Васко Костић

Подвизи Бокеља ван Боке

Издаје и штампа ИШ "Стручна књига" Београд, Лоле Рибара 48 • Директор и главни и одговорни уредник Живојин Влаховић • Телефони: директор 340-943, 341-332 - служба продаје 342-512,341-332, 340-451 • штампарија 346691 • телефакс 011/34 04 5-1

Београд, 1995

Садржај:

Предговор

Прво поглавље

Подвизи свјетског гласа

Грбљанин - први наш навигатор око свијета

Друго поглавље у српским устанцима

У језгру другог српског устанка

У страним устанцима

Тешка битка уочи завршетка рата

Од Гарибалдинца до адмирала

Разни подвизи

Неизвршено наређење

Предговор

Једна књига вуче другу, нарочито ако је грађа неисцрпна. Грађа о подвизима Бокеља је заиста неисцрпна. Чим је објављена књига "Подвизи Бокеља" (Београд, 1992), читаоци су протестовали што у њој нема најславнијих страница историје Боке. Сматрао сам да је важније забиљежити оно што је мање познато и о чему нема довољно (или уопште нема) писаних извора. Устанци православних Бокеља против моћне Аустроугарске Царевине заиста су славне странице историје Боке, али о томе има довољно литературе. Ипак, читаоци и то траже, кроз лако штиво и на једном мјесту, па сам се потрудио и написао II књигу. У њој сам истакао највећа јунаштва и најзначајније побједе устаника. Већ током писања те књиге схватио сам да ни то неће бити довољно, па сам по њеном завршетку приступио писању ове књиге, треће истог жанра, али о подвизима Бокеља ван Боке.

У првом поглављу је неколико значајнијих подвига бокељских помораца који нису имали никакве везе са организацијом "Бокељска морнарица". Тој организацији је све приписано што је било позитивно у Боки, али то нема никакве основе. Чак ни њихов највећи слављеник, капетан Иво Визин, није био члан те организације. Чак што више, баш у вријеме док је он опловљавао свијет, није постојала ни Которска морнарица, која је раније укинута, нити њена насљедница Бокељска морнарица, која је основана када се Иво Визин вратио са пута око свијета.

Друго поглавље садржи подвиге Бокеља и њихове заслуге у устанцима српских маса против Турака. Нису могли бити изостављени ни подвизи Бокеља у грчком устанку и у Гарибалдијевим походима, па је то сабрано у Трећем поглављу. На крају, у Четвртом поглављу је неколико подвига којима није мјесто у претходним темама. У општем смислу, све што важи за прву књигу "Подвизи Бокеља", важи и за ову књигу, па и овдје понављамо Предговор прве књиге.

Предговор прве књиге "Подвизи Бокеља"

Књига "ПОДВИЗИ БОКЕЉА" је збирка мало познатих занимљивости из бурне бокељске прошлости. Многи догађаји локалног значаја, ма колико били интересантни, остају непознати изван ужег подручја у којем су се збивали, јер их историографија занемарује. За њу су важнији глобални догађаји и имена главних вођа, макар они били тирани, злочинци, расипници, лудаци или кукавице. Обични људи остају безимени, своде се на безличну масу. Изостају описи њихових личности и подвига. Без њих, усамљене вође не би могле стварати историју, па не би ни било важнијих догађаја. За разлику од историографије, у народном сјећању дубље остају урезане, и теже се бришу, успомене на патње, напоре, јунаштва и друге подвиге обичних људи, на њихову проливену крв и зној, на њихове расуте кости по њивама и камењарима, по високим планинама и морским дубинама.

Главнина грађе за ову књигу је проистекла из колективног народног сјећања, али сам користио и писане изворе у којима сам пронашао макар какве трагове оних збивања, која су боље остала у народном сјећању. Ријетке податке из писаних извора сам користио за упоређивање, усклађивање датума, имена и других појединости, која теже остају у памћењу или се разликују у усменим предањима разних села.

С обзиром на изворе, књига је намијењена једнако љубитељима легенди и предања као и оној читалачкој публици која воли историју а нема времена или могућности да проучава обимне научно - историјске расправе, често тешким стилом писане, преоптерећене цитатима, фуснотама, страним изразима, полемикама и доказима. Овдје докази нису потребни. Ко овдје пружене податке не може или не жели прихватити као историјске истине, нека их прихвати као легенде или предања. И то је духовна култура која заслужује да се забиљежи и тако спаси од потпуног потонућа у дубине заборава.

За разлику од раније објављених збирки, које сам назвао "легендама", зато што их нисам прочишћавао од фантастичних примјеса и што нисам раздвајао вјероватно од невјероватног, у ову збирку нисам уврстио оно у што ни ја нисам повјеровао. Зато сам убијеђен да неће много погријешити ни читалац који податке из ове књиге прихвати као историјске истине.

У причама овакве врсте често буде и претјеривања. У овој збирци то није општи случај, па ни у већем дијелу, иако се не може рећи да нема и тога. Зар тога нема и у историографији? До извјесне мјере корисно је нешто пустити и на вољу народној машти. Она ће некоме нешто придодати, нарочито ако потомак прича о јуначким подвизима својих предака. Управо такве приче су најбоље и очуване. С друге стране, много више јуначких подвига остало је потпуно непознато, изгубљено је за сва времена. Дакле, нешто преувеличано, а нешто и непоменуто, или нешто додато, а нешто одузето, једно с другим у свеукупности, даје онакву слику прошлости каква је приближно и била, барем што се тиче грађе ове књиге. За уважавање вјеродостојности овдје описаних догађаја, потребна је само онолика доза опрезности колика је потребна и за уважавање званичне историографије.

У оним подручјима у којима се култ предака још одржава, чијем се чојству и јунаштву потомци још диве, историја је омиљена. Била би још омиљенија када би се младима пружило више легенди, приступачних и кратких прича о догађајима из прошлости, праћених објашњењима и коментарима који употпуњују општа знања.

Циљ ове књиге је и да поправи неке погрешне утиске. Познато је да су, можда и смишљено, подгријаване заблуде из којих произилази да Бокељи не припадају оној "љутој црногорско - ратничкој" него некој другој "префињеној" култури. У писаним изворима више ћемо наћи података о сукобима између Бокеља и Црногораца због ситних крађа, испаше стоке и сличних појединачних неспоразума, него о далеко важнијим и дуготрајнијим односима пријатељства, солидарности, вјерске и родбинске повезаности. У писаним изворима је мало онога што заслужује највише пажње: удружено проливање крви Црногораца и Бокеља за слободу и заједништво, кроз многе битке којима се ни броја не зна. Недостатак могу надокнадити кратке ратне, односно историјске приче, попут ових које се пружају читаоцима у збирци "Подвизи Бокеља".

На жалост, јуначке приче нису тако његоване као, на примјер, јуначке народне пјесме. Епске пјесме, као и историјски романи, пружају алтернативну слику прошлости у односу на историографију. Јуначке приче су ембриони из којих се могу развити (понекад се и развијају) историјски романи. Једна кратка прича не може пружити алтернативну слику прошлости, али збирка више њих може. У том случају су приче историјске, па заслужују одговарајућу пажњу. Ако су јуначке, витешке, онда су и васпитне, што их још више уздиже. Ако се њиховим сакупљањем спасава духовно благо које обогаћује културну баштину, оне имају и цивилизацијске заслуге. Остало степеновање је ствар оцјене литерарне вриједности. Било је професионалаца који су могли много раније и боље урадити овај посао. Међутим, ако треба спасавати оно што се у посљедњем часу још спасити може, колико би било исправно ништа не предузимати док се не појави професионални спасилац?

Уосталом, ја нисам спасио све што треба спашавати. Урадио сам колико сам могао. Очекујем приговор да сам неке личности уздигао више од других, већ познатих. Ако нисам имао ништа ново да додам, зашто да понављам познато? Приговор би могао бити и да сам периферним мјестима дао већи значај него градовима Боке. Сваки крај Боке се има чиме подичити: способним занатлијама, вјештим трговцима, поморцима, добротворима, културним и духовним прегаоцима, умјетничким и другим ствараоцима, али њима је мјесто у књигама друге тематике.

Прво поглавље

Подвизи свјетског гласа

Храбри робови

Постоји десетак наших и страних извора о подвигу поморског капетана Петра Желалића из Бијеле. Још се могу чути и усмене приче, јер су неки догађаји незаборавни. Збуњују велике разлике у разним изворима. Не слажу се подаци ни о имену, ни о презимену, ни о години рођења главног актера догађаја. Турски брод се помиње као "Султанија", "Велика султанија" и "Круна отоманска". Ни о броју посаде турског брода подаци се не слажу. Крећу се од 800 до 1.100 људи. Не слаже се ни година догађаја. Негдје су подаци сувише оскудни, негдје расплинути ван оквира једне теме.

Петар Желалић је рођен јуна 1727. у Бијелој од оца Јова и мајке Јане, рођене Лучић. Имао је 33 године 19. септембра 1760. Када је извео оно што му је донијело свјетску славу.

"Шамбек" је тип мањег брода погодног и за трговину, и за рибарство, а нарочито за гусарење. Такав брод је имао капетан Петар Желалић, са посадом од свега десет људи. Личио је на играчку у односу на султанов брод "Велика султанија". Био је то нови брод, тек поринут у море, један од најљепших и највећих тадашњих турских бродова. Осим лакшег наоружања, на њему су била и 82 топа. До сусрета два брода дошло је у Егејском мору. Испаљени су упозоравајући плотуни са султановог брода. Капетан Желалић није имао избора него да нареди спуштање једара, да чека лагано заустављање брода и оно што је судбином одређено.

Турци су читаво Егејско море сматрали својим територијалним водама. Шамбек су заплијенили и под наоружаном турском командом упутили у најближу турску луку. Желалића и три његова ближа сарадника пребацили су као робове на "Велику султанију". Тамо су затекли још 83 роба од којих су 11 били Бокељи. Све су то били заповједници и официри заплијењених или потопљених хришћанских бродова. За те робове су Турци тражили велике откупе.

Матична лука Желалићевог "Шамбека" је била Малта. Од тамо се није нико јављао да понуди откуп, а своју родбину у Боки Желалић није помињао. Више од двије године је са својим друговима робовао, очекујући турску милост, кад откупа нема. Због тога се добро понашао и стекао повјерење код Турака. Једног септембарског петка Турци су прослављали посебну свечаност. Због великих заслуга, султан Мустафа III је одредио ново име свом лијепом броду. Иако је и до тада носио велики назив, то је ипак била султанија (принцеза). Величанственији је био нови назив: "Круна отоманска ".

Већи дио посаде је добио наградни излаз на острво Кос, испред којег је брод био усидрен. На бродује остала стража од стотинак људи. Награђено је и неколико робова, али само изласком на палубу. Није било опасности да побјегну скакањем у море. Морали би испливати на турско копно, а зна се што би их тамо чекало. То им није ни падало на памет, али се Желалићу нешто друго мотало кроз главу.

Када је дошло вријеме клањања, стража се разриједила. Једни су хтјели да то обаве у посебној просторији потпалубља. Остали су се занесено клањали на палуби. Желалић је то искористио, забранио улаз у турску просторију за клањање тако да се изнутра не може отворити, а отворио потпалубну просторију за робове. Они су дограбили мотке и све што им је дошло до руку, неки и ножеве из кухиње и навалили на изненађене стражаре на палуби. Многи стражари су поскакали у море. Ко је пружио отпор, био је посјечен. Иако никада није командовао тако великим бродом, Желалић је преузео команду, наредио дизање сидара. И развијање једара. Одмичући кроз архипелаг, Желалић је прописно одговарао на поздраве турских обалних стража. Имао је кад научити како то Турци раде. Док су стигле ондашње спороходне вијести до истурених турских стража, "Круна отоманска" се изгубила из вида далеко на хоризонту. Свечани петак је за Турке постао "црни петак".

Нова невоља је настала када се отети турски брод приближавао малтешкој обали. Иако Желалић није пловио под турском заставом, настала је паника на Малти чим је брод примјећен. На Малти се добро знало за по злу прослављену "Велику султанију". Промјењено име Малтежанима није ништа значило. Осули су паљбу према броду са свих обалних топова. Узалудни су били и Желалићеви сигнали које је упућивао са брода, јер су турска лукавства била свима позната. Желалићу није преостало ништа друго него да крене у лов на било који брод, јер су од већег сви мањи бродови бјежали чим би га примјетили. Према једном пешкарићу је морао испалити плотун упозорења. Као он некада, тако су рибари са пешкарића спустили једра и чекали судбину. Срећни исходом послушали су капетана Желалића да отплове на Малту и саопште у чијим је рукама турски брод.

На обали Малте слила се бујица народа да дочека и види отети турски брод. Поклицима и весељу није било краја. Капетан Желалић је дочекан као највећи малтешки херој. Брод је процијењен на баснословну суму. Не знајући што ће са толиком бродином, Желалић га је поклонио малтешким витезовима, у чијем посједује било и острво Малта. Тада је и капетан Петар Желалић проглашен витезом малтешког реда.

На броду је била огромна вриједност скупоцјене робе, оружја и 84 хиљаде златних цекина турског плијена и 40 заробљених Турака. Заробљенике је предао малтешким витезовима, а остале вриједности је задржао да подијели са својим друговима. Колика је то вриједност била види се по томе што је Желалић од свог дијела сазидао двије палате на Малти. У знак захвалности Божјој помоћи за успјешан подвиг, саградио је на Малти и цркву Светог Николе, заштитника помораца што је била и његова крсна слава. Није заборавио ни свој завичај. У Бијелој је саградио двије куће, једну малу и једну велику са кућном црквицом. То је оставио брату Марку, а сигурно му је остало још новца, јер је на Малти засновао породицу. Оженио је Малтежанку Марију, удовицу његовог ноштрома са шамбека. Муж јој је погинуо у окршају са Турцима када је помагао Желалићу у отимању брода "Круна отоманска".

Петар Желалић је имао све услове да проживи остатак живота са својом Маријом у богатству, срећи и задовољству. Авантуристички дух му је налагао да настави своју поморачку професију. Купио је нови шамбек сличан ономе којег су му Турци отели. Одао се гусарству искључиво против турских бродова. Светио им се за двогодишње робовање и понижавања која је морао подносити. Осветио је и своје сапатнике који су умирали од глади и болести у мрачном потпалубљу турског брода. Осветио је и своје другове који су погинули приликом отимања брода од Турака. Низао је побједу за побједом, подвиге за подвизима, али све је остајало засјењено грандиозним подвигом који му је донио велико богатство и свјетску славу.

Занимљиво би било сазнати судбину брода "Круна отоманска". Ту знатижељност можемо само мало задовољити. Наравно, име му је одмах промјењено. Малтешки витезови су га крстили именом Santissimo Salvatore" (Пресвети Спаситељ). То је толико увриједило Турке да замало није дошло до медитеранског рата. Да би ублажио напетост, француски краљ Луј XV упутио је на Малту августа 1761. посланика Valija de Fleurija ради преговора о откупу брода. Преговори су вјероватно били успјешни, јер око тога није више било распиривања страсти. О коначној судбини брода нема података.

Почетком септембра 1800. Британци су запосјели Малту. Било је то на 40-то годишњицу Желалићевог подвига, којег су и Британци веома уважавали. Иако је имао од чега живјети и у старости, додијелили су му специјалну пензију. Не зна се да ли је Петар Желалић на Малти оставио потомство. Једино се зна да је умро на Малти 1811. г. у дубокој старости. Сахрањен је уз темеље своје задужбине, цркве Светог Николе.

Подвиг над подвизима

Поморски капетан гроф Јован Мирковић из Херцег - Новог, у својој каријери није учинио само један јуначки подвиг. Читав живот му је био саткан од ризичних авантура и хватања у коштац са највећим опасностима. Изнад свих, издваја се један догађај који спада у немогуће, ако се не повјерује у директну Божју помоћ. Поготово је невјероватан за онога ко никада није чуо за безгранична српска јунаштва.

Подвиг се одигравао читаву ноћ између 9. и 10. јула 1800. Сигурно би остао заборављен као фантастична измишљотина да случај (или Бог) није подесио свједока на броду. Очевидац је био веома уважени непристрасни странац. Његова свједочења су само употпунила слику збивања чије су посљедице биле видљиве на броду и за чланове трибунала, који је утврђивао што се десило.

Мање-више је познато какав су жилави отпор пружали православни Бокељи великој Наполеоновој сили у Боки и око Боке. Међутим, чак 6 година прије него што је Наполеонова армада стигла до Боке, Наполеон је добио лекцију од Бокеља какву до тада није доживио нигдје у Европи. Било је то доба његовог успона, јачања моћи и великих војних побједа. Битке је водио против удружених снага Енглеза, Аустријанаца и Руса. Својим злогласним корсарима (озваничени гусари) Наполеон је потпуно држао у блокади Лигурско и Тиренско море. Непосредно након пада Млетачке Републике, у општем хаосу и безвлашћу свак је гусарио. Тада о Италијанима није било ни помена. Са Апенинског полуострва нико се није усуђивао испловити на дугу пловидбу. У таквим околностима великог ризика, превоз је добро плаћан. Прилику су користили само најхрабрији.

Пркосећи свим опасностима капетан Јован Мирковић је пловио својим малим једрењаком "Скендербег" из Туниса ка Ливорну. Срећа га је пратила по топлом љетном времену. Без проблема је уз повољни вјетар за једну ноћ стигао од Туниса преко Средоземног мора до првих обала Сардиније. Мијењајући заставе, пловио је ка сјеверу уз саму обалу Сардиније и Корзике, па је срећно пребродио и Тиренско море. У Лигурском мору, када се морао удаљити од обале, пресрео га је много већи француски корсарски (у ствари ратни) брод.

На једрењаку капетана Јована Мирковића било је само 12 морнара, два дјечака и једна породица путника. Брод је био наоружан са 6 малих топова "шестофунташа", без артиљераца. Свакоме топу су била потребна два артиљерца. Ту улогу су преузимали морнари. Ако би сви топови дејствовали, не би имао ко управљати са једрима. Зато је капетан Мирковић употребио сву своју вјештину да умакне бржем и јачем броду. То је читав дан успијевао нагло мијењајући правац, јер је то лакше извести мањем него већем броду. Надао се да ће му ноћ помоћи да умакне. То су знали и упорни прогонитељи, па су све предузели да прије мрака обаве лак посао.

Француски брод је имао 18 великих топова и преко стотину извјежбаних немилосрдних гусара. Могли су топовима потопити "Скендербега", али им је важнији био плијен. Поготово кад нису очекивали јачи отпор. Корсари су успјели прије ноћи да се приближе "Скендербегу" на домет ганча. На тој удаљености су топови неупотребљиви. Праштале су пушке, а танад фијукала око ушију. Први покушај аганчавања није успио, јер је посада "Скендербега" успјела пресјећи конопе и дугим моткама одбити нападачки брод. При том је капетан Мирковић рањен у десну руку. У поновљеном приближавању бачено је на десетине ганчева. Капетан Мирковић је сабљом у лијевој руци пресјецао конопе истовремено командујући паљбом, јер бродом више није требало управљати. Најзад се десило оно што се морало десити. Два брода су се сљубила боковима и настала је надљудска битка на смрт или живот. Испаљене су и кратке пушке запашњаче. За њихово поновно пуњење није било времена. Настављена је борба на нож, што би се рекло "прса у прса". Но тај израз у овом случају није прикладан, јер је била навала више од десет прса на једна прса.

Након напорног цјелодневног маневрисања једрима ради узмицања нападачу, посада "Скендербега" је већ на почетку непосредне битке била исцрпљена. То није важило и за нападаче, јер их је било довољно да се мијењају и одмарају. Капетану Јовану Мирковићу није ни падало на памет да моли за милост и понуди откуп за животе људи са његовог брода. Није му много био важан ни спас брода и терета, јер је и једно и друго било осигурано и у Ливорну и у Трсту. Иако су могућности за побједу биле равне нули, капетан Мирковић је умјесто понижења изабрао борбу. Бљескала су сјечива толико измијешаних морнара обје посаде, да је било тренутака у ноћној тмини у којима се није знало ко кога сјече. За такву пометњу криво је и пиће, којим су се гусари охрабривали пред напад

У току борбе је капетан Мирковић задобио још једну рану, коју није имао времена ни да превије. Био је обливен крвљу, од своје и туђих рана, као и већина морнара с оба брода. И када је потпуно исцрпљен пао, лежећи на палуби и даље је командовао и осокољавао своју посаду. Разлијегали су се врисци рањених, тупо пљускала у море тијела погинулих. Такву судбину су доживјели и заповједник и навигациони официр француског брода. Пред зору су обје посаде биле потпуно исцрпљене. На француском броду је остало на ногама само 5—6 морнара. Нападачи су сами пресјекли преостале конопе од ганчева да би се бродови размакли.

Дан је освјетлио ужасну слику на "Скендербегу". Палубу су прекривали лешеви, а све је било црвено од крви, од ферала до једара. Међу погинулима су била и два Мирковићева морнара. Осим капетана Јована Мирковића, од његове посаде је лежало још пет тешких рањеника, неспособних за било какав рад. Сви остали су задобили ране, али су били покретни. Команду над бродом је преузео Јованов млади синовац Симеон Мирковић. Прва му је команда била прање и превијање рана. То су морали лакши рањеници прво урадити тежим рањеницима, па онда један другоме. Други задатак је био да скину оружје и вриједније ствари са погинулих и да их побацају у море, прије него што се усмрде на љетној жеги. Трећи задатак је био да како - тако закрпе избуцана једра и повежу њихове испресијецане конопе. Све је то морао урадити Симеон Мирковић са још само три морнара, два дјечака и једним путником. И то онако исцрпљени даноноћним напорима, борбама и под боловима своји храна. Тек након тога, умјесто погинулог кормилара сам је прихватио кормило и издао заповједничке команде, које су једва некако довеле оштећен брод до Ливорна.

Све је ово потврђено на расправи пред трибуналом у Ливорну 13. августа 1800. уз свједочења очевидаца. Међу њима су била два рањеника посаде француског брода. Открили су их приликом бацања мртвих у море па им је Симеон Мирковић поштедио животе. Кључни свједок је био путник "Скендербега", дански конзул при туниском правитељству. Налаз трибунала је овјерио генерал-мајор De Lavilette, лучки командант Ливорна.

На безименом корсарском броду ни чланови посаде нису знали имена заповједника и часника. Нажалост, осим Марковића, остали су безимени и чланови посаде "Скендербега", иако су за подвиг једнако заслужни као Мирковићи. Чак и више они који су дали животе. У овом вијађу "Скендербег" није извршавао никакав задатак за Аустрију, нити је пловио под аустријском заставом. Ипак је бечки ћесар Франц II био одушевљен овим подвигом, јер су Бокељи тада били аустријски поданици. Капетана Јована Мирковића је одликовао "Великом златном медаљом на златном ланцу". Младог Симеона Мирковића је одликовао "Златном медаљом на одличном војничком траку". Свим осталим члановима посаде и родбини погинулих додијелио је сребрне медаље за ванредну храброст. Похвално свједочанство за овај подвиг уручено је Мирковићима и у Венецији 16. маја 1801. да остане "вјечна слава овој одличној породици" која је осим Јована и Симеона дала још низ великих јунака. Јован се опоравио и живио још 40 година. Умро је 22. јуна 1840. далеко од своје Боке.

Грбљанин - први наш навигатор око свијета

Наша литература упорно истиче капетана Ива Висина из Прчања као "првог Југословена који је опловио земаљску куглу". Ту је ријеч о СФРЈ прије њеног распада. Војна и Поморска енциклопедија уступиле су Висину посебне енциклопедијске јединице. Капетана Стевана Вукотића из Братешића (Грбаљ) уопште не помињу. Не помињу ни једног од читаве плејаде поморских капетана и адмирала из чувеног јуначког братства Вукотића.

Висин је имао 46 година 1852. када је из белгијске луке Антверпен кренуо на далеки пут. Није кренуо са циљем истраживања, откривања нових пловних путева или у покушају да обори неки рекорд у путу око свијета. Туда га је водио трговачки посао од луке до луке раније коришћеним и провјереним пловним путевима. Вратио се 1859. г. и то не у исту луку из које је кренуо на далеки пут него у Трст. Исте године се вратила и аустријска фрегата "Новара". Кренула је двије године раније са циљем да оплови свијет у склопу обуке кадета. Међу 350 чланова посаде била је трећина Далматинаца и Бокеља. Требало им је пет година мање него Висину да оплове свијет. Висин није једини тада опловио свијет, али му припада примат јер је сам водио навигацију брода.

Стеван Вукотић је имао свега 23 године када је 1823. г. кренуо на пут око свијета као навигациони официр. Било је то више до три деценије прије Висина. Истина, он је пловио под руском заставом, а Висин под аустријском. Висин је глорификован као "наш" јунак, а Вукотић је занемарен као да није наш.

Када је прослављени руски заставник Јован Вукотић, након освајања Корчуле од Наполеонових Француза, повео синове и синовце на школовање у Русију, међу њима је био и Стеван Михајлов Вукотић. Као кадет у Поморском корпусу руске ратне морнарице на Криму, Стеван је знатно одскакао од својих колега. По годинама је био на зачељу, а по успјеху на челу своје класе. Имао је 20 година када је његова класа произведена у чин гарде марина. И у служби је напредовао као што се истицао у школи. Након три године праксе од завршетка школовања, ванредно је произведен у навигационог официра, док су остали из његове класе у тај чин произведени 2 до 4 године касније.

Унапређење Стевана Вукотића је било везано за сложени подухват који се припрема. Најбољем у класи Стевану, указано је повјерење да као навигациони официр води истраживачки брод "Предпријатије" у стручној екскурзији. Брод је имао 140 чланова посаде и 5 научника. Главни циљ екскурзије је био пут око свијета. То је била и провјера оспособљености посаде сваког на свом задатку, од чега је зависило напредовање у виша звања и чинове. Наравно, провјеравана је и Стеванова способност и примјена у пракси стечених знања. Таква путовања су увијек прилика не само да се провјере него да се и прошире знања. Част за указано повјерење је била утолико већа што је Стеван Вукотић тада тек био напунио 23 године.

Брод "Предпријатије" је кренуо на пут око свијета из Кронштата под непосредним вођењем навигатора Стевана Вукотића. Препловио је Балтичко море, пристајао у Копенхагену и Портсмоутху. Затим је прешао Атлантик дијагонално ка југозападу. Пристајао је у Рио де Женеиру, опловио око Јужне Америке поред рта Хорн и упловио у залив Концептион на чилеанској обали. Након краћег задржавања пребродио је Пацифик кроз архипелаг Таумуту, свратио у Петропавловск на Камчатки и опет се упутио на запад до острва Синта на обали Јужне Аљаске, па даље до Сан Франциска и Калифорније. Слиједило је поновно преброђавање Пацифика до Хавајских острва, Микронезије, Филипина. Из Пацифика је прешао у Индијски океан, па према Јужној Африци, опловио око опасног рта Добре Наде. Ка сјеверу је пловио западно од Африке, свратио на острво Свете Јелене, прешао Атлантик, још једном пристајао у Портсмоутху и Копенхагену, да би након трогодишњег путовања срећно упловио у луку Кронштата из које је и кренуо. Маршрута му је била унапријед задана, а просјечно вријеме израчунато. Маршрута је строго поштована, а брод се вратио прије очекиваног времена. За једрењак велику улогу је играла срећа: повољни вјетрови, а без катастрофалног невремена. Сама срећа без знања не би могла водити брод сложеном маршрутом око читавог свијета и срећно га довести до одредишта. То је знала и врховна команда руске морнарице, која је Стеванов подвиг оцијенила највишом оцјеном. Наравно, томе је допринио и сваки морнар на свом радном мјесту.

У Кронштату је посада брода "Предпријатије" дочекана са највећим почастима. Сви бродови у великој луци били су окићени низовима сигналних заставица. Лагано приближавање брода обали праћено је пискањем сирена са свих бродова укључујући и слављенички брод. Повремено су надјачавале громогласне промукле трубе за маглу и најзад салве топова у част посаде и њиховог подвига. На пристаништу, уз мноштво народа, били су постројени нови кадети, војна музика и мноштво официра највиших чинова, који су дисциплиновано чекали да млађима од себе честитају на успјеху.

Млади циркум навигатор Стеван Вукотић доказао је своје изванредно познавање географије, астрономије, навигације и метеорологије, али и ванредну способност сналажења у сложеним ситуацијама. За овај подвиг је одликован орденом "Свете Ане II реда на огрлици". То високо одликовање, још на огрлици, додјељивано је само за изванредне подвиге и то претежно официрима старијих година и виших чинова. Стеван Вукотић је био најмлађи по годинама који је до тада окићен тим одликовањем. За овај подвиг је добио и рјешење о посебној новчаној награди, не једнократној него за све наредне године које буде провео у служби руске ратне морнарице.

Након заслуженог наградног полугодишњег одмора Стеван Вукотић је преведен у Поморски корпус за предавача кадетима припреманим за навигаторе. Стечено знање је требало преносити на млађе. Годину дана касније произведен је у чин лајтнанта. Тада су кадети изводили практичну обуку на компликованом школском једрењаку "Голубка". За заповједнике школских једрењака увијек су постављани старији и искусни поморци, "морски вуци". Године су биле важне и због знања, али и због ауторитета. Поморце је одувијек више привлачила пловидба него професорска улога. Стеван Вукотић је имао само 29 година када је постављен за заповједника школског једрењака "Голубка". Провјеравао је знање тек произведених гардемарина кроз практичне вјежбе пловећи између Кронштата и Петровграда. Годину дана касније командовао је бродом "Кулм" на специјалним задацима по Финском заливу. Имао је 31-у годину када је произведен у чин капетан - лајтнанта. То је био високи чин у руској царској морнарици. Мало је оних који су унапређени у тај чин млађи од 40 година.

Превелика напрезања, како физичка тако и умна, увијек уз велики осјећај одговорности, исцрпљивала су Стеваново здравље. На своју велику жалост, по одлуци конзилијума војних љекара, морао је напустити брод и навигавање. Остао је као предавач у училишту на копну, а други су оцјењивали практични рад у пловидби. Иако га тај рад није одушевљавао, показао се као изврстан педагог. Био је омиљен код кадета и гардемарина. Да га је послужило здравље и да је дуже живио сигурно би се још више прославио и догурао до највиших чинова у руској ратној морнарици, као његови рођаци Вукотићи. Умро је веома млад у 33. години живота.

Дакле, трећину вијека (33 г.) раније од славом овјенчаног Ива Висина, свијет је опловио навигаторском вјештином Стеван Вукотић. За трећину вијека раније, у оно доба су пловни путеви били мање испитани и више опасни. Вукотић је водио брод задатим маршрутама, краћим али тежим правцима и за разлику од Висина, вратио се у исту луку из које је испловио. Висинов подвиг није за потцјењивање, али морају важити једнака мјерила заслуга и за друге.

Брзи успон луштичког поморца

Загонетно је зашто су се луштички поморци за вријеме аустроугарске владавине, више везивали за истарске и кварнерске него за бокељске бродове. Можда зато што је у Трсту постојала јака колонија Бокеља (трговаца и помораца), или што су у Трсту полагали поморачке испите. Свакако је разлог и то што су старији луштички поморци код себе прихватали млађе, па се тако и млади Петар Замбелић нашао на једрењацима из Лошиња. Рођен је 1849. а поморац је постао 1860. г. са непуних 12 година живота.

Петар Замбелић је био изданак познате луштичке породице, а име је добио по првом Замбелићу рођеном у Луштици. Није наслиједио само традиционално име него и професију своје фамилије. Уз друге Луштичане, старије поморце, прошао је мукотрпан поморачки пут кроз којег су сви поморци морали проћи, само што је неко напредовао брже, а неко спорије. Прво је био "пиколо", свачији слуга на броду, али већ тада га је запазило искусно око старог "барбе", заповједника брода, па је Петар Замбелић прескочио многе степенице успона од пикола до часника.

Млади Петар је био вриједан, савјестан и бистроуман, а испољавао је жарку жељу за учењем. Дивио се и завидио барби како успјешно води једрењак кроз маглу, по ноћи и по сваком невремену, између мноштва далматинских и грчких острва. Видјевши у Петру захвалног ученика, барба га је узео код себе на командни мост, па је Петар имао бољу прилику од осталих да брже савлађује навигацију, астрономију, картографију, географију и метеорологију. У слободним смјенама и у лукама, Петар је учио поморско право и стране језике. Убрзаним обучавањем талентованог Петра, барба је и себи олакшавао посао, јер је све чешће могао спокојно спавати, не устручавајући се свој брод голобрадом младићу повјерити. Петар је то повјерење са поносом и радошћу прихватао, упркос огромној одговорности, због које је требало и много храбрости.

Петар Замбелић није још био напунио ни 22. годину живота, када је, као заповједник брода, са свим исправама капетана дуге пловидбе, кренуо преко океана за Јужну Америку. Био је то грчки трговачки брод и срећно је стигао у Buenos Aires. Тамо је већ било доста Бокеља и Далматинаца, који су стварали аргентинску морнарицу, не само трговачку него и ратну. Тражили су се способни и храбри људи, а то су за Петра Замбелића били нови изазови.

Знатижељни авантуриста, капетан Петар Замбелић, добровољно се прихватио најтежих задатака: истраживања опасних пролаза Магелановим мореузом, у којем су многи поморци оставили животе, укључујући и неке Бокеље. Уз тај посао страсно се заинтересовао за лов на туљане, што је било и веома уносно. Упуштао се и у невјероватно одважне пустоловине: спријатељио се са полудивљим домороцима и са њима трговао. Китњасте и свјетлуцаве дрангулије одушевљавале су урођенике, тако да је капетан Петар од неповјерљивих непријатеља створио пријатеље и помагаче у истраживањима. Захваљујући њима, открио је и неке локације златоносног праха, што је био главни разлог насељавања тих крајева бијелим досељеницима.

Већ у првим истраживачким пловидбама, капетан Петар је проналазио пловне путеве, из којих се нико прије њега није жив враћао, или се није усуђивао упловљавати у непознато. Тиме је Петар постао цијењени пилот водич многим бродовима, чији су капетани богато награђивали сигурне водичке услуге. Исплатило им се то, јер је заобилазна пловидба трајала неколико дана дуже, за толико су били и већи трошкови, а ризик ништа мањи него пречим каналима којима је бродове проводио капетан Петар Замбелић.

Прослављен и богат, а уз то још веома млад, капетан Петар је постао добра прилика за удаваче, па није могао избјећи женидбу, иако то није одговарало његовом немирном истраживачком духу. Оженио се са Маријом Вирђинијом, лијепом кћерком француског досељеника, угледног трговца, који се са Петром упознао кроз пословне везе. Тада је Петар имао свега 26 година, па га ни брак није могао одвојити од истраживачких изазова. Породица му је била само одмор између два узбудљива вијађа.

Сваки детаљ из живота младог истраживача, капетана Петра Замбелића, био је толико важан, да је у чилеанској историји забиљежено и када је била његова свадба. Одабран је почетак прољећа, субота и недјеља, 20. и 21. марта 1875. А, двије године касније, угледни часопис "Revista Chile", писао је о Петру Замбелићу као великом истраживачу, набрајајући његове многобројне заслуге. Чилеанци су се са њим хвалисали својатајући га као свог поданика, што је било одлучујуће да нека спорна острва око најјужнијег рта Хорн остану у саставу Чилеа. Њих је капетан Петар Замбелић детаљно истражио и унио у поморске и друге географске карте Чилеа, необично важне за поморство читавог свијета. По налогу гувернера Дон Карла Вуда, 6. децембра 1878. извршен је попис становништва, на којем се, као стални становник Магелана, нашао и Pedro Samblich, како су тамо назвали Петра Замбелића. Мало иза тога (1880. г.) капетан Педро је постао и бродовласник. Купио је нови истраживачки брод "Royo", што значи "Гром". Својим бродом је наставио истраживачке радове за свој рачун.

За разлику од туђих бродова, које је морао провести пловним путевима који су већ испитани, капетан Педро је свој брод увијек уводио у још неиспитане канале. Није чудо што се у таквим приликама често нашао у слијепим рукавцима, или у водама непроходним за бродове. Таквим открићима се радовао једнако као кад је проналазио безбједне пролазе, јер је у поморске карте могао унијети податке о подручјима у која не треба упловљавати.

Осим пловних путева, Педро је на мору откривао и ловишта на туљане, али се није ограничио само на истраживања оног што је на мору. На копну је истраживао златне и друге руде, као и ловишта на нутрије, врсту глодаваца са скупоцјеним крзном. Иако је био страствени ловац, а уз то је лов на туљане и нутрије био врло уносан, Педро своја открића није себично чувао као личну тајну већ је све податке стављао на располагање чилеанској влади. За узврат, та влада га је прогласила најбољим познаваоцем морских канала и подручја Патагоније и Огњене земље.

Капетан Педро је открио један потпуно нови важан пловни пут, од улаза у Магеланов мореуз и канал Фалос, у читавој дужини до тјеснаца Тринидад. Истраживао је најразуђеније канале (Baglenero, Beogle, Bigl, Cocburn, Gonsales), заливе (Almrantesgo, Otvej, Skayring), ријеку Rio Grande, острвље Guayatecas, пролазе око острва (Doson, Navarion, Ostea) и још на стотине мањих канала и рукаваца - ко би их све набрајао.

Осим тога што је био врхунски експерт за навигацију и картографију, врсни познавалац математике, астрономије и поморског права, капетан Педро је био талентован за стране језике. Коректно је говорио чак осам страних језика: енглески, шпански, италијански, грчки, турски, арапски, холандски и њемачки. Споразумијевао се још и на руском и француском. Наравно, у Чилеу је страни језик и његов матерњи српско-хрватски. Све је то Петар Замбелић постигао самоук, са свега 4 разреда основне школе завршене у Луштици.

Овом истинитом причом нису исцрпљене све заслуге Петра Замбелића. Оно што чини његове интернационалне заслуге, припада засебној причи.

Луштичанин - свјетски слављеник

Није чудо што Петра Замбелића многи својатају, па га у страној литератури називају "Аустријанцем" (јер је дошао из Боке, која је у његово доба била под управом Аустроугарске), "Чилеанцем", "Аргентинцем", "Јужноамериканцем" итд. Истина, Петар Замбелић је највише допринио Чилеу, али његове заслуге далеко прелазе границе и Чилеа и Јужне Америке. Резултати његових активности користе читавом свијету.

Capitanazo Pedro, како су у Јужној Америци називали Петра Замбелића, није био само истраживач. Изванредне способности су га довеле на положај главног поморског стручњака чилеанске морнарице и за члана високе државне комисије за организацију пловидбе и обиљежавање пловних путева кроз Магеланове тјеснаце и околне рукавце, укључујући изградњу пристаништа, лучких објеката, светионика и свих сигнализација у читавој области Punta Arenas-a и Огњене земље. То подручје се сматра најкомпликованијим за навигацију на читавој земаљској кугли, па је требало изградити и најсложенији систем за безбједност пловидбе, за потребе поморства читавог свијета.

Ни такве сложене и одговорне дужности нису спријечавале капетана Педра да, у посебним приликама, проводи бродове као лучки пилот. На већим бродовима, који су у то доба пролазили кроз Магеланов мореуз, мало је капетанских дневника да се у њима не помиње име водича капетана Педра. Он физички није могао стићи да води све бродове, паје било и других водича, али су се поморски капетани отимали око капетана Педра, да баш њему повјере вођење брода. Није тражен само за вођење трговачких него и већих ратних бродова, поготово у истраживачким мисијама.

Утрци за међународним престижом, ратне морнарице разних земаља, упућивале су своје бродове у истраживачке мисије. Тако је у дневнику италијанског крсташа "Caracciollo" записано да је овај крсташ прошао кроз званично још неистражена подручја Јужне Америке, захваљујући успјешном вођењу капетана Pedra Samblicha.

Да не би заостала у истраживачким мисијама, чилеанска влада је повјерила капетану Педру да ратним бродом "Condor" истражује оне пловне путеве које је капетан Педро већ открио, али још нису били довољно испитани и озваничени.

O мисији брода "Condor", Главни поморски одсјек чилеанске ратне морнарице у Valparaisu и издао је 31. маја 1890. службени декрет у којем су одређени задаци и дата широка овлаштења капетану Педру као службеном водичу. Одређена му је и мјесечна плата од 200 чилеанских златних пезоса, "почев од 1. августа до опозива". Биле су то велике паре, поготово кад се зна да је храна и све остало на броду бесплатно. Генерална дирекција чилеанске ратне морнарице именовала га је 1893. г. за пилота - експерта читаве провинције Магелана, а гувернер те провинције Diego Duble Almeida, изабрао га је за свог званичног савјетника за колонизацију и организацију нових насеобина чилеанског југа.

У дневницима енглеских крстарица "Nasau", а затим "Sylvia", стоји да су, као експерта у истраживачким мисијама, ангажовали капетана Педра. Обје мисије су биле на југу Јужне Америке, око Kap Horna и Патагоније са задатком исправљања енглеских поморско - географских карата из 1828. године, углавном са оним што је открио капетан Педро. Осим добре новчане награде, том приликом је и одликован од енглеског Адмиралитета. У другим приликама добио је висока признања још и од француског и италијанског Адмиралитета.

Капетан Педро је прихватио новчане награде од држава, којима је чинио велике стручне услуге. То му је било довољно, па ентузијастима, истраживачима и авантуристима, не само да није наплаћивао услуге него им је издашно помагао. Из личног искуства је знао колико то значи. Чак и само један савјет, може спасити живот неискуснима.

Највише авантуристичких покушаја није успјело, па се за њих није ни сазнало. Успјешни подвизи су остављали трагове. Крајем 19. вијека више није био нарочити подвиг опловљавање око земаљске кугле. Американац Josnu Solcum је ипак учинио што до тада није нико. Био је први човјек на свијету који је сам самцат опловио земаљску куглу на једрилици "Spray", чији је био он једини члан посаде. Ушао је у многе лексиконе и енциклопедије, те у књиге примата и рекорда. Без капетана Педра, не би ни тога било. Након темељитих припрема, кренуо је из Бостона (24. априла 1895), да би без већих тешкоћа, након десет мјесеци, допловио до Punta Arenasa. Ту су искрсле непремостиве тешкоће, јер се све није могло унапријед предвидјети. Био је доведен у питање читав подухват. По свему судећи би и пропао, да није било капетана Педра. У свом дневнику, њега Slocum уздиже у небеса, хваљењем као поштеног и искреног човјека, који свесрдно и несебично прискаче у помоћ људима у невољи.

Капетан Педро је путнику - самотњаку дао допуњене поморске карте, те много корисних савјета и упутстава. О томе се није могло ништа наћи у дотадашњој литератури за пустолове, који су се спремали на далека путовања. Дао му је нешто помоћног прибора, којег није било у продаји. Ту спадају вишешиљни ковани чавли, за заштиту од недобронамјерних домородаца. Кад усамљени поморац усидри брод да би се наспавао, чавле распореди по палуби да се на њих нагази. Тешко уочљиве жице су служиле, кад за њих неко непозвани запне, да активирају напуњене пушке које растјерају нападаче и пробуде уснулог поморца. Такви савјети од капетана Педра, били су од животне важности. Након што је Педро прегледао навигационе инструменте на поправљеној једрилици, скинуо је са свог "soopa" поузданији компас од оног који је био на једрилици и поклонио га овом пустолову. Дао му је и већу количину димљеног меса од дивљачи и препеченице од брашна. Охрабрио је поколебаног путника, уливајући му нове снаге и наде да ће успјети. Пустолов је успио и свјетску славу побрао.

Уз све успјехе, признања и одговорне дужности, капетан Педро се није одрицао своје страсти - лова на туљане. Средином новембра 1903. капетан Педро је као пилот водио галеату "Kettie L. M." до Ushuay-a. Ту се са ловцем - трговцем Бертрандом укрцао на мањи једрењак и кренуо према југу у лов на туљане. Код Walaye-a изненадни јак ударац вјетра преврнуо је једрилицу и море је узело свој данак. Капетану Петру Замбелићу било је суђено да у 54. години остане да почива у далеким морским дубинама. О томе је 6. децембра 1903. писао лист "El Magallanes", што значи да је погрешан податак Предрага Ковачевића, према којем је Петар Замбелић страдао 1907. године.

У часописима "El Mercurio", "El Diario illustraddo" и другим публикацијама, писано је о свјетским заслугама Петра Замбелића. О њему је писао професор Don Alfonsko Aguire Humeres, дајући му истакнуто мјесто у књизи: "Осврт на историју магеланске територије". У књизи "Колонија Магелан" чилеанског историчара Робустона, истакнуто мјесто има капетан Петар Замбелић. Многи га упоређују са највећим свјетским истраживачима: Колумбом, Магеланом, Васком де Гамом. Једна од главних улица најважније луке у Магеланском мореузу и главног града провинције Магелана, Punta Arenasa, носи име капетана Pedra Samblich-a.

Капетан Петар Замбелић је имао млађег брата Ђура, који је остао да живи у Луштици. Ђуро је био ожењен Станом, сестром чувеног луштичког пророка Ника Марковог Урдешића. У Луштици је Ђуро био веома цијењен домаћин, не због славног брата него због свог личног угледа и ауторитета. Он је био и посљедњи предсједник Луштичке општине (1938—1941). Ђуров син Јоко школован је у иностранству и течно је говорио седам језика Јоко Ђуров са женом Невеном имао је два сина, судију Ђорђа и поморца Петра Петар је наслиједио и име и професију славног претка.

Друго поглавље у српским устанцима

Покретачи Карађорђевог устанка

Често се може прочитати даје "српски устанак снажно одјекнуо свугдје гдје живе Срби". Ако је ријеч о иностранству, најприје се то могло односити на Трст. Међутим, има реалних основа за размишљања о супротном смјеру утицаја. Разматрањем тадашњих збивања и онога што им је претходило, може се рећи и овако: У Србији је одјекнуло оно што су иницирали, подстрекавали и свестрано помагали Срби из Трста.

Није лако прихватити ништа што је потпуно супротно укоријењеном убјеђењу и научним тумачењима, али то не смета да се исприча прича у којој није ништа измишљено.

Трст је био велика и важна аустријска лука, па није чудо што се тамо нашло много Бокеља, као и у Венецији. За разлику од Венеције гдје су се више концентрисали бокељски католици, у колонији Бокеља у Трсту било је више православаца. По паду Млетачке Републике Трст је постао још веће стјециште бокељских Срба. Тамо Срби нису били обалски радници. Била је то елита помораца, способних трговаца и интелектуалаца. Готово сви су добро говорили по неколико страних језика и имали разгранате мреже личних и пословних пријатеља широм свијета.

Упркос окружењу и снажним притисцима, Срби у Трсту се нису ни покатоличили, ни полатинили, ни погерманили, ни исламизирали. Одржавали су своју прадједовску вјеру, обичаје, ношњу и чували национални идентитет не мање од своје браће у Србији и Црној Гори. Од мноштва српских патриота у Трсту, тешко је издвојити најбоље. Можемо истаћи оне који су се најраније ангажовали, још за вријеме Млетачке Републике. То су три Јова. Кнез Јово Војиновић из Херцег - Новог, те Јово Куртовић и Јово Милетић, оба из Херцеговине, али су и они из Боке отишли у свијет. Први је био идеолог и организатор националних активности, а друга двојица су били добростојећи материјални помагачи. Њихова је заједничка заслуга за подизање српске православне цркве у Трсту. Она је постала моћни духовни магнет окупљања тршћанских Срба. Уз духовна надахнућа рађале су се идеје и развијале активности у корист свих Срба и њиховог ослобођења.

Трст је постао највећи центар капитала Срба, не само новчано-материјалног него и умно-интелектуалног. Тамошња српска комисионарска, трговинска и бродарска колонија била је једна од најутицајнијих на Средоземном мору. Није било лако стећи такав угледу немилосрдној конкуренцији много јачих асоцијација поморских земаља које окружују Средоземно море. Осјећајући Србе (као и Јевреје) супериорнијим од себе, други су их на сваки начин ометали. Радили су то и појединачно и удруженим снагама. Бокељски Срби су то савлађивали прегалаштвом и предузимаштвом. Непрестална борба против моћнијих рађала им је и нове снаге, које су помогле и напорима за ослобођење Србије.

Осим Бокеља, у српској колонији у Трсту други по бројности су били Херцеговци. У Трст су одлазили под утицајем Бокеља, бокељским бродовима и тамо уживали помоћ Бокеља до свог осамостаљења. Херцеговци и Бокељи из Западне Боке по ничему се нису разликовали. Потицали су из истих крша, гајили су једнаке националне осјећаје, многи су били и у родбинским везама. Турске зулуме у Херцеговини тако су добро запамтили да им никад неће моћи опростити. За бокељске Србе, Турци су били и на мору велика опасност, како у гусарству тако и у конкуренцији. Није чудо што се у српским мислима Бокеља стварала и развијала идеја за протјеривање Турака из свих српских земаља. За такве идеје и њихову реализацију било је више материјалне и умне подлоге код тршћанских Срба него код неписмене српске раје под турским јармом.

У српској колонији у Трсту било је веома цијењених Бокеља разних професија. Тако је Јоко Матишоровић из Савине био лични учитељ египатског поткраља Саид-паше. Доктор Никићевић из Херцег-Новог био је лични љекар италијанског поткраља Еугенија Беанхарнаиса. Међу тршћанским угледницима се истицао Марко Квекић са Поса. Он је био отац књегиње Даринке, односно таст црногорског књаза Данила. У литератури се редовно понавља податак да је књегиња Даринка из "угледне трговачке породице из Трста", без објашњења да је поријеклом Бокељка. Истог поријекла је и Раде Квекић, вишегодишњи народни посланик у Задру и Бечу. Међу најчувеније тршћанске трговце убраја се Србин из Мориња Томо Милиновић, који је и себе и сву своју богату имовину уложио у борбу за ослобођење Србије. Најистакнутији тршћански бродовласник из српске колоније у Трсту био је Спиридон Шпиро Гопчевић из Боке. Имао је 11 бродова у свом власништву. Најбољи бригантин му је носио име "Цар Лазар". Међу свестраним интелектуалцима Трста истицао се астроном, публициста и историчар Шпиро Гопчевић млађи. Описао је везе Србије са Русијом у преломним догађајима српских устанака. То није све. Поменута је само по једна личност из разних професија, а само помораца бокељских Срба у Трсту је било преко стотину.

За одржање националног идентитета Срба у Трсту и ширење идеја за ослобађање свих Срба значајну улогу је одиграло православно свештенство. Најистакнутији међу њима је био Доситеј Обрадовић. Иако и његове најстарије коријене можемо наћи у Боки, не можемо га сматрати Бокељем, али се он највише дружио са Бокељима. Није ни чудо ако се зна да је веома млад, као 12-годишњак, боравио у манастиру Подмаине у Будванском подручју. Ту је стекао и прва усмјерења која ће га водити по свијету и довести до нивоа једног од два званично непроглашена српска светитеља (други је владика Раде). Тачно десет година касније, у манастиру Стањевићи у Поборима, за јеромонаха рукоположио га је црногорски владика Василије Петровић. Прије тога Доситеј је краће вријеме боравио у Котору и у манастиру Свете Петке у Маинама. Све су то некада били бокељски манастири. Из Боке се и отискивао у свијет на бродовима православних Бокеља.

Кад се све ово зна, постаје јасно зашто се баш у круговима српске колоније у Трсту родила, сазрела, избистрила и формулисала судбоносна идеологија кидања ланаца поробљених народа, не само српског. То је био почетак избацивања Турака са Балкана и сумрак ере њихове владавине на тим подручјима. Без обзира и на неке друге факторе који су утицали на дизање устанка, Карађорђе није подигао устанак. Он је само изабран за вођу устаника и није имао никакве друге идеје и циљеве осим оних формулисаних у српској колонији у Трсту. Оно што се у Трсту зачело, а у Србији разбуктало, преко Трста је свијетом разношено, при чему су главни "разносачи" опет били Бокељи.

Била би мршава помоћ Србији да су им из Трста текле само идеје и упутства. Из Трста је текла и веома значајна материјална помоћ, као и помоћ у људству. Срби из Трста су били први ван граница ондашње Србије, који су похитали у помоћ устаницима. Међу њима је било бораца, али и оних који су заузели високе положаје у устаничкој Србији. Тако је Ристо Петровић постао главни официр за везу"Правитељства" - како се називала устаничка влада. Из Трста је тада отишао у Србију и Доситеј Обрадовић. Као 62 - годишњи просвјетитељ, полиглота и по много чему већ тада прослављен, много је допринио угледу устаничке Србије у свијету. Од непроцјењиве вриједности устаницима су била његова широка познанства и везе у највишим европским врховима. То се односи и на његове мудре савјете. Још у току Карађорђевог устанка основао је у Београду Велику школу. Међу првим ученицима у тој школи били су Карађорђев син Алексије и Вук Стефановић Караџић.

Најзад, и Карађорђе има бокељске крви. Изданак је једног од 8 синова прослављеног ратника и узорног домаћина Трипка Гуришића из села Вељег Дубоког у Ровцима. Сви ровачки старосједиоци, укључујући Гуришиће (или Ђуришиће), потичу од Никше, оснивача Никшића. Никша је из Кртола у Боки. Његов отац, војвода и бан Илија, био је ожењен Јевросимом, кћерком Стефана, односно унуком Вукана Немањића.

Први Карађорђев снабдјевач

Први српски устанак није одједном букнуо. Отпор Срба турским тлачитељима је започео када су Дахије укинуле повластице које је султан признао Србима. Појединци и мање дружине одметали у се у хајдуке, али њихове акције нису биле организоване и повезане. Током 1802. и 1803. г. битке хајдука против јаничара и дахија сводиле су се на препаде и одмазде с једне и друге стране. Општи Карађорђев устанак је започео фебруара 1804. а већ крајем марта почела је стизати устаницима знатнија помоћ из Трста.

Најнесебичнији и најзаслужнији поборник за српску ствар међу члановима колоније Срба у Трсту био је Томо Ђуров Милиновић. Рођен је 1770. г. у Морињу. Као многи Бокељи, већ у 16. години је постао "пиколо" на једрењаку и отиснуо се у свијет. Иако о њему и његовом доприносу српској борби за слободу има и писаних извора, занемарен је у српској историографији. Веома мало му је дато мјеста и у званичној историографији Боке и бокељског поморства. Он заслужује више.

Томо Милиновић је без икакве школске наобразбе постао истакнути поморац цијењени поморски трговац, бродовласник, па власник читаве мреже трговачких и складишних објеката у Трсту. Ширио је своје трговачке мреже и по другим градовима Аустрије, а пословне везе је одржавао чак до Одесе. Имао је све услове да живи и највећем благостању, али њему материјална страна није много значила. Иако је рођен у Млетачкој Републици, а касније био аустријски поданик, од дјетињства је гајио висок патриотски осјећај према Србији. Свој завичај је сматрао српским, и ако је Бока тада била прилично далеко од Србије и под другим царством. Да гаји такве осјећаје, није му сметало ни то што је од дјетињства био ван свог завичаја и још даље од Србије, пловећи по морима и обилазећи свијет. Није му сметало ни то што тај свијет није био наклоњен Србима, или за њих није ни знао.

Самоуко описмењен, Томо Милиновић је ванредном природном бистрином лако савладао сложене поморске вјештине, овладао свјетским језицима (италијански, њемачки, енглески, руски и турски) и проникао у тајне умјећа конкурентске трговине. Није чудо што је релативно млад постизао успјехе и стицао значајно богатство. Мало се бавио поморством. Оно му је било само одскочна даска за улазак у вртлог трговачког свијета и за стицање капитала. За разлику од других богаташа, он није своје богатство улагао у градњу раскошних палача и вјерских задужбина. Новац није трошио ни у банчења и проводе, односно у раскошан и лагодан живот. Није ни гомилао новац, нити га чувао у већим износима него што су били потребни за успјешно пословање. Знатне износе је улагао за помагање сународника који би се нашли у невољи, или који су се тек трудили да се снађу и сами зарађују. Плаћао је за њих путне карте, адвокате, кауције, извлачио их из дугова. Тако је задужио многе Србе, нарочито Бокеље.

Добротвор и патриота Томо Милиновић није равнодушно слушао вијести из Србије о зулумима Дахија и страдањима Срба. Укључивао се у све активности припрема општег устанка. Срећна околност је била што је и Аустрија благонаклоно гледала на те активности. Наравно, не због Срба него због својих интереса. Омогућавала је лиферовање оружја и муниције Србији под повољним условима без великих оптерећења порезима и царинама. Главни лиферанти су били тршћански Срби, који су имали разгранате трговачке мреже широм Аустрије. Главни посао у тим сложеним активностима обављали су Бокељи из колоније Срба у Трсту. Главни снабдјевач је био Томо Милиновић. Након сјече дахија и прогона јаничара, снабдјевеност устаника оружјем и војном опремом још се више увећала великим ратним плијеном.

Српска устаничка војска је била бројна и храбра, али без официра са теоретским војним знањима није могла бити добро организована. У томе су опет помогли имућни Бокељи из Трста, на челу са Томом Милиновићем. Убјеђивали су и подмићивали министре и генерале док нису испословали и у томе помоћ Аустрије. Аустрија је дозволила својим официрима српске националности које је она школовала, да се придруже устаницима. То су углавном били Срби из Војних крајина, "рођени војници". Успостављена је добра војна организација, а дотицање знатне материјалне, моралне и интелектуалне помоћи из српске колоније у Трсту није јењавало. То је помогло да се устаници не задовоље само сјечом дахија. Одлучили су да даље не остану покорни Турцима.

Схвативши ситуацију, султан је послао силну војску на Београд, под вођством Хафиз - паше. Та војска је спремно дочекана и до ногу потучена прије него што је стигла до Београда. Башу то вријеме је Томо Милиновић тајно боравио код Карађорђа да види што је најпотребније устаницима. Њему се може приписати успјешност у трговачком погађању са турским војсковођом Алијом Гушанцем, који се споразумио са Карађорђем да заједно бране Београд од Турака.

Ни у једном рату не иде све глатко само за једну зараћену страну. У том случају не би рата ни било. Чим је Томо Милиновић у Трсту сазнао за нове тешкоће устаника, он је престао бити трговац, јер трговац није онај ко не тражи да му се роба плати. Вичан трговачким пословима, знао је гдје се што може набавити под најповољнијим условима. Није очекивао да му то устаници плате. Осим помоћи у натури, Карађорђу је слао и готов новац, не заборављајући да се одужи и Алији Гушанцу.

Карађорђе је преко Трста одржавао везе и са црногорским владиком Петром Првим. Везе су функционисале и када се Владика налазио у манастиру Савини, припремајући отпор Наполеоновим Французима. Тршћанске везе су функционисале кроз пословно - трговачке уходане мреже Тома Милиновића. Иако је и сам био у рату против силног Наполеоновог царства, Владика је послао у Санџак, у сусрет српским устаницима, неколико стотина Црногораца. Међу њима је било и Бокеља добровољаца.

Када је устаничка војска поново ослободила Београд и Шабац на Сави, за команданта Шапца је постављен Лука Лазаревић. И он је био поријеклом Бокељ. Био је лични пријатељ Тома Милиновића, који је и њему слао помоћ. Тада је Карађорђе позвао Тома да се пресели у ослобођени Београд и да му буде при руци у организовању живота не само у Београду него и у другим ослобођеним градовима. Знао је и Карађорђе колико је за организовање живота важна трговина. Томо се без двоумљења одазвао. Све некретнине у Трсту је распродао и отишао у Србију да за устаничке циљеве уложи и свој капитали себе самога. Не намјеравајући да се враћа у Трст, са собом је повео супругу Маријету и јединог сина Ђорђа.

Када је Томо Милиновић са породицом напустио Трст имао је свега 37 година. Значи да је био у најбољој снази када се може највише пружити од себе. Прије пресељења у Србију, Томо је пуне три године и пропагандно и материјално помагао српске устанике. Свестрано ангажован у пружању помоћи устаницима и сталним путовањима у том циљу, није имао много времена за нове послове. Одакле се само узима, а не попуњава, то се празни и сиромаши. Остало му је једино да некретнине уновчи. У неком богатом трговачком центру и то би било довољно као почетни капитал способном трговцу да обнови своју имовину. У опустошеној Србији то није могао очекивати. Могао је једино размишљати: "Гдје је све отишло нека иде и тај остатак."

Својим трговачким искуством Томо Милиновић је пружио Карађорђу неизмјерну помоћ и у државним финансијама. Онемогућио је вјештог трговца Ванберга да утрапи Карађорђу значајну количину барута по двоструко већој цијени од тржишне. У посљедњи час је спријечио исплату неком руском посреднику за робу коју је Русија послала као бесплатну помоћ. Спријечио је и низ других покушаја шпекулација, а све то је само дио од његових патриотских активности у Србији.

Устанички тобџија

Томо Ђуров Милиновић из Мориња у устаничкој Србији добио је надимак "Тоша". Сам је истицао да је без икакве школе. Остављао је утисак наивног. Веома мало је говорио, нарочито у првим сусретима са непознатим људима. Много више је слушао што други говоре. При бољем упознавању, или кад је право лице дјелима показивао свак се изненађивао. Поморац, трговац, финансијер, добротвор, полиглота, показао се и као способан инжењер, организатор производње, војсковођа итд. За сналажљивог, лукавог, оштроумног, који мало говори правећи се наивним, остала је изрека: "Прави се Тоша."

Правили су се Тоше историчари који су писали о српским устаницима заборављајући улогу Бокеља у тим устанцима. Нарочито улогу Тома Милиновића.

Карађорђе је високо цијенио помоћ и остале активности Тома Милиновића у корист српских устаника. Те активности су биле корисније из иностранства, него да је Томо боравио у Србији. Карађорђе га је позвао у Србију тек када је Наполеон заузео Трст. Од тада је онемогућено лиферовање ратне и друге трговачке робе из Трста преко аустријске територије до Србије. Свога "Тошу", Карађорђе је тада познавао као способног трговца, па га је задржао само за организацију трговине и за бригу о њеном функционисању.

Истина, Тоша се најбоље сналазио у пословима везаним за трговину и промет. Кроз то, и уз добро познавање руског језика, постао је координатор и тајних и јавних руско-српских веза. Као мало говорљив, најпогоднији је био за тајне активности ко је су остале непознате. Јавне везе је одржавао преко руског генерала Ивана Ивановича Михелисона. Он је био главни командант свих руских снага на читавом Дунаву. Његова надлежност се протезала и на ријеку Саву, а и у Шапцу је устанички командант био Тошин пријатељ Лука Лазаревић. Утолико су координације биле лакше и одлично су функционисале, све док се Руси нису повукли из Србије.

Српска, углавном сељачка војска, оскудијевала је у инжењерима и мајсторима тобџијама. Тоша у тој струци није имао никаквог образовања, као уосталом ни у трговини, али је за трговину имао склоности и искуства. Још као поморац у раној младости на разним бродовима се нагледао свакаквих топова. Касније, као трговац, залазио је у ливнице и фабрике оружја. Није тупо посматрао само готове производе као већина трговаца које је интересовала само цијена и профит. Тоша се интересовао како се праве топови и како се постиже квалитет материјала. Није тада ни слутио колико ће му то касније бити корисно.

На основу Букурештанског мировног уговора руски стручњаци су се морали повући из Србије. У арсеналу Калимегданског града остала је потпуно паралисана ливница бомби, ђулади и топова. Тада је дошла до изражаја раније непозната Тошина способност. У тим судбоносним и најкритичнијим моментима Тоши није преостало ништа друго него да уђе у ливницу и преузме на себе све организаторске и инжењерске послове. Наравно, не би то могао да није уживао неограничено повјерење и да није добио најшира овлаштења од Карађорђа. Производња је успјешно настављена, а дошао је до изражаја и Тошов проналазачки таленат.

Тоша је постао конструктор новог типа до тада невиђеног топа. Конструисао је практични топ из пет дјелова, за разлику од дотадашњих једнодјелних, или највише дводјелних. Уз то је подесио да сваки дио топа тежи око 35 килограма, како би га један човјек могао изнијети на сваки положај доступан пјешаку. Топ се могао једноставно и брзо саставити и одмах дејствовати, а цијев му се могла замјењивати као резервни дио. Испробавања су показала да му домет и разорна моћ нису били мањи од других брдских топова те класе и калибра. Нажалост, фабричка испробавања су била и једина дејства тих топова, јер се на серијску производњу није могло прећи. Прва (и једина) два оваква Тошина топа изливена су мало прије пада Београда у турске руке, па ни њих Срби нису стигли употријебити у борбама.

Карађорђе није морао да буде превише проницљив да би уочио и процијенио Тошине способности. Није чудо што га је поставио за војводу своје гарде и за тобџибашу - команданта артиљерије српске устаничке војске. Показало се да је искусни и природно обдарени Тоша заиста био од непроцјењиве користи устаницима. Његова помоћ је неколико пута била чак и судбоносна. Ублажавао је Карађорђеву наглост, савјетовао му је примјену лукавства умјесто срљања "главом кроз зид". Примјењивао је у рату трговачке принципе, по којима се тежи добитку са што мање ризика и губитака.

У највећем броју устаничких битака важнија је била срчаност бораца пјешака него активност артиљерије. Међутим, у једној од најтежих битака за Делиград, одлучујућа је била устаничка артиљерија. То је била једина битка првог српског устанка за чију побједу је заслужна првенствено артиљерија. Са њом је командовао тобџибаша Тоша. Вјешто распоређивани, брзо премјештани и смишљено употребљавани топови, доводили су Турке до очајања. Често су били изненађени са страна одакле нису очекивали артиљеријски напад. Осматрања, извиђања и шпијунаже прије почетка битке нису били од користи. Осим тога, стицао се утисак да устаници имају више топова него што су имали, па је и то Турке збуњивало. Тим прије што су имали претходне тачне и провјерене податке. Ипак, велика турска војна надмоћ и у топовима и у пјешадији све више је долазила до изражаја. Дошло је до критичне ситуације. Чак су и штапски официри српске војске, школовани у Аустрији, предлагали покушај пробоја из града. Процијенили су да га није могуће одбранити. Војвода Тоша је знао да би то у бројчаном односу снага било за устанике погибељно. У неравноправној борби на отвореном пољу нашло би се десет Турака на једног Србина. Одбрамбени заклони надокнађивали су мањак у људству. Да би доказао колико је у праву, тобџибаша Тоша је преузео на своју одговорност комплетну одбрану Делиграда. Трчећи од топа до топа, од шанца до шанца, из битке је изашао као побједник. Уз велике губитке Турци су се повукли.

Недостатак образовања није Тоши сметао да се дружи са високим интелектуалцима, нити је њима сметало да са Тошом буду често у друштву. Он се дивио широком знању проте Матеје Ненадовића, писца Доситеја Обрадовића, пјесника Симе Милутиновића. Учио је од њих, а и они су од њега доста сазнали. То су и у своје писане радове саткали.

Након слома Карађорђевог устанка, Тоша се са устаничким вођама пребацио у Аустрију. Тада у Трсту више није било Наполеонових војника. Трст је поново припао Аустрији, па се Тоша са породицом тамо вратио. Али то више није био угледни и имућни трговац Томо Милиновић. Све што је имао, за Србију је уложио. Тешко се разочарао када је схватио да у Трсту без пара нема пријатеља. Муком је успио да наплати само дио дуга од једног дужника и да уплати путне карте. Није се вратио у завичај јер је и Бока била поново предата Аустрији. Тоша се са породицом упутио ка братској Русији.

Бродске везе су условиле да се на пропутовању Тоша неколико дана задржи у Истамбулу, што је искористио за разгледање града и његових знаменитости. Посебно је волио разгледати музеје. У царској топхани, застао му је дах од изненађења помијешаног са радошћу и поносом. На истакнутом мјесту, међу посебно цијењеним ратним трофејима, угледао је свој петодјелни топ. Иако је пред повлачењем из Београда наредио да се закопају на разним мјестима, Турци су пронашли оба топа. Једног су оставили као трофеј на Калимегданској тврђави, а другог су допремили чаку Истамбул.

У Русији је заједно са Карађорђем боравио у Бесарабији. Тамо се дружио са Симом Милутиновићем Сарајлијом и по његовом наговору писао и у прози и у стиху, па тако постао и писац. Умро је у 76. години и сахрањен је у Русији. Његов син јединац није имао мушког потомства.

Карађорђеви морнари

Мало је коме познато да је Карађорђе у првом српском устанку имао и одред морнара. Истина, он није имао море и бродове, али је имао праве морнаре у морнарским униформама, Србе из Боке.

Док су у Боки трајали отпори новачењу у "Италску флоту" у служби Наполеона, у Србији је буктао први српски устанак започет 1804. године. Бокељи су са симпатијама пратили оскудне вијести о борбама своје браће који нису били тако близу да би им се лако могло прискочити у помоћ. Поготово не у условима окупације Боке Наполеоновим трупама. У Боки су прве мобилизације у "Италску флоту" започеле у прољеће 1808. г., а више писаних података о отпору присилном новачењу имамо тек од 1810. године. У том међувремену је Карађорђе освајао Санџак и 8. јуна 1809. ушао у Сјеницу: а десет дана касније, након тешких борби, заузео је Нови Пазар. У тим борбама је учествовао и одред добровољаца - морнара. Били су то први српски "ратни морнари", а што нису били на бродовима, то није од нарочитог значаја. Зна се да у оно вријеме није било строге подјеле на морнаре и копнене војнике. Често су морнари водили битке на копну, јер им се оружје и начин борбе није разликовао на копну и на мору.

Све до Наполеонове окупације, у Боки није било војне обавезе, ни уредно вођених матичних књига, па није могло бити ни сређених регрутских спискова. На опште позиве није било одазива, па су Французи вршили присилне мобилизације, углавном кроз изненадне рације. Требали су им само здрави и издржљиви. У Рисну је међу првима ухваћен Јоко Гаврилов Суботић. Наочит, као од планине одваљен, није могао остати незапажен.

Присилну службу на ратном броду Јоко није подносио лако. Бунтовничко понашање га је коштало два мјесеца "adegauara" - прилагођавања у мрачном и загушљивом потпалубљу уз свакодневно ручно испумпавање каљуже са дна брода. Такав карантин је многе непослушне омекшао. На Јока је супротно дјеловао, али се пред часницима правио да се поправио. Тајно се повезао са четворицом земљака на истом броду. Договорили су се да побјегну чим им се укаже прилика. Она се није указивала, као што су се надали, све док је брод био у Боки.

Једне мркле кишне ноћи, док је брод био усидрен пред Дубровником, на стражи се нашао Јоков земљак Спиридон. Он се никада није понашао бунтовнички па у њега нико није сумњао. Уз брод је била привезана барка за везу са копном. Прилика је искоришћена. Са четири весла бјегунци су се читаву ноћ борили против великих марета и јужног вјетра, који је дувао директно у прамац. Упињали су се да би се, док траје ноћ, што више од Дубровника одмакли. Изнурени, мокри, вјетром ишибани, искрцали су се тамо гдје их је зора затекла. Нису успјели упловити у Боку, али су јој били на домаку. Барку су напунили камењем и потопили, да не буде путоказ потјери. Продужили су пјешачењем.

У Рисан им није било повратка, алије Јоко добро познавао рисанско залеђе. Тамо је сазнао да се у околини крије још бјегунаца са "Италске флоте". Са њима се повезао и убиједио их да им појединачног опстанка нема. Одметничка дружина је утростручена. Знали су да им нема слоге без вође. Једногласно су изабрали Јока Суботића за четовођу.

Из рисанског залеђа прешли су у Херцеговину. Тамо су сазнали да нису једини одметници. За кратко вријеме Јокова чета је од 15 нарасла на 37 момака, све кршнијих један од другога. Већина их је била у француским морнарским униформама.

Да не би бескорисно тумарали по херцеговачким голетима и да би свој одметнички положај искористили на најбољи начин, Јокова дружина се договорила да се сврстају међу косовске осветнике. То је значило да крену у Србију и да се придруже Карађорђу, о коме се у Херцеговини тада много причало. Кренули су преко планина ка манастиру Острогу. У манастир су стигли тачно на Тројичин дан. Присуствовали су свечаном богослужењу, сви се исповиједили, поклонили часним моштима св. Василија и дали по један цекин да им се поју благословена бденија. Уз игуманов благослов и упутства како да наставе пут, кренули су даље. Игуман их је испратио ријечима: "Нека вас лаке ноге као крила носе!"

Преко Васојевића, Јокова чета је стигла у Санџак, лако и брзо као да су их крила носила. Пратила их је срећа. Успут нису имали жртава, иако су често сабљама крчили пут кроз територије које су држали Турци. Ишли су више по осјећају према сјеверо-истоку, него оријентисањем према небеским тијелима, по упутствима игумана Острошког манастира. Тако би стигли негдје у рејоне Ужица - Чачка - манастир Жича. Као да их је Бог водио, морнари су избили на ријеку Лим баш код Бродарева. Ту нису нашли бродове, али су наишли на једног калуђера из Милешевског манастира. Он им је рекао да су тек на пола пута до Жиче, али да тамо не морају ни ићи, јер се борбе воде недалеко, код Сјенице.

Код Турака који су бранили Сјеницу настала је пометња кад им је неко њихов дојавио да им се иза леђа преко планине Јадовника приближавају "црногорске чете". Не само због те збуњујуће дојаве него и у директним окршајима, Јокова чета је допринијела освајању Сјенице. Сукобили су се са остацима турских јединица које су бјежале из Сјенице у врлети Јадовника. Јад их је ту снашао. Како су се борили Јокови јунаци, доказали су са седам турских глава успут одсјечених и вожду Карађорђу пред ноге донијетих.

У Сјеницу је Карађорђу пристигло и неколико група Црногораца и једна јака чета из Кривошија. Њих је послао Карађорђу у помоћ владика Петар Први, за разлику од Јокове чете, која је пошла самоиницијативно. Разликовали су се и по униформама, па се Карађорђе могао подичити да уз себе има и морнаре. Да би се то боље истакло, уврстио их је у своју ближу пратњу кад је кренуо ка Новом Пазару. На покрет се није дуго чекало. Јокова чета се у Сјеници задржала само три дана, а затим је пратила Карађорђа који је лично предводио устанике.

Нови Пазар је био најјаче упориште Турака у Санџаку. Турци су се припремили да бране Нови Пазар по сваку цијену, па су им и трупе биле одабране. Најтеже битке су вођене недалеко од манастира Сопоћана. Ту су се Турци показали као силни јунаци. Лако је било побјеђивати деморалисане Турке у бјежању, али да би се побиједио силан јунак, требало је бити још силнији. Такве битке не могу бити другачије него немилосрдне и крваве. Притока ријеке Рашке носила је унакажене лешеве и једне и друге сукобљене стране. Били су то жестоки судари "прса у прса", гдје се није гинуло од метка, него само од оштрих сјечива. Лешеви су морали бити унакажени, поготово уз стравичан обичај да су најважнији ратни трофеји били одсјечене главе непријатеља. Безглава људска тјелеса су плутала, сударала се, насукивала уз обале дуж поменуте притоке ријеке Рашке. Да иронија буде већа, та притока се зове Људска ријека.

За Нови Пазар и у чишћењу терена од разбијених остатака турске војске, Јокова чета "морнара" срчано се борила пуних 15 дана, без прекида, али и без узмицања. У таквим окршајима нико није могао проћи без тешких губитака. Наравно, најтежи губици су оних који изгубе и битку, и територију, и људе, па су им жртве узалудне. Ни побједницима нису лаке људске жртве. Јокова чета је у тим биткама имала значајне губитке. Била је више него десеткована. Од 37 момака, 7 их је избачено из строја: четири мртва и три тешко рањена. Појам "десетковање" је уобичајен за највеће губитке, па војни рјечник не познаје бројније губитке. Да их познаје, Јокова чета би била "двадесеткована". Од оних 30 момака који су остали у строју, није ни један остао здрав и читав. Сви су били измрцварени вишедневним биткама, неки и толико да се без помоћи нису могли ни помјерити. Сваки је задобио и по неку лакшу рану, или бар огреботину. Ту су престали бити морнари, јер су им од униформи остале само неупотребљиве рутине.

"Десна рука" Хајдук Вељка

Хајдук Вељко Петровић прославио се неустрашивошћу кроз хајдучке битке под харамбашом Станојем Главашом. До тада је био неписмено чобанче и слуга. Ни у шумском хајдучком животу није могао стећи ширег знања осим борбеног искуства. То искуство, уз јунаштво, помогло му је да се истакне у Карађорђевом устанку. Увијек је био на челу устаника, дајући лични примјер, па је заслужено уврштен у ред највећих српских јунака. Усамљен, не би могао постизати побједе, нити се прославити. Томе су допринијели они које су се уз њега борили и гинули, а остали безимени. Једва да је позната помоћ коју су му Бокељи пружили и колико су живота положили. Још мање је познато да и сам Хајдук Вељко вуче коријене из Боке. О његовом поријеклу постоје двије верзије. По једној, он потиче из братства Влаховића из Роваца, а по другој из морачког братства Радовића. Оба братства су потомци Никше, настојника Морачког манастира и родоначелника Никшића. Никша је поријеклом из Боке, прецизније с подножја Никшине (или Нишине) главице у Кртолима. За своје даље поријекло вјероватно није знао Хајдук Вељко, али његов однос према Бокељима показује да крв није вода.

Приликом Карађорђевог освајања Новог Пазара, у најкрвавијим борбама учествовала је и чета добровољаца Бокеља, бивших Наполеонових морнара. Четује предводио Јоко Гаврилов Суботић из Рисна.

Послије краћег неопходног одмора Карађорђе је позвао четовође добровољаца да им захвали на помоћи и жртвовању у судбоносним тренуцима. То није био крај устанка, па је требало чете прерасподијелити. Јоко Суботић је тражио од вожда Карађорђа да га шаље тамо гдје је најтеже. Бокељима ионако није било повратка у окупирани завичај, гдје би им се судило као дезертерима.

Имајући прилике да се увјери каква је Јокова чета, Карађорђе је чету упутио тамо гдје је била најпотребнија. Највише тешкоћа је било у Источној Србији, код Хајдук Вељка Петровића. Јокова чета није имала ни јахаће коње ни товарна грла за комору. Морали су се ослонити на чврсте ноге и лаке опанке. Са још неколико устаничких група кренути преко планина Рогозне, Копаоника и Јастрепца до врха Озрена. Водичи су били добри тако да, осим великих напора, других невоља није било. Комора им није ни требала, јер је народ хранио своје ослободиоце. Било је љетно доба, тако да им је планинска свјежина само пријала.

Хајдук Вељко и четовођа Јоко раније нису чули један за другога, али им то није сметало да се одмах зближе као стари знанци. Имали су много заједничког, и у карактеру, и у темпераменту, и у схватањима, и у јунаштву. Већ у првим акцијама Хајдук Вељко је оцијенио способност и храброст Јокове чете, па је није одвајао од себе. Још док је Хајдук Вељко био војвода Сокобање, Јоко му је постао блиски сарадник и савјетник. Иако ни Јоко није имао школе, видио је доста страног свијета и стекао искуства каква Хајдук Вељко није имао прилике да стекне. Међусобно су се договарали и допуњавали, па су заједно кренули за Неготин. То је било када је Хајдук Вељко постављен за крајинског војводу и команданта Неготина.

Неготин су Турци напустили без борбе, али су поједине нерегуларне турске јединице упадале у српске предјеле ради пљачке и освета. Тако није било мира и кад нису вођене праве ратне операције. У једном таквом упаду умало да не настрада и Хајдук Вељко. Читаву банду су ликвидирали момци Јока Суботића. Овај случај је довео до тога да се Вељко и Јоко побратиме. Хајдук Вељко је Јока Суботића поставио за једног од 13 његових буљубаша, а Јокову чету уврстио у своје "бећаре" које је плаћао из своје личне касе. Од укупно три хиљаде људи са којима је располагао Хајдук Вељко, тачно десет посто је било бираних бећара. Од укупно 300 бећара, тачно десет посто је било Јокових момака, што значи да је сваки десети бећар био Бокељ. Наравно, Јоко Суботић није био једини побратим Хајдук Вељка, али их није било ни много. Важно је истаћи да је међу малобројним побратимима Хајдук Вељка био и један Бокељ и да је Бокеља било у некој врсти војводине елитне или тјелесне гарде.

Бећари су бранили најбоље неготинско утврђење на најузвишенијем мјесту, познато као "Хајдук Вељков шанац". У саставу утврђења је било неколико кула, међу којима се истицала вишеспратна Хајдук Вељкова кула звана "Баба-Финка". Утврђење је доминирало над читавом околином, а са куле "Баба-Финке" је Хајдук Вељко могао пратити све што се у околини догађало. Тешко је било и замислити да би Хајдук Вељко могао од сабље погинути у таквом утврђењу док је око себе имао своје бећаре који су га штитили. Није то било могуће ни када је огромна турска сила од 20 хиљада војника напада свега три хиљаде бранитеља. Да је било могуће, то би се и десило.

Главно командујући турске војске Ахмет-паша је високо цијенио Хајдук Вељка и његову храбру војску. Види се то, не само потоме колико је војске довео него и по томе што су ту војску предводиле провјерене турске војсковође: Мула-паша, Реџеп-ага, Јусуф-ага и Алија Гушанац. Упркос толикој сили, Хајдук Вељко није ни помишљао на предају. Уз турску живу силу било је и око 40 топова, који су непрекидно тукли по утврђењу. Рушили су кулу за кулом и претварали их у гомиле.

Најдуже се одржавала кула "Баба-Финка". Многе гранате су у њу удариле док је нису у рушевину претвориле. Хајдук Вељко тада није био у њој. Обилазио је шанчеве и храбрио браниоце. Топовске гранате су падале и по шанчевима. Једино гранате својим сабљама нису могли зауставити Вељкови бећари. Управо од једне топовске гранате је погинуо легендарни јунак Хајдук Вељко Петровић.

У борбама уз Хајдук Вељка погинуло је више од половине Јокове храбре дружине. Они су остали безимени, "незнани јунаци", јер су били у сјенци свог четовође Јока Суботића. Ни Јоко није слављен колико заслужује, јер је био у сјенци војводе Хајдук Вељка. Тако то обично бива. Макар се сви једнако добро борили и херојски животе дали, само се понеко слави.

Послије погибије Хајдук Вељка, команду над посадом утврђења је преузео његов брат Милутин. Он је успио извући из окружења дио преживјелих устаника, највише "бећара", јер они нису ни бјежали нити се предавали. То је већ било вријеме слабљења Наполеонове силе, па су се преживјели Бокељи могли вратити кућама. Нису то учинили. Нису ни пребјегли у сусједну Аустрију са осталим устаничким вођама. Одметнули су се у брда да наставе хајдучку борбу, надајући се брзом опоравку устаничких снага и обнови устаничких борби. За оне који су били Карађорђеви "морнари", па Хајдук Вељкови "бећари", настале су нове муке и нова јунаштва, али то је друга прича.

Тешко је утврдити колико је Јоко Гаврилов Суботић имао година када се борио уз Хајдук Вељка, јер се у разним изворима помињу разне године његовог рођења: 1769, 1773. и 1786. Карађорђе га је послао код Хајдук Вељка одмах по освајању Новог Пазара, што значи крајем јуна 1809. године. Хајдук Вељко је постао крајински војвода и командант Неготина двије године касније, а погинуо је задњег дана јула 1813. године. Значи да су се Бокељи уз њега борили више од 4 године. Велике силе су се лако нагодиле на штету мале Србије. По одредбама Букурештанског мира, турске трупе су добиле право да поново запосједну градове у Србији. Почетком октобра 1813. и Карађорђе је напустио Србију. Пребјеглице у Аустрији су биле колико-толико збринуте и ван животне опасности. Само најупорнији су остали да се и даље боре, укључујући остатак Јокове дружине.

Помоћ Бокеља из Одесе

Моћна колонија Срба са језгром Бокеља, слична оној у Трсту, била је и у Одеси. Што је српска колонија у Трсту била за Средоземно, то је колонија у Одеси била за Црно море. Ако изузмемо колонију у Трсту, у Одеси је други по реду био центар српског материјалног и умног капитала. Обје колоније су помоћу бокељских помораца одржавале тијесне међусобне везе. Многи, за Србију веома важни догађаји, зависили су од веза на релацијама: Трст - Бока - Одеса. Нарочито је то долазило до изражаја током припрема и трајања српских устанака против Турака.

Значајан дио европског капитала, умјетношћу Бокеља, преливао се из Трста у Одесу, а тамо оплођен струјио у супротном правцу. Бокељи су у Одеси створили јаку трговачку мрежу. И сами Руси признају да су им на Црном мору Бокељи организовали и трговачку и ратну морнарицу. Срби Бокељи, окупљени око своје колоније, имали су своје трговине и бродове, али су осим њих многи поморски капетани били и у руској служби, како на трговачким, тако и на ратним бродовима. Био је читав низ Срба Бокеља руских адмирала и генерала са јаким утицајем на руски царски двор. Прије Карађорђевог устанка Бокељ је био и лучки капетан Одесе, Љубомир Злоковић из Бијеле. Лучки капетан је имао толику моћ и овлаштења да је био у рангу адмирала. Њега су и називали адмиралом, иако није био адмирал. То је војни чин, а Злоковић је био надлежан за трговачки дио луке. Утицајни Бокељи су утицали и на званични став Русије према Србији, на слање помоћи чији су транспорт Бокељи организовали, а посебно је важна материјална помоћ коју су Бокељи међу собом прикупљали и слали устаницима у Србију.

Осим материјалне, била је важна и друга, нарочито дипломатска и пропагандна помоћ. Многи умни Бокељи, који нису били ни поморци ни трговци, а били су у руској служби високи државни чиновници, укључили су се у активности помагања Србији на својеврстан начин. Тада је на разним високим административним или дипломатским положајима било двадесетак Бокеља, или потомака Бокеља. Они су организовали излете, лов, банкете, куповали скупоцјене поклоне супругама утицајних људи, а то нису били издаци - Бокељи патриоти су их издвајали из својих уштеђевина, а неки се и задуживали, да би придобили што већу наклоност руских моћника српским устаницима.

Није изостала ни солидарност православља, чему је доприносило православно свештенство. То није истицано, јер се донекле косило са генералном хришћанском доктрином, по којој није требало подржавати оружане побуне против легалних властодржаца. Критике у том смислу црква је пребацивала на појединце, као лични став неких свештеника, а они нису дозвољавали да се њихове заслуге истичу - не само због скромности. Савјест им је била мирна, сматрајући да пред Богом не гријеше ако помажу потлачене да са грбаче отресу тлачитеље.

Међу најагилнијим високим црквеним великодостојницима који су се залагали за српске устанике, био је руски "каваљер" а српски архимандрит Спиридон Филиповић из околине Херцег-Новог. Не само у Русији него у свим црноморским земљама, укључујући и Турску, имао је разгранате везе. Његова честа путовања у Свету Гору нису имала само вјерски карактер. Познато је да је у српским устанцима било добровољаца из Грчке и Бугарске, али није познато да је то заслуга и Бокеља.

Значајна је била улога истакнутог привредника Лазара Павковића са Пода. Он је био једнако везан са Бокељима у српским колонијама и у Трсту и у Одеси. Често је путовао на тим релацијама и развијао пословне везе. Као образован послован човјек, уз то коректан и несебичан, стекао је велики углед и повјерење у руским врховима. Као познавалац Срба и свог српског и других језика, био је најпогоднија личност за положај капетана Руске агенције у Београду, па је и постављен на то мјесто. Захваљујући добром познавању руског, њемачког и италијанског језика, помно је пратио што се на тим језицима писало о српском устанку. То је било од изванредне користи због српске наивности.

Срби су поносно вјеровали да им се у свијету сви диве и подржавају их у праведној борби за слободу и збацивање вишевјековних угњетача. Тако је и било у многим страним земљама, али међу обичним народом. У званичним, нарочито правничким и дипломатским круговима, није било тако. У тим круговима Срби су оптуживани за насиља, бунтовништво, хајдучију, непоштовање легалне власти и закона. Неки властодршци, који су држали у покорности своје или туђе народе, бојали су се за себе да се други не угледају на Србе.

Пратећи негативна писања и реаговања у свијету, Павковић је упозоравао Карађорђа да не живи у илузијама него у реалности. Кроз то је Павковић постао Карађорђев савјетник и посланик у низу важних мисија. Имао је и посебну дужност да шири истину о Карађорђу и српском устанку, да демантује клевете и да објашњава оно што странци нису могли лако разумјети. Да није било Павковића, Карађорђе би тешко могао у оној збрци злонамјерних измишљотина представити себе и свој устанак и својим најближим савезницима, Русима. Да не говоримо о осталом дијелу свијета који је све гледао кроз своје интересе.

Срби су одувијек више цијенили сабљу него језик, а од када је пронађен барут, више су цијенили пуне пушке него празне ријечи. Међутим, јунаци добијају битке у витешком боју, а губе их на дипломатском пољу. Неки умнији Срби су то схватили и у том смислу се ангажовали без обзира што су знали да им Срби то неће рачунати као јуначке подвиге. Лазар Павковић је успјешно обавио многе посланичке мисије које су потпуно занемарене. Вјешти дипломата понекад може постићи више него стотине пушака, па неки важнији преговарачки подвизи ипак нису могли бити сасвим заборављени.

Најкритичнија ситуација у другом српском устанку је била када се везир Мураши Али-паша налазио у Ћуприји. Са одморним и добро опремљеним крвожедним главосјечама, вишеструко бројнијим од изнурених и материјално исцрпљених устаника, намјеравао је драстичним мјерама скршити српски устанак и казнити не само устанике него читав устанички народ. О озбиљности ситуације Павковићевим везама обавијештен је лично руски цар Александар и предузео је оно што је у том тренутку било најбоље. Послао је свог личног изасланика турском султану Селиму. За ту мисију није могао одабрати прикладнију личност од Лазара Павковића. Од њега се нико није могао свесрдније залагати за српску ствар.

Лазар Павковић је вјешто убиједио султана Селима да се једнако залаже да престану непотребне погибије и Срба и Турака. Убиједио га је да би требало послушати велике силе, јер су оне биле више наклоњене Турцима. Представио је такву ситуацију по којој су Срби били у много бољој ситуацији него што су били, да имају више снага него што су имали, и да ће им Руси прискочити у помоћ, иако то тада није долазило у обзир. Тек касније су Турци схватили што су пропустили, али тада је било касно да надокнаде пропуштено. Срби су добили у времену, међународне симпатије су се преокренуле у корист Срба, па је и штампа све више подржавала Србе. Кад је све кренуло набоље, и ратна срећа се приклонила устаницима. Српски устанак је окончан међународно потврђеним споразумом, са којим су Срби постигли више него што су очекивали и они који су били највише наклоњени Србима.

Из свега произлази да је један Бокељ, Лазар Павковић, својим умијећем дао велики допринос исходу српских устанака против Турака и спасу устаничких достигнућа.

Постоје и писмени подаци почев од 1813. г. о Лазару Павковићу као Карађорђевом савјетнику и посланику. Забиљежена је и Павковићева мисија 1815. г. као личног изасланика руског цара Александра код турског султана Селима са изванредним резултатима.

Смиритељи српског устанка

Ивелићи су стара рисанска властелинска породица, поријеклом из источне Херцеговине. Од доласка у Рисан у 17. в. бавили су се трговином и поморством. Када им је мали градић Рисан постао тијесан за развијање послова, почели су се пресељавати у Трст и Одесу.

Капетан Марко Ивелић помињао се 1770. г. као командант дијела руске средоземне флоте којом је командовао прослављени адмирал Алексеј Орлов. Управо те 1770. г. Орлов се највише прочуо у великој поморској бици код Чесме, недалеко од острва Хиоса. Ту је тешко поражена турска флота. Била је то важнија битка и са сјајнијим успјехом од оне много истицане битке код Лепанта. Осим капетана Марка Ивелића, у бици код Чесме учествовало је још преко стотину помораца Бокеља православаца, од којих 5 заповједника руских бродова.

Године 1788. исти тај Марко Ивелић, али као пуковник копнене војске, формирао је 12 батаљона Црногораца и успјешно их предводио у биткама против Турака. Пензионисан је 1799. г. као 60 - годишњак у чину руског генерала. Од тада почиње прича о улози Марка Ивелића у I српском устанку.

Непуну годину дана након пензионисања, умјесто уживања великим заслугама стечене мировине, Марко Ивелић је поново активиран. Не ни као поморски капетан, нити као копнени генерал, него као дипломата. Тада је Бока била под аустријском управом. Руски цар Александар Први био је веома заинтересован и за Боку, и за Црну Гору и за Дубровник. Као свог личног изасланика, послао је у Боку искусног и у свим приликама сналажљивог Марка Ивелића. За ту мисију Марко је био погодан и због тога што му је тада брат Саво био предсједник Рисанске општине. Тако су браћа Ивелићи заједнички лакше радили на отварању руског конзулата у Котору и на повезивању свих нити и веза важних за будућа збивања. Нарочито је било важно одржавати везе међу православним свештеницима и поморским капетанима, јер су они били најутицајнији.

У бурним догађајима смјене аустријске и француске (Наполеонове) власти у Боки, Марко Ивелић се укључио у борбу на страни Бокеља и Црногораца. Није му сметало што је претходно имао неспоразуме са владиком Петром Првим. Војна знања и искуства генерала Марка Ивелића допринијела су успјесима у биткама против силне Наполеонове армаде. Ратни трофеј из тадашњих борби код Цавтата, сабља убијеног вишег француског официра, чува се у кући Ивелића у Рисну.

Неспоразум између владике Петра Првог и Марка Ивелића је проистекао из оптужби Владике да Марко Ивелић више штити руске него црногорске интересе. Међутим, Ивелић је имао могућности да објективније сагледа свјетске прилике, општу ситуацију, распоред свјетских снага, па је могао просудити што је у датим приликама могуће, а што је немогуће постићи.

Раније, када су оцијенили да су се стекли повољни услови за дизање устанка у Србији, Бокељи су били ти који су свесрдно помагали и организовање, и разбуктавање и трајање устанка. Живјели су у дубоком увјерењу да ће ослободилачки устанак хришћана против исламске тираније добити општу подршку Европе и да ће кратко трајати. Држање Европе, чак и братске Русије, било је за Србе непријатно изненађење и дубоко разочарање. Без обзира какве су имали намјере, резултати дјеловања европских сила водили су ка међусобном истребљивању и Срба и Турака. Тако је српски устанак умјесто предвиђених 8 седмица потрајао пуних 8 година, са промјењивом ратном срећом.

Упркос томе што су Турци имали многоструко више људских жртава од Срба, турски губици су се лако и брзо надокнађивали. Извора за попуњавање разређених српских редова није било. Када су исцрпљене и све материјалне резерве, укључујући и лично богатство појединаца Бокеља који су уложили сву имовину у српски устанак, велике силе су се лако нагодиле на рачун мале и исцрпљене Србије. У односу на опште прилике на почетку устанка, након 8 година околности су се потпуно измијениле.

Још у току српског устанка, Марко Ивелић је више пута одлазио из Боке у Русију, Аустрију и Србију. Три године након почетка Карађорђевог устанка, устаници су поново заузели Београд, а мјесец дана касније и Шабац. Одмах иза тога запријетило је ново велико крвопролиће. Из Босне и Санџака прикупљале су се силне турске трупе припремајући одмазду. Забринути војвода Јаков Ненадовић послао је драматичну поруку руском цару Александру, тражећи војну помоћ и посредовање код турског султана. Та порука је пренијета преко грофа Марка Ивелића, који је тада још био у Боки. Везе Боке са Карађорђем добро су функционисале. Ненадовићеву поруку Ивелић је одмах прослиједио цару Александру, уз своје препоруке. Везе Боке и са царем Александром су добро функционисале. На то је цар Александар наредио министру иностраних послова Адаму Чарторинском да интервенише код султана у корист српских устаника, упозорењем на обострану трагедију евентуалног крвопролића.

На тражење Луке Лазаревића (старијим поријеклом из Боке), Јакова Ненадовића и проте Матеје Ненадовића, гроф Марко Ивелић је испословао да Руси успоставе стациониране гарнизоне у Београду и Шапцу. Тада је дошло до првих неспоразума између Карађорђа и Ивелића. Карађорђе није дозволио да Руси запосједну Калимегданску тврђаву. Плашио се да би руски утицај у Србији могао превише порасти. То би могло довести до руског мијешања у унутрашње послове Србије, а Карађорђе није трпио ничије туторство. Осим тога, замјерао је Русима да нису помогли Србима онолико колико су они од Руса очекивали. Ивелић се са тим није могао сложити, па је Карађорђе и њему замјерио да штити више руске него српске интересе. Та ситуација је убиједила руског цара у Ивелићеву мудрост и објективност па га је поставио за свог личног изасланика и у Србији. Тако је, осим Лазара Павковића и још неких истакнутих Бокеља, који су дјеловали на смиривању устаника, гроф Марко Ивелић имао најнезахвалнију улогу.

Устаничке вође нису биле ни мало задовољне условима Будимпештанског мировног уговора. Сматрали су да су тим уговором занемарени основни српски интереси. Гроф Марко Ивелић их је морао убјеђивати у Врачевшници да прихвате оно што је за њих било неприхватљиво. Захваљујући високим дипломатским способностима, Ивелић је успио убиједити устанике да је постигнуто највише што се могло постићи. Другог избора није било осим крвопролића које би довело до истребљења Срба. Мала исцрпљена Србија, без икакве помоћи са стране, није се могла сама одупријети силном Турском царству са неисцрпним људским резервама. Изостала је чак и морална подршка од оних од којих се очекивала. Одбијањем понуђених услова мировног уговора, могло се изгубити и оно што је уговор повољно пружао устаницима. Предах је био неопходан и моћној Русији. Ивелић је убиједио устанике да је најважније сачувати људске животе. Само са сачуваним људством, након опоравка и у повољнијим приликама, биће могуће постићи и шире циљеве.

Прихватањем убједљивих разлога, а тиме и одредаба мировног уговора, дошло је до измирења грофа Марка Ивелића са устаничким вођама, који се са њим нису слагали. Тада је гроф Ивелић, у својству личног изасланика руског цара и у царево име, уручио Карађорђу високо руско одликовање, орден Свете Ане I степена. Раздијелио је одликовања и другим устаничким вођама. То је била посљедња дипломатска мисија грофа Марка Ивелића из Рисна.

Скупштина српских устаничких вођа, на којој је прихваћен Букурештански мировни уговор, одржана је јуна 1812. чиме се Карађорђев устанак сматра окончаним. Карађорђу и истакнутим устаничким вођама, којима је пријетила опасност од турске одмазде, гостопримство је пружила Русија. Ивелић је именован за сенатора Петровграда. Тамо је и умро. Његова историјска улога још није праведно извагана.

У језгру другог српског устанка

Узалуд је проливено много крви у Карађорђевом, односно у I српском устанку. Неправедне одлуке великих сила на штету Срба, изазвале су потиштеност, озлојеђеност и пометњу у устаничким редовима, што је довело до расула. Истина, Турска се обавезала да ће спровести општу амнестију коју су гарантовале европске силе. Вјерујући у гарантовану амнестију, многи устаници су се почели враћати кућама да им породице не страдају. Турци су им то дозволили под условом да предају оружје. Они су већином били из подручја удаљенијих од аустријске границе, тако да нису успјели пребјећи. Неки, који су остали, нису вјеровали ни у турску ни у европску ријеч. Одлучили су да остану хајдуковати по шумама. Било је то 1813. г. почетком зиме када планине нису биле ни мало гостољубиве. Од тада па до почетка априла 1815, када је започео II српски устанак, хајдуци су пружали отпор Турцима, издржавајући натчовјечанске муке. Читав свијет је знао за те хајдуке, дивио им се и честитао им, али је мало ко знао да је међу њима било и Бокеља. Свијетли примјер су "Јокови Бокези" - како су тада називали хајдучку дружину Јока Гаврилова Суботића из Рисна. Дакле, Бокеља је било, не само у I и II српском устанку него и у међувремену, укупно дуже од седам година.

Међу хајдуцима у српским шумама, који нису имали породице у Србији да им се врате, или који нису имали повјерења у обећања амнестије, били су и "Јокови Бокези". За њих је била срећа што су се одметнули у шуме, јер је Сулејман - паша кратко поштовао прокламовану општу амнестију. Постепено је ликвидирао све утицајније Србе, нарочито истакнутије јунаке и "странце", због страха да поново не дигну устанак. То су била мучка ликвидирања без суђења, а судским пресудама на смрт су осуђени сви који су остали да пружају отпор наоружани по шумама. Сазнавши да су на смрт осуђени, неки хајдуци су се пробијали до граница, успијевали пребјећи и спасити голу кожу. Чак су и устаничке вође слале у том смислу поруке добровољцима који су били из крајева ван окупиране Србије.

Јоко Суботић и његова дружина Бокеља везали су своју судбину за Србију, одлучили да остану и издрже до прољећа, очекујући тада нови устанак који је и наговјештаван. Прогањани су као шумске звијери. Живјели су суровијим животом него шумска бића која су по природи на такав живот прилагођена. Одраслим у благој приморској клими, Бокељима је било најтеже издржати дугу и јаку зиму. Уз то још и у непознатим крајевима, без родбине у којој би могли наћи јатаке. Није тешко замислити како им је било без крова над главом. Често нису смјели ни ватру палити да се осуше и огрију јер би то био најбољи путоказ прогонитељима. Храна, углавном од лова, ријетко им је била кувана и топла. Иако су то све били кршни и здрави момци, једва су издржали глад, зиму и изнуреност. Прошла је једна зима, а нови устанак није почео. Требало је издржати још једну сурову зиму и дочекати ново прољеће.

У ваљевском крају, управо тамо гдје је четовао Јоко Суботић са својим хајдуцима, започео је II српски устанак. Било је то чак и прије него што је у Такову донијета одлука о дизању устанка, и прије него што је Милош Обреновић изабран за новог вожда. Устаничко језгро су чинили хајдуци, прекаљени у биткама. Наравно, не само Јокови Бокељи, јер је било и других одметничких чета. Кнез Милош Обреновић је знао за Јока Суботића. Са његовим Бокезима је посебно рачунао. На њих се и он ослањао тамо гдје је најтеже било, а под Јокову командује ставио и групу добровољаца из Црне Горе, која је похитала у помоћ устаницима. То је Јоко схватио као велико признање и посебну почаст. Црногорци су у Србији увијек сматрани као велики јунаци, а онај ко их предводи био је јунак над јунацима.

Услиједиле су тешке битке против јачег и много бројнијег непријатеља. Најтеже је било око Чачка, против Чаја - паше, неустрашивог војсковође. Са својих хиљаду и по чврстих јунака, он је у почетку устанка низао побједе против устаника, које су га још више прославиле. Извојевао је побједу и освајајући Чачак, али је главу изгубио. Не само он него и многи његови борци. Јокова чета је имала част да у тој тешкој борби учествује, али и несрећу да у њој изгуби десетак Црногораца.

Само три дана касније, док се устаничка војска након пораза прегруписавала, Турци су изненада напустили Чачак. Ваљда због страха да не буду опкољени. Неколико прибранијих чета, међу којима и Јокова, самоиницијативно су удариле на Турке у повлачењу преко Јелице. Присиљавали су Турке на безглаво бјежање уз остављање опреме и плијена којег су носили из Чачка. Устаници су их гонили све до Краварице, наносећи им тешке губитке и у људству. Био је то морални опоравак устаницима и подстрек за нове успјехе, а ратни плијен је омогућио обнову опреме и наоружања устаника.

Убрзо је запријетила опасност са сјевероистока. Јокова чета је тамо упућена. Уз краћи одмор код Ваљева, чета је кренула ка Мачви и стигла у прави час. Одмах се укључила у одлучујући бој прса у прса против Турака Ибрахим - паше. Он је већ био прешао Дрину и са те стране озбиљно угрозио устаничку Србију. Турска сила од хиљаду и триста људи ту је потпуно разбијена. Због тешке одступнице преко Дрине, већи дио Турака је био присиљен да се преда, укључујући и Ибрахим - пашу. За овај велики успјех нису најзаслужнији Јокови Бокези, али јесу сви бивши хајдуци. Они су били посебно мотивисани да гоне и уништавају своје бивше прогонитеље који су им годинама тешке муке задавали.

Ратна срећа се окренула у корист устаника и потрајала је све до споразумног окончања устанка, при чему су постигнути основни устанички циљеви. Јоко Суботић са својом дружином у Србији није имао више посла. Од оних 37 Бокеља, који су са Јоком отишли из Боке и укључили се у I српски устанак, након II устанка вратило их се само 7 преживјелих. Да се врате одобрила је Аустрија, јер су потпадањем Боке под управу Аустрије постали поданици те државе.

Јоко Суботић и његови малобројни преживјели ратни ветерани у Боки нису дочекани као хероји. Аустријској власти Србија није била при срцу, па ни они који су се за Србију борили. Њихове велике жртве, вишегодишње битке и надљудске патње нису ни касније истицане. Они су брзо пали у заборави остављени да живе у сиромаштву. Из Србије нису ништа донијели осим задовољство због одуженог братског дуга.

Успјеси устаника, нарочито у II српском устанку, одјекивали су широм свијета. У историографији Србије нису заборављена ни многа имена војсковођа и јунака из Србије. Добровољци, који су дошли изван Србије и по завршетку устанака вратили се одакле су дошли, у Србији нису могли причати о својим ратним доживљајима, па су изостали и у литератури и у народним пјесмама. Ко зна колико је заборављених, а заслужних, из доба када није било писмених наређења, извјештаја, дневника, спискова имена и описа битака? Најмање се могло очекивати да се о погинулима нешто сазна и да их неко слави. Не знају се ни имена преживјелих сабораца Јока Суботића. Једино је он имао среће да остане запамћен и да се о њему прича.

Јоко Суботић је у сиромаштву стварао породицу. Био је срећан што је добио 4 сина, али и несрећан што је доживио да тројицу од њих покопа. Надживио га је само син Мићо, рисански трговац, који је Јока и издржавао до смрти. Јоко је умро 14. јуна 1877. у дубокој старости, а мјесец дана касније (27. јула) новосадска "Застава" је писала о неким његовим заслугама. Иако са 50 година закашњења, кнез Милош Обреновић се сјетио Јока Суботића и тада га одликовао "Таковским крстом" са својеручно потписаном дипломом. Милан Миличевић га је уврстио у свој "Поменик знаменитих људи у српском народу новијег доба". Има му помена и у нашој Војној енциклопедији под појмом "Добровољци".

Треће поглавље

У страним устанцима

Грчка као своја отаџбина

Пола вијека прије избијања грчког рата за ослобођење, Бокељи су учествовали у биткама против Турака на грчким просторима. Борили су се не жалећи труд, зној и животе, као да се боре за своју отаџбину. Свестрана блискост им је то доносила. Управо те битке су стварале услове за велики грчки ослободилачки рат. То се може разумјети кроз чињенице да су православни Бокељи (у руским исправама називани "приморским Словенима") били главни оснивачи руске црноморске флоте. Од почетка 18. вијека много бокељских бродова пловило је под руском заставом, на стотине бокељских официра служило је у руској ратној морнарици. Многи су били заповједници ратних бродова, а било је на десетине Бокеља руских адмирала и генерала. Од оних који су ратовали на грчким просторима, било је по неколико адмирала из истог братства. Нарочито су се прославили Војновићи из Херцег-Новог. У овом прилогу није могуће укратко саопштити ни све што би требало рећи о једном од њих, а не о свима њима, па ћемо издвојити само најзаслужнијег.

За вријеме руског цара Петра Великог у руском ратном поморству значајнија је била само Балтичка флота, али је и она након цареве смрти низала само поразе. Запуштена и залеђена у балтичким водама није ничему служила. Царица Катарина II имала је добар рецепт за активирање руске поморске силе. Позвала је под своју заставу "приморске Словене" (Србе из Боке). Одазив је превазишао царичина очекивања. Међу првима је стигао у Кронштат Марко Јованов Војновић (у руским исправама "гроф Марк Иванович"). Заблистао је чим је примљен у службу руске ратне морнарице. Само након два мјесеца провјере знања, произведен је у чин лајтанта и повјерен му је сложен задатак

На другом крају Европе у то вријеме се водио руско-турски рат. Обје стране су припремале одсудну битку за превласт на мору у грчким просторима. Гроф Алексеј Орлов, главнокомандујући руских поморских снага у Медитерану и Црном мору, није имао довољно снаге да се одупре Турцима, па је царица Катарина наредила да му се упути појачање са Балтика. Навигациони официри су били углавном Бокељи. Успјешно и неочекивано брзо, стигли су руски бродови из леденог Балтика у грчке воде. Главни официр навигације на водећем броду "Свети Георгије Побједоносац" био је Лајтнант Марко Војновић. Брод је стигао у прави час уочи велике руске побједе код Чесме (или Чешме).

Била је то чувена битка на 8 миља источно од грчког острва Хиос, пред турским насељем Чесма, у којој је на руским бродовима учествовало много Бокеља. Иако су имали боље бродове и бројнију флоту, Турци су у тој бици изгубили 16 линијских бродова, 4 фрегате, 6 галија, 50 помоћних бродова и 300 чамаца са око 10 хиљада људи. Руси су изгубили само један линијски брод и 650 људи. Блистава побједа је обезбиједила велику руску превласт у Егејском мору.

Пола године касније, командујући полаком "Ауза", гроф Марко Војновић је заробио велики турски брод пун терета. Наредног мјесеца је прогонио 17 турских наоружаних шамбека пуних пшенице и све их заробио. Десетак дана иза тог богатог лова, заробио је још један турски брод пун дувана и артиљеријске муниције.

Тачно годину дана након чесменске битке, у окршају са Арбанасима погинуо је капетан Бијелић, командант фрегате "Слава". За новог команданта постављен је гроф Марко Војновић. Овим већим бродом наставио је сјајне побједе. Највећа је била она на острву Митилени, 4 мјесеца након што је примио команду на фрегати "Слава". Та славна фрегата је прва пришла обали и искрцала јуришнике, углавном Бокеље. Они су на јуриш заузели утврђење, турски адмиралитет и у луци један турски бојни брод на којем су истакли царску руску заставу. Тек за Бокељима стигли су пуковници Тол и Михаил Кутузов (касније прослављени војсковођа) са својим пуковима. Плијен је био огроман: 5 тврђавских топова великог калибра и складишта бродске опреме у толикој количини да су је читав дан преносили на бродове сви руски војници и заробљени Турци. Заплијењено је 20 мањих бродова и два велика тек изграђена ратна брода са по 74 топа. Бродови још нису имали ни имена па су крштени са "Гроф Орлов" и "Чесма".

Мало иза овог тријумфа, претражујући залив Лагос, Марко Војновић је открио 13 једрењака и једну полу - галију. Сама појава фрегате "Славе", чији се командант надалеко прочуо, изазвала је скакање турских морнара у море. Тражили су спас пливањем ка обали. Како је обална артиљерија штитила напуштене бродове, Војновић је одлучио да казни турске артиљерце. Од брзине пуцања није било времена да се топови охладе. Један топ од З фунте на фрегати "Слава" је експлодирао, убио и ранио неколико људи. Међу рањеницима је био и заповједник Војновић. Упркос томе, наредио је искрцавање инвазионе групе, која је вјешто и брзо обавила посао. Знајући што их чека, турски артиљерци су напустили топове и дали се у бјекство да их ни пушчано тане није могло стићи. Заплијењена 4 исправна топа пренесена су на руску фрегату. Заплијењено је 5.000 килограма пшенице, 2.000 врећа дувана и многе вриједности. Два турска брода су потопљена, 4 запаљена, а све остало је оштећено.

Слиједили су нови напади и успјеси грофа Војновића. У пристаништу Каподоро са једног провијантског брода заплијенио је преко хиљаду кила пшенице, 7 џакова праха, 2 топа и доста лаког оружја. Истог дана са једне факуле одузео је 38 кантара вуне, много уља и друге хране. Низале су се и многе нове побједе уз минималне губитке славне посаде "Славе".

Осим јуначких подвига и битака у грчким водама, гроф Марко Војновић се бавио и организаторским пословима. Сматрају га главним организатором руске ратне флоте у Црном мору и оснивачем руских база на Персијској обали Каспијског мора. Брзо је напредовао, награђен је високим одликовањима и богатим имањем на Криму. Потчињени су му били и неки од каснијих прослављених адмирала и војсковођа, као Сењавин, Учаков и други. Они су у нас више помињани и слављени него њихов учитељ гроф Марко Војновић.

Причу о подвизима Марка Војновића (грофа Марка Ивановича) подупиру многи подаци из руских извора. Из њих се види даје ступио у руску службу 1770. г., да је извео много више подвига него што је овдје забиљежено до окончања рата 1774. г. и у руско - турском рату 1787-1792, да је произведен у чин вице-адмирала 1797. а у чин адмирала 1801. године. Од 1802. г. био је директор Црноморског штурманског училишта, до 1805. г. када је напустио активну службу. Убрзо је умро у Витепском у Русији.

Марков син Владимир био је руски официр. Погинуо је херојски као капетан царске гарде у великој бици код Кулма 1813. г. Други Марков син Никола, као поморски капетан I класе командовао је 1799. г. једним дијелом флоте адмирала Ушакова и освојио Јакин. Њихов блиски рођак Јован Војновић се такође истицао у руској поморској служби, нарочито у грчким водама са грофом Орловом. Око 4 године је био руски генерални конзул у Грчком архипелагу. Умро је као контраадмирал на обали Каспијског мора. Његов брат Александар био је руски коњички генерал. За велике његове заслуге у борбама против Турака, његова слика се налазила у царском радном кабинету у Зимском дворцу у Петрограду. Из њиховог братства је и гроф Николај Димитријевич Војновић, који се прославио у многим биткама у рату 1787 - 1792. г., због чега је окићен високим одликовањима.

У језгру грчког устанка

Након одлуке великих сила од јуна 1814. да се Бока поново преда Аустрији, многи Бокељи су се нашли у Одеси. Једни су били добровољци у руској ратној флоти још од када је та флота била у Боки у вријеме борбе против Наполеонових Француза. Други су касније стизали као избјеглице трговачким бродовима, не мирећи се са судбином да служе Аустрији. Управо у Одеси је 1814. г. основан све хришћански покрет "Фелики хетерија" под мотом "тријумф крста над полумјесецом". Са овим покретом је одржавао везе и Карађорђе, преко бокељских помораца. Већина заповједника бокељских бродова и других Бокеља који су се нашли у Одеси, већ тада су се придружили "Фелики хетерији". Ријеч "хетерија" значи братство, пријатељство. Странце који су им се придружили, Грци су називали "филхеленима".

Почетак општег устанка за ослобођење Грчке од Турака озваничио је архиепископ Германос на Благовијести 25. марта 1821. код Калавритских литица испред цркве Светог Ђорђа. Одлучујуће борбе су вођене на Пелопонезу. Тријумф устаника је слављен 5. октобра 1821. заузећем Триполице, уз значајну помоћ бокељских помораца.

Грчка нам је близу и духовно и географски. Најближа нам је морским путем. Није чудо што су Бокељи имали тијесне везе са Грцима од давнина, али јесте чудо што се о тим везама мало писало. У публикацијама о бокељском поморству много више се писало о везама Бокеља са даљим земљама, чак и латиноамеричким.

"Фелики Хетерија" се брзо ширила оснивањем огранака у свим градовима и на свим острвима Грчке, али је све почело из Одесе. Отуд је и кренуо устанички вођа Александрос Ипсилантис са својом "светом региментом" од двије хиљаде бораца. Међу њима је био знатан број добровољаца који нису били Грци. На грчким територијама језгро устаника чинили су "клефте" (одметници, комити). Они су се од раније борили против Турака попут наших хајдука. Биле су то дуготрајне, али неорганизоване, необједињене, спорадичне и локалне борбе. И међу клефтама је било Бокеља. Тамо су доспијевали на разне начине. Највише је било помораца и трговаца који су у Грчкој дуже боравили, или су тамо за стално остали. Увијек је било путника и авантуриста. Било је и пребјеглица (и њихових потомака) са турских и млетачких галија. Они су најчешће постајали одметници. Почев од Немање и његових великаша који су га слиједили у опредјељењу за монаштво, много наших калуђера је било у Грчкој. Грчки устанак је свештенство и предводило. Кад је букнуо устанак у Грчкој, Бокељи су и из Боке масовно и организовано похитали у помоћ Грцима.

Бокељи су одлазили на пут у најблиставијим народним ношњама. Грци их ни по чему нису разликовали од Црногораца. Онима који су се у Грчкој задржали или постали познати, пред презименом су додавали надјевак "Мавро... " (Црногорац) са хеленизираним "ис" или "ос" завршетком. Тако су Бокељи Перо Миховић, Лесо Кордић и Васо Брајевић постали:

Петрос Мавромихалис, Александрос Маврокордатос и Васос Мавровунотис. Од осам најпознатијих вођа грчког општег устанка за ослобођење, три су била Мавро...са. Они су били активисти Фелики хетерије или клефте још прије озваничења устанка, а укључили су се у устанак од првих битака.

Бокељи, који су пристизали као добровољци, придодавани су Мавросима због лакшег споразумијевања. Тако је Крсто Брајић, јунак од заната из Брајића, придодат устаничком вођи Васу Брајевићу из Мојдежа, односно Васосу Мавровунотису. Већ након првих битака и показаног јунаштва Крста Бра