Др Горан Ж. Комар

Планинска села Драчевице под влашћу Венеције
1687-1797

Херцег-Нови, 1997. Љета Господњег, на Топлој

Оглед о бокешком селу

Садржај

Скраћенице:

АХ: Архив Херцег-Нови

ПУМА: Политичко-управни млетачки архив (у АХ)

ОХ: Општина херцегновска (у АХ)

ОР: Општина рисанска (у АХ)

ИАК: Историјски архив Котор

УП: Управно-политички (списи) у ИАК

АМС: Архива манастира Савина

Читаоцима Бокељима

С напрегнутом пажњом испратио сам све примједбе и савјете мојих суграђана на моје објашњавање узбуркане прошлости њиховог младог града, и нарочито, њиховог древног села. Знао сам да неке моје интерпретације важних и темељних сегмената друштвеног живљења овога краја происходе из нарочитог угла посматрања ствари на којему сам стајао веома дуго. У мојем истраживачком напору, ја сам се задржавао на проматрању материјалних трагова особене културе бокешких-новских Срба, траговима исписиваним старом ћирилицом на папиру и камену. Мој труд, суштински, и није управљен ка покушају реконструисања друштвеног живота планинских села Драчевице^[1] у доба млетачке управе, већ, превасходно, покушај сабирања кључних докумената за једну будућу синтетичку историју Новога, односно његовог планинског села, историју новскога планинског земљишта.

Сјеверозападна Бока, Драчевица, била је кроз читаву своју историју тврдо упориште Српства, упориште тако снажно, да је, напросто, одвраћало непријатеља од помисли и покушаја насртаја на њену слободу и када су Драчевици сусједне области препуштане установама Рима. Срби Драчевице се никада нису колебали у своме народносном и конфесионалном одређењу. До данас се није пронашло документа или било каквог и незнатног наговјештаја о конфесионалном колебању Драчевићана, а у исто вријеме, може се понудити доказа о упорном и снажном настојању римских установа за распростирање вјере на пословима конверзије.

Једно озбиљно објашњење може се пружити сагледавањем и оцртавањем њенога географског смјештаја на обали Јадрана, гдје, живећи свој историјски живот на мору, стиче богатство неопходно у надметању са, не увијек благонаклоним сусједима, а ослоњена на широке области динарске континенталне Херцеговине која омогућује како узмак, тако и снагу за отворен и смион наступ.

Овако висока отпорност овога подручја које је увијек представљало дио српске Херцеговине, и то њен важан дио, мора се ипак објашњавати неким отпорним снагама које се везују уз њен матични етнички супстрат, његов узлазећи културни и цивилизацијски ток који је оцртан једном стабилном вертикалном линијом, линијом непомјерљивом и дугачком. Непомјерљивом у њеном доминантном народно сном одређењу, а дугачком да сеже и прихвата се у дубинама пријехришћанских времена. Бока, а посебно планинска Бока, баштини један особен модел српско-православне културе који у веома високој мјери, неочекивано за узану приморску земљу, захвата у стару српску традицију, у вјерско-догматском комплексу, и веома изразито, обичајном.

Отпорност према снажним установама римске цркве свакако долази од придржавања темељног никејског курса, но ми смо могли видјети да то опредјељење није било достатно другим неким приморским и континенталним областима које су баштиниле исто православно опредјељење. Драчевицаје увијек представљала врло проминентан дио српске Херцеговине и она је могла црпити снагу из широких предјела своје необичне матичне земље од које се могла налазити раздвојена политичким границама.

Херцеговина је одувијек привлачила високу пажњу путника и истраживача који је походише од 14. вијека, да о њој оставе својих успутних запажања, али и одличних суспекција за краткога боравка међу њеним српским житељима који их, све одреда, као православни хришћани, заинтересоваше очигледношћу снажне српске паганске баштине у чијој животној пуноћи бијаше остварена велика синтеза српске вјере у једно Божанство са срастајућим и снажећим високосредњовјековним православним рафинисаним хришћанством.

Данас није могуће дати сигуран одговор о часу коначног практичног прихватања хришћанства у његовој животној пуноћи на подручју Новога-Драчевице, а посебно њеног чврстог културног изолата - њенога планинског села. Може то бити истовремено и близу и далеко. Стиче се утисак, гледајући материјалне трагове особене културе њеног древног села, о веома отпорном пробијању из дубина пријехришћанске старине, до у новије вријеме, традиције, која је давала виталну снагу бокешком-новском Српству. Бокешки Срби у одбијању установа Рима увијек своју одлучну снагу црпе из снажне везаности за народност, а потом, за своју православну цркву. И, црква се овдје назива српском. Попут области сусједне Херцеговине, из које се ови крајеви одувијек насељаваху, како ће се видјети и концем 17. вијека, бокешки Срби баштине српско-православну вјеру ослоњену на етнички принцип. Тако они увијек издашно мобилишу образаца старе српске религиозности које у хришћанско доба задобија формат етничке српске вјере, у коју се и када она одавна не представља организован систем, уграђују обрасци и специфично хришћанске истине. Оваква српска хришћанска вјера православног модела, бијаше кроз српску историју витална снага која је одржала народ у народносном одређењу његовом што је нарочито долазило до изражаја у периферним српским областима. Да је српска вјера била кроз средњивијек више специфично хришћанска, или прецизније институционализовано хришћанска, да ли би српски народ а посебно српски народ у дијаспори, у ситним својим окрајним партама, издржао толика тешка искушења и задржао своју народност.

Када би учинили покушај да утврдимо час коначног прихватања хришћанства искључиво према симболима који доминирају на надгробним споменицима на простору Драчевице, установили бисмо да се то није могло догодити прије последње деценије 19. вијека. Тек из тога времена сусрећемо се, узначајнијем броју, са надгробним споменицима који су, по симболици коју носи њихова богата декоративна пластика, изразито и јасно хришћански. На мноштву мјеста може се видјети сасвим нехришћанских обиљежја. Наравно, није могуће темељити било каквих закључака на специфичној сигнализацији симбола које пружа декоративна пластика надгробних споменика у сјеверозападној Боки. Веома давно, подигнуте су у бокешким селима братственичке и родовске цркве, али и велики број манастира. Становништво планинских села Драчевице баштини задуго, а кроз читав 18. вијек веома изразито, неку доста нејасну хришћанску традицију у начину обиљежавања и израде гробних споменика.

Бокељи са сеоског предјела који смо испитивали, свакако долазе у цркву и то је несумњиво простор за изражавање хришћанске религиозности драчевићких Срба. Простор око цркве је, међутим, простор за гробље (мада не и једини простор за укопавање) и простор за исказивање пријехришћанске религиозности Срба Драчевице. У начину укопа, у начину конструисања гробница које могу припадати 18, 19, па и 20. вијеку, овдје је установљен један готово ригидан и веома отпоран систем. Вјерујем да се гробнице у бокешким гробљима које сам обилазио, а које се са сигурношћу могу смјестити у 18. или 19. вијек, у начину конструисања идентичне онима које обиљежавају високо-средњовјековно укопавање православних Срба у сусједној Херцеговини. Наша теренска претраживања и пажљиво ишчитавање симбола урезаних на гробним поклопницама у планинским селима Драчевице, говори да се континуитет укопавања може установити чак и кроз једну хиљаду година, како је случај у гробљу цркве Свете Госпође у планинском селу Убли.

У јасним слојевима материјалне културе планинског села Драчевице, која своје сачуване и искључиве изразе задобија на гробним споменицима бокешких гробаља, може се очекивати да се уочи и јасно илирско-медитеранске симболичке сигнализације. Наша историографија вјерује да словенски живаљ у својему пристизању на Балкан запосједа жупније предјеле, дакле обалске. Старобокешко становништво, пред аварско-словенским миграцијама склањало се у градове на обали и планинске рефугијуме. Илири живе у раздвојености према жупскоме друштву Боке. Од мора ка горама стиже словенизација и хришћанизација. Но, Илири су вјековима задражали, слабо захваћени феудалним услојавањем својих једноставних социјалних агрегата, родовско уређење своје заједнице. Ако је тачно да илирско сточарско становништво преживљава у широким сезонским помјера њима за пашом, у чему је суштинска разлика између социјалног агрегата драчевићкогпланинског села у рецимо 10. вијеку и онога у 19? Високу родовску аутономију бокешког села неће начети византизација ових крајева, али, што је занимљиво ни један други формацијски круг раног и касног феудализма у срастајућим и увећавајућим српским државама. Са својим популационим исходиштем - полеђинском херцеговачком земљом иза крупног горског била орјенског, ми са сигурношћу можемо установити да миграторна помјерања на измаку 17. вијека доприносе снажењу и фундирању кнежевске самоуправе старобалканско илиро-српског друштва јужне Херцеговине и Драчевице која се гради на примарнијим братственичким агрегатима. У културном изолату планинског предјела Драчевице овај илиро-српски старобокешки елеменат могао је преживјети десетак вјекова словенизације и оставитиматеријалног трага о своме присуству, трага очигледног али и сакривеног у спретном транспоновању старих вјерских симбола у нове облике.

У овој књизи ја сам желио сачувати успомену на стара бокешка гробља која би ваљало неодложно сачувати од уништавања савременим укопима, из простог разлога што су она за разабирање српске древности неупоредиво важнија од било каквих црквених грађевина. Чињеница да ова гробља нису увијек и јасно хришћанска никако не говори да они који су се у њима сахрањивали нису били хришћани. Они су то сигурно били и више него ли житељи сусједних крајева.

Ова гробља говоре да су Срби Драчевице чували у великој мјери своје пријехришћанске навике и вјеровања у којима је култ старих играо видно мјесто. Бранећи се од непријатеља, они су превасходно бранили српску вјеру и успомену на своје старе, своју узвишену нацију у њеној старинској улози и мјесту међу европским народима.

На крају, налазим за потребно изрећи једно упозорење које се понајвише тиче Бокеља. Да би начинио овај рад, прочитао сам и преписао сва ћирилска документа^[2] из периода доминације Венеције сјеверозападном Боком, као и ћирилске исправе архиве манастира Савина. Затим, прочитана су, у два наврата, цјелокупна регеста политичко управног млетачког архива у херцегновском архиву.

Један од резултата овога истраживања јесте и сазнање о недостатку у новским архивама важнога дијела грађе из времена епископије митрополита Љубибратића (1695-1728)! Архива новске епископске катедре једноставно недостаје. У манастирској архиви Савине нема докумената која би се, како би очекивали, специфично односила на послове епископије. Ова је документација, незнано када, одузета граду Херцег-Новом којем најприје припада, и српском народу за чију би народну исто рију могла носити печат споменика од највишег интереса. Уколико би се и данас могла јавити примисао о угрожености архивске грађе која се чува у регионалним архивима (Боке) тада се морају уложити напори за потпуну заштиту овога народног блага које ће у будућности омогућити писање једне политичке, и јошприје, једне социјалне историје српскога народа Боке.

Представа Христа у Каменоме

Неколико ријечи о главној намјери књиге

Овом књигом ми смо, поред осталог, жељели указати на недовољност писања и тумачења српске народне историје са императивом искључивог проматрања нашег народа кроз историјски ток развитка његове народне православне цркве која је несумњиво управљала крупне националне искораке ка јединственој матици европејске грађанске средњовјековне па и нововјековне културне баштине. И не само то. Оваква идентификација је опасна по нашу народну историју коју тек треба написати а која је чини окрњеном за продорни поглед у дубину српског историјског религијског искуства које у његовом средњовјековном раздобљу обиљежава синтетичност особене српске вјере. У даљњем излагању, у општем дијелу ове радње, настојаћемо ове тврдње појаснити.

Када се све историјске драме и укупни историјски ток балканских Срба испрати као ток развоја једнога, у последњих хиљаду година искључиво хришћанског народа, тада наша народна историја стоји прикраћена за опис у читавом словенском свијету, особеног искуства балканских Срба који се готово хиљаду година опиру практичној хришћанизацији. Ако наши историчари прилазе писању и тумачењу српске прошлости са убјеђењем да се та прошлост мора гледати искључиво као прошлост народа који је потпуно хришћанизован од часа формалног прихватања хришћанства његовог елитног друштвеног слоја, тада ми Срби нећемо бити у могућности сагледати узроке својих историјских удеса и извјесног заостајања, у укупном друштвеном развитку, за осталим европским и балканским народима, које је у наше доба тако изразито. Увијек ће нас изнова збуњивати све оне озбиљне индиције о високом значају нашега народа у његовом запретеном старовјековном и средњовјековном раздобљу. Једино објашњење за све историјске удесе српског народа који су вазда долазили усљед наших унутрашњих дубоких неспоразума може се наћи у једном немјерљиво дубоком сукобу са сопственом природом и насљеђем које је најпотпуније оцртао српски етнолог В. Чајкановић.Српско духовно искуство је особено у читавом словенском кругу. Нема у Европи народа који може пружити, својим живим обичајима, таквог вриједног супстрата за изучавање европске паганске традиције. У таквом сукобљавању са сопственом традицијом, развила се синтетичка вјера средњовјековне босанске цркве, српска православна вјера обилато прожимана постулатима и елементима старовјерског наслијеђа, што је све омогућено у културном изолату средњовјековне Босне и Херцеговине, а у пуној државној аутономији босанској. У овој цркви није било ничега јеретичког, како то убједљивије од свих приказа покојни Васо Глушац, али је и те како било у њој синтезе старог и новог. Ево најозбиљнијег примјера како се може тумачење сопствене прошлости, тумачење и једнострано проматрањеособеног и необичног српског духовног искуства, са становишта високо захтјевног рафинираног институционализованог Православља обити о главу и посљедовати врло крупном и непоправљивом штетом. И наша званична историографија и наша црква прихватиле су тезе хрватског историчара и важног политичког дјелатника Фрања Рачког о јеретичкој средњовјековној цркви босанској, изговорене након проналажења у мљетачкој библиотеци двају докумената латинске провинијенције. На тај начин ми смо сами подупрли крупну лаж која ћеизговорена и од нас Срба, да израсте у политички програм аустроугарске и хрватске експанзије и учвршћивања на простору Босне и Херцеговине. Сићушни хрватски народ и респективна Монархија, требали су, свако из својих разлога, посебну бошњачку нацију у Босни. Ми Срби, најбоље смо их у тиме подупрли, немајући разумјевања за необичност, неспособни за препознавање велике духовне синтезе коју је остварио наш народ у средњем вијеку, и коју као ни један словенски народ, баштини и данас. У овом духовном узлету, у својој високој способности за измирење и сажимање старог и новог, наш народ је морао платити високу цијену. Његов историјски ток и развој морао је бити спорији и тежи. Ваљало је пуно тога објединити и помирити. Не може се не истаћи да је српска народна црква у томе сједињавању одиграла толерантну улогу цркве по миритељице и цркве сабиратељице. Исто тако, српска ће народна црква, у својему дугу који хришћанска црква одужује Христу, достићи теолошка продубљавања каква је могла постићи само црква једног древног, надисторијског народа који чува најфундаменталнију теолошку и историјску истину о својем древном монотеизму.

У нашој поратној историографији о Новоме, начињено је неколико радова монографског карактера који су се посебно бавили догађајима са краја 17. вијека, када Млетачка република помогнута од папског, малтешког и ђеновљанског бродовља заузима овај обалски град и из Боке потискује турски гарнизон, чиновнички апарат и малобројно турско становништво града. Може се рећи да се наша историографија о Новоме, занимајући се за период доминације републике Св. Марка, највише бавила објашњавањем и разлагањем згуснутих догађаја након часа млетачког овладавања овим дијелом залива, те процеса помјерања становништва јужне и источне Херцеговине ка Боки. Број радова којису у облику стручних прилога објављени у Зборнику за науку, културу и умјетност "Бока", у издању новских установа културе, а који је у двадесет бројева излазио од конца шездесетих година, посвећених изучавању миграторних токова, њиховог карактера, генезе и обима, веома је значајан. Такође, у последње вријеме јавило се и стручних публикација монографског карактера које тангирају ову проблематику. Ова помјерања становништва источне Херцеговине ка Новоме, након 1687. године, готово сви аутори историографских радова о Новоме у доба управе Млетачке републике, дефинишу, у њиховом физичком обиму, као велика и масовна, уз наглашавање имиграционог карактера миграција. Управо ове двије кључне и упоришне тачке ових разматрања одражавају пуну погрешност радова објављиваних на ту тему. Оваква дјела, објављивана од стручњака носе високи ризик од кривог поучавања широке читалачке публике са ужег завичајног подручја која се занима поријеклом новских родова и братстава. Најприје, са пуном сигурношћу се може рећи да још није објављен документ који говори о масовном преласку житеља јужне и источне Херцеговине или Црне Горе под крило принципово, у Боку Которску. Групних прелазака је свакако било, но у регионалним архивима лежи значајан број листина из којих се јасно види да се прелазак у млетачко приморје на динарској страни Адрије одвија у строгој сукцесији, најприје за оружје способни, док старији остају дома. Сви трговачки напори Бокеља током 18. вијека, а у његовим првим деценијама врло изразито, управљају се баш ка матичним крајевима миграната. Стоје такође обавјештења о задржавању баштина и зграда у матичним предјелима Херцеговине. У озбиљним синтетичким студијама из историје Херцеговине може се наћи доказа о томе како Херцеговина задржава своју пуну популациону снагу, и веома брзо, између два велика млетачко-турска рата, Морејског и оног последњег 1714-18, бива захваћена метежом респективних народних буна. Велики број наших историчара пропушта да уочи унутрашњи карактер миграција на прелому вјекова 17. и 18.

Ствари се свакако морају посматрати у часу дешавања, наравно уз сагледавање општега контекста збивања. Помјерања житеља источне Херцеговине ка Боки одвијају се у оквиру истог територијалног, културног и етничког круга старе херцеговачке земље, њеног широког континенталногпредјела ка своме најпроминентнијем обалском мјесту и најважнијем територијално-политичком домену Херцег Новом. Уколико се, како то говори традиција десе помјерања конавоског становништва ка Новоме, то ће опет бити помјерање чисто унутрашњег карактера, пресељење српских конавоских римокатоличких или православних породица под крило хришћанске републике изразито демократске оријентације, и под окриље чврстог српског народног корпуса Боке. Само у доба владања клерикално оријентисаних регионалних провидура, римски прелати Далмације успостављаће паралелизам у дјеловању државних управних структура и далматинских и бокешких установа римске цркве у потискивању Срба и њихова клера у бокешком заливу.

Током 18. вијека нарастаће бокешко српско грађанство, живјеће и боравити вођено живим трговачким делањем на многим тачкама херцеговачке земље. Врло је тешко, за многе новске и бокешке трговце утврдити мјеста живљења, јер многи посједују доста респективна добра у више бокешких мјеста и у континенталном полеђу Херцеговине. Наша официјелна историографија биљежи час млетачког заузећа Новога као маркантну тачку лома у којој се наједном јења етничка слика региона. Тако дознајемо како Херцеговци и Црногорци Нови, па тиме и Боку, насељавају на измаку 17. вијека, практично као пребјези из неке унутрашње континенталне земље, да као крајишници бране хришћанску републику Св. Марка од Турака.

Овакве тврдње представљају шаблон за тумачење наше народне историје на свим српским матичним и дијацезним областима. И овакве тврдње потичу од великохрватске пропаганде и историографије која Србе на свим окрајним дјеловима њихове етничке територије посматра као дотепенце, пребјеге пред турском експанзијом средином 15. вијека. У нашој историографији употребљава се термин "крајина" за Нови и околину. Истина је да сами Новљани каткад употребљавају овај назив, али не чешће него ли држава Новска или Драчевица. Уосталом овај се назив када се употреби у 18. вијеку има значење крај или предио. Када се употреби данас то изазива асоцијације на дијаспору.

Наши историчари нису видјели српске средњовјековне цркве у селима Драчевице, нити средњовјековна српска гробља у њеним брдима. Они свакако нису читали велике зборнике М. Јачова и Ј. Радоњића у којима су објављени извјештаји римских свештеника о етничкој структури залива кроз 17. вијек.

Сваки пут када су ови стручњаци написали да турско становништво Новога 1687. напушта Нови а Херцеговци и Црногорци насељавају његову крајину, тријумфовао је један опасни политички концепт експанзионистичке политике Загреба, зачет у вријеме аустроугарске доминације старим српским земљама, када он, сасвим слаб за остваривање својих намјера, задобија одлучујућу потпору за изговарање овакве лажи. Ријеч хрватске историографије, иако лажна, постаће образац за градњу одређеног политичког курса према Србима преко Дрине и Дунава, али и онима преко Црне Горе у српском поморју Боке.

У изучавању српске прошлости Херцег-Новог дато је неколико научних прилога који представљају вриједан напор њихових састављача. Уколико би данас жељели начинити један синтетички преглед укупне прошлости Херцег-Новог, то не би били у стању. Није то ништа необично, јер је овај приморски крај од давнина настањен Србима, а официјелна српска историјска наука, до данашњег дана, није пружила одговоре на најтемељнија питањаи проблеме српске прошлости. У најкрупнијим питањима поријекла и прапостојбине Срба, српска историографија се исцрпљивала бесконачним анализама проблематичних извора, о којима је, о свакој њиховој ријечи, написала десетине страна напомена које представљају пуке логичке конструкције. Археолошка и нарочито антрополошка истраживања на српском етничком простору су на измаку 20. вијека у зачетку. Као да је намјерно пренебрегавана чињеница да одговори на сва важна питања леже под земљом, у остацима материјалне културе динарских планинских и обалских Срба, те њиховим скелетним остацима расутим и расипаним свуда по динарском планинском билу. Највише научне и истраживачке установе у вријеме послије другог свјетског рата надмећу се у потискивању резултата српских историчара који припадају прошловјековној и предратној националистичкој групацији, а прихватају проблеме у интерпретацији истраживача из германске утицајне сфере. Такво је питање, на примјер, проблем босанске средњовјековне цркве, које ће се, неразријешено, тако крупно одразити на балканске политичке пројекције организовања босанске државе у новије вријеме. Имаће ово питање важности и у нашем испитивању бокешких планинских села под влашћу Венеције. Упорним теренским претраживањима уочио се велики број теренских проблема. Српска археолошка наука на простору сјеверозападне Боке учинила је премало. Установљени су остаци средњовјековних, свакако предтурских гробишта, цркава и манастира непознатих нашој историјској науци. Надаље комплетна историјска стручна литература сугерисала је, у потпуности се ослањајући на традицију, како се залив насељава Србима наједном, концем 17. вијека, у познатим миграцијама током и послије Морејског рата, не проговоривши ни ријеч о старинарском српском становништву које остави својега, више него очигледног трага у архивама и у бокешким брдима. Истраживачки напори на пољу историографије и етнологије Боке носе обиљежја фрагментарности и одсуства рада на терену. Уочљива је изразита дискрепанца између важности залива за културу и вјеру српског народа и нивоа стручног интересовања истраживачких установа културе.

Након пада српске босанске државе под турску власт половицом 15. вијека, и сјеверозападном Боком загосподариће Турци за готово двјеста година. У регионалним архивима недостаје грађе турске провинијенције, па је овај период у историографији о Новоме остао нерасвјетљен. Стручни радови о Новоме углавном третирају период након млетачког заузећа Новога у 1687. години, а начињени су на основу грађе из регионалних архива Боке и Далмације, као иДржавног архива у Венецији. Комплетна литература у овој области, у својим веома кривим интерпретацијама изворне документације из доба млетачке доминације Драчевицом, сугерише посве отворено како Срби у сјеверозападну Боку досељавају стижу након 1687. године, потицани од млетачких власти. Погрешност овакве, званичне слике прошлости нашега града, захвата у елементарно питање народносног карактера Драчевице у њеном високосредњовјековном раздобљу. На опасну тенденциозност оваквог гледања на недавну прошлост Новога указивали смо у већем броју радова^[3]

Једна од главних намјера ове радње је указивање на богату српску културну и вјерску традицију у сјеверозападној Боки, њене материјалне трагове и писане споменике, са нагласком на изворној архивској грађи из 18. вијека, великог вијека Срба у којем се, последњи пут, заокружава српска етничка територија. У томе националном замаху, међу свим регијама у којима је изнова фаворизовано Српство, истиче се Бока Которска - узано парче јадранске обале на којему се српски народодржао у континуитету. У документацији 18. вијека морало се уочавати садржајних реминисценција дубоке српске старине које гласним говором везују пажњу истраживача уз најкрупнији проблем бокешке историје - проблем континуитета српског присуства у геополитички највисочијем предјелу спољашњег динарског паса, за живот најпривлачнијем, а богатством културног изражавања најфундиранијем матичном предјелу, предјелу цивилизацијског сажимања који се само, повремено, узвисује на поглед читавом балканском Српству. Иако је предмет рада становништво новских планинских села под влашћу Венеције и о којему ће се обавјештавати детаљно, морало се, ради освјетљавања одређених проблема излазити из хронолошких оквира присуства републике Св. Марка у сјеверозападној Боки, као и изфизичких граница насеља о којима је ријеч. Ово је истраживање, посебно у дијелу теренских истраживања, дало и неке неочекиване резултате. Сазнања до којих се дошло на терену допринијела су мишљењу да проблеми бокешке историје 17. и 18. вијека нису ништа мање привлачни од проблема њене најдубље прошлости.

Висока и одлучна отпорност бокешког сеоског подручја у његовом историјском току ослања се и на снагу српске етничке вјере. Бокешко село у оквиру српске босанске државе од које се никада не раздваја, морало је баштинити и свој религиозни живот заснивати на дубоком захватању у корпус старе вјере, попут сусједних области Херцеговине, коју ће католички писци идентификовати, у њеном средњовјековном раздобљу као неоманихејску јерес чији су носиоци - не зна се ко.У српском херцеговачком заливу у средњем вијеку стоји српско православље које, задуго, у највећој могућој мјери захвата у стару српску традицију из које црпи огромну отпорност и своју животну снагу. Пословични бокешки конзервативизам само је одраз једног ранијег стања које не допушта простора и могућности римокатоличком националном и конфесионалном радикализму, чак и када захтјев за унифицирањем православних цркава са римском институцијом постане обавезујући догмат у републици Св. Марка. Са касним дјелом практичног прихватања хришћанства заживјеће отмена прегнућа византијске умјетности управо на бокешком сеоском подручју, у бокешким сеоским црквама. У одупирању унији, одбрана се темељи на обавезности одржања старе српске вјере са ослањањем на етнички принцип одбијајући све неетничке утицаје. У етничком карактеру старе вјере лежи велика снага српског народа јер она увијек ангажује укупне потенцијале живих образаца старе српске религиозности, уклопљене у модел хришћанске религиозности, у мјери у којој она допире и заживљава у културном изолату бокешког планинског села. Бијаше то основ и услов одржања у нацији. Трагови сакралне архитектуре, цркава и гробаља допуштају да оваква претпоставка нађе дубоко утемељење у своме пријехришћанском опусу. Гдјекад, на појединим гробаљским цјелинама, или старијим њиховим партијама, како ће се касније видјети, напросто недостаје хришћанских симбола, но из њих, на концу 19. вијека, у доба када Бока проживљава дубоку економску кризу, израстају гробни споменици великог богатства декорисани препознатљивом хришћанском сигнализацијом. Ако је нешто скупно одличје ових споменика, тада је то њихов синтетички карактер, окупљање старог и новог, паганског и убједљиво хришћанског. На неким надгробним споменицима пробија из магловитих дубина српске старине и извјесних сасвим нехришћанских обиљежја, као што су представе горућих небеских тијела. Уколико бисмо са било којим непознаваоцем бококоторског предјела, археолошким стручњаком највиших компетенција, или аматером, извели угодан излет у бокешка брда, започевши га са обале мора навише, и најповршнији поглед на расуте трагове богате материјалне културе бокешког залива, говориће само једно његов најранији културни живот зачет је негдје на оштром оквиру бокешког кречњачког била, на размеђу предјела беспоштедног, хладног континента и предјела изразитог, влажног Медитерана. Између мора и планине, како је давно писао Фернан Бродел, супротност је, дакле, питање историјског доба. Велика средњовјековна гробља у заливу леже на рубу његове монтане регије, и крај њих оскудни остаци цркава. Управо на бокешком брдском предјелу проналазимо остатке најстаријих насеља залива о чему ће и данас посвједочити сваки његов становник. Готово све предроманичке цркве на простору сјеверозападног бококоторског басена, подигнуте су у брдима Боке. Настањене алувијалне равни Кута и Суторине, на читавом просторном опсегу средњовјековне жупа Драчевице, сасвим сигурно, представљају касно дјело, високо прегнуће изведено вјековним прегнућима њених брђана. Најбољи и најсликовитији примјер пружају тјескобне и планинским бујицама угрожаване удолине Кута и Суторине са стрменим развођима која их раздвајају од изразитих кречњачких области високих и средњих Динарида, и предјела унутрашњег, хладовитог и вазда засјењеног басена бококоторског.Његово високо динарско-орјенско развође насељено од бронзаног доба, његове дугачке и узане флишне удолине, насељене у чврсто организованим родовским заједницама послије сеобе народа, његова оштра ломљива брда која крију средњовјековна српска гробља и најстарија бокешка насеља која врло рано импонују збијеношћу својих кућа, као типичне херцеговачке вароши у карсту, најранија су станишта на флишу, покривена плавином и терасирана. Биљно-географске и привредно-географске прилике су у основи медитеранске. То супростори под средоземном културном вегетацијом. Ово због тога што су ове флишне зоне уметнуте високо у кречњачким брдима.^[4]

Због чега се на обали спољашњег залива Боке није развио град попут Котора и Рисна који су настали у старом вијеку^[5]. Котор је представљао главну извозну луку континенталних српских држава које свој живот на мору започињу на своме средњовјековном врхунцу. Саобраћајни и топографски смјештај града Котора не може се нипошто поредити са смјештајем старог градског језгра Новога.

Рисан је имао велики значај и у староме вијеку био важнији од Котора. Б. Ж. Милојевић пише како је Котор за средњевековну Србију био важан као Нови за средњевековну босанско-хумску државу^[6]

У приказу распореда сеоских насеља Боке, Б. Милојевић истиче како се ова насеља смјештају на додиру кречњачких одсјека и флишних удолина "Заснивајући данашња насеља, први становници су се настањивали на таквим местима која су била најподеснија за што потпуније искоришћавање околне средине".^[7]

Он уочава појаву спуштања насеља на обалу мора у унутрашњем заливу и, како каже "испод тих остатака од сеоских насеља на висини, на обали леже Ораховац, Доброта, Муо, Прчањ и Лепетане..."^[8]

За нашу радњу је важна и опаска о измјени типа насеља са спуштањем на обалу Свакако, приморска насеља и нарочито градска средњовјековна насеља, па и античка насеља су изразито збијеног типа. Међутим, појаву збијања сеоских насеља на високом земљишту у просторном обухвату спољашњег залива, свакако уочавамо у кућанским и суторинским одломцима Рујево, Обалица, Рустово, Малта (село Св. Никола), Шћепошевић, Лучићи, Томин и другима, могуће најстаријим дјеловима припадајућих села. Тешко се може наћи доказа о првобитним раштрканим насељима. Чак се на терену стиче утисак о оваковом првобитном изгледу сеоских насеља на "високом" земљишту групе густо збијених кућа образују засебна насеља типа ситних вароши у карсту (родовски агрегати). И данас, у одломку Петијевићи у Бајковим Крушевицама које фигурирају као засеок Горњих Мокрина, будући органски везани уз ово село, инсистирају на посебности свога "села".

Б. Ж. Милојевић сматра да су насеља у спољашњем заливу најприје била сеоска лежала на висини и да нису учествовала у поморском животу. Чак и у доба највишег замаха бокешког бродарства на обали спољашњег залива обалска насеља не постоје. Аутор ово објашњава већом изложеношћу - угроженошћу гусарењем^[9], мада ово објашњење тешко може стајати јер гусарење блокира поморски живот читавог региона. У својој регионално-географској студији Ршумовић истиче једну веома одбијајућу околност за насељавање дуж обале. Овај аутор вјерује да су досељеници, али и старосједалачко становништво избјегавали настањивање дуж главног пута који пролази кроз Суторину "Осим тога, села су избегавала ниже делове, особито алувијалну раван због поплава и маларичности и због непосредне близине млетачких власти".^[10]

Ф. Бродел пише у своме епохалном дјелу ^[11] у поглављу "Планински живот најранија историја Медитерана" каже "Планина је ово фабрика људи за употребу другима. Њен расути, расипан живот храни читаву историју мора. Може бити, чак, да она ствара ту историју на њеним почецима јер планински живот изгледа да је био најстарији живот Медитерана, чија цивилизација баш као оне Блиског истока и Централне Азије, слабо прекрива и сакрива пастирске слојеве, цивилизација која подсећа на примитиван свијет ловаца и сточара, живот бачијања и номадизма са, ту и тамо, неколико раних култура заснованих на обрађивању земље. Живот везан за високе земље, веома рано уређене од људи".^[12]

Даље Бродел у сагледавању узрока наглашава одбијајуће околности за насељавање равница, па истиче важност чињенице да су "долине првобитно биле област стајаћих вода и маларије, или зоне преко којих се изливају несигурне ријечне воде"^[13]

Алувијалне удолине дуж обале спољашњег бокешког залива свакако нису пружале сигурност од болести - епидемија маларије и опасних бујица. Почеци уређења овога простора везују се уз период аустроугарске доминације Боком. Ове су удолине у својим днима свакако одбијале од насељавања. У вријеме када у унутрашњости залива средњовјековни градови доживљавају свој пуни развој и започињу пуно укључивање у живот мора, спољашњи залив живи аутархичним животом села, животом планине. Село преживљава на оскудној вртачи и пространом полеђинском кречњачком сувату, преживљава укопненом транзиту у који укључује своја добра. Статични живот села је живот крашке вртаче у цикличним мијенама њене оскудне продукције и затомљене животне снаге. Бокешко село је морало баштинити и свој религиозни живот заснивати и на анимистичкој вјери старих пријехришћанских Срба. Живот бокешког града, међутим, никада није морао бити грађен на циркадијалном ритму слабљења и успињања његове виталне снаге. Развитак његов може бити само континуална узлазећа линија. Развитак бокешког планинског полеђа носи, међутим, обиљежја разломљеног, пунктуацијског развитка. Развитак бокешког села је развој једног биолошког система у његовим филогенетским скоковима. У најмање два таква популациона врхунца словенско-српско полеђинско село, створило је свој град - Свети Стефан - Херцег-Нови.

Гдје се у заливу налазе његова најстарија насеља. Свакако на његовом највишем настањеном нивоу, изнад равни и удолина, на предјелу једном уздигнутом на висину, до недавно, покривеном виноградима. На предјелу до којег допире маслина да обиљежи границу до које се узвисује Медитеран. У которском нотаријату изнашло се обавјештења о селима Мокрине и Камено равно пола вијека него је српски суверен Твртко Котроманић започео колебљиво подизање новога града на обали спољашњег залива.

Простране динарске области током читаве своје историје стварају за приморски град. Далека крашка поља потичу живот медитеранског града и пуне га својим добрима и својом живом снагом. Бокешко село у овоме току може тек незнатно учествовати. Она насеља у вањском заливу нележе на дохвату ма којег снажног средњовјековног дистрикта, али она, ипак преживљавају вјековима. Она ће, веома дуго, дуже него ма који други приморски јадрански крај чекати да себи створе град, тек негдје на прелому вјекова 17. и 18. Она несумњиво црпе своју снагу из неког скривеног мјеста, удаљеног од обале мора, и, како би рекао Ф. Бродел, "на високом и давно уређеном земљишту".

Насеља на карсту нема ван линије додира кречњачког стијења и флишних удоли на. У спољашњем заливу Боке, гледано у контексту старог и средњег вијека, развитак неког успјешнијег градског насеља на обали, представљао би посве неочекиван резултат. Ова је линија, као линија живота, овдје доста одмакнута од обале.

У унутрашњем заливу, стрмене кречњачке горе, сежу тик уз обалу. Ова је линија, линија започињања историјског живота бокешких насеља. Њен изломљен ток, горе-доље, одређује изразито дисконтинуиран ток развитка градских насеља у оквиру бокешког залива.

Послије другог свјетског рата, услиједило је нагло разлагање бокешке традиционалне културе српског приморског патријархата. Растући урбанизирајући глобал оштро преуобличава богату материјалну културу села и града. Утисак је, међутим, и поред уочљивог општег тренда распадања старе културе, да је бокешко село на територији старе жупе Драчевице необично витално и конзервативно тијело, које се одупире у свим својим важним доменима, најприје својим обичајно правним комплексом, а затим, својом особеном религиозношћу. Село у заливу живи својим богатим унутрашњим животом који је тешко или никако уочљив за становника града, па чак и пажљивог и проницљивог истраживача. Тамо гдје су стари обичаји и старе навике најбоље сачуване, тамо се и најдубље крију. У разговорима са житељима неким обалских насеља, могли смо чути о огромној виталности старихнавика из комплекса магијско-религијске праксе. При томе је важно нагласити да је овдје у питању заједница Срба римокатоличке конфесије, који, према томе, припадају једном строгом моделу високо институционализоване хришћанске културе, за који се може очекивати да неће толерисати овакве заостатке. Ипак, занимљиво је да је управо код ове групације, Срба римокатолика, која се формирала на размеђу унутрашњег и спољашњег залива, можда и најбоље очувана не само успомена на стару магијско-ритуалну праксу, већ се,може бити, и потпуније практикује.

Већи број истраживача је обраћао пажњу на простор Старе Црне Горе на који се Бока дјелимично наслања. Овај је простор био врло интересантан у историјском и етнографском погледу, јер се полазило од премисе да он живи старинским животом, те да тек концем 19. вијека долази у додир са савременом цивилизацијом^[14]

Сјеверозападни бококоторски залив и његова насеља, нарочито она на брдском и планинском предјелу, остала су заобиђена од свих наших истраживача. Стара Црна Гора је доста дуго била самостална земља, а Бока послије српске босанске државе, под управом Турске Империје, Венеције, Аустрије и Аустроугарске. Биће зато необично занимљиво видјети како и поред овакве несумњиве прилике за непосредни утицај, и вјерски и културни и опште-цивилизацијски, сјеверозападни залив развија посебну и високу отпорност у очувању своје особене културе.

Заиста, гледајући њене материјалне трагове, може се, дакако грубо, оцртати и маркирати час лома у којем њена насеља прихватају новије културне тековине, а то ће бити, тек негдје на концу 19. вијека.

У нашој историографској литератури јавио се проблем именовања херцегновског краја током периода млетачке управе, који представља добро оцртану географску цјелину, подударајући се и слиједећи маркантна орографска размеђа сјеверозападног бококоторског залива. У радовима новијег датума употребљава се назив крајина, херцегновска крајина или новска крајина. Не сматрамо да је овај термин најсретније одабран из разлога што сугерише крајичност, дијацезност заједнице, територије која се кроз читав свој историјски период уклапа у јединствен и цјеловит територијални корпус Херцеговине. У политичком-управном структурисању републике Св. Марка, овај крај ће, успостављањем Топаљске комунитади у 1719. години, уживати највиши ниво аутономне власти са обавезом одазивања и учешћа у случају угрожавања територије Венеције извана. Термин "крајина" употребљен је за области које Срби наводно насељавају у доба турске експанзије половицом 15. вијека.

Помним ишчитавањем објављене и изворне документације сачуване у новском архиву и архиву манастира Савина, може се уочити сигурних и директних обавјештења о домицилном српском становништву Драчевице под турском влашћу што омогућава, како то херцеговачки главари у Попову 1693. инсистирају, јасно сагледавање непрекинутог развојног тока Драчевице под територијалним и културним окриљем херцегове земље. Питање континуитета, које се у свим елементима оцртава пуном јасноћом у савременој документацији, и то најважнијим актима која се односе на покрет дијела становништва јужне Херцеговине ка Драчевици, и питање оснивања аутономије, јавља се као средишње историографско питање у озбиљном тумачењу новске прошлости 17. и 18. вијека. Потпуно је невјероватно заобилажење овога питања од свих наших историчара или, пак, криво објашњавање без утемељења у савременој документацији, уз пројекцију миграторних помјерања за Морејског рата у измјени етничке структуре Драчевице.^[15]

Када се данас употреби термин "крајина" то има значење дијаспоре. У вријеме када се овај назив користио у 18. вијеку, то је дефинитивно имало значење крај или предио, област. У неким ћирилским исправама из 18. вијека употребљено је име "Драчевица". И не само то. Како ће се видјети из докумената која ће се овдје цитирати, Драчевица се на одређен начин раздваја од Херцег-Новог. Кроз читав 18. вијек провлачи се име Драчевица. Посебно желимо скренути пажњу на реченицу у документу "... у овому граду и Драчевици и у остала мјеста". Ова реченица сугерише и локализује Драчевицу као одређено насеље. Могуће је, свакако да се под "околним мјестима" мислило на рисан и рисански крај, но то не можемо са сигурношћу докучити. Термин "околина" и "околна мјеста" се фреквентно употребљава у мноштву докумената из овога времена, и не видимо разлога да се Драчевица издваја уз посебно помињање "осталих мјеста" уколико не представља посебно насеље или групу насеља. Драчевица се помиње код Константина Порфирогенита како име словенске жупе која захвата алувијалне удолине Кута, Каменога и Суторине. Према досадашњим сазнањима, склони смо примијенити име Драчевица на простор сјеверозападне Боке. "Топаљска комунитад" покрива период од 1718 до 1797. и захвата сва насеља на просторном опсегу сјеверозападне Боке.

У важном питању имена новскога краја, задржаћемо се на неким ћирилским документима са краја 17. вијека гдје се помиње име "Драчевица". У новском архиву чува се једна наредба млетачког провидура о њези винограда, на талијанском језику и преводу на српски. документ је знатно оштећен влагом, па се првих неколико редоване може прочитати, или се јасно види тек понека ријеч, што није довољно за реконструкцију текста првих редова. Осим тога, ћирилске исправе канцеларије ванредног, те которског провидура, учињене од званичних писара, представљају документа најнижег нивоа писмености у архивском фонду Политичко-управни млетачки архив у новскоме архиву.

Види се посве сигурно како се новска околина именује Драчевицом. Такође, запажа се, посигурно, да се у унутрашњем саобраћању житеља Драчевице употребљава ово име, но оно се виђа и у исправама странога поријекла. Може се чак наслутити како је код извањаца Драчевица име за сву новску околину, а код самих Драчевићана одређен крај или село, но то ће се касније јасније видјети. Цитираће се овдје једно писмо кривошијских главара у којему се помињу житељи Драчевице.

Коначно теренска истраживања на простору сјеверозападне Боке, вишегодишњем нашим трудом, донијела су један крупни резултат. Уочено је обилажењем свих новских села укључујући све, и најситније њихове одломке, најприје, средњовјековних српских гробаља са гробницама у којима се укопавање врши у нашему вијеку, а гдјекад, у неким селима, продужава се укопавање Бокеља под стећке до пред двадесет година, како је случај у гробљу цркве Св. Госпође у Ублима. Није било довољно обићи гробља и гробаљске цркве на овој територији, већ се морао учинити додатни напор, и трагом мјесног предања, насумичним обилажењем, као и циљаним посјетама локалностима које носе занимљива имена, изналазити гробаља далеко ван оквира гробљанских црквених грађевина или насеља (Ђурђев камен крај одломка Коњевићи у Суторини, гробље крај Обалице у Кутима, гробље Иван стан у Кутима).Такође, уочено је остатака црквених грађевина тамо гдје их лоцира мјесна традиција (Мијаљ брдо у Сушћепану). Нарочита пажња посвећена је завјетним црквама које за становништво из Морејског рата обично немају значај и намјену гробаљских цркава. Уочено је, каткад, крај ових цркава старих гробаља домицилних Бокеља који се ту укопаваху у средњему вијеку (Видов врх у Мокринама са остацима цркве и гробља, црква Св. Јована у Каменом код одломка Бронзићи-Вуковићи-Шкери). И најзад, најизазовније бијаше прегледати ис највећом пажњом претражити површине гробних поклопница и стећака по бокешким гробљима не би ли се уочило каквих натписа или ознака. У томе се успјело и налази су били неочекивани, говорећи за велику старину ових споменика бокешке културе. Из ових претраживања понешен је један утисак велике старине и примарности у старини и рецепцији култова оних црквених грађевина које предање оцртава као најстарије.

Уосталом, не може се на темељу оскудности писаних трагова, али археолошких трагова, докучити како нам је раносредњовјековна историја нашега народа недохватљива. Наш народ афирмише архаизмом својих техника и установа, оно што ми још увијек можемо реконструисати о друштвеном стању његове древности, можда и прије десет и више стотина година. Нема сумње да је пуно обичајних установа, какве су биле прије више стотина година, па и једне хиљаде година, преживјело неизмијењено до нашега доба. Када ми данас посматрамо погледом, макар и проницљивог истраживача, наше динарске културне изолате, тај је поглед дефинитивно прикраћен за доживљај осјећања и проматрања њихових протагониста према њиховом свијету и окружењу. Пунији истраживачки увид и будуће реконструкције садржине друштвеног живљења наших архаичних групација, моћи ће се градити, поред осталог, на непосредном доживљају истраживача - на дугом боравку у испитиваној средини.

На крају, желимо скренути пажњу на једно упозорење које је исписао епископ Захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије Јевтић објашњавајући значење и домашај ријечи "историја" која потиче од грчке ријечи очевидац, зналац, познавалац. "Основа из које је проистекла реч историја јесте да је неко нешто видео и да је виђењем сазнао и онда може да то казује..."^[18]

На једној страни, разабирамо неумитност хришћанске прогресивне историје стварања многострукога цивилизацијског тока који жуди суду и "уласку у вечност", а с друге стране указује на потребитост непосредног посматрања историјских догађаја. Свако наше сазнање о историјским догађајима може бити искључиво фрагментарно. Најважније средство казивања може бити само говор архивских докумената у њиховом недокучивом интегритету. Само овим путем ми можемо чути одјек реалног говора историје. Свако историјско казивање јесте само покушај градње једне вертикале која се прихвата на широкој основи несагледивоги недокучивог Божјег стварања, дакле само креација прошлости и брзог историјског тока цивилизације која тече ка своме Суду и своме Спасењу.

Кратки преглед прошлости краја
од Твртка Првог Котроманића до херцега Влатка Косаче (1382-1482)

На почетку прошлога вијека писао је Ф. Апендини о Новоме: "Од савременика је са разлогом назван канал Боке Которске а Бокељима становници њених обала и села... У проласку, кад се из првих уста улази у канал, с лијеве стране, на обали затона, види се град Кастелново, на латинском Неокаструм и Нови на илирском, који је као ждријело цијелог которског или Рисанског залива. Овај град је саграђен у 1373 (!) години од Стефана Твртка краља Србије. Његови зидови су скоро посвуда разорени дјелом због опсада адјелом због земљотреса, има два предграђа гранична Топлу и Савину, између којих се уздиже тврђава звана Шпањола јер је саграђена од Шпањолаца под Карлом В. Срез Херцег Новог који се дуж занимљиве плаже простире од рта Св. Неђеље обухвата Мокрине, Мојдеж, Куте, Каменово, Поде, Кумбор, Баушић и Бијелу, мјеста која имају статус комуна Херцег-Новог... "^[19]

Од доба када је Томо Крстов Поповић објавио своју хронику Новога^[20] наша историјска наука није рекла озбиљнијих ријечи којима би синтетизовала погледе на његову средњовјековну и нововјековну прошлост. Највриједнији прилог учинио је др Глигор Станојевић, објавивши катастре Херцег -Новог и Рисна из 1704. године^[21] Данас уколико би жељели начинити један, макар и кратак поглед најприје на средњовјековну прошлост Новога, на темељу грађе расуте на страни, у архивима Котора и Дубровника, уочићемо уз недостатност слике коју пружа гледање на Нови из ових тачака регионалне моћи, и искривљеност те слике.

Нови град у Драчевици само се упиње да заживи и отпочне свој историјски живот на мору, да прекорачи море, јер само се дужином оваквог искорака мјери успјешност његова делања. Све до великог вијека Срба, 18, неће се Нови град везати за обалу чврстим везама извозног "емпориона", него ће таворити ометан од најближих сусједа, устрашених за своје монополске положаје. На средокраћи доброг пута уз обалу, он ће се, задуго, само укључивати у туђу знатнију и организовану трговину, како легализованом размјеном добара, и разашиљањем богатства свога широког херцеговачког полеђа, алии одважним задирањем у предмете монопола трговачких средишта свога сусједства кријумчарењем соли, на примјер, те скидањем понеког товара са дубровачких каравана који путоваху далеко, ка Србији и Босни.

Историографија о Новоме није се до данас изјаснила нити у погледу народносног карактера најмлађег јадранског града. Ако би сасвим необавјештен читалац, Енглез или Француз, на примјер, ишчитавајући историографску литературу о нашем граду, пожелио на узлазећој вертикали његовог материјалног развоја и историјског тока оцртати час отпочињања популацијске и културне доминације српског народа, он ће га идентификовати часом млетачког заузећа Новога у 1687. години, часом тако јасно маркираним од наших историчара који га доживљаваху као добро уочљиву тачку лома у којој се наједном, мијења етничка структура региона и херцеговачки и црногорски Срби почињу насељавати Драчевицу. Овакви погледи на ограничена миграторна помјерања становништва старе Херцеговине у Морејском рату, представљају опасно искривљавање гледања на новску историју од, опет, најближих сусједа, који Нови и његов народносни карактер познају боље него било ко и било када у самоме Новом.

Нови је најмлађи бокешки град и до наших дана није се успјело уочити трагова неке, старије од Тврткове, средњовјековне градске агломерације. Управо у томе лежи велика важност новскога предјела за српску народну историју. Градови у унутрашњости залива сачињавају старовјековна урбана средишта која су у своме развоју непрекидно асимилирала богатство и знање њиховог окружења, умногоме их поништавајући. Писана историја унутрашњег бокешког залива је историја његових урбаних средина са њиховим непрекидним узлазећим развојним током док је историја Новога дефинитивно историја његовог села. И то, села обалског и села горског, насеља трговаца и насеља сточара-козара у вишем планинском предјелу на изразитом карсту, насеља која додирују море да на њему доста рано почну биљежити своју историју - историју мора која се пише непрекидно, и насеља планине које живи ван токова биљежене стварности.На новском планинском предјелу леже материјални трагови особене културе бокешког-новског села трагови коју дефинишу одређени модел српско-православне културе примарно обиљежен тековинама српско-словенског демократизма и етничке и синтетичке религиозности Срба. Овај предио представља изолат традиционалне културе и за српску народну историју носи неоцјењив значај.

Сам град Нови током његовог средњовјековног раздобља, доживјеће барем два пута, извјесне узлете потицањем његовог градског раста. Први пут у вријеме српске босанске државе почевши од краља Стефана Твртка Првог, а други пут тек у вријеме Аустроугарске монархије када задобија изглед сличан данашњем. И у вријеме несумњиво снажног економског раста овога краја током 18. вијека - вијека млетачке управе Драчевицом, овај раст никако неће понијети сам град Нови (дефинисан опусом његове средњовјековне изградње), већ друго једно насеље које такође лежи уз обалу. То је Топла. У нашој историографији о Новоме, и овдје је почињена грешка, па се веће и економски далеко снажније насеље Топла напросто утапало у Нови у којем је сједао ванредни провидур Новога са осталим носиоцима регионалне млетачке власти, те нешто својега, током Морејског рата пристиглог становништва.

Коначно, урбано језгро Новога, које лежи на простору његовог старог града окружено зидинама, нипошто не мора бити мјесто Тврткове творевине или, још прије, неке која јој је далеко претходила. Дубровачка документа више него јасно сугеришу важност Суторине, што је остало забиљежено у топонимима и траговима средњовјековне стамбене архитектуре у овоме крају, но о томе и Суторини као хипотетичком средишту жупе Драчевице у средњему вијеку, говорићемо послије детаљно.

Да видимо сада какви су догађаји и каква велика сложена комешања у земљи Босни претходила подизању града Св. Стефана.

Љета 1353. упокојио се бан босански Стеван Други Котроманић не оставивши насљедника, па на босански трон сједе привремено брат му кнез Владислав, односно његов петнаестогодишњи син Твртко. Кнез бијаше снажан да задржи власт у земљи, но како ни он задуго не надживје брата, већ за непуну годину дана, удовица Стеванова нађе се без потпоре. Стога она отпутова мађарском краљу Лајошу и у Босну се врату да са одлучном спремношћу, већ 1354, сабере у Милама све регионалне великаше који се сагласише и подржаше начело династичког насљеђивања и младога Твртка. Но, несумњиво, још у Босни, и након сабора у Милама, трају унутрашње међусобице. Знамо посигурно да су у Трогиру били забринути због прилика у њиховом континенталном залеђу, као и у сусједнојХрватској. У сљедећој 1355, Твртко се, скупа са мајком, укључује у активну политику гдје се супротставља настојању рашког суверена Душана и сестре му Јелене, која бијаше из чувене хрватске властелинске фамилије Шубића, за уступање Млетачкој републици градова Клиса и Скрадина. Тада је краљ Лајош употријебио Твртка који је у овим сукобљавањима пожњео извјесног успјеха. Овај савез неће бити дугога вијека и у 1356, током великог отимања о Далмацију од стране Венеције и Мађара, Твртко ће упасти у неспоразуме сакраљем Лајошем. У то доба, то поуздано знамо, Угарска ће увелике, подупрта од Ватикана, планирати свој велики искорак против српске Босне, па и саме Србије. У Босну је фебруара 1356. стигао нови бискуп, Маџар Петер Сиклоши, који ће дјеловати са снажним осјећањем послања од великог понтифекса, носећи писмо које је овај упутио босанским угарским редовницима Св. Доминика (Гусмана)^[22] Иноћентије Четврти позивао је доминикански ред у отворени сукоб са Србијом и Босном. У то доба живио је у Босни извјесни Иван, лектор цркве католичке у овој земљи, који ће послушати Твртка и иступити против новога бискупа. Тако се Иван нађе у пуном немилости бискуповој у убрзо буде ухапшен.

Краљ Лајош, успјешан против тромих Млечана у Далмацији, устраши Твртка и овај се измири с њим, уступивши Угрима западни дио хумске земље до ријеке Неретве.

Крајем маја краљ је издао повељу Дубровнику у којој га прима под свој протекторат и одређује да Република њему, умјесто Твртку, плаћа стонски доходак!

Интересантно је да се краљ обавезује за одбрану Дубровника од српског и босанског суверена. Сада се Твртко труди да поступно у земљи јача српски народносни елеменат, свакако у вјери која је у оквиру срастајућег хришћанства још увијек уграђивала живе обрасце старе српске религиозности. Најбоље се на тај начин могло потицати и чувати народносни карактер Босне, кроз њену етничку вјеру која је изразито антиклерикална. У покрету отпора угарском суверену и Римокатоличкој цркви у њеном настојању физичким овладавањем српско православним простором у којему се "од Хрватах не зна ни имена", у овоме културном изолату, Босна ће се снажно супротставити својом народношћу, а потом својом вјером. Али, управо из српске етничке вјере која баштини тако пуно из корпуса пријехришћанске религиозности Срба, а која се могла одржавати по областима, можда и без организованог система, Босна ће пружити повода Римокатоличкој цркви и угарском суверену за изрицање тешке оптужбе за јеретичност њене цркве. У томе часу зачеће се на томе простору сукоб који ће за Босну, па и друге српске земље, имати веома крупне па и немјерљиве посљедице, немјерљиве и са тачке посматрања најупућенијих српских истраживача средњовјековне босанске цркве. Рим ће искористити чињеницу различитости и необичности оновремене босанске цркве која је напросто обједињавала елемената старе вјере и специфично православне догматике, за оптужбу за њену јеретичност, а све у жељи да овлада српским етничким простором те распростирањем "праве вјере". Краљ Лајош кренуће одлучно, масовном снагом и збијеним редовима против српске Босне и - биће заустављен. Краљ је говорио о небројеној множини јеретика. Његова експедиција коју је лично предводио, запутила се долином Врбаса ка жупи Пливи и доспјела до града Сокола. Но, Твртко се на овој тачки одупире и успијева у одбрани града. Половицом јула 1363. краљ Лајош бијаше у одступању у Вировитици. Краљ је кренуо у класични крсташки рат, па је ангажовао и другу експедицију коју је водио острогонски надбискуп Никола, но и она паде под Сребреником. Побједа Тврткова је побједа босанског Српства над установама римске цркве.

Послије сукоба са краљем Лајошем, Твртко ће се за неколике године занимати унутрашњим међусобицама, Најозбиљнији његов противник бијаше жупан Никола Алтомановић који не презаше ни од амбиције запосједања српског трона. Његове су се земље распростирале од Рудника до мора. Но, не може се не довести у везу овако крупне владарске амбиције, потпора Римокатоличке цркве. Н. Алтомановић је дозволио да Рим подигне на Руднику два католичка самостана. Њега ће против Св. кнеза Лазара помоћи Прејасна Република, која ће посредовати да се измири са Балшићима. Н. Алтомановић је уништен једном синергичком акцијом угарског краља, Твртка и кнеза Лазара, у 1373. години. Управо је Никола Алтомановић држао територију за коју смо ми превасходнозаинтересовани. Он је господарио Требињем, Конавлима и Драчевицом, све до свога коначног пада 1373, када у јесен, ову област за кратко, запосједају Балшићи.

Не може се на овоме мјесту заобићи и не рећи неколико ријечи о ширим, вањскополитичким концепцијама Твртковим. Он ће, нема сумње, посећи за веома широким просторима, и након уништења жупана Н. Алтомановића, и начињеног сигурног искорака у рашку земљу преко Лима, црпећи своје увјерење из сигурног факта непосредног настављача немањићког рода по женској линији, Твртко ће у своме настојању да сабере расуто балканско Српство одабрати ваљани метод: стварати везе и не отварати спорна питања. Ожениће Доротеју, ћерку бугарског владара Страцимира, окупљаће а не расипати снаге. Ствараће и Твртко и Лазар Хребељановић породичних савеза. У њихово вријеме начиниће српска црква велики корак измирења са грчком црквом у којему ће помоћи старац Исаија из Свете Горе Атоске, бивши прота светогорски и Никодим Грчић, веома учени теолог. У 1375, стигла су у Србију двојица грчких изасланика и са Србима, у Призрену опслужила службу у цркви. Сљедећи Твртков корак биће запосједање Требиња и Конавала. Твртко је вјероватно испровоцирао устанак Конављана против Балшића. Тако се у 1377. приближио својем будућем домену: Драчевици. Највјероватније на Митров дан 1377. он се на гробу Св. Саве Српског у Милешеви крунисао, истакавши титулу:"краљ Србљем, и Босни и Поморју и Западним Странама". Твртко је, нема сумње, тражио могућности везивања за немањићко насљеђе. Не треба губити из вида да је он на то насљеђе полагао и легитимно право. Од тога се часа он назива Стефан Твртко. Једно је сигурно: Стефан Твртко Први, узвисиће своју државу до највишег значаја у рангирању балканских држава на концу 14. вијека.

У доба млетачко-ђеновешког рата Прејасна Република ће искорачити ка динарској страни Јадрана, све у настојању да прегази и опкорачи Адрију која је одувијек била тијесна поморској републици у њеноме непознавању физичких граница што је доносила њена главна дјелатност: пловидба. Пизанијева млетачка флота стигла је 1378. у узани Которски залив и започела невиђено пустошење града. Ово бијаше час тешког угрожавања слободе малога града који је уживао високе привилегије српских краљева који су дефинисали и растеретили његов дистрикт. Да ли су мошти из столне цркве овом приликом спашаване и ношене на Твртково подручје, можда негдје у просторном опсегу бокешког залива, не може се сигурно рећи. У планинском селу Мокрине, у његовом одломку Црљено брдо, и данас се чува предање о моштима Св. Трифона које су чуване у завјетној цркви Св. Илије Овај се одломак, као село, помиње у дубровачким листинама 14. вијека. Узнемирени Которани позваше Твртка Првог у помоћ. Но, прије него је овај кренуо какву озбиљнију акцију, млетачка флота је поражена 7 маја 1379. године кодПоле. Твртку је из више разлога измакао протекторат на Котором, но у то доба он започе промишљати могућности отварања једне слободне луке на Јадрану.

У јесен 1381, он ће почети да гради једно насеље у жупи Драчевици. Гдје је у јесен 1381. боравио Твртко, гдје је, у којем насељу међу свим драчевићким насељима боравио босански краљ, не можемо рећи. Да ли је Твртко зачео свој град негдје у Суторини, како би могла сугерисати нека дубровачка документа, или мало даље од обале, око насеља Св. Стефана, Сушћепана, не знамо. Сигурна убикација Твртковог града, уколико је то био сасвим нови град, није још увијек могућа. Константин Јиричек обавјештава о Драчевици:"Драчевица, звала се област око Новог до у 15. в. Тамошњи жупани спомињу се често у дубровачким архивалијама. Један дио ове жупе зове се, и звао се у средњем вијеку Суторина или Субторина. Град Нови на морској обали (castrum Nouum Sutorine), Нови (град) у Драчевице основао је тек Стефан Твртко, краљ босански, у 1382. години. Пријашњи град жупе стајао је можда код данашњег села Драчевице... "^[23] Веома је необична претпоставка К. Јиричека коју од гради на некој нејасној убикацији села Драчевице. Потпуно је нејасно одакле К. Јиричеку обавјештење о овоме насељу. Нигдје у новској околини не срећемо обавјештења о оваквом појединачном насељу. Оваква би се претпоставка могла градити једино на регионалној традицији везано уз име жупнијих предјела између конавоске границе и Бијеле, гдје, истина, у Суторини и Кутима, житељи одломака на горском оквиру ових алувијалних равњака, дакле житељи хипотетичких античких језгара ових насеља, предјеле уз обалу мора зову "Драчевица". Но, мјесна традиција није достатан оквир за сигурније убицирање каквог градског насеља прије познате Тврткове творевине из 1382. године. К. Јиричек, међутим, посве јасно говори о ранијем "граду жупе".

Исти аутор цитира докуменат од 30. јула 1383: ... "castrum Nouum Sutorine"^[24] К. Јиричек није могао знати да се термин "Драчевица" одржава у унутрашњој кореспонденцији Новљана све до у 18. вијек. Но, како смо видјели, и од извањаца, но то ћемо детаљније пружити на другоме мјесту.

Дубровачке исправе које доноси К. Јиричек упућују на одређену примарност ширег простора Суторине код хипотетичког убицирања старог језгра новског насеља прије Твртковог града^[25] Други наш истраживач који је учинио крупан напор у разјашњавању запретених и оскудних обавјештења из средњовјековних наших листина о смјештају крупнијих насеља српских земаља, је М. Динић. Овај аутор црпи обавјештења из повеље Алфонса Петог: "Novi v Dazanich castello con lo contato ala marina vicino de Ragusa la via de Albania (1444) називан и "Castrum de Sutorina". Стефан Вукчић је имао замашне планове да Нови преузме улогу Дубровника у његовим земљама"^[26]. М. Динић обавјештава да су у састав Драчевице улазила сљедећа насеља: Морињ (!), Мокрине, Крушевица, Св. Никола (Малта), Сушћепан, Пријесек (!), Црљено брдо, Кути, Жвиње, Вијековић.^[27]

Аутор цитира докумената из дубровачког архива: 1443: in Draceviza in villa dicta Mocrine, 1442: de Draceviza de villa S. Stefani, 1440: Radassinus Ratchouich de Draceviza de villa Cruseviza, 1414: Ratchus Milossevich de Draceviza de Cerglena berda, 1446: de Draceviza de Cerlieno berdo, 1398: Bogavec de Suigne de Draceviza, Radogna Novachovich de draceviza de Presech..."^[28]

М. Динић прави једну грешку код убицирања насеља "Подоштро" у Драчевици будући ослоњен на оскудне податке са топографских карата које оскудијевају валидним топономастичким подацима. На с. 205, нап. 107, цитира докуменат из 1397: "Mildrugo Bogoevich de Draceviza de Podostro"гдје он ово село смјешта са сигурношћу испод рта Оштро на улазу у Боку. Овдје је, међутим, у питању једно од суторинских насеља крај брда Оштро у Суторини, може бити одломци Пријевора или Лучићи.

Даље, врло је тешко из средњовјековних листина докучити смјештаја насеља која се у њима помињу. М. Динић је наводио докумената у којима се помињу насеља "Цаспа" и " Поглиза"у територијалном оквиру Драчевице. Топоним "Пољице" свакако може лежати у опсегу средњовјековне жупе Драчевице јер у овоме имену препознајемо познати до у залеђу планинских села Мокрине и Петијевићи.

Кроз читав прошли вијек, у то можемо бити сигурни из сачуване обимне документације, овај до, са својим сезонским насељем, у посједу једног сеоског одломка који је од 1699. године укључен у територију Отоманске државе.

У документима која је цитирао М. Динић, препознајемо име села Пресјека које фигурира као важни одломак Кута^[29] Дужни смо сада указати и како се пуно касније оперише са појмом Новога града. У једноме документу из 1589. Турци су приликом једне расправе позвали свједоке "из града Старога Новог и из града Новог"^[30]

Извјесно је да задуго, до у високи средњи вијек фигурирају у Драчевици два насеља, старије и млађе, при чему ово млађе можемо сигурно везати уз Твртка Првог.

Савремена документација из дубровачког архива сугерише важност Суторине у којој је лежало језгро старијег градског насеља. Ако би себи дозволили слободу да нагађамо о његовој локацији, тада се мора истаћи да у Рустову у Пријевору, стоји један необичан ансамбл грађевина који у своме средњовјековном опусу фигурира као остатак неког знатнијег двора. У Суторини, на ширем простору алувијалне равни није уочено старијих грађевина које би се могле смјештати у средњи вијек. На неким интересантним локацијама услиједилису опсежни грађевински радови, на примјер на Ђурђевом брду у близини негдашњих солана. Из докумената 18. вијека, сачуваних у архиви манастира Савине, која ћемо пружити интегрално, да се посредно наслутити важност овога мјеста.

У вријеме Стефана Вукчића, истакнутог члана династије Хранића-Косача, члана који је успио сачувати посједе својих предшаственика, па их и значајно проширити, читава обала од Рисна до Омиша припадала је овоме Косачи. У саставу је била и Драчевица са Новим и Рисном^[31]

Из свега изнијетог може се установити да су у Драчевици могла у доба Твртка Првог стајати два градска насеља, једно које је Твртко наслиједио, највјероватније у Суторини. Са његовим насљедницима, почеће израстање Новога града који је, можда, и сам краљ зачео на мјесту данашњег Новога и око којега ће се отимати Ајаз-паша у зиму 1481. године. У Босни догађаји теку својим вазда непредвидљивим током. Мало послије упокојења угарскога краља Лајоша Великог, 2 децембра 1382. издаде краљ Твртко једну повељу у мостарском Бишћу о оснивању новога града. Он у повељи зазива Св. Стефана, архиђакона, а наслања се на своје " свете родитеље" српску господу^[32]. Твртко је овај град назвао именом Св. Стефана. Свакако, град Дубровник оштро се и великом упорношћу супротстављао оснивању новог града у Боки Которској. Ваља се подсјетити ваздашње жеље Дубровника да својој територији прикључи Драчевицу, но то се могло помишљати тек када је град Св. Влаха ушао у Конавле. Такође, мора се поменути да све до коначне продаје Конавала Дубровнику, на прелому 15. вијека, овај крај лежи у дубокој сјени драчевићке властеле која је држала читаву област Требиња и Драчевице. Грубача из рода Волкашевића краљ је именовао за свога прокуратора кад је из Драчевице, Конавала и Требиња протјерао Балшиће. Дакле, Конавли иДрачевица потпадају под једну административну територију у доба оснивања новога града. Забиљежено је случајева сељења знаменитијих родова на ову и ону страну. М. Динић помиње властелинске фамилије Дабижића и Медошевића из прве половице 15. вијека у Драчевици. У часу када Сандаљ Хранић продаје свој дио Конавала Дубровнику, Медошевићи прелазе из Конавала у Драчевицу. Б. Храбак се у својему раду о Новоме у доба босанско-херцеговачке управе ослања на казивање К. Јиричека који ипак фиксира неко хипотетичко средиште у ближем суторинском полеђу као неки условни урбани агломерат^[33], па говори и о његовом статусу у вријеме оснивања новога града. И он, некритички, преузима податак К. Јиричека који, посве децидирано стари град смјешта код негдашњег села Драчевице? О привредном животу Драчевице прије Твртковог замаха говори се да се исцрпљивао у живој трговини са которским патрицијатом и пловидбом на которској морнарици. Још су се Драчевићани сналазили упошљавањем у дубровачком занатству^[34]. Б. Храбак чак тврди како Драчевица није доживјела запостављање оснивањем Новога града, него је и даље самостално наступала^[35]. Нема заправо ни једног доказа да је у доба оснивања града Св. Стефана, стајало негдје насеље са именом Драчевица, а још мање да данас негдје стоји. Какво је име могло носити административно средиште Драчевице у средњем вијеку, то не знамо. Није јасно да је овдје и стајало једно административно политичко средиште, већ је можда било више мањих административних парти, формираних према некој старој подјели утемељеној на племенској-братственичкој припадности бокешкој раносредњовјековној властели. На овакву могућност опомиње нас и данас изражени и вазда живући бокешки партикуларизам. Биће у вези с тим занимљиво поменути и распре око имена града који је подигао Твртко Први. У првој половици октобра 1382. у Дубровнику се зна само за "Castrum Novum" и ово се име у дубровачким службеним списима неће никако мијењати. Нема сумње да је има Светога Стефана поменуто у повељи из 2. децембра 1382.

Култ Светога Архиђакона Стефана нарочито је раширен у ширем опсегу Суторине. Овдје стоје предроманичке црквене грађевине из 10. вијека! Цркве са посветом Св. Стефану леже управо у овоме дијелу Драчевице и све су то старе средњовјековне црквене грађевине међу којима се истиче црква уСушћепану која својим првобитним опусом припада прероманичким грађевинама у Боки подизаним далеко прије Твртковог дјела. У Суторини лежи старо насеље Шћепошевић са црквом Св. Стефана, као и у селу Камено гдје је парохијална црква посвећена овоме светитељу. Све то упућује да се Твртко могао код избора имена града руководити постојећим стањем у Драчевици. Сусједна српска држава доживљава послије 1381. рушење свога феудалног поретка и то ће дати нарочит подстрек Твртковом прегнућу. Он одлучи да у Боки подигнетрг соли уз нови град, но у томе га ометаше окретна дубровачка дипломатија. Твртко нарушаваше повластице дубровачке, а када започе довожење соли из сјеверне Далмације у Нови град, Сенат упути једно посланство Твртку а поред њега и гласнике у средње и сјевернодалматинске градове Трогир, Сплит, Шибеник и Задар.^[36] Чак сенатори задржаше два задарска брода пуна соли.^[37]

Равно стотину година новске историје обиљежиће непрекидно надметање са сусједима, или још прецизније упињање новога града да заживи и укључи се у живот мора - историјски живот Медитерана. У зиму 1382. Дубровник се уплаши да краљ не угрози његову независност, па чак приступи организовању савеза далматинских градова. Ово је изазвало ембарго од стране босанске државе. Твртко се окренуо РепублициСв. Марка и тражио помоћ за образовање једне флоте. Такође, Твртко ће 1383. добити млетачко грађанство. У вријеме када у Боки узраста Нови град, босанска држава се припрема против -Балшића на једној страни, и за једну озбиљну кампању у Далмацији на другојстрани. Још у јесен 1382. далматински градови се уплашише Тврткових припрема и великог његовог оружања. У вријеме велике босанске кампање у Далмацији крете се у љето 1388. једна турска експедиција невелике снаге. Ипак, у Дубровнику се одлучило да се пустеу Стон сви херцеговачки бјегунци. Са отока се започе сабирати народ за одбрану, а Твртко упути своје снаге у помоћ. В. Ћоровић помиње један турски извор који казује да је турску експедицију упутио Ђурађ Балшић.^[38]

Било како било, концем августа десио се окршај у близини Билеће у којему је Влатко Вуковић успио потпуно потући Турке. У јеку далматинске кампање у 1389., Твртко бијаше озбиљно окружио градове у далматинском приморју и ови позваше угарског краља Жигмунда у помоћ. Мало прије него ће Твртко учинити одлучни корак и прикључити ове градове растућој босанској држави, дође нова пријетња у лику турског султана Мурата Првог ријешеног на одсудни окршај са Србима. Влатко Вуковић биће упућен на Косово, да на Видов дан 1389. узме учешћа у сукобу и извјести свог краља о побједи српског оружја. Како дознаде Твртко за побједу и повлачење Турака, он појача своју кампању у Далмацији не би ли сломио отпор обалских градова који нису могли добити потпоре од угарског краља. Чак се и Млетачка република повлачи из надметања за богате градове у Далмацији. Чим је град Сплит одлучио покорити се Твртку и он издао на Сутјесци повељу о потврди његових повластица у јуну 1390, сви се остали подредише. У биљешкама из Трогира јавља се Тврткова титула "краља Рашке, Босне, Далмације, - Хрватске и Приморја". Тако се Нови град и Драчевица нашла под окриљем једне веома простране српске државе која се уз обалу протезала од Котора до Зрмање. Сигурно је да босанска држава никада није задобила већи опсег. У пуној снази, у педесет и другој години живота, упокојио се Стефан Твртко Први. Бијаше то 17. марта 1391. године. Од тога тренутка Нови улази у састав државе Сандаља Хранића која ће потрајати све до средине тридесетих година 15. вијека. У Херцеговини се успоставља власт породице Косача. Твртка је у Босни наслиједио синовац му Дабиша, особа без већег ауторитета. Дубровчани се постараше и већ мјесец дана након упокојења Тврткова, задобише од Санковића Жупу конавоску. Влатко Вуковић и Павле Раденовић одмах по том здробише Санковиће и њихову област подијелише. Ситуација у Босни изгледала је овако: пространа област Раденовића захватала је простор од Врхбосне, преко Романије и Дрине, па све до Конавала. Влатко Вуковић држаше Хум који ће послије, у 1392. години, наслиједити Сандаљ Хранић, његов синовац. У западној Босни сједао је Хрвоје Вукчић. Када су у зиму 1392/93. у Босну изнова продрли Турци, Дабиша је успио да их сузбије. Овај се владар упокојио 1395. на Сутјесци У то доба Твртково се дјело распадало.

Сандаљ Хранић затражио је од Дубровника Светодимитровски доходак који су тражили само владари. У непосредној близини Новог града, у Попову, Гргур Николић постављаше на своју руку нове царине. Овај регионални господар подржаће кандидатуру удовице Дабишине, заједно са Радивојевићима са Неретве. Твртко Други, незаконити син босанског краља, истакао је своју кандидатуру у прољеће 1397, а против њега се јави и нови кандидат Остоја, такође Котроманић. Већ у јануару 1397. упаде велика турска експедиција у Босну, но наиђе на велики снијег и зиму. У томе комешању истакао се Остоја који се одржао и изашао као побједник. Дубровчани који све пажљиво посматраху, пожурише да му упуте посланике и поклон.

У непосредном новском сусједству озбиљнији немири осјетиће се изнова у љето 1403. У жељи да искористи унутрашња сукобљавања у Угарској, Ладислав Напуљски одлучио је да прекорачи Јадран. Напуљска је флота допловила у Далмацију средином августа 1402. Напуљској експедицији придружио се Хрвоје Вукчић који је фигурирао као неки Остојин савладар. Велики понтифекс из Рима, увијек грабећи прилику против балканског Српства, подржао је Ладислава Напуљског и упутио инструкције угарском свештенству, па овај у зиму 1403. године постаде краљ. У вријеме његовог бављења у Далмацији, Остоја затражи од Дубровачке републике да призна власт и упути у Конавле и Жупу Радича Санковића.

С друге стране, у Зети, Преведра република је организовала погубљење Константина, сина Ђуре Балшића, а у априлу 1403. упокојио се и Ђурађ Страцимировић Балшић. Балша Трећи који је наслиједио Ђурађа сукобио се са Венецијом и у јесен 1404, -и поред подршке српског деспота Стевана, Република св. Марка узе градове Будву, -Бар и Улцињ. Сандаљ Хранић је протестовао, не без успјеха. Он је, наиме, полагао право на Будву. У Зети у то вријеме почињу озбиљни унутрашњи немири и народ се дијели. Уз Венецију ће пристати српска фамилија Црнојевића која ће кроз 15. вијек владати у Зети.

Први истакнути члан фамилије Хранића-Косача бијаше Твртков војвода Влатко Вуковић који се истакао у сукобу са Турцима крај Билеће. Нема сумње да је он градио темељ за будући успон његове фамилије која ће, ето, досегнути највишу власт у Босни, но која никада неће, са свом уградњом у државност босанску својих чланова окупљених у непрекидно династичко управљање овом српском земљом, изнаћи начиназа онако крупне државничке замахе какво је остварио Твртко Котроманић. Сигурно се зна да су области Влаткове биле негдје близу Дубровника и да су баш те области чиниле језгру око које ће се сабирати земље каснијег Херцега од Св. Саве.^[39] Нема разлога да не вјерујемо да је баштину његову чинила и Драчевица. Влатка је наслиједио синовац му Сандаљ Хранић (1392-1435). Он је члан династије Косача који ће успјети у проширењу граница своје земље. У вријеме када Сандаљ веома често борави у Новоме, а скоро редовнозими, доминантна фигура босанске политике је Остоја Дабиша. Објављена документа говоре да је Сандаљ сигурно боравио у Новоме маја 1405. Угарски краљ Жигмунд, иако сукобљен са Аустријом не даваше ни Босни мира. Он 1406. упути у Босну Филипа де Сколарис (Пипа Спана), особу искушану у ратовима, за коју се вјерује, каже В. Ћоровић да ју је упамтила наша народна епика у лику Филипа Маџарина. Пипо је ушао у Босну од Бобовца. Турци су покушали да успоставе мир, но Маџари 1407, августа, крећу двије амбициозне експедиције старим путевима дуж босанских ријека. Снажан, а можда и одлучни подстрек овоме корпусу пружи папа Гргур Дванаести који у јесен даде угарском краљу благослов. Жигмунд је спалио Босну, а Дубровник му честита већ 24. октобра 1408. Но, главни српски великаши се извукоше. У Босни наступише унутрашње размирице. Сандаљ Хранић и кнез Павле Раденовић пристадоше уз Остоју. Напуљски краљ Ладислав видјевши пораз и губитак својих домена у Далмацији продаде их Венецији 9. јула 1409.

Сандаљ Хранић почеће се све више истицати. Он је 1406. сигурно господарио Котором. Он сједаше у Кључу више Гацка. У јесен 1410. Сандаљ ће се одважити да започне самосталну спољну политику и у сукобу између Напуља и Угарске остаће вјеран краљу Ладиславу. Од 1410. почеће се окретати Отоманској држави.

У годинама које долазе Босну ће захватити метеж цивилних сукоба. Барем два пута у Босну ће ући Турци. У вријеме овога грађанског рата Сандаљ је изгубио Котор, који ће 1420. прићи Венецији, сачувавши пуну градску аутономију који је уживао под Србијом. Ипак, Сандаљ ће све до краја живота, негдје до 1421, фигурирати као најснажнија личност у земљи.

И Сандаља ће наслиједити синовац Стефан Вукчић (1435-1466). Он продужава тренд проширивања и увећавања босанских посједа. Драчевица, сада са Рисном, улазила је у његову државу. Тако је читава обала од Рисна до Омиша припала овом Косачи^[40]. Наравно, без дубровачке обале. Овај је босански владар узео 1448. титулу "Херцег", па ће се земље којима је управљао прозвати Херцеговином^[41]

Нови замах у градњи Новога града везује се баш уз име овога Косаче. Он ће у вањској политици потражити потпоре у Отоманској империји, све до часа када почетком шесте деценије 15. вијека Турци почну веома озбиљно улазити у Херцеговину. Одлучујући корак они ће начинити у љето 1465. када акцијама руководи босански санџак Иса-бег. За нашу радњу важно је да се тада биљеже велики покрети становништва Босне и Херцеговине ка приморју. Сво новско полеђе Херцеговине, укључујући Попово и Зупце, пашће за живота Херцегова у турске руке. Одмах послије Иса-бегове акције у септембру 1465, стиже вијест да је и сам град Нови угрожен. Венеција у страху да Нови не падне у руке Турцима, али и усљед бојазни од угарског краља, поможе Новоме једном галијом. Овом приликом Херцег је сачувао Нови. Упокојио се у Новоме 22. маја 1466. Прије него пређемо на излагање о непрекидном отимању о нови град свих јадранских држава, желимо оцртати огромну привлачност за истраживање онога периода босанске историје који обиљежава густи слијед угарских погромашких акцијапротив босанског Српства, подупртих од Ватикана. Суштина и идеолошко-политичка подлога угарског упињања, према којему савремене турске експедиције представљаху епизоде слабијег значаја и палијативног карактера, може бити достижан циљ будуће српске историографије.

О унутрашњим приликама у Новоме у доба владавине старога Херцега дознајемо посредно из дубровачких листина које говоре о трговачким везама наших обалских градова. У 1435. Венеција је озбиљно угрожавала босански домен Нови, и опет, 1442, у покушају узимања Бара, промишљала могућности организовања акције према посједима Стефана Вукчића Косаче у Драчевици^[42]. У бојазни од губитка Новога, који као да није могао бранити и уздржати без помоћи, Стефан се 1445. обраћао за помоћ арагонском краљу Алфонсу (у чијим је повељама остало помена о драчевићким насељима). Велики број његових галија стигао је под Нови у љето 1455. Нови је и прије и послије, под собом, у водама залива, гледао велике флоте, но овом приликом окупила се снага двадесет и четири галије.^[43]

Отклањањем опасности по најважнији херцеговачки град, могао се Херцег окренути унутрашњим пословима и, као и његов предшаственик сабиратељ српски Твртко, подизати сопствену фабрикацију чохе конкурентну околним старовјековним трговачким средиштима. Негдје око 1449. када су већ успостављене солидне везе босанске државе са Фиренцом, у нарастајућој потреби, Херцег је у новскоме подграђу, отворио радионице. Новске тканине стизале су у то доба и на которско и на дубровачко тржиште. Узнемирен, Дубровник ће затварати своје грађане који довожаху вуну из Абруција под Нови, но Новљани су вуну набављали и са которског подручја^[44]

Ваздашња опасност која се вјековима надносила над слободу обалских градских комуна, и која је одавна наткриљујући српски домен у Боки - Котор, коначно га 1420. и посвојила, сада је Нови град, важну отпорну тачку друге српске државе преко Дрине, држала у царинском ембаргу. Преко которских цариника, путем суда, Венеција је наплаћивала царине новским трговцима, но упорни Херцег слиједећи као прави настављач дјела недостижног свога претходника Котроманића, политику самосталног економског уздизања, он је организовао довоз соли под Нови. Познато је да је трговина сољу доносила приморским грађанским комунама значајан приход. Потреба за сољу пространих полеђинских и континенталних предјела, који се одржаваху традиционалним сточарењем, била је непрекидна и велика. И Дубровник и Венеција квалификовала је довоз соли под Нови као кријумчарење. Баш у то вријеме када се Нови упиње да се искобеља испод упорног ембарга околних регионалних средишта моћи, биљеже се крупнија миграторна помјерања ка Новоме, особито 1454. и 1455. К. Јиричек ово помјерање динарског становништва ка обали оцртава као масовније груписање босанско херцеговачког свијета у обалским градским агломерацијама. У то доба било је и захтјева добјеглог становништва за пребацивање и настањивање у Апулији. За наш рад од важности је опаска Љ. Глушца у одличној студији о богумилима, о правовјерности миграната. Љ. Глушац запажа оно што његови претходници нигдје нису написали. У регионалним архивима јадранских градова, примјерице Дубровника нигдје се у савременој документацији не помињу јеретици босанске цркве. Уколико је у овим комунама владало у то доба увјерење да је Црква босанска јеретичка, онако како тврде готово сви наши и хрватски истраживачи богумилства онда се то у овим мјестима која представљаху мјеста високог обрта, мјеста напрегнуто упућена у регионалне прилике, најприје са своје велике и живе трговине са континентом и преко континента, морало знати боље него било гдје друго. У савременим документима из тога доба, која говоре о приливу босанско-херцеговачког становништва, које је свакако било српско, нема нити у контексту, нити у подконтексту, никакве специфичне бојазни од прилива богумилског јеретичког становништва. Уколико се тако нешто може очекивати, тада би таквих свједочанстава најприје нашли у клерикално контролисаној средини Дубровачке републике у којој је владао ред и помно осматрање свих превирања и помјерања на његовој дугачкој обали.

Његова слобода и пуна самосталност, угрожавана од свих, одржа се управо захваљујући спремности његове окретне дипломације да предупређује ствари да дјелује прије него се ствари догоде. Ако се у Дубровнику вјеровало да ће прилив становништва из његовог широког полеђа иако етнички истородног, но конфесионално супротстављеног, у ма чему угрожавати његову територију, која је, да подсјетимо, ипак доста пространа, тада би то у архивима града било записано.

У обалске градове стижу правовјерни хришћани српске народности^[45] да оснаже њихове дистрикте и увећају њихово становништво. Дубровник који је народносно увијек био српски, но католички, није у томе приливу могао налазити било чега што би га угрожавало. Његов клер ће делати да своје православно становништво преведе у католичку вјеру, но град, очигледно не налази да је то мигранатско становништво расположено јеретички антиклерикално. његов антиклерикализам је карактеристика брђана који се опиру институционалним ефективима обају цркава, но у овоме расположењу није се могло тражити специфично јеретичког, неоманихејског става, како прецизира велика скупина историчара, сљедбеника Ф. Рачког.

Нема сумње да је у то доба и Драчевица оснажила своју популацију. Такође, морамо се сјетити да је доба о којему овдје говоримо, половина 15. вијека, класично доба стећака - надгробних споменика српског динарског етничког територија. Како ћемо послије видјети, управо стећци представљају најочигледније и најсигурније маркере српског етничког простора. у новској околини уочено је на много мјеста читавих некропола стећака. Када погледамо њихов распоред, видјећемо да су разастрти на читавој територији Драчевице, од Бајкових Крушевица до Убала, од Пријевора до Репаја. Никакве, дакле, разлике нема у начину израде надгробних споменика између Херцеговине, Конавала или Драчевице.

Котор се у то вријеме оглашавао због нарастајуће улоге Новога у трговини сољу. На понављане оптужбе, Венеција је 2. јула 1457. издала дукал којим изричито забрањује увоз соли из Будве. На списку либерализованих артикала неће се наћи со. Половицом 15. вијека, и Дубровник ће учинити један веома одлучан искорак у тежњи овладавањем простором у својем херцеговачком полеђу, па ће наћи снаге да зарати са Босном око Конавала, не устежући се од истицања захтјева за Новим и Требињем. У томе рату мала република чак успијева да омета старе привилеговане трговачке путеве у јужној Херцеговини.

На прелому 15. вијека, биљеже се исељавања из Новога, углавном према Котору^[46]

О органима власти у Новоме у вријеме старога Херцега, може се рећи да обједињују и осликавају пуни паралелизам власти старе Херцеговине гдје се одржавају традиционалне установе и уобичајени институти приморских комуна тога доба. Наиме, Б. Храбак сматра да Драчевица и Нови нису имали заједничке органе власти.^[47] Није нам јасно на чему се суштински темеље овакве тврдње.

Драчевицом су управљали жупани, као и у сусједним областима Херцеговине Помиње се у 1420. жупан Стефан. Средином 15. вијека биљеже се војвода Гојко Сладановић, кнез Вук и кнез Владоје Новаковић^[48]. У залеђу Новога, институт жупана одржаће се до почетка турске владавине.

У савременим документима није баш потпуно јасно да ли је на нижим нивоима, по партама, установљена власт по принципу субординације. И прије позитивног разријешења овога питања може се вјеровати да је тако морало бити, ослањањем на сазнања о традиционалном бокешком партикуларизму, тако погубним по укупни друштвени развитак овога краја.

У вријеме када је у Новоме стари Херцег диктирао своју опоруку, бијаше крај њега поред госта Радина Бутковића и зетски митрополит Давид. Ово је необично важан податак јер говори о организацији цркве у доба Херцега Стефана. У Новоме, главном граду Херцеговине, бораве један херцеговачки свештеник у чину госта, из познате јужнохерцеговачке фамилије Бутковића, од које у Пријевору остадоше до наших дана препознатљиви топоними, и један митрополит зећански. Потпуно је очекивано да оба представника Цркве сједе уз старога Херцега јер они бијаху носиоци црквене власти на двама нивоима хијерархијске линије. Гост Радин, православни свештеник који, као и касније православно свештенство за Млетака, - уживаше широке ингеренције у профаном организовању Новске државе, бијаше свакако православни свештеник херцеговачки јер то убједљиво говори његова опорука. Радинова титула гостније ништа друго до црквено-свјетовна титула носиоца регионалне власти. Коначно, упитајмо се шта је то у српском новом вијеку, па и до прије једнога и по вијека, наслиједило српско свештенство у функцијама својих високих регионалних црквених старјешина. Титула госта Радина је у средњовјековној Босни раширена титула из пријехришћанских времена или времена прије практичне хришћанизације тога културног и географског изолата.

Када је Мехмед Други Освајач ријешио да докрајчи Албанију и тврди Скадар који бијаше мјесто за распростирање млетачког утицаја у Зети, он се ријеши на одлучни корак 1479. Послије Скадра дошао је ред на Жабљак и Иван Црнојевић се склони у Италију. Послије упокојења старога Херцега, који је био у оштрој завади са најстаријим сином Владиславом, мало по мало, подићи ће се, као стварни му насљедник средњи син Влатко. Владислав је тражио потпоре од Млетака и република га је 1466. именовала као "capitaneus genealis", њених цјелокупних снага на динарској страни Јадрана. Такође, немирног Владислава помоћи ће напуљски краљ Феранте. Он је у јулу упутио своје емисаре, међу којима Дубровчанина Бенка Котруљевића, који ће, када стиже у Херцеговину, агитовати у име краља како султан жели да се ороди са краљем напуљским, те да је спреман дати му у мираз Босну. У међувремену, напуљски краљ затражио је од херцегових синова њихову резиденцију град Нови^[49]. Нови му бијаше тако важан да је, наводно, за њега био спреман дати четири своја града.

Овај корак напуљског краља ваљало би посматрати као неозбиљан политички акт, чиме се он ставио у ред бројних владара који су истицали неутемељену намјеру за господарење овим важним јадранским доменом. Таквих није било мало. Озбиљни кораци, од ма кога да су чињени, тражили су увијек велике жртве.

И Венеција дознаје, преко својих регионалних власти, али и удовице старог Херцега која сједаше у Новоме, о намјерама краља Феранта, па ће неодложно из албанских вода пребацити своје три галије да се нађу под Новим "ради сигурности и очувања Новог и других поменутих мјеста"^[50]. И забринути кнез Котора упутиће гласника са вјеровним писмима и сугестијом насљедницима Херцеговим да чувају "сопствена мјеста и очевину"^[51]

Владислав, којега је подржавао напуљски краљ, држао је и за живота очева доста респективну територију, укључујући дубровачко залеђе. Но, његове баштине никада нису обухватиле Нови и Драчевицу. Сматра се да Влатко којега подупираше Венеција, у то доба није ни боравио у Новом, већ негдје у западној Херцеговини. Када је наговјестио премјештај, вицекнез и Мало вијеће дубровачкодобили си инструкције да упуте једнога властелина да га причека код Пељешца. Иначе, још увијек, Дубровник Влатка неће титулисати као "херцега". У вријеме Влатковог одсуства, у Новоме је сједао гост Радин Бутковић, особа од нарочитог повјерења старога Херцега. Овај српски свештеник пресуђивао је у грађанским споровима, како се види, сасвим сигурно, у јулу 1466^[52]. Како је нови Херцег Влатко ступио на власт, нове немире у његовој земљи изазваће поново Угари. Сам Херцег, суочиће се са озбиљним тешкоћама око подизања депозита његова оца који се чувао у Дубровнику. Угарска је у својем потраживању из Херцегове заоставштине забранила да се било шта исплаћује^[53]. Овај акт о секвестру, којима започињу озбиљне тешкоће новога Херцега око депозита, изазваће код њега формирање одређеног генералног вањско-политичког курса и несумњиво оставити снажан печат^[54]. Овај насљедник старога Херцега, је још за очева живота ратовао са Турцима у Херцеговини, највише средњој и источној. У марту 1468. отпочеће озбиљни сукоби, а почетком маја, турски војвода Ахмет биће спроведен у новски затвор. У општем ратном метежу у залеђу, биљеже се ускакања Новљана у Конавле и Жупу те ситније отимачине.

Неколике године касније, Херцег ће се приближити Порти. Половином априла 1470, пуштен је из затвора Ахмет а Султан је вратио Херцегу Влатку изгубљене територије у Херцеговини: Попово и Требиње које су раздвајале Нови од унутрашњости. Брдо Бјелотина крај Мокрина у Херцеговим је рукама септембра 1470. и јула 1475^[55]

Утисак је да када год је овај млади приморски град упињући се да оствари потпунији економски раст шире опкорачивао своје крупне полеђинске горе, одмах је запречивано његово живо саобраћање са херцеговачком земљом којој је припадао. У овоме питању нема разлика - и слабашни Дубровник са ограниченом снагом одваживао се на пријечења јужнохерцеговачког зубачког грла. Све конкурентске амбиције његових најближих сусједа који су од његовог оснивања гледали да га омету, нису могле уставити његов незадрживи популациони и економски развој када је лежао на обали Херцеговине чврстим и многоструким везама укључен у живот својега историјског континенталног полеђа.

У 1471. биљеже се велике штете у Конавлима које су у више наврата починили Турци па и сам Херцег. Нови је у то доба у пуном смислу административно средиште Херцеговине. Херцег из Новога упућује своје посланике у Венецију^[56]

У оквиру политике зближавања са Херцегом, пред нарастајућом турском опасношћу, Дубровник 1472. доноси одлуку о помоћи Херцегу код изградње једне цркве у Херцег - Новом. У мају су одређени официјали за градњу цркве у Новоме коју је Република Св. Влаха подизала сопственим новцем. Стјепан Градић, Никола Рањина и Паладин Гундулић. Када је августа 1472. Херцег тражио доградњу цркве, Дубровник је изашао у сусрет са 1500 перпера. Умарту 1474. начињена је у Конавлима кречана, а Michaglius Гојковић се обавезао да ће за цркву која се подиже "sub Noui" испећи креч и допремити га у Нови. Планирано је да се уради десет миљара камена са по двадесет угловњака на сваки миљар. Клесари су познати: Радић Остојић, Радивој Богосалић, Никола Марковић, Ђурађ Вукојевић. Они су начинили уговор "да ће за цркву - de la chiesa de Sancta Stephano sotto Noui", обавити посао квалитетно као на Св. Себастијану у Дубровнику^[57]

Црква Св. Стефана чијом посветом херцег Влатко потенцира двије ствари, најприје вјерност немањићкој традицији одабирањем немањићког заштитника, и друго, продужавање великог новског насљеђа које је уско и специфично везано уз предио Драчевице који можемо са свом сигурношћу гледати као мјесто убикације старог урбаног језгра новскога: Суторину. Црква Св. Стефана коју Херцег Влатко подиже "под Новим"највјероватније је лежала између данашње парохијалне католичке цркве Св. Јеронима и бившег капуцинског самостана Св, Франа, подигнутих концем 17. вијека. В. Атанасовски обавјештава погрешно да данас у Новоме нема никаквих трагова цркве Св. Стефана, ослањајући се на В. Ђурића^[58]. Овдје ћемо се само кратко задржати да истакнемо двије чињенице: темељи цркве, и то доста велике цркве леже тик уз зграду парохијалне католичке цркве Св. Јеронима коју у Новоме подиже Ђероламо Корнер послије освојења Новога, и друго, ова је црква грађена на остацима једног сакралног ансамбла грађевина које припадаху српској цркви Св. Стефана. У овој књизи ми ћемо пружити потпун доказ да је на овоме мјесту лежало велико и одлично очувано гробље ове цркве све до половице 18. вијека^[59]

У 1473. Турци су одузели Херцегу Требиње и Попово. У тој је години Херцег саопштио одлуку о женидби. Изабраница је била Margerita de Marrano de Aragonia, унука напуљског краља Алфонса Петог. По невјесту је ишла Херцегова сестра Катарина. М. Орбини пише како је невјеста била "molto bella".^[60]

Сачувана су непоуздана обавјештења како је Дубровник превезао младу из Барлете у Дубровник.

Из 1475. сачуване су нејасне вијести о једној озбиљној турској експедицији упућеној пут Новога. В. Атанасовски казује, позивајући се на Nagu Nuaru, Magyar dipl, emlekek II, 266, како се извјештач миланског дуке Ф. Малета јављао да је један паша кренуо сувим пут Новога, те да није заповједник напуљских краљевских галија пришао у помоћ, град би био изгубљен^[61]

У јануару 1479. Влатко ће изгубити потпору у Венецији која склапа мир са Отоманском државом. У то доба Турци стварају веома амбициозне планове за прекорачење Отранта и овладавање Апенинским полуострвом. Папа Сиксто IV склањао је новац из Богородичне цркве у Лорету, а краљ Феранте и Л. Медичи, господар Фиренце се измирише. У Италији завлада велика узнемиреност. Ипак, 3. маја 1481. изненада премину Султан Мехмед Други и у септембру напуљски краљ збаци Турке са Отранта у часу када су они већ начинили први корак на Апенинском полуострву.

Већ половином новембра Ајаз-паша је путовао ка Новоме са задатком да узме главни град Херцеговине. Одбрану Новога помогао је краљ Феранте са двије галије. Одбрана се темељила на двије тачке: Доњој тврђави за коју се вјерује да је лежала на мјесту данашње Форте Маре и Горњој тврђави која би могла бити на мјесту Канли-куле. Ајаз-паша је тражио помоћ од Дубровника у очекивању да помоћ Новоме стизати морем, но Дубровчани нису изашли у сусрет.

О отпору Новога дознаје се из писама дубровачког властелина Бара Лукаревића упућиваних на двор војводе од Фераре^[62]. Кампања око Новога довршена је концем јануара 1482. Херцег Влатко примио је у својој резиденцији, вјероватно негдје у Доњој тврђави, побједничког Ајаз-пашу.

Турци
(1482-1687)

Активности на мору

У доба турске доминације у Драчевици, Нови ће доживјети врло значајан градитељски замах. Турци граде тврђаве на истуреној тачки јадранске обале. Они ваљда најбоље знају како изгледају опустошени обалски градови. Османлијско корсарство добија на снази почетком 16. вијека, а у то доба јавиће се и тако чувена пиратерија сјеверозападне обале Африке која ће узнемиравати читав циркуммедитерански појас са градским комунама које су предодређене за снажни економски раст и које од старога вијека црпе, у живом културном саобраћању, снаге за оцртавање онога што зовемо средоземним културним кругом. Данас сасвим сигурно знамо да је средоземно корсарство могло озбиљно ометати заснивање и одржавање насеља на обали залива. Тешко да се било какво насеље без тврђава могло одржати било гдје на Јадрану. С друге стране, села на планинском предјелу Драчевице, за која вјерујемо, да као формиранасесилна насеља овдје стоје од давнина, могла су живјети нешто мирнијим животом. У Боки, у њеном сјеверозападном дијелу, веома је изразита комуникацијска дистанца између села и града и када је маритимна сасвим незнатна. Главни путеви у драчевићком полеђу морали су тећи напоредо са обалом, управљајући се ка старовјековним трговинским средиштима, какво је несумњиво био град Рисан. У доба Турака, сигурно је било потребе њихове градске аристокрације за освјежавајућом сњежном водом са планина. Ноћне ледарске колоне, непрекидни транзит леда из високих херцеговачких гора није се никада прекидао. То што ми данас у Новоме чувамо документацију о овој дјелатности из доба Аустроугарске, не значи да се и раније, у вријеме Венеције и Турака, у бокешким селима није, као и другдје на Медитерану није зарађивало од леда.

Изразити обалски смјештај горског полеђа Херцег Новога које формира најмаркантнију црту у рељефу бокешког и црногорског приобаља, доносио је, уз велику висину његових стрмени, крупних погодности за бављење сезонским сточарењем, али и неким занимањима која је описао Ф. Бродел. Може се, заиста, тражити потпуних аналогија у врстама традиционалних занимања орјенских горштака и оних са друге стране Медитерана, уз сјеверну обалу Африке. Ф. Бродел је у своме дјелу помињао херцеговачке и црногорске куће уништене под снијегом, на домак Јадрана. Тај је предио заиста попут Кабиле, Ф. Бродела, "тога Тирурдског превоја гдје се срећу моћни вихори". Ф. Бродел, описујући "касне сњегове", уочава њихову црту господарења пространим висијама околомедитеранског земљишта:"они се заустављају на Тајгету, изнад тропске равнице Спарте, они се одржавају у јамама либанских планина. Они на Медитерану објашњавају дугу историју сњежне воде коју Саладин нуди Ричарду Лављег срца и коју принц донКарлос прекомјерно пије све док од ње није умро, током врућег мјесеца јула 1568. у свом затвору мадридске палате."

Све главне физичко-географске карактеристике обалских планина Медитерана обједињује бокешки планински масив Орјен, поготову у његовим тамним дубинама. Плитки кречњачки рецепсивни басени у којима се за вирмског глацијала накупљао лед, уз своје пристранке извођаху сваког врелог субмедитеранског љета подорјенских козара на сезонски издиг на пашу и припашу својих села. У орјенским горама могло сепотражити спаса за крупну стоку, али и изгоном на пашњаке Херцеговине који ће овдје, у континуитету, тећи вјековима.

Турци кад узеше Нови почеше градити и дограђивати његове тврђаве. Има знакова да је овај посао озбиљно окупирао државни апарат. До данас се није успјело прикупити ваљаних обавјештења о изгледу града и његових тврђава које су Османлије наслиједиле из времена Херцега Стефана и синова му^[63]

Необично је да се дрво за градњу довлачило са Неретве, управо за подизање града. Током 1511. Дубровчани су упутили три мајстора да прегледају оштећења на зидинама. Б. Храбак вјерује да су Турци, међу замашнијим радовима, најприје подигли Канли-кулу. Половином 16. вијека, радови теку врло згуснуто. Тврђава Шпањола грађена је у вријеме владавине Сулејмана Законодавца (1520-1566).

Зна се посигурно да у часу заузимања Новога Турци нису располагали флотом.^[64]

Али, од тога часа, од почетка османлијске управе у Новоме, они ће овдје градити бродове и то углавном фусте, мада неће бјежати и од градње већих бродова типа бригантина. Негдје 1493. дознало се у Венецији која је располагала тромим дипломатским апаратом, али озбиљном способношћу за напрегнуто посматрање сваке кретње опасног сусједа, о некаквој већој изградњи у Новоме. Иако се не зна шта тачно, било је руковођено са највишег нивоа, од Порте. Наредне 1494. стигле су вијести о покрету француског краља Шарла Осмог ка напуљској краљевини, Драчу, Валони и Цариграду, а јула 1504. погубљен је у Новоме маркграф Кратоне и седам слугу. Турци се приморани непрекидно појачавати тврђаве. И касније, 1572. биљежи се један покушај Млечана да узму Нови^[65]. Био је то повод да Турци на овој истуреној тачки Херцеговине дограђују тврђаве. Они оградише тврђаву Врбањ на кумборском рту да не може ништа безбједно пловити кроз канал. Бијаше ограђена од крупнијих храстових греда, а њезино се подизање везује уз име херцеговачког Хасан бега. Вјерује се да је та тврђава лежала на мјесту које данас Кумборани зову "У врбе". Пошто је Нови морао располагати могућношћу оправке бродова и изливања топова, сигурно је у 16. вијеку стајао као добро брањен град. Султан Бајазит је још 1498. наређивао Дубровчанима да за потребе државе купују коситар и гвоздену жицу и да је шаље склаву спахији Хамзи.^[66] У првој години 16. вијека помишљало се на освајање Новога. Которски провидур је предлагао да се са дванаест до четрнаест галија крене на Нови. Andrea di Viviani ступио је са млетачке наве у преговоре са кнезом Новога, Рисна и дијела Херцеговине (могуће Зубаца јер је и касније, под влашћу Венеције у Драчевици покушава на обједињавању народне регионалне аутономије на двјема територијама. Овај је кнез тражио поморску потпору за учешће херцеговачких Срба у ослобађању Новога. Турска управа тешко да је донијела каквога добра Боки. У 1527. биљежи се тешка похара села Ораховац (Ораовац, Оравац) у унутрашњем заливу, старе у угледне бокешке кнежевине. Ова се акција пренијела, као и обично, на дубровачку обалу. У то доба истицао се у гусарењу Новљанин Мистан-рајс. Скупа са брзим мароканским фустама пустошио је по Апулији, Калабрији и Сицилији. Последњих дана априла 1525. афрички бродови су са великом снагом уочени гдје плове испред Боке ка горњем Јадрану. Бока је сигурно преживјела велики страх, али ни Османлије нису могле увијек мировати у сигурности свога вазда дограђиваног и ојачаваног града. У прољеће 1532. Турци су ужурбано припремали Нови за одбрану плашећи се флоте Ђеновљанина Андрије Дорије, а маја 1533. турском је упоришту пријетила шпанска флота. Заиста, 27. октобра 1538. Нови ће заузети удружени Шпанци и Млечани. Мјесец дана раније здружена флота је претрпјела пораз код Превезе. Млетачки адмирал Vicenco Capelo и напуљски вицекраљ Фернандо Гонзага са остацима флоте стигли су 27 октобра под Нови и успјели га истога дана освојити. Као и сва потоња узимања Новога ово је прегнуће учинило снажан утисак на читаву Европу.^[67]

Том приликом Шпанци су учинили штете у околини Новога. Када је 1539. турски адмирал Хајредин Барбароса демонстрирао у Боки снагу своје огромне флоте, Шпанци и Срби који држаху Нови, нису се много узнемирили Заиста, великом упорношћу и губицима чији физички обим вишеструко надмашује губитке било које стране свих потоњих отимања о Нови, турски адмирал је, само захваљујући великим топовима које је скидао са својих бродова и износио на бријегове источно од града, након неколико седмица, успио ући у тврди Нови. Од тога дана чува се занимљиво предање о одлуци извјесног броја шпанских официра на челу са Феранте Гонзагом који ће се настанити у Новоме. Том приликом, турски адмирал дозволио је преживјелим браниоцима да изван града одаберу цркву за своје потребе. Избор је, каже предање, пао на српску цркву Св. Петке (Св. Венеранде) на Савини коју данас познајемо као цркву Св. Ане.^[68]

У љето 1566. биљежи се долазак флоте паше Пијале Мехмеда у Боку. Овај је паша у то доба пустошио по читавом Јадрану, дубровачкој обали, Апулији и Абруцију. Када у 1570. избије нови ратни метеж познат као Кипарски рат, вођен између хришћанског савеза и Отоманске империје, Бока Которска, а нарочито села на обали, трпјеће велике штете. Фусте нису никога штедиле и Турци ће чак пожељети да узму Котор. Венеција је наредне године преговарала да замјени Кипар за Нови, Валону и Драч, чиме се јасно истиче високи ранг најмлађег јадранског града. У августу ће у Боки боравити турска морнарица.Венеција ће исте 1571, с јесени, покушати да са мора заузме Нови, но без успјеха. Утисак је да је ова акција вођена узгредно, током деблокаде Котора. Видјело се да овакво предузеће није могуће без одлучног садејства околних Срба, како ће Нови и бити заузет послије равни 116 година за савезничке кампање у Морејском рату. Ипак, 1606, пет година након објављивања у Песари великог дјела Дубровчанина, фрањевца Маура Орбинија "Краљевство Словена", у Напуљу су стварани планови о заузећу Новога и Рисна. Успостављене су везе са херцеговачким главаром Грданом, а 1608. у Напуљ су путовали неки Бокељи и калуђер Дамјан из Пећи. Српска делегација је јављала да ће се на Нови поћи пуном ријешеношћу у јесен.^[69]. Стварно је необично да су се све велике кампање око овога града одиграле у јесењим данима.

Активности на копну

Београдски назор Ејнехан-паша добио је од султана берат да одузме Дубровнику Конавле (1590/91)^[70]. Још раније сакупљали су се Зупчани и Новљани у пријетњама дубровачком залеђу Конавала. Непрекидно се односи околних Срба православаца са својим сународницима католичке вјероисповјести у дубровачком крају, заоштравају и ремете. Нарочите тешкоће за свагдањи живот Конавала и Жупе стварају црногорска - катуњанска пустошења ових крајева. У половини 16. вијека биљеже се озбиљне пријетње Конавлима. Конавоско село Дуба у Брдима је опустошено од новских Турака 1606. године, а везано с тим, херцеговачки санџак-бег се спушта у Суторину. Мало касније дошло је усљед великог земљотреса до прекида рада солана у Суторини, наиме, 1608. године дошло је до извјесног спуштања обале, управо на мјесту гдје су подигнуте солане^[71].

Када је у Новоме 1631. боравио Абаз-паша стиже још једно велико узнемирење у Конавле. Овај је крај приликом његовог успињања пут Херцеговине, када се враћао кући, био приправан на најгоре. Иако су Конављани овога пута прошли лоше, само пар година касније стигоше групе Ришњана да краду по Мрцинама. Када ове крајеве захвати нови велики медитерански ратни метеж (Кандијски рат: 1646-54), Турци из Боке искористиће га за пустошење и крађе у конавоском крају, но сада се Дубровник и његова околина налази на удару група потицаних и организованих од стране Венеције. У 1651. фебруара мјесеца похарано је село Бани на падинама Бјелотине, али и Витаљина, и то од Турака. Изгледа, према изворима, да се овога пута биљежи неко веома озбиљно пустошење српско-католичких насеља. На средини 17. вијека оцртава се један историјски лик који предњачи у овим работама: Алага Шабановић из Новога. Рисански и новски Турци су пресретали дубровачки караване и робу спроводили у унутрашњи бокешки залив, у Морињ, код Пераста, одакле су је купили прчањским и пераштанским баркама. У једној тешкој похари Жупе дубровачке у којој су рушене куће и цркве, у 1658. години, читав "народ Новог" се оградио и осудио ова недјела. Починилац је опет Алага Шабановић.

На крају, да кратко кажемо о отоманском друштвеном и привредном систему. Основа друштвеног система отоманске државне творевине бијаше тимарски систем који чињаше језгро војно политичког механизма. Послије освајања нових области, Турци су их дијелили на санџаке. И прије него је заузет Нови, остала Херцеговина је (од 1470. сигурно) укључена у Босански санџак са средиштем у Сарајеву. Овакво рјешење послужило је само да се уреди управа у вилајету прије него се донесе коначно рјешење. У оквиру Румелијског ејалета Херцеговина фигурира као самостални санџак већ од 1470. године. И град Нови се помиње као сједиште херцеговачких санџак бегова. Треба бити врло опрезан када се тврди да се помен "Цернице и Приморја" односи на Требиње и Попово (помен од 1. септембра 1477). Још је вјероватније да је овдје у питању узано парче морске обале у Драчевици.

Субаша Новога помиње се 26. новембра 1485. а 1494. и војвода који администрира Требињем и Новим. Војвода Хасан бијаше заједнички за оба града и Попово 1492. и 1496, затим Перван над Новим, Требињем и Зупцима. И на почетку 16. вијека војвода стоји над читавом овом облашћу, а 1519. јавља се војвода Требиња и Новог. Ето, и у доба одмакле турске управе ова се мјеста не раздвајају. И када херцеговачки санџак претрпи неке територијалне измјене, неће се ништа мијењати у цјелокупности требињско-новске области. У 1597. помиње се као "глава Требиња"Милош Витковић. Ова ће јужнохерцеговачка властелинска фамилија одиграти одређену улогу у историји полеђинског драчевичког села у доба млетачке управе, везујући се уз село Камено гдје и данас стоји кућиштина Витковића (на Витковића њиви или Влајовини у Каменом, стајала је четврта каменска црква, могуће посвећена Св. Ђорђу, са великом некрополом, уништена послије другог свјетског рата). Читава структура османлијске власти грађена је на обезбјеђивању одређених облика својине турских феудалаца. Заими су убирали дажбине од својих зависних људи, изузев државних дажбина. Они су обављали и полицијску власт, наплаћивали казне. Они су управитељи пограничних предјела, називани и војводама. феудални господари хасова, вршили су власт управо преко војвода и субаша. Но, и у доба турске управе, српским кнезовима је препуштано управљање селима или заједницама села, баш као и у доба Венеције. Српско сељаштво је од почетака отоманске власти трпјело тешке дажбине: харач од главе - главарину, те десетину -ушур којим се давало од приноса. Такође, дажбине у новцу од млинова којих је у Боки вазда било, кошница, стоке. У 16. вијеку, отоманска држава суочила се са нарастајућим отпором Срба. Овај ће покрет задобити одлике припреманог народног бунта концем 16. вијека. И овдје ће се херцеговачка српска предњачећа требињско-новска елита уздићи до ризичне смјелости народних предводитеља. Владика херцеговачки Висарион и војвода никшићки Грдан кренуше устанак у Херцеговини, један у непрекидном низу српских покушаја сакупљања раздијељеног Српства. Манастир требињски Тврдош узнијеће се до средишта отпора српске Херцеговине. У 1597. акцији ће се придружити патријарх Јован. Тврдошки калуђери Дамјан Љубибратић и Павао, путоваху у Рим да траже потпору папе и да му покажу ћирилску споменицу. Предлагано је да се главари окупе у Новоме: "... ту је близу Новога и жупа Драчевица и за њомсу Зупци и ту је глава Раде Вукашиновић и преко њих Риђани и Оногошт и ту је глава Грдан војвода..."

На крају нека нам буде допуштено да вјерујемо да се укупни цивилизацијски биланс овог дугог раздобља које је балканско Српство живјело под Отоманском Империјом не може сводити прије групног стручног континуираног претраживања турских архива које наш народ није ни започео. Ово раздобље може обиљежити дубоко повлачење балканског Српства у његове културне аутономије које чињаху један непрегледни народносни и васпитно - културни изолат.

Но, када умину српске буне, неће се дуго чекати да удружене снаге јадранског савеза постигну најгласовитији успјех у читавом Морејском рату и узму кључни херцеговачки град - тврди Нови.

Венеција

У нашим крајевима није средњи вијек био вијек тамом обузет, него потоњи вјекови када се наш народ налази политичким границама најснажнијих медитеранских држава. Српски етнички простор је оквир непрекидног унутрашњег комешања и помјерања његовог живог тијела које у непрестаном размјењивању становништва преживљава све своје историјске удесе. Необично је свједочење енглеског путописца доктора Eduard-а Brown-а који је обишао Срем и који тврди да су Срби у то вријеме становали у земуницама. На предјелима главног динарског била Срби су подизалимање камене куће у сухозиду. Brown свједочи и о подизању црква које су укопаване у земљу. И данас се у Боки говори о мањим сеоским црквама које су "откопаване" из земље. Може се са пуном сигурношћу утврдити да највиши цивилизацијски ангажман српски народ постиже у својим "окрајним" етничким областима. Црквена и стамбена архитектура града и села, висока прегнућа приморског градитељства и слика уредног живљења српског друштва у овим дјеловима етничке територије који су од својег главног народног тијела раздвојени политичким границама великих медитеранских и балканских држава узвисује ове етничке области до положаја добро уочљивих репера за све средишње континенталне земље. Највећи дио српског народа живио је у 17. и 18. вијеку под окриљем велике државе Османлија. Горе оцртана слика коју је пружио Енглез Eduard Brown, јест слика живљења нашег народа под Турцима. Чим се закорачи мало преко граница отоманске државе, ка млетачкој Албанији, или било гдје ка аустријском или млетачком домену, угледаћемо слику високогреда и високе јасноће, у њеноме истинском одразу на једном пространом огледалу које ми Срби нисмо до дана данашњег успјели прегледати у свим његовим сегментима. Ово је огледало начињено на пергаменту и камену сигурним ћирилским буквама, старим српским писмом којима су исписивани тестаменти грађана Републике Св. Марка и државе Новске, њихови уговори и стиме њених народних судова. Када је аутор ових редака започео са ишчитавањем ћирилских исправа које се чувају у херцег