Meša Selimović

Za i protiv Vuka

studija, 1967.

I

Od prvih dana Vukove borbe za reformu jezika i pravopisa pa sve do našeg vremena, naučnici, pisci, kulturni radnici i političari uporno se opredeljuju i izjašnjavaju za Vuka i njegova, shvatanja o jeziku i pravopisu, ili ustaju protiv njih. To konfrontiranje, koje ne prestaje više od sto godina, označava stalno živi interes za pitanja jezika i kulture, a istovremeno otkriva veoma različita, često i sasvim suprotna stanovišta koja imaju opštekulturne ali i klasnodruštvene izvore, danas manje uočljive i manje važne nego ranije. Razlozi prihvatanja ili odbijanja vukovskog, narodskog, u osnovi seljačkog jezika različiti su u raznim vremenskim razdobljima: u prvim decenijama XIX veka to je deo borbe za stvaranje nacije i slobodne srpske države; u vreme Nedićevo, a pogotovu Skerlićevo, počeci evropeizacije i intenzivnije urbanizacije Srbije pokrenuli su proces građanske emancipacije i u ovoj sferi; u naše vreme, akumulirana duhovna i kulturna iskustva kao i neophodnost dostizanja evropskog pa i svetskog nivoa, zahtevaju bogatiji, razuđeniji, elastičniji jezik, sposoban da izražava složenu sveukupnost života i sveta a ne samo njegovu živopisnost, nijanse i prelaze a ne samo opšte celine, unutrašnji vid stvari a ne samo njihovu vanjsku sliku, višu i suptilniju organizaciju misli i apstrakcije a ne samo njihov elementarni Tako je spor oko jezika oživljavao uvek u prekretnim vremenima, kad se nešto bitno menjalo u našem društvenom životu.

Jedna sumarna rekapitulacija ovih borbi, prenja, suprotstavljanja, često surovih, gotovo uvek oštrih, nije naodmet ni danas, kad pitanje jezika našeg vremena postaje veoma aktuelno.

II

Kad govorimo o našem narodnom jeziku, gotovo uvek polazimo od netačne činjenice, od mita, da je pravopisnu i jezičku reformu započeo i prvi formulisao Vuk. Učinili su to, međutim, drugi pre njega, sa manje ili više doslednosti i odlučnosti, jer Vuk nije pao s neba, već je došao posle mnogih (bez obzira što je njihov uspeh bio delimičan ili nikakav), preuzevši ideju koja je postojala, i davši joj neslućen zamah i društveno-politički značaj, pretvorio je u određujuću misao i realnu snagu epohe, u zavisnosti od intenziteta kojim je rasla snaga i istorijska uloga naroda. Kad ovo kažemo, nimalo ne umanjujemo istinski revolucionarni značaj Vukova dela, nego ga svodimo u realne okvire, oslobađajući ga elemenata čuda. To delo je toliko veliko, da Vuku ostaje neokrnjeno naše divljenje, i kad njegovim prethodnicima priznamo njihov udeo.

Po onome što danas znamo, pre Dositeja, Solarića, Stojkovića i drugih, narodnim srpskim jezikom vanredno lepim i čistim, počeo je da piše još Gavril Stefanović Venclović, u prvim decenijama XVIII veka, sto godina pre Vuka. "Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno", piše Venclović,^[1] objašnjavajući to veoma zanimljivim mobilizatorskim razlogom: "Ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti?" (Taj izuzetno daroviti pesnik, koji je delio zlo i dobro sa svojom seljačkom pastvom doseljenom iz stare domovine u južnu Ugarsku, smelo i otvoreno je izražavao svoja demokratska shvatanja: "Tko te hrani? Ne orač li i kopač? Da ih nije, kako bi ti, gospodičiću, živio? Ko koga hrani ono mu je i gospodar". To je prvi, sasvim rani glas o seljaštvu kao društvenoj i političkoj snazi, koji će u Vukovom političkom manifestu Viša klasa naroda našega zazvučati preteće.) Venclović je izvršio i pravopisnu reformu, pisao je "uprošćenim pravopisom". On je "od šest znakova, koliko će kasnije Vuk uneti u svoju novu azbuku, upotrebljavao već tri: dž, ć i đ^[2] (samo je zamenjivao ć i đ), a lj i nj, je pisao bez tankog jer, zamenivši ga apostrofom (l', n'). Ta rana anticipacija Vukove reforme, kao očevidan znak makar i početaka jačih kretanja narodnih masa, potisnuta je polovinom XVIII veka ruskoslavenskim jezikom i starom fonetskom ortografijom, da bi se jače naglasila veza sa pravoslavnom Rusijom, kao ustuk pokušajima unijaćenja i denacionalizacije.

Početkom XIX veka Sava Mrkalj (da pomenemo samo još njega), čovek darovit koliko i nesrećan, čini prvi značajniji i potpuniji pokušaj u smislu demokratizacije jezika i pravopisa.

O Savi Mrkalju ne znamo mnogo. Nešto podataka dao je o njemu Đorđe Rajković u Javoru 1877, Ljubo Stojanović (Život i rad Vuka St. Karadžića), Mladen Leskovac (Prilozi i građa, 1950) i dr. Znamo da je studirao na peštanskom univerzitetu i da se družio sa Lukom Milovanovim, prijateljem i saradnikom Vukovim, sa Dimitrijem Davidovićem, Frušićem i Vukom. (Vuk se tada lečio u Pešti.) 1810. štampao je svoju čuvenu knjižicu pod naslovom koji odmah otkriva njegov stav: Salo debeloga jera libo Azbukoprotres u Budimu Gradu, 1810, u kojoj se zalaže za fonetski pravopis i za princip: piši kao što govoriš", a protiv starog korenskog pravopisa i nepotrebnih pismena, tankog i debelog jer (ь, ъ), čime se grdno zamerio crkvenim vlastima, čak i više nego zahtevom da prostonarodni jezik postane književni. Kao crkveni blagodejanac ubrzo je povučen u manastir, i tada počinje njegov križni put. Možemo samo da pretpostavimo kakav je, u manastiru Gomirju, bio život monaha Julijana, optuženog za pobunu i neprijateljstvo prema crkvi. Mitropolit je tada bio svemoćni Stevan Stratimirović, kulpinski plemić i dvorski savetnik, uporni poštovalac slavenosrpskog jezika i etimološkog pravopisa, i on je Salo debeloga jera primio kao otvorenu diverziju, pa je od peštanske cenzure zahtevao da se "više nipošto ne smeju štampati spisi slični Mrkaljevom". Šta se sve dešavalo sa osetljivim Mrkaljem u samoći manastirskih ćelija, možemo da zaključimo iz Mrkaljeve prisilne kapitulacije i njegove potonje tragedije. Kao što o sličnim slučajevima piše Nikanor Grujić u svojoj Avtobiografiji, o čemu Skerlić kaže: "Čovek dobija vrtoglavicu kada čita istorije tih vizantijskih spletaka i gleda to vrzino kolo od zavada, sumnjičenja, tužbi, denuncijacija, neumoljivih gonjenja sve dok žrtva oči ne sklopi. I kako su tada pojmljive reči Vukova preteče, Save Mrkalja, u kaluđerstvu brata Julijana, kojega je ,bratija' gonila i kinjila, mučila glađu dok nije poludio, one njegove reči, kada nije hteo da ide ni kod prosvećenoga Mušickoga: ,Ne dam se ni jednom popu živ u ruke'". (Pisci i knjige, V.) Bio je prezren i bojkotovan: arhimandrit manastira Gomirja i docniji patrijarh Rajačić piše da niko od bratije ni služitelja "ni edinoga slovese" sa Mrkaljem nije hteo da progovori, i zato nije čudo što je "imao fiktivnu ideju da ga od svuda goni potajni neprijatelj, neki zao duh" (M. Leskovac).

Živeći u manastiru, koji je bio "pozorištem razboja, nasilja i bijenija", počeo je da pada u melanholiju i teška depresivna stanja. 1817. g., pod pritiskom ili već sasvim bez snage, napisao je Palinodiju kojom se odrekao svoje knjige i svojih ideja, odrekavši se tako slave i prava na vedro sećanje iz 1810. godine. U jednoj pesmi iz 1825. g. Mrkalj kaže, otkrivajući ponešto od svoje velike muke:

Zlo je mučno sadašnje podneti,
Zlo nas bivše peče u pameti,
Dnevne tuge rađaju sne hudne,
A sni noćni rastuže nas budne.

Otpušten iz manastira, potucajući se kao privatni učitelj, osetio je svu gorčinu usamljenosti i siromaštva. Tražeći utehu, ili želeći da umilostivi crkvene oce, piše 1821. jutarnju pobožnu molitvu, pa još 1828. sonet i slovo Lukijanu Mušickom, ali je tada već bio na kraju snage. 1825. poremetio je umom, iako je i docnije imao svetlih trenutaka. Umro je u bečkoj ludnici.

Kopitar, koji je ranije sigurno mnogo očekivao od Mrkalja, i koji ga je veoma cenio a posle žalio, neprestano je podsticao Vuka da se raspita za njega i njegovu sudbinu. O Mrkalju je pisao: "So klare grammatische Vemunft habe ich in Israel nicht gefunden". A isto tako, da "u Mrkaljevoj knjižici ima više lingvističke filozofije nego u drugoj debeloj gramatici".

Šta sadrži ovo "delce" od osamnaest stranica, kako ga sam autor naziva u svojoj posveti Mihailu Koiću, "Kupcu i Graždaninu Peštanskom, Nauka ljubitelju, Počitatelju i Blagodetelju knjižnika", verovatno svome meceni? Knjiga je malo poznata: često je pominjana, ali nije istaknut njen značaj ni pionirska uloga Mrkaljeva.^[3]

U Predgovoru Mrkalj kaže da je Dositej izostavljao debelo jer (ъ), i da je pisao narodnim jezikom, započinjući novu eru. Dosta pažnje posvetili su jeziku i Stojković, Tekelija, Solarić, Došenović i drugi. Pa ipak, malo ih je koji se usuđuju da u pisanju odstupe od stare ortografije. Svako piše kako mu je bezopasnije. Najlakše je ostati pri starom načinu, samo, da li je i najbolje?

Najvažniji cilj i načelo jezika jeste njegova najveća moguća razumljivost. Ko ovo načelo ne zaboravlja, on se drži narodnog jezika. Onaj ko za srpski narod govori i piše latinski, ili, što je gotovo isto, takozvanim slavjanskim jezikom, on očevidno gazi prvo i najvažnije načelo jezika; on svoje misli ne saopštava kako treba, jer ga malo ljudi razume.

Reči su znaci naših predstava i misli, a pismena su znaci delova reči; reči se odnose na sluh a pismena na vid. Prirodno je, dakle, da je u jeziku potrebno samo onoliko pismena koliko ima glasova. Ako ih je manje, nećemo znati zapisati svaku reč; ako ih je više, nepotrebna su, a mogu biti i štetna. "Na što će jednom prostom glasu dva ili tri znaka?"

Analizirajući azbuku i diferencirajući slova prema prirodi glasova (što je, čini mi se, prvi pristup fonetici kod nas uopšte), i navodeći niz primera (klasično obrazovan, znalac mnogih jezika, Mrkalj je veoma dobro upućen u nauku o jeziku), autor kaže da "imamo toliko zagonetnih slova", da više ne znamo ni čitati slavjanske odnosno crkvene knjige. Složenih pismena, kao što je nemačko sch, mi imamo na žalost više nego i kod jednog "inojezičnog naroda". Gotovo sva naša pismena mogu omekšati ili primiti meki glas, a šta je to drugo nego, pored naše azbuke, povećan broj novih složenih pismena? "Ovo svojstvo našega jezika učinilo je da je sveti Ćirilo pao na debelo jer (ъ). Videći, naime, da su pismena, koja je za nas već bio izmislio, podložna tako velikoj promeni, da bi predupredio svako zamešateljstvo, dodao je jedan znak (pomenuto ъ), koji bi nas opominjao da onde gde on stoji, ne može biti nikakva omekšavanja. Sveca mi, izlišna predostrožnost. Bolje bi sveti Ćirilo učinio da nas je, umesto mnogih drugih, nepotrebnih slova, naučio svima koja tako nastaju. Tad mu ne bi bilo potrebno da razbija glavu ni sa tanko jer" (za koji kaže da je "peti točak u kolima").

Sasvim je neobična ova sloboda s kojom ovaj mladi crkveni pitomac govori ne samo o "crkvenim" pismenima već i o svetom Ćirilu, prigovarajući i njemu, a još više - naravno -savremenicima, zbog komplikovane ortografije i nepotrebnih slova, što stvara samo nesporazume. Ali, "ko nam brani da ih izmenimo?" - kaže slobodoumni Mrkalj, ne znajući ili ne hajući u to vreme za one koji su i još kako branili ma kakvu izmenu.

Želeći da pojednostavi azbuku, Mrkalj predlaže da se ostave slova: a, b, v, g, d, e, ž, z, i, i (kao j), k, l, m, n, o, p, r, s, t, u, f, x ("za x seljani Serblji ne znadu: no malo uljudniji gotovo svagda ga izgovaraju i ja ga zato upotrebljavam"), c, č, š, ć (ćerva) već postoji, a dь, lь i nь "trebalo bi nam pismena...pod kakvim nibud oblikom izrezati, pak tankom jeru onda kazati put za debelim". Azbuka treba da ima 29 slova i sva da budu "jedinozvučna", i tada će biti savršena.

I eto, uglavnom, ceo sistem naše azbuke i fonetskog pravopisa je tu, u osamnaest stranica tog značajnog, prilično zaboravljenog dela. Trebalo je da se uzme jota (koju je Mrkalj naznačio), da Mušicki oživi staro Venclovićevo đ, da Vuk spoji l i ь (lj), n i ь (nj) i doda dž (za strane reči), i veliki posao je završen: jednostavna azbuka, za narod, može da zameni staru, crkveno-patricijsku. Zar onda Mrkalj nije stvarni tvorac naše pojednostavljene azbuke i fonetskog pravopisa? (Mrkalj to objavljuje kao manifest: "Od danas naš pravopis podvrgava se pod načelo: Piši kako što govoriš".)

Na kraju, Mrkalj je obećao "toliko nuždnu jezika Srbskog sočiniti Pismenicu, o čem u Jezikoprotresu, budućoj knjižici mojoj, svojemjestno imade biti slovo". Na žalost, pismenicu, gramatiku, nije uspeo da napiše.

Tako je Vuk nasledio manje-više dovršen sistem ortografije, koji je odmah prihvatio. I umesto Mrkalja, izolovanog i onemogućenog, napisao prvu pismenicu srpskog jezika.

Ništa ne oduzimamo od zasluga Vukovih pominjući Mrkalja, koji je postavio temelj Vukovu delu. Vuk nastavlja i dograđuje, ogromno šireći svoju zamisao, ali je od Mrkalja prihvatio osnovne principe, koji su odgovarali njegovim shvatanjima i duhu vremena: demokratski princip razumljivosti jezika, zahtev da pisci usvoje narodni jezik i fonetski pravopis, po načelu da svaki glas ima svoj znak. Napokon, nije mala zasluga Mrkaljeva što je beskompromisno udario na svetinju, starinski etimološki pravopis, pominjući predrasude, nerazumnost i strah kao osnovne prepreke da se taj anahronizam odbaci.

Političko-društvena osnova Mrkaljeva stava u osnovi je ista kao i Vukova. Obojica su nosioci demokratskih, narodskih, antikonzervativnih shvatanja, naša vlastita rezonanca romantičarskog evropskog narodnjaštva i neposredan izraz oslobodilačkih pokreta kod nas, a naročito srpskog ustanka. Ali između Mrkalja i Vuka postoje i velike razlike: Mrkalj je renegat crkve, branioca svih konzervativnih shvatanja, Vuk je njen prirodni neprijatelj; Mrkalj je poreklom iz graničarske porodice i sredine, Vuk iz ustaničke seljačke Srbije; Mrkalj je preuzeo, prihvatio misao o suverenitetu naroda, Vuk je tu misao nosio u sebi, disao njome; Mrkalj je intelektualac-naučnik, Vuk naučnik-organizator i borac; Mrkalj je labilan i prepreke ga zaustavljaju, Vuk je kavgadžija i teškoće ga podstiču na veće napore. Mrkalja su stare društvene snage skršile, Vuk je nastavio da deluje, slobodan fizički i duhovno.

III

Slučaj, koji stvara velike ljude, doveo je Vuka na jedno od najvidnijih mesta naše istorije. Kad već, zbog bolesne noge i štule, nije postao četovođa ni poginuo u borbi s Turcima, kad se zbog poodmaklih godina nije mogao upisati u gimnaziju u Karlovcima, došao je 1813. godine u carstvujušči grad Beč, jednu od glavnih evropskih metropola. Slučaj ga je čuvao za važnije zadatke. Sve ono posle prelaska u Beč nije slučajno.

Njegov dolazak u Beč do sada nije potpuno ni zadovoljavajuće objašnjen. Zašto baš u Beč, u žižu, u jedan od najznačajnijih tadašnjih evropskih centara? Samo zato da nauči nemački jezik? Ima u tome nečeg čudnog, avanturističkog, nepatrijarhalno smelog, osvajačkog. I šta je trebalo da radi u Beču? Po vlastitom priznanju, nameravao je da živi od književnog rada! Ta samouverenost zaprepašćuje i imponuje. Jer, poći u svet s takvom namerom, tek elementarno pismen, bez ikakvih poznanstava u tuđem velikom gradu, znači imati ogromno samopouzdanje, koje je možda proizašlo i iz ustaničkog iskustva da volja i htenje mogu mnogo, čak i kad to izgleda iluzorno, sve dok se ne pokuša. Taj ustanički duh, iskustvo i samosvest postali su suština Vukove prirode, osnova njegova mišljenja i odnosa prema ljudima, kao i odredište njegova krajnjeg cilja.

Možda je još 1810. u Pešti, kuda je išao zbog lečenja, družeći se s Mrkaljem i ostalim mladim ljudima sa visokih škola, video da mnogo bolje od njih zna narodni jezik, koji oni preporučuju književnicima kao književni. Možda ga je i neko od njih, uverivši se u njegovu izuzetnu bistrinu i u čistotu njegovog izvornog jezika, nagovorio da napiše nešto o srpskom ustanku, o kome im je sigurno pričao, a možda je i Vuk sam došao na tu misao, želeći da s tim događajem, toliko važnim za srpski narod, upozna i Evropu.

Kopitar, duhovni stvaralac Vukov i njegov mentor, kao redaktor slovenske rubrike u Wiener allgemeine Zeitung-u pozvao je Vuka "k recenziranju slovenskih knjiga", čim je pročitao njegov članak o ustanku. Na osnovu čega je usledio taj neočekivani poziv i to poverenje, kao u priči? Vuk nema nikakva iskustva u tom poslu, i jedva da išta zna osim srpskog jezika. E pa, upravo zbog jezika. Vuk je bio čovek kakvog je Kopitar čekao, kad se Mrkalj izgubio.

Taj čudesno razboriti Kopitar, koji je, iz svojih razloga, preokrenuo istoriju srpske kulture, mogao je dati sigurnosti i samome Vuku, koji je uvideo koliko je jezik, prostonarodni jezik, značajan uvaženom naučniku, i to baš onaj jezik kojim on govori, kojim govore seljaci u njegovu Tršiću. Ako je ikad imao kompleks niže vrednosti, a docnije znamo da nije, Kopitar ga je oslobodio na prvom koraku.

Februara 1814. Vuk šalje recenziju o jeziku u Novine serbske (Novine serbske iz carstvujuščeg grada Vienne, s dozvoleniem Ego Kes. Kr. Veličestva) koje su izlazile već šest meseci. Recenzija nije objavljena. (Štampana je prvi put u knjizi Kritike i polemike Vuka St. Karadžića, izd. Matice srpske, Novi Sad, i S. k. zadruge, Beograd, 1960.)

Recenzija je zanimljiva iz mnogih razloga. Polazeći od Azbukoprotresa Mrkaljeva, Vuk se zalaže da narodni jezik postane književni ("oni koji pišu moraju paziti na jezik prostoga naroda"), ali je u svemu ostalom nesiguran. Ni sam nije izbegao uticaju stila i jezika tadašnjih pisaca (i, posredno, nemačkog i slavjanskog jezika: red reči, mnoge parenteze, zatim starinski pa i nepravilni oblici: Serblji, uglađavaju i sl.). Neobična je i koncilijantnost Vukova, nevukovska bidermajerska finoća.

Serbske novine su, kaže Vuk, "ot velike polze srpskom kao i pročim narodima, a ako se komu ot Serbalja ove novine ne dopadaju, to su sledujući uzroci:

1. Što se Serblji nijesu svojim novinama privikli!

2. Štil je svakih novina obično suv i opor, a osobito sad u vreme vojne, kad se gotovo cele novine iz datuma i iz imena sopstvenih [ličnih] sastoje.

3. Što gospoda učrednici serpskih novina gdikoje nove reči upotrebljavaju".

Što se tiče srpskoga jezika, "u tome g. serpskih novina učrednici zaslužuju čest". No budući da "nijedna stvar od čoveka soveršena izići ne može", recenzent je primetio neke pogreške, "osobito u pravopisu".

"Serblji budući da jošt nikakve gramatike svoga jezika nemaju, zato oni koji pišu moraju paziti na govor prostoga naroda, i ne odstupajući ot onoga treba svoj jezik da uglađavaju i da popravljaju."

Slaže se s upotrebom novih reči, jer novine čitaju ljudi koji razumeju "uglađeniji jezik". Zanimljiva je distinkcija koju čini između uloge knjiga i novina, i o "uglađavanju" jezika: "A tomu je najbolje mesto u novinama, jerbo mnoge druge knjige moraju spisatelji serpski tako prosto pisati da ih svaki, i najprostiji seljak koji čitati zna, razumeti može. A u novinama to nije nužno; jerbo svaki koji čita novine, on razumeva malo i uglađeniji jezik".

Ali kad ukazuje na greške, Vuk-poletarac nema još ni hrabrosti ni znanja da se sasvim odvoji od jezika i stila kritikovanih tekstova. Vuk je protiv tuđih reči: juriš, kapija, spijon, bajoneta, kompanija, regimenta rosijskih boraca itd. I šta predlaže umesto toga? Umesto juriš predlaže rusku reč pristup ili napadenije, umesto regimenta rosijskih boraca opet ruski naziv: jegerski polk! Dalje, umesto kapija -vrata, spijon -uvoda (još ne upotrebljava h), bajoneta -bodilo, kompanija -družina (hajdučki rečnik!). A rečenicu: "Vojska je obsadna prajzska što pred tverdinicom Erfurtom stojaše k Rajni otišla, a mesto nje ćeju na obsadu tverdinice Saksonci dojti", ispravlja ovako ("To bi Serbin kazao"): "Vojska je prajzska što pred tverdinicom Erfurtom stojaše (ili što je stajala) k Rajni otišla, a na mesto ćedu na obsadu tverdinjice Saksonci doći". (Mesto ćedu može i će: "Bolje je tako nego ćeju "!)

Izgleda neverovatno da je to Vukova ispravka! Upoređenjima uzetih iz seljačkog života upozorava na potrebu da se čuva čistota jezika (slovenske reči treba posrbljavati "da ne stoje kao junad između ovaca"), ali ostavlja blagostojanje (umesto "blagostojanje narodne" treba "blagostojanje narodnje").

Za tekst iz novina "Vestnik južno-tirolski soderžava pozivanje kralemestnika talijanskog, koje je on graždanom veroneskim izdao", kaže: "Ovo je dosta dobro, ali ja mislim da bi lepše bilo kao što bi prosti Serbljin kazao: U vestniku stoji pozivanije kralemestnika talijanskoga, koje je on graždanima (ili građanima) veroneskim izdao"! Ni Vukova redakcija nije u to vreme daleko od slavjanskog jezika. "O mirni umislenija njini" -"Može za nevolju i tako podnijeti", ali je lepše i običnije: "o mirnim umislenijama njihovim". (Očevidno je da se Vuk našao u čudu s rečima kojih u narodnom jeziku nema, a jedva da se usuđuje da išta prigovori tuđem rečeničnom sklopu ovih novinskih izveštaja, tako da njegov zahtev za prihvatanje narodnog jezika ostaje u početku samo apstraktan princip.) -"I pritjažeteli i polnomoćnici svobodno putovati mogu"; ovde samo svobodno nije dobro, ostalo jest! -Nije: "po berdam", nego "po berdima". -Umesto lepe reči dveri ("to je reč slavenska") Vuk traži običnu, siromašnu reč vrata, negirajući nijanse i razlike: "Što je god turska kapija, to su slavenske dveri, a što su slavenske dveri, to su serpska vrata". (Docnije, naročito u prevodu Novog zaveta, potpuno je odustao od ovog uskog puritanizma.)

Sve je to nesigurnost, sitno popravljanje, delimično oslanjanje na empiriju ("Serblji kažu"), nedoslednost (zamera za bolestnici a prihvata vestnik, jer te reči u narodu nema), ali je karakteristično da mu je za sve glavni sudija i svedok narod, ili Serblji, ili čak ljudi ("kao što govore ljudi"), što je za Vuka isto (kao i za Venclovića).

Govoreći "sverhu pismena serpskih" Vuk se poziva na Savu Mrkalja i njegovo delo Salo debeloga jera, ponavljajući Mrkaljev zahtev da se debelo jer i jeri izbace: "Buduće da su već mnogi očitali rešenje debelom jeru (ъ) i dokazali su da je ono peti točak u kolima, a kad je debelo jer peti točak, to je i jeri (ы) deveti u plugu; ono je u serpskomu jeziku toliko nužno i potrebno koliko i ъ. Zato sad smesta [Mrkalj kaže: od danas...] mogu g. učrednici ta dva pismena slobodno izbaciti, a i neka im zasad jošt služi po starom kao i dosad; ъ neka služi da umekšava pismena d, t, l, n, kao i dosad; pak onda čitateljima neće biti nužno nijednu reč pogađati, nego će svaki moći čitati kao da je sam napisao. To tako neka bude za vreme dok neće li otkud i kakva gramatika serpska izići. Istina je da bi najbolje i najlakše bilo obrnuti po Salu debeloga jera (koje će najposle biti ako Serblji budu radi svoj jezik čistiti, uglađavati i u soveršenstvo dovoditi), ali to od g. učrednika ne može se zahtevati da oni sa novinama počnu (jerbo su oni prinuždeni mnogima ugađati)".

Ovim dužnim citatom želeo sam da pokažem kako Vuk govori s poštovanjem o Mrkalju, zasnivajući sva svoja mišljenja na njegovom delu i na njegovim idejama. Mrkalj mu je glavno ishodište i vrhovni autoritet. Čak i za budućnost ("koje će najposle biti") predviđa pobedu upravo Mrkaljeve koncepcije o jeziku i pravopisu, i, prihvatajući je u potpunosti, namerava i sam da je sledi (tada je već pisao svoju Pismenicu), iako je znao za sudbinu Mrkaljevu i za moćne protivnike kojih su se g. učrednici bojali i kojima su prinuždeni ugađati.

Uskoro, zaista uskoro, Vuk se osamostaljuje, izrasta, njegovo skromno početno znanje postaje neočekivano široko a njegova hrabrost izazovna. Te iste 1814. godine on piše recenziju na Usamljenog junošu, otpočinjući svoj rušilački i graditeljski pohod. Ali u svome ogromnom delu on je, od samih početaka do pobedonosnog završetka, isticao dva osnovna principa svoje reforme, fonetski pravopis i narodni jezik. A njih je preuzeo od Mrkalja.

IV

Vuk se prihvatio zadatka, koji je Mrkalj formulisao kao neophodnost vremena, i pretvarajući - pod Kopitarevim uticajem - nesvesno znanje jezika u svesno, stvorio novu epohu u razvitku srpske nacionalne kulture, uvodeći je u savremeno doba i u savremeni svet.

"Gramatički genije", kako je rekao Kopitar, dalekovid, inteligentan, sistematičan, uporan do tvrdoglavosti, dinamičan i borben, Vuk nije gradio kabinetske teorije, nego se klao i gušao za svoju narodnu i narodsku misao, pretvarajući je u delo. Namećući narodni jezik kao književni, morao je da dezavuiše i ruši slavjanski jezik crkve i patricijata u južnoj Ugarskoj, kao smetnju razvijanju nacionalne kulture, kao smetnju formiranju nacije.

Osnovna društvena pozicija Vukova bila je seljačko-demokratska. I to je razumljivo, i zbog Vuka, i zbog vremena u kome su seljačke mase, naročito u Srbiji, bile nosilac oslobodilačkih težnji, od okupatora u prvom redu, ali i od svake eksploatacije. Razumljivo je takođe što je narod, uspešan i delotvoran u svojoj pobuni (mada docnije izneveren), osvojio pravo na priznanje svega što je njegov izraz, svojstvo i duhovno stvaralaštvo (jezik, moralne i etičke osobine, usmena književnost). Naročito je važan jezik kao sredstvo komunikacije u sazrelim uslovima za stvaranje nacije, jedinstvene privrede i šireg tržišta. Tako se na društvenom, političkom i ekonomskom frontu konfrontiraju suprotnosti između dotadanjih vlastodržaca i onih koji žele da preuzmu vlast. Kako je to stvarno izvlašćivanje, klasna i politička borba u najoštrijem vidu, sukobi su veoma teški i sva su sredstva dobra kad treba da se onemogući klasni neprijatelj.

Svoju klasnu poziciju Vuk je otvoreno i britko formulisao 1836. godine u članku "Viša klasa naroda našega" (objavljen u Kovčežiću 1847 g. i ponovo u knjizi Vuk Stefanović Karadžić - Kritike i polemike, izd. Matice srpske Novi Sad i SKZ Beograd, 1960).

"Jezgra ovoga naroda gotovo su sve sami seljaci i težaci", kaže Vuk, misleći na sve jugoslovenske krajeve. U Dubrovniku su, za vremena republike, vlastela upravljala zemljom i narodom, pa su se "pravima i gospodstvom vrlo razlikovali od svega njima područnoga naroda", ali su se i pučani ("kao die Bürger") razlikovali od seljaka i težaka. "I današnji Hrvati (u varmeđi zagrepskoj, varaždinskoj i križevačkoj) imaju svoju gospodu, koja se od naroda prostoga, a i od varošana koji nijesu plemići, vrlo razlikuje." "Ali u onijeh koji su grčkoga zakona, i koji se upravo Srbi zovu, jezgra je samo seljak i težak." "U Crnoj Gori niti ima grada ni varoši, i zato se ne može ni misliti da ima kakijeh drugijeh ljudi osim seljaka i težaka." U Bosni i Hercegovini slično je kao u Crnoj Gori. "Ono malo varošana i građana sjede među Turcima, drukčije se od naroda nose i žive, i snjima se ne miješaju ni u kakijem narodnijem poslovima: zato se među narod gotovo i ne broje." U Srbiji je "do našega vremena" bilo slično kao u Bosni i Hercegovini. Sad se varoši počinju naseljavati i "varošani kao narod umnožavati", ali su seljaci u zemlji najpretežniji i najvažniji, "jedno zato što su oni najviše današnju slobodu zemlji pridobili", a drugo, što ih je najviše i što najviše plaćaju, "i u svakom događaju najviše učiniti mogu". I samo u austrijskom carstvu, a naročito u Mađarskoj, "Srbi imaju višu klasu ili svoju gospodu, koja se razlikuje ne samo od seljaka i od težaka nego i između sebe". Najveća gospoda su vladike, a zatim spahije i plemići, "koji su po zakonima madžarskima od ostaloga naroda daleko, štono se u nas rekne, kao nebo od zemlje". Među građanima "purgeri" se razlikuju ne samo od seljaka i težaka nego i od ostalih varošana. Između plemića i purgera su doktori, advokati, sveštenici, učitelji i notaroši.

Viša klasa trebalo bi da je od naroda učenija, mudrija, uljudnija, skladnija i rodoljubivija, "ali u naše je više klase to sve naopako". Istina, mnoga gospoda su učila neke nauke koje prosti ne zna, ali od toga je njihovom razumu i srcu bilo više štete nego koristi. U svemu ostalom oni su se pored Nemaca i Mađara otuđili od svoga naroda i njegovih običaja; "pored tuđijeh jezika na kojima nauke slušaju, kojima poslove službene rade i u društvima se razgovaraju, zaboravili su srpski i misliti, i njihov narodni jezik, kojega silu i sladost i bogatstvo oni već i ne poznaju, čini im se prost i siromašan, zato su ga iskvarili i jednako ga kvare. Što su pak oni koji velikijeh škola i nauka nijesu učili, s gospodom zajedno pali u ovakve grijehe protiv naroda svojega, uzrok će biti što su se poveli ka gospodi, razum svoj kao davši gospodi pod zakup, više gledaju ko šta radi i govori nego šta i kako radi i govori". Našim oficirima na granici lakše se može oprostiti "što su za narod svoj slabo marili, jer su oni carske sluge, koje su danas ovde a sjutra bogzna gdje, a uz to još opažali su da im kašto smeta napretku što su Srbi; zato su gdjekoji vičući na svoju područnu braću gledali da se udvore Nijemcima, te je toga radi bivalo da su ljudi naši u mjestu svome voljeli oficira makar od kog drugog naroda nego Srbina". Ističući razlike u privilegijama, moći i bogatstvu, Vuk kaže da su "u svemu najdalje od naroda oni koji su bogatiji a najbliže, majstori i manji trgovci". Čudno je, međutim, da čak i oni od gospode koji su voleli narod i želeli mu dobro, nisu znali "kako će, nego su radili protiv svoje želje i namjerenja". Zato se umotvorinama našega naroda cela učena Evropa divi i čudi, "i njih radi narod naš slavi i hvali", a umotvorine naših učenih ljudi su takve da im se svako mora smejati "i žaliti narod što prema sebi nema učenijeh ljudi. Pa još pored svega ovoga viša klasa misli i govori da je ona prema evropskijem narodima upravo kao što treba, a narod prosti da je zaostao i da ne valja i da ga je ona bogzna kakvom mudrošću nadvisila! Tako npr. Lukijan Mušicki u Glasu narodolюbca godine 1819. kaže:

Svjetь hvali vыљљu klassu našeg' roda,
Al' na prostu baca sramъ.

Na ovo sam mu ja još onda pisao: Ovo je po našoj misli upravo naopako rečeno...Prosta klasa naroda našega (tj. ona klasa koja u današnje vrijeme narod sastavlja) ne ustupa ni jednome od 5 ili 6 sebi obližnjijeh naroda ni u razumu ni u poštenju, niti i u kakvoj drugoj dobrodjetelji; a vыšša klassa onakova je kao što se othranjuje i u kakvom stanju živi. Ako prostoj ne čini sramote, časti suviše ne čini nigdje".

Ovaj odlučni obračun s klasnim protivnikom osvetljava Vukove osnovne pozicije, njegovo suprotstavljanje svemu što je ta viša klasa činila i stvarala, jer je tuđe po duhu, njegovo nepoverenje prema prečanima iz carevine, njegove neshvaćene reakcije (odbojnost prema Dositeju npr., što je sigurno odbojnost prema graždanskoj kulturi a ne lična netrpeljivost, zavist ni uskogrudost).

Da li ipak Vuk nije bio suviše pristrasan u oceni i osudi više klase, da nije preterao u oštrini? Čini se da nije. Tačnost i istinitost njegova suda potvrđuju mnogi spisi i dokumenti. Pomenućemo samo dva: Avtobiografiju Nikanora Grujića, episkopa pakračkog, pisanu u dubokoj starosti Grujićevoj, 1885/6. g. (objavljenu u Bogoslovskom glasniku 1904/5, a u posebnoj knjizi 1907, u Sr. Karlovcima); i Opisanije života Save Tekelije, izd. "Prosveta", Beograd, 1966. Oba ova pisca pripadaju višoj klasi, i njihovo svedočenje možemo primiti s punom verom.

"Vatreni Srb-Milutin", piše arhimandrit Ilarion Zeremski u predgovoru Grujićeve Avtobiografije, "protosinđel Nikanor Grujić-Srbenda Gruja", koji piše besede, latinske soterione, mađarske ode uglednim ljudima (komorniku kraljevskom Ignaciju Tomašiču, Ignaciju baronu Segešiju prilikom inštalacije za velikog župana baranjskog), žalosne pesme (na smrt mitropolita Stevana pl. Stratimirovića) i dr., daje izvandredno ilustrativne podatke o jednom delu više klase, o višem sveštenstvu i izvitoperenostima u njemu, o intrigama, beskrupuloznosti, korupciji u vrhovima, tako da ostaje tajna (kao što je primetio i Skerlić) kako i zašto je ovu autobiografiju štampao Bogoslovski glasnik, mada su neka mesta izostavljena, kako nas obaveštava Zeremski. Evo kakav je, po Grujiću, sastav crkvenog kongresa u Karlovcima 1837. godine (da navedem samo neke podatke): sedam episkopa (Stanković, administrator mitropolijski, Manojlović temišvarski, Hranislav pakrački, Rajačić vršački, Rac aradski, Živković budimski), osam arhimandrita, a od "graždanskog reda" Černojević (grof Petar, veliki župan temišvarski i kraljevski poverenik) i dr., od militaraca general Majna (Feldmarschall-Lieutenant), oberštar (pukovnik) Čuić i dr.

To je stvarno viša klasa, izdvojena, povlašćena, sa feudalnim titulama i privilegijama. Patrijarh je, priča Grujić, primao sidoksije i konvencije, a dobijao je i veliko vlastelinsko dobro Dalj na uživanje. Koliko je Dalj bio unosan, tvrdi i sam Grujić, koji je jedno vreme, do izbora mitropolita Stankovića, upravljao vlastelinstvom, navodeći da je za godinu i deset meseci sakupio 107000 forinti čistog prihoda. Iz patrijaršijskih fondova davao je novac na kredit uz 6% kamata, pa je interes podignut na zelenaških 7%. I episkopi, uz ogromnu platu, primaju dodatak za administraciju. Prihodi su im neverovatno visoki. Episkop Platon "kupi za 40.000 kuću Servickovu i pokloni je gimnaziji novosadskoj, da bi se popularisao i tako povećao svoje šanse pred izbor patrijarha". Bilo je i drugih prihoda: običaj je bio "da se daju po preporuka podmićeni osoba arhimandritski krstovi prostim igumanima". A o kupovini zvanja: "Kad se vratim iz Karlovca s pogreba Stankovića (Stanković je bio mitropolit od 1837- 1842, M. S.) u Kuveždin, Iguman moj dozove me u svoju ćeliju, pa mi rekne nasamo: Sinko, moram da ti ispovijedim tajnu moju: ja sam dao pred Popovićem ovoj i ovoj osobi tri hiljade forinti srebra, a ona mi je obećala da će izraditi za te tri hiljade kod Stankovića (mitropolita, M. S.) da me proizvede za Arhimandrita kuveždinskog. Stanković je umrьo, nije pravo da propanu moje tri hiljade, nego idi odmah k Popoviću, on je sad u Neradinu i išti da mi se odmah vrate moji novci. Ja nađem Popovića u Neradinu i kažem mu zašto me je poslao ćaća k njemu; a on mi odgovori: zar ćaća ne zna da je on poklonio te tri hiljade i da nema o njima ni kvite ni obligacije, pa kako bi ih mogao iskati natrag. Kažite mu neka metne krst na nji, kad ga nije mogao metnuti na prsa, kao što rade i drugi igumani koji su prošli tako isto, kao i ćaća, pa se onda poče smijati". I igumani su dobro prolazili (jer su manastiri bili velika feudalna dobra), pa su se otimali za unosnije položaje i bolja imanja. "Kad mi je pokazao Ivačković prihode i izvore prihoda krušedolskih, ja mu kažem: mene je dakle patrijarh kaznio, kad me je premestio iz boljeg manastira u gori", piše Srbenda Gruja otvoreno.

Sve te privilegije, u krilu jedne feudalne države, "pod krunom ugarskom", plaćane su, s jedne strane, strahom prema višima od sebe, a s druge strane podaničkom odanošću prema carskoj kući, što je u tom svetu bilo sasvim obično, uz patetične izjave o srpskom rodoljublju. Na Blagovesti 1846, kaže Grujić, naredi mitropolit Rajačić svim episkopima da se održi "svečano blagodarenije za cara Ferdinanda koga je Bog umilostivio da pogleda milostivim okom i na našu crkvu, a meni piše privatno da napravim za tu blagoveštensku svetkovinu jednu Eklogu, koja će se predstavljati na Blagovesti u Karlovcima". Grujić opisuje mnoge takve manifestacije istinske pokornosti, a među njima jednu upravo grotesknu. 1852. g. Temišvarci pozovu patrijarha da u njihovu mestu pozdravi cara Franju Josipa, koji je te godine putovao po Vojvodini. "Polazeći u Temišvar povede opet mene sa sobom i tu je pozdravio cara nemački, kad je car pohodio našu srpsku crkvu." Prilikom careve posete Novom Sadu, Varadinu, Karlovcima, Titelu i Zemunu, patrijarh i episkopi izbezumljeno trče da bi ga pozdravili u svim tim mestima: "Kad je stigao car na parobrodu u Novi Sad, tu ga je dočekao i patrijarh s nama na obali dunavskoj, i kada ga je pozdravio novosadski načelnik Jaršić, onda je seo car na Platonove kočije (episkopa Platona Atanackovića, M. S.) i odvezao se u Novi Sad. Patrijarh uzme arhimandrita Stojkovića u svoj batar, i odveze se za carem, kad je najpre nama zapovedio da idemo natrag u Varadin i da onde čekamo cara. Dok smo mi čekali u Varadinu, dotle su pozdravljali u N. Sadu patrijarha sa: živeo! onako isto oduševljeno kao i cara. Posle po sata vrati se patrijarh bez Njegova Veličanstva u Varadin i naredi da idemo brže u Karlovce, gde će da primi car podaničko poklonstvo od nas". Patrijarh opet žuri u Zemun, "da dočeka i onde svog velikodušnog cara". A po predlogu Nikanora Grujića, na slavoluku u Karlovcima, s ulazne strane pisalo je: "Ljubav te čeka", a sa izlazne: "Ljubav te prati". Međutim, patrijarh je stigao da svrati i na salaš Isidora Nikolića, "koji je kupio patrijarh od Isidora za svog sinovca majora Šandora Rajačića".

Zaista, Vuk je imao pravo govoreći da se viša klasa odvojila od naroda (srpski patrijarh kupuje salaš za svog sinovca Šandora, majora u austrijskoj vojsci!) i brinula se samo da održi postojeće stanje i da sačuva svoje feudalne privilegije, ne čineći mnogo časti narodu.

I ideje tih ljudi su maglovite, bez korena u životu. Delegaciji koja je išla na slovenski kongres u Prag, patrijarh naređuje da preporuči "od njegove strane Šafariku, Palackom, Hanki i drugim matadorima slovenskim neka nastoje od svoje strane, da se izbore ovom prilikom i proglase staroslavenski jezik za jezik opšte slavenske književnosti". A Grujić je pozdravio kongres rekavši da Vojvodina srpska želi "da u ovom Zlatnom Pragu korači preko slavenskog praga u zlatnu budućnost slavensku". Zaista, čudna zbrka: pod krunom ugarskom, s podaničkom poklonstvom caru-dobročinitelju crkve, s feudalnim privilegijama sa staroslavenskim jezikom kao opšteslovenskim -u zlatnu budućnost slovensku! I svako ko drukčije misli, ko predstavlja "duh srpskog ustanka", njihov je neprijatelj. Čak i Srb Milutin, Srbenda Gruja, grdi Vuka (mada kaže da mu je bio "lični prijatelj") da je "oruđe u rukama onih duhova, koji rade i na političkom i na crkvenom i na književnom polju oko toga, da se ne konsolidira ni u narodnom životu našem ono, što njihovim težnjama ne ide u račun".

Drugu živu ilustraciju tog sveta, samo mirskog, plemićkog, daje Opisanije života Save Tekelije. Srednji plemić-u Ugarskoj, potomak graničarskog vojnog plemstva, posednik pustara i drugih imanja imao je ovu titulu: "Visokoblagorodni Gospodin Savva od Tjukjuli, gospodin Vizeša i Kevermeša, zlatne nadpetice kavaljer, carsko-kraljevskog i apostolskog Veličanstva sovjetnik, mnogih slavnih mađarskih komiteta prisedatelj i svih prava doktor" (Opisanije života, predgovor Aleksandar Forišković). Veoma učen, poznavalac grčke i rimske klasike, poliglota, koji je govorio grčki, latinski, francuski, nemački, ruski, mađarski, vlaški, čak i turski, čovek koji je igrao vidnu ulogu u društvenom i političkom životu u Ugarskoj, daje u svom opisaniju života ne samo izuzetno plastičan svoj vlastiti portret tipičnog džentrija, zemljoposednika, već i sliku sredine kojoj je pripadao, društvenog sloja za koji je bio vezan svakom žilicom svoga bića. Njegova zanimljiva knjiga, koja ga otkriva više nego što bi on to želio u svojoj bolesnoj sujeti, indiskretno otkriva i celo jedno društvo, njegovu klasnu psihologiju, moral i preokupacije. Tekelija pedantno nabraja ceo niz sudskih rasprava oko imanja, kuća i novca, sa svim i svakim, sa susedima, s rođenim bratom, sa sinovcima, i sve ih on grdi, svi su mu oni neprijatelji, jer hoće da ga unište, zbog novca, uvek zbog novca. I nijednog trenutka neće mu biti neugodno da o tome govori, jer je za njega i za njegov svet gubitak ili dobitak suština života. On i u Rusiju putuje, nekoliko puta, radi nasledstva od svojih stričeva koji su se kao generali i pukovnici ruske vojske obogatili u toj dalekoj zemlji. Dugo je tražio ženu prema sebi, dostojnu svoga društvenog položaja, i u kasnim godinama se oženio gospođicom plemenitom Bezek, da bi mu rodila sina-naslednika, a ona mu je darovala gonoreju, koju je teško izlečio, a žena mu nikad. U sedamdeset i trećoj godini priznaje da se zaljubio u jednu devetnaestogodišnju institutkinju. Ali mu to ništa ne smeta da o sebi ima veoma visoko mišljenje i, bez zazora, priča kako je pisao Napoleonu da ga postavi za kralja Ilirskog kraljevstva! A Tekelija je jedan od najprosvećenijih ljudi svoga doba i čuveni dobrotvor koji je deo svoga imetka ostavio za školovanje mladih Srba u svom zavodu Tekelijanum u Pešti.

U svom famoznom pismu Napoleonu Tekelija opširno izlaže mnoga svoja shvatanja, karakteristična za celu višu klasu (zbog čega je Vuk zauzeo frontalno neprijateljski stav prema njoj i osudio je kao protunarodnu i reakcionarnu). O srpskom ustanku (pismo je pisano 1804, 13. juna) kaže da je to "samo hajdučija i beskrajno prolivanje krvi" (prevod pisma, pisanog francuski, od Plamenke Vlahović). Srpski narod "nema ljudi koji bi njim upravljali, koji bi mogli da mu daju samu ideju nacionalnog postojanja, još manje da ga urede". Ovaj prezir prema vođama ustanka prenosi i na ceo srpski narod: "Neukost naroda je velika u celoj naciji... svi istočnjaci su neuki i bez književnosti... Stoga je teško da se takvim ljudima daju ideje o opštem dobru, ljubavi prema zajednici, energiji i o svemu što čini postojanost jedne države"! Ljudi iz naroda su i oholi, zavidljivi, osvetoljubivi. "Kad osete silu protiv sebe i njihov prvi pokušaj opozicije ne usledi odmah, oni gube prisebnost i postaju tako plašljivi da se mogu pomusti skoro kao životinje. Ali ako im se popuste uzde oni postaju nepodnošljivi kao svi oni kojima ne upravlja razum." Neukost je takođe veliko zlo među njima, "izraslo iz korupcije a podržano siromaštvom i osvetoljubljem. Za malo novca sposobni su da ubiju desetak ljudi, a naročito vođe". Svejedno im je da li će danas biti odani Turcima, sutra Austrijancima. "To su posledice neprosvećenosti i neznanja", podmićivanja, iskvarenosti. Bez pomoći Napoleonove, "sav današnji ustanak Srba neće imati nikakvu trajnost, svi će pokušaji biti uzaludni". I naravno, nudi svoje usluge da se nova država učvrsti, na korist Napoleonovu ("trudiću se da pomognem izvršenje tog plana"), jer bi bez rukovodstva takvih kao što je on, nezreli, nesposobni, korumpirani srpski narod doveo u pitanje sve što je postigao.

Nasuprot takvom gospodskom stavu, Vuk, videli smo, kaže da prosta klasa naroda našega, narod u stvari, "ne ustupa ni jednome od 5 ili 6 sebi obližnjih naroda ni u razumu ni u poštenju niti u kakvoj drugoj dobrodjetelji". A viša klasa je sebična, otuđena, bez rodoljublja. Najveća gospoda su vladike, a zatim spahije i plemići, "koji su po zakonima madžarskima od ostaloga naroda daleko...kao nebo od zemlje".

S višom klasom, protiv koje se podigao, Vuk se ni u čemu ne slaže. To su dva sveta, dva oprečna shvatanja, dve istorijske epohe. I nimalo se ne štede u međusobnoj borbi. U pesmi Pismo jednom učenom Serbljinu, 1821. g., Sava Tekelija piše pamflet protiv Lukijana Mušickog, zbog njegovog prijateljskog držanja prema Vuku i zbog narodnog jezika kojim je pisana prva verzija Glasa arfe šišatovačke. Ali njegov prekor Mušickom je ipak obazriv, dok je prezir prema Vuku i govedarskom narodnom jeziku neskriven:

Glup Srbljinu budi, govedarski
govori, onda si Vukov Srbljin.
Ako si lepše što perom napisa,
Neg što je baka izrekla krezuba,
Srbski to nije. Pusto jezika
Piše pravilo, baka gdi sudi.
Otkad ona vaš postade profesor?
Zato li mladost proveste u školi?
Đak bakin vi! pod starost da ste,
Ne treba tu pera, batina je
Dosta ovčareva. Ali mi kažite
Tko čita knjige? Ovčar ili učen?
Onom mrljali kao govori
Čitati on ne zna. Učen pravilo
Ljubi, Slepačke gusle Orfeju zar
Lira da budu?...
Ostavite vi to šumadinskom Vuku
Po srpskim mračnim šumama divije nek
Uči kurjačiće...
Pustite vi Vuka s štencem urlikati
Urlikanje psa ne čuju nebesa.

Ova grubost i neverovatna oštrina (nije oštrinu izmislio Vuk!) govori o stvarnom neprijateljstvu, koje ničim nije moglo da se premosti.

Ali, nije bio nerazuman, ni slab, ni malodušan taj svet protiv koga se Vuk digao. Bili su to obrazovani ljudi, najobrazovaniji tada medu Srbima, društveno i ekonomski jaki, uvereni u svoju misiju čuvara vere i Nationalität-a, spremni da odlučno brane svoj svet. Istina, vreme je bilo protiv njih, drukčiji vetrovi su sve snažnije duvali Evropom, ali je njihova moć bila toliko znatna da su još mogli da nose uzdignute zastave svojih preživelih shvatanja. Vuk je doprineo da se ubrza njihov istorijski poraz: neugodnijeg i opasnijeg protivnika od Vuka teško da su mogli imati.

Vuk, ustanik koji prima udarce i nemilosrdno ih zadaje, koji bez žaljenja ostavlja mrtve za sobom, jedna koncentrisana i sistematizovana stihija, ideolog i apologet pobedonosnog srpskog seljaštva, najbrojnijeg i najdinamičnijeg dela naroda u to vreme, upustio se u borbu protiv jednog na izgled kremeno čvrstog sveta, protiv uglednih pojedinaca, protiv svih tadašnjih književnika, protiv moćnih institucija, protiv mitropolita, protiv vladara, protiv celog jednog društvenog sistema. Neverovatna kombinacija ustaničkog golaća, seljačkog tribuna, vidovitog političara i pedantnog naučnika, Vuk je "tumarnuo" u istorijsku gužvu, u mutnu maticu i, nakon četvrt veka neprekidne i svestrane aktivnosti, prkosno oglasio pobedu: "Hvala Bogu! evo nas već na obali"! (Možda je strašnim nasiljem nad Mrkaljem crkva učinila pogrešan korak, sa svoga stanovišta, jer je ostavila upražnjeno mesto za Vuka: da je Kopitarev izbor mogao da padne na Mrkalja, ko zna kako bi on izdržao sve teškoće i da li ne bi pokleknuo kad je sve dolazilo u pitanje.)

Živeći u Beču, da bi "Srbiji i svemu narodu svome na veću polzu biti mogao", da bi za svoje delovanje omogućio širi prostor i veći zamah, Vuk se oslobodio uskih rodnih vidika, neposredne zavisnosti od samovolje vlastodržaca, obzira prema svakome ko je u protivničkoj "partiji", robovanja ma čemu što njegov um i njegova osnovna orijentacija nisu odobravali.

"Koga se bojite, kad vam um kaže da onako treba?", pita ovaj slobodni čovek plašljivog šišatovačkog arhimandrita Mušickog, savetujući mu da svoj bogomdani um ne čini robom, zabadava, bez ikakve potrebe. Treba se rešiti duhovnog ropstva, robovanja "ne tijelom nego duhom", kaluđerskog dogmatskog mišljenja. Slobodan čovek može samo slobodno misliti.

Vuk je upao u najsavremeniju evropsku duhovnu struju, koja je savršeno odgovarala njegovoj pučkoj, narodskoj suštini, i koja je stvorila povoljnu klimu za njegovu delatnost. Ali su pred njim stajale i velike prepreke, među kojima dve najveće: što je njegov zavičaj, Srbija, zbog vekova turske okupacije, sasvim nepogodna da bude teren gde bi se moglo vojevati za kulturnu revoluciju, a što je daleko kulturnija Vojvodina bila tvrdi bedem konzervatizma. Vuk je znao da je tu njegovo presudno bojište, u Vojvodini, gde treba pobediti neprijatelje i zadobiti prijatelje (a to su siromašni učitelji, "majstori i manji trgovci"), i da će uspeh njegova rata zavisiti od uspeha koji tu postigne. I zaista, Vojvodina je njegovo ograšje. Trebalo je preodoleti staru, zatvorenu, od naroda odvojenu, ljubomorno čuvanu, pravoslavnu, slavjanstvujušću kulturu, čudno sačinjenu od ruskih, mađarskih, nemačkih, latinskih i narodnih uticaja, s alirama gospodske otmenosti (u kojoj se poštuju "pravila delikatese"), s mirisom starine i svetosti. Preodoleti čime? Jezikom i duhom ovozemaljske, seljačke kulture, stvarane vekovima u ničim neokrnjenom celcu narodnog organizma. Cilj je mogao izgledati suviše smion i nerealan za svakoga, osim za Vuka. Čak misli da je sve trebalo ranije učiniti i tada bi naš narod "već davno bio svoj".

Sukob versko-feudalnog konzervatizma i nacionalno-oslobodilačkog dinamizma izbacio je na površinu bitne razlike u shvatanju, mada su nazivi pojmova, oko kojih se vodio spor, često bili isti (narod, sloboda, patriotizam, jezik). Narod je za Vukove protivnike bio apstraktan pojam a rad za njegovu polzu prazna parola, ili je prostota, gomila govedara, svinjara i težaka, gruba i neprosvećena; za Vuka je narod moćno stvaralačko mnoštvo koje o svojoj polzi treba da se brine samo. Jezik crkve, književnika i višeg građanskog sloja, sposoban je za izražavanje određenih apstraktnih pojmova, ali je svečano ukočen, s mirisom na požutele knjige, na tamjan, na ćelijsku zatvorenost, na stilizovanu bidermajersku delikatesu. (Stratimirović piše 1805: "Ješče drugojačije govori prosto serbski klasa svjaščenikov, oficijerov, učenih, tergovcev, hudožnikov, rukodelcev i vseh s kultivirani ljudmi smešanih Serbov, a drugojačije klasa prostih zemljodelcev, ili kozarov ili govedarov, ovčarov i pročih podlejših ljudej koji niti reči imaju dosta, niti ih pravo izgovaraju, niti kadgod knjige čitaju.") Vukov jezik, jezik seljaka i ovčara, živ i svež, miriše na njivu, na planinski vetar, na krv, znoj, prkos, na široke prostore života sa svim što je u njemu dobro i zlo, lepo i ružno. To je apokrifni, izrazito svetovni jezik, osveštan mukom i gorkim iskustvima, sav ovozemaljski, čak i kad izražava naivnu fantastiku svoje detinje kosmogonije, neumitan kad pamti, podsmešljiv kad se spori, ciničan kad se poštuje, gibak, životan, ubedljiv uvek. Prirodan kao disanje, on je iskustvo, a empirija priznaje samo viđeno i doživljeno, samo konkretnost. Ne gradi se, on postaje; ne misli se, on se doživljava; ne uči se, on se upija; nema pravila, ima svojstvo; ne vodi ga razum, već jezičko osećanje. Ako se gradi a ne postaje, ako se misli a ne doživljava, ako ima dogmatska pravila a izgubio je svojstvo autentičnosti i neponovljivosti, ako ga vodi razum a ne podsvesni osećaj -nešto se zlokobno s jezikom desilo: on više ne živi, on umire. Kao instrument nacionalne kulture, takav jezik je onemogućen, sputan, nehranjen životnim sokovima, odvojen i zatvoren, on postaje neživotna veštačka tvorevina a ne puna spontanost od koje svako polazi kao od osnove služeći se njime i razvijajući ga prema svojim vlastitim mogućnostima, ali uvek u živoj i masovnoj komunikaciji. Onemoćali jezik, koji se nužno okoštava, kao i zatvoreno društvo koje se njime služi, nesposoban je da izražava život, njegovo kretanje i razvitak, i pretvara se u anemičnu visokoparnost. Jer jezik, izraz koliko i podstrek, nužno stagnira u zaustavljenom životu, ali i on može pomoći da se život zaustavi.

V

Vuk rano izgovara reč rat, u svojoj "srditoj i zubatoj" recenziji na Glas narodoljubca Lukijana Mušickog iz 1819, odgovarajući na stihove u kojima Mušickog prigovara Vuku zbog silovitog i nemilosrdnog tona, što bi moglo naneti štetu knjižestvu, jer gde se dvojica bore, treći se raduje.

Vuk kaže na to: "Rat u knjižestvu nikad nije štetan, nego je od velike potrebe i polze, a osobito u ovakvom početku kao što se sad knjižestvo naše nalazi". Tako, po logici ovih reči, i Vukova stava uopšte, rat u knjižestvu nikad nije štetan jer raščišćava stvari, a pogotovu nije štetan u vreme kad se počinje od samog početka: početka narodnog.

Odričući svu dotadanju literaturu srpsku zbog nenarodnog jezika, odričući čak i Dositeja i njegovu slavu rodonačelnika srpske književnosti, što je bilo gotovo bogohulno, Vuk neprestano insistira na tvrdnji da početak srpske književnosti pada u njegovo vreme, jer narodna književnost može početi samo sa narodnim jezikom, prostonarodnim jezikom, kako je govorio, jasno označavajući oprečnost prema jeziku više klase^[5].

Vuk ne priznaje ništa od ranije, negira sve do temelja, ne pristaje na evoluciju, na poboljšavanja, popravljanje jezika, na kompromise. Vuk neće nagodbu, on hoće rat, hoće pobedu.

Neprijatelji su mu mnogobrojni. Izdvojićemo ovom prilikom samo trojicu: Lukijana Mušickog Milovana Vidakovića i Jovana Hadžića (odnosno Miloša Svetića, kako se u književnosti nazivao). Ne izdvajamo ih slučajno: oni su ugledni ljudi svoga vremena, cenjeni književnici, obrazovani i pametni branioci svojih shvatanja, karakteristični i po tome što su njihova mišljenja veoma slična, naročito u odnosu na prostonarodni jezik. U njihovim polemikama s Vukom sadržani su svi glavni prigovori Vuku, sve ono što su i drugi mislili i pisali. (Odmah bih hteo da kažem, da njihova shvatanja, naročito ako ih uzmemo kao opšte teoretske stavove, stanovišta jedne razvijene ili relativno razvijene književnosti, nisu netačna, bar ne u svojoj suštini; ali su bila neprihvatljiva tada, u početku stvaranja književnog jezika i literature.) Zanimljivo je i to da Vukova pobeda nije sve raspre i sva pitanja skinula dnevnog reda. Docnije, naš razvitak, posle Vuka, sve do drugog svetskog rata, vaskrsavao je i neprestano aktualizirao prigovore i koncepcije veoma bliske Mušickovim, Vidakovićevim i Hadžićevim (ta pojava nije ni zabeležena a kamoli objašnjena u našoj istoriji književnosti); izvesni stavovi i argumenti ponavljani su ponekad doslovce (kod Skerlića, npr.).

Po anemičnom školskom znanju kojim smo opterećeni, po navici da mislimo načinom legende koja zna samo za junake i izdajnike, po pamfletu Branka Radičevića koji smo učili napamet, mi o Vukovim protivnicima nosimo pomalo prezrivo sećanje kao o gomili mračnih sova, trutova, notornih glupaka, koje Vuk rasteruje, lako, kao u igri. U stvari, bile su to drame, koje bi vredelo i drukčije zabeležiti a ne samo ovako, usput i površno.

Kakva je muka i pokora bio Vuk za neodlučnog, tuđinskim obrazovanjem, hijerarhijskom subordinacijom i kaluđerskim načinom mišljenja opterećenog Lukijana Mušickog, to je sigurno najbolje znao ovaj kulturni i smerni profesor karlovački, protosinđel mitropolijski, arhimandrit šišatovački i potonji vladika gornjokarlovački. Veoma cenjen u svoje vreme ("Srpski Horacije", kaže Kopitar, Šafarik: "Knez srpskih pesnika", Njegoš: "Genije Roda", Daničić: "Otac novije srpske književnosti"), Mušicki je naš najpoznatiji pseudoklasični pesnik, kome je Horacije bio "glavni uzor" (Skerlić).

Mušicki je u početku pristalica, i pomagač Vukov, prijatelj čak, pisao mu je ode, davao mu utočište u manastiru, dovodio narodne pevače da mu kazuju pesme, predlagao mu slova za novu azbuku, govorio: "Živi jezik naroda srbskog jeste sokrovišče misli njegovih, stoljetijama utvrđena i osećana. Što se u njemu sadrži, svetinja je svakom pravom Srbljinu". Ali on sam je pisao starim pravopisom i crkvenoslovenskim jezikom, pokazujući od samog početka veze s Vukom neobično i zanimljivo dvojstvo svoje ličnosti, nejavnu liberalnost i javnu tradicionalnost. Taj čudni čovek koji je bio pokorni crkveni dostojanstvenik a u manastiru držao Vukovu sliku skrivenu pod portretom mitropolita Šakabente ("Vaše je portre kod mene u biblioteci, tj. pod drugim portretom. Sačuvaj Bože da znaju da je ovde", piše on Vuku), u neprestanom strahu od mitropolita Stratimirovića (koji mu je poručivao, nimalo delikatno: "Teraj Vuka iz Šišatovca, jer ću inače oterati i tebe i njega"), Mušicki je u procepu između energičnog mitropolita i sugestivnog Vuka, ali i između literaturom apsorbovane želje da bude tolerantan prema savremenim idejama i svoje stvarne konzervativnosti. Kolebljiv, nesiguran, plašljiv, on se u početku povija pod uticajem jake ličnosti, Vukove, ali nepomiren ni sa sobom ni sa Vukom. Po svemu, po psihološkom dvojstvu, po labilnoj poziciji između dva snažna čoveka, po suprotnosti u samome sebi, između dva shvatanja koja se nikako nisu mogla pomiriti, slučaj ovog čoveka, koji se mnogo cime izdvajao iz kruga kojem je pripadao, neobično je zanimljiv. Bio je veoma obrazovan, široke kulture, redak znalac klasične grčke i rimske književnosti, u kontaktu s idejama savremenog sveta, poliglota koji je znao grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, talijanski i ruski jezik! A možda još više začuđuje njegova lektira. ("Iz sačuvanog spiska njegove biblioteke vidi se jasno koliko je veliko bilo njegovo književno i filozofsko obrazovanje. Tu su ne samo svi glavni pisci grčke i latinske starine, no i moderni, od Nemaca: Herder, Hegel, Kant, Mendelson, Klopštok, Gete, Viland, Šiler, Birger; od Francuza: Bosije, Molijer, Boalo, Lafonten, Volter, Helvecijus, Didro, Kondijak; od Engleza: Šekspir, Goldsmit, Poup; od Talijana: Dante, Ariosto, Taso, Bokačo, Goldoni; od Rusa: Ljermontov, Deržavin. Mušicki je izvesno bio najobrazovaniji pisac svoga vremena." J. Skerlić: Istorija novije srpske književnosti.) Pod uticajem savremene evropske literature, naročito nemačke, Mušicki je pre Vuka pozivao na sakupljanje narodnih pesama, sam je beležio narodne reči i bio je sklon izvesnim manjim izmenama u jeziku i pravopisu. Smatrajući da ima razumevanja za ideje koje su vladale u evropskom romantizmu, nametnuo je sebi neprirodan zadatak da bude mentor ideje u koju nije verovao i koju intimno nije primao. Ne ocenivši dobro Vuka, ne predvidevši njegov široki razmah ni radikalizam njegovih zahteva, Mušicki se odjednom našao u čudu: ovo što Vuk čini, on nije želeo! Mislio je da bude prosvećeni crkveni velikodostojnik koji ima toliko širine da može prihvatiti čak i narodni jezik i narodne pesme: zašto ne? neka žive, za narod, uporedo sa višim, kulturnijim, razvijenijim jezikom i otmenijom književnošću. Ko je mogao i pomisliti, a Mušicki najmanje, da će Vuk, taj Baš-Čelik naše kulture, tražiti nešto drugo, i nešto više, mnogo više! Vuk je raskidao jedan po jedan obruč, postajući bezobzirni rušitelj svetinja, osvajač koji ne moli već zahteva da njegova prosta pučka misao zameni svaku drugu. Sve se izmenilo gotovo u času, sve je drukčije nego što je Mušicki zamišljao: on više nije zaštitnik ni učitelj, može da bude samo saradnik i pomagač. Ali on je slučajni saputnik, njegova misao nije raskolnička, uplašen je tim Vukovim idenjem do kraja. Njegove opomene kojima želi da zaustavi Vuka, liče na zaprepašćenje: "Ja vidim da ste vi naumili popraviti naša pismena". "A najposle, da ne prećeramo, treba da tiše postupimo s našom reformom." "Podozriteljna je svaka reforma, najpače popovom i kaluđerom." "K tomu vi slutite s njima na veliku jeres. A ja tako mi aljine i leba ne smem se u to upuštati." "Na što nam opet novi rat? Rat, ako i ne biva krvoprolitan, tvori razdore, sjedinjene provincije deli na časti...treba u svemu sledstvije i kraj smotriti." "Ja ne bi nipošto mogao pregoreti я, jat, ю." "Za Boga!...Mlogo je reforme u jedanput! A pomislite kako su proљli svi Reformatores! Teško si ga vašim štakama!"

Vuka neće ni za trenutak omesti taj pokušaj zaustavljanja i to zastrašeno ukazivanje na opasnosti. (Bogzna šta je sve Mušicki znao od onoga što se dešavalo neprijateljima crkve, i kakve su ga strave obuzimale!) Vuk ide svojim putem. Ali mu je stalo da uglednog pisca privoli na saradnju, važna mu je njegova podrška i njegovo slavno ime. Upozorava ga da je dužnost književnika da piše za potomstvo: "Mi smo Platoni i Aristoteli narodu našem, mi treba sve cipore... da prezremo i da pišemo za blagorodno potomstvo koje će biti čisto od sadašnjih budalaština naše blagoobražene prostote..."

Pa ga bodri, podstičući ga protiv karlovačkog kruga, pokušavajući - uzalud - da mu nametne svoj način mišljenja (da nametne hajdučku agresivnost plašljivom, opreznom, anemičnom Lukijanu, naviknutom na mir manastirske biblioteke i na pokornost!): "Tu sad nema milosti, niti pomaže vaše molenje i laskanje, nego valja zube pokazati, da se oni vas uplaše". Ili: "Vi ste mi kazali da budem konzekvent, i oćemo vala...Ne bojte se ništa. Naša je pobjeda".

Pa udara na njegovu sujetu: "Zašto ne biste vi u srpskim odama uzeli moju ortografiju sasvijem? Koga se bojite, kad vam um kaže da onako treba? Nemojte misliti da vam ja nudim kao Turčin vjerom: ja ne marim. Sto ih više sad pristane sa mnom, to ćemo prije postaviti temelj srpskoj literaturi; a što ih manje pristaje, to je meni veća slava što nijesu svi ljudi kadri misliti kao ja".

A Mušicki zaista nije bio kadar misliti kao Vuk. U tome je sve. Nije teško zamisliti koliko je Mušickom postalo tegobno drugovanje s ovim temperamentnim megdandžijom, koji je uneo nemir u njegov tihi manastir i u njegovo plašljivo srce. A Vukov radikalni stav okrenuo se protiv svega što je njegovo. Zar je on, "srpski Horacije", mogao misliti da je veća čast polagati temelje dubiozne prostonarodne književnosti nego biti laureat književnosti koja uživa ugled i priznanje? Zatim, on je mogao biti benevolentni mecena, prosvećeni zaštitnik tuđe mu ideje sa visokog crkvenog mesta koje je priželjkivao, ali nije mogao negirati sebe i ono što je bio u suštini. U stvari, Mušicki je iskreno i uvereno mislio da u srpskom i svakom drugom narodu postoji prosti, primitivni puk i uzdignuta elita, u koju je i sebe ubrajao. (I svet na tu prostotu baca sram, a Vuk na to: "To ja ne odobravam!" Kao đačetu!) Živeći u svetu koji je verovao u svoju dugotrajnost ako ne i večnost, potpuno uklopljen u instituciju crkve, strogo hijerarhijski organizovane, sa mentalitetom i predrasudama svoje klase, Mušicki je svoj apstraktni patriotizam bez muke spajao s najlojalnijim podaničkim osećanjima, pišući bezbroj oda punih divljenja, i ekstatičnog oduševljenja caru, carskim generalima, ministru dvora, a kao crkveni dostojanstvenik veličao je u mnogim pesmama mitropolita Stratimirovića, nazivajući ga najvećim sinom srpskog naroda i laskajući mu bez ikakva stida i mere. (Ko ne shvati mentalitet, sistem odnosa i prilike, ko ne uzme u obzir činjenicu vojnički stroge crkvene subordinacije, ropskog samozatajivanja svoje ličnosti, potpune zavisnosti od mišljenja i dobre volje nadređenih, teško će shvatiti jednu - za obične pojmove -gotovo detinjastu pesmu Lukijanovu u kojoj on, kao mitropolijski protosinđel, skrušeno lamentira zbog toga što su zavidljiva sabraća sakrila od njega da je mitropolit otišao u posetu jednom manastiru, ne setivši se da i njega povede u sviti!)

Uza svu svoju obrazovanost i relativnu prosvećenost, uza svu želju da ide u korak s vremenom, Mušicki je bio stvarno konzervativan, aristokratski nastrojen, ogrezao u patricijski, nedemokratski način mišljenja, i njegovo nasilje nad sobom nije moglo dugo trajati.

Srpski narod je orao i kopao, piše Mušicki, mnogo se trudio, junačestvovao, ali malo mislio, osim o nasušnim potrebama ("kromje o pervama nuždama"), zato je njegov jezik siromašan rečima za umozritelne misli, za apstraktne pojmove. To je, uostalom, tačno. Mušicki predlaže da se tom nedostatku doskoči time što bi se stvarale nove reči, obraćajući se za pomoć "bogatom i blagovolatelnom sojuzniku i spomoćniku - slavenskom jeziku". Smatrao je da jezik stvaraju književnici, kao što je u svim literaturama.

Da, odgovarao mu je Vuk, istina je da su npr. Viland, Gete, Šiler i drugi slavni nemački pesnici mnogo pomogli nemačkom jeziku, ali ne treba zaboraviti ni to "da su poete znale i svoju narodnu gramatiku kakogod i poeziju; a u nas su svi spisatelji poete i vitije [oratori], gramatike ne zna upravo nijedan". I traži da narodni jezik bude književni i da književnici uče jezik od naroda i u narodnim pesmama.

To je za Mušickog sasvim neprihvatljivo. Šta je onda književnik? večiti podražavalac, dužnik, skromni učenik prostote? Ne, to je nemoguće, to bi značilo vratiti se u primitivizam, prezreti kulturu koja se generacijama stvarala, napustiti velike i večne uzore svetske literature, grčke i rimske klasike pre svega.

Nije bilo lako Vuku s Lukijanom, ni Lukijanu s Vukom.

O njihovom dubokom neslaganju, o Vukovom nastojanju da urazumi svog nesigurnog prijatelja, o strahu Mušickog od Vuka i njegove oštre reči, ostavio nam je sam Vuk lepo svedočanstvo u svojoj "zubatoj i srditoj" recenziji na Lukijanov Glas narodoljubca ("pesma liričesko-didaktičeska, posvećena Serpskom rodu, L. M. 1819."). Naljutivši se zbog misli izrečenih u toj pesmi posvećenoj Serpskom rodu, Vuk pošalje Mušickom pismo i svoju recenziju, zapretivši da će je objaviti ako pesmu ne izmeni: "Ako li je [recenziju] nijeste radi vidjeti naštampanu a vi: a) valja da načinite drugu odu i u njoj "otpjevate natrag to na što se viče u recenziji, i tu odu da pošaljete Davidoviću da je štampa u novinama, i b) da se unapredak ni u kakvoj vašoj odi ne nađe toga na što se viče u recenziji". Nikad više, ni u jednoj budućoj pesmi! To je ultimatum, otvorena pretnja. I još mu poručuje: "Sad izbirajte, ili volite mir ili rat? Vama u ovakvim stvarima ne treba ništa oprostiti: jedno, vas radi i vaše česti i života vaših oda; a drugo, radi napretka knjižestva našega: da nam ne sablažnjavate naših goluždravaca". Mušicki je izabrao mir a ne rat, izvršio je bitne ispravke u pesmi, "otpjevao natrag", ko zna s kakvom mukom i otporom u sebi, i mada je nije poslao Davidoviću, Vuk nije objavio recenziju. Recenzija je štampana posthumno, 1897 (u Brankovu kolu).

Odajući priznanje odama i drugim pesmama Lukijana Mušickog, Vuk u recenziji kaže da se ode "daleko...odlikuju od sviju naših dodandanašnjih stihova, kako poetičeskim duhom, koji svuda plamti rodoljubljem: tako i novom (Horacijevom) mjerom, koju su đekoji učeni ljudi odricali slavenskim narječjima kao nemoguću". Ostavljajući da to presude pozvaniji, Vuk naglašava da želi kazati nekoliko "primječanija o stvari i o jeziku". U prvoj polovini pesme Mušicki govori o slavenskom i srpskom jeziku i o tome kako treba pisati. "Ovo su najvažnije stvari za današnje knjižestvo naše: zašto u nas mlogi ljudi pišu knjige, ali kako ih treba pisati, slabo je ko o tome do danas pisao." Prigovarajući Mušickom što se ogrešio o pravilnost srpskoga jezika, Vuk obelodanjuje i svoju kartezijansku strogost kad je reč o jeziku, ne dopuštajući čak ni pesničke slobode, pa zamera pesniku što je mesto u pisao vь. "Ovdje može reći g. M.: ,Ali sa u bio bi jedan slog više, a meni više nije trebalo.' Šta mi marimo za njegove slogove i stihove! To je njegova briga; zato traži besmrtnu slavu..." A "pisati stihove grdeći jezik i čineći mu nepravdu nije velika majstorija". Vuk otvoreno i iskreno kaže: briga mene za njegove stihove! On jedino ne dopušta da se čini nepravda jeziku! Iz istog razloga zamera što je "na mlogo mjesta izostavio pomagatelni glagol jesam: kovčeg dragi nama on; oči umu svud pomoć; često l' to? Ali gde ti sredstvo: Gde svirepa grud. Ta život kratak; Svojem caru verni mi itd. A to Srblji niti govore, niti može podnijeti u njihovom govoru". Vuk traži potpunu jasnost, gramatičku kompletnost svih rečeničnih delova, racionalnu dovršenost, vrlo blisku prozi i kolokvijalnom jeziku.^[6]

Ali osnovne zamerke tek dolaze. Pošto je naveo Lukijanove stihove koji se odnose na jezik i Vukovu borbu:

Na što nama tщetnый ratь?
Znaй! gdje s' bore dva tu-й radost trećem,
Rat medь braćomъ ruљj domъ -

Vuk odgovara:

"Rat u knjižestvu nikad nije tщeten nego je od velike potrebe i polze...U ovakvom ratu de se dva brata bore ne samo da se treći mora naučiti čemu, nego se sva tri mogu (i moraju) naučiti: pa zašto se ne bi borili da se nauče? Kako li će ovdje rat među braćom rušiti dom, kad se sad tek bore kako treba dom zidati".

I napokon, glavni predmet spora: ko stvara jezik i njegova pravila, poeta i vitija (orator) ili gramatik? Mušicki kaže, zamerajući gramatičarima, zamerajući Vuku, što se nameću za učitelje i jezičke zakonodavce:

Grammaticы! pokor'te večnom blagu
Roda lestnu vašu ćudъ!
Poeta, vitiя mogu vamъ zakonъ
Davat', al' vы nьima ne!

Vuk replicira vrlo razložno, formulišući tačno zadatak gramatičara.

"Ovo kako god što nije istinito, tako može biti na štetu današnjem knjižestvu našemu. Gramatik je kako god istorik svoga vremena, ili štatistik, koji opisuje stvari onako kakve jesu: njegova je dakle najveća dužnost i zasluga što više može da pozna jezik i da ga vjerno opiše kakav je (ne dajući zakon nikome). Kako može dakle sad gramatik pokoriti svoju ćud blagu roda? Kako li je to blago roda koje iziskuje da gramatici ne opisuju jezika kakav je, nego da lažu? - Poeta i vitija moraju znati jezik kojim pjevaju i vitijstvuju. Ako dakle znadu jezik sami od sebe, ne treba im ni gramatika; ako li ne znadu jezika, valja da ga uče; a za učena je sramota i danguba da zađe po narodu da uči jezik od ljudi, nego mora da traži gramatiku da iz nje uči kakav je jezik. Kako mogu dakle sad poeta i vitija davati zakon gramatiku, ili upravo reči jeziku."

Mušicki je, sigurno nerado, prignuo glavu i ispravio ona mesta na koja se "viče u recenziji". Stihovi o gramatičarima, poetama i oratorima u novoj verziji glase:

Gramatika da meru čuva
Ljubi bogatstvo Slovar.
Poeti, vitiji nek nam ne lome
Krila; nek nam ne koče let!

Okljaštreno, razvodnjeno, onemoćalo. Umesto pobune -nagodba. U tom času kapitulacije i nedobrovoljnog odustajanja od svoje najiskrenije misli, Mušicki je sigurno mislio da je to sotona glavom a ne "bodri i krilati" Vuk, kako je jednom ranije napisao.

Od 1820- 1821. Mušicki je u svojim "natpisima" branio Vuka, ali se i ograđivao u ponečemu, ostajući veran crkvenoslavenskom jeziku i staroj ortografiji. To dvoličje nije moglo biti od velike pomoći Vuku, moglo je i da odmogne, jer prijateljeva zamerka je teža nego neprijateljeva. Bilo je samo pitanje vremena kad će Vuk da raščisti neraščišćene odnose. "Što se tiče dvoličenja vašega", piše on Mušickom, "pomislite na potomstvo. Niti ćete do vijeka živiti vi ni ča Steva [mitropolit Stevan Stratimirović]... a zašto da potomstvo vas za primjer uzima- da kaluđer mora kaluđerski misliti? druge učite da uzmu uma štit, i da budu svoji, a sami niste svoji! Prijateljstvo naše nemojte u tom ni malo da vas smeta, nego ako mislite da je pravije, slobodno okrenite protiv nas."

Šta je Mušicki mogao da učini? Bez ikakve potrebe vezao se za Vuka, a sve što je naučio, sve što je pisao, sve što je najdublje osećao, bilo je protiv Vuka. Pomagao je da se sakupljaju narodne pesme, ali je Horacijeva poetika bila njegov vrhovni i jedini pesnički zakon; govorio je da je "živi jezik naroda srpskog...otpečatak duha i karaktera njegova", a bio duboko uveren da taj narodni jezik nije pogodan ni dovoljan za književnost. Razlikujući, uostalom s pravom, "vnešnje" i "vnutrenje" bogatstvo jezika, smatrao je da se vnešnje, spoljašnje bogatstvo jezika sastoji u rečima koje označavaju vanjski svet, a vnutrenje, unutrašnje bogatstvo je u rečima za apstraktne pojmove, za umozritelne misli. Siromaštvo narodnog jezika u rečima za umozritelne misli osnovna je prepreka da pesnik izrazi složenije umozritelne i filozofske ideje. Kako da se taj nedostatak reši? Odakle da se uzmu reči za vnutrenje pojmove? Iz slavjanskog jezika, koji je bogat tim rečima, kao i stvaranjem novih reči u duhu srpskog jezika, što je posao i zadatak književnika.

Eto, to je suština spora između Vuka i Mušickog, suština i ostalih otpora, to je kapitalni problem našeg jezika uopšte. Naš jezik je stvarno siromašan rečima za umozritelne misli, i bilo bi dobro da se taj nedostatak mogao nekako rešiti. Samo, da li se tada mogao rešiti? Da li je Vuk mogao pristati na ustupke a da ne ugrozi čistotu i integritet svoje reforme? Zar ne bi odmah priznao ono što su svi njegovi protivnici govorili, da je jezik seljaka, orača i kopača zaista jednostran i siromašan, i pristao na rizik da infiltracijom tuđih graždanskih, ruskih i hibridnih reči dovede u pitanje narodsku suštinu novog književnog jezika.

Potpuno isključujući pisce iz tog posla građenja novih reči i stvaranja jezika, osim u velikoj nevolji i sa savršenim poznavanjem duha narodnog jezika (a za to je potrebno da pisci uče jezik od naroda, jer su ga pod tuđim uticajem zaboravili i iskvarili), Vuk insistira na svojoj ideji, da književni jezik bude "govor onih Srbalja koji žive u selima, daleko od gradova". On uporno zahteva, imao je dubokih razloga za to, seljački narodni jezik, "daleko od gradova", od vojvođanskih gradova prvenstveno, što dublje na jugu, u centralnim oblastima našim, preporučujući za uzor neiskvareni narodni jezik, nevin i čist od tuđih uticaja, nepomućen bezbrojnim j nanosima što su se taložili u književnom jeziku prosveščenog graždanstva i crkve, u krajevima na periferiji našeg narodnog korpusa, gde je uticaj, prostorno i po mnogobrojnim vezama bliskih tuđih kultura, bio znatan. (U tim neslaganjima oko jezika Mušicki je bio naročito nezadovoljan zbog toga što je Vuk forsirao južni govor. Vuk je mislio da se najgore govori u Sremu, Bačkoj i Banatu. "Srpski se govori najčistije i najpravilnije u Hercegovini i u Bosni. Istina da onamo po varošima i gradovima ima mnogo turskijeh riječi, u ostalome ona braća naša zakona Turskog govore ljepše srpski od seljaka i Grčkoga i Rimskoga zakona." Mušicki se ljuti: "Volete Srijemcima prkositi, i sa tim i literaturi škoditi". I moli ga da ostavi "ercegovački dialekt", jer se na to ljute čitatelji, "Sremci, Bačvani i Banaćani". "I meni je već, da iskreno kažem, postalo mrsko.")

Rascep i odvajanje bili su neizbežni, jer ni Vuk ni Mušicki nisu hteli, niti su mogli, da odustanu od svojih shvatanja. Lukijanova iluzija o sebi nije mogla dugo da se održi, i on se našao na onoj strani gde mu je i bilo mesto. Vuk je digao ruke od njega već 1823 g. "Mušicki je kaluđer", piše on Kopitaru, karakterišući slavnog pesnika tom, za Vuka, najgorom oznakom koja znači robovanje duhom, dogmatsko mišljenje, nepoštovanje razloga svoga uma, ali i društvenu i klasnu pripadnost. "Od njega će, čini mi se, i slavenski imati polze koliko i srpski. Srećan mu put!"

A 1842. ostavio je o njemu sud za istoriju, kao i sve što je rekao, objašnjavajući kako Mušicki nije poznavao "ni našijeh narodnijeh pjesama, a kamo li vrijednosti njihove", a ipak se interesovao za njih. "Sam od sebe on jamačno nije na to došao, nego ili čitajući Herdera, ili po napominjanju kakvoga drugoga inostranca." Podsticaj je, dakle, literarni, izvana, po uzoru na nemački romantizam, koji se zanimao za narodno stvaralaštvo. Da je to površno interesovanje, bez unutrašnje potrebe, i razumevanja (a to znači, po Vuku, da su njegova interesovanja knjiška, primljena sa strane, čak i u onome što je najdublje naše, da Mušicki -prema tome -nije imao nikakve veze s narodom), Vuk izričito tvrdi da nijednu narodnu pesmu nije mogao do kraja saslušati: "Po svoj prilici bio je tome uzrok što se iz mladosti navikao na slavenski jezik i na misli i stihove drugijeh naroda, pa mu se ono naše sve činilo prosto i nisko, kao što je i meni samom mnogo puta govorio da ću pišući ovako narodnijem jezikom ostati do vijeka samo prostonarodni spisatelj. Kad bi Mušicki i poslije poznavao svu pravu vrijednost našijeh narodnih pjesama, onda bi on njihovijem duhom i jezikom pjevao svome narodu, a ne bi rimskijem razmjerom, za koji još ostaje pitanje da li se u nas može pjesmom nazvati, i onako mješovitim jezikom, koji upravo uzevši nije nikakav jezik". To nerazumevanje narodnih pesama i neprihvatanje narodnog jezika za Vuka je isto što i odrođenost, duhovno renegatstvo. To je bio i razlog što od Mušickog, ni od većine tadašnjih književnika, nije očekivao nikakva dobra. Zato je tako oštro sveo račune s Mušickim, jednim od retkih prijatelja, u vreme kad je bio prilično usamljen. Zbog jezika, ortografije i duha književnosti.

Za Vuka je u narodnim pesmama najvažnija čistota i sladost našeg jezika. Zadatak književnika trebalo bi da bude, kaže on, da iz - narodnih pesama nauče narodni jezik i da "pjevaju njihovijem duhom". Ne objašnjavajući mnogo u čemu je taj duh, ne ulazeći u ocenu estetske vrednosti narodne pesme, zadržavajući se na perifernim pitanjima i opštim tvrdnjama (narodne pesme su "jedino i vječno ukrašenije literature"), gotovo sva Vukova pažnja okrenuta je jeziku.

I prva srpska književna recenzija, na Vidakovićeva Ljubomira u Jelisiumu, 1817. g., obračun je sa protivnicima narodnog jezika. Istorija sukoba počinje 1815, kad je u Novinama srbskim objavio recenziju na Usamljenog junošu ("koju sam ja po čistom govorenju prostoga naroda napisao", kako kaže u pismu Kopitaru), obazrivo pišući o romanu: "Sadržanije ove knjige jest romantičesko; no ovaj povijestnonravoučitelni roman...sadržava u sebi dosta istini podobnu pripovijetku. On je povijesnim događajima i shodno otuda proizvedenim nravoučitelnim naukam obilan, koje su svakom nevinom srcu blagoprijatne...Sve ovo znao je g. sačinitelj slatkim štilom tako sastaviti da ga svako rado čita, osobito koji u istoričeskom prizreniju i narodnostima ljubopistvu svome hranu traži". Priznajući mu tako značaj moralno-istorijskog štiva, Vuk primećuje da u ovoj "inače voopšće izrednoj knjižici" ima mnogo nedostataka u pogledu "vnutrenje cijene [vrednosti] njegove, blagovkusnog kroja i sojuza časti k jednom ili dvoma glavnim namjerenijama, silnih i čistih figura, plodonosnog voobraženja (imaginacije]; karaktera lica dejstvujućeg" itd. (Ova upotreba prilično komplikovane stručne terminologije o materiji za koju Vuk nikad nije pokazivao naročito razumevanje - o strukturi, kompoziciji dela, karakteru likova itd. - u tako rano vreme, vreme Vukova učenja, svedoči da je iza Vuka u svemu stajao Kopitar.) Zato upućuje slavnog romansijera "na čitanje dobrih romana u stranim jezicima, na razmišljanje o potrebi, koncu i blagovkusnom vidu romana jednog voopšče", ali se više zadržava na jeziku u romanu. Istina, po mnogo čemu se vidi, kaže Vuk, da je pisac rođen u Srbiji, pa je imao uslova da mu jezik bude čist, ali je "odonuda u djetinjstvu izišao i tuđe jezike učeći i na njima nauke slušajući svoj pozaboravio". Pisac se mora starati koliko za stvar o kojoj piše, "toliko (ako se ne smije reći više) za čistotu i za svojstvo jezika na kome piše". A uzor mora da mu bude čisti i nepokvareni govor naroda srpskog. "Koji spisatelj srpski griješi protiv govora svog naroda, onaj griješi protiv pravila svoga jezika." Ostavljajući po strani stvar, Vuk navodi Vidakovićeva ogrešenja o narodni jezik (i mirisom ispolnenij vozduh; kosa dolga; dolžnost; ove zelene cvetmi preispreščrene livade; cvetmi posutim livadami; po verhovi lisnatih dreves zefira kolebanije; za nekoliko časov; milion milionov životnih; i bistrih preko kamenija potočićah šum? meni se im Pavlimir i dr.) i odmah postaje oštar: "Ovo je pravi gad u srpskom jeziku, i ovo bi sramota bilo čuti i od Grka koji uči srpski, a kamoli u srpskim knjigama čitati". A ovakve greške mogu se naći ne samo kod Vidakovića već svugde "u Madžarskoj po varošima".

Besan na ovu recenziju, uvređen u sujeti slavnog pisca, Vidaković je odgovorio u Novinama srpskim, 1815. g., i ponovo 1817. u predgovoru Ljubomira u Jelisiumu, ne štedeći Vuka: "On isti, po mojemu u jeziku razmotreniju, da je za ono vreme spavao, bolje bi učinio neželi što je ono pisao". Neka se svako "vodi" po svome vkusu, a svoje pravilo neka Vuk zadrži za sebe. "I istinu vam, mojim čitateljem ispovedam da se ja nisam dovoljno onomu spisatelju načuditi mogao kako se on smeo usuditi onako do krovava živca našu azbuku potkresavati i onolika naša krasnjejša pismena, okolo 16, bez kojih mi ne možemo biti, izostaviti! Kako je se derznuo, velim, u ovu ljubeznu naroda našeg zenicu dirnuti!"

Govoreći s visoka o Vuku, i optužujući ga za teži greh nego što je kritika njegova romana, Vidaković se obraća svojim vernim čitaocima. Zato i Vuk, u svojoj uništavajućoj recenziji, 1817. g., potpuno drukčijoj po tonu od one ranije, želi da razobliči Vidakovića upravo u očima njegovih čitatelja, ne insistirajući više na jeziku već na stvari i moralu, gde je Vidaković mislio da je neprikosnoven i neranjiv.

Aludirajući na Dositeja, Vuk u toj recenziji kaže da ima oko četrdeset godina kako smo počeli srpski pisati, i za to vreme ne samo da nismo napredovali "nego smo toliko udarili natrag da bi nam trebalo jošt 40 godina da dođemo na ono mjesto gdje smo prije bili". Naši pisci pišu kako im na um padne. "Kako koji zareže pero da piše, on već odmah počne misliti kako će jezik popravljati, a ne kako će ga učiti; zato je gotovo svakog našeg spisatelja prva knjiga bolja od druge, druga od treće itd." Ovo zlo toliko se uvrežilo da ga neće nestati sve dok ne počnemo jedan drugog pred svetom "neprijateljski recenzirati i kritizirati". Istina, tako će se ponekad osramotiti pisac, ponekad recenzent, ponekad obojica, ali narod i literatura uvek će dobiti ("a koji se trude za narod, zašto bi se žalili i osramotili kašto njegove polze radi?", kaže Vuk ironično). Tako će i naši spisatelji početi jednom misliti i sumnjati o onome što pišu, "znajući da će za svaku riječ odgovarati pred svijetom". Na taj način su Nemci, Francuzi, Talijani i Englezi usavršili svoju literaturu, i samo u Nemačkoj ima deset novina "koje samo knjige recenziraju". A poznato je da se rđavi pisci boje recenzenata, i tuže se na njih, u svojim predgovorima. (To je direktna aluzija na Vidakovića, koji se u predgovorima svojih knjiga tuži na Vuka; prema tome, Vidaković se, kao rđav i slab pisac, boji recenzenata.) A dobri pisci ne samo da se ne boje recenzenata nego ih i izazivaju da ih recenziraju kako god hoće, "pa ako koji što pametnije i bolje dokaže, oni prime s radosti; ako li počne ludovati, a oni mu se siti nasmiju, pa mir".

Koje naše pisce recenzirati? -pita Vuk, zapinjući luk da izbaci strelicu: "Mi velimo one koji najviše pišu, i koji čine (zaista ili po mneniju njihovom) kao neku epohu u literaturi; i zato smo 1815. godine počeli od g. Vidakovića". U svakoj knjizi gleda se na dve stvari, na stvar o kojoj se piše i na jezik kojim se piše. U pogledu predstavljanja stvari ne može se od svakoga očekivati ("osobito sad kod nas") da bude klasični spisatelj, ali jezik može i mora znati svaki pisac. "Zato smo u prvoj recenziji srpskoj govorili samo o jeziku." Ali g. Vidaković ne dopušta da se progovori o stvari, nego se predstavlja kao srpski Viland ili Gete. "Zato moramo sad početi od stvari; ali je opet mi nećemo kritizirati, nego ćemo nakratko pripoviđeti što se nalazi u ovoj moralnoj povesti, pa neka čitatelji sami sude (samo ćemo ih mi gdješto opomenuti)." U fusnoti Vuk primećuje da će to biti vrlo teško, "zašto u njoj ima sedamdeset i sedam predmeta", i zato će se on zadržati samo na onome što je najvažnije.

Iznoseći soderžanije po glavama, (po častima), Vuk uglavnom ukazuje na nelogičnosti, nepoznavanje geografije, nemotivisanost radnje, proizvoljnosti svake vrste, insistirajući na pedantnom nabrajanju faktografskih grešaka, načinom koji nije nimalo vešt (u beskraj se nižu rečenice: kako je ovo, kako je ono), ali pogodnim za diskvalifikaciju. Polazeći od zahteva istorijske, geografske i druge tačnosti, prigovara Vidakoviću što svoga junaka šalje za jednu noć da dođe iz Hercegovine na Moravu, propraćajući sve primere podrugljivim i veoma grubim primedbama, npr.: "to samo onaj može reći koji niti misli šta govori, niti zna o čemu govori"; što je Ljubomir rekao da je prodao neku zemlju za 5000 dukata ("da li ovdje Ljubomir ne laže štogod: u početku četrnaestog stoljetija mogao je čovek kupiti pola Hercegovine, ako se prodavala, za pet hiljada dukata, a on nije ni selo prodao, nego kaže da je to uzeo samo za neku zemlju "); što je Ljubomir "klekao pred ikonostasom", moleći se bogu ("Valjada je bio šokac: zašto mi ne klečimo kad se molimo bogu"); što junaci romana piju ujutro kavu ("To je bilo oko polovine četrnaestog stoljetija, a kava je prvi put donešena u Evropu 1652. godine, -tako poslije 300 godina"); ismejava i ličnost francuskog filozofa, koji je znao srpski "no pokvareno" ("Nije mogao pokvarenije znati nego dekoji naš spisatelj"). Parmenion je "pri svoj njegovoj nauki budala..." ("Nije čudo što je budala: zašto kažu da ima i više profesora i učitelja takvih budala." To je gruba aluzija na Vidakovića, koji je bio učitelj i profesor). Melisa kaže Svetozaru da nije htela ući u sobu zato što je mladić bio sam. ("To je nalik na ono što pripovijedaju kako je vozio kum kumu na kolima, pa kad su nastupili u šumu, onda kuma rekne: "Ustavide kume kola da osiječem prut. -Što će ti prut, kumo? -Da se branim od tebe da me ne...") Kći Nikole Bučina pobegne s voljenim mladićem i venčaju se u nekom selu. ("I to je bila poštena djevojka, pravoga srpskoga karaktera!"). Ljubomir priča "hercegovačke lude običaje" u svatovima: "Ovdje moramo kazati", veli Vuk, narogušen zbog nepoštovanja svetinje narodnih običaja "da je Ljubomir pravi magarac i bezobrazna budala. Zar mu je malo što bunca i luduje u drugim stvarima, koje pokazuju njegovu magareću pamet, nego se meša i u običaje narodne i u svetinju.^[7] Ovakove bljuvotine da dođu slučajno u ruke Dobrovskome u Pragu, Šiškovu i Rumjancovu u Petersburg... oni bi mislili da su to zaista srpski običaji...A ako se u Bačkoj ili u Srijemu i popnu kašto na kuću, šta je Ljubomiru za to? Bi li bio bolji kad se to ne bi događalo... Šta li mu smeta što Srblji po običaju slave svoga sveca, krsno ime, i vesele se uz mesojede i igraju? Vid'la žaba gdje se konji kuju, pa i ona digla nogu. Tako i nas Ljubomir, valjda je čuo gdje Dositej i Reljković (i još gdjekoji) viču na običaje narodne, a nije znao rasuditi da su oni u tome svi ludovali". Kao i u Rječniku, Vuk ovde govori o svojim patrijarhalnim shvatanjima, suprotnim od racionalističkih, izričito tvrdeći da su svakom narodu najsvetije tri stvari: zakon, jezik i običaji, po tome su narodi bliski i po tome se među sobom razlikuju. Kad narod izgubi te svetinje, on gubi i svoje ime, jer gubi svoja autentična svojstva. I evo Vukovog "veruju", koje pokazuje koliko je Vuk neverovatno komplikovana ličnost, napredna kad ruši stari društveni red i zahteva poznavanje prava naroda da se afirmiše kao stvaralačka snaga u društvu i politici, konzervativna kad prihvata i brani sva verovanja i predrasude patrijarhalnog seljaštva (što je izazvalo Skerlića da se onako oštro odupre Vukovim idejama): "I šta bismo dobili s tim ako bi narod prestao slaviti sveca, o Božiću ložiti badnjake, prostirati slamu, mirbožiti se, brati ivanjsko cveće, držati zavetine i nositi krste i litije itd.". "Kad bi to, velimo, sve prestao narod činiti, šta bi počeo mjesto toga? Volovi mogu biti bez ovakovih stvari, ali ljudi ne mogu; to znaju, i znali su svagda, svi pravi filozofi, ali ne znaju ovakovi ludi reformatori." Roman Milovana Vidakovića, građanskog pisca, pod znatnim uticajem prosvetiteljskih ideja, bio je za Vuka zgodna prilika da iskali svoj gnev protiv ideja evropskog racionalizma koje znače opasnost za samosvojnost narodnog bića.

Recenzija kipti od ironičnih primedaba (u zagradama), ponekad opravdanih, često nepravednih:

-Ala razumije čovjek fiziku!

-Šteta što i danas ne pjevaju slavuji uz berbu nego samo u proljeće!

-Pametno momče i učtivo!

-To je nešto nalik na stidljivu kurvicu.

-To je ono što pripovijedaju: sve veliš al nećeš.

-Morao je biti nekakav vjetrenjak i budala.

-To je učtivost!

-To je moral!

-Sve su to stari običaji srpski, nego ne znamo u kakvom su pljesnivom njemačkom romanu sačuvani.

-Zašto nam nije g. sočinitelj istolkovao šta znači to?

-Po kome to obrascu i pravilu babe Smiljane?

-Poznaje čovjek mjesta o kojima piše! U Hercegovini su poznate kolesnice kao u Beču samari!

-G. sočinitelj i njegov Svetozar misle da je već to najveće i savršeno prosveščenije kad čovjek ne vjeruje da ima duhova!

-Nešto se ovom našem g. sočinitelju sve vrti po glavi klečanje kao da je sav svoj vijek proveo s djecom u školi; ili kao da je mlogo čitao stare njemačke romane itd.

Odustajući od namere da traži "ono što mora biti u pravom romanu, jer će g. sočinitelj reći, kao u odgovoru na prvu recenziju, da je on najviše pazio na moral, a u roman da se upuštao samo koliko mu je dopuštao blagoobrazni karakter naroda našega", Vuk kaže da će gledati samo ono što pisac u predgovoru obećava, tj. stare običaje srpske i blagoobrazni karakter naroda našega. I prepušta čitaocima da sami sude da li je ono moral "što su Melisi govorili roditelji da se uda za Parmeniona, pa će on umrijeti i ona se poslije može s novcima lasno udati za mlada muža"; je li moral što Pelopida udešava da se njena sinovica sastane sa Svetozarem? Je li moral "što Ljubomir kaže za djecu kako će se razlikovati od ljudi prostoga roda"? Jesu li stari srpski običaji da momak ide s roditeljima da prosi devojku, da devojke hodaju s momcima ispod ruke i razgovaraju o ljubavi, da momci kleče pred devojkama i devojke pred momcima, da žene drže dojkinje; da li su se Srbi u vreme Dušanovo pozdravljali: "Imam li čest ovde pozdraviti g. N.? Na službi, ja sam. Drago mi je, na službi vašim blagorodijam" itd. ("Ili može biti da je sva srpska narodnost -Nationalität -i svi stari običaji kad se iznese hladno pečenje s belim lukom, mlad sir, suvo meso, pogača, čutura ili tikva ili kondir vina, čutura paline; kad povrve čaše od ruke do ruke i kad se počnu kuckati; kad produže vrijeme pri čaši vina i s nogu za srećna puta ispiju po nekolike itd.") Pored kritike prikazivanja narodnog života u idiličnom štimungu i sa operetskim rekvizitima, uočljivo je da se Vuk zgraža nad građanskim moralom i običajima, koje je Vidaković preneo u daleku prošlost, i tobože postavlja pitanja, da bi sve to odbacio.

Pitanja pljušte kao grad, kao udarci, ironična, podrugljiva, potcenjivačka, s intonacijom koja ne ostavlja mogućnosti za sumnju i kolebanje a najmanje za milost, seljački visprena, ili i knjiška (kad u ovom lucidnom laičkom tekstu sasvim neočekivano naiđemo na Aristotelovu misao, što kod Vuka zvuči sasvim strano, da u pravom romanu "predstavlja se čovek kao što jest, i kao što bi trebalo da bude", setićemo se Belićeve reči, da je teško ustanoviti gde prestaje Vuk a gde počinje Kopitar), i Vidaković je do krvava živca potkresan, i sve njegovo je dovedeno u pitanje. Ne naročito dostojanstvenim načinom m suviše fer, ali veoma efikasno: ovo nemilosrdno podsmevanje deluje ubitačno. Odgovarajući na zajedljivo pitanje Vidakovićevo, "koji su to romani po vkusu recenzenta", Vuk pominje zaista dobre romane (koliko puta se moramo setiti Kopitara!) -Geteova Vertera, Lesažova Žil Blaza, Goldsmitova Vekfildskog sveštenika, Fildingova Tom Džonsa, Sternova Šendija i dr., ali tim ozbiljnim nabrajanjem priprema poraznu rečenicu, preporučujući Vidakoviću da, umesto tih velikih dela, "uzme najgori njemački roman koji već ni sluškinje ne čitaju, pa će vidjeti da je pametnije pisan nego njegov Ljubomir".

Tako izgleda Vukovo "samo gdješto opomenuti"! U stvari, to upoređivanje namenjeno je sujeti čitalaca za koje nije baš velika čast da čitaju romane gore i od najgorih nemačkih, što ih ni sluškinje ne čitaju. Ali je i udarac Vidakoviću i njemu sličnima koji najviše pišu i "koji čine (zaista ili po mnjeniju njihovom) kao neku epohu u literaturi". Jer, Vidaković, koji misli da čini kao neku epohu (nije teško osetiti ironiju ovog narodskog kao), "na mnogo mjesta ne zna šta govori nego bunca kao baba u bolesti i pravi magarcima svoje čitatelje, ili sebe samoga". Iz svega toga, kaže Vuk, moramo zaključiti (ne: možemo, već: moramo, po snazi činjenica) "da g. V. ne zna ni istorije, ni geografije, ni logike, ni poezije, ni retorike, niti zna šta je moral, ni stid, ni učtivost, niti poznaje karaktera naroda našega, ni ništa".

Ova recenzija, jedna od najbezobzirnijih u našoj književnosti uopšte, malo govori o književnim kvalitetima romana, i ta dimenzija, Vuku prilično strana i izvan njegova interesovanja, apsolvirana je u nekoliko opštih rečenica. Vuk kritikuje moral, nepoznavanje narodnog života, tuđe literarne uticaje, neumerenost piščeve fantazije, ogrešenje o faktografsku tačnost, napokon jezik, u kojem ima dosta slavjanskih reči i oblika. Osporivši mu ma kakvu vrednost, deklasirajući ga potpuno, recenzija je nanela mnogo štete Vidakovićevom renomeu, što se vidi i iz njegovog odgovora, u septembru 1817. u Novinama srpskim, gde se osvrće na Vukovu "porugu", ali moli svoje čitaoce, "ljubitelje čtenija", da se na to ne osvrću, jer će on Vuku lako odgovoriti. "Ono se jasno vidi da je on iz same pakosti protiv mene delo moje pred svetom sgnusiti i čitatelem jego omraziti, sledovatelno da bi sotim i moje pero iz ruke mi izbio, no uzdam se u Boga da niti će on što u pervom niti u vtorom uspeti: svetilnik bo sa svećom, nek on i pod krevet mete, on će opet svetliti." Zaista, za nesrećnog Vidakovića mogli bismo reći njegovom rečenicom "da je za ono vreme spavao, bolje bi učinio neželi što je ono pisao". Ovakva nespretna odbrana dala je novi materijal Vuku da ga ismeje, i kao što znamo, ništa -pa ni njegovo uzdanje u boga -nije ga spaslo od onog čega se bojao: ljubitelji čtenija su ga listom napuštali, i prvi srpski romansijer pisao je očajničke pozive na pretplatu koja nije stizala. (On sam ostavio je svedočanstvo o tome, pišući da mu se na oglas "veoma malo prenumerantov pokaza".)

Na Vidakovićev odgovor Vuk je odmah napisao "Mali odvraćak na mali odgovor g. Vidakovića", i štampao ga u sledećem broju Srpskih novina. (Karakteristična je dinamika i brzina Vukova reagovanja: nekad nije odgovarao dugo, godinama; nekad je odvraćao odmah, ne gubeći ni časa, ponavljajući udarce u kratkom razmaku. Bila je to neponovljiva veština u pronalaženju pravog trenutka i najefikasnijeg načina, koja je uvek donosila uspeh: Vuk ne zna za promašaj.) Ton odvraćka je nemilosrdan. Uočivši slabe tačke protivnikove, Vuk proširuje jaz između njega i njegovih čitalaca, kojima laska hvaleći njihov ukus i razum, i ismejavajući pisca priteranog uza zid svojim vlastitim slabostima i strahom da mu se ne bi pero iz ruke izbilo. Na Vidakovićevu molbu čitaocima da ne gledaju na recenziju, Vuk kaže: "To se može kazati samo djeci, i ljudma koje držimo za budale, a pametne ljude, po zakonima razuma i blagonravija, treba ostaviti njihovom razumu: pa će oni sami naći i poznati što valja, što li ne valja". A onda se dohvata nespretne Vidakovićeve metafore, i služeći se njome kao batinom, udara neštedimice, ironizirajući ga što "gradi sebe svjetilnikom (ispod kreveta) i poludnevnim suncem". Pametan čovek bi se stideo, veli Vuk, kad bi ovo i neko drugi rekao za njega, a kamoli da on sam za sebe to kaže. Na obećanje Vidakovićevo da će uskoro i lako odgovoriti Vuku, Vuk kaže da bi pametnije učinio da je najpre odgovorio, pa posle štampao poziv na pretplatu za novo delo. Ovako, može neko pomisliti da će mu "sav odgovor biti onako lud i lažljiv kao Svetozareve godine" (aluzija na jednu Vidakovićevu grešku u romanu). Što Vidaković tvrdi da je svetilnik, koji će i pod krevetom svetliti, -"Našto svjetilnik pod krevetom? Neće li se zapaliti krevet pa izgoreti kuća? Neka g. V. u svojoj kući metne svjetilnik pod krevet, ali neka najprije načini kuću daleko od drugih ljudi". Vidakovićevo tumačenje teksta iz knjige arhimandrita Kengelca "da svi koji knjige ne pišu slavenski, nego srpski kako sirječ što nam i babe govore, pišu po pravilam babe Smiljane" (što je, mislim, sasvim tačno), Vuk je dočekao na nož. Nazivajući Vidakovića G. Svjetilnik, G. Svjetilnik ispod kreveta, kaže mu da je to laž i da Kengelac nije tako mislio. Ako G. Svjetilnik ne veruje, neka pita g. Kengelca, pa ako "g. Kengelac reče da je on tako mislio, onda će on vidjeti kako ćemo mi braniti srpski jezik i od g. Kengelca, kao i od njega". U stvari, baba Smiljana je "velika gospođa koja drži školu slaveno-serbskago jezika. Njezina se škola tim slavi što se u nju odrasli i učeni ljudi primaju, i što je baba Smiljana tako dobra i milostiva gospođa da kod nje nema druge ni treće klase, nego su svi eminensi [odlični]". "Laže na očigledce", "koji će đavo čitati trideset lista...ludovanja i neprilične laži", "kako se barem ne stidi drugih ljudi", "ako razumije g. Svjetilnik šta to znači" -tako Vuk govori o Vidakoviću, uništavajući ga do kraja.

Odakle ova oštrina, ova hladna egzekucija? Jer Vuk sigurno ne bi ovako postupio morala i stvari radi, ma koliko se u tome razilazio s Vidakovićem. Razlog je u dubokoj razlici shvatanja o društvu i narodu, što je naročito došlo do izražaja u shvatanju o jeziku. Vidaković je o jeziku mislio isto kao i svi protivnici Vukovi. Kuvarički jezik, govorio je, ne može biti književni; prosti svet, bez ikakva znanja, ne može služiti za uzor učenim ljudima. On se, kao i Mušicki, oduševljavao Dositejem, odbijajući sve jezičke izmene koje bi išle dalje do Dositeja. ("Tko ne čita rado blaženog Dositeja našeg? i malo i veliko, i staro i mlado, ohotno i s uslaždenijem dela njegova čita i polzuje se: poneže svak razume što mu se u knjigi njegovoj kaže."). To je, u stvari, jezik kojim je počeo pisati Zaharije Orfelin (u Slavenoserbskom magazinu, 1768) kad je "po-serbski upravljao", mešajući ruski i ruskocrkveni, "tako da je Zaharija Orfelin tvorac slaveno-serbskog jezika koji docnije Milovan Vidaković, polazeći s druge tačke gledišta, hoće da ga popularizuje" (Al. Belić: Vukova borba za srpski književni jezik..., "Prosveta", Beograd, 1948). Belić navodi i tekst memoara Teodora Jankovića Mirijevskog upućenog caru Josifu 6. decembra 1781. g. o crkvenom, građanskom i prostonarodnom jeziku: "Najzanimljivije je i najvažnije njegovo mišljenje o građanskom jeziku (Von der Ovilsprache), tako da ću ga izneti u potpunom prevodu: 'Slovenski građanski jezik (Civilsprahe) -to je vrsta dijalekta koji upotrebljava u pismu i govoru inteligentniji...deo nacionalista, kulturniji... i prosvećeniji...ljudi koji znaju gramatiku. Taj jezik upotrebljavaju naše mitropolitske i episkopske kancelarije, njihovi konzistorijski sudovi i uopšte sva prosvećenija duhovna i svetovna lica u svome opštenju. On je čistiji negoli prostonarodni govor, ali je takođe jednostavniji i razumljiviji negoli crkveni jezik'..." (A. Belić, isto delo.)

Prema primerima koje Janković navodi, to izgleda ovako:

Crkveni jezik: O ježe ouslыщati Bogou glasъ molenia naљego i pomilovati nы;

Građanski: Da bi Bog glas moleniю naљego uslišal i nas pomiloval;

Prostonarodni: Da bi Bog glas našega moleniю čuo i nas pomilovao.

U tom građanskom slavenoserbskom jeziku je "crkveni jezik samo unekoliko posrbljen". "To je bio, verovatno, jezik koji se počeo širiti u građanskim redovima i o kojem mitropolit Stratimirović s takvim oduševljenjem govori Dositeju Obradoviću u svom pismu od 1805. godine." Mitropolit smatra da srpski književnik treba da piše onim jezikom koji se približava slovenskom, jezikom prosvećenih ljudi. "Iz ovoga se sad već sasvim jasno vidi", kaže Belić, "da je građanski jezik ono što se početkom XIX veka nazivalo slavenoserbskim jezikom. Ova ideja, da mešoviti jezik, i to nejednako mešoviti jezik, građanskih vojvođanskih staleža zaslužuje da postane književnim jezikom, našim, ističe iz uverenja, koje je bilo krajem XVIII veka duboko usađeno, da je ruskocrkveni jezik naš stari, najčistiji slovenski jezik...S druge strane, kako su od 80-tih godina XVIII veka austriske vlasti tražile da prostonarodni ili ilirski jezik, koji se upotrebljavao u književnosti katoličkog dela naših naroda, postane našim književnim jezikom, jasno je bilo za naše duhovne vlasti da se u tome...krila potajna namera da se osnaži uticaj katoličanstva na naše sugrađane ili da se stvori mogućnost za taj uticaj, pa je i to smatrano kao prepad na našu crkvu." Zato su Janković i docnije Stratimirović uporno nastojali da se narodnom jeziku dade značaj žargona, kojim se treba služiti kad se obraćamo prostom puku, a književni jezik može da bude samo slavenoserbski, "koji se približavao osobinama slovenskog ili našeg starog najčistijeg jezika". Tako je ruskocrkveni, kao jezik obrazovanih klasa, zamenjen građanskim slavenoserbskim jezikom, čiji će najznačajniji predstavnik -"pod neposrednim uticajem i sa punom pomoću St. Stratimirovića" - biti Milovan Vidaković. Njegovo mišljenje o jeziku potpuno se slaže s tom idejom zvaničnih predstavnika vojvođanskih vlasti. On kaže: "Nigdi mi predel zemle nećemo najti, gde bi narod tako čisto, i tako pravilno, i po gramatiki govorio, da bi njegov dialekt za književni jezik uzeti mogli. Serbin u oni strana mnoge reči ružno, kako gođ i mi, izgovara, koje Knjigopisac treba da ispravi". Tako ćemo stvoriti "pravi serbski jezik i priznati treba, da se naš stari jezik serbski veoma malo ot slavenskog razlikovao". (Citirano u savremenoj transkripciji).

Tako je slavenoserbski jezik trebalo da postane i odbrana od narodnog jezika, "koji je bio tako zgodan most za katoličku propagandu".

Dositejeve misli o jeziku potpuno su se, na reči, u teoriji, razlikovale od Stratimirovićevih. Dositej je za prostonarodni jezik, jezik seljaka, kojih je najviše, a taj jezik razumeju i svi ostali. Pisati ma kojim drugim jezikom nekorisno je. Budućnost koja se javlja, zahteva da se narodu da više znanja, više prosvećenosti, da bi mogao zauzeti dostojno mesto među drugim narodima. Zato je neophodna upotreba opštenarodnog. jezika. Ali, za razliku od tih teoretskih osnova, jezik kojim se Dositej služi veoma je blizak građanskom, slavenoserbskom, zbog čega su i Stratimirović i Vidaković i ostali slavenoserbi o Dositeju govorili s velikim uvaženjem, jer je taj jezik, bez obzira na dobre namere Dositejeve i njegova opredeljivanja za opštenarodni jezik, praktično mogao da bude brana narodnom jeziku. To je osnovni razlog što je taktički bilo neminovno srušiti Milovana Vidakovića, glavnog predstavnika te struje, da bi se srušilo ako ne glavno uporište, koje je za Vuka bilo ipak nedostižno, a ono glavni eksponent Stratimirovićev. (Ovde, i uvek, možemo videti koliko su politički razlozi važni u pitanjima jezika.)

Vukova kritika je imala velikog odjeka. Mada je u njoj narušena tradicionalna pristojnost urbaniteta XVIII veka (P. Pavlović), koji su svi pisci poštovali, ona je izvršila veliki uticaj. "Ovde", piše Dimitrije Frušić Vuku, "čitatelji slogove tvoje pamte i snjima Vidakovića osuždavaju po pravdi." Mušicki: "Napadoste na siromaha Ljubomirova vođu! Ala su čudni ercegovački udarci! Strašno je pasti v ruki Ercegovca!"I drugi pišu slično. Naravno, kritika je uticala i na čitaoce. Sve ih je manje, Vidaković sam priznaje da su Vuk i Davidović "s onom kritikom sila meni škodili, pohulivši i obeskusivši narodu našemu dela moja; ja za toliko godina knjige raspačati nisam mogao". O tom sporu rečeno je u Novinama serbskim 1818: "Recenzija na g. Vidakovića Ljubomira prva i druga čast satrla je dosadašnji tzv. slavenoserpski pisanja način, i po svoj prilici trijumfirala nad njim; on ima još i sad revnosni no slabo logičeski branitelja".

(Ova nepotpisana beleška verovatno je Davidovićeva.)

Mitropolit Stratimirović se veoma naljutio na tu kritiku i na te "blevotine" i rekao: "A, Boga ti, šta ti naši novinari luduju!" (po svedočenju samog Vidakovića). Ali Vidaković je likvidiran kao pisac, živi prilično teško potucajući se po raznim mestima kao privatni učitelj, a kritika je sve nemilosrdnija prema njemu (Šafarik, 1833, kaže za njega da je mnogopisac, a za njegove romane da su jalovi, ali je osiroteli pisac ostao uporan u svojim shvatanjima. "Ja se volim i pisanja ostaviti nego da pišem sasvim prosto i seoski." I: "Nemojte slavenski prezirati jezik", 1833.

U toj raspri između Vuka i Vidakovića arbitrirao je"patrijarh i otac slavistike, uvaženi češki naučnik Dobrovski, i to je, u naučnom pogledu, možda najvažniji momenat u svemu. Na Vidakovićevu molbu da presudi (u sukobu s Vukom to je bio njegov jedini mudar i spretan potez), Dobrovski, postavljajući pitanje da li u književnosti treba da bude Dorfsprache ili eine edlere Sprache, kaže: "Meni se ne dopada da se Srbi spuste do seljačkog jezika. Mora biti i otmenijeg jezika za uzvišenije predmete. Valjalo bi, idući srednjim putem, stvoriti stilus medius ("srednji slog"), koji bi se približavao i starom crkvenom i delimice i razgovornom jeziku". (Citirano prema Beliću i u njegovu prevodu.)

Arbitriranje je ispalo u korist Vidakovića i slavenoserbskog jezika. Dobrovski je nesumnjivi autoritet, i njegovo mišljenje se nije moglo lako odbaciti. Pavle Popović, u svojoj studiji o Vidakoviću, kaže da je to mišljenje Dobrovskoga veoma uznemirilo Vuka i Kopitara, i oni mu pišu nekoliko pisama, moleći ga da izmeni svoj sud, ali Dobrovski odbija. Tada Vuk (verovatno zajedno s Kopitarem) napiše obazriv i taktičan odgovor, da ne bi povredio slavnog naučnika, u kojem duhovito primećuje da je mišljenje Dobrovskoga "pola protiv nas, a sve protiv njega", Vidakovića. Da Dobrovski, veli Vuk, posedi barem jednu godinu u Rudniku, i on bi sam rekao da treba pisati onako "kao što govore Srblji po selima". "Mi ne znamo da li bi se moglo kazati ikakvim srednjim slogom što ljepše i blagorodnije, nego srpskim seljačkim jezikom. Mi mislimo samo da su misli proste, a da jezik ne može biti prost." (Prema Vuku, narodni jezik uvek savršeno izražava misao i svest jednog vremena; on se uvek prilagođava promenama u mišljenju, prati ih, postaje, u procesu spontanog kolektivnog stvaranja: kod svih naroda "kad se počelo ljepše misliti, onda su i jezici ljepši postali"; kad narod oseti potrebu za rečima koje izražavaju apstrakcije, višu organizaciju misli i sl., on će ih i stvoriti itd.)

Vuka praktičara, velikog reformatora, koji je našao jednostavan i efikasan izlaz iz obamrlosti u kojoj su bili jezik i književnost, nije naročito interesovala principijelna, teoretska strana tog pitanja, već praktična kulturno-društvena: umesto tankog sloja crkvene hijerarhije i prosvećenog građanstva, koji je stvorio i branio ekskluzivni veštački jezik, on se zalagao za široku, demokratsku osnovu, za učešće celog naroda, seljačkog njegovog dela prvenstveno, i za njegov živi jezik. Mišljenje Dobrovskog je u principu nesumnjivo tačno. Potvrdio je to i A. Belić ("Ja mislim da je Dobrovski u izvesnom smislu pravilno mislio. On je znao da nema književnoga jezika koji bi se potpuno poklapao sa narodnim jezikom. On je uvek nešto arhaičniji, baš zato što je na pismu utvrđen, što se ono što je jednom zabeleženo tradicionalno prenosi na nova pokolenja." On je i bogatiji, jer "otmenije, uzvišenije misli" dovode do diferenciranja književnog jezika i stila od razgovornog). Ali to važi za razvijenije jezike i literature, sa određenim kontinuitetom razvitka. Za Vukovo vreme, da bi se osigurala autentična narodna osnova, makar i sa sužavanjem mogućnosti izražavanja, ostalo je jedino da se uzme narodni jezik naših središnjih oblasti, veoma bogat u domenu svoga interesovanja, pažljivo brušen i izgrađivan u dugom životu narodnih umotvorina, istinski lepih i sugestivnih. Sve drugo moglo bi da bude pogubno za budućnost jezika i kulture. Književnici ne misle jednako o jeziku, veli Vuk, "jedni kažu da treba pisati upravo slavenski, a narodni jezik ostaviti sasvijem, kao pokvaren, svinjarski i govedarski jezik...a drugi, kojijeh ima najviše, kažu da ne treba upravo ni slavenski ni srpski, nego da narodni jezik treba popravljati, i pisati mješovito, da se približava k slavenskom i da se gradi književni jezik (zašto oni misle da su književni jezici ostalijeh naroda načinjeni, a ne mogu da razumiju da su svi narodi počeli pisati onijem jezikom, kao što govore orači i kopači, svinjari i govedari, pa kad se počelo ljepše misliti, onda-su i jezici ljepši postali)". Ne može, dakle, biti ni govora o popravljanju narodnog jezika, pogotovu prema slavenskom, jer je veza između starog slavenskog i slavenosrpskog prekinuta, i svako popravljanje, kao i mešanje, bilo bi samo dalje kvarenje. Zato ne može biti govora ni o srednjem slogu. Jedini čist jezik je narodni, prostonarodni, seljački, neiskvaren knjigama i tuđim uticajima, izgrađivan i bogaćen vekovima, nikad ukinut ili osporen. Istorijski, prema postojećem stanju, i praktično, prema nasušnoj potrebi početka, Vukovo mišljenje je tačno i delotvorno: mada je započinjalo od sužene baze, ono je pružalo mogućnost osvežavanja i bogaćenja jezika u sklopu i u zavisnosti od opšteg narodnog razvoja.

Treći značajni protivnik Vukov je Jovan Hadžić (odnosno Miloš Svetić, kako se nazvao u književnosti). Koliko su Vukovi udarci bili teški a njegove presude besprizivne, vidi se možda najbolje po crnoj slavi koja prati Hadžića i danas, stoleće i nekoliko decenija nakon sukoba s Vukom, koji je počeo 1837, iako je Hadžić, kao predsednik Matice srpske, delovao protiv Vuka i ranije, sugerišući i podstičući mnoge napade na Vuka i njegovu reformu, naročito pravopisnu. Te godine napisao je Sitnice jezikoslovne u kojima je "načelno i pristojno" (kako kaže Miraš Kićović u svojoj studiji o Hadžiću) kritikovao Vukovu ortografiju. Vuk je odgovorio 1839. Bio je to, po Vukovu običaju, strašan obračun, "žestok i nemilosrdan". Evo kraja Vukova odgovora, posle kritike Hadžićeva jezika:

"Kod ovakvijeh pogrješaka g. bi Svetić u drugijeh naroda bio između najgorijeh spisatelja (kakovijeh i nema u naroda koji literaturu imaju), no u nas je, nesrećom, opet između prvijeh, jer ih ima i mnogo gorijeh od njega; i tako se po pravdi za njega može reći: on, kao današnji srpski spisatelj, zna dosta; ali prema onome što misli i o čemu bi rad druge uvjeriti da zna, on ne zna ništa; i kad ne bi drugo ništa znao bolje od srpskoga jezika i od etimologije, on bi u učenome svijetu bio pravi fušer i šarlatan".

Ta nepoštedna reč bila je ubojni metak i sahrana jedne veličine, posmrtni govor "najučenijem, najviđenijem i najuticajnijem članu" Matice srpske.

Vukovo mišljenje o Hadžiću, ostavljeno za potomstvo, potvrđeno je i učvršćeno satiričnom pesmom Branka Radičevića Put. Poznato je kako se Branko krvavo narugao Matici, matičarima, odadžijama, a najgore Jovanu Hadžiću. "Ja stvorenje spazi bućoglavo", kaže Branko za Hadžića; u naručje stegao dve-tri muze, koje se uzalud otimaju i zovu u pomoć, ali "detić jogunaste ćudi", nosi ih, jadne, ne osvrćući se na njihovo zapomaganje, i već je u jami:

Ta sred one tmine ponajveće,
Tmine, brate, svoje carevine.

Parodirajući Hadžićevu pesmu Moja muza, Radičević kaže kako Hadžić stade bumbarati: Blago meni sa mnom muze rade
Po vazdan su oko mene mlade,
Znoj mi taru, po čelu miluju,
Svojom pesmom trudna uspavljuju,
Sa mnom paje a na mojim grudim,
Pa se bude kad se i ja budim.^[8]

Onda dohvati sa zemlje jerove, grli ih i ljubi i ovako im govori:

O jerovi, moji sokolovi,
Deco moja, moja velja snago,
Sjajno moje vi kamenje drago,
Kuda otac sa vama poiti,
Beži nojca, a danak zasviti^[9]

i urlajući maše jerovima.

Vuk sekirom obara čemeriku, ruši stenje, "krči divna puta", sve prepreke rasturi, osim jedne (Matice). U steni je grdna rupetina, a u rupi jedna grdna sova (Hadžić), i ta sova udari na Vuka,

A on ti je pijučinom fuknu,
Ona pade, vetru dušu dade,
Ako dušu kakovu imade.
Ode sova, brate najstarija,
Najstarija i najglavatija...

Nesreća je Hadžićeva (a zaista je nesreća biti tako ružno obeležen za istoriju) što je naišao na strašnog megdandžiju Vuka i na njegovog mladog pristalicu pesnika, koji je strelicama najžešće satire u našoj književnosti obasuo protivnika svog velikog učitelja. A kad crni spomen o nekom čoveku u pesmu uđe, dugo traje, i niko više ne pita za pravu istinu.

I po Brankovoj pesmi i po Vukovim "utucima" Hadžić je pojam gluposti i nazadnjaštva.

Aleksandar Belić (Rat za srpski književni jezik...) piše o tom sukobu ovako:

"Hadžić piše o jeziku i Hadžić svojim pisanjem pokazuje kako valja pisati. Hadžić je bio diletant u pitanjima o jeziku; on nije znao ni osnovnih elemenata, ni osnovnih principa čak ni tadašnje nauke o jeziku, a hoće da daje svoje etimologije i svoja tumačenja. A Vuk u Beču, u okolini Kopitarovoj, o svemu je izvanredno obavešten. Po njegovom se pisanju vidi kako odmerava i sladi svaki udarac. Ali nije njemu glavno da Hadžić ne zna nauke o jeziku; to bi za Vuka bila suviše mala odmazda za sve što mu je Hadžić skrivio. Njemu je glavno bilo da Hadžić srpski jezik ne zna, a hoće da ga poštuju kao učitelja i zakonodavca i u tome. E tu je za Vuka bilo od značaja ne samo da Hadžića učini nemogućnim nego da ga predstavi kao nevaljalca koji svojim neznanjem i krivom naukom vara pošten svet".

Belić je siguran poznavalac Vukova dela, ali mi se čini da ovde nema pravo. Briga Vuka što je Hadžić diletant u pitanjima o jeziku, ni što srpski jezik ne zna (a Hadžić je pisao prilično čistim srpskim jezikom), ni što vara pošteni svet. Objašnjavalo se da je Vuk napao Hadžića po nalogu kneza Miloša, jer je Hadžić zakonima koje je napisao za mladu kneževinu pokušavao da ograniči vlast i samovolju kneževu (Sl. Jovanović, Miraš Kićović i dr.), kao i činjenicom što je tada svemoćni mitropolit Stratimirović već bio mrtav, i Vukov napad na Maticu, poslednje uporište konzervatizma, i na njenog predsednika, dve godine posle izazova, mogao je imati većeg izgleda na uspeh. Ni jedno ni drugo ne može biti ni puna istina ni osnovni motiv, jer je Vuk vodio svoju bitku a ne kneževu, ponekad i nasuprot njemu, a dvorjane i štićenike Stratimirovićeve (Mušickog, Vidakovića i dr.) napadao je i za mitropolitova života. On je tražio kavgu s Maticom i ranije, i samo je čekao zgodan povod. A kad se Hadžić-Svetić, posle dugog kolebanja; izjasnio za etimološki pravopis a protiv Vukovog fonetskog, Vuk je krenuo u napad. Kao i u slučaju Lukijana Mušickog, kao i u slučaju Milovana Vidakovića. Naučnim argumentima? Ne! Naučni argumenti ne šokiraju, ne izazivaju potres. Već žestinom, surovim nipodaštavanjem. Retko je koji naš polemičar tako poznavao psihološki efekat teškog udarca kao Vuk. Udarac po Vidakoviću je nemilosrdan, ali nije efektivan. Poznajemo istu tešku ruku, čak istu tehniku, gotovo da su i reči iste, kao i u obračunu s Vidakovićem. To je izrađen sistem, hladno izračunati način kojemu je cilj potpuna diskvalifikacija. Vuk nije sladio svaki udarac, već podešavao, računajući na efekat, jer je to presudno u javnom borilištu: znao je da će nepoštednost i nepoštovanje ostaviti utisak, budući da se tiču jednog od najmoćnijih i najuglednijih ljudi toga vremena, koji se isturio za vođu protivničke stranke. (Karakteristično je da su obični ljudi u pismima Vuku odobravali što se usudio da sve to kaže "onom visokoučenom gospodičiću". Ali i oni koji nisu odobravali takav ton, ostali su pod snažnim utiskom.) Vukova bezobzirna, uništavajuća reč, koja izaziva strah i pokopava žrtvu, imala je značajna udela u relativno brzoj pobedi njegovih ideja.

Sve što je došlo posle onog prvog udarca, nije više važno; mogao je Hadžić da vrati udarac, da odgovori Vuku da je on fušer i šarlatan, mogao je i Vuk posle, u II Utuku, sasvim mirno reći kako on ništa rđavo nije mislio kad ga je nazvao fušerom i šarlatanom (ali je do te zakašnjele koncilijantnosti ostavio da prođe dosta vremena, kako bi zaljuljana reč mogla dugo da odzvanja), ništa posle nije bilo važno (tako misli i Belić), i cela ta desetogodišnja polemika nema većeg značaja. Hadžić je stvarno likvidiran prvim odgovorom Vukovim, i ma koliko to čudno izgledalo, tog potentata ubile su dve omalovažavajuće reči. I još su mu kob.

Bilo bi smešno potezati danas pitanje mere pa čak i pravednosti u tim raspravama. Negirajući i obarajući sve što mu je stajalo na putu, nazadne institucije, suprotna shvatanja i protivnike svoje reforme, Vuk je birao najubojnija sredstva borbe koja će osigurati uspeh njegovu delu što je postalo opštenarodno u najpotpunijem smislu reči, pokazujući izvanredan smisao za taktiku, izbor vremena i načina obračuna, nimalo akademskog ni kabinetskog. Ali, pored te retke polemičarske veštine, Vuk je i drugim svojim osobinama bio iznad svojih uglednih i učenih protivnika, pa i saradnika. Čak je bio znatno iznad Kopitara, koji ga je stvorio i koji je tvorac reforme jezika i pravopisa koliko i Vuk.

Danas je lako i jednostavno odbaciti razloge Stratimirovićeve i kruga oko njega. Ali za vreme i situaciju o kojoj je reč, njihovi razlozi imaju i svoj koren i svoje opravdanje. Mada je važan razlog što se sveštenstvo opiralo Vukovoj reformi bila "bojazan za svoju klasnu prevlast, jer su oni jedini, kao predstavnici crkve, imali privilegirani položaj u državi" (Lj. Stojanović, Život i rad Vuka St. Karadžića), mora se uzeti u obzir, mora se i razumeti, njihov opravdani strah od unijaćenja. Od samog prelaska u južnu Ugarsku Srbi su nacionalno i verski ugroženi, neprestano im je pretilo odnarođavanje, sprovođeno zabranom bogosluženja, zabranom jezika i pisma, nasilnim i ucenjivačkim prevođenjem na katoličku veru, zbog čega je dolazilo do ponovnih seoba u Rusiju. Zato je uporno čuvanje slavenosrpskog, slavjanskog jezika i stare crkvene ortografije, kao i prilično čvrsta veza sa pravoslavnom Rusijom, bilo bitan deo nacionalne politike, koja je već smatrana tradicionalnom, a u koju se čudno uplela vera u zaštitnicu Rusiju i u slovenstvo, podanička vernost prema austrougarskom vladaru, čvrsto feudalno ustrojstvo crkve, veštački stvoreni jezik i stari pravopis koji je dobio gotovo kultni značaj. Sve je to branjeno tvrdokorno, pred stalnom austrougarskom velikodržavnom ekspanzijom. Tako je pitanje jezika i pravopisa dobilo izuzetan značaj i politički smisao, i najuže je povezivano sa sudbinom srpskog Nationalität-a, pa je svaki pokušaj rušenja ili menjanja osveštane tradicije smatran antinacionalnom i antipravoslavnom akcijom. To je osnovni razlog što je borba oko jezika bila tako žestoka, jer i jezik može da ima značajnu ulogu u konzervisanju ili revolucionisanju jednog društvenog organizma. Zato je Vuk bespoštedno udarao, zato je i po Vuku bespoštedno udarano. (Napadan je kao "hromi antihrist", "agent rimske propagande" plaćenik koji pomaže da se Srbi pounijate, izdajnik koji hoće da ih odvoji od zaštitnice Rusije, slepo oruđe Kopitarovo, jer ga je Kopitar obmanuo i prevario.)

Razloga za takvo strahovanje moglo je da bude. Kopitar, poverljivi državni cenzor slovenskih i balkanskih knjiga u Wieaner allgememe Zeitimg-u i činovnik u dvorskoj biblioteci, "slovenski Mefistofel", "Hofslavist", veliki austrofil i revnostan katolik, želeo je da putem ujednačenog jezika i latinice osigura osnovu za realizovanje ideje o austrijskom slovenstvu umesto slovenstva ruskoga. (Da je ta činjenica, tačna uostalom, bila poznata Vukovim protivnicima, vidi se iz mnogih napisa, pa i iz Hadžićevih utuka.) Ceneći zaista veliku pomoć koju je Kopitar pružio Vuku, Belić kaže: "Samo je iskrena ljubav prema nauci i kulturi slovenskoj, samo je krajnja odanost istini i napretku mogla učiniti da Kopitar tako potpuno nezainteresovano u isto vreme unese celog sebe, sav svoj talenat, svoje veliko znanje i svoj autoritet pred naučnom Evropom svoga vremena u Vukovu reformu". Ali od ove lepe reči, koja zvuči kao pohvala ljudskoj plemenitosti, sigurno je tačnija tvrdnja Ljube Stojanovića, da je Kopitarova namera bila da uvođenjem narodnog jezika i zamenom crkvenoslovenskog i slavjanskog odvoji Srbe od Rusa, i tako stvori uslove za ostvarenje svoje austro-slovenske politike. (U istom cilju dvorska kancelarija je, još od vremena Marije Terezije, forsirala uvođenje prostonarodnog jezika.)

Vuk je, međutim, obilato iskoristivši Kopitarovu pomoć, bez koje bi malo šta postigao i za što mu je bio iskreno zahvalan, znatno nadrastao uskost i konzervativnost i jedne i druge strane. Njega se jednostavno ne tiče ono što oni misle, on sprovodi nacionalnu kulturnu revoluciju, gledajući naprednije nego Kopitar, i dalje nego slavenosrbi: on svoje delo stvara za slobodni život svoga naroda, a ne za život pod austrougarskom dominacijom. To je onaj respektabilni vukovski smisao za široka i dalekosežna istorijska sagledanja, što i čini njegovu izuzetnost. (Njegova misao je uvek okrenuta prema budućnosti. U pismu Jovanu Gavriloviću, 1853, povodom odluke o lokaciji pozorišta u Beogradu, na veoma nezgodnom mestu, u "ćorbudžaku", zbog Turaka, Vuk kaže: "Pri biranju mjesta za biogradski teater ja mislim da je valjalo pomisliti i na ono vrijeme kad neće biti Turaka u Biogradu".)

Eto, iz tog razloga, braneći istorijsku suštinu svoga dela, Vuk je bio nemilosrdan, kao vreme. U borbi s Hadžićem, koji se s Vukom u ponečemu slagao, u ponečemu razilazio, Vuk je odbijao sve njegovo, jezik, shvatanje literature i, naravno, etimološki pravopis. Ništa nije izdvajao, ništa nije ostavljao kao ispravno, kao upotrebljivo: zatirao je njegovo duhovno seme.

A da li je zaista Hadžić bio fušer i šarlatan?

Hadžić je sva svoja dela pisao srpskim jezikom, ali je -kao Mušicki, kao Vidaković, kao mnogi drugi -smatrao da je prostonarodni jezik siromašan, nedovoljan za književnost. -Njegovo shvatanje literature zasniva se na prihvatanju Herderovog humaniteta, naše narodne poezije i grčko-rimske klasike. Hadžić želi da peva čovečnost, ali ne u tuđem duhu, nego "slično umu i srcu braće i sestara, tj. glasom ili razmerom deseteračkim, ne smećući s uma odraze klasične drevnosti". Sama narodna poezija je suviše uzak i suviše jednostran uzor; od nje se može polaziti, ali je, kao osnovu, treba razviti i oplemeniti, uzdići do višeg nivoa, ugledajući se na velika i nezaobilazna dela svetske literature.

Najkobniji za Hadžića su njegovi članci o pravopisu. Hadžićeva odbrana stare azbuke i korenskog pravopisa nije dobra: on je branio mrtvu stvar, i nije mogao ni najmanje ugroziti Vukov jednostavni azbučki i pravopisni sistem, sugestivno ubedljiv u svojoj savršenoj ekonomičnosti. Ali principijelni stavovi Hadžićevi u polemikama o pravopisu, koje je izricao i ranije, a razradio u spisu Ključ jezika srpskog, 1852. g., nisu ni neozbiljni ni diletantski, kako se govorilo. (Daničić, ne zaustavljajući se na teoretskoj strani pitanja o duhu jezika, odbacio je Hadžićeva izlaganja rezolutnom primedbom, da Hadžić ne pravi razliku između jezika pravopisa, što nije sasvim tačno). Taj Hadžićev članak nije do danas u literaturi uopšte citiran, pominjan je i odbacivan uz uopštene negativne ocene, a kako mi se čini da je zanimljiv, izneću iz njega osnovne misli.

Hadžić kaže da razgovori o jeziku i pravopisu treba da budu nau�