Али добро промисли, па ми све лијепо пиши. Ја знам унапријед да би свијет свашта говорио, али шта ћу ја кад се друкчије не може.

На филозофији не могу постићи жељена успјеха – јер нити имам књига, нити могу редовно походити предавања.

Сад нешто друго.

Дакле, јављам ти да сам написао причу или цртицу из сеоског живота, која носи наслов Туба.

Та ми је прича тако пошла за руком да ми се сви диве како сам је лијепо и складно извео. Павле Лагарић,[10] познати српски критичар који живи овдје у Бечу, кад ју је прочитао био је сасвим задовољан. Честитао ми је и рекао да је моја Туба нешто јединствено у нашој књижевности што се тиче саркастичности и оригиналности у изражајима. Ја ћу је послати у "Нову искру". Послао бих је у "Вилу", али се бојим цензуре, јер се спомиње она "Умете нас Грац" итд. Драги брате, покушај и ти да коју малу причицу из сеоског живота израдиш. Ти само напиши како сељаци говоре и како о чему суде, како се куну итд. а друго ће бити моја ствар. Нпр., можеш штогод о Каласури или о оној Креми, како она прилази кућама, како се пење на дрво итд. Или то већ знаш: кога било! Кад напишеш, пошаљи одмах мени, па ћемо ја и ти издати једну књижицу наших причица. Ти само напиши како се говори, па онда мени пошаљи.

И то одмах учини, јер ја радим сад причу Чудновата браћа. Боже мој, би ли знао погодити која су то чудновата браћа?

Узмимо ово, нпр. разговор једног сељака са десетаром о љетини, о десетини, о трећини, уопште о свачем што ти дође на памет, па онда напиши и пошаљи мени. Осим тога, разговор сеоске цуре с момком. То ти и Бањац сигурно добро знате! Одмах ми штогод напиши, па пошаљи. Ја ћу се побринути да добијеш и "Вилу" и "Н. искру".

То ми одмах учини и пиши ми шта мислиш о мојој намјери.

Твој брат шаље ти братски поздрав.

Кочић

15 - Илији Кочићу у Сарајево

Беч, 17. XII 1900.

Драги брате,

Ако си штогод написао, пошљи ми одмах. Особито што о десетарима, о Креми и разговору момка са дјевојком. Врло ми је све то потребно.

За оне пјесме и народне приповјетке можеш отићи сам г. Кашиковићу.[11] Ја их нисам нигдје читао.

То ми што брже оправи, јер од тог зависи извјесна помоћ од једне личности. Не шали се шалном главом – него то што прије пошаљи.

Ја се налазим у најгорем стању.

Твој брат Кочић

 

16 - Герасиму Кочићу у Гомионицу

(Недатирано писмо из Беча од 23. XII 1900. по нов. к.)

Драги оче,

Данас примих 15 форинти које сте ми послали. Био је то већ трећи дан одкад крушне мрве нисам метнуо у уста. Да данас нисам добио, ја не знам шта бих радио.

Док примите ово писмо, шаљите ми одмах, и то ако икако можете телеграфично новце за мјесец јануар. Овог сам се мјесеца тако напатио да сам био у први мах одлучио да оставим и школу и науку и све. Го, бос и гладан човјек не може учити.

Прошлог мјесеца добио сам ову карту, коју вам у писму прилажем, од г. Николе Кашиковића, уредника "Босанске виле".

Кашиковић ми у овој карти одговара да ће ми о новој години од једне стране израдити штипендију. Он каже да ће сигурно свршити ову ствар.

Замолите г. игумана нек ми од своје стране сад помогне, па ћу му бити захвалан.

Од нове године сигурно ћу добити 30 фор. мјесечно – тако Кашиковић каже.

Сретни вам Христови идући празници.

Имајте на уму да је данас 23. швапски децембар, а паре требам до првог то јест још за осам дана. Поздрав свима

Ваш син

П. Кочић.

17 - Гаврилу Стојнићу у Гомионицу

Беч, 8. марта 1901. г.

Преподобни и драги оче игумане,

Примио сам вашу карту. Захваљујем вам на братском и српском заузимању. Дошао бих сад на ферије око Ускрса. Нека ми отац пошаље најмање 60 фор., јер ми треба за упис и школарину за други течај најмање 30 фор., а оно друго за пут и одијело, ако могнем купити, јер сам баш остао го. Искрено поздравље свима

ваш Петар.

18 - Илији Кочићу у Сарајево

Беч, 8. марта 1901. г.

Драги брате,

Примио сам твоја писма. Био сам тјелесно и финансијално болестан, зато ти нисам могао благовремено одговорити.

Приче су оне прилично добре, али ми је све оно у њима познато. Чини ми се да ја и више знам.

Сад ће изаћи у "Босанској вили" прича моја "Ђурини записи". Само још не знам у којем броју.

Побринућу се да ти набавим који књижевни лист. Писмом опширније.

Твој брат

Петар Кочић

19 - Милки Вукмановић у Бању Луку

Беч, 21. 3. 1901,

Драга моја Милко,

Данас сам примио твоју карту. Драго ми је што ти се допада моја слика. Ја сам се сам чудио да сам на фотографији некако дебео и здрав изишао. То је зато што сам се у бради сликао; да сам се без браде сликао, изишао бих врло мршав.

Чудим се што ми више не пишеш. Каква је то околност што ти смета да ми више ниси могла писати. Да те опет ко не проси, или да ниси слаба? Пиши ми, вере ти, док не добијеш ово писмо. Ја ћу ти доћи тамо око 1. јула по новом календару. Пре не могу, јер имам два испита да положим. Ако си ти болесна, ја ћу све оставити па доћи да те видим.

Лепа моја Милко, Циганко моја, ти не знаш како те ја волим! Учинићу све на свету за те, што год хоћеш. Хоћеш душе, хоћеш крви, све, све ћу ти дати! Ако хоћеш да читаш, послаћу ти "Босанску вилу" и "Нову искру", па мало читај и забављај се. Та оба књижевна листа добивам ја бесплатно. У њима има лепих прича. Ја сам две написао, и то: у "Босанској вили" "Ђурини записи", а у "Новој искри" "Тубу". То је једно женско име, управо име једне девојке чији драган умире у Грацу. Она ће ти се допасти, – то знам унапред.

Сад ово, пази добро. Ја хоћу да се женим. И то овако: да се ја и ти вјенчамо тамо у Јошавци код оног твог попа. За то не треба нико да зна. Ја ћу извадити од свог попа вјенчаницу, па ћу тамо доћи да се у највећој тишини вјенчамо. Ја нећу ни оца звати, ни брата – никог! Онда ћу те пољубити као своју женицу и оставити код мајке, а ја ћу наставити школу. И још за две године сам свој човјек.

Пиши ми шта ти о томе мислиш, али све онако искрено. Ја ти искрено и од срца пишем и јављам за своју намеру. Опрости ми што овако ружио пишем. Немам времена, па морам.

Поздрави оца и мајку, а сама прими небројено пољубаца од твог Петра, који би те тако слатко пољубио.

Одмах ми пиши шта мислиш?!!

20 - Милки Вукмановић у Бању Луку

Загреб, 25 /V 1901.

Драга моја Милко,

Пет пуних дана у нестрпљењу и грозничавости очекујем од тебе писмо; очекујем одговор ма какав био. Мила моја Милко, ти не знаш како је то тешко чекати у далекој туђини одговор од свог љубљеног и милог створења. Ја сам од цијелог свијета остављен. Са оцем сам се због тебе завадио, брат ми ништа не пише, а пријатеља каквих и немам, те сам тако остављен без иђе иког свога. Ја сам несрећан, мене је свак од себе одбацио, још ме једина болна нада тјеши да ме ти нећеш у овим тешким данима мога живота изневјерити и оставити. Ја бих се убио кад би ме и ти напустила. Али ти опет кажем, ако мислиш и тврдо вјерујеш да ћеш с другим моћи бити сретна, ти ме остави и предај мојој несретној судбини. Срећа твоја – то је срећа моја.

Бављењем с тобом у Јошавци, она њежна твоја брига о мени и о нашој срећи, учинила да данас ни о чем другом не мислим већ о теби. Онај тихи и мирни породични живот за она четири дана у Јошавци мене је чисто преобразио, – ја данас друкчије мислим него што сам досад мислио. Мени и сад лебди пред очима она слика: како ја сједим за столом, а ти улазиш на врата и носиш вечеру…

Послије вечере ти долазиш на мој кревет, па се разговарамо, грлимо и љубимо…

То се можда никад више неће вратити. Ја сам ти вјеран, до гроба вјеран постао послије доласка свог у Јошавку с тобом у колима. Али ти си могла опазити да се ја ни о чем не бринем, да сам безбрижан, али си у исто доба могла увидјети да сам до крајности поштен. Ја ништа немам осим поштења и жарке љубави према теби.

Мене цијела Бања Лука мрзи што ја тебе волим. Многи ми је трговац приговорио и питао ме зашто сам – знаш онда са Симом – долазио тамо. Али нек ме мрзи ако ће цио свијет, – мени је свеједно, само ако ме ти искрено и одано волиш.

Ја се данас патим и мучим са школом, само да теби и себи извојујем добар положај у друштву. Али треба да и ово знаш: да ћу ја можда и по затворима и апсанама провести већи дио свог живота, јер ћемо ми сви ђаци отпочети борбу против Швабе, који гули наш народ, отима му слободу и убија срећу. Ако си на све приправна, можеш поћи за ме; ако ниси, онда је боље да ме оставиш, па са мном шта буде.

Иако ћу бити некад господин професор и доктор филозофије, ипак ће можда доћи вријеме кад ћу на твојим вратима закуцати. Ти ћеш познати некадашњег свог драгана у одрпаним хаљинама, па ћеш му удијелити корицу крува.

Ти можда не вјерујеш да то може бити, али ја у то једва могу сумњати, јер така ће времена неминовно доћи. Како ми се цијепа срце кад на то помислим!

Како ме болно тишти кад помислим да ће моја рођена дјеца обијати туђе прагове.

Ја бих теби о много чему писао, али не смијем, јер се бојим да ме нећеш право онако како треба разумјети. Укратко ти кажем да највише волим тебе, па онда мој несретни и заробљени народ. Борићу се до краја свог живота за твоју срећу и за срећу и напредак свог милог народа. Ако волиш свој народ и ако му желиш бољу и љепшу будућност, загрли се са мном, да се кроз цијели свој живот за сиротињу боримо, јер смо и нас двоје убоге сироте. Зато ће нас народ и сиротиња благосиљати.

Док добијем од тебе одговор, писаћу опширно писмо твом оцу. Прича ми један мој друг – Марко Краљевић![12 ]– да се с твојим оцем виђао у Србији, у ман. Петковици. Стево[13] је мене врло много хвалио.

Поздрав свима, а особито теби, једина моја срећо!

Грли те и жарко љуби твој растужени

Петар.

Адреса: Петар Кочић, студ. фил.

Загреб, Свеучилиште.

21 - Милораду Павловићу[14] у Београд

Ман. Гомјеница, 20/VШ 1902.

Пошт. госп. и драги пријатељу,

хтио сам Вам одавно одговорити на Вашу карту, али сам се счињао очекујући на Ваше обећање.

Драги пријатељу, ја се много уздам у Вас и Ваше родољубље. Увјерен сам да ћете по свом могућству помоћи човјека да и тај човјек помогне – опет по својим силама – своме народу.

Милан Сршкић[15] потврђује својим писмом моју сумњу: да сам ја тамо као ренегат оцрњен. На једној сам страни најцрњи ребел, а на другој најцрњи ренегат. (Чудне логике, Христос је убио!) Једним се дичим, а друго ме боли, утолико ме више боли јер нисам могао ни помислити да ће неко рећи незнатном писцу скице "Код Марканова точка": – "Ти си ренегат, отпадник и издајица српске мисли". Не тражим никакве стварне помоћи, већ само молим да се скине с мене та гадна анатема.

Ваш искрени поштовалац

П. Кочић,

stud. phil.

22 - Герасиму Кочићу у Гомионицу

(Недатирано писмо из Беча).

Драги оче,

Примио сам новце за новембар, нашто вам се најоданије захваљујем. Сад иде наше мило крсно име Св. Игњатије, а осим тога и Божић. Пошто вам више не могу до Божића писати, ја вам унапред честитам крсно име, опомињући вас да и мене о крсном имену не заборавите, те да ми пошаљете неколико форинти, да га и ја на достојан начин прославим. Честитам вам и идуће Христове празнике.

Пошаљите ми и за ципеле, што сам се још од мјесеца октобра задужио. Дуг за ципеле је 6 фор.

Шаљите паре до 18. децембра, јер су ми потребне.

Поздравите Милицу, Илију и све друге.

Љуби твоју дарежљиву десницу

Твој син Петар.

23 - Илији Кочићу у Сарајево

Беч, 15. децембар 1902.

Драги брате,

наше друштво "Зора" једногласно је закључило да о свом трошку изда моје приче "С планине и испод планине". Чист је приход мој. Молим те да се ти, Ђорћо[16] и Стеван примите растурања књиге, која ће изаћи за 10 дана из штампе. Можете узети препарандију, гимназију, а и остале грађане у рачун који би купили књигу. Можете им само имена записати, те тако број утврдити колико бих вам књига послао кад приче изађу из штампе. Књига ће коштати круну и биће 7 прича у њој. Надам се да ћете то енергично и савјесно извршити. Свака вам је десета књига на поклон или паре, тј. круна. Уздам се да ће критика врло повољно примити ову моју прву књигу. Ја се врло мучим. Отац ми ништа, ама баш ништа не шаље. Тужићу га Чикоти.[17]

Поздрав свима.

Петар

24 - Милораду Павловићу у Београд

Беч, 17/30. XII 1902.

Драги г. Миле,

Моја књига прича "С планине и испод планине" стиже сјутра из Ср. Карловца овамо. На кога бих се обратио у Београд ради растурања књиге? Ја сам у великој неприлици. Једва сам претурио ова два мјесеца до Нове године. Да није мени случајно помоћ одузета кад ми ништа не јављате? Боље би било, по сто пута боље, да ми није ни обећата!!! То је просто нека врста замамљивања, варања… Свм не знам како бих ту помоћ карактерисао. Така помоћ не постоји нигде на кугли земљиној. Ужасно!!!

Сретан Вам празник!

Петар Кочић, студ. филоз.

25 - Стеви Вукмановићу у Јошавку
(Бања Лука)

Беч, 10/23. I 1903.

Поштовани господине,

Ово је писмо у први мах намијењено Вашој ћерки Милки. Послије сам се предомислио, да је боље за Вашу кћерку да се на Вас обратим.

Као што вам је свакако познато, ја сам, већ ово је четврта година, стајао с Вашом ћерком у преписци. Отворено, без устезања, смијем Вам казати да сам Милку од свег срца волио, и то од првог часа кад сам се упознао с њом. Али моје школовање криво је свему.

Дакле, обраћам се на Вас. Ствар је у овом: синоћ сам читао у једном србијанском, биоградском листу "Слоги", од 4. јануара 1903, ову нотицу: "Верили се. Г. Никола Симић – Торбица верио се са гђицом Милицом Вукмановићевом из Ашане (Ораве) у Босанској Крајини. Честитамо". У листу стоји: из Ашане, а ја мислим да је требало ла стоји: из Ораве.

Дакле, то је свакако штампарска погрешка. А пошто ми Милка, има већ готово мјесец, ништа не одговара и пошто у Крајини нема више ни Ораве, ни Милице Вукомановићеве, то држим да се Милка, моја Милка, вјерила.

Поштовани Господине, ја сам смртно болестан, а ова ме је вијест у постељу оборила. Бог зна хоћу ли се и дигнути више.

Пошто Господине, ја сам Вашу ћерку силно љубио и волио. Она ми је била све и сва на свијету, па ме ето и она изневјери!!!! Боже силни, је ли то могуће? Зар да ме она, моја Мица, моја мала циганчица у најтежем часу живота изневјери и остави. Да! Све је то могуће!!!

Преклињем Вас, као часна и поштена човјека, да ме у најкраћем року о цијелој ствари извјестите. Од нестрпљења пресвиснућу.

Ја пишем Вама, јер бојим се, кад бих писао Милки, шкодило би јој можда то као већ вјереној дјевојци. Моје ће болесно и ојађено срце од туге пресвиснути.

Невјерној својој Милици послао сам прије неколико дана своју прву књигу "С планине и испод планине". Она ми ништа не одговара.

Још Вас једанпут, многопоштовани господине, молим да ми у најкраћем року одговорите. Не одговорите ли, биће рђаво за саму Милку, а то не бих желео пошто ми је она тако драга и мила. Ја јој желим да буде срећна. Ја сам се несрећан и родио. Поздравите је.

Поздрав Вама, господине, од Вашег поштоваоца

Петар Кочић,
stud. phil.
I Universitat Wien

26 - Богдану Поповићу[18] у Београд (одломак)

Беч, 25. јануар 1903. г.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Гладан, го, бос, с пропалим прстима кроз ципеле ходам ја по Бечу и сјећам се свог дјетињства, својих планина, својих драгих брђана, па ако гдјегод сретнем ког доброг друга, заиштем од њега који крајцар, свратим се у какву кавану гдје је јевтино, па пишем "С планине и испод планине"… По три дана буде да се ништа вруће не окуси. Али ја сам задовољан, јер сам самосталан, не бендам никог, осим оног ко поштено мисли и ради.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Петар Кочић.

27 - Милки Вукмановић у Јошавку (Бања Лука)

Беч, I/11 1903.

Мила моја Милко,

Тек данас примих твоје писмо пошљедње које си ми писала. Био сам јако болестан, па нисам смио излазити напоље и одлазити на универзитет.

О, да ти је само знати како ме је твоје мило писмо обрадовало! Од радости сам плакао! Плакао сам као мало дијете. Ја нисам знао да има негдје на свијету та проклета Ашана, која ме је много суза, јада и чемера стала. Још сам мање могао знати да има негдје још каква Милица Вукомановић. Ја сам мислио да је то твоје ко ђоја право крштено име Милица, а оно Ашана, мислио сам да је Орава, па да је погрешно штампано. Тек те сад онако силно, ватрено, заносно љубим и волим, јер вјеруј ми: да сам те изгубио, ја бих досад био међу мртвима. Да сам имао револвер, пуцао бих на себе, јер не можеш појмити како ме је била обузела некаква дубока, неизмјерна туга и очајна усамљеност.

Ово ме је твоје лијепо, њежно писмо упола излијечило, али оне ватре и снаге нестало је. Остала је само њежна љубав према твојој љепоти, према љепоти моје немирне, страсне, бујне, тврдоглаве, а лијепе, убаве, љупке, примамљиве Мргуде! Милко, ти си моја Мргуда!… Сви књижевни листови и новине хвале ову моју приповетку "Мргуду". Један лист вели: "Млади писац наш тако је лијепо и вјерно изнио и описао Мргуду као да је то све сам доживио".

Ах, Милко – Мргудо, не могу ти описати колико те волим!

Опрости што ти више не могу да пишем, јер сам уморан. Вјеруј своме Петру. Он увијек на тебе мисли. Он у слаткој чежњи умире, гине за твојом љепотом, његово срце плаче и пишти као уцвијељено дијете, јер ти се мучиш и страдаш у тој очајној пустињи због њега. Вјеруј, Милко, да то њега болно тишти, али он је немоћан да те сад одмах из те пустиње ослободи.

Питаш ме шта бих учинио да си се случајно за другог удала? Ја бих те отео, а кад не би хтјела ићи са мном, на мјесту бих те убио, па онда сам себе. Чудноват сам ја човјек. Ја бих све могао учинити. Мила моја Милко, немој се ни с ким дружити, чувај се, јер не бих желио да што рђаво о теби чујем кад тамо око ферија дођем. Имај увијек у очима да ћеш ти бити жена једног српског књижевника и будућег професора. Служи у својој кући, читај ако имаш књига и пјевај, весели се, немој бити тужна. Опет ти кажем: буди спремна на свашта, јер ми ћемо се у свом животу много патити. Биће дана кад нећемо имати ништа ни јести. Ја сам сав срећан кад помислим на те, јер ти можеш и кукурузе, као и ја. Ми ћемо, хвала богу, ипак бити задовољни.

Поздрави ми по небројено пута оца и маму. Пољуби их мјесто мене, јер су они нама тако добри. Милко, они нас воле, нарочито наша слатка и добра мама, а богами, Стево је онако… ја му не знам боје!

Што се тиче мојих књига, разаслао сам их једно 400 комада, али до данас не добих готово ни паре. Можда ћу ускоро добити.

Пиши ми одмах док добијеш ово писмо. Бар у осам дана да редовно добијам твоје писмо – лакше би ми било.

Вјеруј своме Петру. Његово је срце добро. Он те из даљине… грли и љуби.

Петар

28 - Марку Цару[19] у Задар

Беч, 9. фебруар 1903.

Многопоштовани господине,

Опростите што вам се досад не захвалих на вашој једрој и симпатичној рецензији моје књижице С планине и испод планине, коју сте приказали у "Српском гласу". Искрено вам хвала, јер ви сте ме први приказали у неколико маркантних црта нашој читалачкој публици.

То бих још прије учинио, али сам био болестан, а вјерујте да ми је тешко растати се и са седам новчића за поштарину, јер сам убоги сиромах. Често пута буде по три дана а да ништа вруће не метнем у уста.

Страховао сам за своје првенче, јер die Seele des Kunstler gleicht der Pflanze. Verstandis, Anerkennung ist ihre Sonne. Ganzliche Verkennung wirkt wie das Dunkel; sie verblasst, wird krank, verkommt; all ihre Treiben und Ringen hilft nichts ohne Licht und Warme.[20]

Страховао сам зато јер сам се био посвађао са свијем уредницима српских књижевних листова. Од тога се већ осјећа посљедица. У "Колу" господина Живаљевића изишла је оцјена врло језуитски написана, са потписом Elie, а то је псеудоним господина Живаљевића[21]. Нарочито се, као што ћете видјети, окомио на моју Мргуду. Потеже (у дискусију) и Лотија, кога ја, искрено вам кажем, нисам још читао. Као уваженом нашем критичару и естетичару, човјеку који познаје највеће стране књижевности, као њежној и племенитој српској души, ја вам се исповиједам да сам у Мргуди покушао оцртати праву сељачку љубав. По мом скромном схватању, сељачка љубав је у причама наших приповједача скроз и скроз falsch. Ја сам, дакле, покушао да тој љубави дам што је могуће непосреднији израз и што љепши, углађенији облик, иако је она, површно посматрана, одвратна, можда чак и "бестијална", као што г. Elie то каже. Не! У оној дивљачкој бестијалности има узвишености, дивне, недостижне узвишености коју могу само здрави нерви осјетити, а изгледа ми да је г. Elie сушичав човјек. Да ли сам у својој замисли успио бар унеколико, на вама је, многопоштовани господине, да кажете, а не на којекаквим… па макар им била заштитница и света Параскева и Богомати Чајничка. Ви ме називате књижевним мајстором, а он ми ни талента не признаје.

Ваш захвални

Петар Кочић, студ. фил.

29 - Гргуру Јакшићу[22] у Париз

Беч, 19. IV 1903.

Поштовани господине,

прије неколико дана послао сам преко Вас господину Алберту Малеу брошуру "Macedonian" u "Das fur kische Problem". Потребно би било да се ова брошура преведе на француски језик, нарочито је то потребно данас, кад се о Србима готово и не говори у европској штампи. Брошура је ова врло знаменита, те би добро било да се бар њеним превођењем учини велика услуга српској ствари. Нама су потребне симпатије француског народа.

Што се тиче брошура и књига о Србима у страном свијету, и сами знате да смо врло, врло запуштени.

Молим Вас, пошт. господине, да порадите код г. Малеа, да књигу сада где год опширно прикаже, а кад буде готово друго издање с картама, молио бих Вас да је и преведете. Аутор, чије је право име Нико Жупанић, Словенац из Крањске моли да му се г. Мале јави за услове. Адреса: Нико Жупанић, Universitat, Wien.

Лист, у коме би изишао приказ књиге од г. Малеа пошаљите, молим Вас, на моју адресу.

С поштовањем и искреним, српским поздравом

Петар Кочић, stud. Phil.

I Universitat, Wien

30 - Гргуру Јакшићу у Париз

Беч, 23/V 1903.

Драги господине,

Карта је Ваша већ одавно примљена, али Вам не могах до данас зато одговорити јер нисам могао наћи господина Жупанића. Био је неколико дана код куће, те се данас вратио.

Услови за превод на француски ови су: Да се Ви погодите с дотичном штампаријом како најбоље знате. Жупанић тражи да му тај штампар пошаље уговор да га потпише. Половину прихода добија преводилац, а половину аутор – Жупанић. Добро би било да то не изгледа као превод него као оригинал, јер Ви знате да Французи нерадо читају преводе.

Мјесто K, Gersin. моли Вас Жупанић, да напишете на том преводу као неком оригиналу: Нико Жупанић – Gersin.

Осим тога причекајте још једно 14 дана, док писац напише предговор за француску публику и док нешто попуни и додаде.

Адреса његова: Нико Жупанић, Universitat, Wien

Врло ми је драго што Вам се допадају моје књижевне работе. Г. К. Ст. Ристића нисам могао поздравити, јер га и не знам.

Искрено поздравље

од Вашег П. Кочића

31 - Милки Вукмановић у Јошавку (Бања Лука)

Ман. Гомјеница, 23. јуна 1903.

Драга моја и слатка Милко,

ја сам се прије неки дан вратио из Беча. У Бањој Луци био сам само један дан, па сам одмах побјегао. Бања Лука није ми драга, јер нема ништа дрaго у њој. Да сам остао само један дан у Бањој Луци, о томе се можеш, кад хоћеш, увјерити. Моје су мисли и жеље у твојој лијепој Јошавци. Лијепа моја и слатка Милко, ја сам тебе много вријеђао, а и ти мене. Опрости ми, и ја ћу теби опростити. Заборавимо све оно због чега смо се завађали и свађали. Иако сам ја теби писао да си ми мрска, да те не волим, то је лаж. Зато сам тако писао што сам се био тренутно на те ражљутио. Ја сам тебе увијек волио, ја сам увијек за тобом гинуо, ја и сад гинем и умирем за тобом и твојом љепотом. Ти си, Мицо моја, много љепша него што си била. Знам ја то. Ти си лијепа, врло лијепа, ти си слатка, ах! врло слатка и милостива. Ти си моја Мргуда, која за свог Мике вољу вјеша се. Ти си мени остала вјерна, иако сам ја према теби онако немилостив био. Опрости ми.

Ја бих се желио с тобом гдјегод састати. Тамо у Јошавку мрско ми је доћи, јер се стидим твог оца и матере. Ти си матери сигурно о нашој свађи причала, па ме она сад мрзи и псује.

Драга моја и мила Мицо, ти мораш бити моја!!! Ти мораш бити моја, и то овог љета!

Ако се убрзо састанемо, ја ћу ти све казати што сам наумио и намислио. Пиши ми гдје би се могли састати, и то одмах ми пиши! Имаћу ти много штошта причати. Тебе твој Петар неће оставити. Ти робујеш већ пуне четири године. Убрзо ће Петар твој закуцати иа твоја тавничка врата, да те из густог мрака изведе на свјетлост бијелог дана. Његову душу и срце обузима силна туга и бол кад помисли на твоје четверогодишње робовање. Пиши ми и буди ми здраво и весело до дана нашег састанка.

Грли те, љуби те, мази те и за тобом чезне

твој до гроба вјерни

Петар.

32 - Герасиму П. Ивезићу[23] у Беч

Манастир Гомјеница, 3. јула 1903.

Драги Герасиме,

"Само критичар мора бити трезвен; он мора бити анатом! И њему је, заиста, доста муке што је критичар – као што једном веома згодно рече, чини ми се, Св. Вуловић итд". Драги мој Герасиме, ова реченица није на свом мјесту. Ти си слаб критичар, врло – врло слаб!

Не мислим и не надам се да ћеш се обазрети на ову моју искрену напомену.

Твој П. Кочић

33 - Илији Кочићу у Сарајево

Беч, 26/V 1904.

Драги Илија,

Ти ми ништа не одговараш на моје посљедње писмо. То ме баца у бригу. Сви сте ме занемарили и оставили. Тако ми и треба.

Молим те, ако си ишта скупио за књиге, шаљи ми одмах, јер сам остао без пребијене паре.

Поздрави Стевана и Бањца, а сам прими искрени, братски поздрав

од твог П. Кочића.

34 - С. Б. Цвијановићу[24] у Београд

Скопље, II/III 1905.

Драги Цвијановићу,

Мислим да ме нисте добро разумели: ја сам наиме тражио само један примерак "Српске књижевности" од Ћ. Шурмина,[25] и то лично за себе. Што се тиче новаца за "Теорију књижевности" од П. П. Ђорђевића,[26] будите уверени да ћете их добити, ако их већ нисте добили, јер ми г. директор рече да је новац већ послао.

Најлепше вас молим да ми одмах пошаљете само један примерак Шурм. "Историје књижевности", и то преко срп. конзулата. Поздрав Тановићу.[27] Што не пише ништа.

Ваш искрени поштовалац

П. Кочић

Петар Кочић (из Бање Луке) - Ферди Шишићу[28] (у Загреб)

Бања Лука, 7. маја 1905.

Многопоштовани Господине,

И ако Вас лично не познам, ипак сам слободан да Вам се обратим са овом молбом. Ви у својој цијењеној расправи "Херцег-Босна пригодом анексије" на стр. 13. спомињете и Ратково. Ја Вас најљепше молим да ми изволите саопштити што поближе о Раткову. Да ли се Ратково тако и у своје вријеме звало? Да ли Вам је шта о Раткову познато и из турског времена? Да ли има о њему ишта забиљежено у старим хрватским или српским споменицима? Да то није стара жупа Бањица?

То је данас једно велико село са двије православне парохије: Доње и Горње Ратково. Под Турцима ово је село имало неку своју засебну управу као Шаранци у Херцеговини, село Тимар у приједорском котару. Имало је своју земљу коју је са силним жртвама у крви од Турака очувало до дана данашњег, а Тимар је изгубио.

Ратково лежи у предјелу Змијање које спомиње и турски географ Хаџи-Калфа из XV или XVI вијека, сад се не сјећам под каквим исквареним именом. Ако се не варам, о Хаџи-Калфи саопштио је нешто Госп. Ст. Новаковић, у издањима Српске Академије.

Још Вас једном најтоплије молим да ми испуните моју скромну молбу кад Вам буде допустило вријеме.

Примите унапријед топлу захвалност и израз особног поштовања.

Петар Кочић, новинар, Бања Лука

35 - Илији Кочићу у Гомионицу

Скопље, 24. јуна 1905.

Драги брате,

С најтежим болом у души примио сам вијест о смрти доброг и многонапаћеног нашег оца. Зар оде наш отац, зар оде мој мили Јојо и не рече ми ништа?! Његова добра и праведна уста занијемише за увијек, његово многонапаћено тијело спусти се у хладни и мрачни гроб, да га пакосин људи не муче више.

Можда сам га и ја својим поступком – женидбом – много увриједио, те зато ми не хтједе никако одговорити на ону моју карту из Скопља, у којој сам синовски молио да ми опрости и да благослови мој брак. О, брате, да знаш како се несрећан и погружен осјећам! Мојој неизмјерној тузи нема граница, мој бол је превелик и преголем.

Драги мој и мили брате, да ли је отац тражио на самрти да се са мном види или ме је при посљедњем издисају проклео? Пиши ми о том!

Хвала теби и сестри Милици што му се нађосте при посљедњем часу. Вас је благословио, то ми годи души, јер ћете бити сретни на овом свијету, а ја ћу и даље лутати, патећи се и мучећи по туђем свијету.

Пиши ми одмах да ли се много у боловању напатио, да ли је кадгод мене спомињао, како сте га закопали, ко је био на спроводу? Све ми потанко опиши. Гдје је укопан, да ли му је гроб ограђен?

Много би те, брате мој, штошта питао, али не дају ми сузе. Не могу никад прежалити што ми не јависте телеграфски да му дођем тамо још за живота – да га заједно с вама, брате и сестро, сахраним и испратим до вјечне куће.

Што се тиче твог калуђерења, мени је као брату много жао, али немој се ни најмање кајати; живот је живот. Боље је као просјак живити у својој домовини него се као ја потуцати по туђини. Буди миран и спокојан, служи богу и народу, па свршена ствар. Шта ћемо, тако нам је ваљда суђено. Ја вјерујем у судбину!

Збогом, брате мој и сестро, цјеливајте гроб мог оца, а ја ћу и даље туговати за њим у овој далекој туђини, док ми милостиви бог не одреди да походим и видим гроб и вјечну кућу мога непрежаљеног Јоје!

Вама двома нека да бог здравља, живота и мира, а нашем премилом оцу рајског насеља.

Грли вас и љуби, заједно са вашом снахом Милком, ваш дубоко ожалошћени брат

Петар

Поздрав оцу игуману, Милици и Симеуну и свима другим.

36 - Стеви Димитријевићу[29] у Скопље

Г. Прота Стева М. Димитријевић, директор

Скопље, 16. септ. 1905.

Многопошт. и драги госп. директоре,

вијест да сте дали свој пристанак за Битољ, све је Ваше искрене пријатеље и пријатеље српске ствари изненадила и пренеразила – а мене је потпуно убила. Нисам могао вјеровати да се тако мало рачуна води о нашој националној ствари у овим крајевима. То је само богу плакати.

Нисам у годинама да дајем иком савјет, а најмање Вама, али Вас, опростите ми, упозоравам да никако не идете у Битољ. То је за Вас грдно понижење, а то понижење и мене вређа и боли, јер сам дубоког увјерења да то не заслужује човек и јединствен радник српски као што сте Ви. Осим тога, пристанком својим за Битољ, Ви долазите на једнако издајнички (подвукао Петар Кочић) упрљано мјесто и мјесто препуно интрига и маћедонских мизавирлука. Поврх тога, мислим, да су Вам познате и везе појединих људи из Битоља са Скопљем. Све то и још много штошта говори да не идете тамо куд Вас гоне заклети непријатељи српског напретка у овим крајевима.

Савјест ми је налагала да Вам ово неколико ријечи напишем као Ваш пријатељ који жарко жели да се и у царствујушчем граду Скопљу ступи макар корак напријед.

Ваши су сви здрави и живи, али и тужни и премного тужни.

Ја Вас и Милка много поздрављамо.

Ваш особити поштовалац

Петар Кочић

37 - Павлу Лагарићу у Беч

Сарајево, 17. децембар 1905.

Драги мој господине Павле,

Послије године дана јаких трзавица и лутања, вратих се натраг у отаџбину. За све то вријеме нити сам што радио, нити сам се с ким дописивао. Ја вас као свог доброг и искреног учитеља и пријатеља молим да ми опростите што вам досад не писах. Трудићу се убудуће да тога не буде.

Ваш захвални и особити поштовалац

П. Кочић

38 - Стеви Димитријевићу у Хиландар

Сарајево, 28. децембра 1905.

Многопоштовани г. директоре, Тек данас добих Вашу карту из Хиландара. Ја сам у Биограду био неколико дана; али се нисам могао са оним људима никако споразумјети него сам дао изјаву у "Дневном листу" у којој сам изложио узрок ради свог премештаја. Готово су све новине напале Ристића, а особито Жујовића, ту мизерну дипломатску тикву. Затим сам се вратио у Босну. Сад се налазим без икакве службе у Сарајеву. Дао сам молбу за чиновничко мјесто у нашем српском друштву "Просвјети", а осим тога дао сам још и молбу Влади да ми да концесију за издавање једног листа. Тако је сад са мном. Поздравите гђу Даницу и Алексу, Чичу и све друге. Ваш искрени поштовалац

П. Кочић

39 - Илији Кочићу у Гомионицу

Драги брате,

Док сам дошао у Сарајево, одмах сам ти писао и послао своју и Милкину слику, и теби и сестри Милици. Ти ми до данас ништа не пишеш: да ли си примио писмо и слику или не!

Молим те, драги мој и мили брате, да ме одмах о том извјестиш.

Једну ти пријатну вијест за се могу јавити. Друштво Просвјета изабрало ме је на својој јучерашњој одборској сједници једногласно за свог чиновника са мјесечном платом од 100 форинти. Кад ме скупштина у јуну потврди, ја ћу бити потпуно осигуран, и то са 20. 000 круна. То ће ми бити као нека пензија. Ово је мјесто за ме врло подесно и добро, јер нећу зависити од Швабе, а то је одвајкад био мој идеал.

Што се тиче насљедства иза покојног оца, мој дио нека је код тебе, док ја не дођем једном приликом тамо. Поздрави сестру и Симеуна, оца игумана, Мију и све друге који питају за ме. Милка поздравља заову и зета много пута, као и тебе. Љуби те и грли

Сарајево, 20. I 1906.

Петар.

40 - Стеви Димитријевићу у Скопље

Сарајево, 24. II 1906.

Многопошт. и драги г. директоре,

Из Ђекина писма, које сам данас примио, дознах да сте се повратили из Хилендара. Ја сам Вам прије готово мјесец и по дана одговорио на Вашу карту, коју сте ми послали из Св. Горе. Ви сте питали шта радим, гдје сам и мислим ли се повратити натраг у Турску. Као што видите, не мислим; али вјерујте, да ми је то жао. Имао сам необичне воље за рад и за пожртвовање за нашу несретну и кобну народносну ствар у Турској империји.

Ја сам изабран овдје код друштва "Просвјете" за чиновника. Плата ми је много већа него што је била у Скопљу – мјесечно 200 круна. Затим ћу имати сваке пете године повишицу од 300 круна годишње. Мјесто пензије уложиће се за мене једна премија од 20. 000 круна у банку. Како видите, мени није овамо лоше.

Необично ми је жао и много ме боли што је тамошња наша гимназија затворена. Моје је дубоко увјерење да је томе главни узрок неваљали и разорљиви рад конзула Ристића[30] и његових плаћених и добро почашћених мамелука, који тако немилосно мрцваре нашу несретну народносну ствар у Турској. Мени би врло драго било и био бих још и више захвалан кад би ми Ви барем неколико ријечи написали о узроку затварања наше тамошње гимназије.[31]

Шта је с Вама? Беко ми пише да чак и Вас хоће да окриве што је затворена гимназија, и то онако испод жита, јер се рад конзула Ристића и његових мамелука једино и састоји из подлачног и прљавог подземног бургијања.

Једино би Вас још уљудно молио да ми по могућству ставите све податке Ристићевог разорљивог рада, али оне који њега најбоље карактеришу, али ипак да се смију публиковати, јер не бих желио да наштетим српској ствари објављивањем каквих недопуштених података. У интересу је, и дужност је сваког Србина, да се већ једном стане на главу тој безобзирној и отровној животињи, која тако немилостиво упропашћује оно што су други својим знојем и трудом подигли.

Ја сам му очитао лекцију у "Дн. листу", али то је мало, те мислим да ћу се још једном на њ морати вратити.

Надам се да ћете ми одговорити на ово писмо што прије, јер ми је то врло потребно.[32]

Поздравите гђу, госпођицу Десу, гђу Даницу и Алексу и од мене и од Милке, а и Дамјана и његову госпођу.

Примите искрено српско поздравље од вашег

Петра Кочића

који вас много и много поштује и воли.

Адреса: Петар Кочић, "Просвјета", Сарајево.

42 - Милки Кочић у Сарајево

(Новембра 1906)

…У Рајловцу код Рељева дочекали су ме сви богослови, један је држао говор, ја сам му одговорио. Кроз мрачну ноћ орило се: Да живи Кочић, неустрашиви борац народа српског. Доле с тиранима земље наше! …

43 - Вељку Петровићу[33] у Пешту

Бања Лука, 4. I 1907.

Поштовани и драги госп. Петровићу,

ја Вам се најдубље захваљујем на Вашој пуној, топлој и импресивној пјесми, коју сте мојој маленкости намјенили, и у којој тако снажно, са тако много темперамента, љубави и топлине цртате сав јад и чемер, тугу сињу и невољу љуту моје уже подмукло заробљене и притиснуте Отаџбине. Љубав Ђуре Јакшића према Босни једино се с Вашом љубављу може поредити!

Ја сам све Ваше радове са особитом пажњом пратио и читао, и сви ми се, без ласкања, необично допадају. Онда није ни чудо што сви ми, а нарочито Ваши ужи земљаци, полажемо на Вас велике наде и то потпуно оправдано. С Вама наша драга Војводина добија свог изразитог и пуног представника, а ми сви одличног писца и јавног радника.

Вашу лијепу пјесму ја сам преписао, оригинал задржао себи, а препис послао "Бос. вили".

Гледаћу да Вам што прије пошаљем једну своју приповијетку за превод.

Још Вам се једном најсрдачније захваљујем на Вашој искреној љубави и према мојој ојађеној земљи и према мојој маленкости!

Ваш одличан поштовалац

Петар Кочић

44 - Стијепу Трифковићу[34] у Сарајево

Бања Лука, 28. V 1907.

Драги оче Стијепко,

Шаљем ти ову мјеницу и најљепше те молим да је потпишеш и по момку пошаљеш у Српску штедионицу. Ја сам већ послао Штедионици 30 круна отплате и 3 круне интереса.

Тебе, дакле, најљепше молим за потпис, и надам се, као и увијек, у твоју предусретљивост.

Овамо нема ништа особито ново. "Отаџбина" ће почети у најкраћем времену излазити. О томе ћу ти кроз који дан опширније писати.

Топло те и искрено поздравља

Твој одани

Петар Кочић.

45 - Јовану Цвијићу[35] у Београд

Бања Лука, 3/VI 1907.

Многопоштовани господине,

"Отаџбина" излази на Видовдан, те Вас најлепше молим да нам пошаљете ма шта било за први број, јер Ваше име звони крупно и снажно не само у нашим земљама него и у цијелом културном свијету.

Ваше име убија наше многобројне противнике и свједочи цијелом свијету да смо ми Срби подобни да створимо себи свијетлу и сјајну будућност. Ваш ма најмањи прилог биће од ванредне вриједности за наш лист, око кога у чврстој фаланзи стоји група младих људи да отпочне борбу за политичке и грађанске слободе.

Са великим надама очекујем Ваш прилог.

Ваш особити поштовалац

Петар Кочић

гл. уредник "Отаџбине"

46 - Милки Кочић у Бању Луку

Црна кућа, 11. XI 1907. по нов. кал. 12 сати у ноћи

Драги мој и мили Цоцо,

и ја сам као луд кад те не видим. О, да знаш како ми је овдје тавновати. Да си ти уза ме, мени би тако лако било. Ја ни о ком и ни о чем другом не мислим него о теби. Пази на се и на своје здравље. Ја сам здрав, не боли ме ништа него душа и срце за тобом. Цоцо, ти мене не волиш, ја се љутим на те и плачем, много плачем. Ти мене можда за све кривиш што се десило са мном. Није то све моја кривица, јер је све ово морало бити. Ја знам, ти се силно патиш и у себи проклињеш мене, али немаш право. Наш је народ тако убијен и сатрвен јадом и невољом, па је неко морао устати и подвикнути против силних зулума и неправди које се над њим непрестано чине. Тај неко у овом случају био је твој Кочо. Опрости му и заборави на своје патње, јер ће те благосиљати народ. Како живили да живили, – умријећемо и иза нас ће остати свијетла успомена да смо се жртвовали за свој народ.

Ја унапријед знам да ћеш се ти на ове моје ријечи горко осмјехнути и прошаптати: "Е мој луди Кочо. " Зато ти даље нећу ни да набрајам.

Гледај, молим те, да ми "Преса" (новине) дођу, да видим шта се ради у свијету. Оглупићу овдје. Потужи се код предсједника на Милеца, што није дао Стеви да уђе, и јави то Светозару[36] нек метне у "Отаџбину".

Други пут много ћу ти опширније писати.

Поздрав тетки и свима који питају за ме.

Жарко те љуби и грли твој заробљени

Кочо.

47 - Милки Кочић у Бања Луку

Црна кућа, 7. XII 1907. по н. к. Субота

Драги мој и премили Цоцо,

шта да ти пишем, како да те утјешим у овој тешкој и големој несрећи!? Бол је мој велики, туга је моја неизмјерна, Цоцо мој, ја немам ријечи. Мјесто ријечи из уста, теку сузе моје из очију мојих, теку, теку и једна другу сустиже! Мушко срце се расплинуло моје у саму тугу и јад. Ја тог јада, ја те туге не би тако силно осјећао да не мислим на несрећу која је тебе постигла овом мојом црном судбином. У духу ја клечим пред тобом и преклињем те за љубав твоју, јер ћу излудити. Ја видим да је мене свак оставио, па страхујем у души да ћеш ме и ти оставити и заборавити. Можда мене и Стево мрзи, јер он тебе неизмјерно воли. Он мене зато мрзи што си ти пала у несрећу због мене. Ја сам то видио на њему пред судом. Ја на својој души носим велики гријех, јер сам се огријешио о те, те ми је зато двапут теже тавновати.

Ја сам се чисто подјетињио. Кад је данас Лепа[37] дошла, ја сам је несвјесно пољубио и отишао у своју собу, па сам дуго, дуго плакао. Било ми је на души тако тешко. Лепа је била као и досад озбиљна. Она није осјећала каква је несрећа нас двоје, тебе и мене, постигла. Она не зна што то значи 12 мјесеци бити у тавници и 12 мјесеци бити на слободи али као и у тавници.

Драги мој и премили Цоцо, ти се немој ништа карити и туговати, јер се ово може све набоље окренути. Ако се и не окрене, ти буди весела и изађи куда ти је воља. Пази на своје здравље и обиђи ме у 15 дана макар једном. Немој чешће, јер ће те сатрти штрапац и непрестана секирација ради мољакања за улазну карту. Ако мореш, изради да ми се шаљу новине. Ако ти ко што учини нажао, ти само мени напиши, кажи тати и мами. Стеви дакле и Јеки, како их ми зовемо, да сам их молио да те обиђу ако тетка оде. Могла би и ти отићи њима, да мало се проходаш кад ти овдје додије. Свукуд хајде и слободно живи, али се увијек сјећај да си ти жена Петра Кочића, човјека који страда за народ и народну срећу, човјека који у теби и у твојој љубави налази сву срећу и блаженство овог свијета!

48 - Милки Кочић у Бању Луку

Црна кућа, 13. 3. 1908. по н. к.

Драга моја Милка,

шта да ти пишем? Овдје живот тече мрачно и једнолико. Што данашњи дан доноси, донијеће и сутрашњи: све увијек једно те исто, и то човјека највише убија и циједи. Мојом душом овладало је мртвило и чамотиња. Једино што жалим, тебе, а друго ми је све равно до мора. Ти чувај здравље и немој много трчкарати и морити се ради мене. То те ја најљепше молим. Млијека засад имамо прилично доста, а оно ме држи, јер се једино њиме храним.

Кад одлежим апс, мислим мало с тобом пропутовати по Италији, зато штеди то мало новаца и немој се за ме бринути нити што куповати, јер ја не смијем ништа примити. Осим тога, ако одем у Д. Т. (гледаћу да што напишем, па бих од тога) могао нешто добити.

Јави ми шта има напољу и како стоји са "Отаџбином".

Поздрав Лепој, а тебе грли и љуби

твој робијаш П. К.

49 - Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 2. IV 1908. по н. к.

Драга моја Милко,

знам да ће те интересовати како сам допутовао у Доњу Тузлу и како ми је у овамошњој тавници! Да би по могућству што савјесније и беспријекорније задовољио твоју жељу и радозналост, јављам ти о свему потанко и детаљно.

Ненадано, у 2 сата послије подне 27. III по н. к. јави ми керкермајстор г. Гржета да се спремим на пут. У 3 сата изби у авлију Црне куће кочијаш Мишко са затвореним фијакером, а у 3 I/4 дођоше два жандарма са пушкама, на којима су се у сунцу прелијевале оштре и шиљасте бајонете. Пошто су ме свега, као обичног разбојника, претресли, наперише на ме пушке, и један од њих очита једну кратку молитвицу, коју они читају при сваком екскортирању. Затим смо сјели у затворен фијакер и кренули на жељезничку станицу.

Кад смо пролазили кроз чаршију, свијету је одмах упао у очи затворен фијакер који је долазио од Црне куће, и кроз чије су се отворе са стране сјактиле жандарске бајонете. Многи Срби православни и муслимани опазише ме у колима међу жандарима, поскакаше с ћепенака и из дућана, поздрављајући ме и довикујући: "Сретан пут! … Оћераше Кочића жандари у Доњу Тузлу! …"

Жандари се, поред, свега свог царског пусата, узнемирише, и ја осјетих како се свијет иза фијакера скупља. Чуо се жагор и жуборкање, из кога су се јасно могли разабрати повици срџбе и огорчења: "Како то тако би изненада?! Жандари са пушкама и бајонетима и тај некакав "часни затвор!" – узвикнуо је неко иза кола.

Кад смо приспјели на жељезничку станицу с оне стране од Окружног суда, чекаонице су биле већ препуне свијета, али су врата према перону била сва затворена. На перону је било само жељезничко особље, жандарски вакмајстор и неколико прљавих пандурица са башчаушем Берберовићем на челу.

Кроз 10 минута воз се кренуо.

Вођа патроле био је један зализан, загуљен, неук и плашљиво-званичан капралица, који ми је својом прекомјерном и неоправданом жандарском наметљивошћу и опрезношћу у путу силно сметао и досађивао.

У Приједору нас је – не знам зашто – дочекао злогласни предстојник са својим бутрастим, фратарским лицем и са својом љутом коморџијском војском, која се је састојала од четири пандура исламског закона са пексинавим одијелом и високим масним фесовима, који су тако јако на османлијску деврију наличили да се нисам могао уздржати а да не прснем у грохтан смијех – поред све моје муке. Врга[38] нас је пратио до Суње, и ту се негдје изгубио.

Уз пут у вагону сретао сам се са многим познаницима, који су ме нудили разним понудама, али је све то плашљиво-званични капралица службено одбијао, позивајући се стално и непрекидно на прописе о екскортажи. У нашем смо Броду чекали готово два сата и у рано свитање кренули смо се даље. Ту, у Броду, попио сам црну каву, кад је капралица, загуљени швапски капралица, отишао да извади карте. Ту ми је каву понудио један трговац из Завидовића.

Неће бити без интереса, надам се, да ти укратко испричам једну занимљнву сцену између мене и једног правог Швабе, кога у животу никад нисам видјео.

То је било у Добоју, гдје такође воз подуље стоји.

Кад смо се кренули у Доњу Тузлу, долетје један стар Швабо на прозор мога купеа. (Сигурно је од неког чуо ко сам и куда путујем.) Он ми пружи једну бочицу ракије и земичку, али га капралица неуљудно службено одби. То му је било врло тешко, па љутито добаци укочено-званичном жандару: "Der Hernn kenn` ich. Er is kein gemeiner Verbrecher!" (Познајем ја господина. Он није прост злочинац).

"Ja, mein Herr, промрмљах ја кроз зубе – so sicht die custodia honesta einer hohen Landesegierung fur Bosnien und die Herzegovina! " (Да, мој господине, така ти је то custodia honesta босанске владе!)

Доброћудни Швабо оде покуњен у свој купе, псујући жандаре и још неког: "Ein Chefredacteur und die hubshen bosnischen Gendarmen" (Главни уредник и лијепи босански жандари!).

У 12 сати 28/III стигли смо у Доњу Тузлу, гдје нас је дочекао Симо и керкермајстор, коме су ме жандари здрава и читава предали. Иза тога је одмах Симо[39] дошао у тавницу и ту смо се споразумјели за јело и друге ствари. Јело ми долази из неке кафане и сад засад добро је.

Тог истог дана уведен сам свечано у сјајне просторије custodia honestе, које су се састојале из једне собе са једним прозором. Зидови собе прљави су, нечисти и изровани, те су на ме учинили немио и одвратан утисак. С лијеве стране врата, кад се уђе, стајала је стара, изанђала и Lehnsthul-а, која је немилосрдно заударала на тавнички трулеж. Мало даље према прозору прост, напукао канцеларијски орман, а иза њега, управо до прозора, уздигао се тавнички, болнички кревет као дјетињи гроб од гвожђа, црн и зарђао, да га је страхота било погледати! У њему једна тврда сламњача са деком и два тврда јастука као камен, – то је све. С десне стране прозора пружио се искрзан и искрхан подугачак "дневничарски" сто, прекривен дебелим папиром. Крај стола биједно и тужно дријемају двије тавничке столице, једна стара а друга половна. До стола се дигло једно страшило, рачвасто и раскречено, за које керкермајстор рече да се зове клајдершток (за хаљине). Ја сам му вјеровао.

Како видиш драга моја Милко, све старо, изанђало, зарђало, скрпљено и скупљено са свију божјих страна! Ето, то ти је, ако почем ниси знала, custodia honesta босанске владе.

Кад ти још додам да сам увијек под кључем осим сат прије подне, а сат послијв подне, онда можеш појмити како ми је. Ни с ким се не састајем, нити се смијем састати ни ријеч проговорити. Кад шећем, увијек ми је један кључар или пред очима или за леђима. То ме тако нервозира да ме до лудила доводи. Г президенту[40] сам у два маха изјавио да бих се желио вратити натраг у Црну кућу и обући робијашко одијело, јер би ми било много лакше него овдје.

По свему изгледа да овамо неће доћи нико више. Стефановићу[41] неће признати овог вајног "часног затвора", а Радуловић[42] је ваљда своју казну одлежао. Тако ћу ја остати сам као какав заробљеник на каквом осамљеном острву.

Ако је Угреновић добио "Срп. књ. задругу", нека ми одмах пошаље све књиге овог шеснаестог кола, у којем су и моје приповјетке изашле.

Ти причекај до 1. маја по н. к., да видимо шта ће бити са оном расправом на Врх. суду, па би онда могла доћи.

Видиш како ја живим. Ти како живиш, не знам, јер ми ништа не јављаш. Пази добро на здравље и сјећај ме се.

Ја новине слабо или готово никако не добијам, те не знам шта се у свијету догађа. Пиши ми шта ће бити са затвореним одбором и да ли су и они предани војном суду. "Отаџбина" је сигурно престала да излази? Шта ради Светозар? Поздрави све, а нарочито Стеву, Јеку, Љепосаву, Вукицу, Стевана и сву родбину.

Друго засад ништа.

Топло те и искрено поздравља

Твој Петар Кочић.

50 - Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 20. IV 1908. по н. к.

Драга моја Милко,

сретно сам се повратио овамо. Уз пут, и тамо и отуда, није ми било, што се тиче оружане пратње, неугодно и тешко као кад су ме први пут отуда бањолучки жандари спровели. Ови доњотузлански жандари поступали су са мном врло лијепо и уљудно. У првом реду за то имам да захвалим овдашњем г. предсједнику Окружног суда, који је жандаре преко њиховог старјешине упутио да са мном човјечно и уљудно поступају. Осим тога и вођа садашње патроле био је прилично образован и вјешт човјек у екскортирању, па ми је и са те стране много олакшано. У путу ми је допустио и да пијем и да пушим. Зато сам и могао примити као част од једног непознатог човјека понуђено пиће и цигарете у Приједору. И газда Јако Меворах, најбогатији Јеврејин у Приједору, нудио ме је пићем, али сам то уљудно одбио, јер нисам могао пити.

Данас ми је долазио Симо и питао ме да ли ми што треба. Казао сам му, по твом савјету, да ми донесе самљевене каве, пошто имам машину.

Твој пакет до Д. Тузле нисам отварао, јер нисам био гладан, али сам отворио газде Митра[43]. Богами, лијеп ми је поклон учинио. Хвала му! И писмено ћу му се захвалити што је данас.

Мени сад засад ништа не треба. Само ти могу рећи да ме је овај пут, дуги пут, ипак доста уморио и да ми је врло тешко пао поновни растанак од тебе и од наше Бање Луке. Волио бих да нисам морао ни долазити. Мени је наша Црна кућа постала као моја рођена кућа, и ја се у њој не осјећам као затворен. Ова, пак, доњотузланска тавница мртва је и пуна чамотиње као каква заробљена и поробљена земља, којој би могло бити име и Босна. Бадава, ми се Крајишници ипак у нечем разликујемо од наше посавске браће, која су врло погодан и подесан елеменат за робовање и тавновање.

Ти би могла доћи једном овамо са Стевом, да се видимо. То би ми врло мило било.

Врло ми је жао што се не могох видјети са Стевом и Јеком. Сиромах керкермајстор, поред све своје добре воље није смио допустити да се видимо. То му не треба за зло узети, јер је он вршио само своју дужност.

Пиши ми и јави кад ћеш доћи. Још бих ти нешто писао, али не могу, јер знаш да сва мој писма иду преко цензуре. Поздрав Лепој, Светозару и др. Тебе поздравља топло и искрено твој одани

Петар.

P. S. Што се тиче домаћих послова, ти ради по својој вољи и увиђавности, јер си много практичнија од мене. Ја ти нећу у томе ништа приговарати као ни досад. Јави ми шта има ново са оним бетерима у граду.

Ја ћу данас писати г. Димовићу[44] да ме заступа на Врховном суду и да тражи евентуалну одгоду наступа казне, како бих 22. јуна изишао из затвора.

(Видио Д. Т. 2I/4. 08. Васовић.)

51 - Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 12. V 1908. по н. к.

Драга моја Милко,

Знам да увијек са нестрпљењем очекујеш од мене писмо. Сама знаш да ти ништа ново немам јавити, јер је у затвору увијек и непрекидно све старо.

Прекјуче сам добио једну вијест од Светозара, који је овдје био и походио ме. Он каже да је Стево Стефановић пуштен на слободу јер је одлежао прву казну од три мјесеца. Затим ми Светозар рече да ће Стефановић остале своје казне издржавати овдје, јер је и њему призната custodia honesta. Даље Светозар вели да ће Стефановић овамо доћи на 1. јуна по новом кал. Та ме је вијест унеколико обеселила, јер нећу бити сам.

Још сам са Светозаром разговарао о својој овамошњој храни и трошку и замолио сам га да од старог одбора "Отаџбине" тражи с тобом заједно да барем за ме плате храну кад ми не дају цијеле плате.

То ти с правом од њих тражи и немој да би се понизила пред тим ћифтама, којима је новац и Бог и Отаџбина. Ако не могнеш код њих ништа успјети – то не чини ништа. Главно је да човјек чува свој понос. Ја да свог поноса и карактера нисам чувао, сигурно не би овдје данас лежао, него бих се проводио и веселио у слободи.

Ја сам Светозару казао да он са Симом Ераковићем овдје види рачун и да ти га понесе. Зато ти од оно пара што сам добио од Академије наука пошаљи Сими онолико колико му је потребно да исплати моју храну и остале ситне трошкове. Симо ми је главе ваљао и да њега није било, ја бих се у свачем грдно напатио.

Пошто је Стефановић пуштен на слободу, иако има још неколико казни да издржи – то се и ја надам и тврдо држим да ће и мене на 22. јуна, дакле кроз 40 дана пустити на слободу. И та ме је вијест о Стефановићу унеколико расположила, те жељно и нужно очекујем да ћу видјети своју малу кућицу, тебе, Лепу, Јеку и све друге, којих сам се много и премного зажелио!

Поздрави све, а нарочито Стеву, Јеку, Љепу и друге који се мене сјећају.

Тебе топло и искрено поздравља твој

Петар.

(Видио Д. Т. 13/5. 08. Васовић.)

Колико будем у четвртак 14. маја осуђен, јавићу ти телеграфски.

Да ли је Илија икако долазио?

52 - Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 24. V 1908. по и. к.

Драга моја Милко,

писао сам г. Димовићу да се заузме како не бих одмах морао наступити ову другу неправедну – тако неправедну да вапије небу за осветом – казну. Исто сам тако управио једно писмо и на Главни одбор Срп. нар. организације, на руке госп. Душану Васиљевићу[45], потпредсједнику. Врло сам радознао хоће ли штогод Организација, односно њен Гл. одбор, смјети предузети у овој мојој ствари. Ја сумњам, али нисам никако могао пропустити прилику да не опипам пулс министрових штићеника*.

Пиши ми колико је Кондић[46] осуђен. Да ли ће Светозар овамо или ће у Црну кућу и да ли је већ добио позив да наступи казну?

Ја сам здрав и желим вама свима много здравља и среће.

Све вас, а нарочито тебе, искрено и топло поздравља и грли ваш

Петар.

53 - Стеви Вукмановићу у Бању Луку

Доња Тузла, 27/V 1908.

Драгн мој Стево,

Можда ти је Милка већ казала да сам још осуђен 15 мјесеци. Молићу да одмах не наступим казну једино зато да уредим домаће ствари и да Милки олакшам живот за вријеме мог тавновања. Мене слобода лично много и не весели, јер изван тавнице имам врло мало пријатеља. Једна личност, за коју сам држао да ми је пријатељ, рекла ми је: ’Једва чекам да одеш у хапс. ’ Те ми ријечи никад не силазе с ума, и много жалим на тог свог пријатеља, зато што ми се и поред ових ријечи представља велик пријатељ.

Могу ти јавити да сам здрав, а друго што бог и Швабо да.

Поздрав свима код куће од вашег

Петра

(Цензурисано: Д. Тузла, 28/V 08. Потпис.)

54 - Милки Кочић, у Бању Луку

Доња Тузла, 28. V 1908.

Драга моја Милко,

враћам ти потписану мјеницу и молим те да је уредиш како знаш и умијеш. Писао сам ти већ карту да сам се обратио г. Димовићу и г. Васиљевићу да се заузму за ме како не бих морао одмах наступити казне. Да ли ћу од тог имати успјеха, још ти не могу ништа јавити. Од Врховног суда још ми није дошла осуда.

Моја болест није бог зnа шта. Презебао сам у априлу у овој одурној собетини, па ме боле леђа и жигају ноге. То је све, и то није опасно, него је непријатно и тешко трпјети. Љекару се ја царевом не обраћам жив ни за какву помоћ. Немам повјерења ни у знање ни у савјесност. Иначе је овдашњи љекар добар човјек и врло уредно походи тамницу.

Зна ли се по колико су они у граду осуђени? – Примио сам блесаво сочињеније оног божјег звекана. Глуп он, па му глупо све што је његово.

Више ти немам шта да пишем. Ниучем не оскудјевам, јер сама знаш да сам ја с малим задовољан.

Много те и одано поздравља

Твој Петар.

55 - Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 8. VI 1908. по н. к.

Драга моја Милко,

прекјуче сам предао на Врховни суд молбу ради одгоде наступа казне и надам се да ће ми се ова молба повољно ријешити. Тако ћу, можда, моћи на 22. јуна бити на слободи. Молим те, пошаљи ми одмах моје љетно одијело, ако је читаво и чисто, један пар чарапа, два рупчића, једну кошуљу и једну машну, јер ми се ова покварила. Мој је веш готово сав неопран.

Шта има тамо ново? Како је Стево, Јека и дјеца? Шта ради Љепосава? И јесте ли сви здрави?

Код мене нема ништа ново. Само ме ноге страховито жигају, нарочито пред какво вријеме.

Све вас топло, а нарочито тебе, поздравља и грли

ваш Петар.

Осим осталог, пошаљи на моју адресу 30 круна за пут, ако ме пусте; ако не пусте, имаће се у што потрошити.

56 - Милки Кочић, у Бању Луку

Д. Тузла, 22. VI 1908. по н. к.

Драга моја Милка,

док сам примио одијело, 30 круна и друге послане ствари, хтио сам ти писати према једном Димовићевом писму да ми неће уважити молбу за одгоду казне, коју сам данас тешка срца и са једним немилим очајањем морао наступити. Дакле, казну од 15 мјесеци наступио сам и излазим догодине (1909) 22. септембра.

Због непрекидног и незаконитог самотног затвора, због грубог и неотесаног вријеђања од стране овд. керкермајстора и због тога што ми не дају ни с ким разговарати, саопштио сам данас госп. президенту да ћу ступити у штрајк гладовања (Hungerstreik). Госп. президент ми је обећао да ће о овој мојој одлуци писати влади и уједно ми је савјетовао да одустанем од своје намјере док од владе не дође одговор. Ја сам на то пристао. На овај очајни корак нагнала ме је неизмјерна душевна патња вјечитог ћутања и самоће. Чисто сам и оглувио и онијемио од непрекидног ћутања.

Ако ми се не допусти да разговарам с ким било и ако и даље останем у соби под кључем сам, ја ћу се уморити глађу, јер волим и умријети при чистој свијести него да полудим.

Данас сам необично расположен и више ти не могу писати.

Поздрави све, нарочито Лепу.

Тебе топло поздравља и грли

твој Петар.

57 - Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 1. јула 1908. по н. к.

Драга моја Милко,

примио сам твоју карту, и видим да сте се сретно повратили кући. Хвала и тсби и тати на посјети!

Сими ћу писати што је сутра да се побрине за стан.

Сама си бар унеколико могла увидјети и осјетити како је овдје и како загушљив ваздух струји у керкермајсторовој канцеларији, онако па руски! Не може никако лијепо бити нити може на част служити данашњој модерној управи у нашој земљи да се књижевници туку и вријеђају.

За себе могу рећи да би ми много лакше било да ме не турише у политичке кривце. Чак ми је забрањено да не смијем ни са кључарима коју ријеч измијенити. И то у закону стоји!

Али све ће бити и проћи.

Поздрав теби и Љепој од вашег Петра, који вас жељно ишчекује.

NB. Прочитао сам шесто издање "Јазавца пред судом". На жалост, нашао сам много штампарских погрешака, које кваре смисао; иначе је ово издање прилично укусно и лијепо.

58 - Милки Кочић у Тузлу

Доње Соли, 18. јула 1908.

Драги моји и мили Цоцо,

предајем ти ово писмо за Америку и књижевни оглас "Јазавац пред судом". Писмо за Америку, као и оно прво, препиши и пошаљи. За књижевни оглас "Јазавац пред судом" могла би се договорити са Симом и послати га у новине. У исто вријеме могла би с њим заједно писати којој штампарији да штампа седмо издање. Ако ти не би хтјела са Симом то учинити, онда бих ја могао писати којој штампарији за штампање, и то бих морао учинити преко суда. Уосталом, ми ћемо се још о том усмено договорити.

Драги мој и мили Цоцо, ја сам се тебе много, премного зажелио. Ти немој жалити новаца и немој се патити. Као што год мени чиниш, чини и себи и Љепој. По свему изгледа да ја немам никог на овом свијету него вас двије. Ја се тебе увијек сјећам, и у дану и у ноћи, и увијек на те мислим, Теби би можда много лакше било да си остала у Бањој Луци, јер овдје немаш никог познатог, па ти је врло тешко. То ја врло добро знам, па ми је тешко што се због мене патиш и мучиш, али ће све бити и проћи.

Поздрав Љепој.

Тебе жарко и искрено љуби и грли

твој заробљени Петар.

Мени је твоје јело врло добро и слатко, па откад си дошла, ја сам се много и душевно и тјелесно опоравио. Само теби то имам да захвалим.

59 - Милки Кочић у Бању Луку

(Из Тузле, 1908.)

…Запамти добро ово: као што год у густој помрчини не можеш наћи свјетлости, исто ћеш тако узалуд у земљи без Слободе тражити Правду. Слобода је света и узвишена мајка Правде. Без Слободе, без мајке своје, Правда се претвара у једну обичну курветину путару, која по широким царским друмовима трује и заражава невине, одузимајући им подмукло младост, свјежину и здравље!…

60 - Др Карлу Пачу у Сарајево

Бања Лука, 17. јуна 1909.

Велеучени Господине,

примио сам ваше многоцијењено писмо од 14. VI о. г. Ваше признање као једног одлична научењака да сам својим површним приказом Кечетових "Историјских успомена" учинио нешто за проучавање прошлости Босне и Херцеговине, и сувише је ласкаво и од моје стране ничим незаслужено. Ово, велеучени Господине, изволите узети не као обичну фразу лажне скромности, него као моју стварну и истинску исповјест. Можда ће Вам бити унеколико и познато да се ја поглавито бавим лијепом књижевношћу, те према томе не осјећам у себи ни најмање способности да бих могао ступити међу Ваше вриједне и учене сараднике. Ја се само као аматер интересујем прошлошћу своје отаџбине као и сваки човјек коме је драга његова рођена груда, и који истински жели да дозна праву и ничим непомућену истину о прошлим догађајима.

Према Вашем тражењу шаљем Вам "Јазавца пред судом" (изд. VII). Много жалим што немам при себи других својих радња, али ћу бити слободан да Вас упутим гдје би се евентуално могле добити. То су све омање причице и изашле су под насловом "С планине и испод планине", I, II и III свеска, па ми се чини да би се једино могле набавити у књижарници Светислава Цвијановића, Биоград, Кнез Михајлова ул. 15.

Примите, велеучени Господине, израз одличног поштовања.

Петар Кочић

61 - Николи Т. Кашиковићу у Сарајево

(Из Бање Луке – недатирано из 1909)

Драги мој Никола,

шаљем ти за "Вилу" ову народну пјесму "Рајко од Змијања и Краљевић Марко". Она је занимљива и достојна да се штампа колико због своје љепоте, толико и због тога што је у њој опјеван један босански властелин.

Испитивачи наших народних јуначких пјесама једногласно су констатовали да нема народних пјесама о босанским владарима и босанској властели, као ни пјесама из жупанског доба. Изгледа да ће то њихово мишљење пасти, јер сам ја, бавећи се љетос антропогеографским проучавањем области Змијање, наишао у народу тога краја на пјесме које пјевају о босанском властелину Рајку или, боље, Ратку, по коме је и прозвано село Ратково, највеће српско село у Босни и Херцеговини.

Увелико сам задовољан што ће ово питање ставити на дневни ред наша "Босанска вила". Прими братски поздрав.

Твој

Петар Кочић
Бања Лука.

63 - Николи Т. Кашиковићу у Сарајево

Бања Лука, 2. септембра 1909. по ст.

Драги Никола,

шаљем ти за "Вилу" и ову другу пјесму о Рајку од Змијања. Ја се трудим да све народне пјесме о њему скупим и у "Вили" нашој одштампам, па ћу онда написати опет у "Вили" једну расправицу, која ће бити врло занимљива јер ће се донијети нешто ново у проучавању наших народних пјесама. У том погледу "Вила" је стекла велике заслуге, то јој не може нико порећи. Доношењем ових пјесама она ће само још више подићи свој углед, јер су оне нешто ново.

Могао би у 17. броју и ову пјесму штампати.

Твој Петар Кочић

64 - Јовану Цвијићу у Београд

(Бања Лука, септембра 1909)

Многопоштовани и драги г. Цвијићу,

Ону сам малу стварчицу Кроз Змијање био слободан посветити вама и без вашег питања као спонтани и срдачни израз захвалности према вама јер сте ме у једно вријеме материјалне невоље помогли, а још више због тога што сте ми отворили очи за једну корисну ствар. Дубоко жалим што нисам по струци географ и историчар, јер би боље и савјесније могао испитати ову занимљиву област која има тако поетско име "Змијање". Ја сам ушао у један занимљив музеум – на сваком кораку сретам све некакве знаке старине.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

(Недовршен концепт одговора)

Петар Кочић

65 - Милану Савићу[47] у Нови Сад

Бања Лука, 25. XI 1909.

Пошт. и драги Господине,

тек данас добих од мог пријатеља госп. дра Глушца Вашу дописну карту, јер је била залутала у овдашњу Велику Реалку, пошто сте Ви метнули моје занимање професор, а ја то нисам, на жалост, иако имам сву квалификацију за то мјесто. Не да ми босанска влада.

Шаљући Вам списак или позив на претплату, из кога ћете моћи све видјети, најљепше Вам се захваљујем што сте се драговољно примили тако тешке и неблагодарне работе као што је то скупљање претплате на српску књигу. Још једном искрено хвала!

Примите срп. поздрав.

Петар Кочић

66 - Глиши Елезовићу[48] у Скопље

Бања Лука, 30. XI 1909.

Драги мој Глишо,

твоје су се емшерије сјајно показале, а ти још сјајније! Живио и ти и твоје кротке емшерије!

Примио сам 61 круну за 68 претплатника, а према твојој жељи послаћу ти 100 комада, док књига не изађе из штампе, и то коли брзовозно.

Драги мој Глишо, ја ти се најсрдачније захваљујем на твојој драгоцјеној предусетљивости и труду око скупљања претплате. Поздрави ми, молим те, све тамошње моје познанике. Нећу их овдје набрајати, јер на брзу руку пишем због оскудице у времену. У списку претплатника не видим, на жалост, познатог хотелијера господара Младена Поповића. Шта ли је с њиме било, да није ишчезаја от Скопје? Опет ми га поздрави ако имаш с њиме живоздраво. – Мене заиста тамошње ствари занимају и већ унапријед знам да све не иде у реду. Тако је и овамо.

Драги мој Глишо, јављам ти да од Нове године 1910. издајем књижевни и просвјетни лист Развитак овдје у Бањој Луци и најљепше те молим да ми будеш у гајрету са сарадњом. Бићу ти захвалан.

Топло те поздравља твој одани

П. Кочић

67 - Марку Малетину[49] у Нови Сад

Бања Лука, 13. XII 1909.

Драги и поштовани господине Марко,

примио сам од Вас данашњом поштом 55 круна у име претплате на "Јауке са Змијања", па Вам се најсрдачније захваљујем на Вашој драгоцјеној пријатељској услузи и труду око скупљања претплате! Књига ће ући у штампу почетком нашег децембра, и док буде готова послаћу Вам с молбом да их раздијелите међу претплатнике.

Још Вам једном срдачно хвала!

Што се тиче Омладинске Статистике, ја сам питао дра Глушца, и он ми рече да њихов директор, др Протић, не допушта да се постављена питања подијеле међу ђаке. Ја сам замолио дра Глушца да он приватно разда спискове, и он ми рече да ће гледати да то по могућности учини. О тој ствари толико Вам засад могу јавити.

Примите искрени српски поздрав од Вашег оданог

Петра Кочића.

68 - Алекси Шантићу[50] у Мостар

Драги Алекса,

послао сам ти молбу за сарадњу у нашем скромном "Развитку". Светко[51] ми је јавио да си примио позив и да си му рекао да ћеш нам послати једну пјесму о тежаку. То је мене врло обрадовало, па сваки дан очекујем на твоју пјесму, јер бих желио да нам баш ти напишеш пјесму која би изашла у првом броју "Развитка".

Ја те поново најсрдачније молим да нам испуниш молбу и што прије пошаљеш пјесму.

Обећали су нам сарадњу г. др Цвијић, др Скерлић[52], Живојин Перић[53], др Тих. Ђорђевић[54], Павле Лагарић, Вељко Петровић и многи други.

Нећеш бити, драги Алекса, у рђавом друштву, како видиш. Поздрав Светку.

Топло те поздравља

твој П. Кочић.

Бања Лука, 20. XII 1909.

69 - Алекси Шантићу у Мостар

Драги Алекса,

Примио сам твоју красну и јединствено лијепу пјесму "На њиви", на чему ти се најсрдачније захваљујем. Мени је жао што си ти могао и помислити да сам ја на тебе или Светка у оном писму из Црне куће мислио. Боже сачувај! Као и овдје, тако исто и у Мостару има рђавих људи и музевира. На те рђаве људе и музевире ја сам мислио. Мени је један човјек из Мостара причао да су се неки "политичари" веселили кад сам ја ухапшен. То Светко не да рећи.

Твоја ће пјесма, драги Алекса, изаћи у овом првом броју, и гледаћу да не буде ниједне штампарске погрешке.

Топло те и искрено поздравља твој одани

Петар Кочић.

Бања Лука, 26. XII 1909.

70 - Светиславу Б. Цвијановићу у Београд

Бања Лука, 3. I 1910.

Драги госп. Цвијановићу,

Због превелике нагомиланости послова у загр. "Срп. штампарији", гдје се штампају, "Јауци са Змијања" моћи ће тек изаћи почетком фебруара по н. к. Тешко је деверати са нашим штампаријама – нарочито кад је овако далеко.

Срдачно вам хвала на честитки.

Ваш одани Петар Кочић

71 - Петру Мирковићу[55] у Зеницу

Бања Лука, 5. II 1910.

Многопоштовани и драги госп. Мирковићу,

Примио сам од госп. Ковачевића ваше цијењено писмо, и оно ме је врло обрадовало. Ја вас лично много цијеним и поштујем, као и ваш досадашњи књижевни и просвјетни рад. Оно што ви износите у својој причи "Сирота – па везир", осим неких малих разлика, слаже се са оним што сам љетос забиљежио на Змијању, области у којој се налази Бањица, или, боље рећи, Ратково, јер је Бањица један дио села Раткова.

Питате даље ко је то што скупља податке о Гаври Вучковићу Крајишнику. То је моја маленкост. Гавро је необично занимљива и заслужна личност коју треба тргнути из заборава. За осуду би било да се не нађе ниједан Крајишник који би то учинио. Из љубави и пијетета према његовој драгој сјени, ја сам се дао на мучни и тешки посао да га отргнем из заборава, јер је он то, као ико, заслужио у пуној мјери.

Кад сам покренуо на Крајини са друговима "Развитак", молио сам госп. проту Ковачевића да вас, као свог старог и доброг друга, замоли да нам што за "Развитак" о Гаври напишете, или да нам извјесне податке о њем ставите на располагање, јер сам чуо, и од њег и од многих других, да ви најбоље познајете Гавру и његова дјела. Госп. прото је то заборавио, док нас ево сад, не подсјети ваше цијењено писмо у коме пишете да имате једну рукописну Гаврину књигу од 50 табака. Велику би услугу учинили нашој Крајини и одужили би се на најљепши начин сјени покојног Гавре када би за "Развитак" послали један одломак из тог Гавриног рукописа, који је, како пишете, врло занимљив. Могли би послати цио рукопис, па бих ја извадио оно што је најзанимљивије. Ја бих сигурно могао учинити код "Коларчеве задужбине" у Београду, или код ког другог књижевног фонда, да се та Гаврина рукописна књига штампа. Приход би припао вама, тј. ако би га било, а надам се да би га било.

Молим вас најљепше да ми јавите о овој ствари ваше цијењено мишљење и да ме извијестите и о чему другом што се односи на личност Гаврину. Бићу вам за ту братску услугу врло захвалан. Надам се да ће то учинити човјек који вели: "Летим и ја својима помоћи да лашње до опште жеље могу доћи". Увјерен сам да ове ријечи нису напразно бачене.

Много вас поштује и поздравља ваш одани

Петар Кочић

уредник "Развитка".

72 - Живку Њежићу[56] у Загреб

Бања Лука, 15. III 1910.

Драги мој Живко, могу ти јавити да те је Окружна скупштина Бањалука од 7. III 1910. поставила за посл. кандидата Сана–Кључ, а ја сам постављен за изборни срез бањалучки. Све тачке програма осим прве ја сам потписао, и ја ћу бити као дивљак. К. Мајкић[57] је постављен за Бос. Крупу–Цазин. Ти програма не можеш мијењати, него само примити или одбити па се кандидовати као дивљак, ако је по вољи. На Сани можеш продријети, уздам се, па примио програм или био дивљак. Полиција тражи за "Развитак" кауцију од 3000 круна, па сам у великој неприлици, и томе је крива унеколико и биљешка о твојој кандидатури.

Твој П. Кочић

73 - Живку Њежићу у Загреб

Бања Лука, 25. марта 1910.

Драги мој Живко, опрости, братац, што ти не могох одговорити на твоја писма. Са свију ме страна обасуло са писмима и картама, тако да сам се просто збунио шта ћу и како ћу. Нисам могао ником одговорити, па ни теби, што дапаче жалим. И "Развитак" ми се развио на врх главе! Него ме је обрадовала твоја карта у којој ми јављаш закључак скупштине на С. Мосту од 18/3. и чини ми мило што су ме Сањани послушали. Ти пишеш у свом пошљедњем писму о некаквим опскурним кандидатима, као на прилику о В. Бабићу и др. Све је то бош посла! Здраво и још једном здраво!

Твој П. Кочић

74 - Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, дне 29. Х 1910.

Драга моја Милка,

од тебе још не добих одговора на моју пошљедњу карту, (па не знам како сте и је ли наш мили и мали Слободан[58] здрав. Ја увијек мислим на вас све, а нарочито на мог малог Слободанчића.

Молим те, јави ми како сте и како живите. Мени је врло необично без вас.

Драга моја Милка, немој да се патиш и немој да сувише штедиш па да се напатиш. Пази добро дијете.

Симо је овдје. Криво му што му нисмо јавили рођење Слободаново. Да смо га позвали, био би нам и кум. Ја сам куму честитао крсно име. Јеси ли ти код њих ишла?

Димовић се још није вратио из Беча, па нисам могао о оној ствари разговарати са њим.

Ако би какво важно писмо тамо дошло за ме, молим те да га овамо пошаљеш.

Овдје нема ништа ново. Саборске сједнице теку сад засад мирно. Шта ће послије бити, не знам.

Пиши ми!

Све вас топло и искрено грли и љуби, а нарочито свог Слободана

ваш Петар.

75 - Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 7. XI 1910.

Драга Милко,

сретно сам допутовао и данас сам одмах нашао собу за 30 круна. Још се ништа не зна колико ћемо остати. Кад дознам, јавићу ти. Али свакако ћу гледати кроз једно 10 дана тамо доћи и посјетити мог драгог Слободанчића и тебе. Поздрав теби, Слободану, Љепој и осталима

од вашег П. Кочића.

76 - Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 23. XI 1910.

Драга моја Милка,

данас сам примио од Кунића одијело, које ми се је допало јер је врло топло. Кошта према његовом рачуну 94 круне. Молим те плати му то.

Говори се да ће Сабор бити кроз 15 дана одгођен. Ја мислим тражити допуст кроз који дан да вас походим јер сам вас свију зажелио, нарочито тебе и мог драгог Слободана. Како је он? Је ли здрав? Гуче ли?

Симо је овдје, па смо увијек заједно. Једемо сви код Авакума. Мој стан није најбољи, али се може трпити.

Неки дан сам ти послао 250 круна од дневнице. Врло скромно живим, да би се могло што заштедити.

Све вас, нарочито тебе и Слободана, љуби и грли ваш Петар, који вас увијек осјећа.

љуби те

твој Кочо.

77 - Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 29. XI 1910. по нов.

Драга моја Милка,

већ неколико дана прође а ја не добих од тебе никаква одговора на своја два писма. Да ли си примила 250 круна?

Очекујемо да ће се кроз 7 дана Сабор одгодити. Ја сам хтио тражити допуст, али је Сабор закључио да се ником не може дати допуст. Дедијер[59] је позван из Београда и није му дат допуст. Симо[60] и Круљ[61]силно су се завадили и потукли.

Како је мали Слободан? Одмах ми одговори.

Поздрав Љепој, Вуки и Ђорђи.

Тебе и Слободана топло и искрено грли и љуби

твој П. Кочић.

78 – Милки Кочић, у Бању Луку

Сарајево, 4. XII 1910. по нов.

Драга моја Милка,

твоје ме је писмо обрадовало, јер на два своја писма не добих од тебе одговора. Драго ми је много што је мој Слободан стално здрав и чио. Да ли имало гуче?

Сабор ће се одгодити у ову идућу суботу (10. по нов. кал.). Оне комендије у Сабору нису ништа. Таке се комендије дешавају у свима саборима, па и у босанском. Зато се немој бринути.

Писао ми је Илија из Призрена. Примљен је за редовног ђака и добија издржавање.

Поздрављам вас свију, а нарочито тебе и Слободана! Жељно ишчекујем да вас загрлим и пољубим.

Грли вас и љуби ваш

П. Кочић.

79 - Милки Кочић, у Бању Луку

Сарајево, II/24. јануара 1911.

Драга Милка,

сретно сам допутовао овамо са Костом. Ону ствар са осигурацијом уредићу данас. Прије нисам могао јер је радња била затворена. Данас ћу такође ићи ради оне друге ствари и др Васићу.[61]

Сабор је јуче отворен. Ми смо Срби противни влади, Турци и католици су уз владу, па може бити свашта.

Ништа друго ново немам да ти одовуд јавим.

Симо још није дошао. По свему изгледа да ће се он и захвалити на мандату. Ко би то још знао? Можда и неће. Види ваљда да ће се и Сабор распустити.

Поздрави ми и пољуби мог драгог Слободана.

Поздрав теби, Лепој и Борћи. Тебе и Слободана увијек љуби и грли

ваш П. Кочић.

80 - Милки Кочић, у Бању Луку

Сарајево, 25. I 1911.

Драга Милка,

Ствар са осигурацијом потпуно сам уредио, и признаница се налази код мене. То ти укратко јављам да се не бринеш за ту ствар.

У Сабору се још ништа не зна. Ситуација је мутна и замршена: не зна се ни ко пије ни плаћа!

Топло те поздравља и свог Слободана са Љепом и Борђом

ваш Петар.

81 - Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 29. I 1911.

Драга моја Милка,

примио сам данас твоју карту у којој ми јављаш да си опет нешто слаба и да и Слободан није најбоље. Молим те, припази на се, а још више на малог. Знам да те неспавање и неуредан живог сатра, али шта ћеш, мора се трпјети док Слободан мало одрасте. И он ће ваљда постати мало бољи него што је данас.

Иако је у Сарајеву велика студен, ја се не могу никако да одлучим да купим капут, јер држим да ова зима неће дуго трајати.

Симу сам обилазио у болести. Мало му је боље. Био је презебао. Сад се придигао. Како изгледа, Сабор ће подуље трајати, и ја ћу вас можда кроз 10 дана опет походити.

Драга Милка моја, пази на се и Слободана. Ја вас се увијек сјећам и на вас мислим.

Грли вас и љуби

Ваш П. Кочић.

82 - Милки Кочић у Бању Луку

(Сарајево, фебруар 1911)

Драга моја Милка,

синоћ сам сретно приспио у Сарајево. У путу ми је било прилично хладно. Нисам вам ради тога могао писати ни из Бочца ни из Јајца, као обично што сам чинио.

Овдје нема ништа ново што би требало да ти опширно јавим. Само ти јављам да се је Симо разболио. Данас идем да га обиђем. Пази на Слободана и на своје здравље, и буди увјерена да вас се ја увијек сјећам и на вас само мислим.

О Сабору самом не могу ти ништа посигурно јавити. Колико ће још радити и кад ће се распустити, ни то се не зна. Католици и Турци су против нас. Шта ће напосљетку бити, ни ми сами не знамо. Тебе искрено и Слободана љуби и грли ваш

Петар.

Оном трома поздрав.

83 - Милки Кочић у Бању Луку

(Сарајево) 24. II 1911.

Драга моја Милка,

Хвала ти на твојој карти, јер ме је твоје ћутање било унеколико забринуло. Кроз неколико дана, док се сврши дебата о буџету, ја ћу вас походити. Сад не могу, јер морамо сви на окупу бити ради гласања против буџета. Симо је био само два дана у Тузли, и то је отишао кад сам се ја вратио из Бање Луке. Сви смо овдје на окупу, осим дра Божића, који је сада тамо.

Драга моја Милко, припази на се и Слободана. Изведи га напоље, јер је тамо, како чујем, врло лијепо вријеме! Све вас топло поздравља и грли ваш Петар. Нарочито тебе и Слободана.

Љуби те твој Петар.

84 - Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 17/30. марта 1911.

Драга моја Милка,

примио сам твоју карту, и криво ми је што ми редовно не одговараш на моје карте. Ваљда имаш толико времена да напишеш неколико ријечи. Додуше, имаш ти посла око малог, али би ипак то могла учинити.

Могу ти јавити да сам изабран за чиновника са плаћом од 3000 круна. Лијепо су сви примили моју молбу. Морали би се у мјесецу априлу преселити у Сарајево.

Кроз који дан, ето ме тамо. Љуби тебе и Слободана

ваш П. Кочић.

85 - Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 24. III 1911.

Драга моја Милка,

Примио сам Твоје писмо. Хвала Ти на обавјештењу. Ја сам знам да Ти је тешко са Слободаном, али шта ћеш: дијете је дијете, мора се трпјети. У нас се у Сабору ухватила велика џефа. Босански католици хоће да нас све уз припомоћ Турака похрвате, а Турци уз припомоћ католика хоће да кмета и сељака за вјечита времена заробе.

Кроз који дан доћи ће аграрно питање. Морам бити овдје, јер се бојим да нас народ не назове издајницима.

Пази на се и на Слободана. Поздрави Лепу и Ђорђу.

Све вас топло грли и љуби

П. Кочић.

86 - Алекси Филиповићу[62] и Милутину Јовановићу[63] у Жепче

Сарајево, 27. јула 1911.

Поштована господо, примили смо Ваше цијењено писмо и одмах смо Вам јуче послали нашу Изјаву, из које ћете видјети разлоге који су нас приморали да и јавно раскинемо све везе са досадашњим нашим друговима члановима Српског клуба. Далеко би нас одвело кад би Вам све потанко почели излагати што се је до данас радило у Српском клубу. Можемо Вам само толико рећи да у Српском клубу има огроман број чланова који врло често заборављају интересе народне, и теже свим силама да се допадну онима горе!

Уосталом, ми ћемо ускоро покренути свој лист ("Отаџбина") из кога ћете се моћи потпуно да увјерите да је наше држање и у Сабору и ван Сабора било увијек исправно и коректно, сасвим сагласно са интересима српског народа. Они нас сада, кад немамо свог органа, безобразно и плаћенички нападају у "Српској ријечи", али вјерујте нам да нам код нашег поштеног свијета не могу ни пера одбити! Крајина је сва уз нас листом, а и остала Босна.

Толико Вам укратко, у име своје и својих другова, одговарам на Ваше цијењено писмо.

Примите срп. поздрав и поштовање.

Петар Кочић, народни посланик

87 - Алекси Шантићу у Мостар

Драги Алекса,

Најљепше те молим да ми учиниш једну љубав. Ради смо да уз "Отаџбину" издамо Божићни прилог, па те свесрдно молим да нам и ти штогод приложиш. Ти си пјесник нас свију, не треба да те буни што смо се ми "политичари" мало поцијепали.

У 23. броју "Отаџбине" ја сам написао један кратак приказ твојих пјесама, па све се бојим да ми се није што неподесно и нетачно подвукло под перо. Моје симпатије увијек су биле за те и за твој таленат. Приказ сам писао на брзу руку, па нисам као критичарски лаик ни могао све казати што би требало рећи кад се пише о твојој красној и хуманој поезији коју свака шуша не може ни осјетити. Ако сам што погријешио у приказу, сјети се да сам, како рекох, лаик и опрости ми.

Драги Алекса, надам се да ћеш нам свакако штогод за божићни прилог послати, и срдачно те поздрављам…

Сарајево, 24. XI 1911.

P. S. Ја свршавам "Суданију", коју ћу отштампати у засебну књигу.

88 - С. Б. Цвијановићу у Београд

С. 29. јуна 1912.

Драги г. Цвијановићу,

послао сам Вам прије два дана 150 к. "Суданије" у Земун посте рестанте, што чини са оних 50 посланих 200 комада. Дајем Вам за готов новац 40% попуста, и молим Вас да ми пошаљете новац. Могли би из мојих новаца и коју нову књигу послати и, ако има каквог мога дуга, наплатити.

Са срдачним поздравом

Петар Кочић

89 - Лази Поповићу[64] у Сремске Карловце

Сарајево, 5. I 1913.

Драги др Лазо,

радо се одазивам твом позиву на сарадњу. Правац којим мислиш поћи свесрдно примам, и колико моја снага допушта, радићу. Најновији и најљепши подвизи и побједе на Балкану храбре да с успјехом кренемо чистим правцем националне културе.

Срдачан поздрав и братски загрљај

П. Кочић

89 - Светиславу Б. Цвијановићу у Београд

Сарајево, 4. IV 1913.

Драги госп. Цвијановићу,

Од Пијуковића и друга добио сам Вашу поруџбину за 20 комада моје мале књижице Из Отаџбине и данас сам Вам послао 20 комада у Земун poste restante. Молим Вас, ако је могуће, за једну услугу. Прије мјесец дана, књижару М. Стајићу послао сам цијену од 2,80 круна за књиге двије: Гавро Вучковић: "Ропство у слободи или правда у Босни", I и II св., али он ми нити шаље књиге нити шта одговара. Молим Вас, да ли би Ви могли у тој ствари код њега што учинити.

С поздравом

П. Кочић

91 - Живку Њежићу у Сарајево

Иван, 10. VIII 1913.

Драги мој Живко. Прије неколико дана био је овдје др Владимир Ћоровић[65] (а не Андрић) и нешто ми је понудио о Пејановићевој кандидатури и ја сам казао да немам ништа против Пејановића и волим да он прође него кандидат "Срп. ријечи". Ја на брзу руку нисам могао ништа потписати. Шта је у "Народу" изашло, не знам. Напада ме данас у писму и Чокорило[66] што сам устао тобоже против његове кандидатуре. И Кобасица[67] је мислио да се кандидује, па је сад одустао. Што се тиче односа са групом око "Народа" ти знаш мој прошли и садашњи положај према њима. Они су мени увијек несимпатични били. Сигурно је др Вл. Ћоровић и моје име потурио на Пеј. кандидацију. До скорог виђења, драги мој Живко!

Петар Кочић

92 - Милки Кочић, у Сарајево

Београд, 19. јануар 1914. (Из душевне болнице)

Драга Милка,

Ја сам још једнако у Београду и поздрављам тебе и Лепосаву и Борћу. Примите сви скупа поздрав

Петар Кочић, нар. посланик

93 - Милки Кочић у Сарајево

Београд, 2. фебруара 1914. (Из Душ. болнице)

Драга Милка,

ја сам још у Београду. Шта ви радите, како ви живите, како је Лепосава и Вида?[68] Чујем да је Вида болесна. Њена сестра овде је мени долазила у посету. Гледаћу да дођем што пре тамо у Сарајево.

С поздравом српским

Петар Кочић, нар. посланик

Поздрав од Јове Карановића[69] из Београда, немојте се бринути за Мару.[70] Она је здрава и жива. И Мара ће с мном и с госп. Јовом Карановићем доћи.

П. Кочић

94 - Милки Кочић, вјероватно у Сарајево

Београд, 11. фебруара 1914. године

Драга Милко,

Ја се још налазим у Србији и здрав сам. Ништа ми не фали. Гледаћу да што прије дођем тамо кроз неколико дана. Овамо ми је досадно и не могу мирно.

Знај, да ћу тамо доћи. Код мене готово сваки дан долази Мара Врањешевић, Видина сестра. Она поздравља своју сестру Виду.

С српским поздравом

Петар Кочић, нар. посланик

95 - Милки Кочић, вјероватно у Сарајево

Београд, 25. IV 1914.

Драга Милка,

Ја сам оздравио и једва чекам да те видим моја драга Милко и пишем да ти изађеш пред мене. Кажи Лепосави да је лепо и уљудно поздрављам.

Уз српски поздрав

Петар Кочић,

народни посланик и српски књижевник


96 - Милки Кочић, у Сарајево

Београд, 11. Јуна 1914.

Драга моја Милкицо,

Ја сам здрав и весео. Пишем један роман и Лепа је била код мене и таст Стево Вукмановић. Како сте ви? Драга Милкице, дођи ти по мене.

Са српским поздравом и љубим тебе и Лепу

Петар Кочић

народни посланик и српски књижевник

97 - Милки Кочић у Сарајево

(Из Београда, крајем 1914. или почетком 1915)

Драга Милка,

Ја сам још у болници и овдје у Београду и кад пођем тамо, јавићу ће теби и Љепосави и свима другима.

Примите српски поздрав

П. Кочић.

98 - Милки Кочић у Београд

Београд, 3. јула 1916.

Драга моја Милко, видео сам се с Вуком Мишковићем[71] овде. Пољуби малу и поздрави све.

Твој П. Кочић

Писма упућена Кочићу

1 - Герасим Кочић из манастира Гомионице

Манастир, 27. V. 1896.

Драги сине,

Примио сам твоје писмо и све сам разумио што ми пишеш, и оно писмо што си оцу Петру пис’о, чатао сам. Али, Петре, знадни да је код нас велика оскудница за парама, ја по три месеца обрилујем по парохији, а нема ни крајцера добити.

Петре, отиди код господина митрополита па замоли да те препоручи код кога манастира да верије пробавиш, друкчије се не мере изаћи на крај, јербо знаш да и Илија троши у…

Петре, пази се добро, да се бар у туђини владаш добро, нека не буде узалуд, и моли се вишњем богу.

Амоде све здраво и сви те поздрављамо, твој отац

Герасим

2 - Никола Т. Кашиковић, уредник "Босанске виле" из Сарајева

Сарајево, 22. XI. 1900.

Драги пријатељу,

Примио сам обје ваше карте, али оно што сам ви напоменуо тек море бити од нове године; ја ћу вам јавити кад свршим, ал’ сигурно ћу свршити.

Тубу би могли послати да покушамо срећу. Ја бих вам од себе што послао, али верујте да и овамо иде врло траљаво. Замислите да имамо 2500 форинти нескупљене претплате, и нико се не сјећа да шаље, већ се мучимо и по шест дана лист опремамо, а ако овако и надаље потраје, онда могу уживати и ликовати душмани Вилини кад је не буде више да им смета. Ето им све што је модерно, и сецесисте и декаденти – нек они усреће Босну.

С поздравом

Ваш

Н. Т. Кашиковић[72]

3 - Никола Т. Кашиковић, уредник "Босанске виле" из Сарајева

Сарајево, 29/5.1907.

Драги Кочо!

Ја знам да си се забавио о себи, али ми је врло необично да се не јављаш. Шта си урадио са оном подужом причом? Ако нијеси никоме уступио, дај ми је за "Вилу", па ћу ти је отштампати из ње мјесто хонорара. Тако би најлакше и најбрже дошао до штампане књиге, а да би се продавала, у то и не сумњам. Упео сам се из петних жила да покажем оном оцјењивачу у "Народу" да "Вила" није тако ниско пала како он мисли, па сам добио од Перовића трагедију Карађорђе, од Невесињског подужу причу и од Боре Станковића једну причу из циклуса "Из мога краја". Од тебе треба да добијем што било, а писах и другим првацима у причи. Носим се мишљу, ако се могне, да окренем "Вилу" у недјељни лист на истом формату и простору, само бих морао проћи сам и наћи претплатника.

Поздрав теби, госпођи и Луци од свију нас, а највише од твог

Николе

4 - Никола Т. Кашиковић, уредник "Босанске виле" из Сарајева

Сарајево, 24/12. 908.

Драги Петре!

Честитам ти у првом реду слободу, а затим све празнике и нову годину. Надам се да ћеш ми се јавити чим за "Вилу", да се види да и ми имамо својих књижевника, а не све из краљевине, као што ћеш видјети у садржају. Ако имаш што готово, шаљи за први број, па ма и с хонораром. Поздрављају тебе и госпођу сви моји, а највише Твој

Н. Т. Кашиковић.

5 - Никола Т. Кашиковић, уредник "Босанске виле" из Сарајева

Иван, 3. 8. 1909.

Драги Петре!

Примио сам твоје драго писмо и одмах сам наредио да ти пошаље Живковић из Београда 50 к. То је за први мах да имаш што било, а ако ми се одазовеш својски и пође код мене претплата као што се надам да ће, нећу те заборавити и даље. O Васи ми пошаљи што прије, да бих могао уврстити у 15. број, јер ће 13. и 14. изићи заједно за два-три дана. Не би згорег било да радиш тај свој дужи рад, макар помало за поједине бројеве. Ја знам, послије тамнице и ове пошљедње политичке бруке, како ти је у души, али шта ћемо де, кад они силни и јаки увијек нас узимају као кусур. Но ипак и поред све несреће, ја се ипак надам да послије буре и сунце огрије, и тврдо вјерујем да ћу жив дочекати оно за чим сам највише жудио и због чега нас толико мрзе и прогоне. Српска је идеја природна, стварна, зрела; сви је назиру, ћуте, осјећају и једва чекају да букне и да својим оштрим пламеном очисти српске земље од ове поганије, која нас смета, дави, пригушује и која би хтјела да нас прогута и уништи у најодсуднијим часовима, – али то неће никад дочекати, јер вријеме и прилике, као и односи оних великих, нас ће спасти и избавити из чељусти аждахиних.

Дакле, ако мореш икако, продужи Цвику и Дурута, па да га одштампамо. "Вилу" без сумње примаш и надам се да ти се сад свиђа, јер сам раскрстио са старим уређивањем и жеља ми је да "Вила" постане чист и модеран књижевни лист. Од старога само сам задржао рубрику народних умотворина. И сарадници су сад већином млађи људи, на којима свијет остаје. Молим те, саопћи ми своје мишљење о садашњем уређивању и да ли би још што требало завести или уклонити.

А сад молим и тебе и госпођу да ми саопћите што више и што вјернијих података о гђици Милени Стефановићевој, ћерци г. Љубе Стефановића, трг. тамошњег, а нарочито каква је дјевојка, какви су јој родитељи, каква је уопште та породица и да ли и колико носи мираза та дјевојка. Ова се ствар односи на њену срећу, односно удају, јер ме један врло заинтересован младић питао о томе а ја чекам док ми вас двоје јавите.

Очекујући одговора, срдачно вас поздравља обоје у име своје и све моје тевабије.

Н. Т. Кашиковић.

6 - Никола Т. Кашиковић, уредник "Босанске виле" из Сарајева

Сарајево, 9.11.1909.

Драги Петре!

Ја очајах чекајући обећану причу за "Вилу", а ти чекајући што од Живковића. Но како слабо и врло слабо иде с претплатом, није ти могао ни послати, јер чим што пане – рашчапају као орлови и дјеца и сарадници, па ти ја сушим зубе. Него неки дан писаше ми отуда да ти се одмах јавим и да те одговорим од покретања новог листа, него да ти понудим главно сарадништво на "Вили" уз 200 к. мјесечне плате, али под условом да не покрећеш другог листа, јер се, веле, и тако снаге цијепају, а "Вила" има своју прошлост, и сад ступа у 25. годину своју, па је штета да рамље, него би требало да се око ње окупе све млађе снаге и да се, ако је могуће, и прошири, али свакако да буде огледало цијеле Босне и Херцеговине. Дакле, ако пристајеш – одговори ми да знам удесити ствар и ако хоћеш да порадим да се укине наредба о твом прогонству из Сарајева, па би могао доћи овамо.

Купим ти прилоге односно претплату на књигу и надам се да ћу моћи једно стотинак сакупити.

Још нешто. Ако би ми могао један уводни чланак за "Вилу" написати, врло би ме обрадовао, јер сам у томе оскудан. Још ти стављам на знање да ће први бројеви "Виле" у 25. години бити испуњени само домаћим радовима, а Скерлић ће написати уводни чланак, па и тебе не смијем изоставити.

Српско ти искрено поздравље заједно са госпођом шаље

Твој одани

Н. Т. Кашиковић[73]

7 - Никола Т. Кашиковић, уредник "Босанске виле" из Сарајева

Сарајево, 29/11. 1909.

Драги Петре!

Примио сам карту и послао ти данас 17. и 18. бр. Ја сам ти још у кревету и не могу никуд. Што се тиче онога, оно је свршена ствар, само зависи од твоје воље и с правом на пензију. Ја сам то тражио давно, а они се сад сјетили кад си ти у накани да покренеш лист. За причу ћу ти послати 50 к. сад пред Божић, а надам се да ћу је добити свакако за први број. А зашто ми од тих из књиге не пошаљеш једну да је уврстим у овој години? И за њу бих ти што угајретио, јер сад је најбоља хора за наплату вересије. За оно промисли добро, али што ти кажем – сигурно је, не бих те навео на танак лед. Овдје би могли створити и редакциони одбор. Ту је Вељко Петровић, Владо Ћоровић, Осман Ђикић, Иво Ћипико, па кад би још дошао ти – могло би се радити славно.

Замоли и Скарића и Глушца да ми понешто ураде за 1. бр., и то што од оцјена. Ако има још ко домаћи тамо, јави ми да му пишем.

Прими искрено српско поздравље из престонице српске Босне

Твој одани

Н. Т. Кашиковић

8 - Јован Скерлић из Београда

Београд, 9. II 1903.

Драги господине Кочићу,

Данас је наређено администрацији да вам пошље "Гласник" од 1. јануара и све свеске које су до данас изишле; лист ће вам се, као сараднику, убудуће редовно слати.

Молим вас да изволите послати још штогод за "С. К. Гласник", нарочито повећу причу, у роду оних које су изишле у вашој књизи. Ваши радови ће код нас увек бити добро примљени, и убудуће биће хонорисани.

Примите, драги господине, уверење мога одличног поштовања и искрено поздравље.

За уредништво "С. к. гласника"

Ј. Скерлић.

9 - Јован Скерлић из Београда

Београд, 25. I. 1906.

Драги Г. Кочићу,

Пре свега да вам честитам на пуном части избору у Просвјети. И за вас и за општу ствар то је најбоље, и вама ће ту посао бити најпријатнији и ту ћете бити најкориснији. Само, не мешајте наше бирократе са свима нама овамо, и Србију канцеларије, јерархије и хипокризије вечитих обзира са Србијом која хоће слободно да мисли и да независно и поштено ради. Требаће године да протекну па да се отресемо тих остатака прошлости. У сваком случају, због комшије Николе немојте омрзнути и на Светог Николу.

За ваш избор читао сам у "Српској ријечи", и "Дневни лист" је саопштио и пропратио са неколико речи које је требало казати.

Сада када сте тамо "на лицу места", што рекли ваши љубимци, наши домаћи бирократи, молим вас пишите ми шта мислите и о "Дану" и о Мајкићевом листу, и о Грђићевим покушајима, пишите о целој тамошњој борби између младих и старих. Ја полажем на ваше мишљење, јер знам (да) је незаинтересовано, искрено и демократско. То ми је потребно да бих знао како ми овде да се према свему томе држимо.

Исто тако, не заборавите "Српски књижевни гласник". Има две године како у њему нисте ни реда написали! Испуните бар обећање које смо дали читаоцима. Ако имате што, пошљите ми одмах, молим вас, "Гласник" ће ове године моћи боље хонорисати.

Лист ће вам се слати почев од 1. јануара 1906. Ако немате поједине раније свеске, јавите ми да вам се пошаљу.

Са пријатељским поздравом Ваш

Ј. Скерлић

10 - Јован Скерлић из Београда

Београд, 28. XII. 1906.

Драги пријатељу,

Примио сам вашу карту, и хвала вам на готовости да ме помогнете при растурању моје књиге. Преко књижаре сам вам послао 56 комада моје нове књиге: 50 за растурање, 1 за вас (са неколико написаних речи), а 5 да дате растурачима за труд. Истом поштом вам послах и Омладину и њену књижевност. Када вам књиге буду дошле, молим вас да ме известите картом о пријему, да бих знао да су приспеле. Исто тако, бисте ли ми могли дати сигурну адресу за растурање у Сарајеву?

Исто тако вас молим да ми што пре пошљете за "Гласник". Нисте се одавно јавили, у приповеткама трпимо оскудицу, и ја полажем да одмах у почетку мога новога и самосталнога уредништва имам ваш рад. Ако желите да се "Гласник" подмлади, морате ми сви помоћи. Дакле, не заборављајте ме!

Тим пре што ћемо бити у стању да плаћамо хонораре. Број претплатника се увећао, и материјално стање листа је повољно. Администрација вам је већ послала, или ако није а оно ће данас или сутра, око 120 динара хонорара. У јануару надам се да ћемо вам моћи послати још двапут толико. Само одредите пут којим да вам пошаљемо тај новац.

У Српској књижевној задрузи још није решено за ово коло. Опасност је да вам Б. Станковић овога пута не узме место, јер има нову, нигде нештампану ствар. Уосталом, још ништа није решено, и ја ћу све покушати.

Са најбољим пријатељским поздравом

Ваш Ј. Скерлић

11 - Јован Скерлић из Београда

Београд, 16. VIII. 1909.

Драги пријатељу,

Вашу приповетку, са картом у којој је поправка, примио сам. Ствар је врло добра и наши читаоци ће је са задовољством читати у свесци од 1. септембра. Допустите да вам поновим, оно што сам вам већ неколико пута казао: Оставите политику, коју може да ради свако, и радите књижевност, у којој сте ви у вашој земљи један.

Синоћ сам добио и ваш телеграм. Ја сам писао да Вуков гај нисам хтео штампати, и да сам га, да бисте добили хонорар, дао календару Вардар. Мислим да вам је и послато већ 60 круна на име хонорара. Ја сам то учинио у вашем интересу, а сада се ствар не да поправити, јер је прича већ штампана. Опростите ми за грешку, која је учињена из пријатељских намера, а за "Босанску вилу" дајте што друго слично. Утолико боље што ћете дати једну приповетку више.

Ја сада водим коректуре своје нове књиге "Српска књижевност у XVIII веку", која ће у Академијином издању изићи почетком октобра. У октобру ћу издати и четврту свеску "Писци и књиге". Када изиђу, обе ћу вам, наравно послати.

Јавите ми се и пишите како живите и шта намеравате. Хоћете ли скоро у Београд?

Са најбољим пријатељским поздравима

Ваш свагдашњи

Ј. Скерлић

12 - Јован Скерлић из Београда

Београд, 6. X. 1909.

Драги пријатељу,

Данашњом поштом шаљем Вам 31 ком. мојих нових књига: 1 за вас лично, а 30 са молбом да растурите по могућству. Како је тај број велики, дајте вашим пријатељима да растурају: сваки од њих нека задржи за труд 30%. Са пријатељским поздравом

Ваш свагдашњи

Ј. Скерлић.

13 - Јован Скерлић из Београда

Београд, 3. XIII. 1909.

Драги пријатељу,

Примио сам ваше писмо и позив за сарадњу. Разуме се да можете рачунати на мене. Само, молио бих вас да ми оставите рока. Ја сам у овај мах врло уморан и претрпан пословима, тако да ћу моћи данути душом тек у јануару, када дође семестрални распуст… Јавите ми само какву бисте ствар желели за лист.

Само, допустите ми једну пријатељску примедбу. Мени изгледа да је код вас дошао час концентрације, а не растурања народних снага. "Босанска вила", часопис који мисле кретати Грђић, Дедијер и Ћоровић, па сад ваш "Развитак"– да то не буде много? Тим пре што ће на све вас пасти и терет политичке акције. Ја мислим да би најбоље било да ви дођете у Сарајево, да вам Кашиковић осигура једно 200 круна месечног хонорара (а толико и треба и може да вам да, а и ваш рад толико заслужује), па да ви примите главни посао у "Босанској вили". Пре но што кренете лист, ја вас молим да размислите о овом мом пријатељском савету.

Сад да ударим у уредничку ноту. За збирку коју спремате имате готових приповедака. Пошљите мени једну (неполитичку) за први број "Гласника" од 1910, који хоћу да направим сасвим добар. Продаји књига то ништа не би штетило, могло би се казати да је из нове збирке, а то би чак било као нека реклама. Задужили бисте (ме) ако ми приповетку пошљете до 15. децембра.

Са срдачним поздравом

Ваш пријатељ

Ј. Скерлић.

14 - Јован Дучић из Женеве

Женева 8. 2. 906. по нов.

Драги мој Кочићу,

не знам јесте ли већ у Сарајеву на своме новоме мјесту о коме сам са задовољством прочитао новост у скорашњој "С. Ријечи". Шаљем вам ове редове преко нашег пријатеља В. Грђића, надајући се да је то. најсигурнији пут да дођем до вас. Био бих радостан да скоро добијем ваш одговор из Сарајева.

Ми смо се лани случајно мимоишли у Београду. Моја срдачна жеља да будем с вама лично није се могла ни тај пут остварити. Ја сам послије крунисања отишао својима овамо, можда други или трећи дан по вашем доласку у Београд, о коме ми је рекао пријатељ Скерлић. Биће ми тим милије када се на љето састанемо у земљи из које смо, и која је вама дала толико снаге и толико богатства за књижевност у којој вас видим сваки дан потпунијег и снажнијег.

Ви знате, извјесно, за моје симпатије према вашем дјелу. Ја сам им дао израза када год ми је било могуће. У једном чланку о вашем другару Борисаву Станковићу повукао сам, можда први, разлику ваше умјетности о селу према умјетности ваших претходника. Међутим то је било мимогред само, и ја имам једну топлу и интимну амбицију да друкчије забиљежим импресије које сам имао читајући