Шпиро Живковић – Бура

Усуд мраморног стуба
роман

•

Круг

Садржај

• Мр Раде Вучићевић: Усуд мраморног стуба или Сага о Корпарићима Шпира Живковића - Буре
• Вишња Косовић: Из рецензије за роман Шпира Живковића Буре "Усуд мраморног стуба"
• Шпиро Живковић – Бура: УСУД МРАМОРНОГ СТУБА
• Шпиро Живковић – Бура: КРУГ
• Белешка о Шпиру Живковићу – Бури

Мр Раде Вучићевић

Усуд мраморног стуба
или
Сага о Корпарићима Шпира Живковића - Буре

Познаваоци и читаоци укупног књижевног опуса Шпира Живковића већ одавно су прижељкивали велико, прозно дело од овог изванредног приповедача, који је "Причама из Жутиловине" показао да, осим што мајсторски барата нарацијом, уствари, припрема терен за роман, највећи степен књижевног изражавања сваког писца.

Шпиро својим саопштавањем захвата неколико векова, тачније, приповедање иде са турском пропасти и првим ослобађањем Новога од османлијске власти.

Некако у исто време, у Херцег – Новом се појављују и мраморни стуб и први Симо Корпарић, сваки за себе значајан и посебан, а истовремено трагичан и судбински повезан да дефинитивно дешифровани запис шпанских освајача има смисао усуда "Овде, сада и увек". И Симо и стуб имају своје место у историји новог победника. Први је у знак признања добио кућу и плац, то јест, простор у којем је постављен загонетни и тајанствени мрамор, а овај други, мистични и касније се показало трагични, симбол недодирљивости и непокретности; остали су мото и покретач Шпировог грађења заплета и драматике романа.

Генерације Корпарића су се смењивале, мењали су се и окупатори, мењао се град, флоте и флотиле су долазиле и одлазиле, само је увек бивао нови Симо , а стари стуб их је дочекивао и испраћао из Шпирове приче, са оног уклетог места из дворишта не дозволивши ни једном од домаћина да мистерију реши, а проклетство ископа и одагна.

Обиље ликова, интересантан начин њиховог увођења у чин радње, вешто уклапање у историјски важне догађаје, Шпирову приповедну форму чине убедљиво сугестивном, пријемчивом и питком, тако да обичан читалац више није сигуран где почиње историјска читанка, а где завршава психолошка драма, како сва прича одједном бива блиска као сказка из раног детињства, а завршава неким салонским пријемом на француском или бечком двору, свеједно.

Стил и језик Шпира Живковића су препознатљиве и карактеристичне књижевне одлике овог ствараоца. Писац са невероватном лакоћом приповеда, стилски фундаменталан и доследан да препознатљивост његова стила више није непознаница и површном читаоцу.

Језички надахнут, надарен и економичан у комуникацијском следу, вешто убацује старе терминолошке локализме, боји их савременом изражајношћу и језгровитошћу, остаје разумљив и занимљив и онда када се нагомилавају све природне различитости разних саговорника у разним историјским и драмским заплетима његова дела.

Могућност језичке и изражајне трансформације, одлика је великих ствараоца, писаца који имају велико књижевно искуство, људи који су пуно видели, доста чули, много прочитали, а још више запамтили, па све то вешто користе градећи властито дело.

Стилски и језички знак у делу Шпира Живковића једна је од јачих страна овог писца, те је и треба посматрати у контексту, не само овог романа, већ у његовом, укупном, досадашњем стваралаштву.

Дијалог и умешност вођења истог је још једна јача страна Шпира Живковића не само у "Причама из Жутиловине", у роману "Усуд мраморног стуба", већ у новијој приповедној форми савремене српске књижевности која је на својим страницама имала лектиру што је обележавала крај деветнаестог и почетак двадесетог века наше књижевне историје.

Тај управни говор што се одвија међу јунацима "Усуд мраморног стуба" носи сву снагу пишчеве виспрености, духовитости, умешности, упућености и комуникацијске културе уопште. То је игра речи којом се читаочева пажња не само заокупља, већ осваја и активно укључује у ток разговора и збивања радње.

Често су то еротизоване, а кратке досетке, што сву озбиљност, како догађаја, тако и радње коју прате, чине духовито – шаљивим игроказима, те се читаочева пажња одржава до коначног ишчитавања на потребној висини заокупљености текстом. Дакле, Шпиро Живковић је писац који уме да говори, не само у своје наративно – приповедачко име, већ то маестрално чини и у име својих јунака.

Име Шпира Живковића данашњој, савременој књижевности није пуно познато, није ни непознато, али сигнали упућени кроз раније објављене прозне облике, наговештавали су и рефлектовали долазећег романописца.

"Усуд мраморног стуба" није крајњи домет овог књижевника, то је сада само књижевна творевина са које крећу нови, светлији знакови будућег рада.

Тек сада, на основу свега можемо закључити да са Шпиром Живковићем будућност српске прозе може озбиљно рачунати.

Сима Матавуљ, Лаза Лазаревић, Милован Глишић и други добили су друштво не само за разговор и кафенисање, већ и шаљиво надмудривање, како је у српској прози, барем, оној приповедној, увек и било.

Вишња Косовић

Из рецензије за роман Шпира Живковића Буре "Усуд мраморног стуба"

Приповједање у "Усуду мраморног стуба" је плет и лет кроз вријеме, машту и предање, да би се сузбио заборав клети, а живот и духовност добили још једну шансу више у прочишћеној приповједачкој ријечи и памћењу.

За Шпира Живковића историја је некада учитељица, некада варалица, а најчешће коцкар обичног живота зарад играња на крупно памћење великих догађаја. Зато Шпиро Живковић прави трииповјековну хронику крупних догађаја који су оставили велики траг на живот Херцег – Новог (шпанско преузимање Херцег – Новог од Турака, борба Светог Петра Цетињског против Наполеона, Сарајевски атентат и I свјетски рат, II свјетски рат и последње Нато бомбардовање Југославије) пратећи судбину једне литерарно смишљене и осмишљене породице; једног дворишта, једног каменог стуба и једног имена.

Он "слика" галерију ликова, различитих карактера и животних путева, смјештених у различитим временима. Сви његови главни ликови, укупно их је седам – магичан број, повезани су крвно случајно, а именом и усудом нужно и неумитно. Зарад вјештине приповједачке ријечи ту су духовите и ироничне доскочице и досјетке, које красе и пластично одсликавају животно опрезни и мудри бокешки менталитет, а и само дјело.

Ова књига је за мене освјежење и покушај да кроз још једна отшкринута литерарна врата ближе приђемо и самој Боки, и просторно и културно.

Препоручујем је љубезном издавачу са топлином и захвалношћу.

Шпиро Живковић – Бура

УСУД МРАМОРНОГ СТУБА

I

Симо VII Корпарић сједио је испод палме код зграде Црвеног крста у Херцег-Новом. Покрај њега врећа од двадесет пет килограма брашна, килограм шећера, килограм соли, литра уља, килограм риже и кеса пасуља. Низ лице су му текле сузе. Не, није плакао. И од када зна за себе, није се сјећао да је икада плакао. Али, кад год би био и мало љут, очи би му засузиле, а ако би био бијесан, сузе су саме цуриле низ образе. Све што је имао налазило се покрај њега, а и то није могао понијети до старе породичне куће иза Шпањоле. Запуштене, урушене и донедавно зарасле у коров и жбуње, због нерашчишћених имовинско - правних односа, због великог броја насљедника, од којих нико није улагао ни одржавао, а исто тако нико се није ни одрицао свог дијела, нити дозвољавао другоме да нешто ради.

Имао је својих педесет осам година на врату. Негдје у јануару хиљаду девет стотина и деведесет девете године, без консултација са многобројним и на све стране растуреним члановима породице Корпарић, почео је, без средстава, само својим радом да сређује двориште мале породичне куће. Посјекао је жбуње жукве, меслина и купине. Радио полако, јер није имао навику за радом. Доскорашње његово занимање, наставника физике у Добоју, није га научило никаквом занатском ни физичком раду. Тек сада је, али и сам је закључивао – касно, открио вриједности физичког ангажовања у стабилизацији психичких могућности. И свако своје размишљање завршавао је, или се бар тјешио, познатом реченицом: "Све је релативно".

Што због поимања живота, због навике на лагани животни темпо наставника у Босни, што због имовног стања, полако је рашчишћавао Корпарића двориште, остављајући увијек посла за сутра.

Почетком марта завршио је са сјечењем жбуња и испланирао да извади црни, мраморни, поткраћени стуб са записом на шпанском језику, до тада зарастао у жукву и драчу. Он није знао шта пише на истом, али је о њему чуо толико прича и легенди да му није било тешко повезати га са несрећом, не објашњавајући себи каквом, негативном силом, која се изгледа вјековима играла са његовом породицом, која је, ето, и њега задесила и због чега жели да се једном занавијек курталише зла и избаци мраморни стуб из свог дворишта.

Мало ниже од стуба, била је омања увалица обрасла у жбуње које није сјекао, не знајући шта уопште да ради на том мјесту. Познате су му биле приче да је некада и то повремено, ту избијао љековити извор, да није била чиста, бистра вода, већ жућкаста течност јаког и одвратног мириса из које су избијали мјехурићи, да су је користили за кожна обољења, нарочито против шуге и осталих врста сврабежа.

Двадесет четвртог марта послије подне Симо је почео да откопава око мраморног стуба. По обичају, радио је полако, почивао и пушио. Откопао око тридесетак сантиметара, открио истовјетан натпис оном који је био изнад земље, отприлике на истој удаљености од нивоа земље. Закључио по облику до тада откривеног, да је истовјетан надземном дијелу, јер се са најширег дијела, који је означавао ниво земље, сужавао у купастом облику према наниже. Мрак је већ увелико био пао, а он је сједао замишљен покрај мраморног стуба. Из летаргичног стања прекинуо га је рески, небопарајући звук авиона и јака експлозија на брду Обосник, највишој тачки полу-острва Луштица. Био је то почетак седамдесетосмо-дневног бомбардовања Југославије.

Симо се то вече једноставно повукао у кућу и не покупивши алат. Радове на ископавању мраморног стуба је оставио и од тада се дао на истраживање и исписивање породичне историје, постанку и значењу стуба са посебним освртом на несреће које су пратиле његов род.

II

Симо I је био омаленог раста, мршавог, ушиљеног изгледа, педесетих година. Имао је ријетку и замашћену, просиједу косу, коју је са раздјељка затицао иза не малих ушију. Браде није имао, био је ћосав, а проријеђени бркови, тужно су висили испод оштрог носа, уоквирујући танке, циничне усне.

Ситне, изразито црне очи, никада нису имале мира. Стално су пребирале по околини и по саговорнику. Када би се насмијао, видјела су се два низа здравих бијелих зуба.

У свечаним приликама обуо би чизме са високим сарама, широке гаће од модрога сукна, чији тур је висио до испод кољена и џемадан са рукавима који се не навлаче, већ висе из рамена, тако да је све то његовом и онако малом расту давало још нижи и смијешан изглед.

* * *

Пераштани су га, вјероватно због досадне нарави, звали Симо Крпељ, а у катастарским књигама за Горњи град Кастел Ново налази се уписан као земљопосједник и кућевласник Симон Крпели. У другим, каснијим пак пописима, налазе се разне модификације назива крпељ, који је апсолутно изгубио своје првобитно значење; као што су Корпел, Корпер, Корпар и Корпалиц. Из овог посљедњег изведено је његово и будуће породично презиме Симових насљедника: Корпарић. Његово право пре-зиме нико није знао, нити је игдје остало записано.

Он није знао гдје се кренула Буровићева чета то вече из Пераста. Њему је било важно да се некуда иде, без обзира да ли је то на погреб или на свадбу, а причали су да се и обрео у Перасту, дошавши у похођење за некаквом одивом, те да је за стално остао ту, не хотећи се, са морске пјене и много лагоднијег живота, враћати у посни и сурови крш роднога краја.

А те ноћи Буровић се са својом четом Пераштана пробио до под саме источне зидине Херцег-Новог у нади да ће, као и његови суграђани давне хиљаду петсто и тридесет осме године, развалити зид и ускочити у сами град. Али, срећа се не понавља два пута на истом мјесту. Читаву ноћ су покушавали да се домогну града, али без икаквог успјеха. Двадесет и пет дана прије тога под Нови је упловила флота Јеронима Корнера од сто и педесет бродова и галија. Гроф Хорбештајн са малтешких и Камило Ферети са папских галија, тукли су безуспјешно по утврђеном граду. Прије десет дана стигла је помоћ од Великог војводе од Тоскане, Фирентинци предвођени капетаном Канчелијеријем, а то јутро је три стотине и шездесет перашких бораца са шеснаест бродова пристигло испод Херцег-Новог у намјери да окон-чају опсаду и заузму град. Буровић млађи је са својом четом отишао копном и тако стигао под источне зидине града, одакле се у току ноћи пребацио на друге положаје, испод зидина наспрам доњег градског трга. У највећој гужви, хуци од топова са мора и баљемеза са градских зидина, ускочили су у град, знатно олакшали заузимање истог и протјеривање Турака из Херцег-Новог.

Симу је све то било забавно, а његова проницљива нарав закључила је да ће од свега бити користи. И било је јер су нове власти заслужним борцима, међу којима се игром случаја нашао и Симо, додијелиле земљу и објекте иза Горњега града. Симо је добио омању камену кућу на спрат са пространим двориштем. У доњем дијелу дворишта била је рупа обрасла зеленом травом, а изнад ње мраморни стуб, постављен за вријеме прве владавине Шпанаца. Симо је претпостављао да поткраћени, црни, мраморни стуб, служи за узјахивање и скидање са коња. Доводио га у тијесну везу са стално цурећом, жућкастом текућином у рупи испод њега и мислио да је то љековити извор. Стуб је био висок осамдесетак сантиметара. Купастог облика, али без шиљка. У његовом подножју постојао је запис на шпанском језику, за Сима неразумљива шара.

Симо се врло мало окретао у својој новој кући. Само колико би преспавао. А био је друштвен. По читав дан би тражио забаву, игру и свађу. Други га нису цијенили, понекад би га, када претјера и досади им, грубо мршнули и потјерали од себе, али му је свако друштво било отворено, јер су добро знали да ће се од њега наслушати разних лажи, петљавина и сплеткарења.

Мален растом, а као и многи сличне грађе, живахан, чврст и на ногама и у рукама није се ни окушавао у играма попут бацања камена с рамена, или потезања клипе, али је у скоку, нарочито с мјеста, био као мачка. Ријетко ко би га надмашио. Међутим, тек у игри пробијања долазио је до потпуног изражаја и ту са правом зарадио још један надимак; "шило".

Саму игру нису звали пробијање већ "еберечке", по једној од двије ријечи које су противничке стране узвикивале, а којима значење нико није знао. Игра се састојала у томе, да се учесници подијеле у двије, по броју, једнаке екипе. Заузимали су растојање једни од других на неких тридесетак метара и држали се чврсто за руке, нормално, унутар екипа. Из прве групе повикали би: "Еберечке". Из друге би громогласно одговарали:"Ебертуте". Из прве би опет викали: "Ебер кога ћете"? Друга екипа би тада бирала некога из прве екипе, на пример Марка и узвикивали би: "Ебер Марка". Сада би Марко хватао залет и трчао према другој екипи у намјери да пробије живи зид, односно да протрчи кроз њега. Ако успије, тада бира једнога од учесника из друге екипе, нормално нај-јачега, јер такав чврсто брани и добро пробија и води га у свој тим. Ако не успије пробити, остаје као члан противничке екипе.

Опет би почињало узвикивање, бирање, трчање, пробијање и све тако док на једној страни не буде било учесника, већ се сви нађу на истој страни. Симо је у овој игри потпуно оправдавао надимак "шило" и екипа у којој је он био редовно би побјеђивала.

III

Газда Јошо Магазиновић имао је сестру Савку, ваосну у десноме куку. Шепала је поприлично при ходању, јер јој је десна нога била за комад краћа, иако јој је Јошо набављао обућу у Требињу, специјално прављену за њу, са дебелим десним ђоном, како би надомјестила мањкавост. Говорили су да јој је то од рођења. Савка се, причали су, родила наопако. Излазила је ногама, па је због тога њена мајка при порођају једва остала жива, намучила се и при крају снаге, када су трудови скоро престали, у помоћ јој је прискочила свекрва и вукла малу Савку за ноге. Успјела је да спаси живот и једној и другој, макар су обадвије од тада остале са трајним посљедицама. Савкина мајка је том приликом обилно искрварила и све до краја живота била маћава, малокрвна и осјетљива на сваку промјену, без скопости и амина у себи. Савка је, вјероватно због потезања за ноге при порођају, остала цотава, са једном краћом, једном дужом ногом.

Иако је била најмлађа и по неписаним правилима требала бити породично мезимче, она је била црна овца у фамилији. Мајка је никада није вољела, није према њој осјећала мајчинску љубав, већ инстинктивну одбојност и подсвјесну мржњу, гледајући у њој кривца за све своје невоље.

Ни отац, газда Стеван Магазиновић, није према Савки показивао никакву осјећајност, иако су по природи женска дјеца, а нарочито најмлађа, редовно била мезимчад очева, јер су према мушкој дјеци оче-ви увијек били сурови у одгоју, вјероватно под-свјесно, како би их што боље припремили за живот и како не би од њих направили мекушце, што није знак да их нису вољели, чак напротив; ако не би имали мушко дијете, била је срамота и породична жалост. И отац је у Савки видио узрок свих породичних проблема и почетак женине одбојности према њему.

Старија браћа и сестре су се са њом ругали и није прошло дана да није плакала горко због њихових не-сланих шала и увреда. Једино је најстарији брат Јошо, насљедник газдинства Магазиновића, прихватио Савку као прави старији брат и понашао се према њој увијек пажљиво, болећиво и са жаљењем. Колико је могао, као дијете, стајао је у њену одбрану, а касније је, као момак, изричито скренуо пажњу осталој дјеци:

- Да се не би догодило да чујем било што на душу сестре Савке!

Он је Савку укључивао у послове и водио је са собом до Требиња, Дубровника и Котора. Иако за њу напорно, њој је то годило, јер се у његовој близини осје-ћала потпуно заштићена. На сваком од тих путовања, а Јошо је путовао пуно, јер су Магазиновићи имали развијену трговину, брат би јој нешто куповао.

Временом, њене сестре су се поудавале, брат Новак отишао на службу у Русију, одакле се више никада није враћао, а брат Сава се оженио јединицом, кћерком Груја Живковића и одијелио се, настављајући свој живот на женином имању на Савини.

Родитељи су умрли, брат заштитник Јошо се оженио. Никада са њом није имао проблема, нити показивао икакве љутње, макар се помало осјећало да Савка, Јошовом женидбом, губи своју улогу и да постаје тиха сметња.

Просаца због своје ноге није имала и намјера Сима Крпеља да се жени била је идеална прилика да Јошо под својим покровитељством и издржавањем уда своју сестру Савку.

* * *

Симо је орођавањем са Магазиновићима ријешио све животне проблеме. Егзистенција му је била обезбијеђена. Имао је слободу кретања, без икаквих обавеза, без рада и без муке уживао у, како је свуда истицао, заслугама по роду и поријеклу. Измислио је већ причу да је он из војводске куће из Брда , да је напустио родни крај због тога што је још као млад посјекао неког гласовитог турског јунака, па је због освете и завидности и наше и њихове морао да бјежи у приморје. Да га је као познатог јунака шпански суверен замолио да својим учешћем помогне у за-узимању Херцег-Новог, те да је за то и добио имање са кућом иза тврђава Горњега града.

И Савка се брзо уживјела у своју нову улогу. Јошо јој је обилно помагао и плаћао јој служавку, која је била и домаћица, и куварица, и дадиља, и све што је било потребно. Углавном водила је кућу Корпарића.

Од удаје, па до своје смрти, Савки је највећа мука била родити троје дјеце, а зачуђујуће, с обзиром на њену физичку мањкавост, обавила је то без икаквих проблема, уз помоћ своје служавке. И послије сваког порођаја врло брзо је устајала из постеље и враћала се својим свакодневним занимањима. А њена свако-дневна занимања била су и интересантна и чудна, јер су се пробудила у њој чином удаје и окупирала је читавог њеног живота. Прорадила је крв предака који су се добрано бавили магијским радњама свих обли-ка. А Магазиновићи су били у крвном сродству са чувеном породицом Гонзага из које је познати командант шпанске војске при првом освајању Херцег Новог од стране Свете лиге, хиљаду пет стотина и тридесет осме године био Фернанто Гонзага.

* * *

Кућа Корпарића била је мала. Зидана од камена, на два боја. У првом, односно у приземљу, била је вели-ка шала, намијењена за окупљања, Симо је тумачио: за крсну славу, прислужбу и слично. Шала је служила и за свакодневни живот. Гријала се великим, од каме-на зиданим камином. На другом боју биле су три мале собе, а између два боја, јаке лучеве греде и даска.

Иза куће, као призидак, спојен вратима са шалом на доњем боју, био је простор за спремање хране, остава за намирнице и рафови за посуђе, све намјештено од природно уклопљеног, скоро необрађиваног дрвета. У прилично, великом дворишту, у односу на кућу, била је још једна дугачка, зидана кућа на једну воду коју су Корпарићи претворили у шталу.

Симо је као заслужни борац, од Шпанаца добио кућу иза Горњега града и у њој ништа није ни поправљао ни дограђивао.

Пошто није имао коња, поткраћени, мраморни стуб са натписом, за који је држао да служи за узјахивање и сјахивање, био је сметња и како је он говорио: "Боде очи". Зато је ријешио да га извади и избаци из свог дворишта. Савка је сигурно нешто знала и упорно му бранила да дира до стуба, али иако рјечита, за Сима није могла наћи оправдан разлог због којег не би избацио стуб из дворишта. Одвраћала га безуспјешно на све начине, да би му на крају изнијела да је у стубу сутлук и да ће избити зло буде ли га дирао. А он је, знајући за њену забаву која му је сметала, али против које није предузимао ништа, због Јошовог издржавања и обилне помоћи, све окретао на шалу и остајао при идеји да извади стуб.

У предвечерје двадесет и првог новембра хиљаду шестотина и деведесет прве године узео је алат и почео копати око стуба, а да Савка за то није ни знала. Изненадио се када је закључио да је стуб ду-гачак, колико изнад земље, вјероватно, толико и испод зеље, да је по средини на кумпас и да у истом размаку од обера, у односу на горњу шару, постоји истовјетна шара и са доње стране. Закључио то вече да је потребно мало више посла за вађење стуба, планирао наставити са радом рано ујутро и, не купећи алат, отишао на починак.

За вечером је испричао Савки што је радио, а она трудна са првим дјететом, при самом порођају, заплакала је за трпезом, склопила руке испред себе и жалосно му се обратила:

- Овако те молим да не радиш више око стуба. Због овога што носим, ако не због мене. Врати све како је и било док није касно. Ако то не прекинеш, ако то не урадиш, ја ти треће јутро осванути нећу, па како оћеш!

Симу, који никада и ништа тешко није радио, у том моменту, не би тешко пао ни најмањи разлог, да одустане од посла. Сама помисао да се њој нешто може догодити, не због Савке и дјетета које носи, већ да Јошова помоћ и издржавање може престати, на-гонила га је да се истог момента врати у двориште и да све поврати у пређашње стање. Умирио је донекле Савку са својом изјавом да више неће копати, да ће одмах вратити ископану земљу и покупити алат. Отишао је у двориште, испунио задато обећање и послије тога отишао на спавање. Савка то вече уопште није спавала. Читаву ноћ је провела у великој шали, пресипала воду из једне у другу конату, убацивала повремено у њих угљевље, мрмљала неразумљиве ријечи, топила олово па га сипала у конате са водом, везивала и раздрешивала чворове на црвеној пређи и тек у освит зоре попела се на горњи бој да прилегне.

IV

Симо је са Савком имао троје дјеце. Јована, Петра и Радојку. Они су мало свог животног вијека провели у родној кући иза Горњега града. Јован, који је своје име добио по ујаку Јошу, живио је, учио се занату и радио на Топлој код ујака. Тек у двадесет и четвртој години, када се оженио из Требиња, гдје је много пута путовао и одржавао пословне везе свог ујака Јоша, вратио се да живи иза Горњега града. Жена му је била из познате трговачке породице Ратковић. Име јој је било Ружа, а звали су је Ђула и имала је приликом удаје непуних седамнаест година. Била је то права љубав, која се у оно вријеме ријетко завршавала браком. Јован се и својом вањштином и природом бацио на ујчевину, па је иако од инвалидне Савке и омаленог Сима, био фино грађен, висок, у раменима широк, косе гараве, мрке и густе науснице и како су говорили и ујак и ујна: "Лијеп као упис". Осим тога, био је вриједан и вјешт и у трговини и у разговору.

* * *

Радојка је била на мајку. Ситна, мршава, сува и маћава. Никада није имала потребу за храном. Кестењастих очију и смеђе косе из које је избијао један, свакоме интересантан, бијели прамен. Сви би примјећивали, а ако би неко коментарисао у Симовом присуству, овај би једноставно и грубо одговорио:

- Од Бога сењато – ђаволу предато!

Радојка је ријетко излазила из куће. Више је вољела да живи у сјенци. Није имала воље ни да се игра са другом дјецом. Изгледа да је имала квар у глави. Вољела је да стално буде уз мајку и са великом пажњом пратила Савкине чини.

Сир, кајмак и млијеко није хтјела ни да окуси. Вољела је чај од наранчиног цвијета, а тај се, јаког мириса и горког укуса, иначе спремао за растрешене, преуморне и за оне којима није долазио сан.

И као беба је била необична. Никада није плакала. Била је најмлађе дијете Сима Крпеља. Јован је од ње био старији двије године, а Петар једанаест мјесеци.

По читав дан би у руци држала тврду кору хљеба коју би полако рунила, грицкала и вавољила. Једино што је вољела од хране било је коштичаво воће; ора-си, љешници и бадеми.

У горњем дијелу Симовог дворишта било је повелико стабло ораха који је редовно и обилно рађао и који је сваке јесени био једини Радојкин разлог да избива из куће. Није могла дочекати да сазру, па их је брала у зеленој љуштури, од чега би јој ручице, а посебно прсти потпуно поцрњели и трајали тако до у сред зиме. А када сазру и сами почну опадати, радосно их је купила, разгрћући опало орахово лишће, подсјећајући на вјеверицу или пуха, са којим је због омиљених плодова била у непомирљивом сукобу. Када је вријеме од зрелих ораха, знала се већ зором устати да би их чувала од напасника и до касно у мрак остајати испод стабла, размишљајући шта да уради како би их онемогућила да се у току ноћи попењу на орах.

Много пута је у октобарској ноћи пробудио пад зрелог ораха са високе гране, који би треснуо и забоботао по крову помоћне куће. Сваки шум јој је тада стварао јасне слике испред њених разрогачених очију у мраку собе. Замишљала је вјеверице као мраве. У двије колоне, једна која долази и мили уз орах до његових највисочијих грана и друга која силази низ дебло, мимоилазећи се са првом, носећи по крупан орах у својим зубима. Ујутро, када би срећна купила орахе и својим очима гледала колико их пуно још има на гранама ораха, није могла да разлучи да ли су ноћне вјеверице биле ружан сан или визија, од превеликог страха, на јави.

Прикупила би сваке јесени залиху ораха за читаву зиму и иако их је било стварно пуно, љутила се на Сима када би он, излазећи из куће, ставио шаку ораха у свој широки џеп.

Преко пута Симове, у старој Таминџића кући, нико није живио. Њу је својевремено од Шпанаца добио неки Херцеговац Паликућа, по животним навикама сличан Симу, само је њему још увијек било рано да се скраси, те у исту никада није уселио. Навраћао би ријетко и то искључиво по ноћи, вјероватно припит, јер се у тим приликама из Таминџића куће чула лупњава, галама и псовке.

Иза саме тарабе, између два дворишта Корпарића и Таминџића, на страни Паликућиној, расло је дрво бадема, чија је само једна грана прелазила у Симово имање.

Са нестрпљењем је Радојка чекала када ће мендули, како их је звала Симова служавка Олга, са те једне гране почети да падају у њихово двориште. А пратила је чежњиво њихов развој. Почетком фебруара, када је зима у највећем јеку, Паликућин бадем би забехарао и потпуно се осуо бијело - руменим цвјетовима. Ријетких година би и родио, јер би рано цвјетање уништили мразеви и слане, тако да су плодови још у за-метку опадали. А нешто, што је ријетко, било је примамљујуће, па тих година, када би родио, Радојкиној радости, а уз то и чежњи, није било краја. Само се једна и то проријеђена, стара грана пружала изнад Симовог дворишта. Радојка се молила Богу да окрене јак вјетар и да све плодове бадема смлати у њихово двориште, а исто тако бринула да тај замишљени вјетар не поломи и ону једну, начету бадемову грану. Много пута доносила чврсту одлуку да уђе у Таминџића двориште, јер и онако тамо нема никога и сви плодови пропадају, али није имала храбрости.

Паликућина кућа и зарасло двориште подсјећали су је на Буровића врше. Велике, плетене од прућа, са само једним улазом, а без иједног излаза. Замишљала је себе у Таминџића дворишту, као рибу у Буровића врши, а могући, изненадни Паликућин долазак поистовјећивала са Буровићевим лађаром који извлачи вршу на суво. Није никада скупила храбрости да закорачи у Таминџића двориште.

Са љешницима би је с јесени редовно обрадовао старији брат Јован, који је волио, али који није имао ни прилике ни времена да јој се више посвети. Њихов однос подсјећао је на заштитничко понашање ујака Јоша према њиховој мајци Савки. Када год би ишао у Требиње у јесењим данима, доносио би Радојки љешника, сам излазећи иза Горњега града или шаљући некога од послуге да то уради. Она их је стављала на промајно мјесто да се случајно не ужегну и љубоморно их чувала за зимске дане, трошећи их штедљиво као медижину.

* * *

Радојка се није пуно радовала животу. Не само да га није живјела у правом и пуном дјетињем смислу, већ је и њено животарење кратко трајало. Била је у четрнаестој години, а по свом изгледу и укупној развијености, човјек би процијенио да јој је тек осам.

Те године зима је рано дошла. Календарски, тек је јесен била у пуном јеку и умјесто дугих и досадних новембарских киша, које би у Кастел Ново сатјерале сву влагу свијета, вријеме је било оштро и по сјеверу. По врху Доброштице и на Ловћену, већ је почетком новембра попрскао снијег, који је пао на суву земљу, јер киша те године није падала од почетка јуна мјесеца. Послије тог снијега се изведри, али је било много хладно, тако да се исти није топио. Слана би осванула свако јутро и задржавала се до дуго у дан, а у осјену се није ни дизала, већ се само таложила једна на другу и изгледала као одстајали снијег.

Други дан по Светоме Мрату, Радојка као и обично, није избивала из куће, да би у послијеподневним часовима у двориште изнијела пун кошиц ораха и тукла их облутком на поткраћеном мраморном стубу. Веома чудно, али их тај дан није штедјела. Чак шта више, трошила их је један за другим, занешена својим послом, не примјећујући ништа око себе. Па ни Сима, који је у предвечерје прошао покрај ње, узео из кошица прегршт сувих плодова и изишао из дворишта.

Одавно се већ ништа више није видјело. И слана је почела падати, а она је још увијек тукла своје орахе и јела их похлепно, не хајући за мрак, јер се у њему одлично сналазила и инстинктивно, или под језиком, осјећала, ако би и најмањи дјелић језгре остао у дрвеној љуштури, па поново са облутком тукла и најситније дјелове, како се ништа не би бацило. И њена коса и ситна рамена испод вунене ђаке, били су мокри од слане која се топила на њој, а оштар сјеверац пирио са снијежних брда, носећи са собом искричаву хладноћу, покупљену овлаш, у пролазу. И Симо се то вече већ враћао кући, дувајући у руке и цвокоћући помало од зиме, а она је још тукла своје орахе на поткраћеном, мраморном стубу. Сам се зачудио, јавио јој се, први пут у животу, њежно родитељски, пригрлио је уза се, онако влажну и промрзлу и увео у кућу, носећи скоро празан плетени кошиц у другој руци.

- Завратат' ћеш, јадно дијете – било је све што јој је послије јављања рекао, а она није проговарала. Само је празно гледала разрогачених очију. Стресла се јако, као у грозници, када су ушли у освијетљену и загријану шалу. И Савка, која је везивала чвориће на разнобојним комадићима пређе и помоћница Олга, која је у рукама држала лонац из којег се јако пушило и мирисало на кувано суво месо, тек су тада примијетиле да Радојка уопште није била у кући.

Радојка је са гађењем на лицу, због мириса хране, прошла покрај њих и уз дрвене степенице отишла у своју собу на горњем боју.

Када је Симо објаснио да је, када је он отишао, остала у дворишту, тукући орахе на мраморном стубу, те да је тамо и нашао и да је потрошила скоро читав кошиц, Савка је само уздахнула и упитала:

- Тукла орахе на стубу?

- Баш на стубу и то облутком – одговорио је Симо и сјео, заборављајући тренутно на све, за већ постављену трпезу.

- Е јадно дијете – уздахнула је, још дубље овај пут, Савка.

* * *

Ујутро су Радојку нашли смрзнуту, отворених очију и згрченог тијела на нераспремљеном кревету. Није се ни покривала, ни сазувала, нити са себе скидала влажну, вунену ђаку. Од свих присутних, највише је била погођена Олга. По Савки је изгледало да је тако што и очекивала, па није уопште била узрујана. Симо је желио да се што прије обави сахрана, па је и без попа и без ичије помоћи хтио сам да је понесе на гробље. Но Савка није дала и изричито је захтијевала, јер је, свакако, знала нарав својих синова, да се позову и сачекају Јован и Петар. Већ око једанаест, стигли су и један и други. Нико, ништа и ни са ким није проговарао. Као заливени. Савка је сједала као кривац, чврсто подупирући леђима зид, као да је читава кућа у том моменту ослоњена на њу и само нешто чешће трептала. Симо је, жалосно објесивши, своје и онако тужне, ријетке бркове, испод набраних вијеђа живахно жмиркао својим брзим, бистрим очима, пребирајући по присутнима, у нади да ће открити њихове мисли и хтјења. Јован је сједао покрај Радојке и оборене главе, погледа упртог у земљу, своју знојну руку држао на њеним, на грудима прекрштеним, хладним рукама. Петар испреплетаних прстију, погледа подигнутог у таваницу и не трепћући, стајао изнад њене главе.

Без договора, без покрета, чак и без икакве ми-мике, након пола сата ћутње, кренули су са Радојком према гробљу. Симо и Јован су је носили у губеру, а Петар, појући тихо себи у паперјасту брадицу , ишао испред њих. Савка је ишла за њима само до дворишне капије и одатле се вратила у кућу. Тој малој, тужној поворци нико се није придружио и њих тројица су тако стигли до Свете Ане. Помјерили су тешку, камену плочу са неразумљивим шпанским натписом и у простран, хладан гроб спустили њено малено, згрчено тијело. Вратили су опет велику, камену плочу, па се онда, опет без ријечи, али очију пуних суза, Јован и Петар загрлили и остали тако ћутке неколико минута. Симо је испод руке држао губер, у којем су носили Радојку и измакао се мало подаље од њих, а они потапшали тужно, у загрљају, један другог по раменима. Раздвојили се, још једном и даље без ријечи, стиснули један другом руку и прошли нијемо покрај оца, одлазећи испод саме цркве у различитим правцима - Јован према Топлој, а Петар Савинском дубравом. Симо је само једном хукнуо и, бацивши губер преко рамена кренуо према Горњем граду.

* * *

И Петар је још као дијете био особењак. Само не у Радојкином смислу, јер је и за храном и за игром имао прохтјеве као и сва остала дјеца, а ни у развоју није заостајао за другим. Нису га интересовале Савкине работе. Напротив, у вријеме развоја их је мрзио, да би касније у доба зрелости и због своје некадашње мржње и због мајке Савке пуно времена проводио у покајању и молитви. У дјечачким часовима осаме давао је на вољу својим мислима. Није се задовољавао скученошћу видокруга, па је у својим маштањима јездио бескрајним, звјезданим пространствима, више пута доводећи себе у одсутно стање на јави. Касније је усавршио способност да је будан, а да не размишља апсолутно ни о чему и користио такве тренутке, како је он говорио, за освјежавање духа.

Ријетко би заронио у својим мислима у мрачне предјеле унутрашњости земље, сједао склопљених очију, благо се њишући напријед - назад, блијед у лицу, са уздигнутим вјеђама и пребирао по влажним задимљеним ходницима, прелазећи из једне у другу адску просторију, дочаравајући све горе услове за ојађене душе. Трзнуо би се нагло, као у бунилу, када би дошао скоро до самога центра, не дозвољавајући себи да ни у мислима види цара зла, пљувао преко лијевог рамена три пута, танким прстићима лијеве руке правио роге, а десном се на брзину крстио. У тим моментима, највише је мрзио своју мајку Савку и ако би се то све догађало у шали, брзо би излазио из ње, или у двориште или дрвеним степеницама до своје и Јованове собе. Иако је Јован стално био код ујака Јоша на Топлој, његов кревет био је увијек намјештен као да је он ту, а Петар, мада дијете, никада није сјео на њега, а камоли развалио га.

Рано је сазрео, па се већ као десетогодишњак равноправно упуштао у приче са одраслима. Долазио код ујака Јоша, који му је увијек био одбојан и послован, али је знао пуно из историје града и околине. А за разлику од Јована, који је показивао велико интересовање за вођење домаћинства и трговине и којег је Јошо у том смислу и подучавао, па понекад био пријек и строг, што Јован никада није узимао за зло, Јошо се према Петру односио благо и искрено му причао и распредао о животу у Новоме од његовог постања до њихових дана. Јошо је у Петру видио, јер је иза себе имао велико животно искуство, продуховљену особу, која је по његовом мишљењу била на раскршћу – на животној клацкалици и којој је требала помоћ, како не би отишао Савкиним путем, а пошто није могао на себе преузети Петрово школовање ни у Трсту ни у Бечу, предложио му је, у погодном тренутку, изгледа најповољније рјешење.

Поред многих питања и потпитања из разних догађаја о којима је Јошо истински знао, Петра је највише занимало заузимање Новога од стране Свете лиге хиљаду пет стотина тридесет и осме године, када је град привремено ослобођен од Турака и хиљаду шест стотина осамдесет седме када су из њега дефинитивно протјерани. У првом случају у Кастел Ново стигао је Фернанто Гонзага, његов далеки предак по женској линији, а у другом његов отац Симо Крпељ. Но, осим наведене двојице, Петра су интересовали и остали детаљи из ове двије битке. У својој дјечјој глави разрадио је до детаља ток битке, снаге које су водиле борбу, команданте главних снага, утврде, фортице, ратне заставе и остало.

У горњем дијелу свог дворишта, испод ораха, направио је макету од иловаче коју је доносио чак одоздо искрај корита Немиле. То је била макета битке из хиљаду петсто и тридесет осме године. Направио је доњи град са бродовима испод њега, а насупрот њему флоту хришћанских земаља. И на зидинама и на бродовима је направио људе, с тим што су се Турци разликовали од хришћана, јер њима није правио главе. Уживао је посматрајући својих руку дјело и једном имао прилику да старијима држи предавање о самом току битке. Размахао се и зајапурио, објашњавајући забезекнутим старцима како је адмирал Дорија маневром избјегао турске бродове одвлачећи им пажњу, а да су за то вријеме Вићенцо Капело и Фернанто Гонзага упловили под Нови. Премјештао је глинене фигуре, причајући о опсади, о Пераштанима, који проваљују град, о предаји града и селидби Турака, о Хуану Сарменту, који је правио Горњи град и командовао Шпанцима, као и о томе да слобода није трајала него годину дана када је страшни Турчин Барбароса опет заузео град, о чему није било глинене поставке.

Присутни су са чуђењем и без ријечи слушали Петра, да би касније констатовали да је права штета што мали Сима Крпеља неће дуго живјети, јер је много паметан.

Те јесени, Радојка се купећи орахе саплела, пала преко Петрове макете и потпуно је уништила, а Петар љут због тога, али не на њу, отишао без ријечи на Топлу код ујака Јоша и отворио му искрену дјетињу душу. Причао му о пустим жељама, о мукама и скучености живота са родитељима и Радојком и кроз сузе више пута понављао, да је све што је у њиховој кући ваљало из ње и отишло, окривљујући тако Јоша што је прихватио код себе Јована, а њега, Петра оставио у немилости иза Горњег града. Јошо га је очински тјешио, мушки разговарао са њим, својој жени и Јовану скренуо пажњу да не улазе, како им не би сметали и по мало испитивао Петрове жеље, наводећи га кроз разговор на рјешење свих проблема одласком у манастир. Задржао га то вече на спавању, а ујутро пошао са њим у конак савинске цркве Успења Богородице гдје га је препоручио и оставио оцу Мардарију. Јошо је то јутро свратио код брата Саве, чије имање се граничило са црквеним посједима, испричао му све и искрено га замолио да се јави понекад Савкином сину Петру, расточеном између сна и јаве, између неба и земље. Да осим Јошове препоруке, уз коју је Петар остао са старим Мардаријем, помогну малобројну братију, а оба имају од чега.

Није ни Сава имао камено срце. Иако никада није отишао иза Горњега града, нити имао жеље да се упозна са зетом Симом Крпељом и тако прекинуо све везе са сестром Савком, а једино од њене дјеце познавао Јована, који је растао код Јоша, гдје га је Сава и упознао и са њим био у вези, прихватио је братову молбу, зарад очувања недужне дјеце и отишао да се у Божјој кући упозна са сестрићем.

Петар је само из Јованових казивања знао, да осим Јоша, има још два ујака - Новака и Саву, али осјећајући запетљаност и празнину породичних односа, никада није скупио храбрости да пође и потражи ујака, иако је више пута кретао да то уради. Дошао би Савинском дубравом до цркве Светога Саве, па онда на видиковац испод саме цркве, одакле су се као на длану видјели манастирски конак, мала црква Успења Богородице и између њих рушевине веће манастирске цркве страдале у борбама хиљаду шестотина осамдесет седме године. Сједао би ту дуго и посматрао, замишљајући живот у конаку, а исто тако нагађао која је од три куће, поприлично удаљене једна од друге, на средокраћи између цркве и мора, власништво ујака Саве. Одатле би се, као непокајан грешник, враћао пут Горњега града необављеног посла.

А Сава је лијепо живио. Одржавао је породичне везе само са братом Јошом. Наставио са тишлерском радњом свог таста, упосливши два врсна мајстора, јер се он није бавио занатом. Са својом женом Ангелином одлично се слагао и никада је није оптужио за његову непреболну, а добро скривану тугу што нема мушко дијете. Имао је четири кћерке и жељно очекивао вријеме да добије унука.

Други дан по Петрову доласку у конак, Сава је отишао да га види. Упријечио је преко свог имања, па уз манастирске ливаде, избио на црквене штале и тамо затекао окошто, црно момче како чисти свињарник. Довољно је било да Петар само обрати поглед на Саву и да га овај препозна по карактеристичним, дивним, плавим очима, какве је имао и сестрић Јован. Ни Петру није много требало да закључи ко стоји испред њега. Исти ујак Јошо. Само што има црну косу и бркове.

Затечени изненадним сусретом, стајали су неколико тренутака, не проговарајући ни ријечи један другом. Нису тако замишљали свој први сусрет. До сада, ни о изгледу оног другог нису размишљали. И у том моменту им је, као изненадни бљесак муње, све било јасно. Сави су се, против његове воље, скотрљале низ лице и свјетлуцале као бисери у корјену његових бркова, двије сузе. Много је зажалио, што прије није упознао свог сестрића, што је због до-садног Сима Крпеља и своје невољне сестре, огрезле у црне работе, запоставио дио своје, ни криве ни дужне родбине. Дио који је, апсолутно, био дио Магазиновића. Могао је и требао, као што је Јошо узео Јована и он узети Петра к себи и тако спасти дио себе у њему и у себи.

- Петре, јеси ли то ти? – проговорио је Сава и кренуо ка њему испружених руку.

- Јесам, ујаче! – скрушено је одговорио Петар.

Загрлили су се стојећи тако пар минута, тапшући један другог по раменима, пребирајући мислима по животу.

- Тек дош'о, па те увалили у свињарник! Е валај ћу сад одржат' вакелу оцу Мардарију!

- Немој, ујаче! Ја сам сам молио да нешто радим, досадно ми, а није ми тешко!

- Јес, али си ти дош'о да изучиш књигу, а не да кулучиш. Де, де, заврши ти то, па се уми' и дођи код оца Мардарија, идем ја к њему.

Сава је отишао у конак, а Петар остао да заврши са чишћењем свињарника.

* * *

И Јошо и Сава су од Петровог доласка у манастир често долазили код оца Мардарија. Јошо би редовно доносио неопходних потрепштина калуђерима, а понекад извадио и нешто готовине, напомињући у том моменту, службено, и оцу Мардарију и Петру да је то за читање молитве, за душе племенитих Магазиновића. Сава би доводио мајстора да узима мјере, да закрпи, поправи или направи неки нови дио столарије у конаку. Недељом је редовно, са женом Ангелином и кћеркама, долазио на службу Божју, послије које би се задржали на "кап ракије и ријеч разговора".

Петар је био ревностан у служби и није се одвајао од оца Мардарија, који је био његов духовни родитељ. Брзо је учио и не само рутински савладавао правила и читање, већ улазио у суштину вјере. У почетку је стално нешто запиткивао Мардарија, а овоме, навикнутом на мир и самоћу, био досадан, да би након неког времена и стари калуђер навикао на Петра и призивао га себи чим овај не би био уз њега. Причао му поучне приче из Новог завјета и Дјела апостолских, давао му да чита Стари завјет и много пута се враћао на Јова, његово страдање и вјеру. И Мардарије се уз Петра тргао из учмалости. Прије њега је обављао јутарњу, вечерњу и празничним даном литургију. Сада се ништа од манастирских правила није прескакало и све то није причињавало напор оцу Мардарију, већ право озарење. Манастирска економија се није проширивала, јер су поред Мардарија и младог Петра у манастиру била само још двојица монаха, али се уредно одржавала, а Мардарије ревносно распоређивао послове и одређивао задатке, стално понављајући једном изречену Петрову мисао: да манастир, не само да може издржавати сам себе, већ угостити намјерника и помоћи невољника, а не препричавајући само како и 'тице небеске нити сеју, нити жању, па опет имају хране, губити дане чекајући помоћ, изврћући ријеч Господњу. Од Петровог доласка и пост је био редован и чист.

* * *

Текла је четврта година од Петровог доласка у манастир, а он је још био само искушеник код оца Мардарија, показујући и знањем и жељом да ће свој живот посветити науци Христовој, али се Мардарије канио да га поведе код владике на постриг, све чекајући да угоди заједно и Јошов и Савин долазак, како би се с њима испричао и од њих добио дозволу за Петрово монашење. И на дан Успења Пресвете Богородице, послије службе повео Јоша и Саву у конак, да би након краћег времена призвали онамо и Петра и за петнаестак минута, изишли сва четворица, задовољних лица, међу окупљене вјернике. Узели су по чашицу, наговоривши и Петра да то учини, наздравили и попили наискап. Петру је то била прва и посљедња чашица у животу. И прије него је попио, имао је одбојност према алкохолу, стално имајући на уму Светога Јована Претечу, који није пио ни вина ни ракије, али у свечаном моменту свог живота није хтио да противрјечи ни ујацима ни оцу Мардарију, тјешећи себе да се још није постригао. Искапио је чашицу, стресао се и са свом озбиљношћу у гласу изјавио да на његова уста никада више, ни једна кап алкохола неће ући. Нису га озбиљно схватали. Мардарије се само насмијао и рекао благим гласом:

- Никад' не жали себе и не куни другога, јер има то ко и без тебе.

* * *

Трећи дан по Госпођину дану, Петар и Мардарије су са Јошом отишли за Требиње. Петар је замонашен у манастиру Тврдош. На чину монашења добио име Давид и распоређен, по Мардаријевој жељи, у манастир Савина.

Од свог првог доласка у манастир, Петар кући није никако излазио. Јован је отишао иза Горњега града сутри дан по његовом доласку и саопштио новост родитељима са Петровом поруком, да им не падне на памет да икад дођу да га траже. А ако би се случајно призвали, да има доста цркава, мимо манастира, гдје могу отићи и исповједити се. Јован је пољубио Радојку, рекавши јој да је тако Петар казао, те да јој је поручио да није нимало љут на њу и да ће се стално за њу молити Богу.

Кратко је трајало вријеме Петровог потпуног задовољства. Непуну годину дана, психички потпуно уравнотежен, са јасним животним циљем, увијек са псалмом на уснама. Љутио се једино, али не много, када би га отац Мардарије, по навици, ословљавао Петре, умјесто Давиде, јер је у потпуности схватао значај промјене имена.

Није одлазио ни код својих ујака, нити се задржавао пуно ни са њима, ни са братом Јованом, када би долазили у манастир. Бојао се да се пуно приче не испријечи на зацртаном путу. Предосјећао је, зато се и бојао, да му је родбина камен окачен о врату, који се може ненадано откачити и том приликом претући ножне прсте. Бојао се истински и саме појаве свог оца, Сима Крпеља и више пута му се за вријеме службе причињавало да његове контуре види у црквеним вратима. Сањао га некада, по ноћи, како одговара са пјевнице, иако Симо никада није дошао у манастир.

Молио се усрдно и дуго, тражећи за себе само духовне снаге, како би издржао на Христовом путу. Од све своје родбине, само је Радојкино име помињао у молитвама, јер је знао да једино она нема никакве заштите. Жалио је много и исто толико се бојао да не оде наопаким материним путем. Имао је танана осјећања и замагљену способност предвиђања, иако се то још није могло назвати ни видовитост ни прозорљивост. Наиме, ријетко је сањао, али, ако му се то догодило, знао је да ће се нешто у вези са сном сутри дан остварити. Макар да неко спомене оне који су му на сан долазили. Више пута је, одмах послије јутарње, саопштавао оцу Мардарију ко ће им тај дан доћи у госте.

Онога дана, када је испред цркве спазио особу која се полако, стазом од Светога Саве, спуштала ка манастиру и закључио да је то брат Јован, знао је шта се догодило, јер се управо у том моменту сјетио свог сна из протекле ноћи. А сањао је кратко. Само пар тужних удараца црквеног звона и жалобни Радојкин глас, који га је дозивао по старом имену. Кнедла му је стала у грлу. Блијед у лицу, потрешен у тијелу, дошао је до црквеног вратника, на ледени камен наслонио своје чело и зајецао. Након неколико минута дошао је Јован и затекао га у тој пози. Само су му се тресла мршава рамена. Тужно је на њему висила прекомотна мантија. И Јован је био јако ожалошћен. Волио је Радојку као неку ријетку, њежну биљку, осјетљиву и на сушу и на влагу и на таму и на јако сунце и знао да услова за њен живот нема и баш зато што је то знао, према њој све јаче осјећао обавезу заштитника, али му обавезе и одвојеност од куће нису давале прилике да јој се посвети.

- Хајдемо, брате – било је све што је сузних очију проциједио Јован кроз стиснуте зубе.

И Петар се тада окренуо. И браћа су се први пут у животу загрлила. И сузе су им текле низ образе. И отишли су полако, пењући се стазом према Светоме Сави идући један за другим Савинском дубравом. Нису ништа проговарали. Дошли до Горњега града. Ушли ћутке у кућу, отћутали своја осјећања и, опет ћутећи, понијели Радојку код Свете Ане.

* * *

Петар се смркнут вратио у манастир. Није га нико примијетио када је дошао. А ни када је отишао. Нико није знао гдје је избивао. Отац Мардарије се, колико чудио, толико и бринуо за њега, јер никада и нигдје није отишао, а да за дозволу, савјет или слично није питао. Петар је директно ушао у цркву, клекнуо испред царских двери и почео да се моли, а мало затим на вратима цркве се појавио и Мардарије и једва се уздржао, видећи да је ствар необична, да не кликне радосно што је нашао Петра. Стајао је мало на вратима и посматрао, па пошто је видио да се Петар занио молитвом, нечујно прошао покрај њега и ушао на мала врата у олтар. Петар га није примијетио. А Мардарије је кроз иконостас могао видјети Петрово мученичко лице. Искривљено од бола, мокро од суза, помодрело од хладноће. Склопљених очију. Само су се сузе и усне помјерале. И старом Мардарију су се оросиле очи. Изишао је опет полако, не желећи да ремети Петрово душевно стање, отишао у конак, рекао монасима да не иду у цркву и да не питају Петра ништа када дође, да притакну и појачају ватру, те да навјесе липовог чаја.

Након пола сата и Петар је ћутећи ушао у конак. Сјео је покрај ватре и саопштио Мардарију да су сахранили Радојку. Замолио је, да не би кршио правило и сам одлазио из манастира, да га Мардарије са писмом, молбом и препоруком за премјештај, пошаље код владике у Тврдош. Мардарије се осјећао као громом погођен и да испред њега није било тог младог, драгог човјека, за којег се неизмјерно везао и кроз којег је он сам по други пут преживљавао свој дуги живот, вјероватно би из његових очију грунуле сузе и вјероватно би у свом болу и разочарењу изрекао низ недоличних грубости, које су му се једино мотале по глави. Али се само, снагом воље, суздржавао, додао Петру у промрзле руке конату врелог липовог чаја и очински мирно рекао:

- Огриј се, Петре, утопли се и одмори, па ћемо ујутро о послу.

Отац Мардарије се надао да ће се Петар до ујутро расхладити, а Петар ни најмање није имао намјеру жалостити свог духовног родитеља, па више није проговарао, остајући при чврстој намјери да Новоме једном и занавијек каже збогом. Загледао се у жеравицу и једноставно ушао у одсутност мисли, у прочишћавање духа.

Остатак дана нису проговарали и Мардарије се, познавајући добро Петра, још за виђела повукао у своју собу, узео перо и 'артију и написао свом владики писмо:

"Преосвећени владико!

С болом у срцу и тугом у души, одвајам мимо своје воље од себе јеромонаха Давида. Чиним то желећи му свако добро и у потпуности разумијући, иначе не би ово радио. Молим вас, Преосвећени, да га не шиљете никамо, него да га задржите уз себе и само, ако му Бог да здравља, увјерит ће се Ваше Преосвештенство, брзо зашто ја оволико жалим што га шиљем од себе. Преосвећени, ја сам увјерен да ћете разумјети ову младу, чисту душу, да ћете јој дати прилике и да се нећете разочарати.

Поздрав од братије и настојатеља порушеног манастира Савина, оца Мардарија."

Запечатио је писмо и оставио га у ладицу испод осталих папира.

Петар је био на вечерњој, али нити је појао нити одговарао, само је брујањем себи у браду пратио службу и одмах након ње отишао на починак.

Ујутро, послије јутарње, на којој је Петар био ревностан и пјевао са неком посебном радошћу у гласу, пришао је смјерно оцу Мардарију, цјеливао његову руку и замолио за благослов. Благословио га је Мардарије и у њему заискрила нада да ће Петар одустати од јучерашње намјере, али га је овај, већ у сљедећој ријечи, вратио у стварност, са молбом да му напише препоруку за владику. Мардарије је само помавенио у лицу и мирно позвао Петра да пође са њим у конак. Извукао из ладице већ спремљено писмо и тихо упитао:

- Хоћеш ли са ујаком Јошом до Требиња?

- Не, оче! Ја ћу само с Богом, ако будем достојан, полако за ногама. Ако будем са њим, стићи ћу.

- Кад' ћеш кренути?

- Ја би одма'!

- Обуци се и обуј ако што имаш, синко, зима је. Узми мој копоран и кору 'љеба у торбу и сјети се некад свог старог Мардарија.

Цјеливали су се три пута у образ и Петар је без ријечи изишао из игуманове собе. Својих ствари није имао, јер прави монах их нема. Обукао преко мантије чојано ђило, метнуо капицу на главу, ставио у торбу Мардаријево писмо и парче хљеба, поздравио се са осталим монасима и отишао.

* * *

Tо вече, пошто је све смирила, Олга је отишла на Камено код свог брата, са намјером да се рано ујутро врати и опет прионе кућним пословима. А када се вратила имала је шта видјети. Само згариште из ког се још помало димило. Од Симове куће остали су голи зидови. Ватра се није пренијела на шталу, ни на Таминџића кућу. Олга је дотрчала до врата куће, али унутра, осим угљена и пепела, више ништа није постојало. Из неколико још недогорелих греда помало се димило. Била је збуњена. Отрчала је до штале у нади да тамо има некога. Иако је мандал био затворен са спољашње стране, још увијек се надала да су Савка и Симо унутра и унезвијерено, дуго петљала око мандала, док није отворила врата. Унутра је само јако отпухнула, при устајању, Бјелава, надајући се да стиже јутарњи оброк ради муже. Узалуд је Олга дозивала, није јој се имао ко одазвати. А онда је преко подељака и низ драчом и жуквом обраслу падину потрчала према Топлој, како би, надала се, тамо затекла Савку и Сима, иако никада нису одлазили код Јоша. У Магазиновића је дошла са душом у носу. Залупала звекиром на масивна врата, пошто су још сви спавали, јер је Олга поранила, како се њено одсуство не би примијетило. Први је устао, гологлав и бос, у ноћној хаљини и отворио врата Јошо Магазиновић.

- Шта је, Олга, по Богу? – љутито је упитао, када је видио ко лупа на вратима.

- Јесу ли Савка и Симо ту? – питала је, остајући без зрака Олга.

- Ма оклен ође, јадна, што ти је? А ђе су? Што се догађа?

- Е, црној мени, онда је све готово! – зајаукала је Олга и стропоштала се испред врата.

Утолико су из куће изишли Јошова жена и Јован и унијели Олгу унутра. Шкропили је хладном водом, шамарали и дозивали, не би ли се повратила свијести. А када је дошла себи, шкрто и испрекидано, испричала за страву, коју је затекла иза Горњега града.

Јошо је само натмурио чело и ледено, бесциљно гледао испод густих обрва. Јован преблиједио, стиснуо јако своје усне и ћутао, а Јошова жена, погледивала час једнога, час другога, очекујући да неко нешто каже. Напосљетку се Јошо тргао, рекао само:

- Морало је, кад - тад! – онда наредио жени да се ложи ватра, Олги рекао да сједи док се он и Јован спреме, а сина Николу, који се у међувремену прикључио присутнима, послао да што прије обавијести брата Саву на Савини

* * *

Иза Горњега града су затекли згариште. Баш онакво, какво им је и Олга читавим путем описивала. Сава и Јошо су пребирали по пепелу и у вунене вреће потрпали нешто Савкиних и Симових остатака, па пошто су Олги казали да краву и кокошке гони на Камено и остане тамо док се не направи кућа, заједно са Јованом, са врећама преко рамена отишли према Светој Ани да у шпанску гробницу, покрај Радојке, спусте оно што је остало од њених родитеља.

Олга је, да би јој олакшала, измузла краву, не постављајући никаквог суда, потрпала кокошке у плетену кошину, прекрила повезама, упртила на леђа и мало касније за Бјелавом одмакла уз Модру плочу.

* * *

Те зиме Јован је остао без најближих. Имао је већ шеснаест година. Трговачке послове прилично савладао, јер је такорећ' одрастао у ујаковој трговини и од малена се прихватио посла. Обављао је и тешке и повјерљиве послове. Смрт својих родитеља схватио је као жалосну реалност. Због сестре Радојке је патио, а због брата Петра осјећао сладуњаву меланхолију.

Истог прољећа Сава и Јошо Магазиновићи погодили су с радницима да се поправља кућа Корпарића. Јован је често излазио иза Горњега града, обилазио раднике и давао своје примједбе. Преносио Јошу, ако би што запело, па онда овај излазио горе са Савом, изглађивали и доводили ствари у ред. Послови су брзо одмицали, иако је било и камених и дрвених радова. Лучева јапија донешена је иза Вратла, плоче за покрив са Жлијеба, а кречана паљена на Бронзића имању. Највише времена је потрошено на ситнице, када су отишли главни мајстори, а дошли Савини тишлери да попатосе, направе затворе, унутрашње скале и намјештај. Јован је закерао, јер је правио кућу за себе, а имао је прилике да и у Котору и у Требињу види како су удешене и за живот сређене куће. Иако није у њој живио, знао је мањкавости распореда и намјештаја старе куће. Тјерао је тишлере да разваљују басамаке између два боја, јер су много високог газа, већ замишљајући како се њима с муком пење, његова будућа, бременита жена. Сједећи одсутно у великој шали, чуо је цику веселе дјеце и одмах објаснио и наредио тишлерима да праве чврст, а танак рукохват до на врх степеница, који у старој кући није постојао. По мјери уклапао намјештај и доводио све у ред, економишући максимално са ионако малим простором, не дозвољавајући да ни једна ствар буде прављена отприлике. Детаљишући, понекад и без икаквог оправдања, доводио до бијеса Савине раднике, који се нису смјели супротстављати, нити су се имали коме жалити.

Негдје у августу, све је било готово. Намјештено и застрто. Пред Госпођин - дан стигла је и Олга, појачана са приновама; телетом и десетак пилића. Јован је и даље радио код ујака, али више на Топлој није живио. Редовно би долазио кући на вечеру и преноћиште, а ујутро рано одлазио на Топлу. Олга је као и раније, обављала све послове, водила кућу као да је њена, испраћала и дочекала Јована са лијепим поздравом и добрим жељама и осјећала се много слободнијом. Сада је бринула о само једном чељадету, а оно је било нормално и радишно, а на њену бригу узвраћало са дужним поштовањем. Јован је у њој гледао оно што никада у свом животу није имао, у правом смислу ријечи, мајка. Цијенио је њен труд, набављао све потрепштине, давао новац, често јој понешто доносио на поклон, разговарао са њом о трговини, о кућним пословима, приликама у околини и слично и још при обнови куће, испланирао у истој Олгину собу, одмах иза велике шале.

* * *

Kада се Јован женио, нити се банчило, ни ударало у таламбасе. Ни на једној, ни на дугој страни. Таква је била Јованова жеља и договор. Као и на просидби. Ишли су само Јошо, Сава и Јован. Довели лијепу Ђулу Ратковић из Требиња. Обавили вјенчање у манастиру Савина, а затим отишли Јовановој кући иза Горњега града, гдје су их чекале Савина и Јошова жена са Олгом. После свечаног ручка, ујаци и ујне су отишли својим кућама, а Јован и Ђула са Олгом остали иза Горњега града. Ђула је била млада, али је нови живот, вјероватно због домаћег васпитања и због најискреније љубави, озбиљно схватала. То мало, трочлано домаћинство није било тешко одржавати. Није било тешко, зато што је живјело у потпуној хармонији, љубави и узајамном поштовању. Олга је, од Јовановог досељења, радила са еланом, али је тек након његове женидбе, пуна одушевљења и без горких, отужних успомена на покојне чланове породице Корпарић, била у свом елементу. У свакој прилици, када је била сама, пјевушила је, радећи, неке отегнуте, али мелодичне пјесме. Јован је, као и до тада, одлазио и долазио са работе. Ишао недељом са Ђулом цркви, посјећивали ујаке Саву и Јоша, а понекад се, Јошовом барком, навозили на море и уживали у пјешчаним завалама Проводине. Ђула је била скромна и радна, те у својој кући није изгледала као газдарица, већ као помоћница, јер је Олга, као и до тада, водила домаћинство. Ђула јој је помагала и стално нешто припитивала, што је Олги годило, јер их је вољела, као да су њена дјеца.

* * *

Од Јована и Ђуле који се оженише хиљаду седамстотина и петнаесте године, па до, по свему судећи апокалиптичне хиљаду девет стотина деве-десет девете, изишао је приличан број насљедника и по мушкој и по женској линији. Раштркани по свим континентима. Горњем граду најближи Симо VII Корпарић, доскорашњи наставник у Добоју. У свакој генерацији осјећао се усуд мраморног стуба са шпанским натписом. И не само да је бивао камен споти-цања члановима породице Корпарић, који би, с времена на вријеме, кретали да га изваде и избаце са свог имања, већ је, изгледа, изазивао и много веће невоље за читаве регионе.

Старији су причали, а млађи памтили, док и они не постану старији и почну причати млађима, па све тако у круг, о сутлуку у стубу. Везали га за све невоље и ратове. И још једна интересантна ствар: од Сима Крпеља, па до Сима VII, у свакој другој гене-рацији Корпарића био јe по један Симо, иако се о свом родоначелнику нису изјашњавали са посебно, позитивним емоцијама.

V

Јован и Ђула имали су петоро дјеце. Још прије него се родило прво дијете, Јован је великодушно почастио своју жену, рекавши јој да она бира имена дјеце, а да се он противити неће и на њено потпитање;

- Збиља се нећеш противити? – потврдно одговорио, рачунајући да ће Ђула, њиховој дјеци да-вати имена њене родбине, са којима се он дивно слагао и против којих није имао, ама баш ништа. Чак се надао да ће се дјеца вргнути на Ратковиће и приликом женидбе направио нешто, тадашњим обичајима незамисливо. Наиме, када су Ђулу извели из родне куће и дошли до дворишне капије, њен отац је звао са кућних врата, не би ли се окренула, јер се вјеровало да, ако се млада при звању окрене – њена дјеца ће се уметнути на род, а ако се не окрене, што је уосталом било строго забрањено, онда ће личити и носити особине мужеве родбине и предака.

Када су, значи, дошли до дворишне капије, Ђулин отац је, да би испунио форму обичаја, звао са кућног прага. Јошо и Сава су мрко гледали у Ђулу, а њој ни на крај памети није било да се одазове и окрене. Јован је тада стао на капију и упитао своју будућу жену:

- Чујеш ли ти да те отац зове?

- Чујем – тихо је одговорила Ђула – али не ваља се окретати.

- Зашто не ваља? – питао је Јован.

- Да се дјеца не уметну на моје.

- 'Ајдемо, 'ајдемо – строго је испод гласа проговорио ујак Јошо, а Јован се, држећи Ђулу испод руке, окренуо за сто осамдесет степени, махнуо тазбини лијевом руком, десном стиснуо Ђулу, дајући јој тако неки, њој у том тренутку, неразумљив знак и онда јој кроз стиснуте зубе рекао:

- Озови се оцу!

- Ево ме, тата! – одазвала се сва блиједа и уплашена Ђула.

И њен отац је био изненађен, па је само наставио већ припремљену реченицу која је требало да одзвања иза њених леђа:

- Буди добра жена своме мужу и добра мајка својој дјеци!

Јован је још једном махнуо тазбини, окренуо се са Ђулом према изласку и наставио пут. Јошо и Сава нису уопште проговарали, а о томе га је Јошо питао и то не уопште строго, тек за ручком, послије вјенчања.

- И што ти би, сестрићу, да и себе и Ђулу окрећеш према њеној родбини? Зар не знаш да ће ти се дјеца уметнути на Ратковиће? Мене и Саву, Бога ми, није ишло да то спрјечавамо. Ми смо Магазиновићи и кад се буде мој Никола женио, то белик нећемо дозволит.

- Ти си, ујаче, упозн'о све Ђулине и мени си послије просидбе рек'о да их одавно знаш, да сам изабр'о честиту фамиљу и да се поносиш што је то све тако.

- Јес, потпуно си у праву – одговарао је Јошо.

- Е па, ујаче, што фали ако се дјеца вргну на њене? Нити су луди, нити су 'роми. Поштени, радни, виђени. И таман да девет синова имам, дај Боже, да сви личе на моје шураке и да девет ћери имам, па што би боље било него да буду паметне и лијепе као моја Ђула?

Ђула се црвенила у својој скромности, плашећи се да њеном Јовану не пребаце како га је жена већ ставила под своје, присутни, уз широк осмјех, одобравали Јованову изјаву, а ујак Јошо одржао дугачку здравицу пуну лијепих жеља за будући живот младенаца и пуну кућу Корпарића.

* * *

О својој родбини, изузевши ујаке Јоша и Саву и њихове породице, Јован је мало шта причао Ђули. Знала је за свог дјевера Петра, монаха Давида, који је у жељи да буде што даље од родбине, а што ближе Богу, напустио и Тврдош и са благословом отишао на Свету Гору. Знала је и о Радојки у кратким цртама, да је била болешљива и да је млада умрла. О Симу и Савки није могла ништа закључити, јер је Јован на сва њена питања о њима, одговарао кратко и уопштено. Закључила да Јован пати због њихове смрти и одлучила да га, ако је већ добила слободу избора имена, орасположи у том смислу. И када је родила прво дијете био је син. Лијеп, покрупан са црном паперјастом косом. Олга је Ђули била бабица и одгојитељица све дјеце. Олга је била и савјетник и родитељ. Кад је после Ђулиних порођајних мука Олга радосно кликнула:

- Син, жив и здрав! – и показала јој црвено, смежурано, умрљано и уплакано дијете, Ђула је сузила до тада јако раширене зенице, зажмурила и пуна безнадне туге, само окренула ознојану главу на другу страну влажног јастука.

- Не смијеш заспат'! – чула је кроз дјечји плач умирујући Олгин глас.

- Нећу, не бој се – одговорила је тихо Ђула и тужно замолила Олгу да окупа дијете.

- Окупаћу га, а ти се не играј животом да заспеш – опет је понављала Олга, бојећи се за Ђулино здравље и пажљиво спустила малога до млаке воде у великом, лучевом шкипу. Он се непрестано дерњао, што је реско парало не само кроз Ђулине уши, већ кроз читаво измождено тијело. Стално јој је пред очима била ружна слика умазаног и расплаканог дјетета и није имала храбрости да се окрене и погледа окупану и повијену бебу коју јој је Олга принијела.

- Погледај како ми је лијеп! Погледај црне косице! Исти Јован! Види му ручица! Ево ти сина! Смирио си се кад сам те окупала, гаде један – кокодакала је задовољна Олга, приносећи Ђули дијете.

- Ђула! Ђула! Јеси ли то заспала? – звала је Олга, пошто се она није окретала.

И Ђула се напокон окренула, отворила своје снене очи и пред собом угледала сушту супротност од оног што је прије који минут видјела и што је поново очекивала. Сада је то била права лутка у Олгиним рукама. Из бијеле, ланене плахтице вириле су дјечје ручице и лијепа, већ црном косом уоквирена, глава. И није се чула дерњава. Примила је дијете на своје набрекле груди, а оно је зажмуривши, одмах почело пожудно сисати. Њу је то и бољело и голицало. Гледала је разњежено час у дијете, час у Олгу, а сузе су јој цуриле низ лице. Олга је саучеснички гледала и већ радила око ње. Брисала влажном, млаком крпом Ђулине умазане ноге и извлачила испод ње умрљану плахту.

- Баш је лијеп – шапутала је Ђула и спустила своје вреле усне до паперјасте црне косе свог сина.

- Е зват ће се Симо – одлучно је казала и подигла своју главу, погледом тражећи Олгу, која је још увијек радила око ње.

- Не, то Јован неће дозволит'! – одлучно је казала Олга и први пут се у њеном гласу у разговору са Ђулом осјећала љутња, јер се тада подсјетила на Сима Крпеља и жену му Савку.

- Зашто не? Па то му је отац. То је дјед ове моје лутке.

Олга више није проговарала на ту тему. Осјећала је да је казала оно што није смјела, јер јој је Јован још давно рекао да "о његовим несрећним родитељима не прича ништа Ђули, да је не плаши и не узнемирава".

Додала је само помирљиво:

- Како се вас двоје договорите, само нека је он жив и здрав.

* * *

Јован је тај дан, уосталом као и сваки други, пословао по Јошовој радњи, али је предосјећао да се нешто дешава. Сав устрептао као претегнуте жице тамбуре, осјетно узнемирен и неразговорљив. Тај дан је врло мало јео, а око два по подне, када је затварао бутигу, да би ручали, размишљао да истрчи до Горњега града, да види своју жену Ђулу, да је пољуби и да се док остали ручају опет сјури на Топлу. Али није имао храбрости да то каже и оствари. Једноставно је сједао за трпезом, али није ручао. Послије кратке молитве, коју је у таквим приликама изговарао ујак Јошо, прихватили су чашицу ракије, попили је стојећи и онда посједали, прихватајући се јела. Да не ремети свечану церемонију ручка, која се код ујака Јоша свакодневно одвијала по истом редосљеду и скоро ћутке, Јован је лагано сркао чорбу, не трошећи ни хљеб ни остало што је било испред њега. Када би Јошо закључио да су са јелом завршили, устао би се, прекрстио и рекао:

- Хвала ти, Боже, за здравље душа и тијела наших и за изобиље трпезе моје – а присутни би углас одговорили – Амин.

Тек тада би почињали са разговором, досипали вина и договарали већ познате обавезе. Без газда Јошовог знака не би се устајали од стола, а када би он закључио да је вријеме, дизао би се и одлазио на починак, а остали би слиједили његов примјер и разилазили се од трпезе.

Јован је од малих ногу живио код ујака Јоша и сва правила понашања усвојио још као дијете. Годила му је церемонија и патријархални односи, волио породична окупљања, договоре и шале, јер у својој кући тога није имао и замишљао себе као главу многобројне породице. Због таквих односа, није ни напустио ручак тога дана, иако је све у њему титрало и говорило му да се нешто необично догађа иза Горњега града. Знао је да се Ђули приближило вријеме рађања и осјећао слатку језу и повремене болне грчеве у предјелу свог стомака.

- Јоване, да ниси болестан? - питао је Јошо, када је

завршена строга церемонија ручка.

- Не, ујаче, зашто? – упитно је одговорио Јован.

- Нити си доручков'о, нити си руч'о, а и ублиједио си!

- Ђули се, да 'простите примакло да роди, па се помало бринем – стидно је одговорио Јован, а ујак Јошо подигао чашу са вином и опет, озбиљним гласом рекао:

- Није наше да се мијешамо у божју – искапио чашу и отишао на одмор.

И остали су се разишли и по старој навици прилегли, иако им се можда није спавало, а посигурно не јако узбуђеном Јовану, али код газда Јоша није било поговора на устаљени кућни ред, а он је само једном, још када су Јован и Јошов син Никола били дјеца и није им се спавало после ручка, строгим гласом објаснио потребу и правило:

- И пас легне, да му се слегне!

* * *

Јован се после одмора, опет бавио у радњи, до пред сами мрак, када су се опет окупљали око трпезе, да би вечерали. Но, откада се оженио, Јован је на вечеру одлазио својој кући, и једва је дочекао тога дана да затвори радњу, да свима пожели лаку ноћ и да истрчи до Горњега града. Ујна га је то вече, мимо обичаја, испратила до саме капије, користећи прилику када је Јошо био у подруму, и тихо рекла:

- Кажи Олги да Ђулу ни једнога момента не оставља саму – пољубила га у лице и хитро се вратила у трпезарију. А он је, чинило му се, у једном даху истрчао до своје куће иза Горњега града. Нешто је у њему весело струјало и говорило му о препуној кући среће и то нешто је једва обуздавао да не врисне из његовог грла, а са дворишне капије је угледао прозоре своје куће који су били освијетљени као и обично, но њему, који их до тада није примјећивао, чинило се да сијају необичним сјајем. На вратима га је дочекала Олга, изгрлила, изљубила и стално понављала:

- Добио си сина! Добио си сина! – а он то све сматрао губљењем времена и једва чекао да уђе код своје Ђуле.

Мали је спавао, а Ђула замишљено сједала на кревету и посматрала га, не примјећујући ни Јована ни Олгу који су се у том моменту појавили на вратима. Тек када је Јован закорачио унутра, тргнула се, угледала га и уз широки, блажени осмјех пала у његово наручје. Много јој је недостајао тога дана. Била је срећна и своју срећу дијелила са раздраганом Олгом, али је без Јована осјећала огромну празнину, посигурно знајући да он много пати због неизвјесности. Помишљала, да у поподневним сатима пошаље Олгу на Топлу, да Јовану ухвати муштулук, али само помишљала, јер су је од тога одвраћале двије непознанице: страх да остане сама и могућа реакција доброг, али строгог ујака Јоша.

* * *

- Ти си рекао да ја дајем имена нашој дјеци – констатовала је Ђула, лежећи на Јовановој руци, а он уморан и некако сломљен од јучерашњег дана, а у обавези да се устаје и креће према Топлој, још сањив, прошао прстима кроз њену распуштену, дугу, црну косу, пољубио је њежно у лице, устао полако и облачећи се гледао према дјетету које је спавало.

- Ја што сам рекао, нећу порећи! И да му, не дај, Боже, даш име Осман, не би волио, али се не би противио и зато, како год ти кажеш, ја ћу се сложит'!

- Е па онда, нека се зове Симо! – сва озарена, изјавила је Ђула, а Јован, који је то најмање очекивао, у себи смркнут, али трудећи се да то не примијети његова жена, због обећања које је и мало прије поновио, тихо и превише хладнокрвно, замолио је:

- Нека ти буде! И нека ти буде убудуће, само те молим да по мојој родбини не дајеш име више ни једном дјетету.

Ђула се запрепастила, придигла се на кревету, спремна да га нешто пита, а он осјетивши то, не желећи даљи разговор у том правцу, предухитривши је, загрлио јако, пољубио страсно, изговорио њежно:

- Злато, чувај ми ово злато! – и изишао из собе.

VI

Било је љето хиљаду седам стотина и шеснаесте године када се родио Симо II Корпарић. За вријеме свог прилично дугог живота, од работе се није ознојио. Био је лијеп на Ратковиће, на своју мајку, крупан на Магазиновиће, а проницљив, лукав и досадан на дједа Сима Крпеља. Прво, а мушко, стално је као дијете био истицан у односу на осталу дјецу, а Јован их је имао још четворо. Они су пристизали једно за другим, живјели складно и без несташица, привикавали се на кућни ред Магазиновића, који је Јован копирао и преносио у своју кућу, али су увијек осјећали љубомору и завист према Симу, који је од њих петоро стално имао првенство и на конати млијека и на комаду хљеба, на, како се то њима чинило, квалитетнијем парчету меса. Никада није добијао батине и никада он није био крив, макар што учинио. За све дјечје свађе, туче и несташлуке, испаштали су осталих четворо. У таквим околно-стима одрастања, код њега су се развијале и јачале насљедне особине дједа Сима; избјегавање обавеза, жеља за лагањем и подвалама и стално присутна пакост, због чега су остала дјеца испаштала, у себи развијала одбојност према њему и стално, негативан однос према родитељима.

Јован је пуно радио, пуно избивао из куће и сва дјеца су му била иста и драга и није примјећивао, односно осјећао је за нормално, што Симо увијек први стигне до њега, обисне му се о врат и просто га и понашањем и причом заузме и одврати његову пажњу од друге дјеце. Пребере успут и Јованове џепове и први узме, евентуалне, ситне дарове, што ни једном од остало четворо никада није пало на памет. И за Ђулу су сва дјеца била иста. У својој бризи и љубави, није примјећивала, нити икада озбиљно схватала Симове дјечје каприце. Једино је Олга, још од дана када се родио, вјероватно због његовог имена, према истоме била скептична и због тога редовно примјећивала све његове марифетлуке. Али није било њено да икоме, а нарочито не Јовану и Ђули, скреће пажњу да њихов првјенац све више испољава особине покојног Сима Крпеља.

А Симо II је пуно времена проводио ван своје куће. Негдје од седме године почео је на дуже периоде одлазити код своје родбине. По мишљењу његових родитеља, тиме су Ђули олакшавали, а Сима осамостаљивали. Он је боравио код Јованових ујака Јоша и Саве, понекад код Олгине родбине на Камено, а од своје десете до четрнаесте године код ујака у Требињу, одакле се због сталне опасности од турске власти у четрнаестој вратио у Херцег-Нови. Био је већ оформљен момчић, којег је Јован желио укључити у трговачке послове, учити га занату, који је он, његових година, већ увелико, самостално водио. Али Симо није имао такву жељу. Он, уствари, сам није знао шта би са собом. Рад га није привлачио, а нарочито не трговина. Мрштио би се на помисао о физичком послу. Ни књига га није занимала, цркви није ишао, тако да је остао неписмен. Али јако интелигентан. За вријеме трогодишњег боравка у Требињу, научио је турски језик, а и са Латинима се добро споразумијевао. Провлачио се двије наредне године, не прихватајући се, ама баш ничега тежег од кашике.

У том периоду и Јовану је бивало јасно да од Сима неће бити ништа. У почетку је ишао са њим до Топле, али ни једном нису пошли скупа, јер би се Симово јутарње устајање и спремање отегло, тако да прије једанаест никада није стигао на Топлу. А тек тада би почео да обилази и распреда са родбином, да испија кафе, започиње залудне приче о одјећи и обући, како се носи у Турској, како у Млецима, а до Јована и работе није долазио. Више пута га је Јован, знајући да треба да дође, нашао у помоћној кући, како сједи код огњишта и држи говоре послузи о зачинима, кувању и томе слично. А када би га одвео у бутигу, Симо би одсутно прегледао разно ремење, појасеве и чоју, омјерајући све према себи.

Видећи да од Симове трговине нема ништа, Јован је један дан отишао са њим до ујака Саве на Савину и оставио га тамо у намјери да гледа и прихвата дунђерски занат. То је, иначе, била Савина идеја, јер су једне недјеље о Симу и његовој будућности, Јошо, Сава и Јован водили подужи разговор и закључили да је, почевши од Сима Крпеља, па преко Новака Магазиновића, Јошовог и Савиног брата, који је отишао у Русију и никада се није јавио, па и Петра, монаха Давида, имао на кога повући што не ваља и да Сава покуша да га тјера као Бог ђавола и да га тако приводи работи.

Симо је код Саве остао од недјеље до суботе. Понедјељак и уторак је гледао како се ради, у сриједу, љут што нема рјешење да избјегне посао, изгледа намјерно, распалио чекићем по свом прсту, а онда кочијашки псовао и читав дан сједао, држећи руку у канти хладне воде. Четвртак и петак, намргођен, са завијеним прстом и руком на прсима, као да му је пребијена, провео од сједала до сједала, пушећи и не причајући ни са ким. Сава га је само посматрао испод ока и не говорећи ништа, процјењивао шта је радити са њим. Није му промакло, како Симо, када пожели пушити, са обадвије руке барата са дуванкесом, мота себи цигаре и жестоко удара кресивом. У суботу ујутро, Сава га је питао је ли се пожелио својих и хоће ли их обићи. Симо се изненада озарио, рекао да ће доћи у понедјељак ујутро и весео отишао према Горњем граду. Знао је Сава да га у својој радионици више неће гледати.

А Симо је тих пет дана, проведених на принудном раду код Саве, интензивно размишљао шта да ради даље. Осјећао је да му опстанка у Херцег-Новом нема, јер камо год се окрене, свуда око њега је само рад. Ни Јован се није зачудио када је у суботу навече Сима затекао код куће. Предосјећао је да је са работом код Саве готово, па га у вези са тим није ништа ни питао, а у међувремену му је Ђула испричала њен разговор са Симом тога дана.

А Симо је, када је дошао кући, ступивши у двориште, одмах дошао у сукоб са својим најмлађим братом, који је у том моменту хранио пилиће, а по-што су се исти, од Симовог, бахатог уласка и лупања са капијом, препали и разбјежали, најмлађи Корпарић љутито приговорио Симу, а овај му заврнуо увом, а онда распалио ћушку. Најмлађи Корпарић је пре-гласно плакао, квочка се накостријешила квочући у одбрани својих пилића и сви Корпарићи изишли из куће, да би видјели што се догађа. Олга га прва питала:

- Зашто си га ударио? – а он јој осорно одговорио

- Гледај своја посла! – и прошао поред њих, добацујући Ђули у пролазу:

- Савина ме више неће гледати!

- Што мислиш ти од свог живота? – било је прво што га је Јован питао, када су после вечере, он и Ђула остали на разговору са Симом.

- Ништа! – кратко је одговорио Симо, загледан у празнину.

- Видим, али нешто се мора радит'!

- Ја не морам, а коме се ради - о глави му се радило!

- У овој кући сви нешто треба да раде. Осим, ако је неко болес'ан, а хвала Богу, сви смо здрави. И умјесто, да се млађи угледају на тебе, камо среће да се ти угледаш на њих. Погледај нас остале, па сви нешто радимо. И док ја водим ову кућу, сви ће нешто радит', на широки пут излазит' и свакоме право у очи гледат'.

- Нека ви је срећно и дуговјечно – штуро, а поспрдно, одговарао је Симо.

- У тој нашој срећи и дуговјечности ћеш учествоват' и ти, или исто тражи на другоме мјесту.

- Ја вам сметати нећу, брукат' вас нећу, китит' се са вама нећу и ако је могуће да идем спават', а сутра ћу овим твојим широким друмом до града, а отолен ћу својим путем.

Лијепа Ђула је, забезекнуто, само ћутала. Јована, никада није видјела тако љутог и поред све унутрашње патње, није се усуђивала проговарати. Само је заустила кроз уздах:

- Сине мој, зашто се не скрасиш? – а Јован завршио разговор:

- Пушти га и 'ајдемо на спавање!

* * *

Ђула то вече дуго није могла заспати. Плакала на Јовановој руци, а и касније у сну јецала и трзала се. Јован је ћутао у кревету, осјећајући ко је крив за све, али не желећи да својој драгој жени додаје со на рану и да јој помиње усудно име најстаријег сина. Сутрадан је Симо, без поздрава, напустио Горњи град, а Јован отишао до Јоша на Топлу, да се исприча са њиме и посавјетује о даљим потезима. Брзо се вратио. Сазвао све у велику шалу и дао инструкције: Олги да води домаћинство, дјеци да јој помажу и да је безпоговорно слушају, а Ђули да се спреми и да са њим пође за Требиње, код њених, гдје ће остати неколико дана.

Тај дан је, путујући до Требиња, испричао Ђули, потанко о својим родитељима Симу и Савки, о сестри Радојки, брату Петру, о усуду мраморног стуба, о свим несрећним догађајима везаним за његову породицу, о несрећи имена Симо и о разлозима његове љутње, када је њиховом, првом дјетету, дала то име и о томе како на Сима нема разлога утицати, јер је његово записано у имену. Захвалио јој што га је послушала, па осталој дјеци дала нова имена и замолио је да све то што је могуће прије заборави. Ђула је слутила нешто слично, од оног дана када је родила Сима, али никада се није усуђивала, у ствари није жељела да повриједи свог мужа, па га ништа о томе није питала. Само је уздахнула, тог дана, тужно га гледајући и рекла:

- Зашто ми то још онда ниси рекао? – а он јој одговорио:

- Јер сам се бојао да се не престрашиш, а ти, надам се да знаш колико ми значиш и свака твоја суза пече ме као жива ватра.

VII

У љето хиљаду седамсто деведесет и шесте године, изненада се, иза Горњега града, у дворишту Корпарића појавио погрбљен старац, осамдесетогодишњак, дуге бијеле браде и бркова пожутјелих од дувана. Исто тако жути од дувана били су му кажипрст и средњи прст десне руке. По средини главе није имао косе. Представио се и рекао окупљеној дјеци да се зове Симо Корпарић и да је то његова кућа. Дјеца су га заинтересовано гледала, смијали се његовим ријечима, а онда један од њих отрчао и вичући звао оца:

- Тата! Тата! Дођи да видиш! Ево те у дворишту!

Из куће је изишао Симо III, праунук Јована и Ђуле Корпарић. Увео Сима II у кућу, сјео га за трпезу и својој жени рекао да га послужи кавом и ракијом. Симо II је причао о свом оцу Јовану, мајци Ђули, о својој браћи и сестрама и распитивао се о њиховом потомству.

Малена кућа Корпарића била је препуна житеља и сви су живјели сложно, као Јованова породица од када је Симо II напустио Херцег-Нови.

А Симо II Корпарић није причао о свом животу. Рекао само да се вратио да умре у својој кући и да осим њих, друге својте нема.

У кући Корпарића живјели су отац и стриц Сима III, унуци Јована Корпарића са својим фамилијама, а и њихови синови су, попут Сима III, већ били ожењени и имали дјецу. Симу II ослободили су малу собу иза шале, коју је некада користила Олга, а они који су до тада у њој спавали, придружили су се осталима у великој шали.

Симо II је преко дана боравио у дворишту, сједећи на сунцу, забављао својом причом најмлађе. У кући је имао све почасти; столицу у чело стола, прво пиће, прво јело и кревет у малој соби. Причао је чудне приче везане за Херцег-Нови, у ком је провео најмање од свог животног вијека. О чудним стварима које се догађају у трокуту Горњи град – Света Ана – Канли кула. За обичног човјека, невидљивом исијавању у наведеном простору. О гробници Гонзага у цркви Свете Ане, њихових даљњих предака, о зачараном мраморном стубу у њиховом дворишту, којем се дјеца ионако нису примицала, јер су им њихови казали да је у њему сво зло свијета, о Канли кули која сваког тринаестог, на дан петак, за вријеме младог мјесеца прогута заљубљени пар и о томе како ће он, на крају свог животног пута, укинути једно од изворишта зла, затријети мраморни стуб.

И припремао се једног дана да разбије стуб у дворишту. Старији га, осим Сима III, одговарали, бојећи се злих сила, а он говорио како сво зло преузима на себе, да они не брину и не примичу се. Донио велики маљ, крампу, мацу, један омањи чекић и длијето и, већ уморан, сјео у подножје стуба, прислонивши леђа уз њега, како би предахнуо. Завио дрхтавом руком цигару, запалио је, повукао дубоко дим и зажмурио према сунцу, наслонивши главу на стуб. И више није отворио очи. Дјеца су га гледала из далека. Када су видјели да не мрда, чак ни када је цигара догорела до његових прстију, звали га гласно. Када ни то није помогло, отрчали су по родитеље.

Симо II умро је уз мраморни стуб, који му је послужио као наслон и узглавље, а који је имао намјеру уништити и занавијек очистити хипотеку зла иза Горњега града.

VIII

Симо III Корпарић родио се хиљаду седам стотина и шездесет треће године. Био је онижег раста, црне косе, живих, црних очију и густих дугих бркова. Јако маљав по читавом тијелу, што је у љетним данима, или за вријеме работе у својој радњи, када би се скинуо го до појаса, изазивало радознале погледе пролазника, јер су његова леђа, исто као груди и руке, била обрасла густом црном длаком. Био је стамен и јак, нарочито у рукама. Држао је ковачку радњу у западном подграђу Херцег-Новог, радио квалитетно и стално имао посла. Не само мјештани и околна села, већ су Грбљани и Конављани долазили код Сима да им направи нови, прекали и прекује неки стари и негдје друго набављен алат и да им поткује коње.

Његова Зоре, родом са Зубаца, није имала предаха у рађању. Стално је била са стомаком до зуба, а дјеца, једно другоме до ува. Симо је пунио малу кућу дјецом и оне године, када се из далеког свијета у Херцег-Нови вратио Симо II Корпарић, Симо III их је имао већ осморо. А Симу III је тада било тридесет и три године. Када би му неко од његових, узгред, рекао да припази мало, да не прави сиротињу, јер их у кући бијаше за четири трпезе, он би једноставно одговорио:

- Дјеце и пара никад доста! А док ја имам живота, они неће бит' сиротиња.

- Јес, али да се теби, не дај Боже, нешто догоди, поцркали би к'о 'тићи без 'тице.

- Вазда мораш рачунат' да се сва јаја не носе у истој корпи и да ће невоља бит', па шћели ми то или не. Болес', ратови, змије, воде, ватре, све узима свој данак, па кад има оклен, дако неко и претече – имао је Симо спремљен одговор за такве и сличне примједбе.

Иако су Сима II примили, угостили и указали му све почасти, јер је он био рођени стриц оца и стрица Сима III, Симо III га није волио. Само зато што је из прича знао, а и по изгледу закључивао да је Симо II велики нерадник, вагабундо и лезилебовић. Зато га он лично и није одвраћао, да не прилази мраморном стубу и да га не покушава изваљивати, надајући се да ће Симо II успјети у својој намјери, да ће избацити зло из њиховог дворишта и да ће само на себе, а већ је спреман за гроба, усисати сву несрећу упаковану у мраморном стубу. Симо III није био разочаран смрћу Сима II, већ тиме што овај не заврши започети посао. И у његовој глави родила се оригинална, али неостварива идеја; како би из далека, по могућности одакле се стуб и не види, на исти требало набацити омче од бродског конопа. Кућу привремено иселити и све њене житеље склонити да не гледају тај призор. Упрегнути више добрих коња, извалити стуб и одвући га далеко од насељеног мјеста, па штетовати конопе не дријешећи их са стране стуба, већ од коња и оставити их тако. Али није имао могућности за тако компликованим подухватом, а сама идеја и разрада исте, стално се мотала по његовој глави.

* * *

У рату са Наполеоном, Симо III Корпарић је био десечар и похваљен од Петра I у борбама против Француза. Када су наши освојили Горњи град, Симо је међу првима ускочио преко зидина, носећи црвени, златним словима извезени крсташ. Одмах се снашао и дотадашње, најубојитије француско оруђе, велики, ливени топ, окренуо према Суторини и почео да гађа по њиховим положајима. Био је то прави подстрек да српске снаге у налету потисну Французе до вечери преко превоја Дебели бријег и тиме очисте Боку од непријатеља. А у моменту, када су се наши почели хватати Суторинског поља и када више због домета није било упутно гађати из топа, Симо је ријешио да се једном занавијек ријеши мраморног стуба у свом дворишту.

Уз помоћ неколико бораца, окренуо је топ према својој кући. Напунио је праха, ставио ђуле и саставио мушице у подножје мраморног стуба. Не знајући шта му је прави циљ, окупљени су са запрепаштењем гледали, не примјећујући ни самог владику, који је у том моменту улазио у Горњи град. Симо је принио ватру, сагнуо се, гледајући низ дугачку цијев и припалио барут. Када је топ опалио, сви су гледали према циљу који ће погодити кугла, а она је пролетјела покрај стуба и размрскала дрвену тарабу између Корпарића и Таминџића куће.

Окренувши се да виде Симову реакцију, угледали су га, главе обливене крвљу, како лежи испод топа који се од силине детонације, а претходно неучвршћен послије помјерања, секнуо на се и при том ударио Сима у главу, коју је он, занешен циљањем, скоро наслонио на сами топ. Кажу да се у том моменту и сам владика попео на мали плато на зидинама, како би одао признање сналажљивом тобџији за протјеривање Француза и затекао свог десечара мртвог иза ливеног топа. Борци, збуњени и Симовом погибијом и изненадним владичиним присуством, нису проговарали. А када је владика погледао у правцу циља, брзо је заклонио своје очи руком, као да га је ошинула јака свјетлост, нагло се окренуо, прекрстио и рекао да Сима III људски сахране. Потом се спустио низ зидине и без ријечи повео коња низ увалице према Топлој.

IX

Симо IV Корпарић био је спадало и све што је у свом животу радио, радио је с намјером да изроди неку шпрдњу. Био је друштвен, волио посијела и игранке, чак и када је био већ у озбиљнијим годинама. Женио се никада није. Радио је и привређивао и поред свог начина живота био користан члан домаћинства. Живио је скупа са браћом и њиховим породицама у маленој кући Корпарића иза Горњега града. Користио је малу собу иза шале, у коју нико од остале чељади није улазио. Чак ни снаје, да би је поспремиле. Он је, колико се то може рећи, одржавао ред у истој. По души је био мекан. По грађи крупан.

Имао је несразмјерно развијене екстремитете, али не у смислу инвалидности и кљакавости, већ све нормално, али изразито велико. Једноставно, када би опружио руке низ тијело, шаке су му дирале испод кољена, а уз то, био је висок и у раменима широк. Његове дугачке руке нису ни привлачиле толико пажњу осталих као стопала, која су била дупло већа него код просјечних људи. Имао је проблема са обућом и ишао у Требиње да му хватају мјеру и праве опанке. Чизме је ријетко носио, иако је имао један пар који је добио на поклон из Беча.

Наиме, за Сима и његове екстремитете знало се на далеко. И нови ћесаров капетан од града Новога, неколико мјесеци по постављењу, хиљаду осам-стотина четрдесет пете године, а Симо IV је тада имао тридесет и шест, позвао је Сима да се упозна са истим јер је за многе његове и о њему шале, у малом, приморском мјесту брзо сазнао. Симо је код њега дошао бос, јер је највише времена тако ходао. Ушао у стан капетана од града, пријавио се послузи, а по-силни отрчао да извијести старјешину о необичном госту и убрзо се вратио са смијешком на лицу и молбом за господина Сима да га прати. Увео га код капетана од града и са дозволом се удаљио.

А капетан од града је био Петер Иваниц, наше горе лист, отргнут давно од свог стабла, унук ћесаровог тајника, некадашњег сентандрејског Србина Вуја Иванића.

Капетан од града није могао да не примијети огромне ноге на црвеној простирци испред себе. Пришао Симу да се рукује са њим, пазећи да не очепи његове ножне прсте, а овај, када је прихватио њежну капетанову руку, одмакао корак назад, не испуштајући руку, како би, не говорећи и не објашњавајући ништа, капетану од града дао до знања и о дужини своје руке. Петер се дјечачки насмијао, држећи и даље Сима за руку, гледајући час у Симова дуга стопала, час низ дугачку руку од шаке до рамена, а час опет озарено у Симово благо лице. А Симо се довијао и на брзину смишљао како да изведе нову шалу. Послије дугог руковања и мјеркања, Петер га је позвао за ниски сто, налик застртој синији коју је Симо намјерно окрочио и својом позом заузео скоро двије њене трећине. Капетан од града га је, одушевљен његовом грађом, веселом нарави, причама и догодовштинама, оставио на ручку.

А Симо IV који је имао стварно добар апетит, тај дан намјерно и силом јео у огромним количинама, крцкајући и дробећи својим зубима и танка ребарца из јагњећег печења, што је још више одушевљавало младог Петера Иваница. Пили су уз ручак црно вино набављено у Суторини, а Симо испричао намјерно, баш уз то вино, хвалећи његов квалитет, како га с јесени скоро сви у Суторини зову да им помогне, јер он кад уђе у бадањ и својим ногама почне гњечити грожђе, више учини него тројица других. Извукао испод велике трпезе за ручавање своје дугачке ноге, пружио их према капетану од града, подижући их да би он видио окорале табане, који су одоздо били као коњска копита, а црни од зеље и блата и настављајући своју причу, рекао како му та моба око грожђа и вина баш добро дође, јер скоро од Благовијести сваке године, због муке око набавке обуће, иде бос, па му у суторинским бадањима с јесени ноге тако омекшају и оперу се, нокти се раскишају и дају се сасјећи, да онда обавезно прелази у опанке, које му праве у Требињу, али за које му због утрошка материјала, наплаћују дуплу цијену.

Петер Иваниц се до ове приче, стварно слатко смијао, а од ове се накратко замислио, одгурнуо од себе чашу од мурано стакла и ријешио да вино за своје потребе од сада набавља из Далмације. Прешао је на голицаве теме око женских питања и опет се смијао од свег срца. Симо је био задовољан, јер је осјетио ефекат свог понашања и својих прича. Прије његовог одласка, Петер је позвао посилног, наредио му да донесе бијело платно и угљен, те да направи отисак, односно оцрта угљеном Симова стопала на ланеном платну. Обећао Симу да ће то послати мајсторима у Беч, како би му направили кожне чизме са високим сарама по његовој мјери. И капетан од града је испунио своје обећање. С јесени те исте године, позвао је поново Сима на ручак у свој стан, представио га присутним дамама и господи, јер овај пут Петер није био сам, правио је забаву за своје пријатеље и надређене из Задра и Беча и на крају цјелопоподневног успјешног дружења, при ком се сада пио, у флашама, воском запечаћени Токајац, поклонио Симу нове чизме недавно пристигле из Беча.

* * *

Симо је више пута збијао шале чак и на своју штету. Једном је копајући у башти, свакако бос, преваљивао дикелом грумење топле и влажне земље, уситњавајући исту и припремајући је за садњу. Копао испред себе и уситњену земљу навлачио на своје ноге, потпуно их покривши. Далеко испред њега, из земље је вирио само огромни палац од десне ноге, што он, занешен копањем, уопште није примјећивао, а због дужине својих руку и према њему рађених држала на алату, дуго је могао копати са једног мјеста, уопште се не помјерајући, што су сви хвалили, јер није пуно чепао ускопано. Симова невјеста је копала близу њега, одложила алатку и из земље вадила жиле дивље нане, па се у послу занијела и примакла Симовом копању, а он, примијетивши је, обуставио замахивање, како би она истријебила коров, али се није помјерао, да не би газио оно што је прекопао. Она повлачила и ишла за непресијеченом жилом нане и вриснула нагло:

- Змија! – скочивши назад. А Симо, видећи далеко испред себе свој велики ножни палац, уопште не размишљајући, замахнуо ушима од дикеле и распалио по сред њега. Зајаукао и он од бола, савио се и зграбио за расцопани прст, дишући звучно кроз стиснуте зубе, а снаха опет заврискала из свег гласа:

- Јао мене, закла га налетница!

Сви се растрчали, тражећи нужни прибор за пружање хитне помоћи. Симо изишао на крај баште и кроз болове посматра новонасталу приредбу. Дјеца се скупила у један крај и забезекнути, без ријечи гледају у страху шта се догоди њиховом добром ћику, како су га од миља сви звали. Један брат трчи са танким конопцем да стегне изнад уједа, како би обуставио крв у нози да не разноси отров кроз цијело тијело, док други пристиже са великом, кривом иглом званом самарача, да намера покрај уједеног мјеста, стисне, истијешти и исиса отров и затровану крв док не пробије испод стегнутог конопца. Друга снаја је са танким штапом тражила налетницу по копању, да је убије и она викала из мозга, иако се није имала са киме надвикивати:

- Сад је најопаснија! Кад једном закоље – научила се! Нема је! Тешко мени због те дјеце!

А Симо је у свом болу размишљао, да ли да их пусти да га лијече од наводног уједа змије, да трпи још додатних болова од игле и исисавања, али да ненадано започету шегу истјера, макар на своју штету. И пустио је снаху да и даље, галамећи, тражи змију по башти. Пустио и брата да са танким конопцем јако стегне изнад листа, а испод самог кољена, али када је видио сјајну, криву самарачу у рукама другог брата, спремну да се забада у расцопани палац – није могао издржати. Повукао је своју ногу испод себе и дријешећи подвезу, на запрепашћење присутних, неколико пута, јер нису схватали, поновио како га није ујела змија. Присутни су полако долазили себи. Схватали и из страха и усплахирености прелазили у зацењујући смијех.

* * *

Но, увијек је најинтересантније, оно што је тајно и скривено, што није доступно погледу, а то је, код Сима IV, била она ствар. Сви су потајно говоркали о томе и упоређивали његове видљиве екстремитете са истим органима других људи.

- Погледај му само цјеванице.

- А колика му је рука, од рамена до врха прста, к'о другоме обадвије.

- Е, онак'ога стопала моје очи, не вјерујем да ће икад више виђет'.

- Колико му је од шаке до лакта, ја мислим да му је толика и она ствар.

И тако у круг. Неки су се клели да су му га видјели када је "пушт'о воду". Неки су причали да су са њим расли као дјеца и да је то још тада било ненормално. Други причали да су га гледали кад се купао у мору и да је са обадвије шаке морао покрити срамоту, док не уђе у воду. Жене би се правиле да не чују шта мушки причају и свакако, не би се укључивале у разговор, али би међу собом заподјевале причу о Симовим могућностима:

- Штета што се није женио!

- А која би га узела, црна кукала?

- Па, довели би му је, а до тада јој нико ништа не би прич'о.

- Јес, па да се зблане прву ноћ!

- Ја мислим да зоре не би дочекала.

- Е, што је теби наудило! Све сте поцркале од тога, но не причајте!

- Замислите ви, колико би вуне требало испрес' да му се исплете накурњак.

- 'Ајде не причај, но ако те баш боли, отиђи па му у'вати мјеру – брецнула би се опет нека старија и прекидала неумјесне приче осталих.

Једном су пронијели причу коју су сви казивали, а нико није могао потврдити, да је негдје у Дубровнику, за дебелу опкладу, са оном ствари омлатио златник од деветнаест грама са ликом Марије Терезије, постављен на сопствено кољено.

Симо је знао за голицаве приче о величини његовог органа. О томе, никада ни са ким није причао нити икоме показивао. Некада му је то и сметало, иако је по природи био шаљивџина, али нити се коме жалио, нити је кога опомињао. Чак, нико не памти да је икада био љут.

Имао је сталну везу са неком Станом Трковић из Конавала, која се као и он никада није удавала. Знао је појахати коња, а коње је волио и стално имао крупног, расног дората који је само њега опслуживао, и поћи на пут, на ком би се задржао десетак дана. Тада би обуо своје бечке чизме и обукао свечанију робу. А одлазио је, не говорећи ником гдје, код Стане Трковић у Конавле. Њихова веза је била јака. Трајала од раних дана прве младости па све до његове смрти. Вољели су се, али због предрасуда околине, због припадности различитим вјероисповјестима, никада нису ступили у брак. Њен отац није дозвољавао ни помислити да она пређе у православну вјеру, а у случају њеног пребјега без благослова, запријетио са аустријским властима и казнама за случај отмице, те са њеним смјештањем у лудницу. На очев наговор, предложила је једном Симу да он пређе у католичку вјеру, што је овај уз њему својствену шалу, како не мисли да се удаје, одбио.

У почетку долазио криомице њеној кући. Јављао се на уговорени знак и смјештао у појати са сијеном. Она му доносила храну, искрадала се по ноћи и увлачила у његов топли загрљај на миришљавој сувој трави. И све тако пролазило вријеме у њиховом лудовању, они постајали, бар што се година тиче, све озбиљнији, али нису жељели да се одрекну једно другог и да оснивају породицу на другој страни.

А од када су, старог Трковића, једног дана, из поља, донијели кући без знака живота и Стана, јер је имао само њу и због тога је желио богато удати за госпара исте вјере, остала сама са мајком, Симо је не кријући се ни од кога и на дорату долазио њеној кући. Било је касно за женидбу и удају, али није за живот, који им је пружао обиље задовољстава.

Њеној мајци, која је, изгледа, схватала сву ситуацију, нису сметали Симови доласци, ни његова остајања у њиховој кући по неколико дана и ноћи. Симо је понекад, за вријеме свог боравка, завршавао теже послове у кући Трковића. Али то није било по вољи ни Станиној ближој родбини ни осталим сељанима. Згражали су се када би видјели да Симо на коњу улази у село и за вријеме његовог боравка у селу нису ни прилазили кући Трковића. Због своје срамоте нису причали даље, а нарочито не у Новоме гдје су иначе долазили у трговину.

* * *

На приче о усуду мраморног стуба у Корпарића дворишту, Симо није много обраћао своју пажњу. Знао је за све догађаје у вези са стубом у прошлости породице. Знао је и за много више од оних који су се стварно догодили, јер људска машта је неограничена, па је у сталном надограђивању и измишљању створила много чудних прича у вези са стубом. Углавном, то све Сима IV није занимало, али у његовој природи није било ни да противрјечи, па никада није негирао приче других, нити ишао судбини уз нос да чачка мечку и изваљује стуб, као многи Корпарићи прије њега, јер је стуб сматрао корисним и његову сврху сагледавао практично видећи у њему помагало за узјахивање и сјахивање са коња, како је то још давно закључио његов далеки предак Симо Крпељ.

Пошто остали нису прилазили стубу, а и дјеци су то забранили, Симо се у том крају дворишта осјећао комотним, баш као у малој соби иза шале у коју нико није улазио.

Недалеко од стуба, побио је у земљу два смрекова коца и повезао их црнограбовом облицом с које је огулио кору. Само би преко те попречне гредице пребацио узде од коња, уопште их не везујући, а он би мировао и стајао тако све док га Симо не поведе. Између два стуба, било је лучево корито, одакле би коњ пио бистру воду и мало од земље уздигнуто металиште за сијено. Ту би, када је лијепо вријеме, тимарио и дотјеривао свог дората, користећи се стубом за одлагање чешагија и другог приручног алата. Дорат је својим изметом попуњао простор око мраморног стуба, тако да су се видјели само врхови од загонетне шаре шпанског натписа.

* * *

Прве недјеље маја хиљаду осам стотина педесет и четврте године, у рано јутро, Симо IV извео је свог дората из штале, његове узде пребацио преко грабове гредице, додао у корито фрешке, чисте воде и на металиште ставио нарамак суве траве. Спремио себе, па оседлао дората, намјеран да крене за Конавле. Попио кафу са родбином, појео неколико приганица и рекао им да ће бити одсутан седам дана. Укућани, навикли на његова путовања, нису ни питали куд иде, а он задовољан појахао дората са мраморног стуба, окренуо га на другу страну и мимо својих навика, обо коња мамузама испод стомака. Дорат се, пошто му је Симо добро затегао узду, пропео предњим ногама, затим се спустио на предње, а задњим, уз звучно испуштање зрака, једновремено ритнуо погодивши при том у црни мраморни стуб. Из стуба су само сијевнуле варнице од доратових потковица, а на истоме није остало никаквог трага. Симо IV Корпарић је одјахао Суторинским пољем, поигравајући весело дората, прихватајући се полакао уске стазе, страном уз Дебели бријег. И таман када је био на самом превоју одакле поглед пуца на обје стране, на читав Бококоторски залив и на Конавле, из меслинове честе је одјекнуо плотун. Симо се стровалио са дората, а он стригао ушима и обилазио у круг око беживотног газде. Послије неколико минута, када су већ били увјерени да је Симо мртав, из честе су изишли четворица Конављана, рођаци Стане Трковић, а дорат ионако престрашен, ударио назад, путем којим је и дошао. Тако је у својој четрдесет петој години завршио Симо IV Корпарић.

X

До војне службе на коју је отишао у својој двадесет и првој години, хиљаду осам стотина и деведесет прве, а службовао је у Аустроугарској царевини, на Петроварадину, Симо V Корпарић није напуштао родну кућу и даље од Херцег-Новог није одлазио. Није волио да иде ни код многобројне родбине у самом граду и около њега, тако да до тада ни једну ноћ у свом животу није преспавао ван породичне куће Корпарића. И преко дана је мало одлазио код других.

Још као дијете, био је буцмаст, дебео, па су га остала дјеца радо задиркивала и никада га нису звали по имену, већ једноставно и подругљиво Гузо, а он би се, док није огуглао на то, само у лицу зацрвенио и без гласа расплакао. Мало по мало и одрасли су, само не због ругања, већ из милоште, прихватили то име и ословљавали га тако, а и он се сам временом навикао да се много пута није ни окретао када би га неко позвао његовим правим именом. И када је порастао, стално је био дебео. Ријетко је када трчао и причали су да су га видјели само два пута да то ради. Оба пута на путањи кућа – ћенифа, која је била иза саме штале. Када би ходао, трао је бутинама једном о другу и послије иоле дужег ходања, на препонама су му се јављали оједи које је лијечио дуготрајним мазањем несољеном, свињском машћу.

Још као десетогодишњак упао је у закоровљену рупу са оне стране мраморног стуба, на самом дну дворишта, у којој је причали су, извирала, у своје вријеме, смрдљива, љепљива, али љековита течност. Био је то, касније је управо Симо V, то јест Гузо утврдио, покушај одвода, прелив главне септичке јаме у тврђави Шпањола, који су од дрвених полуоблица, правећи тако цијеви, спровели Шпанци за вријеме своје кратке владавине, покушавајући се на тај начин ријешити изливања фекалија за вријеме обилних јесењих киша. Послије Шпанаца нико није користио ни септичку јаму у тврђави, ни систем шпанске канализације, тако да је само повремено, при јаким кишама, у рупи иза мраморног стуба цурила "љековита вода".

Дакле, Гузо је упао у невелику рупу одакле би свако друго дијете са лакоћом истрчало, али он због своје дебљине није могао. Покушавао пузати, али се сваки пут враћао на почетак, на младом и густом травом обрасло дно. Остала дјеца му, у почетку, пружала руку и закључили да не могу дохватити, па онда покушавали са граном која се, пошто је била крта и сува, преломила при првом покушају. Послије тога донијели дугачки конопац и само један крај спустили до Сима, а он се радосно ухватио и почео пењати уз рупу, ослањајући се свом тежином на конопац. Његов вршњак, брат од стрица, држао је за конопац на самом рубу рупе и једва се опирао да га Симова тежина не повуче наниже. А када више није могао издржати, између могућности да се суноврати на Сима, који је био скоро на самом врху или да пусти конопац, он је изабрао ову другу и Симо се опет нашао у зеленој трави на дну рупе. А онда је ствар изгубила на озбиљности и почело је задиркивање. Спустили су опет Симу крај конопца, њих троје држали на врху рупе и овај пут, како би Симо одмицао, стопу по стопу уз конопац, они би исти помало попуштали, тако да се он стално пео, а стално био на истом мјесту. Једино се испод њега продужавао крај, односно почетак конопца. И све тако док се други крај подужег конопа није нашао у дјечјим рукама, на рубу рупе. Тек тада је Симо почео да напредује у пењању, јер они одозго нису имали шта више да попуштају. И послије неколико, Гузо се ознојан, зајапурен, испрепадан и сав сломљен дочепао чврстог тла под ногама. Остали су се смијали његовом пењању, а он није ни закључивао то, јер није осјећао свој празан ход и сматрао да му се они као и увијек до тада смију без икаквог разлога. Рупа иза мраморног стуба, остала му је у ружној, стално присутној успомени, која га је и навела да испитује поријекло и намјену рупе, што је и урадио у својој двадесет и осмој години.

Војска му је, иако се за вријеме његовог служења није ратовало, у првом дијелу, тешко пала. Сасвим непознато мјесто у близини огромног града Новог Сада, непрегледна равница, налик на отворено море, какво се могло видјети са тврђаве Шпањола, само што је оно за њега било далеко, јер му је и Луштица изгледала као други континент, а убитачна равница око њега је била ту и из ње се није могло замјерити ништа добро. Много војника, разних навика и говора, јер је царевина захватала приличан број народа. И од свега најгоре старјешине који су их на сваком кораку гањали, мучили и омаловажавали. Никада се није привикао на брзо устајање. На рано јесте, али му брзина није била добра навика. Све док га нису почели кажњавати, било је неиздрживо и више пута је помишљао о самоубиству. Срећом, такву одлуку није извршавао, јер би се његова идеја расплинула у мислима на који начин да то обави. Казне су за њега биле олакшање, јер су се послије неуспјелих метода ћумура, самице и слично, свеле на, за њега прихватљиво рјешење: гуљење огромних количина кромпира у кухињи.

Споро су пролазили његови војнички дани, иако је слободног времена имао врло мало. За вријеме службовања у првој години дана, из Петроварадинске тврђаве није уопште излазио, ако не рачунамо егзерцир са њене источне стране. У четрнаестом мјесецу службе морао је да пође са депешом у команду у центру Новог Сада. Спремио се и колико је то могао због своје дебљине, утегао и послије пуковникове канцеларије, кренуо ка Новом Саду. Ишао полако до кеја испод тврђаве, а онда дереглијом, коју је много пута одозго гледао, прешао на другу страну. Сваких стотинак корака, питао је пролазнике гдје се налази команда и послије приличног страха од непознатог, пронашао одредиште. Предао депешу и без икаквих обавеза, са аусвајсом у џепу, изишао у град. Није га било страх, јер је ноћ била још много далеко, а Петроварадинску тврђаву је видио са оне стране ријеке и први пут је растерећен од свега, са знатижељом шетао непознатим градом. Склањао се и дуго посматрао за чезама у пролазу. Видио је много свијета на улици, а што је најважније, приличан број, њему сличне грађе. Није имао новца, што га није жалостило, јер ни сам не би знао шта да купи, али му је одлично легла боза којом га је частио дебели бозаџија, пошто се Симо и не примјећујући то, забленуо у њега и дуго га не трепћући посматрао. У сумрак се вратио на тврђаву са јаком жељом да поново пође до Новог Сада.

Симо је био писмен и искрено се занимао за технику, за новотарије и њихово коришћење у свакодневном животу, али своје интересовање није никоме преносио. Дуго је био опсједнут точком и занесен његовом практичном примјеном. Разрађивао њему недокучиву тајну, да брод направљен од гвожђа плови, а зна да и најмањи ексер пуштен у воду тоне и многе њему интересантне појаве и законитости физике. Размишљао о грмљавини и муњи и о томе како, гдје и када од росе постаје снијег, а од кише град. Да је имао иоле могућности, вјероватно би догурао до инџињерске, царске канцеларије. Али је био спутан и својим изгледом и природом повученог и неповјерљивог самотњака. Његовим особинама највише је одговарао позив католичког монаха, у неком планинском самостану, гдје би по упутама Томе Аквинског, у тишини мисли и изобиљу хране, развијао равномјерно и ум и тијело.

* * *

Но, у другом дијелу његовог службовања, промијенило се много тога у односу на вријеме када је ступио на Петроварадинску тврђаву. Већ је био стари војник. Они, које је затекао тамо, када је дошао, или су отишли кући , или у прекоманду у неко друго мјесто простране царевине. Његова генерација се распршила по логорима широм српског Војводства, Славоније и Унгарије. На тврђаву је стигао нови командант, који је, не само о празницима, већ у свакодневном животу, носио бијеле рукавице, опходио се господски и држао до достојанства царског војника, држећи седмична предавања о понашању и уљудним манирима којима војник треба да плијени позорност обичних грађана. На тврђави је било пуно младе војске задужене за послове које је он некада са муком обављао. Он је био ћато и уживао привилегије правог старјешине. Није имао обавеза физичке природе, а о намјештању лежаја и одржавању задужене опреме бринули су млади борци, на које он никада није искаљивао бијес, галамио или нешто слично од оног што је претрпио када је својевремено био у њиховој кожи.

Редовно је почео излазити у град, када год су му то прилике дозвољавале и у наредне три године, колико је његово службовање трајало, скоро корјенито промијенио свој начин опхођења и уопште живота. У својим обавезама је био педантан. Поред штурих, основних података који су се тражили о војницима, он је водио низ својих евиденција, статистичких података, ако се то тако може назвати, о утрошку свих могућих следовања, о писмености, склоностима и способностима војника и многим другим детаљима из чега су касније произишле корисне анализе, а вођење таквих евиденција и њихово уврштавање у редовне извјештаје, од Сима V Корпарића, постала обавеза.

Oн је испред заинтересованог команданта ширио своје табеле и приказе и на његов предлог су оформљене радне групе, специјализоване за поједине врсте послова, којих до тада није било, већ су сви радили све, па би, када треба покривати кров, на исти ишли и они који пате од висине и они који никада у животу нису у руци имали чекић и ексере, као и они који цреп никада нису видјели, ни знали шта је то. Командант је био прагматичан, знао је цијенити Симове квалитете, јер је он због истих убирао поене. Његови извјештаји, употпуњени са Симовим подацима, били су примјер и образац како то треба радити, а послије оформљења радних група и извјештаја о њима, ишао је по свим већим гарнизонима и држао предавања о унутрашњој организацији рада. Није заборављао ни Сима. У таквим приликама водио га је са собом. И због дуга према њему, а и због евентуалне потребе за његовом помоћи. Касније је постао високи, царски, војни инспектор. Да је царевина знала колике су Симове заслуге, вјероватно би му се и одужила, али то није могла знати, јер је Симове плодове убирао командант гарнизона. Појединци су зато знали и цијенили Сима и о њему, барем проносили лијепе ријечи чак до Беча.

Каснијег, најбољег стручњака за воде у читавој царевини, открио је Симо V Корпарић као младог регрута, сиромашног Словака, чији је хоби и начин за преживљавање било рашљарство. Тај је преко Сима и команданта стигао до високих школа у Бечу, а својим истанчаним сензибилитетом и рашљама у рукама откривао воду тамо гдје се нико није надао. Он је један од оних који се, читавог свог живота, сјећао Сима, помињао га и јавно саопштавао да је заслужан за све што је постигао у свом животу.

* * *

У јуну хиљаду девет стотина и четрнаесте године главни ћесаров инџинијер за воде, дошао је у Херцег-Нови. Био је на службеном путовању по Источној Херцеговини. Радио студију о подземним водама у сливу Требишњице и о експлоатацији истих, па по обиласку терена, ријешио да посјети свог бившег друга из Петроварадина, Сима V Корпарића. У пратњи двојице жандарма, јер је у граду високи, царски службеник, којем све мора бити на располагању, дошао је испод тврђаве Шпањола, са њене горње стране, до мале куће Корпарића, у којој је живио Симо V.

Много тога се, за двадесетак протеклих година, промијенило, а нарочито људи. Симо није препознао, сада, господина инџинијера и није му било ни драго ни право што у њихово двориште улазе "џандари" са непознатим човјеком, јер иако никада није имао проблема са властима, од истих је зазирао и клонио их се. Знао је да нити носе поклоне, ни муштулуке. Најблаже, што се од њих могло очекивати је нота градског биљежника о порезу, или позив некоме од млађих за војску. Симо је тог дана сједио у дворишту, уживао у чарима прољећног сунца и мириса природе и у својој глави растезао жице од врха Радоштака до Шпањоле, правећи у мислима успињачу, прорачунавајући потребну дебљину жице, како би издржала и његову тежину. И даље је био дебео и прилично отромбољен. Оћелавио и преплануо и у лицу и по својој глави. Без браде и бркова, које уосталом никада није носио. Није се никада женио и живио је са породицом свог најстаријег брата.

Многобројна породица Корпарића расељавала се у сваком пасу по бијелом свијету. Било их је по Босни, Далмацији, у Русији, Бразилу, Србији, Америци и по многим другим земљама из којих се никада нису јављали.

И Симо V је користио малу собу иза шале. И даље је био благе нарави, што је одговарало његовим габаритима, па су га дјеца од брата много вољела и стално била уз њега и када су били мали, а и сада, када најмлађе од њих четворо има шеснаест, а најстарији Петар двадесет и једну годину и сваког дана очекује ћесарски позив за служење војске. Због њега је Симо и био ожалошћен када су га у будном сањарењу прекинули жандарми, ступивши у Корпарића двориште.

Царски инџинијер се промијенио још више од Сима. Од мршавог, коштуњавог солдата, смеђе косе и зелених очију, изишао је у фино грађеног, попуњеног господина са просиједом косом, штуцованим брковима и фазонираном брадом. И да је имао времена од јутра до сутра, да посматра господина и закључује ко би могао бити, Симо се не би сјетио Словака, рашљара са Петроварадина, нити је имао икаквог повода да размишља о њему. А царски инџинијер је, напротив, чим је ступио у Корпарића двориште и угледао Сима V, закључио да је то он, раширио своје господске руке и пошао му у сусрет. Жандарми су стали по страни, а Симо се у недоумици придизао са земље, видећи и сам да је погријешио у процјенама око њиховог доласка, а не закључујући ни ко је господин, нити зашто га тражи.

- Симоне, друже стари – срдачно је на лошем српском изговорио инџинијер, када се примакао на само корак од Сима, а онда га загрлио држећи га чврсто неколико тренутака, тапшући га по леђима са обје руке, а на основу те присности, збуњени Симо је закључио, да господин није