Васко Костић

Светосавска озареност невјесте Јадрана

(Култ Светог Саве у Боки)

Садржај:

Предговор

Уводни текстови

Свети Сава и Приморје

Светосавље у Боки

Раније објављене Бокељске светосавске легенде

Светосавске легенде које је прикупио Максим Злоковић

Светосавска славља -Новински извештаји-

Умјесто закључка

Предговор

Свети Сава је наша најпространија и најсвестранија личност. Нико други нема ни толику дубину ни толику висину. Као што је светосавље посрбљено православље, тако је у Светом Сави сабрано све наше разумијевање хришћанства.

Матија Бећковић
(Из интервјуа у листу ДАН од 7. августа 1999)

Прилог јубилејима

Ова књига је мој прилог поводом неколико јубилеја.

Прије свега великог јубилеја два миленијума хришћанства. Скроман је то допринос за тако крупан јубилеј, али кад би свак и толико допринио било би на милионе нових књига или адекватних нових дјела у другим областима стваралаштва.

Затим, јубилеја 780 година од успостављања прве Зетске Светосавске митрополије на Превлаци Св. Архангела Михаила у Боки Которској (1219-1999).

Јубилеја 610 година од Косовског боја (1389-1999).

Па јубилеја 130 година највећег устанка православних Бокеља против моћне Аустријске Монархије (1869-1999).

Значајног јубилеја равно 100 година од увођења великих општенародних Видовданских светковина на Светосавском свештеном мјесту на Превлаци (1899-1999).

Најзад и малог, али за мене важног, јубилеја 10 година (1989-1999.) од објављивања моје књиге Запретана прошлост Превлаке која је побудила интересовање шире читалачке публике за занемарено велико Свештено мјесто и допринијела покретању активности за опсежније истраживачке радове и за обнову манастира.

За јубилеј 30 година од завршетка храма Светог Саве у Тивту (1967-1997) представљена је моја књига о градњи тог храма. То је оно мој пригодни допринос том догађају, а непосредне користи од продаје, или посредне од рекламног поклањања књига, намијењене су за градњу Парохијског дома уз овај Светосавски храм.

У предговору те књиге има нешто и о култу Светог Саве у Боки али мало, јер је превазилазило оквире теме књиге. Зато сам тада одлучио, и црквеном одбору храма у Тивту обећао, да ћу одмах почети рад на још једној књизи везаној за Светога Саву и завршити је што прије. Одржавам дату ријеч овом књигом којом желим доказати "прилично смјелу тврдњу да је, изузимајући можда Хиландар, култ светог Саве био развијенији у Боки него у ма којем крају у коме живе Срби.

Очекивање реаговања

Свјестан сам да ћу бити изложен критици због безрезервног и неуздржаног приписивања приоритета Боки за оно што многи сматрају да јој не припада. На такву врсту критика већ сам се привикао.

Многи су сумњичаво вртјели главом или невјерицом одмахивали руком када сам тврдио да је култ светог цара Лазара био развијенији у Боки него ма гдје у Српству, да је у Боки број храмова, у односу на простор и број становника, при самом врху међу хришћанским земљама, и још много тога што се не односи на цркве и светитеље, али се односи на одржање националног идентитета.

О свему томе, у мојим чланцима и књигама, понуђени су докази и аргументи који су изазвали много жучних реаговања, али није било могућности побијања чињеница. Умјесто аргументованих расправа повјесничари из дана у дан, кампањски, упорно, без икаквог основа и без имало моралног опреза или научног устезања лансирају крилатицу којом Боку проглашавају заливом хрватских светаца.

Такве тврдње морају иритирати оне који добро знају, не само да то нема никакве подлоге него и којима је јасно чему та кампања служи. Али док се други само чуде, или љуте, ништа не предузимајући (укључујући и научне структуре, дужне да се одазову) мене то неодољиво мотивише да се супротстављам, макар и усамљен.

Моји противници то приписују наводној острашћености због вјерског фанатизма или националног шовинизма. Тако нешто не би могло пасти на памет никоме ко ме боље познаје. Али има нешто друго, теже схватљиво, што ја не умијем ни себи објаснити па морам вјеровати. Ако није острашћеност, ја вјерујем у озареност (да не кажем озраченост) коју сам почео осјећати након чешћих боравака на Светосавском превлачком свештеном мјесту уз размишљања која су ми се тамо наметала. Отуд и озареност у наслову ове књиге.

Захваљујући надахнућу акумулираном на овом Свештеном мјесту (како за ову тако и за низ претходних књига), овом књигом желим показати да је на овакав, или на неки други чудесан начин, читава Бока под утицајем светосавске озарености.

Усвојена методологија

Већи дио ове књиге је збирка радова других аутора. Могао сам формирати читав свој текст коришћењем и њихових података, али је вјеродостојније и према ауторима коректније, пренијети комплетне њихове текстове. Ово утолико прије, што су објављени у листовима до којих је данас веома тешко доћи, нарочито широј читалачкој јавности којој је ова књига и намијењена. Неки подаци се и понављају, али их нисам желио скраћивати. Нека се види како су разни аутори обрадили исте случајеве. Уосталом, понављања и нема много.

У овој књизи нема фуснота, јер слиједим оно што је, и како је, у Уводним текстовима. Научна апаратура је ипак заступљена јер су у склопу редовног текста дате све примједбе и потребна објашњења. На исти начин су дати и извори података. Наслови коришћених дјела, као и оно што је у оригиналима под наводницима, или је подвучено, или на други начин наглашено, овдје је курзивом. Све остало је као у оригиналима, које је сувишно цитирати под наводницима. Осим очигледних штампарских грешака, друге грешке у туђим текстовима нисам исправљао. Изузетак од правила је скраћеница св. Сава, – коју сам свугдје уједначио, пуном рјечју и великим словом: Свети Сава. Овдје се нећу моћи придржавати ни уобичајених шема разврставања грађе строго по хронолошком реду.

Полазиште су ми два прва прилога о култу Светог Саве у Боки. Преносим их као Уводне текстове. Оба су се појавила исте године, 1935. очигледно писана независно један од другога, и приближно су истог обима. Оба аутора (посебно ћу им посветити по неколико редака) били су чести посјетиоци Светосавског превлачког Свештеног мјеста, гдје су најбоље могли бити надахнути.

Први текст је Петра Шеровића и односи се на развијеност култа свих Немањића у Боки. Важно је и да се то сагледа, ради ширег схватања духовности Бокеља, а наравно, Свети Сава је у сваком случају централна личност и његов дух најснажније зрачи.

Други текст је Јована Липовца (касније Јоаникија, митрополита новомученика) и односи се само на култ Светог Саве у Боки.

Запостављање Боке у вези са култом Светог Саве

О култу Светог Саве широм српских земаља, па и других у којима живе Срби, писало је много аутора који нису из Боке. И то са амбицијама обухватања свих простора, а не само свог локалитета, као што су посебно за Боку писали Бокељи, Петар Шеровић и Јован Липовац. Сувишно би било набрајати сву обимну библиографију о светосавском култу и легендама о Светом Сави. Уосталом, највећи број тих дјела и не припадају овој књизи, јер је у њима Бока, том погледу, неправедно запостављена. Заиста је чудно зашто аутори већине тих радова изостављају Боку, или јој придају мали значај?

Једном од наредних текстова ове књиге наслов је Дух који зрачи. Тамо су саопштени подаци колико је још за вријеме Аустроугарске владавине у Сарајеву објављено легенди о Светом Сави. Чак и из Македоније и Бугарске. Помињу се и аутори низа радова на ту тему. У свим тим радовима Бока готово и да се не помиње. Неко ће рећи да је подразумијевана под Далмацијом, или под Црном Гором, па да је није требало посебно истицати. Али тамо се не помињу само шире регије него градови, села, па и још ужи локалитети, топоними, хидроними из разних крајева – осим из Боке.

Та празнина, попут вакума, вапи да се употпуни, што је требало давно урадити и на томе млађе нараштаје васпитавати. Тиме би и душе наше спасили. Од када смо из школа избацили Светог Саву и престали га јавно славити, многе су нас невоље снашле. Губитком духовности човјек престаје бити човјек.

Да је Свети Сава и физички био везан за Боку има и материјалних доказа, не само оснивањем прве Зетске епископије. Да је Бока била земља Светог Саве, о томе говори посебно поглавље ове књиге. Оно што није стигао физички, постигао је духовно. Већина легенди говори о посјети Светог Саве њиховом мјесту. Извјесно је да је Свети Сава за живота многе српске крајеве и походио, али није могао све. Ипак, светосавски дух је ушао у све српске крајеве, насеља, куће, у људске душе, али ни Боку није заобишао. Углавном, остао је да вјечно живи међу Бокељима.

Уводни текстови

Владика Николај Велимировић

Немањићи и Бока

Најважнији приморски град у држави Немањића био је Котор у данашњој Боки. Овај је град велики жупан Стефан Немања освојио након дуљег опсједања негдје г. 1185. Од тога времена, па све до г. 1370. остаде Котор, а с њим и скоро цијела територија данашње Боке, од које је Немања један дио још раније био освојио, у држави Немањића.

Ово је вријеме, према ономе што знамо из историје и из разних преосталих споменика из оног доба, било за цијелу данашњу Боку, а особито пак за град Котор, златно доба. То нам потврђује још и народна традиција, која попуњавајући историјске споменике, знаде у скоро сваком, па и најмањем сеоцу бокељском, да нешто каже о којему владару из куће Немањића и да му припишу градњу старе сеоске цркве, манастира, дворца, бунара итд.

Њихове заслуге за овај крај још нам се чине веће, када се сјетимо да огромна већина народа у данашњим бокељским селима нијесу старосједиоци – којих у осталом у Боки има врло мало – већ су придошлице из Црне Горе и Херцеговине, па су и они сачували и даље одржавају традицију о Немањићима, коју су затекли код старосједилаца, кад су се населили у данашњој Боки.

Као први намјесник Немањин у Котору спомиње се г. 1186. Ћура сатник. Касније је намјесник краљев у Котору, кнез (cont) полагао на главном тргу пред народом заклетву, да ће градом управљати по градским статутима и да ће чувати градске привилегије.

Али у 14. вијеку кнез више није стално боравио у Котору, већ као врховна власт се спомињу само три судије. Ове три судије именовале су у прво доба Мало вијеће, које је бројало дванаест вијећника. Затим је исто ово Мало вијеће бирало нове судије. Котор је, према овоме, за Немањића уживао већу аутономију него ли Дубровник, гдје је све до г. 1358. млетачки дужд именовао и судије и чланове Малог вијећа. Осим Малог вијећа у Котору је било и Велико вијеће чији су чланови били градски патрицији. те је касније било организовано на скроз аристократски начин.

Своју је аутономију Котор сачувао за вријеме свих Немањића, те му је била много шира него ли касније под Млечићем. О овоме имамо најбоље доказе у Статуту которскоме из оног времена. По овом Статуту није било слободно ниједном которском грађанину, да се па которском територију служи привилегијама српских краљева. Дапаче се пријетило казном сваком которском грађанину, који би на штету повластица града Котора ступио у службу српске државе. Ако би пак ко од господе српске учинио општини Которској, или било којем Которанину какву штету или квар, докле се на српском двору налазе у служби неки угледни Которани, ови су били дужни да сву штету оштећеним лицима потпуно надокнаде.

Ово је уједно и знак да су Которани, који су били у служби при српском двору, уживали велики углед и имали велику власт, тако да су могли спријечити сваку евентуалну самовољу српске властеле према Которанима. Али врло висока казна од 1.000 перпера била је одређена против оних Которана. који би којег од својих суграђана предали људима српског краља.

Како се из Статута види, Котор је вршио потпуно неовисно цивилно и кривично правосуђе на својем територију. Котор са овако потпуно слободном унутрашњом управом, а према вањском свијету заштићен моћном заштитом српских владара, био је на високом ступњу благостања. У граду су цвјетале разне знаности и умјетности особито пак златарска и грађевна умјетност.

Године 1319. дао је краљ Милутин да се сагради у цркви Св. Николе у граду Барију у Италији један олтар, а велику сребрну икону повише олтара израдио је Обрад Десиславов, умјетник из Котора.

При градњи цркве у Дечанима прославио се опет умјетник Которанин фра Вита. мали брат протомајстор из Котора, града краљева. Овај католички редовник, код чијег је имена поносом истакнуто да је из града краљева, започео је градњом Дечанске цркве, те највеће и највеличанственије до данас сачуване грађевне, успомене из доба Немањића г. 1327. а довршио је г. 1335.

Манастир и цркву Св. Бенедикта у Котору саградио је првих година владања Душана Силног, которски архитект Петар Радославов. И сваковрсни су занати у оно доба добро напредовали. Тако у Котору имамо конопара, кожара, ципелара, шаваца, оружничара, воскара, рибара, лађара и т.д. који имају своје братовштине и еснафе.

Изгледа да су Которани већ онда имали доста велику трговачку флоту, а лађе за ову флоту градиле су се већином у домаћим бродоградилиштима. По свој прилици су и оне ратне галије, које је цар Душан био купио у Млецима, када је дошао до увјерења да је и српској држави потребна нека флота, биле усидрене у данашњој Боки и то у Тиватском затону у близини Превлачког манастира Св. Арх. Михаила.

Познато је да је у оно доба и овај манастир имао своје лађе, које су наоколо крстариле и чувале га од непријатељских нападаја. Врло је вјероватно, да је војска на овој српској ратној флоти била већином из данашње Боке, јер Србија онда није имала својих људи вјештих поморству. А цар Душан није могао испословати од Млечића, да му они даду и спремне људе за флоту, јер се у оно доба осјећала оскудица у спремним људима и у самим Млецима.

Трговина Которана у унутрашњости српских земаља била је веома разграната, те су се Которани свуда тамо такмичили са Дубровчанима и имали своје насеобине. У Призрену се на пр. спомиње кућа воштана, коју су подигли Которани. Свештеници католичких парохијских цркава у унутрашњости Србије, особито у рударским мјестима, били су понајвише Которани и те су парохије биле потчињене которском бискупу.

Которани, који су куповали у Дубровнику робу за извоз у српске земље, бивали су ослобађани од плаћања царине. Особито је важна била у то доба трговина морском сољу, те су ондашњи Бокељи у својим солилима производили велику количину соли, коју су продавали у унутрашњости балканских земаља. Најпознатија солила у Боки била су у оно доба близу знаменитог манастира Св. Архангела, столице православног епископа зетског.

Трговина сољу у Котору била је подијељена између града и српског краља. Которани су у оно доба трговали не само са српским земљама, већ и са земљама изван српске државе, а на првом мјесту са Млечићима, тако да су Млечићи у 13. и 14. вијеку имали у Котору свога конзула. Трговина између Млечића и Которана била је уређена разним уговорима, које су потврђивали српски владари.

Котор је за вријеме Немањића ковао и свој сребрни новац. На свим новцима је на једној страни била слика српских краљева, а затим и царева Душана и Уроша. На другој страни новца била је слика св. Трифуна и натпис: S.Triphon Catharensis.

Которани су имали многе повеље издате од владара Немањића, у којима има највише говора о проширењу градске територије и о разним повластицама которској властели. Осим тога Которани су на српском двору заузимали врло угледна и повјерљива мјеста као на пр. Трифун Бућа (Бућић, Bucchia) и Тома син Павла Томе, а особито су се истицали као протовестијари или, како би се данас казало, министри финансија у српској држави. Чувен је протовестијар цара Стефана Душана, Никола Бућа из Котора и његов синовац Трифун Михајлов Бућа, властелин царске ризнице за цара Уроша.

Ове протовестијаре српски су владари бирали из закупника царине, јер су већином Которани, као закупници, убирали царину у српској држави и стога се старали да државни приходи буду што већи. Колику су моћ имали ови протовестијари, најбоље нам свједочи реченица, која се до данас сачувала, а гласи: Цар даје – ал Бућа не даје.

Которане су Немањићи шиљали као посланике к страним владарима и повјеравали им врло деликатне задаће. Тако је међу посланицима, које је краљ Милутин упутио Карлу од Валоие, био Которанин Трифун Михаилов. Цар Душан је г. 1350. био упутио у Млетке свог посланика Михаила Бућу, да би склонио дужда на савез против Цариграда, а међу посланицима, које је исти цар г. 1354. упутио папи био је и Дамјан из Котора.

Постоји нека, довољно не проконтролисана, предаја да се Которани прославише у доба краља Стефана Уроша III Дечанског када под заповједништвом Николе Буће г. 1330. у знаменитој бици код Велбужда, отеше Бугарима заставу и крст. Краљ остави обоје Которанима као знак своје дубоке захвалности. Никола Бућа је био најпоузданији царев савјетник, којег је цар, као мудра државника, у сваком важнијем послу питао за савјет. Он је 1350. г. пратио цара Душана, када је с царицом Јеленом и сином краљем Урошем, походио Дубровник и Котор.

Сачувао нам се и Статут града Будве, редигован у доба цара Душана. Намјесник царев, кнез (conte), дужан је био, при ступању у звање, да положи заклетву на Статут.

Заступници су кнеза и казнаца, три судије, које скупа са осам савјетника, два капетана и осталим нижим чиновништвом, бира сваке године Велико вијеће градске властеле.

Према Статуту, домаћим врховним властима припадало је само грађанско правосуђе, док је владар задржавао казнено судско правосуђе.

Ако се догоди, да цар или који од његових великаша, пороби којег Будванина, опћина га је морала бранити и накнадити му штету. У ратним походима српских владара Будвани су били дужни давати 50 људи с једним капетаном на челу, којему је општина давала двоструку плату и коња. Али су Будвани само онда морали ратовати, ако би лично цар српски био у војсци и то само у оним походима у Зети између Котора и Скадра.

Ако би цар на свом путу прошао кроз Будву, Будвани су дужни били спремити три гозбе за цара и његову пратњу.

У старим списима у архиву града Пераста има спомена, како су Пераштани учествовали са Немањићима у разним ратовима, које су они водили, те да су пратили и цара Душана на његовим војничким походима у Македонији, Арбанији и Епиру.

Немањићи су им, како се тамо каже, као награду и одликовање за њихову велику храброст и вјерност, дали важну повластицу, наиме, да њихова општина може бирати дванаест људи, по једног од дванаест главних племена перашких, које ће на бојним пољима чувати српску ратну заставу. Колико овдје има истине, тешко је рећи, али чини се, да су на темељу овог причања добили Пераштани, када су се касније предали у заштиту Млетачкој Републици, од Млечића право, да држе почасну стражу ратне заставе на адмиралској лађи млетачке флоте.

И Паштровићи доказују, да су имали разне повластице од Немањића, особито од Стефана Дечанског и цара Душана, што су им касније и Млечићи потврдили. Кажу да им је цар Душан даровао двије куле у Паштровићима, наиме Челобрдо и кулу према Дољанима, те да им је одобрио, да им суде домаћи судови, ваљда само у грађанским парницама.

По једној листини из г. 1355. цар Душан је даровао кнезу Датајку из старе породице Медин из данашњег Петровца, неколико села у близини црногорског Бара и у Паштровићима, да буде тамо кнез и да буде само зависан од цара. Исто тако и Миковићи истичу свог претка Радича Миковића који да је био у служби Немањића и од њих одликован великим почастима.

Када се под владом Душанова сина, цара Стефана Уроша, Српско царство поче распадати и када се многе српске области одметнуше од свог законитог владара, Котор бијаше још вјеран своме цару. И Урош је, као и његови преци, волио Которане, которској властели разне милости исказивао, те их назива вјерни, мили и љубазни.

Которани осташе вјерни Урошу све до 1370. г. када видећи да их њихов законити владар не може више одбранити, јер бијаше изгубио скоро сву своју моћ, бише принуђени, да се предају у заштиту угарскоме краљу Људевиту.

И тако сврши сјајни период владања Немањића у данашњој Боки Которској, која онда сачињаваше Зетско-Травунско приморје. Бока се у оно доба у сваком погледу подиже. Особито се много народа насели у Боки из унутрашњих крајева српске државе тако појача у знатној мјери још ранији ту насељени славенски елеменат на штету романског становништва по градовима, који се све више прорјеђиваше.

Када је Немања заузео Котор знајући за његову важност, још га утврди боље него ли је био и огради себи ту двор. Тако Котор постаде неком врстом Немањине престонице.

Године 1195. сагради у Котору Мавро, син Андрије Казафранци, са својом супругом Добрицом, кћери градоначелника Василија, цркву Св. Луке, која и данас постоји. То је било, како се на још добро сачуваноме латинском натпису на цркви чита: У доба господара Немање, Великог жупана, и његова сина Вукана, краља Дукље, Травуније и Босне.

Још нам је сачувана једна успомена на Немању. То су остаци старе цркве код данашње цркве Св. Ђорђа у манастиру Бањи крај Рисна. Традиција каже да је ту Немања подигао цркву Св. Ђорђу из захвалности што се спасио од браће, која су га прогонила и хтјела убити.

У доба Стефана Првовјенчаног био је ограђен величанствени манастир Св. Арханђела на Превлаци (на темељима старог, порушеног истоименог манастира) у којему је била катедра Зетске епископије. Манастир је данас у рушевинама, по којима се види, да је некад био величанствен.

Г. Димитрије Витковић, у најновијем Гласнику историјског друштва у Новом Саду, књига VII стр. 93. у расправи: Што је некад била Вретанија, по којој су марчанске владике носиле назив врјетански, долази до закључка, да је Вретанија била наше југозападно Приморје (мисли се југозападно у односу на читаву ондашњу "нашу" источну обилу Јадрана, – прим. В. К.) и да су наши Крајишници држали имена Вретаније, да се не одвоје од своје старине.

По Витковићу је та старина манастир Св. Архангела на Превлаци, дакле у Вретанији или Приморју, гдје је било сједиште епископа зетскога. Према томе, манастир Марча (у Славонији подигле га 1526. српске избјеглице, – прим. В. К.) био би посвећен светим Арханђелима, да народ подсјећа на негдашњи гласовити манастир на Превлаци, гдје су дуго времена столовали епископи зетски.

У гласовитом манастиру Савини крај Херцег-Новога чува се великим пијететом крст са натписом, у којему се каже да је то крст Светог Саве. О овоме су крсту писали многи наши и страни учењаци.

Недалеко од манастира Бање, повише варошице Пераста, на једном великом кршу, од куда извире вода, види се као рука притиснута у камену. Народ вјерује, да је то отисак руке Светог Саве, који је извео живу воду што ту извире.

На путу између Грахова и Кривошија у камену се види као нека људска стопа, а народ вјерује да је ту остала утиснута стопа Светог Саве, који је туда често пролазио.

У општини Грбаљској постоји предање, како је Свети Сава на свом путовању у свету Земљу долазио у Грбаљ и да се из данашњег Бигова лађом отиснуо на море.

У селу Луштици народ приповиједа, да је свети Сава осветио њихову старинску цркву Св. Николе као и старинске цркве св. Сергија и Вакха на Подима и Св. Саву на Савини, те се каже, да је код ове цркве и живу воду извео.

Постанак имена Дврсна у Кривошијама, приписује се такођер Светом Сави. Приповиједа се да је Светом Сави, једном када је туда пролазио, од једног мјештана била нанесена велика увреда те је он с тога проклео то мјесто, које је било мрсно, т.ј. равно и плодно, да се у будуће буде називало Дврсно, бива каменито. Када је светац ове ријечи изговорио, цијело мјесто је прекрила једна велика наслага камена и тако постало каменито и неплодно.

Друга нам прича приповиједа, како се једном Свети Сава возио барком у близини Будве. Море је било врло узбуркано, те с тога није могла напријед. Светац се на то баци преко валова једним малим каменом, који допре до острвца Св. Николе, а куда камен прелети, појави се из мора камени пут, копље височији од морске површине и то прав као да гаје ко градио уз уже (туњу). Свети Сава прође там путем, а кад стиже на острво, да не би когод за њим дошао, пружи свој штап поврх воде. а пут се улекне три ноге испод воде, те се и данас због тога та пличина назива Туњом.

У селу Богдашићу општине Которске, на сада већ католичкој парохијској цркви Св. Петра, сачуван је стари српски натпис, у којем се каже, да је ту цркву градио епископ зетски Неофит у доба краља Стефана Уроша, сина првовјенчаног краља Стефана, унука св. Симеона Немање.

Краљ Стефан Урош I спомиње се и на натпису на негдашњој цркву Св. Павла у Котору, која је г. 1814. била претворена у касарну.

Супруга краља Уроша I, краљица Јелена, оградила је у Котору изван градских зидина, на Шурању, католички манастир Св. Франа, који је био г. 1539. разрушен, да га Турци не освоје и не обрате у тврђаву. Краљици Јелени и њеном сину Урошу II Милутину, приписују се и неке грађевине у познатом у оно доба манастиру Св. Богородице Ртачке (Ртац, Rotez) крај Спича. Г. 1305. налазила се краљица Јелена са својим сином краљем Милутином у Котору. Милутин је том приликом потврдио све што му је мајка даровала споменутом ртачком манастиру. У пратњи краљевој бијаху тада надбискуп Бара, бискуп Которски, те православни епископ Зетски и хумски и дјед цркве босанске. Краљ је тада которску властелу богато обдарио и потврдио им раније повластице.

И име цара Стефана Душана спомиње се на натпису са надгробне плоче Ђураша Вранчића, за којег се каже да је био у цара Стефана трећи витез. Плоча се нашла на старом гробљу код рушевина споменутог манастира Св. Арханђела на Превлаци.

У Данчуловини на Брдима, недалеко од Превлаке, налази се један старински дворац, у којему се сачувала слика цара Душана са именом царевим. (За успомену иа цареве боравке у том дворцу, којег због тога називају и Душановим дворима. Царев лик је потпуно уништен тек у I свјетском рату. – Прим. В. К.)

Предање у Грбљу каже да је цар Душан зидао манастир Подластву као своју задужбину, пошто је туда г. 1350. пролазио. (У знак захвалности Богородици што је тада пронашао свог сестрића Лазара Грбљановића, будућег српског кнеза Лазара. – Прим. В. К)

За манастир Дуљево у Паштровићима држи се такођер, да је задужбина цара Душана.

У селу Крушевицама у општини Херцегновској се приповиједа, како је цар Душан био приправио материјал да ту огради свој дворац. И збиља, све до назад мало година, ту је било неколико гомила лијепо отесаног камена, које је употребљено при градњи општинског пута.

У малој цркви манастира Савине налази се у сребро окована светитељска рука, коју су калуђери овамо донијели, када су пребјегли их херцеговачког манастира Тврдоша. Опћенито се држи да је то рука српске царице Јелене, супруге цара Душана Силног.

Код парохијалне цркве Св. Ђорђа у Ораховцу све до бокељског устанка г. 1881. налазила се једна плоча са старосрпским натписом, у којему се спомињао један од владара Немањића. Плочу су аустријски војници, на жалост, растукли и потпуно уништили. Међутим, у цркви су сачуване још фреске из доба Немањића, а црква се спомиње у једном акту из прве половине 15. вијека у старом судском архиву у Котору.

Међу неким рушевинама близу Херцегновога, гдје се каже, да је био манастир Св. Димитрија, нађен је један уломак плоче с латинским натписом, на којему је сачувано име Rex Uroxi (краљ Урош), свакако један од Немањића.

Још се у више мјеста у Боки приповиједа да су разне сеоске цркве биле ограђене у доба Немањића као на пр. данашња католичка црква Св. Ане код Херцегновога, за коју се каже да је била у доба Немањића посвећена Св. Петки.

Исто тако се каже да је у доба Немањића био ограђен манастир у Пелинову у Грбљу, који да је био у братској вези са манастиром на Превлаци.

Приповиједа се такође, да су Немањићи основали и манастир Св. Стефана у Врановићима.

На мјестима пак, гдје су манастир Режевић и Градиште, каже се да су биле у доба Немањића гостионице за путнике.

У селу Бијелој постоји традиција, по којој је цар Шћепан био дао новаца да се на мјесту ондашње мале парохијске цркве огради велика црква, а по некима, манастир.

Када је цар након неколико година видио да нијесу његову наредбу извршили, проклео је ондашње становништво.

Традиција је у погледу ове цркве тачна, јер се у сачуваној малој апсиди старе цркве виде старе фреске, које су радили грчки сликари првих година 14. вијека. Међу њима и фреска са именом епископа Данила хумског, јер је село Бијела, као дио области Травуније, тада припадало епископији хумској са сједиштем у Стону.

Парохијална црква села Бијеле посвећена је Полагању ризе Богородице (2. јула), а слави и празник Полагања појаса Богородице (31. августа) те има везе са чувеном појасном црквом Св. Богородице захумске, ако можда није ово баш та чувена црква Св. Богородице захумске, у чији је спомен ћесар Гргур (1361.) саградио манастир Заум на Охридском језеру и посветио га Св. Богородици захумској? Данас је овај манастир у рушевинама.

За стару цркву Св. Димитрија у Брајићима, у општини Будванској, каже се такођер да је градио цар Шћепан и да је у исто вријеме саграђено крај цркве гувно и млин на Студеници, што постоји обоје још и данас.

Чак и постанак града Котора приписује се у причи о цару Стефану. На сјеверној страни Котора је био Пестинград, на коме је шупља стијена као велика врата.

За ту се шпиљу кажу, да је тамо цар Стефан почео да зида град, али да му вила рече, да ту нема ни броду пристаништа, ни коњу поигришта, већ да огради град крај мора. Душан послуша, те сагради данашњи Котор при мору.

Матавуљ у својем дјелцу Бока и Бокељи каже, да сваки Которанин поносом показује Душанов грб над јужним градским вратима, мислећи на један стари грб у облику вијенца, који нешто подсјећа на грб Црнојевића, који је и до данас сачуван на апсиди Цетињског манастира.

Наведени преостали историјски споменици јасно нам свједоче о напретку Боке у доба Немањића, а врло обилна народна традиција пружа нам доказ, како је у народу снажна свијест на најсјајнији период наше прошлости, те је није могло ослабити ни дуго робовање туђину, који је све могуће предузимао да ту свијест избрише из народне душе.

Ово што је овдје наведено само је кратак и летимичан преглед историје Боке под Немањићима и сачуване традиције на овај најславнији период наше националне прошлости.

Да би се могла написати историја Боке у оно доба, треба, покрај осталог, детаљно проучити старе списе у архиви Окружног суда которског, као и старе списе Среског начелства которског, који су г. 1884. похрањени у Задру гдје се и данас налазе.

Задовољством констатујемо, да Бока има људи који се озбиљно овим послом баве па ћемо ускоро видјети плодове овог њиховог труда, којим ће задужити захвалношћу свој родни крај и обогатити нашу историјску науку.

Петар Шеровић (1887-1968)

Култ Светога Саве у Боки Которској (1)

(Глас Боке бр. 163. од 15. фебруара 1936.)

У светосавском броју (децембар 1935.) Светосавља, органа Удружења студената православног Богословског факултета у Београду, написао је г. проф. Јован Липовац овај чланак који у цјелости преносимо (у три наставка. – Прим. В. К.).

Свети Сава, син оснивача династије Немањића, први српски архиепископ, одлични организатор цркве, просвјетитељ, народни, књижевник, мудри државник, човјек високих способности, оставио је у српскоме народу дубоке трагове свога живота и рада. С тога велики је био његов култ у старој српској држави.

И у слободи, као и за вријеме ропства, значај и заслуге Светог Саве највише су разносили наши манастири, особито они, у којима је живио и радио: Хиландар, Студеница и Жича, као и Милешево у којему су почивале мошти његове од 1237. до 1594. године.

Али култ првога српског архиепископа и просвјетитеља, и предања о њему код нас нису свуда једнако раширена.

По досад познатој грађи, географско простирање предања о Светом Сави било би, у главним линијама, овако: о свецу се највише прича у области његових манастира, Студенице и Милешева, затим у Херцеговини до Неретве, у Црној Гори и Боки Которској, у цијелој Босни сем Травничког округа, у Срему, у цијелој сјеверној Србији, а у јужној до Штипа и Кратова на истоку, и до Призрена на југу. Сем те линије, нешто предања о Светом Сави има у православним насељима сјеверне Далмације, Лике и Баније. (Владимир Ћоровић, Свети Сава у народном предању, Београд, 1927. стр. X)

У овом чланку описаћемо у најкраћим потезима култ Светог Саве у Боки Которској. Под Боком Которском узимљемо не само залив Бококоторски већ и залеђе, тј. крајеве које је обухватала бивша Епархија Бококоторска без Дубровника и Спича.

У колико су објављена, о Светом Сави у Боки Которској постоје ова предања:

У манастиру Бања чувају се епитрахиљ и наруквице, за које народно предање каже да су Светога Саве. По предању, епитрахиљ и наруквице налазили су се у манастиру Милешеву. Год. 1775. један сељак однесе их у Никшић неком свештенику.

(Прилог Гласника Народног универзитета, Котор, 1934. стр. 11-12.)

О манастиру Бањи види:

Српско-даллштински магазин год. 1846;

Шематизам Епархије Бококоторске за г. 1878. и 1879. и

Календар "Дубровник" за 1899.

Прича се да је цркву Светога Саве у селу Савини саградио Свети Сава. (Сава Накићеновић, Насеља IX, Београд, 1913. стр. 496.)

Исто тако за цркву Светог Николе у селу Радованићу у Луштици, која је врло стара, предање вели, да је осветио Свети Сава (Насеља IX, стр. 360.).

О овој цркви види:

Српско-далматински магазин год. 1850. и

Шематизам Епирхије Бококоторске за г. 1878. и 1894.

Такође постоји предање да је Свети Сава осветио цркву Светих Срђа и Вакха на Подима у општини Херцегновској (Насеља IX, стр. 360.).

О овој цркви види:

Шематизам Еп. Бококотрске за год. 1876. и 1892.

Предање вели, да је Свети Сава, на путу своме за Света мјеста, био у Бигову. (Насеља IX, стр. 292.)

Постоји народна пјесма Свети Сава и чобанин, коју је чуо у Паштровићима и забиљежио од своје мајке игуман Дионисије Миковић и објавио у Босанској Вили 1897. стр. 221-222. (Вл. Ћоровић сп. д. 10-13.).

Причу: Свети Сава у Бијелићима објавио је Младен Црногорчевић у Старинару X, 1893. стр. 69. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 73.)

Причу Свети Сава и поп објавио је Вук Врчевић у Словинцу 1882. год. стр. 210. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 141.)

Причу Свети Сава у Солилима штампао је Младен Црногорчевић у Старинару X, 1893. стр. 60. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 210.)

Причу Свети Сава у Кривошијама објавио је Сава Накићеновић у Насељима IX, 1913. стр. 514-515. Сличну причу штампао је Ј. Дедијер у Насељима VI, 1909. стр. 211. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 210211.)

Причу Свети Сава у Боки и Зети објавио је Илија Хајдуковић у Босанској Вили 1896. стр. 193-195. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 212214.)

Причу Свети Сава под Будвом објавио је Стјепан Митров Љубиша. Послије смрти Љубишине, та је прича поново штампана у: Ст. М. Љубиша, Причања Вука Дојчевића II, Београд, 1903. стр. 14-15. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 211-212.)

Примјера ради, ову причу навешћемо у цјелини.

Причају да је Свети Сава доходио једном под будљанско поље, да се превезе на оток, гдје је љетовао, а восци (возачи, веслачи, прим, В. К.) не могли пребродити с узрујана мора — сваки вал био као планина – тер се он (хвала му и слава!) баци кричком загонке, а кричка, скакући са вала на вал као морска ластавица или плиска по ливади, допре до отока, а под ње током устане он час из воде, камени пут, копље височији од морске пјене, као да га је ко уз туњу градио. И тако старац прође сухопутно, да ноге не скваси, а кад био на отоку, да му не би ко уза стопе дошао, пружи штап врх воде, тер се пут просједе три ноге испод плиме, а подну поља зине јаз, да би могао, кад је највиши осјек, препловити брод који тоне двадесет лаката.

У селу Мојдежу општине Херцегновске једно мјесто назива се Савин Камен. (Насеља IX, стр. 450.)

У Боки Которској обичај је да се, сем Бадњега дана, бадњаци ложе још и уочи Нове Године и Богојављења, а код православних и уочи Светога Саве (Насеља IX, стр. 321.) а бадњака ложе онолико колико је мушких глава у кући и сувише у напредак. (Ибидем.)

Као и у другим нашим крајевима, тако и у Боки Которској Светог Саву ријетко ко слави као своје Крсно име – Славу.

У опсежној антропогеографској студији Бока од попа Сава Накићеновића, штампаној у Насељима IX, коју смо често цитирали и гдје је за сваку породицу у Боки назначено коју славу слави, нашли смо да Светог Саву слави само једна породица и то породица Чукић у селу Савини општине Херцегновске. Та се породица доселила у Боку 1903. год. из Доње Ражанице у Старој Србији {Насеља IX, стр. 501.)

Наравно, као и свуда гдје наш народ живи, тако и у Боки Которској, школе славе Светог Саву као своју Славу.

Како за аустријске владе, православни Срби у Боки нису имали повјерења да ће се њихова дјеца у државним основним школама васпитавати у светосавском духу, оснивали су фондове, и у Котору из својих средстава издржавали мушку и женску основну школу.

Исто тако основана је била заклада православне црквене општине у Подима за Српску народну школу у томе мјесту.

Над овим фондовима водила је надзор епископска Конзисторија у Котору. (Види Шематизам. Еп. Бококоторске за год. 1905. стр. 7, 8. и 9.)

Разумије се, да је са ослобођењем и уједињењем престала потреба ових школа.

(Наставиће се)

Култ Светога Саве у Боки Которској (2)

(Глас Боке бр. 164. од 22. фебруара 1936.)

До XVIII в. врло је мало наших цркава посвећено Светом Сави. Има епархија у којима нема ни једне такве цркве, на пр. Бањалучка и Битољска (Вл. Ћоровић сп. д. стр. IX). И у Боки Которској култ Светог Саве почео се јаче развијати у XVIII, а нарочито у XIX вијеку. Тај култ се састојао из почетка само у томе што су православни Бокељи поједине цркве, које су зидали, посвећивали Светом Сави; што су 14. јануар, на дан његовога празника, служили службу у црквама; и што је народ уочи Светог Саве ложио бадњаке.

Од свих наших епархија највише је цркава Светом Сави посвећено у бившој Бококоторској, и ако је то била једна од наших најмањих епархија.

Цркве о којима ће бити ријечи, мале су, јер су мала и мјеста у којима су подигнуте, са мало становника, и то врло сиромашних.

У Боки има седам цркава посвећених Светом Сави, и то у овим мјестима:

У селу Главатима у Грбљу. Ово је саборна црква кнежине Бојковића, међу парохијама Вишњевском и Загорском. Због старине опала. Год. 1874. поче се наново зидати. (Шематизам Еп. Бококоторске за год. 1905. стр. 14.)

За ову је цркву у Насељшш књ. IX стр. 547. рекао поп Саво Накићеновић:

У овој је цркви антиминс, који је израдио Христофор Жефаровић, илирско-рашки зограф. (Насеља IX, стр. 555.)

У селу Клинци у Луштици... ("постоји црква Светог Саве". Тај дио реченице је изостављен, а требало би да стоји и ту и у подацима о Ђенашима, Крсцу и Буљарици и Савини. – Прим. В. К.) Ова је црква сазидана 1800. године. (Сп. Шематизам стр. 17; Насеља IX стр. 353.; М. Црногорчевић, Цркве у Луштици, стр. 15.)

У Морињу Доњем. Морињани имали су цркву св. Јована Богослова у Горњем Морињу. Пошто сељанима Доњег Мориња та црква бјеше далеко, године 1861. почеше зидати у своме селу нову цркву, коју довршише године 1875. и посветише је Светоме Сави. У облику крста. Има кубе, на коме су осам прозора. Сп. Шематизам за год. 1877; Насеља IX стр. 526.)

У селу Савини, које је име добило по овој цркви. Ова је црква стара. Мисли се да је из XV в. (Споменица манастира Савине, Котор, 1930. стр. 38.) Црква је дуга 10 м. а широка нешто мање од 6 м. Има звоник на преслицу с једним окном. На сјеверном и јужном зиду налази се поједан прозор.

При прочељу цркве налази се трем, који је зидан у XIX v. а који захвата простора колико и црква. Сводови трема ослањају се на осам четвртастих стубова. Из трема се низ три степенице силази у цркву, јер је црквени патос нижи од поплочаног простора под тремом. Олтар је мало уздигнут над осталим простором цркве. Иконостас је из новијег времена.

Треба споменути двије лијепе иконе, које су се сачувале са старог иконостаса, а то су икона Исуса Христа и икона на којој су насликани св. Симеон и Свети.Сава. Антиминсје израђен у Бечу за патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте 1743. год. а осветио га је Павле, епископ херцеговачки и милешевски. Око ове цркве налази се гробље села Савине. (Сп. Споменица стр. 15; Шематизам Еп. Бококоторске за год. 1877; Насеља IX стр. 496.)

У селу Ћенашима у парохији Прасквичкој, близу манастира Прасквице у Паштровићима. (Шематизам Еп. Бококоторске за год. 1905. стр. 27; Насеља IX, стр. 605.)

У селу Крсцу, парохије Режевић у Паштровићима. (Шематизам Еп. Бококоторске стр. 28; Насеља IX, стр. 610. и 612.)

У селу Буљарици парохије Градиште, близу манастира Градишта у Паштровићима (Сп. Шематизам, стр. 28; Насеља IX, стр. 618.)

У манастиру Савини, у олтару цркве чува се као велика светиња крст Светога Саве. Овај крст израђен је од кристалног стакла, а опточен позлаћеним сребром и украшен са четири рубина. Висок је 22 1/2 цм, а попречни мује крак 17 1/2 цм. Запис који се налази на овоме крсту гласио је: + си кр(с)т стога Саве.

О овоме су крсту писали скоро сви наши писци, који су писали о манастиру Савини. Од страних научника о овом крсту писао је Енглез Џаксон. (Литература о манастиру Савини: види Насеља IX, стр. 499; Шематизам Еп. Бококоторске за год. 1878, 1879. и 1895. као и споменуту Споменицу стр. 17.)

Молебна правила српских просвјетитеља или Србуља, како се та књига код нас од старина зове, коју је у Римнику (Влашка, – прим. В. К.) 1761. год. штампао арадски епископ Синесије Живановић, а што је свештенству требало у првом реду због богослужбе Светом Сави, добавили су ускоро поједини манастири и неке цркве у Боки, нарочито његово друго издање штампано у Млецима 1765. год.

Када је год. 1881. на молбе Бокеља, трудом а настојањем њиховог посланика у бечком Царевинском вијећу Ст. М. Љубише, основана епархија за Боку Которску и Дубровник, по жељи свештенства и народа, Свети Сава био је проглашен за покровитеља ове епархије.

На првој страни сваког Шематизма Бококоторске епархије, штампано је било:

Испод тога штампани су били тропар и кондак Светога Саве. (Наставиће се)

Култ Светога Саве у Боки Которској (3)

(Глас Боке бр. 165. од 29. фебруара 1936.)

По примјеру православних Шибенчана, који су први на Приморју 1846. год. свечано прославили Светог Саву (Рад М. Грујић, Култ Св. Саве у Карловачкој митрополији XVIII и XIX вијека. Богословље св. 2-3. Београд, 1835. стр. 152.) и Бокељи почели су ускоро Светог Саву свечано прослављати, не само као црквени, већ и као народни празник.

Те прославе биле су најприје у градовима: Котору, Херцегновоме и Будви, вароши Рисну, па касније и по селима. Из цркве, ако није далеко, ишло се литијом у школу.

У школама се светила вода, пјевао се тропар и кондак Светом Сави и пјесма: Ускликните с љубављу, држали говори, декламације и т.д.

По градовима, варошима и већим селима тога дана приређиване су забаве.

Нити су Светосавске прославе у школама имале само вјерско просвјетни карактер, нити вечерње забаве само забавни. И једне и друге имале су далеко шири и дубљи значај. У ропству у њима се иалазило утјехе, на њима се прибирала снага и душа народна питала надом у ослобођење.

Први епископ бококотрски Герасим Петрановић наименован је био за епископа 1871. год. а посвећен 9. маја 1874. Од године 1875. до 1931. када је укинута Бококоторска епархија, на Светог Саву у катедралном храму Светог Николе у Котору служена је увијек архијерејска литургија, а по мјестима, гдје је било више свештеника, служба је тога дана служена саборно. Мјесто причасног, по свим црквама тога дана пјевало се Ускликните с љубављу Светитељу Сави, и свештеници су проповиједали о животу и раду српскога архиепнскопа и просвјетитеља.

Многе цркве и домови у Боки украшени су иконама Светога Саве. Па и по бокељским бродовима на једра, по причаљу наших старих помораца, побожни поморски капетани и морнари православне вјере, имали су иконе Светога Саве, а 14 јануара на дан његовог празновања, на катарци извјесили би српску заставу.

Наши поморци, који су увијек вољели своју светосавску цркву, прилагали су храмовима у Боки крстове, иконе, одежде, богослужбене књиге и др. што су куповали највише у Русији, нарочито када је у Боки цвјетало поморство.

Године 1805. имала је Бока 400 великих патентираиих лађа и 290 малих. (Нико Луковић, Постанк и развитак трговачке морнарице у Боки Которској, Београд, 1930. стр. 25.)

О поморству у Боки види и: Петар Шеровић, О поморству Боке Которске, 32. књ. Друштва Светог Саве, Београд, 1924.)

Данас у слободи, култ Светог Саве у Боки Которској још је појачан у толико што и римокатолици учествују у прослави његовој више него раније, што се прослава приређује у свим основним, средњим и стручним школама и што се вечерње забаве тога дана сада приређују и у мањим мјестима.

Многи Бокељи, иако сиромашни, сматрали су бар малим одужењем дуга Светом Сави да даду макар и најскромнији прилог за градњу његовог храма у Београду, а Васо Л. Ћуковић из Рисна у ту сврху приложио је сто хиљада динара. (То је била позамашна свота у ондашњим динарима на златној подлози. – Прим. В. К.)

Наставници и ученици Поморско трговачке академије у Котору. на своме научном путовању за Цариград и Грчку са школским бродом Вила Велебита, у љубави према својој светосавској цркви, идући путем својих предака, старих бокељских помораца, сматрали су својом дужношћу, да баш ове светосавске године посјете задужбину Светог Сименона и Светог Саве манастир Хиландар, што су и извршили 13. и 14. јула 1935. поклонивши се тој великој светињи нашега народа.

Као свуда на територији српске патријархије, тако је и ова светосавска година била прослављена и у разним мјестима Боке Которске, а нарочито у Котору, гдје је свечаност изведена у недељу 22. децембра 1935.

Уочи тога дана у храму Светог Николе служено је бденије, а сутрадан у истоме храму служена је архијерејска литургија, коју је служио В. Преосвећени митрополит Црногорско приморски Гаврило са више свештеника и ђакона. Митрополит је одржао проповијед о животу и заслугама Светог Саве.

Послије службе, била је литија кроз град у којој је учествовало много народа из Котора и околних мјеста.

Увече је била забава, која је била одлично посјећена. Православним Бокељима било је врло пријатно, што су овој забави бројно присуствовала и римокатоличка браћа међу којима и један каноник.

Ово је мала и блиједа слика култа у Боки Которској, просвјатитеља ееликаго Саве Немањића, који је био наставник и первопрестолник учитељ, пути воводјашчаго б жизни, који је нашао за мудро да баш у Боки, крај саме морске обале на Превлаци у манастиру Св. Архангела Михаила, постави катедру Зетске епископије, који је кроз Боку прошао и у Будви укрцао се на брод, на своме путу за Свету Земљу.

(Крај)

Јован-Јоаникије Липовац (1890-1945)

Свети Сава и Приморје

Колико је Свети Сава био везан за море

Ни П. Шеровић, ни Ј. Липовац нису посветили довољно пажње везама Светог Саве са приморјем, ни питању да ли је он, и колико, волио море? Исти прекор заслужује и већина Савиних биографа, из којих би се могао издвојити Милан Кашанин. Он у предговору своје књиге Живот Стефана Немање (аутора Светог Саве, РАД, Београд, 1985.), није пропустио ово:

Зар је Свети Сава могао у својој земљи наћи љепши крај од Боке и у њој љепше мјесто од Превлаке? Није случајно, нити само због геополитичких разлога, баш ту успоставно једну од најважиијих и прву у Зети, српско православну епископију. Многи аутори, при рангирању светосавских епископија, Зетску стваљају на првом мјесту (документовано у књизи: Запретана прошлост Превлаке).

О томе је значајне податке саопштио и Лазо М. Костић. Он је на више мјеста истицао да је Свети Сава нарочито цијенио Бококоторску и Ратачку превлаку (Рат је данас данас полуострво Пељешац са градом Стоном): У обје те области, увијек у близини солила и на морским Превлакама, основао је Свети Сава сједишта Српско-православнпх епархија.

О присилном сељењу зетских владика са Превлачког Светилишта, Лазо Костић је написао и ово:

(Лазо Костић, Српска историја и српско море, Мелбурн, 1963.)

Није чудо, ако знамо да и Свети Сава ставља на првом мјесту приморску земљу Зету. Други пасус прве главе Живота Стевана Немање, Свети Сава овако започиње:

Као што се види, Свети Сава је на првом мјесту навео приморску земљу Зету. Осим ње, сви ти крајеви су у ужој Србији и на Космету: Дубочица око Лесковца, Река око Алексинца, Ушка између Нишаве и Власине, Загрлатица близу Крушевца, Левчв и Белица код Велике Мораве, Поморавље долина Мораве, Ситница, Лаб и град Липљан на Косову, Хвосно (метохија), Драшковина и Костарац близу Пећи, Патково око Ђаковице, Подримље око Призрена, Пилот Доњи и Горњи између Призрена и Скадра.

Сада је још јасније зашто је Свети Сава одабрао Превлаку за столицу Зетске епископије, односно своје – светосавске. Колико је у њој боравио приликом њеног успостављања и уходавања, и колико је пута касније посјетио, о томе се може заључити по богатству народних предања, односно по колективном сјећању. За науку то није мјеродавно, јер она тражи доказе. Нема ни супротних доказа.

Поморска путовања Светог Саве

Колико је Свети Сава био везан за море види се и по томе колико је морем пловио (ондашњим спорим једрењацима) и колико је приморских градова посјетио, не жалећи ни труда ни времена, упркос другим обавезама. Они којима је историја слабија страна, а о њој пишу, помињу само једно Савино путовање, и то поласком на море из Будве. Обично се мисли на најважнији пут у Никеју 1219. године.

Тачно двије деценије раније, 1199. г. тада још именом Растко, посјетио је Солун, Свету Гору и Цариград. Тачно деценију касније од пута за Никеју, 1229. г. посјетио је Свету земљу и Христов гроб. Велико путовање је предузео 1234. г. овог пута без повратка,

За два путовања се каже да је кренуо из Старог Града, а за два се не зна поуздано. Будва јесте био стари град, али се није тако звао него је од најдубљих старина био познат и помињан као Будуа. Низ истакнутих научника сматра да је најважнији стари приморски град Дукље био Нуграде, или Новиград, на Превлаци, па да је, аналогно томе, ту био и Стариград. Има мишљења да је то Котор, али и Котор носи своје име из дубоке прошлости.

Најновија археолошка истраживања доказују да је на Превлаци заиста био већи град, а не само мапастир. Могао је тај манастир бити обновљен до 1199. г. јер је био под Немањићима од 1185. г. иако још у њему није била успостављена Зетска епископија.

Негдје је Свети Сава бродом пристајао и када се враћао. Године 1219. је то сигурно било на Превлаци, јер је ту одмах успоставио једну од најважнијих епископија. Од тада најлогичније је било да креће на пут из своје епископије. До морске обале је пут могао преваљивати само на коњу, па је сваки километар био важан. Ма гдје да је столовао у средњој Србији, до Боке је копнени пут био сигурнији и краћи за половину него до Солуна.

По Савином биографу Теодосију, Свети Сава је посјетио готово све важније приморске градове Источног Медитерана и Западног Црног мора, поклонио се Витлејему, Светом Сиону, Гестиманији, Гори Јеленској, обишао Јордан, Назарет, сву Палестину, Вавилон...

Већи дио Боке – земља Светог Саве

О владавини Растка Немањића једним дијелом Боке многи појма немају, јер је каснија Савина духовна, потпуно засјенила ранију Расткову свјетовну владавину.

У свакој прилици се истиче да Светог Саву уопште није интересовало материјално богатсво. Исправније је рећи да га није интересовало ради овоземаљског уживања. А да га уопште није интересовало, не би га ни имао и живио би просјачким животом. Одакле би у таквој ситуацији подизао и помагао толике грандиозне манастире, цркве, школе? Није ваљда, немајући своје, трошио туђе?

Имао је богатства и придхода (данак) и трошио је, али у богуугодне сврхе. А имао је, поред осталог, и зато што је неко вријеме и владар био једне српске земље. Нека је и кратко (не зна се тачно колико). Чак и да није лично ни дана владао, него неко други умјесто њега, он је био номинални владар. Важно је у свакој прилици истицати да је био владар српске земље, и која је то српска земља.

Прва вијест о томе је у повељи Сплићанима из 1190. г. у којој се каже да је Немања дао земљу Хумску на управљање Растку.

Хум је данас безначајно мало мјесто. Имало је неки значај као некадашња жељезничка раскрсница. Укидањем жељезничких пруга за Дубровник и Зеленику, и тај значај је изгубило. Тако ће Хум и замислити они који недовољно познају историју Хумске земље.

Међутим, Хумска земља није била ни мало ни сиромашно подручје. Немања, дајући синовима, Вукану Зету, Стефану Рашку, није могао ни Растку удијелити нешто што много мање вриједи.

Хумска земља или Захумље са Травунијом, небригом или вишом силом сада огољено, некада је било најбогатије бујном шумом у којој је било највише висококвалитетног, тада много траженог дријева (дрвета) за бродоградњу, а имало је и много других богатстава. Уз све то и здрави српски људски потенцијал.

Када се Растко одрекао владавине и пренио земљу некоме на управљање, није се морао одрећи прихода са (или од) своје земље. Познат је низ случајева плаћања данка и на поклоњена земљишта.

Касније, кад су Рат и Стон поклоњени Дубровчанима, они су плаћали познати Стонски данак Стефану Душану, а такође још касније босанском краљу Стефану, кад им је он поново уступио Стон и Рат.

Слиједећи понашање Светог Саве, ни каснији српски владари овај данак нису користили за друге, осим у добротворне сврхе. Поклањан је и Јерусалиму, а касније је уживање овог данка прешло на светогорске манастире: Хиландар и Светог Павла, који су га примали све до пада Дубровачке Републике. Довољно доказа о томе пружио је Лазо Костић.

Да се вратимо на значај и величину Захумља.

У вези са тим, Лазо Костићје цитирао професора Константина Хефлера: Србија се дијелила на четири главна дијела: Србија, Захумље (Херцеговина), Зета или Дукља (планине око Скадарског језера) и Требиње...

Као што се види, Захумље је на другом мјесту, одмах послије Србије, а испред Зете. Чак је ту Захумље (касније названо Херцеговина) и без Требиња, које је чинило засебну област, касније спојену.

Затим Лазо Костић цитира и Стојана Новаковића да су Хумњани сви становници на лијевој обали Неретве, изузимајући Дубровник. А када се Неретљанска област растурила почетком XI в. Хрвати су припојили залеђе, а Приморје је опет већим дијелом остало српско. (Лазо Костић, Српска историја и српско море, Мелбурн, 1963.)

Хумска земља је јужно задирала и у Боку. Колики јој је дио Боке тада припадао, то на основу расположивих података, није могуће прецизније утврдити. Простор Игала, данашњег Херцег-Новог, Савине и Зеленике не доводи се у питање. Има оправдања да се ту уброји све што је послије тога била Херцегова земља, или Земља Светог Саве, као насљедница прве земље Светог Саве. Према томе, читава Западна Бока укључујући Рисан са пространим залеђем до Грахова. То је више од пола Боке.

Отимањем Хумске земље од Србије 1322. г. Босна је избила на море, запосједајући земље Светог Саве. Када се 1448. г. феудалац Стјепан Вукчић одвојио од босанског краља, прогласио се Херцегом од Светог Саве. Зашто?

Зато што је земља Светог Саве, она земља која је некада припадала Светом Сави. По Светосавском херцоштву касније је названа Херцеговином, као и главни град Херцег-Нови. Тако је то било све до 1482. г. када је, послије Босне, пала и Херцеговина под турску власт. Тада су турци запосјели некадашње посјете Светот Саве – укључујући и Западну Боку заједно са Рисном.

Карло Врбанић, аустријски официр, пишући о Боки (Agram, 1887.) према преводу Лаза М. Костића у поменутом дјелу, записао је и ово: Херцегнови је некада био један од најважнијих градова херцогштва Светог Саве, које је овдје почињало, а завршавало на Цетини и простортало се далеко у унутрашњост.

Уз ово, Лазо Костић је цитирао је историчара Османлијског царства Fredrich-a Kroltz (писано 1921. г.): То је Ерцегнови, варошица... на улазу у Которски залив, некадашњи главни град Херцоштва Светог Саве (Херцеговине). Турски још Јени Хисар (Нови двор).

Лазо Костићје у истој књизи пружио и низ других података, а цитирао је и Константина Јиречека, који је у Историји Срба (књига 2. Београд, 1923.), записао: Млађи син Херцегов Влатко, постао је божјом милошћу херцег Светог Саве у Новом и Рисну, дакле у

По неким старим картама, ту је спадао и Ораховац, до ријеке Љуте, а већи дио Источне Боке покривала је Светосавска метохија, Светог Архангела Михаила, такође светосавско подручје.

Након два стољећа турске владавине (1482-1682.) протјеривањем Турака из Западне Боке, требало јој је вратити име Земља Светог Саве! Тако је требало назвати и Светосавску метохију Светог Архангела Михаила. Свакако уз то и српски Грбаљ, чији је један дио припадао тој метохији, а и остали дио јој је гравитирао.

Можда би тако и било да Млечани нису владали Боком? Касније је Аустрија распарчала Метохију на више дјелова.

Све је то смишљено и дугорочним програмирањем систематски потискивано у заборав, да би умјесто тога, "повјесничари" читаву Боку прогласили Заливом хрватских светаца!?. На све то остају слијепи и нијеми они који би морали да реагују.

Светосавско свештено мјесто

У првом пасусу Липовац набраја манастире у којима је Свети Сава живио и радио: Хиландар, Милешево, Студеницу и Жичу, чији су монаси касније највише ширили култ Светога Саве. На овом мјесту је потпуно изоставио Превлачко Светиште, иако га касније помиње. Липовац, као Бокељ, није смио ни на том мјесту, у првом пасусу, изоставити Царску лавру, манастир славни (како га велича Данило I, и низ других аутора) Светог Архангела Михаила на Превлаци. То је једна од најважнијих задужбина Немањића и једна од најважнијих епископија које је успоставио Свети Сава. Ту је стваран 1262. г. главни препис чувеног Светосавског Законоправила (Иловичка крмчија), најзначајнијег правног списа Светог Саве. Ако је са оригинала преписиван, морао се ту налазити и ориганал.

И у другом пасусу, ослањањем на Владимира Ћоровића, Липовац, набраја редослиједом развијености култа Светог Саве: области манастира Студенице и Милешева, а затим у Херцеговини до Неретве, у Црној Гори и Боки Которској, у цијелој Босни сем Травничког округа, у Срему, у цијелој сјеверној Србији, а у јужној до Штипа и Кратова на истоку, и до Призрена на југу...

Гдје је, у том набрајању области, чувена Превлака и Светосавска метохија (Михољски збор) област манастира Св. Архангела Михаила? Она је запремала трећину Боке, а била је читава у знаку Светосавља? Ова област (метохија) није исто што и Бока Которска, иако се у њој налази, као што области Студенице и Милешева (које Липовац помиње на првом мјесту) нису исто што и југозападна Србија, односно источна Херцеговина, у којој се налазе. У старијим изворима, Превлачко Светиште је, међу светосавским епископијама, увијек на првом мјесту.

Ако је Липовац подразумијевао под Боком Которском и Светосавско превлачко свештено мјесто, па чак и без њега, по редослиједу Боки није мјесто у средини. У стварности, тог Светишта у смислу грађевинског здања и нема већ више вјекова, али овдје није ни ријеч о материјалним него о духовним врједностима.

Све то указује да је због духовних, а не због физичких вриједности, то свештено мјесто носило атрибуте: славно, свето, најславније, прворазредно. За разлику од духовних, физичке вриједности се могу срушити, спржити, сатрти, преорати.

Након физичког уништења објеката овог Светишта, сравњивања за земљом и спаљивања остатака намјерно изазваним пожаром, разношени су на разне стране остаци камене пластике, уништавани су или фалсификовани и документи, а све је чињено да се угаси и духовно озарје. А то је чињено годинама, деценијама и вјековима.

Међу мноштвом светих или свештених мјеста свакако спада и превлачко. Оно је надахнуло многе ауторе који су, упркос свим деструктивним силама смогли снаге да их надјачају. Ту свакако спада Лазо М. Костић, са својих стотину књига у корист српског православља – светосавља, али исто тако и Петар Шеровић и Јоаникије Липовац и низ других који су на лицу мјеста осјетили дах минуле славе. Кабинетски научници, чије је стваралаштво ослоњено само на писане изворе, нису у стању на том пољу нешто значајније урадити.

Владимир Ћоровић, на кога се Липовац ослонио, није Бокељ, а судећи по ономе што је писао, изгледа да му Бока није била ни довољно позната. Превлачку сигурно није никада посјетио, јер да јесте, на други начин би о њој писао. Иако је био уважени универзитетски професор, историчар, академик, није морао добро познавати сваки кутак српске земље, и знати што пламти у душама тамошњих људи. Ослањао се на писане изворе, који нису увијек довољно поуздани, нарочито када је у питању светосавље у Боки.

Тако се Бока по редослиједу нашла, не само послије области Студенице и Милешева него и послије Херцеговине и Црне Горе. Гдје је у тим крајевима био развијенији култ Светог Саве него у Боки? По чему се то може доказати? По овој теми Липовац није морао слиједити Ћоровића, или је бар могао реаговати ограђивањем, допуном или примједбом.

Истина, Липовац, као да се у посљедњем моменту сјетио, на самом крају текста је забиљежио:

То свакако није довољно према ономе што Превлачко Светиште заслужује, нарочито кад је ријеч о култу Светог Саве, а и према ономе какав је општи Липовчев став према том Свештеном мјесту што се види из његових других дјела. Из њих се може закључити да је пишући о култу Светог Саве у Боки мало рекао о Превлаци, због тога што је вјеровао да о том знаменитом Свештеном мјесту свак довољно зна. Да је тако, свједочи овај његов став: Историја и судбина Превлаке добро је позната свим Србима и они се са задовољством сјећају историјске улоге знамените Превлаке.

Овај став и још неколико одломака предратних Липовчевих говора, које није објавио В. Џомић, објављни су у књизи храм Светог Саве у Тивту (В. К. Београд, 1997.), а објављни су и раније. (Глас Боке од 6. јула 1940. и лист Дурбовник од 24. августа 1940.)

Тамо се ти говори налазе, па их није потребно и овдје понављати, осим наведеног и још једног пасуса који ће се и овдје наћи да се боље сагледа Липовчев став.

Сигурно је у Липовчево доба (између два свјетска рата) Превлака била много познатија него након пола стољећа гушења њеног помена. Зато је у данашње вријеме неопходно поново обнављати сјећање на оно што је потиснуто у заборав. На томе се ради серијама чланака, посебним књигама, и најновијим археолошким истраживањима, а овдје је само наглашена неопходност да се и то сазна. У том смислује и најављени други Липовчев цитат:

Светосавље у Боки

Светосавско свештено мјесто

Сања Мршуља (Из пјесме Светосавски храм у Тивту.)

Светосавски крстови и лаварум

У Кртолима се још чува стари (али репарирани) дрвени Светосавски крст из 13 стољећа, односно из доба Светог Саве. По вјеровању направљен по цртежу или упуству Светог Саве. Зато је назван Светосавским, а не само зато што потиче из доба Светог Саве. Имао је и зракасте елементе који из њега избијају. Њих сада нема, јер приликом конзервације нису реконструисани.

Прецизна копија, превлачког Светосавског крста, само мање величине и без зракастих елемената, налази се у храму Светог Николе у Луштици, такође територији некадашње Светосавске превлачке метохије. То је онај храм за кога предање каже да га је освештао Свети Сава. Ове крстове отац Липовац није поменуо. Можда за њих није ни знао, јер се чувају у сеоским црквама и вјероватно нису једини. Имају основа претпоставке да је готово сваки саборни храм у Превлачкој метохији (и не само у њој него и у неким другим дјеловима Боке) имао овакву копију коју су називали, као и оригинал, Светосавски крст. Оригинални крст се налазио на копљу изнад барјака (Светисавског лаварума) Превлачке метохије и Михољског збора чији је био саставни дио. Копије, обавезно мало мање од оригинала, такође су служиле за врхове копаља црквених барјака ношених у литијама.

За Светосавски лаварум такође се вјерује да је израђен по скици или жељи Светог Саве. Лаварума више нема, али му се облик и димензије знају, јер их није тешко запамтити: тачно метар висине са метар ширине на бијелом пољу са црвеним крстом дужине од руба до руба (1 са 1 м) ширине 20 цм. Поља између кракова крста нису била попуњена са 4 С него 4 круга златом извезена попут светачких ореола. Обруб лаварума био је богато извезен такође златовезом (срмом) са три ките које су висиле испод доње ивице лаварума. Важно је знати како је изгледао да би се могао обновити, ако се некада обнови историјски и чувени Михољски збор. (В. К. Запретана прошлост Превлаке, Београд, 1989.)

Светосавски бадњаци

Отац Липовац је поменуо да се у Боки налажу бадњаци и уочи Савиндана, поред Бадње вечери, и уочи православне Нове године, и уочи Богојављења. Има ли обичаја да се налажу бадњаци уочи Савиндана још гдје у српству? Вјероватно тог обичаја нема ни широм свијета, уколико га Бокељи са собом нису донијели? Ако га нема, онда је то заиста значајан аргуменат у прилог тврдњи да нема нигдје јачег култа Светог Саве него у Боки.

Од бокељских мјеста, тај обичај се најдуже задржао у Луштици, главном дијелу Светосавске метохије, што је и природно. То је у свим старосједилачким кућама тих крајева практиковано, не само до II светског рата него и током тог рата, као и првих поратних година. Касније су се бадњаци морали кришом налагати, али не у свим кућама. У Луштичким селима обичај се и даље одржава.

У крајевима некадашње Превлачке метохије, бадњаци су се правили искључиво од маслиновог дрвета, називаног и светим дрвом. Маслина се ни за какве друге сврхе није смјела сјећи, осим када се осуши. Код некадашњег доброг одржавања, ријетко су се стабла и јаче гране маслине сушиле. Одржавањем, кастриле су се углавном тање гранчице, које нису за бадњаке.

Бадњаци за сва четири празника истовремено су се сјекли и припремали и то на Игњадан (Св. Игњатије Богоносац) 2. јануара. При уношењу бадњака у кућу ради налагања на Бадње вече, готово свугдје у Превлачкој метохији је наздрављано: Добро вече и наздравље Бадње вече, – све ви здраво и весело било!

Оно ви значи вам, или вама. Исте ријечи су изговаране приликом уношења бадњака и уочи православне Нове године и уочи Богојављења, с тим разликом што су умјесто Бадње вече помињани односни празници.

Уочи Савиндана, умјесто наздрављања укућанима као за претходна три празника, наздрављано је како гдје, али најчешће уз помен просвјетљења: Добро вече и наздравље српска слава Свети Сава, – срећу и здравље ви донио, и ум просвијетлио!

Црногорчевић о светосавским бадњацима

У Луштици живи предање да је Свети Сава, српски Архијепископ, освештао цркве: Св. Николу у Радованићима, Св. Срђа на Подима и Св. Саву на Савини.

Премда је споменута 1117. година сумњива, опет се знаде начисто, да је црква Св. Николе Радованићког једна од најстаријих у Боци Которској, и да је постојала извјесно у ХШ вијеку.*

Прим. В. К.: Звјездица упућује на фусноту коју је својеручно додао Црногорчевић: Долина око цркве Св. Николе зове се Српска, те подсјећа на истоимено село у Зети, гдје је био заробљен митрополит Данило Петровић-Његош.

Врло малена црквица, подједнако дуга и широка. Пред црквом је у неко доба имала бити припрата, како се види по остацима од зидова. Изнад врата је малена ниша, а звоник је на преслицу с једним звоном. Црква има изнутра једну корнижу. Нови иконостас направљен је трошком Петра Л. Калуђеровића из Клинаца 1895. г.

У очи славе светосавске Луштичани налажу бадњаке, као год о у очи Божића. У Шематизму Бококот. има биљешка, да је ова црква сазидана 1800. године.

Свети Сава од старина школска слава

Када је ријеч о култу првог и највећег српског просветитеља, нормално би било да највише ријечи буде о српским (светосавским) школама. Липовац помиње само три српске народне школе: у Котору (мушку и женску) и у Подима. Кад би то било тако, српске народне школе само у једном граду и једном селу, Бока не би могла претендовати на приоритет у развијености култа Светог Саве.

Прва мушка српска закладна школа у Котору основана је 1854. г. а женска знатно касније. Много раније постојала је народна школа у Топлој у којој је (1808-1828.) био учитељ калуђер Јосип Троповић, а међу ученицима гроф Јован Војновић и велики Његош. Још старија је школа у Морињу основана 1803. године. Што је са српским школама, старим и по више од два стољећа, отвараним по селима Боке? У дјелу Манастир Савинау Боци Которској (Београд, 1901.) Младен Црногорчевић је забиљежио: Нектарије Милиновић... неко вријеме бијаше наставник у Кртолима и Баошићима. Као да је оставио манастир Савину 1777. г....

Кртољској народној школи је (1777 – 1999) ове године 222-годишњица од почетка рада. Налазила се у области Светосавске метохије, у чијем средишњем дијелу (на Превлаци) је још много старија Светосавска монашка школа дјеловала од оснивања 1219. г. до уништења Царске лавре средином 15. стољећа.

Школска 1870/71. је посљедња година рада закладних, народних и других приватних школа, јер је ријешено питање наставе на српском језику у државним школама. Сачувана је бесједа из 1877. г. кртољског пароха и учитеља Лаза Костића са велике прославе школске славе Савиндана, гдје он каже да је ово 4-ти пут да се овако прославља Савиндан. То значи да је већ од 1873. г. прослављан Свети Сава као школска слава и у тој државној школи под аустријском управом. Незванично је Савиндан прослављан и много раније. Као што су прославњани: Аранђеловдан (почетак школске године), Ђурђевдан (уранак) и Видовдан (завршетак школске године).

Свети Сава крсна слава бокељске епархије

Веома је важно што је и Липовац појачано нагласио, да је Бококоторска епархија узела за заштитника Светог Саву.

Ако је то једна од најмањих српских епархија, – како објашњава Липовац – а уз то и једина којој је Свети Сава био номинални заштитник, а тиме и Крсно име, већ је то довољан разлог да се Бока по култу Светог Саве нађе на првом мјесту, а не у средини, и да се Превлачко Светилиште нађе у Липовчевом тексту на наглашенијем и бољем мјесту од посљедњег.

То је још убједљивије за онога ко зна како је дошло до оснивања Бококотрско-Дубровачке и Спичанске епархије? — Тако јој је пуни наслов.

За то је, прије свега, заслужан велики устанак 1869. г. православних (а не свих) Бокеља против моћне Аустроугарске Монархије. Није случајно исте године, 3 мјесеца прије избијање устанка одржан врло важан (у историографији занемарен) Видовдански договор бококоторског православног свештенства. Присуствовали су главари православних општина и Срби који су били народни посланици у Царевинском сабору у Бечу и Звмаљском одбору у Задру. Ту је енергичније него икада обновљен захтјев за раније тражено одобрење оснивања Српско-православне Бококоторско-Дубровачке епархије. Закон им није дозвољавао да, као некад, буду под јурисдикцијом Црногорске митрополије, а Задарска им је била далеко и под притиском запостављања Светосавља, посебно важног за школство, односно за обављање наставе на српском језику и у државним, а не само у фондационим школама.

Устанак 1869. продужен и на 1870. г. знатно је омекшао власт и омогућио рјешавање низа захтјева. Тако је већ 1870. г. одобрено оснивање Српско-православне епархије у Котору, која је сва била у знаку Светосавља, па и да није узела за заштиника Светог Саву. Као таквој, прва јој је брига била подупирање реформе школства у прилог српства и појачан рад свештенства на вјеронауци у школама за Светосавље, којег није било у државним школским програмима.

Свети Сава крсна слава СПД Јединство

Српско пјевачко друштво "Јединство" из Котора, као најстарије и најдуготрајније (и данас постоји и дјелује) не само пјевачко него опште културно и патриотско Светосавско друштво, заслужује много више пажње него што му се посвећује.

Јединство је званично, уз потребне сагласности од власти, почело дјеловати 1839. г. али постоје записи који показују да је незванично дјеловало још од 1830. године. То значи да је најстарије Српско пјевачко друштво у свеколиком Српству. Политичке прилике нису дозвољавале да одмах узме Светог Саву за Крсну славу, али није имала ни другог заштитника. Духом Светосавља је непрекидно дјеловало, а чим је то било могуће, озваничен је и покровитељ Свети Сава. (Липовац је заборавио ову важну чињеницу.)

Дугогодишњи предсједник Јединства прота Јован Бућин написао је укратко Преглед рада тог друштва. (Котор, 1929.)

Не много давно, и то је, поред осталог, уграђено у обимну књигу Српска народна гарда- Котор (В. К. Цетиње, 1990.).

Заинтересовани читаоци у неведеним дјелима могу наћи доста података, а оно чега нема у тим дјелима, као што су описи светосавских прослава Јединства, касније ће се наћи у овој књизи.

За сада, из Бућиновог Прегледа рада Јединства, довољно је узети само три цитата,

Стр. 16. На Савин-дан 1867. већ приредише први концерат са најбољим успјехом и то у кући Јововића. Свирали су: виолонћел Шпиро Јововић, бас Шпиро Огњеновић, први виолин Шпиро Квекић и Јосиф Финци, други виолин Јово Кадија и Радосав Квекић, кларин Јово Гиљача, а флауту Хенрик Фјорели.

Тај лијепи напредак побуди у вишем броју пјевача жељу да се упишу и у гудачку школу, којом управљаше Фјорели, док се Јововић бавио само учењем гласног пјевања...

Стр. 16-17. Године 1868. Јединство узе као своју Крсну славу Светог Саву, српског просвјетитеља и 14. јануара приреди у просторијама Читаонице академију са плесом. На тој забави, послије испјеване Светосавске химне, један од чланова друштвених одржао је пригодни говор, затим су се ређала пјевања, декламације и свирање орхестра, па се играњем кола, у великом весељу зором завршило. Од те године па у напријед Јединство је редовито приређивало забаве на Савиндан.

Читаоници, која му је уступала своје просторије за забаву, Јединство је истој слало свој орхестар бесплатно да свира при забавама које је кроз месојеђе приређивала за своје чланове и званице и тијем јој доприносило лијепе користи...

Стр. 45-46. Година 1889. била је од велико значаја за Јединстео, најстарије у Српству пјевачко друштво. Оно је те године навршавало пола вијека од свог постанка. Дуги низ година проведених у тешким данима љуте борбе са аустријском полицијом, стојећи ради свог патриотског рада и чистих националних осјећања, под строгом непријатељском паском. Без сумње имало је и лијепих и сјајних дана у свом плодном раду на културном, просвјетном и националном пољу.

Прим. В. К.: Најстарије у српству пјевачко друштво, Јединство из Котора, након дужег дјеловања без номиналног покровитеља, чим се за то указала повољна прилика, као што је речено, на Савиндан 1868. г. узело је као Крсну славу Светог Саву.

И до тада је Јединство приређивало концерте на Савиндан, као онај поменути годину дана раније, или у склопу других приредби, а од тада је сваке године на Савиндан приређивало сјајне приредбе као главни годишњи дио своје активности.

Да ли у српству има старије пјевачко и културно-патриотско друштво од Јединства, којем је Крсно име Свети Сава, а да уз то још постоји са истим заштитником? Ако нема, онда се тешко још неко подручје може укључити у такмичење са Боком у претендовању да има најразвијенији култ Светог Саве, па и да није других, не мање јаких, аргумената.

Бројност српских цркава у Боки

Важан је и податак које саопштава о. Липовац, да је у Бококоторској епархији више цркава Светог Саве него у ма којој српскоправославној епархији, јер свједочи и о највећој раширености култа Светог Саве у Боки. Зашто их у другим крајевима није грађено више, нарочито од када су биле слободне Србија и Црна Гора, тешко је објаснити. За Боку се зна да би их било још више да Бока није била много вјекова под туђинским антисрпским управама. Оне су правиле све могуће сметње да би спријечиле градњу цркава посвећених српским националним светитељима, као што су: Свети Сава и други светитељи из лозе Немањића, па кнез Лазар, Василије Острошки, Петар Цетињски. Због ненаклоности власти, таквах цркава, у односу на друге цркве у Боки, било је најмање.

На примјер, у Боки у ужем смислу, без Будве и Паштровића, за вријеме туђинских управа, било је (углавном постоје и данас с тим што их је мањи број у неупотребљивом стању) уз 3 манастира, 250 православних и 90 римокатоличких цркава (неколико сада римокатоличких припадале су Србокатолицима или су биле православне, као црква Св. Петра и Павла у Богдашићима). То је, у односу на број становника и површину подручја једна од већих концентрација хришћанских богомоља. (В. К. Прво хуманитарно друштво Јужних Словена Свети Ђорђе, Београд, 1998.)

Од тога је највише цркава посвећено Богородици (46), па светом Николи (21), светом Ђорђу (20), светом Јовану Претечи (19) итд. Ако томе додамо још 41 православну цркву и 4 манастира у Паштровићима, јасно је да је и у овим крајевима, сразмјерно укупном броју, мало цркава Светог Саве, а још мање других националних светитеља. Све због става туђинских власти, али се народ довијао на разне начине. На примјер, задужбина Екатерине Властелиновић на Превлачком Светилишту, посвећена је Светој Тројици, али су на олтарској прегради (иконостасу) иконе Светог Саве и Светог кнеза Лазара.

Храм Светог Саве у Тивту

Чим је стигао у Црну Гору, отац Јоаникије Липовац свесрдно се ангажовао за почетак градње храма Светог Саве у Тивту. Често је присуствовао и сједницама Одбора за изградњу, преузимајући на себе најсложеније задатке. Послије дуже од двије деценије безуспјешних припрема и покушаја да се покрене градња храма, уз сваковрсна ометања, највише захваљујући упорности, залагању и ауторитету Јоаникијевом, најзад је кренуло са мртве тачке.

Чудна је историја градње овог храма, који јавно морао бити намијењен светом Николи да би се могла добити грађевинска дозвола, али се никако није дало да се градња покрене. Бока (без Будве и Паштровића) тада је већ имала преко 20 цркава Светог Николе. Као да је било предодређено да се у географском центру Боке, на подручју некадашње Светосавске превлачке метохије, подигне храм Светог Саве. Отац Јоаникије је први, и то тек на сједници Одбора 23. јуна 1940. објелоданио да ће то бити храм Светог Саве.

На сједници Одбора од 11. августа 1940. одлучено је да се Освећење камена темељца обави 15. септембра и да то обави Епископ Јоаникије Липовац, који је као Бокељ, много урадио да дође до овог дугоочекиваног свечаног чина.

На сједници Одбора од 14. августа прочитана је захвалница и поздрав оца Јоаникија, уз обавјештење да је он већ договорио са Патријархом српским да он то обави. Тако је и било, 21. септембра 1940. постављен камен темељац тог храма. (В. К. Храма Светог Савеу Тивту, Београд, 1997.)

Када је у децембру 1940. Јоаникије изабран за митрополита Црногорско-Приморског, не само да није запоставио напредовање градње храма Светог Саве у Тивту него му је и од тада то била прва брига. На том послу је ангажовао и читаву Митрополију. Највише захваљујући томе, градња је брзо напредовала и до почетка рата већ је била израсла до кровног вијенца. Све је то видљиво и документовано у поменутој књизи о градњи овог храма који је и једно од свједочанстава о култу Светог Саве у Боки, који траје.

Друштва именом Светог Саве у Тивту

У Боки су кроз прошлост оснивана многа културна, просвјетна, фолклорна, хуманитарна и спортска друштва, о којима се одавно готово ништа не зна. Документација није уредно вођена, или није сачувана, кроз штампу њихов рад није праћен, па за историографију нису ни постојала. Па чак и ако се ту и тамо може наћи покоји податак, нека друштва су заборављена јер их није било пожељно помињати. Поготово ако су носила име Светог Саве.

У досадашњој историографији Боке, као и у другој литератури о бокељској култури, уопште се не помиње културно-просвјетно друштво под именом Мјесни одбор Свети Сава у Тивту. Потребно је удубити се у црквене архиве широм Боке, па пронаћи оно што се не може пронаћи у државним историјским архивима.

Тако се у, иначе сиромашној, црквеној архиви парохије Тиватске, могу наћи ови подаци:

Свештеник Богобој Милошевић, парох Тиватско-Јошићке парохије, 29. јула 1939. доселио се на стални боравак у Тиват. Одмах се укључио у културне активности града. Осјетио је што недостаје граду у културном погледу, па је био иницијатор оснивања Мјесног одбора Светог Саве у Тивту.

Оснивачка скупштина, добро посјећена, одржана је 3. септембра 1939. у Соколском дому у Тивту. У Одбор друштва су изабране истакнуте личности Тивта: предсједник свештеник Богобој Милошевић, први потпредсједник др Душан Гузина љекар, други потпредсједник Петар Петричевић мајор, секретар Симо Јокић, благајник Јово Шеваљевић и два члана Одбора за изградњу православног храма. Тада се још није знало да ће будући храм бити посвећен Светом Сави. Закључено је да се приступи оснивању просвјетне, музичке и хуманитарне секције друштва Свети Сава. (О томе је и Глас Боке од 9. септембра 1939. донио кратку биљешку.)

На сједници Одбора за издрању православног храма у Тивту од 11. августа 1940. усвојен је закључак да приликом освећења темеља храма учествују хорови Јединство из Котора и Свети Сава.

То је све што се зна о Мјесном одбору Светог Саве у Тивту. О другим Мјесним одборима се не зна ни толико. По називу Мјесни одбор, могло би се наслутити да је таквих Мјесних одбора Светог Саве било и у другим мјестима Боке. У разним друштвима, која су имала Мјесне одборе, постојали су и Срески одбори или виши органи другог назива који су обједињавали, координирали, помагали и усмјеравали рад Мјесних одбора. Нажалост, о другим Мјесним одборима Светог Саве се за сада ништа не зна. Приче старијих људи о Мјесним одборима Светог Саве у Бијелој и Херцег-Новом не користе, ако се не знају барем основни подаци: кад и ко их је основао и колико су трајали?

Потребно је подсјетити да је Тиват прије II свјетског рата био мјесто са претежно католичким становништвом. Ако је у њему успјешно дјеловао Мјесни одбор Светог Саве, логично је да су и други Мјесни одбори Светог Саве у мјестима са претежно православним становништвом, дјеловали још успјешније. Можда и раније него у Тивту? Углавном, остаје простор будућим истраживачима да се са овим темељитије позабаве. Вишеструко је важно о томе утврдити истину.

Убрзо је почео II свјетски рат, уништене су архиве, а што је о томе остало никога није толико интересовало да би проучавао и публиковао. Послије рата није било пожељно обнављати друштва именом или покровитељем Светим Савом.

Тек када су измијењене политичке прилике, 1993. г. на Савиндан, обновљен је хор у Тивту именом Свети Сава, овог пута као дјечји црквени. Основао га је тадашњи парох Тиватске парохије Ранко Лончар уз помоћ активиста Ђорђа Вуковића и Марије Ковачевић. Хор је окупљао око 30 пјевача, углавном дјевојчица, које су дивно пјевале и привлачиле вјернике и знатижељнике.

Нажалост, након године дана успјешног рада, премјештајем пароха Лончара из Тивта и болешћу (затим и смрћу) Ђорђа Вуковића, осуло се и ово друштво.

(Видјети Прилог о историји Бокељске културе, Заборављено Културно-просвјетно друттво, Бока, бр. 506. зајануар 1996.)

Раније објављене Бокељске светосавске легенде

Нацрт за градњу храма Светог Саве у Тивту

Легенде – непроцјењиво духовно благо

Под оставштином од предака, редовно подразумијевамо материјално богатство, које није свакоме једнако доступно. Наслијеђе духовног богатства лебди око нас и слободно га може захватити свак ко жели да буде духовно богатији. Несрећа је у томе што већина људи није заитересована за духовно богаћење, јер се знатно мање цијени од материјалног. Зато већи дио духовног богатства све више измиче и пропада у поноре заборава, одакле се с тешком муком мора извлачити, и то ако му је остао траг за којег се може ухватити. Ко зна колико га је већ потпуно исчезло?

Храм Светог Саве у Тивту

Да се још увијек може нешто спасити и оставити за будућност, доказ је и оно што се налази у ранијим збиркама легенди, народних предања и прича, као и ово што се налази у овој књизи. Потхрањивање тог блага у банку података, односно преношењем на папир и овјековјечење, јесте извршавање светог дуга према прецима и стварање могућности потомцима да упознају своје духовне коријене. И не само духовне него и историјске, јер су збирке легенди алтернативна слика прошлости.

Наравно, стварна прошлост није у потпуности онаква каквом је легенде приказују, али засигурно није ни онаква каквом је представља историографија.

Ако се легенде пажљиво прате и критички примају уважавањем њихове символике и одвајањем од фантастике (али не одбацивањем јер су и ту неке вриједности), онда оне итекако помажу премошћавању празнина у знању историје и попуњавају празнине у души. Осим из историје, легенде обогаћују знања из антропологије, етнологије, социологије, психологије, теологије, културологије. То је најплоднија њива читаве културно-историјске баштине, а што је она богатија, то је виши степен цивилизације одређене нације. То смањуе могућност правдања сатанизације цивилизоване нације.

Чак и оно што нам (у први мах, или због недовољног знања) изгледа апсурд или глупост, код дубљег анализирања или у зрелијим условима, открива неку поруку, указује на нешто што, повезано са другим информацијама, даје нове димензије или нови квалитет укупном сагледавању прошлости. Често се потврди, макар и са много вјекова закашњења, нешто што је наука упорно оспоравала или омаловажавала, а што су легенде или предања упорно и непромјењиво наметале.

Истина је да лепршаве и њежне легенде немају снаге да се хватају у коштац и хрвају са научним и политичким гвозденим машинеријама, али имају виталност да надживе миленијуме. За многе "чврсте научне истине" (а да и не говримо о политичким) знамо да нису надживјеле ни генерацију научника који су их "утврдили".

Омаловажавањем и одбацивањем легенди наука им не може наудити, али може себе осиромашити и допринијети свом одвајању од живота којег чине дух и материја, од људи, и од оне истине у које људи вјерују и кад им се то забрањује.

Поносимо се циклусима српских народних пјесама и имамо се чиме поносити. Међутим мало, или нимало, водимо рачуна о прикупљању, публиковању, чувању, његовању, популарисању, глофиковању и превођењу на стране језике (што је лакше него пјесме) циклуса српских народних предања и легенди.

Свак зна за Косовски циклус народних пјесама, а ко зна за Светосавски циклус народних предања? У свим нашим школама обавезна лектира су циклуси српских народних пјесама. У којој школи је обавезна лектира из цисклуса српских, нарочито светосавских, народних легенди?

То духовно благо, занемарено, омаловажено, као увријеђено створење, напушта нас заувијек. Губимо бујну културну баштину непроцјељиве вриједности. Остајемо осиромашени, као што и заслужујемо. То се односи на све наше озбиљне и шаљиве, поучне и забавне, религиозне и сујевјерне, историјске и родољубиве, те све остале разноврсне народне приче, бајке, предања, легенде. Посебно на богати циклус светосавских легенди – нарочито у Боки.

Има нешто и што не спада у легенде у класичном смислу, али чини још легендарнијом личност Светог Саве и служи као приступ легендама које иза тога слиједе.

Лично име Растко данас је све рјеђе, али се у Боки ипак протеже. Међу данашњим савременицима је и Растко, син Света, унук прота Сава Барбића из Кртола. Све три генерације носе имена у знаку Светосавља.

Велики жупан Немања најмлађем сину није дао име Растко без неког разлога. Којег?

Растко је рођен у Расу, па се може рећи да су му дали име по мјесту рођења. Рас је био у геополитичким смислу важан византијски, затим и српски, град (недалеко од данашњег Новог Пазара). Рас је источњачка ријеч (старосрпска, руска и арапска) која по етимологији значи: прворазредно, најбоље, изабрано, узвишено. Не само у духовном него и у физичком смислу. Рас је стари назив за највиши врх или гребен брда. Из тог коријена су и појмови: раст, раса, расно, али и рас (прво) и ас (првак).

Светогорски монаси су се дивили Растковом свијетлом уму, широким видицима и обимном знању. Кад су га замонашили, одлучили су му дати узвишено монашко име. Лично име Сава долази од јеврејског saba што значи обраћен, преведен.

Најчешће теме светосавских легенди

Свети Сава није остао у колективном памћењуједино као просвјетитељ (лучоноша) и задужбинар (градитељ манастира, цркава, школа). Остао је у памћењу и као помиритељ, не само своје браће него и других завађених. Негдје се помиње и као исцјељитељ болести, како тијела тако и душе, негдје као чудотворац, затим као савјетодавац, заштитник сиротиње, сељака, хранилац гладних и т.д. Учио је људе изношењу мрака из куће, што се може тумачити и у физичком (како легенде кажу) и у духовном смислу. За безводне крајеве Боке најважније је што се помиње и као водостваралац. У тим крајевима се највише тако и помиње. Није ни чудо, јер им за своју највећу невољу остаје једина нада Свети Сава.

У ужој Србији и још неким српским крајевима, Свети Сава је у легендама представљен у некој вези са курјаком, вуком. Већ је било покушаја да се објасни тај феномен, али то још није учињено на задовољавајући начин. Можда зато што нико од тих истраживача није размишљао о митолошком створењу караману (вук-пас-лав), честом мотиву на преднемањићкој каменој пластици археолошких налаза у Боки. Најљепши и најочуванији лик је на чувеној превлачкој парапетној плочи, о којој је много писано.

Свакоме је јасно је да су готово све легенде о Светом Сави настале након његове физичке смрти, послије чега је остао да и даље вјечно живи међу Бокељима, али на други начин.

Посебну групу чине легенде о Светом Сави као чудотворцу, прерушеном у просјака, путника, или сиједог старца способног и да ствара изворе воде у безводним крајевима, али и да их затвара. У зависности од тога на какве се људе намјерио, стављао их је на разна искушења, да покажу права лица. Честитима је благослове давао и све им је срећно и берићетно било. Демонским грешницима и богохулницима (хуљама), остављао стравична проклетства, за која се вјерује да су се остваривала. За многа опустјела села и породице, чему су претходиле серије трагедија, прича се да их је стигло проклетство Светог Саве.

Свети Сава – водостваратељ