Милан Вуксановић-Пуовић

ЈАРЕД

(роман)

Аутор о себи

Свјестан жалосне историјске чињенице да су накнадне памети и изгубљено памћење, преводиле мој народ у друге нове нације, често непријатељске и злочиначке према старом коријену, принуђен сам да о себи изјавим следеће:

Рођен сам 4. XII 1931. године у питомом селу Кутима, засеок Глоговик у Драчевици – Херцег-Нови, у старој патријархалној српској породици, чији су многи преци скончали на галијама.

Дакле, ја сам српски стваралац и слиједим славне претке, вјерујући у свесрпско јединство.

Основну школу завршио сам у родним Кутима, средњу економску школу у тадашњем Титограду, а економски факултет у Београду, гдје сам и притврдио непоновљиву ширину душе мог народа.

Милан Вуксановић-Пуовић

Из рецензије

Пред нама је ново дјело Милана Вуксановића-Пуовића, из Боке Которске, потврдивши тако, још једном, појаву изузетног појединца у нашој и светској литератури, којим Творац несебично пружа своје дарове у одређеним раздобљима људске историје, у чији ред и правило не можемо проникнути.

Као и у претходним дјелима, поезији и роману «Велико муло» дубоко је утемељен у историјско, духовно и културно ткиво српског бића. Роман «Јаред» својим митолошким називом, чије име преузима и главни јунак – трагичар, успјешно броди Старим Завјетом, грчким, словенским и индијским митологијама, а потпомогнут Јиргеном Шпанутом и Олгом Луковић – Српкињом, да би свој национални брод увео у данашње «мирне» воде хедонистичке цивилизације и колективног безумља.

Читалац ће у овој књизи срести многе познате историјске личности, као и оне друге, обичне људе, учеснике и свједоке судбинских догађаја, кроз које ће вјешто целизирати узвишене стабљике наше вишевјековне борбе за опстанак.

Драгиша Маџгаљ

Садржај:

Глава прва

"Архидука Лодовико" носио је из Боке у обилатом кофијеру малог Јареда ђушто на тријештински "Канал Гранде", а деда му Мијат Моро, наречени Велућ је пловио истом ротом и неком другом лађом, равно вијек уназад, да би с Канала обрнуо у морнаре.

Памћени предак Фотије се истом пребаркавао из старог "препотопског" Ризона право у Миочевиће, па је од те лозе и прађеде Вилотије, што изроди толику здраву дјецу и на вријеме парти, ко свако крштено чељаде.

Мало маче тај Јаро, једва ако је замјерио луштичке маслинаде, те се не може држати да је Бокез, преспава плаву јадранску ведуту, и закмеча чим га хитнуше на тамошњу риву. Али се и умири, као на материној сиси, кад на источном рудом небу угледа "јато" Плејада које му машу озгара.

– Хајде искачи, – веле – ту ти је дом, рај, а можда и крај, мали ерото.

Јарова сестра Данира чувајући говеда кроз Змијице, већ је хватала бубамаре, молећи их свесрдно: "бако, бакурице свјецка проскурице, кажи ми ђе ћу се удат". А оне летјеле на "Илину Киту", по вазда истој роти.

Гранична та "Кита" и вис осматрачница -"Гаргарон", рбат православља и латинлука, откад тако поступише непозвани српски челници и "владари". Кад се накапури увози кишу вактом и невактом, затвара видик па дјеца Драчевице, јесу ли прогледала, не могу продирати напријед. И дуго се питају што је с оне стране, да није крај свијета? Није ни чудо што се питају, јер нико ништа не збори краћом, али ни дужом предајом. И повјесница је о томе"клину" скоро забатаљена, "виа факти", да се "браћа" не наљуте.

Мијат, ностромо на Куртовићевим бродовима, бог те питај откад, чинио је вијађе од Тергеста до американске Филаделфије – каро мио^[1], и није пуштао Миочевиће иако трговачки бродови нијесу свраћали у Боку, као поменути "Лодовико", но су се држали дритуре на Млетке и Тријешће.

Капетан Игњо, Бокез – стари поморски вук, поодавно наговара оца да пребарка фамиљу на Понте Россо, гдје ће живјети са осталом боргезијом – госпоцки брате!

Муку је мучио Томо, цијели урлап, сабирао за, а против је бобоњило за вратом:

– Отуђиће се фамиља, знам ја, те ћу под старос’ међу најближијем бити туђин. А јопет, како живјет брез свога к’о Мијат!

Не могу, и квит!

Подуши и газда Ризнић ће му ту припомоћи, тако му је барем рек’о и код последњег вијађа пошто је брод спуштио анкору под тријештински арсено ради дрицавања тимуна и "калаисања" штива.

* * *

На Каналу је вазда свијета. И нашег, кад очекује редовну линију из Котора. Ту вавијеко неко некога смјера, прати и дочекује, очекује и уздише.

На лучком плочнику сресћеш и оног што би га избјегао и којег си најмање очекивао, како замјера и дуљи погледом ка броду, у цик зоре, ил’ по мркломе мраку.

– Јеси ли то ти, Перка? Просто за невјероват како си се промијенила – јавља се госпођа Цвијетовић из прикрајка риве.

– Ево јесам, Катарина, стара вјештице, оли си ти сад каква презенца – рече ово задње у мале, весела Јарова мати.

Старији син Продан, којег је отац звао и Продо, прати мајчин поглед, звијерећи у стамену Катаринину прилику на обали.

– Донке^[2] Маре, како су моји? Је ли се онкл Саво врнуо из Падове?

– Јес драга моја, ономадне сам га виђела ђе преши боршином на Прцањот.

– Сироти мој онкл, мора да се разбољела Нане теке он брине о спензи-и једанак умукну.

– Ко би се усудио контресати оној ћакулони, или не дај Боже још коју питат’. Може што ружно изблејат’ пред филоменом Ризнић.

– Нох ајн мал^[3], и увијек – надвикује остале бркати фелдвебел, одушевљен својом фројлан што га нестрпљиво чека на риви у бијелим сокницама са подвезицама на чијим крајевима скакућу црвене кићанке.

Буљук голуждраве дјеце, богзна јесу ли и спавала, као да припишавају пространу колону, угињући се под "теретом" циквања.

– Кватро-шије-ото-до!

– Ото-ото-нове-нове-шије до, савијајући руке у лактовима прије него ће изговорити то фамозно "до"!

Будућа боргезија истреса мрве завичаја пред опроштај са старим "Лодовиком", јер је он остао задња прозебла нада да ће се опет срести са отаџбином, у коју тешко да ће бити повратка.

Данира ништа не разумије. Толико тога је пред њом, а ум као да снује давно доживљено. Иде отворених очију, осврћући се уназад, ка југоистоку, и чека своју врачару бубамару. Мајка је пожурује, но она једнако шара очима по вашаришту.

Св. Шпиридун се огласи јутрењем, или је то можебит градски сат – ко ће га знати!

Кровишта пробуђеног града гоне паре из старе ћеремиде, кокоти димњака мирују пропуштајући густи црни дим сагорелог тресета.

– Портабагајо – вичу прекобројни носачи надирући одасвуд као арлекини када се стуште на гувно шатре.

Иза народа оста полупразна лука и Архидука, стари Лодовико којег су ухватили тимарити за нову "одисеју" ка заливу Кадма.

До уха праља допирали су звуци пјесме "Квел мацолин ди фиори", слободно пуштени у смирени јутарњи дах. Тонови живахне "Тријештине"^[4] лебдјели су задуго пустом градском ривом, надилазећи гласове поспаних пјевача.

I

Аутократија Марије Терезије и њеног прослављеног сина Јосифа II гурнула је Пожунски парламент у историјски запећак свађе народа који су се деценијама глођали, до уништења, тражећи своја "повијесна" права, која, да ђао попио, нијесу ни имали.

Седмогодишњи исцрпљујући рат, Аустрија је добила уз помоћ Срба – Крајишника и привела га успешним добицима, а миром у Ахену, широм отворила врата будућим државним и друштвеним реформама. Католичка црква је изгубила привилегије државне религије, развлашћено је феудално племство, па су отворена врата слободном предузетништву и трговини. Мултинационална царевина под, ипак, посебном присмотром круне, пружила је могућност живота и другим вјерским заједницама.

Трст постаје моћно поморско средиште монархије и слободна лука, који се од провинцијског градића убрзано претвара у растући пристан на Сјеверном Јадрану. Истискује до тада владајућу индустрију соли и виноградарство, те уводи бродове кроз новопрокопани "Канал Гранде" који ће узнемирити старо градско племство, али ће охрабрити "боргезију" која хрли ка предграђу жељна успијеха, иметка и славе. Град се комеша под притиском нових, амбициозних и предузимљивих дошљака што се мувају око Понте Росса, Канала и арсенала. Бродови продиру у срце града, а дрвене катарке се такмиче са древним кулама и звоницима скидајући свакодневну учмалост птицама и људима. Сјајни јарболи штрче небесима, густи, како каква погинула прашума.

Бокешко, посебно новско бродовље, сели се из матичне луке у сјевернију, мијењајући туђе заставе, а једра парним погоном. Моћна царевина и растући град носе индустријски преврат, те су и Срби скалупили једра крећући од ништа, али сад не у својој постојбини.

Ту су затекли истовјерне Грке довијане познатим збитијима уздуж Далмације, гдје се тај остатак остатка скрасио на Сјеверном Јадрану, у малој колонији која се окупила уз релативне слободе што су је "допале" разуром хеленизма.

А нигдје није било човјечнијих судбина од грчких, ни народа који је имао толико генија, а ни среће као што бјеше јелинска. Није чињена веле разлика међу свијетом и боговима, јер су се божанства савијала око огњишта и ратишта, обичног човјека и краља, ратујући уз Ахејце и Тројанце. Ти богови јесу се разликовали од људи по божанској снази и вјечној младеначкој свјежини и уму – тако је говорио Лукијан. Али свевладар Зевс је подијелио права и дужности па се није мијешао у власт Посејдона или Ада. Аполону се у Делфима сви јављају, обични људи и краљеви, не би ли им пророчица Питија "скројила" судбоказ.

Тај велики хумани народ остварио је престижне успехе и велику личну срећу уз помоћ своје националне религије и пантеона, док му је хришћанство, као уосталом и другим Европљанима, наметнуто. Страно, азијатско – семитско. А само онај народ који је имао "домаће вјерују" могао је стварати велику умјетност. И није дакле случајно што се она родила у Египту, Грчкој, Индији, Арабији..., јер велике умјетности су рађале и велике религије.

Универзално пак хришћанство се у артистичком смислу издигло рушећи националне култове, умјетност и културу при томе не штедећи врхунска умјетничка достигнућа и филозофију. Судбина словенског пантеона је иста, ако не и гора јер је овај био тек у зачетку. Али се доста тога задржало у предању па су стари култови и данас живахни, те корачају уз ново хришћанство, подједнако видљиво у Грчкој, Русији и српским земљама. Сујевјера се успијешно носи чак и у Италији, и поред моћног Ватикана – инквизицијске државе која наставља свјетску хегемонију, многомоћну и пространију од Римскога Царства.

Морал којег је изњедрила грчка мудрост и логика, остао је основни принцип до краја античких времена, на којег се хришћански писци окомљују. Те критике се не могу односити на атински период, колико можда на александријско трајање и Клеопатрино љубавно финале.

А опет, тај велики народ, није бировао мање свирепости од осталих старих народа; преживјели су дорску најезду са Ете и Пинда која их је раскомадала, неколике персијске инвазије, међусобна убијања и пелопонеске ратове, дорску кугу, Филипову и Александрову окупацију, те римска пустошења, француске крсташе и Дандолу. И вјековно ропство под Турцима. Већма су запамтили Херонеју и Филипа II, римска разарања и запосиједања ахејских земаља, када су велика хеленска култура, демократија и човјек уништени, унижени и опљачкани. Аларик Аријанац оборио је храмове Деметре и Коре, када су "убијене" магијске ноћи Елеусина.

Упркос свему, Грчка је више од Рима остала паганска. Верска туга није притискала тај свијет, јер су га штитила изворна – непрекрштена божанства, стварана према народним наравима и својим "вјетровима". Тако се код Грка хришћанство види као реторика и церемонија култа, за разлику од папа гдје се оно образује и формира кроз политику и један цијели овосвјетски систем. Грк зна за краљеве и за тиране, за олигархију и републику, али не и за теократију. У том погледу је изузетак међу старим народима као што је египатски, гдје је свештенство изнад народа и ратника, а идеја смрти изнад живота. У Грчкој је Олимп – свијетла висина, боравиште богова гдје се у миру ужива људска благодет и амброзија.

Но, ипак, велики хеленски народ је нестајао – изумирао постепено, заједно са својим боговима са којима се дружио хиљадама година. Сахрањен темељито да данашњи Грци мање му наличе.

А скупина тршћанских Грка преживјела је пропаст Византије те се са Србима окупила око релативних слобода и православног исповиједања, пошто је њихова множина одувана из Далмације. Од превласти и доминације у тој провинцији и Истри, за циглих неколико вјекова, не оста ни помена, осим по која енклава док је залеђе било српско или у власти српских велможа. Али, кад је управа припала Млецима, Угарској или још теже каквој вазалној државици, Грци су гоњени до истребљења. Храмови су им отимани, олтари преправљани, рушене цркве и гробља.

Јачањем хрватског утицаја, уз свестрану помоћ Ватикана, Грцима је уздуж источне јадранске обале пукнула погибија.

"Међу Хрватима нијесу нигда дјеловали бизантијски свећеници и монаси. Хрвати нијесу познавали Грчки језик (!), нити су се изворно користили тековинама бизантијске културе." (!!) – пише нацији оду похвалницу др. Доминик Мандић.

Трст је мјесто које средином 18 вијека прихвата Грке те се скупише уз истовјерну браћу Србе око неких, њима важних, и заједничких духовних послова. Утолико није било узмицања, а храбрим је и Бог помагао.

Српске предузимљивости ће се исказати чим са истовјерним и истопаганским Грцима подигоше богомољу Светог Спиридона Крфског, и уприличише "Установленија и правила нацие и братства Грчко – илирического утверженија года 1748 у граду и пристанишчу слободному Тријеста".^[5] Овом приликом нијесу путовали на Крф, нити су понијели завјетно уље, ни какве друге сатвари пред мошти светитеља, али су пред његовим знамењем скупили три прста деснице, сабирајући Свето Тројство у души, и нико их ни у чему више није могао фермати.

Ослобођени вјековне духовне патње и бола, смирени кренуше у слободну утакмицу с другим народима и такмацима не заборављајући Платона и његов "поштени новац", те брзо избише у прве, увећавајући иметак и углед.

Досељеници из Боке, Херцеговине и Сарајева снажно ће обиљежити епоху и допринијети свеопштем угледу и расту града. Духовни и прегалачки замах Срба изњедриће знаменита имена: Куртовића, Ризнића, Квекића, Војновића, Гопчевића, Ковачевића, Мекша, Цвијетовића, Дуковића...

Насеобина се вентилише и прочишћава кроз предграђе "боргезије" намичући омчу тихог нестајања старој грађанској класи, која, једва што стиска излизане "бројанице" и прибира старице.

Срби су прихватили "царску милост" равноправности и духовне слободе те с Грцима, уз познати узмак о поријеклу, послаше молбенице царским канцеларијама, да их удостоје једног црквеног општества, јединственог називља греческо-илирского. Српско је од бездана осумњичено, па и од оних који су тимарили царске коње и држали их кад се поткивају, а од таквих нас најчешће сврби преко сепетимани и глава поболијева. Знало се одувијек да илирско хвата пријечце прескачући редовне заводнице и печатнице.

Успон који доживљава Трст, није мимоишао будно око љубоморне даме Венеције. И онда кад је добрано прибрала године, ваљало је о њој зборити најбоље. И кад је растом сјевероисточног сусједа била десператна јер је изгубила многе товаре, лучке пристојбе, и како би се рекло, потрошњу клубова и касина. Куртизане су у договору са гондолијерима готовиле "устанак" очекујући Наполеона!

Коме је запријећено, хвата се и оног што не носи ни наду, па је тако радила и млетачка власт и држава која је исцурила од трајања, хрвања са многим војскама и бродовљем по Медитерану и Леванту, гонећи се с моћном турском царевином, којој је предала Византију пошто је разорила Цариград односећи Александрове судбинске коње пред храм Св. Марка.

И, дошла је као стара фрајла на поклоњење свом сужњу из "оловног затвора", пајану Казанови, не би ли јој продао своје везе и уходио град за скромну накнаду, коју ће тај врашки рушилац женских срдаца и врхунски мештар поарчити у монденском тријестинском "Спекјају", за само једну ноћ.

Тако је то, а многе је људске судбине у црно завила;

Кад нијесу платили, отпремала их је везане на галије, а мудрије, последњим велијером за Котор да обаве какву гнусност над кртољском Митрополијом. Тим бродом је долампао "ни касио-ни висио", големи паштровски пустолов, који је спискао сво своје богатство, тек што се обазрео и сјео на узвишје "Прве" гондоле. Сјутрадан је хитао лучком орефићу (златару) вадећи из шпага ултими златник, те ће доста нестрпљиво: да му се начини прстен и нареси, да се зна ко је ко и каквоме роду припада! .....................................................................................................:

"Скриви, Јово Јововиц – Будва – Пастровиц!

Се ти реста куалке канизела,

скриви адио Венециа белла!" ^[6]

Други бефел, али ниподаштавајући слушао је Казанова пред полазак на дужност пошто је умакао казаматима "Деи пиомби"; титулисан је у званичног привредног денуцијанта града Тергеста за рачун Ећелемце Републике, тамошњих моћника и трговаца.

– Без опипљивог успијеха, не уздај се додатној џорнати!

* * *

Познати донхуан помпезно је ушетао у "провинцијски" Трст, на периферији медитеранског духа, са фином уљудношћу и зрелом мизантропијом која се у повечерјима и дугим ноћним седељкама, утапала у светска пића и отрове.

Ништа знаменитог на "Понте Россу", чак ни у угледном "Спекјају". Ту се нису знали ни досађивати.

Дуго је тапкао по мраку док не набрба стамену фигуру моћног бродовласника и трговца Јова Куртовића:

– Куесто е ун факино! (Тај је убитачни мангуп) – узвикну чим су га упозорили да приступа њиховом столу.

Јово се није осврћао на увреду, тада ни касније. Имао је он пречих посала, док се Казанова и даље вртио око ексклузивног обитавалишта доконика, шпијуна и дама, "кувао" шефа оркестра. И, сазнавао је доста пикантерија о многим, али Јовине путеве није могао пресјећи нити му смутити конце.

– Тај се бави нечим што изазива подозрење у његов рацио. У најмању руку није ми јасно; послован човјек, а дангуби уз неку црквену асоцијацију, – но и даље је, пред старим Тријестинима, више из навике него увјерења, понављао да је господин "факино"!

Тада је пламтио и жестоки спор међу православним заједницама око богослужбеног језика у храму, јер су се и ту стицала, односно умањивала права како се намицало богатство и моћ, гдје се опет сријетао Јова.

С почетка, многољуднија и утицајнија, грчка заједница, стекла је становите предности код олтара и пијевница.

А Срби?

Како су бројчано и економски јачали, тражили су једнакост пред Вишњим и Шпиром, те су изборили право на лијеву пијевницу, уз достојно опирање Грка.

Миран човјек Јова, имао је мука да обузда темпераментне јужњаке с обадвије стране; братство српских угледника није одобравало компромис и "лијеву пијевницу", те се Куртовићу љуљало "престоље" – док су га Грци нападали због богослужбеног језика, Срби су ћутали.

– То је тек опасно – резоновао је он.

Кренули су спорови и са Плашким владичанством, којем су Грци оспоравали надређеност над тршћанском црквеном заједницом, а ни Срби се с тим духовним средиштем нису баш слагали, јер стечену аутономију, потврђену царским печатом, нису жељели испустити ни код бирања пароха, већ су именовани духовници били под присмотром и посебним "опсервацијама", те "приправничким" стажом којег је притврдила Српска православна општина града Трста.

Таман је Јово тај "међународни" црквени спор привео компромису, односно правичној диоби, а опет је грануо Казанова!

Сада је мајстор женских срдаца, дугачким, танким прстима, обликовао фигуру Јовине тајне везе, примичући се њеном будоару. У почетку се није знало за чудну Куртовићеву борбу с опаким ривалом, али је на крају невољко признао како је упао у нешто што му не одговара, што упорно узмиче, бјежи од власти – "јегуља".

– То Богаму, није моја ресора, пуно је чачкања по непознатом, као да ти вуку поњаву под ногама. А и што бих ја ту када с дамом не мислим озбиљно. Она опет захтијева да заскачеш и "предиреш плотове", по ваздан "предеш", и да си на услузи. Ваља се промећати у змаја, умиљатог лабуда. У бика и ноћне утваре.

Ето ти је Казанова, алал ти било!

Јес’, како не!

Да нешто не копка; како да одступиш пред јаким изазовом – опире се ерцеговачка бунтовна крв.

– Ваља се борити.

Лијени свјетски пустолов, њуши и вреба прилику да ривала јавно дотуче, а сигуран је у себе као Зевс кад се прометнут у златну кишу спустио у подрум. У ложи "Огледала" испија славу надмоћи и чека да нагриња Динарца.

– Ево господина Јове – обавјештава присутне позната дама.

Фино његовани прсти Казанове праве интиму око Виолетиног "нимбуса" и снују јавни скандал, потајна битка је почела.

"Поскок" се суздржава те најљубазније поздрави господу:

– С вашим допуштењем, мадам Виолет?

Ова му галантно нуди слободну фотељу.

Јово стрпљиво гради игру пуштајући искуснијег и сигурнијег да се искаже. Он ће му већ некако доскочити – био је више него сигуран, јер му је тако говорио одсјај у Виолетином погледу којег добро познаје.

– Господин Казанова од Де Сен Гал, заступник Ећеленце Републике у Трсту – представљала га је познатом трговцу.

Куртовић, у намјери да устане, само се кратко наклони ка млетачком изасланику, прелазећи преко увреде која му је сасута у лице.

Казанова је био непријатно изненађен јер је очекивао трговчеву опору реакцију. Самопуздање је сплашњавало, на помолу су жешћи изазови.

– Господине Куртовиц, задовољите радозналост присутној господи те им откријте коме све дугујете захвалност толиком угледу у овом граду, а опет нисте племићке крви!

– Ми смо, видите, племићи по рођењу. У мом се племену отменост и суздржаност стичу наслеђем, генетски. Поштовањем словенских и старогрчких обичаја у цјелини, а посебно о госту.

Виолета је цвала од задовољства, што старом уцвелитељу женских срдаца није промакло, и по свој прилици указало да је и на "свом" легату дохваћен.

– Као да се не могу отарасити сјени кардинала Де Бернија – помисли Ђиакомо, – овај није никаква "звијерка" пред којом морам устукнути, али је права звечарка. Лукави трговац коме ћу похватати знакове и симболе. Виолета ће паднути као презрела крушка.

II

Ово је већ друга кућа на "фит"^[7] у коју су се уселили Мори. Здрава би реко, тек промијењених тавана, тако да Јаред не запиње обућом о даске патоса, као у оној гдје је проходао. Има и пространо двориште које држи уредно обликоване дрвљанике и обавезну старудију набацану под спољно степениште. Тим простором по ваздан одлијежу дјечји весели гласови. И чују многи језици, гдје преовладава грчки и српски, али обрћу и нове невјешто изговорене италијанске ријечи.

Дјеца ранијих досељеника, и ова данашња генерација дјечака и дјевојчица, редовно имају дневне обавезе у цркви и исповиједној школи при установама Св. Спиридона. Школа је подупрта донацијама угледних тршћанских трговаца – Срба, па је школарина бесплатна. А има доста сиромашних породица грчко-илирске (српске) црквене заједнице, раније док је била једна, и данас, кад су раздвојене.

Перка је слушала од старијих досељеника како је међу Грцима и Илирима трајала препирка око нечега што није разумијевала, а ни то око Илира.

– Дану Катарина, отвори "часловац" па ми лијепо спјегај који су то Илири и чему су нас у те увалили. Продан и Данира су разумјели очину кратку предику, али је најмлађи Јарило није прихватио, нити оће без сувислијег разјашњења, па ко мислим, ти се у све итендиш – оли нијеси!?

Госпођа Цвијетовић се замисли те девента као да је приспјела на непознато раскршће гдје на свакој одвојници чучи по једна мађија.

– Илири, је ли!?

То ме јади знали, ако ћу ти около тога бити од какве користи. Кад смо ми приспјели овамо, ти су се Илири помињали редовитије, и ко некако смо то били ми. Али, кад се наши окојаснише и уздигоше у толикијем предузећима, та ријеч нас напушти, па се сад једва помене.

– Знала сам ја, Катарина, да ћеш ме жешће спланути но што сам била раније.

– Нека Богати, прокурај код других што више знаду о тим људима. Нека Јарило пита попа!

– Свештеници се не мијешају у оно што није Божје, а ђе би дијете да пита тако што!

Сад се коначно зна да су Срби са тим марифетлуцима били заведени и опљачкани.

* * *

Мали Моро је о грчко-илирским односима у Тергесту сазнавао спонтано. Од кочијаша са трга Де ла Борса, и у њиховим споровима често бивао између чекића и наковња. Кад би превагнула српска страна, радо би да помогне другару из дворишта Зорасу Маноу, којег су наши посрбили уз надимак Мане. А тог Манета нико није нападао, нити је ко марио за њега, као ни за Јареда. Кад су грчки аргументи узимали превагу, Јаред је очекивао да га Мене бар мало брани, но овај је равнодушно сједио на каруци за господу неког старца Шпирта неће ли намирисати ријетког муштерију, да и њему падне који бакрењак подно празног џепа. Зорас је у генима држао пословични меркантилни дух јелински.

Дечко, једва годину и што мјесеци старији од Јареда, често је био на путу емотивном и експлозивном Велућу, а обично кад је била непознаница из школе, циквање и друге игре. Али кад се Мане одлучи да исприча какву грчку легенду, Моро се претвара у ухо. Он и остала дјеца су држали да су Хомерове и Есхилове приче истините, те су се неизмјерно дивили Прометеју упоређујући његове подвиге са Христовим.

– Било је људске патње и прије Христове – одговорио је вјероучитељу.

– Тако је, али није добровољне жртве за спас грешног људског рода. А који су твоји јунаци дјечаче?

– Прометеј, син Јапетов који је украо божанску ватру и предао је човјеку. Па Аполон и Сократ.

Да, велики Феб који је још и данас свеприсутан у Грчкој, скоро колико и хришћанство.

Свети Делфи су у рушевинама, али нема тог истраживача или обичног смртника, који ако се обрео у Атини, неће потражити пут до Аполоновог судбоказа и Питијиног адитона или какве друге знаменитости, јер на тим просторима тражи непревазиђени дух антике, једнако у скулптури, градитељству, пјесништву, трагедији. Ко се икада мјерио са Хомером, Есхилом, Фидијом, Мироном, Сократом и Иктином!

Хришћанство није побиједило утакмицом духа, већ Константин обрачуном на мало знаном брвну, одједаред ријешио питања "Мојсија и Арона", цара властодршца и Бога свевишњега у само једној личности. На тај начин хришћанство је добило моћног заштитника, пробијајући се из мрачних подрума и катакомби на свијетлост адитонску. Питија је најурена из Аполоновог светилишта.

Библија је постала "Главном књигом" растући уз моћно фараонско царство. Искусила седам гладних година, дајући на свијет великог пророка и државника Мојсију. И особеног Сина Божјег – Исуса. Па опет, Савле бива исмијан на атинском аеропагу, иако је још Анаксагора проповиједао о једном богу који управља свијетом.

Аутократско хришћанство се дуго носило са силним грчким митовима постепено их истискујући еванђељима и звонима али никад до краја. И напослијетку побиједила је исконска грчка мудрост, па је исправније рећи да је на тим просторима склопљено фактичко и егалистичко примирје, какву појаву имамо и код других православних хришћана. У тим заједницама често сусрећемо пастирског Христа, Зевса и Аполона. Перуна, Весну, Персефону и страшног Стрибога.

Није чудо што је мали Јаред, унапријед обиљежен знацима које успјешно разазнаје; истиче Сократа, великог моралисту Старог свијета, који је претходио узвишеном Христовом примјеру, јер у страдању јерусалимског мученика нема ничег сличнијег од смрти атинског мудраца, нарочито у говору својим ученицима пред сопственим суицидом.

Мудром вјероучитељу су навирала сјећања из паралелног науковања па и њему одједном све поста бистрије.

– Да!? Да – изненади се свештеник. Откуд овом дјечаку сво то софистицирано знање. Сигурно, непоколебљиво, када је у питању легенда или Стари Завјет. Није ни сумњао да тај маљак још од раније чита озбиљне текстове из Библије.

Збиља, мали је већ догурао до Петог патријарха послије Адама, скокнуо до Ноје и његова три сина па се вратио "Петку".

– Је ли оно прађеде Вилотије у старом крају зборио да ће се у Моровој кући дати мушко по имену Јарило – Јари, на концу великог реда ђеце. Ја-ред, задњи ред. Ако је ђеде донио тачну поруку, онда нека је тако.

У нашем народу чести су случајеви да се рађају никад дозрела, или рано сазрела дјеца која "виде" свој крај чим су се дала на свијет.

– Зар ми нијесу и Плејаде прорекле, кад с Канала погледах небеса. Па онда, Зорас каже да је Меропа спашавала краља Сизифа из канџи смрти. Било што било, ја сам дијете среће (?) јербо сам ерота.

Како је његов долазак у породици рано најављен, тако су га дочекале и звијезде. Упућен је затим у источну духовну школу гдје се подучава трпљењу, праштању, љубави и судбини малог обичног човјека.

* * *

– Мане, ових дана су машкари, идемо у обилазак насеља. Бићеш главни "моро" међу нама.

– Зар тебе и Вилотија може ко надићи? Али, ко зна, можда су вилењаци слабији од Финејевих птица – грабљивица.

– Не схваташ, идемо у православне машкаре, примичу се Покладе. Већ сам од ђакона "испросио" похабане мантије, па кочијашке одоре и клобуке, једино недостаје "витешка" ношња машкара – предводника. Па кад ти супротставимо грмаља из горњег насеља, гдје нема одступања!

– Ја да одступим – подиже глас промишљени Зорас чији су прапреци у Далмацију стигли са острва Хиос, – да те издам у тој помамној бици за јаја. Ни код озбиљних ствари те не бих напустио, запамти добро!

Дјечаци су тако зарана притврдили пријатељство које ће трајати док не истекне вријеме и основна бит.

Јарило је за вечером досађивао мајци о обичајима и детаљима покладних машкарада; чиме су наоружани, како опремљени, колико их је на броју, ко је предводник, а ко носи кошару. Перка је потанко бистрила праксу коју је понијела из старог краја. Та "школа" је предање, па тако заврши и Јарова мати; те да се обичаји разликују од села до села, од вале до завале. Секондо могућности одијевања, имању и немању, машти "костимографа".

– У селу Ублима више Драчевице – обичај је сматрала посебним тек га је истакла, – предводници машкара су редовно "Марко Краљевић" и "Муса Кесеџија" који вилају старим сабјетинама корак-два испред осталих походника. А често се и повардају том гвожђуријом под прозорима угледнијих кућа.

Док је Перка предано објашњавала машкараду, Јаред је дио пажње предао породичном имену.

– Како баш данас размишља о томе. Па ми смо ти Мори, машкарски предводници, арлекини, мали људи, забављачи!

Како?

Је ли се предак прађеда Вилотија или тако неки, носио са семитским топонимима по удољу и вису, доказујући да су ти називи изворно наши. А сигурно се зна да је прађедов својак гонио Турке по Ерцеговини око вода кад су српским снашама распрћали бурила, пролијевали воду, а суђе бацали познатим стрмењем. Једног је и посјекао те се присилно са осталим, бантио^[8] у збјег.

А опет, моро на страном језику значи нешто шкуро – тамно у души, биће.

Нико мој није у души таман! Погледај само Даниру, весело створење и доброта – прену се из рамишљања, и јасно разумијева мајчине монологе и исповијест...

– Ми смо у туђој земљи, не смијеш водити машкаре!

– Зашто не смијем, Перка – тако се обраћао мајци кад се није слагао с њом и кад јој је намјеравао противречити.

– Учимо ли у школи да је наш народ слободан, да имамо сва права?

– Не знам, Јареде, не би ваљало. Овдје су други обичаји.

– Ми имамо своје који никоме не сметају. Знам ја што је по сриједи. Наши су то сами забранили, зато су се прометнули у Илире.

Сад је био ред на Перку да се згране. Застаде, а хтјела је заустити. Заустави дах не би ли прогутала гуку, и доби давно тражени одговор који је мучио и филомену Катарину.

– Прометање – изби јој једанак.

– Што да кажем Грку!

– Којем сад Грку? – гракну збуњена Перка.

– Највећем и најбољем, Зорасу. Како да му објасним да сам одустао од обичаја. Што ће мислити о мени, одакле то потичем. А скоро се са мном поноси. Нећу ићи у школу, нити се појављивати међу осталом братијом у дворишту.

За Перку су наступили тешки дани јер је разумјела повређени карактер свога дјетета. И била је тужна, али се није усудила да било чиме појача синовљев бол. Продану је казала да се привремено пресели у очину собу, јербо Јаред има ватре.

А Данира?

С њом је већ теже, али је разумјела невољу те се прихвати посредовања без мајчиног знања.

– Како могу, Данира, зар ми увијек савијамо шије? Нећу Зорасу на очи.

– Ви "мушкарчине" сте нека чудна чељад. Једни се лако зауздају, а други се супротстављају до нестанка. И лукавство је врста борбе и отпора. Уметни се бар мало на мене. Трпљењем се често одржаваш и усправљаш као и борбом. Да си на мом мјесту, све би мушкарце предао најгорем. Бојим се за тебе Јареде, што ће бити кад узрастеш велики.

Оно "велики" ошину дјечака.

– Нека је сила нагнала те "велике" из нашег племена да ураде како су урадили. Имам ли право судити толиким прецима. Сваки од њих је носио своју муку и судбину, и мислио како најбоље поступа.

Данирин благи поглед га смири. Гледао је у њу, али је није видио јер су се очи склапале.

* * *

Ево га Зорас, отворено гледа не трепнувши и пита: гдје је већ два дана.

– Устај, идемо на Борсу, до старог Шпирта, данас би требао да кане који солад, а и Талијанима смо дужни партију циквања, ваља им вратити за недељни пораз.

Јаред се мешкољи постељом, бунца и виче:

"Шије, шије-до, и "односи" први поен. Крајичком ока мотри на Грка који је на лијевој шаци нанизао читава три прста – поена. Хоће да ускликне, али умјесто узвика радовања, оте се дубоки уздах који га свали у постељу и немиран сан.

С висине барокног стуба Леополд И се надноси над дјечацима и омета их у побједоносном "ходу" код фонтане. Зато их заштитнички прима оживјела статуа мермерног Посејдона тек изишлог из подморског дворца. Јара ужурбано суши капље и кристалише их по голом торзу божанства које се покрену. Уздигнути трозубац узе претећи смјер ка стубу, а онај горе се усправи чекајући пресуду. Трг застаде захваћен тутњавом пријетећег потреса. Само је стари кочијаш Шпирто на стартној позицији пред главним порталом Берзе мирно чекао посао, живо машући дјечацима да му приступе.

Јареда напусти обамрлост и страва изазвана ранијим чином, док је Зорас већ ускочио на сједиште до свог малог добротвора прихватајући кајасе да би се старац машио у безоку дупљу одакле је ишчепркао мокре ситне солде.

– Ево, биће довољно за коју пашту (колач) у паштицерији на кантуну. И појачано овога пута јербо сте се мушки понијели пред оним страшилом од Леополда.

Генерације дјечака расле су уз калешине на Борси, а никад нису биле на чисто одакле старац Шпирто вади своју ситнину; из ископаног ока или из џепа на панталонама, а истина је да је то непостојано око неконтролисано сузило кад би се машио за џепове гдје се налазила ситнина и марамица којом је криомице брисао "уплакано" лице. А да су што знали о париским осамдесетим годинама минулог вијека, не би сумњали. У обрачуну са Лујем XVI, Дантоном и друговима, Робеспијерова гиљотина је беспрекорно функционисала пунећи кошаре људским главама тако да обични грађанин – Парижанин није доспио те "части" већ су им вадили очи "на пирун". Несавјесни вадиоц би неко и прескочио па је најчешће доспијевало под мостове престонице уписујући се у просјаке. Ископана очна дупља била је тајно склониште дневној бронзаној уштеђевини, тако да је мученик могао сербес одспавати након што је неколика пута темељито поваљан по калдрми подмостовља.

Трг је живио. Посејдон враћа страшно оружје у "сошку" – к нози, благи осмијех испрати дјечаке ка посластичарници на предвоју улица, гдје се сјатише "побједници" и Талијани, малопређашњи "губитници" циквања.

– Свакоме по три најшаренија колача – заповиједа Зорас.

– И солди, да претходно видим паре – не вјерује посластичар.

– Биљако! – избечи се један од талијанских дјечака. – Ако смо боргезија, нисмо лупежи!

Тензија је сплашњавала угушена слатким залогајима, дјеца се смирише сјативши главе ка средини стола као на тајни договор, облизујући свој прибор за колаче. Јаред осјети да се ближи растанак, а није га желио јер су се снови разиграли и све их посматрао одозго гдје громови парају небо не би ли узбуркали устајалу воду. У магновењу сјети се пјесме о Анки и опаким џандарима:

Пошла Анка на воду

Прегазила Дунаву

За њом иду, за њом иду

За њом иду три џандара,

сва три оружана.

Један носи топове

Други носи ножеве

Трећи носи танку сабљу

да закоље Анку ............................

Часак туге и резигнације изазване судбином бјелоруке Анке се убрзо прекину уступајући мјесто дјечјем непатвореном весељу и пљеску којем се придружио и озбиљни конфетијере.

Дилеме растанка биле су оборене те се очекивао неко нови да се искаже. Тако је бар мислио Велућ јер је умилна постеља подупирала рад мозга. Ајте неку легенду – питалицу.

– Тада су Грци на реду – помисли.

Еака од острва Ојнопије замрзи опака Хера те Егини притјера отровне облаке и кише веома дуге. А оне рађаше змије које затроваше воде и све живо у краљевству егинском, кити и реса Зорас. И људе и ратнике... и жита. Све, и ваздух се окужи. Еак слути да му је Матрона Олимпа за петама, али не смије да писне, ни Трајану да ушне, ни у сирингу да дуне нешто о Хери. Како упозорити оца спаситеља?

– Препознај своје судбинске знакове – упозорава га он у сну.

Еак је знао да мора хитати у шуму до божанског храста под којим ће открити што му поручује Велики отац. Протрну од јава и поруке. Што ли га тек чека под храстом?

Јутро израста у дан ведар пун јара, моћник је близу као кад је избио пред Семелом. Све је мирно, ни вјетрић да помјери листак на божанском храсту. Еак је сигуран да ће се пред њим десити чуда, већа од оних кад је пред Аврамом горела купина али није сагорела.

Дрво као да оживље, шуште листови храста којима манитају мрави, тушта и тма великих црних мрава, који почеше падати пред краљем. И би метаморфоза, мрави се пред његовим очима промећу у људе – народ Ојнопије – славне Мирмидонце, које ће много касније спартански краљ Менелај повести на Троју.

"Мрави" који су запосјели ложницу, истјераше најмлађег Велућа из постеље и куће. Дуго је потом "пребирао" снове, па их држао и за јаву:

– Зорасе, јеси ли кад што зборио о краљу Еаку – усудиће се једном.

– Први пут чујем о њему!

III

Тог преподнева на кући Велућа заврће се "кокот". Брежуљак под гробљем и капелом Св. Димитрије примио је нову фамиљу досељеника који су тискајући се, "стезали обруч" око тријестинског старог града и Тврђаве.

Ложач-гарбунијер Томо враћа се весео новом дому. Данас је предузимачима и дунђерима понио по боцу жестоког пића и приличну балицу пара те свратио до капеле да уждије свијећу за покој Вилотијеве душе, за мир Мијатовим костима, које незнано почивају у Америци. Његов повратак је дуго очекиван у старом крају, али се није јављао у Миочевиће, а ни на тријестинским одредиштима.

Памти се како је Куртовић једнога дана предао Мијатов прекоморски бауо и мали ковчежић Тому Мору на гату гдје су се сидрили Ризнића бродови.

Тај очин "завјетни" сандук чуван је као сакрамент, изузетан предмет, на којег је посебно мотрио Јаред. Чистио га и редио, а месингане кантунале и бритувеле пасавао "сидолом". Тајанствена ствар, је ли ушла у нову кућу имала се "открити" и до боје тапета.

Код отварања баула укућани се сабраше око домаћина и скриње, али кад доће ред на ковчежић?

– Сви треба да знају што им улази под ново шљеме и подницу – корађа себе домаћин. Церемонијално је "калаузао" обилати катанац којег је отварао само шупљи кључ што је негдје трунуо уз Мијатове кости. Док је чињено мало насиље над катанцем укућани су се одмицали да их не ухвати "апа" проклетства од зачараних предмета изнутра. Само се Јаред обазриво примицао оцу, једва му дотичући раме. Овај га помилова погледом и благо се осмијехну, и по козна који пут помисли: ти си прави Велућ.

Свјеж ваздух покуља у мали простор те најури збијени задах старе’артије, нафталина и неки чудни мир земље. Међу садржином скриње била је Мијатова "карта" од "вјенчања", три-четири патрчића пресушене и усукане динарске линцуре, ботуља кубанског рума, мали индијански тотем, и свежањ штрлина на којем је писало:

"За бокешку кућу Мора-Велућа!"

У засебном шкафетину сложен је комад Вилотијевог штапа, или још прије од неког ранијег претка, дуванћеса, кремен, огњило и платнена врећица шмрљиковог листа.

Јаред погледом претражује унутрашњост ковчега, не би ли открио какав тајанствени знак који би упутио на ђедову судбину. И, нађе "тотема".

– Тај "ситим"^[9] крије тајну насилне смрти – били су сигурни обадва Велућа али се покрише ћутањем.

Мијат Моро, ностромо на велијеру "Ла Америка" био је овога пута посебно поменут на обједу, као што је прије подне учињена и скраћена молитва.

За породично гнијездо у Трсту, ево, сви су се заложили; живи и мртви:

Вилотије и преци комадом штапа, који по свој прилици иде уз њих од чувеног Омиља. И огњило има старину јер се средина мало држи, тек што није цедила, Мијат претилим свежњем штрлина, ложач Томо зарадом, аргатујући Индијама на Ризнића бродовима, Перка рационалнијом исхраном фамиље те скраћивањем посјета Катарини, Продан десецима калафатских плата из тршћанског арсенала. Данира часовима италијанског језика, Јарило солдима стеченим уз познату Борсу. А задужили су се и код осигуравајућих завода.

* * *

У Трсту се живјело од мора и бродова. Друге вајде није било, до далеко у брдима гдје су трајали бестиами и агриколи, од којих се Томо курталисао у старом крају те је наслиједио оца, али не на госпоцком послу нострома. Комад живота био је као створен за ложача-гарбунијера у калдаји макине, дубоко под палубом.

Вјечито гладан фогун^[10] прождирао је мале планине ћумура па га је ваљало предано хранити. Залогај – лопата, и то немига она, но жестоки аугментатив од нормалне.

Компањон Сассо, накво жинћило чељаде, стари виноградар од првих тршћанских побрђа што му је галица изглодала дланове, прсте руку и ногу, једва кварат ода од првих јарбола, отаљава мученик посао обигравајући букиле угља приспјеле из бродског бункера не би ли избјегао крупно грумење. И, како се знао жалити кад повриједи "стигме"^[11] које су му избијале по длановима и стопалима.

– Погледај Томо, свог сиромашка, мученика. И кад ми нешто велиш да саботирам.

Често избија на граделај да ухвати арије, одстоји трен-два, па трк до компањона да и он уграби зеру свјежине.

– Нека Јоване ја, нека, ваља ово чудество наранити, јербо официри немају други посо но да брбају и вире у направе од притиска.

Јован се лаћа тешког алата и гунђа, проклиње своје све многобројније "стигме", и судбину која му се штедро нудила све док не уфитиљи и отањи.

– Ах, маледето манометро!

– Лакше брате мој Јоване – тако он зове Ђованија – скапаћеш од супербије и навућ’ сушицу.

Ђовани Сассо нагарављен угљеном прашином, лица прошараног пругама зноја који се обилато слијева из косе и чела, више је налик ноћној утвари него људској прилици.

– Ех, драги Томо, знаш ли поверино, како се ноћу редовно молим праведнику Томи Аквинском да ти причува снагу за нас обојицу. Дио мио, што бих ја без тебе, Божја милост те је обдарила снагом и људском смјерношћу да себи и другом прискочиш у невољи.

– Не бештијај Јоване, мени је баш лијепо, ту гдје јесам. Ето и ти си прионуо уз мене као уз најрођенијег, те си, да би ме разговорио научио и мој језик. И ону пјесму знаш!

– Уранио Милорад – весело одговори Талијан.

– Ти поверино не можеш ни појмити што та пјесма за мене значи. Разумио сам њену поруку!

Ех темпо антико, ах вињаји тријестини е алтри, е ветриола аззура^[12] – уздише Јован за далеким виноградима под плавилом галице.

– И мени је до уздаха Јоване, али што се може. Ти ћеш за који мјесец угледати свој завичај, а ја? Ко зна оћу ли икада прилазити понти Оштро и одмарати поглед на модра брда изнад родног града.

– Фиренце ста ноте сеи белла нел мондо ............. ................ си перде лонтан’ – отеже Јован изгубљеност у некој измаглици и даљини, само њему знаној, у познатој флорентинској ноћи сатканој од мјесечине и сребрнастих вода Арна које се губе у недоглед, носећи слике скинуте с небеса.

Посада кувијерте се превјеша граделајем не би ли докучила срећника са божанским гласом. И видје нагарављеног пајаца у дубини адског прегријаног простора како раширених руку прилази свом другару. Из грла му дрхтури, тонови се слажу и настањују под кожу нагонећи осјетилима јежњу, слично вјерницима у православном наосу када се са баладура покрену умилни гласови молитве "И молим ти сја Боже наш"!

Ти добри људи дијелили су и други бродски простор малу кабину на крми, пречист према калдаји. То што је постељина шкура, не мари, важно је да је ваздух пречишћен, и нема угљене прашине.

– Тута форца – понавља Јован у сну команде са палубе динди-линди, динди-линди опонашајући продоран звук бродских звона за маневар.

– Партивамо сињор Томазео!

У сну или на јави, увијек је Ђовани тај који изгони монотонију двојцу из бродске утробе. Али упркос пјесми, искуству и мудрости, тешко је претрајати у препареном простору челичног окружја, гдје и азбестни конопи којима су обложене пароводне цијеви, зраче прегријану топлоту отпуштајући хиљаде невидљивих иглица које се тискају узаним просторима и хрле да зачепе поре и носне шупљине.

Но Јован истрајава, опире се пјесмом и надом да ће у "луци спаса" данути од напора. Изићи међу незнани, шарени свијет великог индијског града. А гдје све није био са својим Томом!

У Одеси су се осјећали као код куће, у којој се нађу многи европски предузетници и трговци, жељни брзог успјеха и зараде. У том граду је бројна српска културна колонија, јача од оне у Трсту. Град је у успону.

Падовански адвокат Јован Ризнић, члан познате тршћанске лозе родоначелника Стојана, у Одеси је поред трговачке активности, у својој кући окупио књижевни клуб, па основао и позоришну дружину. За услуге које је чинио руској војсци, цар Николај I Романов, одликовао га је орденом Св. Владимира. Тај угледни и виспрени Србин био је једно вријеме и директор Кијевске државне банке. Његова прелијепа жена Амалија Ризнић-Нако је сјајна домаћица угледницима и културним прегаоцима тога времена. Александар Сергејевич, очаран Амалијином љепотом и шармом посвећује јој најузбудљивије љубавне сонете, па је и њена грациозна фигура приказана графиком на оригиналу корица "Јевгенија Оњегина".

У салонима Ризнића виђају се и други познати гости; Атанасије Стојковић, ректор и професор Универзитета у Харкову, војвода Јаков Игњатовић, књижевник Стефан Живковић који је заслужан што се Пушкин упознао са дјелом Вука Караџића. У дому Ризнића бивао је и Карађорђев син Алекса. Коначно, после пропасти Првог српског устанка, у Одеси се обрео и Сима Милутиновић, гдје је довршио "Србијанку", пјесничку историју 1804. године. Издавачки подухват тог спјева поднио је сам господин Ризнић.

У Одеси су боравили и Балтазар Богишић, бирани професор тамошњег универзитета, велики глумац Василије Лучић, филолог Радован Кошутић, па доцније Александар Белић и многи други угледници.

* * *

Што све није чинио Томо тих дана у граду, не би ли ушао у траг војводи Луки Вукаловићу за којег се знало да се скрива од прогона књаза Николе. Ни у Русији није био сигуран, ни у Србији. Спор који је избио око српског наслеђа и права на "велику круну" пратио га је и до руских заравни, гдје је војвода склонио своју русу главу, коју је и у старом крају склањао од својих да га не изруче Турчину. Кажу како је дуго скриван по неприступачним Сврчугама од бројних ухода.

– А чијих то ухода?

– Ада од браће српске.

Разочаран што не срете Луку, Велућ се наканио Требјешанима у Славјаносерпскоје село, које су населили српски добјези царском милошћу Романових осамнаестог вијека па до Првог српског устанка.

Предања и записи веле да су ти Требјешани директни потомци Нише Грбљанина, сина бана Илије и Јевросиме ћерке краља Вукана, господара Хвосног, Топлице, Зете и Требиња. Тај Илија, предигао се из Грбља од латинских прогона, што им је вјечити циљ уништење православља, запосједајући просторе око Оногошта. По том Ниши, војводи, и град под Требјесом бива именован Нишићем (не Никшићем). Тај народни назив Никшића није се изгубио до данашњих дана, па ћеш и у модерно вријеме чути: "Идем у Нишиће", "Нишицко пиво".

Као што смо већ видјели, велики број Нишиних потомака, напушта требјешки крај у потрази за мирнијим животом јер су им дојадиле турске поаре још од 1710, откад Пјотр Велики изгуби рат на Пруту, кад су препуштени сами себи, као што обично бива са малим. У новој постојбини опет ратују с Турчином под вођством руског генерала Михаила Милорадовића, моћно и снажно, те их цар проглашава колективним племићима.

Б о ж е: по Крајинама, у Трсту, сад у овој и другој туђини, макар била руска, скупља се наш пробрани свијет и полусвијет.

Ми смо народ вјечите сеобе и расијања!

Наши први људи, прави великани и вође били су државници и писци. И није истина да је свачији средњи вијек мрачан. Јер српски је био свијетао чији нимбуси и данас парају агарјанске копрене и наслаге мрака пале по царским дворима, светим књигама и главама. Свијетле дјела Саве, Милутина, Данила... па до Григорија Цамблака. Ту епопеју, дубоко у себи сажела је народна, Хомеровска мисао и пјесма, и гусле Филипове.

Али што је много много је. Назадовање је било велико, и не може бити веће. Свијетле царске законике и инкунабуле наслиједили су неписмени устаници. Зато су се и задовољавали незнатним, које се стално отима.

Ко ће наџивјети отимачину?

Ми, кажу пјесници, а кад они веле тако нам је и писано!

Данас, пловећи Бенгалским заливом, Јован се сјећа Томиног повратка из руског села; невесео причао му је да не нађе никога свога, али су га стари Требјешани водали по кућама и гостили. Узорни домаћини племићи чији синови држе висока мјеста у Петерсбургу и Москви.

– Топе се топе, мој Јоване. Многи тек што се аверте о поријеклу. И језик нестаје, а зна се што о њему збораше Симеон.

Брод се држи абриве кроз делту Ганга, па ријеком Хугли граби доковима Калкуте. Старо је њихово правило да омањи Сассо крчи непознате путеве. Сабира чудеса и адете, прерађује доживљено и виђено у европске нарави па истреса Тому у калдаји. По обичају при њему остају пицаизле и триша. Ово друго је мушка болест, и није бручна, али вашке!

Њих тријеби петроуљем у крменом аборту ту није било милости:

– Ван невољо ниједна, дрежди на кувијерти док се тога не отресеш виче Томо жестоко најзадњиче, таман си к’о џукела, све се на те лијепи.

– Ја сам за тебе ун уомо аттемпато е панћиуто. Ма ио соно е ун уомо ди маре капиши, Дио ћипола^[13] - бијеснио је Јован. Ја се не чиним недодирљивим као бежична телеграфија и тачкице Морзеа, но ако ћеш што доживјети, ваља се спојити, поштујући при томе Библију и Хигију.

– По теби је та хигијена избила из пакла, а није!

Калкута, сједиште британске Источне компаније, гдје се сусрећу различите цивилизације и нарави; англосаксонска колонизаторска и индијска, устрајна као земља која је утемељена у Санскриту. Прва насилна "усрећује" домородце, а граби за себе експлоатишући богатства потконтинента којег је посјела.

По околним брежуљцима ничу замкови псеудоелите колонизатора која ће, не много затим, исперити лихварску интернационалу у којој ће се стварати капитал по цијену одрицања од традиционалних вриједности рада и стваралаштва.

Статусни симболи се свуда истичу, расни арапски коњи носе важне униформисане главе уличним метежом.

Успутног "стоика" не дотиче страна цивилизација, нити јој тај што завиди. Његовим медитацијама не сметају ни ројеви мува који га обасипају по ваздан.

Енглези се презнојавају да наокупе велико, многоструко пространије од сопствене земље и бића. Наметљиво и јавно иду на све што је материјално и одвећ земаљско, а у центру империје, удружења типа "рапаунд тејбл": своде рачуне богатства. Кад би се бар некад сјетили Руса, Кинеза и самих Индуса!

Агенти промичу омеђеним просторима тјескобе потписујући отпремнице, муришу папире сопственим међународним поморским клаузулама, ФОБ, ФИО И ФИОС, које су смијениле Еванђеља. Овјеравају "дисбасмент акант"^[14] кад се приравне бродске утробе. Све је под контролом и енглеском шифром, осим невидљивог даха и духа који "иде" познатим путевима, мимо знања и жеље англосаксонске нарави и империје. Тај моћни агрегат је у бити "морог" човјека, уличног стоика, на ријеци, споредној улици настамби и храму, а мала Европа ту велику посебност и другост неће да види. Брахма му од вајкада каже што је бог, а што демон. Упорно понавља истину или легенду коју је на ријеци Гангу испричао Шукадева Гошвами Махарађи Парикишту.

– Томо обазриво ће Сассо јеси ли кад избивао и доконио на тргу Де ла Борса? Јеси ли на Понте Россу виђао краве муке санте, Дио мио.

Овај град је пун крава које лутају около. Слободно залазе у радње, одмарају по трговима, балеже се! И нико да их дирне, већ им се склањају као Европљани прелатима.

Велућ га сумњичаво погледа. Није ли гарбунеро шенуо?^[15] Какве свете краве, преклињем те Аквинским којем се предано молиш!

– На изглед нормалан човјек, сатима сједи уз ћошак или до какве узвисине ногама подврнутим под задњицу. Муве га облијећу као пчела медоносни цвијет, атакују на све шупљине главе, а он миран, трпи их као болесник пијавице. Жива лутка бамбола пред кућом, која те мами да уђеш у полумрак приземља гдје људи излажу тијела разним мукама.

Тек што су зашли дубље у град, Томо вјеран свом оку и српском пориву изусти:

Колико женскиња око нас, а неке су без мадежа. И подуши, нешто Енглеза.

Јован се смејуљи и помало долази на своје.

Избише и прве краве, а Велућ за њима. Сассо се уплаши од опаког белаја те удри да сустигне говед и Велућа. Крдо ради нечег убрза, а Томо за њима. У трк се дадоше и "даме" без младежа не би ли омели бијелца.

– Бјежи од крава, дио мио ке ступидо! Ако не ускочиш у прву рикшу начисто смо пропали. На срећу Томо осјети опасност па га послуша.

Сассо је тог поподнева безуспјешно лутао Калкутом не би ли набасао на Тома. Неколико пута је офрустао огромни Централни парк, завиривао у жбуње, бижикао гатом, једва да му крај назиреш у измаглици ријеке. Замарао се и често пишкао по ранама стопала, што му се чинило као мелем. Напослијетку се срачунао те је из прикрајка стражарио бродску скалу. Но кад се спустила измаглица слична предвечерју, одлучи се да тркне до нострома.

– У касне уре, је ли! А колега ти премире од страха дочека га кормилар који се упутио у град.

– Како божји пустолове ово није за шалу, ја премирем од страха.

– Томо, рече ли да се зове, онај грмаљ, гарбонеро, тај се већ наодмарао у својој изби.

– Како молим – изненади се Сассо збиља збориш истину. Значи спашен је.

– Ко га је напао?

– Не мијешај се у мушке ствари, јер се ради о жестоким момцима отараси се Талијан кормилара.

– Хм, овај кепец таман да је једнооки Полифем. Толико да знаш, тај Томо је надао цијели брод за тобом. Бринуо се и навукао подозрење морнара што су се враћали из вароши.

* * *

Дневима и ноћима Томо гони памет не би ли докучио што су га пучили кроз град. И не домисли.

– Чудо богами, каква час. Колико му се чини за њим су спремили и Гурка ратнике, није мала ствар, достурава некако наш земљак. А ти оружници су подобију наших јаничара, специјална империјална војска регрутована с непалских висова и са знањем тамошњег суверена који је од тих послова имао значајну пристојбу.

Елем, ти горштаци извјежбани од малена за специјалне задатке Источно-индијске компаније били су главни гоничи невољног Тома.

– Ма није Томо, какву то говед смишљаш. То ми је они проклети Талијан скуво пуленту, не може он без шкерца.

С а с с о скаменио се као и презиме.

Чудна јада и дестреганика, ћаше ме увалити у напас, они окретни момци су већ вадили своја љута оштрива.

Опет ми се пара да је Сассо фин човјек и да не би он то мени. Хм, да није прво говече било пред тељење. Вјерују да ће донијети "златно теле" па да га рекуперају. Није то без неке! То ти је ко Јаковљеви синови под гором Хорив, док се Мојсије бавио Богом и Његовијем заповијестима.

Кошмарни снови га тјерају те поскакује и трза се постељом. Слично се догађа и Сассу, с тим што је он инкарниран у вука, а Вилотијев род у говече!

– Тако је Велућ је напокон "открио" тајну Санскрита!

Сассо је имао рационалнију рачуницу:

– Ако га сустигнем ни пометина неће остати од њега. Претворићу га у балегу, нека бар мало осјети што су понижења. Како! Па он је света крава, не смијем на њега, имаћу горопадне ратнике компаније на плећима.

Опет ме удесио.

Снови су били тешки, јутарња разбијања тежа. Тако је "ишло" данима и ноћима, ријеком Хугли у повратку. Бјежали су један од другог отаљавајући дневне послове као на мртвој стражи. Ни пјесма малог Талијана није се чула, једно мучно вријеме са којим су се мирили и они над њима. Граделај је био скоро празан.

Али сјани Медитеран их поврати у живот те почеше трезвеније размишљати. Поред либијске обале их дочека снијежно бијела Ија која бјеше данула од Матрониних обада^[16].

– Што сам баш хтио у град, зар Томо није опомињао! Ма и њега нешто подмукло чупа откад је јурио краве по Калкути. Видљив немир и мука су се уселили у њега.

Не разумијем, нешто се с нама збива. Јесмо ли хришћани? Ми смо мале вјере која је на издисају. Нама је основ пагански!

Ко ме повуче на оно страшно мјесто?

Вражји познаник Енглез.

Вјероучитељ је говорио, остали су побожно слушали слиједећи његове мисли. Још рече тај Енглез да ће шапатом преводити, али да ничим не одајем присуство.

И, сеанса крену; а Енглез додаде пусти машти нек тобом овлада!

– Свевишња божанска личност Шри Кришна се јавља миленијумима да избави побожне и успостави принципе религије у свеприсутнијој безбожности. Кришну нико не присиљава, нити је под чијом контролом.

Неко од присутних изрази тиху невјерицу, али би игнорисан.

– Који мисле да су једнаки Кришни настављао је брахма, осуђен је, јер свевишњем нико не може бити раван. Господин каже: "Моју божанску енергију која се састоји од три гуне везујуће силе материјалне природе, тешко је надићи".

Али, он прашта људима, ако му вјерно служе (!).

Маса је у стању полутранса, Сассо се занесе, али га дочека Енглез:

– Пази, сада долазимо до важног саопштења;

– Људи који праве планове ради остварења материјалне користи и среће, да би задовољили своја чула су ниткови!

– Тако је учио и Исус подсјети Сассо Енглеза, али не доби потврдан одговор.

– Ради трепераве среће, траће могућу људску енергију не схватајући важност покрета Кришне и оптужују једноставне вјернике за испирање мозгова. Демони лажно оптужују поборнике вјере, али ће Свевишња божанска личност порадити да међу њима избије рат до уништења.

IV

Моћно братство тршћанских Срба делало је сложно и спонтано. Без сопствене државе, удаљено од матичног народа, извора, удоља и виса, градило је себи годименте и овоземаљска духовна знамења, тежећи апотеози оваплоћеној у храму Св. Спиридона, спуштајући небески свод по стропу централног кубета. Испричало старозавјетну причу и Свето Тројство, уздижући светородну лозу српских краљева.

У тој намери нико их неће омести; ни храм којег су подигнули са грчком заједницом као Илири, ни српски учени људи који су навраћали за какав савјет или тоболац. Прегнуће неће спријечити крфски светитељ, ни премудри патријарх Рајачић. Јер слободу и "карту" која је носила овлашћења су добили непосредно од аустријског цара.

Нису, што је уобичајено у таквим приликама, доспјели до Крфа, да би своје земаљско право и контрате прифермали пред моштима светитеља Спиридона, а не зна се ни колика је била одштета Грцима за право употребе имена и наслеђа. Ипак је Свети Спиридон (у Боки Шпиридун), иако православни, превасходно грчки светитељ који на том најзападнијем грчком острву почива у сребрном саркофагу. Надајмо се да тршћански Срби своје право нијесу отели већ се пријатељски договорили са својим комшијама, у противном, велики чудотворац би их сапео и уништио намјере. Напротив, дозволио им је да на просторима, нетомилим и тешким, издрже скоро два вијека. Можда им је из Венеције помогла на силу отргнута свечева рука коју су силници ишчупали од светитеља отимајући се за цијели ћивот. И да су у томе успјели, данас би и он био обучен у папинске одоре и капице, као што је одевен, на велику срамоту Срба, св. Трифон у Котору.

Но, ако су тршћански Срби нешто нажао учинили Грцима, вратили су им бокешки Срби многоструким помоћима 1821/28, учествујући масовно у тамошњим устанцима против Турске.

Који ће грчки или наш национални вођа и историчар олако прећи поред величанственог подвига Грбљанина Рада Бајковића што је на узвису Ипсаре спашавао храм Св. Николе. И, кад није могао одољети турској множини, лагумао је барутни магазин. Уз њега и малу бокешку дру жину одважних, пошле су у арију хиљаде турских војника.

Да ли је случајност или завјет да је грчко братство у Трсту управо подигло засебни, свој храм св. Николе!?

Ипак, сушта је истина да су се тршћански Срби сами усправљали и текли иметак. Тако ће бити са њиховим падом и крајем.

И нестанком!

Судбина ће их стићи када одиве почну подупирати другу вјеру и културу, а мушки немилице дељати течевину отаца. Силна материјална и папирна богатства; осигуравајућих завода и суецке акције убрзано ће мењати власнике.

– Шта ће да траје?

– Храм!

"Пантеон" светаца и краљева сложених косовском поруком остаће да свијетли и сведочи о моћи незнатне насеобине Срба-Динараца, који откад постоје под Орјеном, Вележом, Романијом и Капелом, снују обнову царства. И ко им се на том путу испријечи, странац или каква наша подврста, држе га за највећег злотвора и рушитеља.

Ту гдје јесу, под доломитима, могу помоћи својој браћи и себи толико да буде сачувано памћење, и нада у ћупу. Да греје поколења оних који су остали у завичају.

А црква ће придржати сјећања и светац са уздигнута три прста у знаку Тројства. И на бокешке "морлаке" што су сложно веслали ширећи једра свјетским морима, таборујући два вијека у туђини.

Остаће и по који запис на гробљу, у црквеном архиву, биће их у севастопољским књигама, а изнад свега црквено братство и Храм ће очувати сјећање на српску достину и слогу кад парохијана више не буде. О томе ће бринути, ваљда, одабрани духовни људи упућени од српских патријарха. Такви ће бити уз свој народ на свакој голготи.

* * *

– Јосиф би да нам потамни славу и моћ, па је кренуо жезал. Хоће да умањи величину и раскош храма тако је размишљао Александар Ковачевић, предсједник тршћанског Општества пошто проучи и разабра на што их Рајачић сјетује. И покрену механизме на договор:

– Води рачуна, драго дијете, јер данас, до смираја сунца, позиви морају бити уручени на назначене адресе. Посебно кажи укућанима да њихови домаћини буду код господина предсједника Ковачевића: дне то и то, у уру ту и ту.

Велућ се растрчао по дијелу града у који је ријетко залазио.

– Нешто је, мора бити важно.

Имао је више сличних задатака и раније. Тада је у извршењу налога учествовало пола школе, другу половину су отпуштали кући.

Кад је стигла прва жељезница сјећа се град се дигао на ноге да причека то гвоздено чудовиште. И сам је кренуо кад је машина зафишћала и пуштила пару. Даме су се саблажњавале од гаравог уљеза који је протутњао тик уз њихове скупоцјене хаље, остављајући по њима мноштво "убувака" што су у ројевима излазили из димилишта.

Његова данашња мисија је тајанствена, заогрнута посебним обзирима, јер му је речено да се нигдје не фермава, нити што прича.

Али ипак, нервоза се пренијела на ђаке вјерске школе. Нека дама је провалила работу, па се нагађало и ћукало данима.

Предсједник црквене општине је прокључао.

– Шта! Зар поново да расправљамо прихваћене планове цркве? Та, Маћиакини^[17] је сјајно урадио посао. Још да су се неки наши сложили око рушења објекта до старе цркве, какав би тек храм испао!

Јарило је затечен атријем палате Гопчевић. И сјети се да народна пјесма слаже о двору краљева.

– Ово што је предамном јесу краљевски двори и би му мило.

– Откуд сад ова невоља са патријарховим захтјевима. Што није чекао до јесени и моје смјене. Како год окренеш, за и против, пашће по мојим плећима жали се на худу судбину предсједник Александар.

– Добро де, неко се морао затећи и с наше стране да причека патријарха. Сваку генерацију бировала је бар по једна зађевица са црквеним врхом. Ко још не памти спорове Јове Куртовића и Стефана Ризнића са плашким владичанством. Тада смо однијели побједу, па ћемо и овог пута. Наше се привилегије не могу тек тако порећи, а посебно право на тајност финансија. А они су хтјели да уђу у рачуне Општества и утврде основицу за много већи "бир". Осион бјеше Јоаникије Миловић кад се изруга нашим угледницима те их назва "архиепископима" и "патријарсима". Кажу како је госпођа Виолета у "Огледалу" држала сеансе са цртежима који су представљали Куртовића у патријаршеској одори гдје витла жезал над главом "недужног" Казанове.

Патријарх Рајачић није архимандрит Миловић. Он не вријеђа нити икога погрдно наводи, но смјерно савјетује о источној догми и правилу зидања православних храмова.

Српска црквена заједница, доносећи одлуку о рушењу старог и дизању новог храма, једва ако је што начула о византологу Феликсу Каницу који је међу позваним Србима стекао углед великог познаваоца црквене архитектуре и умјетности.

Не, ти су се ослонили и покрили неколицином одабраних западних архитеката и академијом лијепе умјетности у Венецији. Ту Каниц и Рајачић нису били пожељни.

Тршћански Срби су копнили од стрепње, као да ће их патријарх у нечему закинути. Зебли, да ће им догма спржити жељу за узлетом у небо.

Улогу посредника међу осиљеним Општеством у тумачењу сакралног-источно догматског, на себе је преузео патријарх. Он је уз много такта и фине обазривости покушао прићи тим људима, од првих вијести да су намјерни градити нови храм. С правом се бојао како је већ закаснио те хита да поучи црквену заједницу јер је свјестан да су Срби у Трсту изложени западним утицајима те им пише, прије него је план нове цркве и дошао на сто предсједника Општества:

"Они који се буду јављали на конкурс за пројектовање цркве биће сваке друге, само неће православне вјере, па би се у план могло наћи нешто што не би одговарало стилу источно-православних цркава. Оправдано ме стеже бојазан да људи који буду одлучивали о пројекту неће бити способни да то оцијене. Ја сам обавезан, овлашћен и дужан да бдијем и мотрим да се не унесе нешто што би духу цркве противно било."^[18]

Вјековне невоље, сеобе и лутања обавезивале су српско духовно вођство да истраје у чистоти вјере и старом предању. Мудрост источног православља донесена из старих српских средина примирила се уз карловачку патријаршију и њеног првог свештеника и оца Јосифа који је с правом опомињао своје богате духовне поданике да не заблуде и не сметну дух православне умјетности. Он сјетује и подсјећа на школске поуке, да истински пригрле умјетност Византије коју је Европа одбацила. И тек ако је данас присилно открива. И на крају скромно моли да му се планови цркве ставе на увид.

– Да закључујемо утишава узаврело Општество предсједник Александар. Ја мислим да прихваћени план ваља доставити патријарху ради овјере.

Одборници се не слажу. Заговорници круте линије према Рајачићу су највећи дародавци храму.

– Да бацимо балоте па ко претегне – загрће жар господин Шкуљевић.

– Да бацимо – превлада већина, свјесна брзог патријарховог пораза.

– Нема балота – обавјештава секретар при повратку из официје. Неко их је "очистио".

– Биће талијански виноградари од побрђа! – један се нашали.

Шпијунажа је беспрекорно функционисала те је Јаред сазнао да ће главни тршћански Срби бацати балоте контра патријарха.

– Само Бог може на њега – узјогуни се дјечак при помисли на библијске патријархе. Мане, потрч тамо те им покупи куглице из шканције. На тебе неће сумњати.

Људи службене канцеларије Општества се растрчаше по граду, ваља купити нове балоте.

– Тркни до гвожђарије – нареди секретар.

– Гума и гвожђарија – не да се млађи службеник.

– Тамо – јер тајник све зна.

– Дабоме – сагласи се секретар – онамо гдје су пумпе, балоте су потрошна роба.

Те гумене куглице су одстраниле Српског патријарха, отеле му неприкосновено право арбитра у пословима гдје има искључиву надлежност и коначни суд.

Истог дана и истека балотања господин предсједник Александар је лично рекао писару у перо:

"Узимамо слободу најпонизније примијетити Вашој Светости да ово Општество које је по својим установленијима сасвим независно, познаје добро оно што би духу наше православне цркве противно било. Те узимамо сву одговорност да нећемо погријешити." ^[19]

Рајачић, као да је очекивао одбијање тих скоро саможивих људи што су се усудили прогласити арбитрима у пословима гдје ни сам Патријарх није био посве сигуран. Јер византијске православне нити су безброј пута кидане откад је централним српским просторима загосподарио Турчин.

Сломљен и лично несрећан, али не сујетан, изнова чита писмо Александра Ковачевића те понови давно познату мудрост:

"Тешко сваком нараштају и народу који се не опаса својим царством, но се поданички веза за туђина".

Не мири се са поразом те покушава још једним писмом:

"Одричете ми право да погледам планове светог храма! Мени вашем вјерском и духовном поглавару."^[20]

Заборавили су како је настала црква и како се исповиједа молитва у њој. Литургију као дјело побожног народа, а не појединца или групе. Та узвишена молитва се остварује у храму, дигнутом сагласјем светих канона и светих људи. У цркви као богочовјечанској заједници спасења и праштања.

Патријарх дубоко разочаран и повријеђен силином званичне црквене заједнице изишао је из тог спора богатији за искуство и сазнање о српским наравима.

И што је на крају нова црква Св. Спиридона, је ли патријарх слутио догађај?

Намеће се као дојам импресија; тај храм би могао бити недоречена прича помирења источног и западног хришћанства осуђена на неуспијех, ма колико настојања била племенита.

Катедрална монументалност на стиснутом простору није остварена. Градитељ је био саплетен својим недореченостима, препрекама догмата које није савладао. Јер да јесте, одбио би да се упусти у реализацију немогућег.

Храм би да буде монуменаталан, а није. Улибрен у неправославне строготе од наученог, договореног и компромисног изгубио је онај толико препознатљив византијски шарм и смиреност.

V

"Табула елефантина"^[21] Јове Куртовића је васкрснула откривајући тајанствене слојеве и премазе. Исказа се пред вијећницима Александра Ковачевића сјајна и незнана. Загонетна за, већ не мали, Трст.

Побједа над Грцима и плашким владичанством освијетли следбеницима пут којим каскају у сусрет новом спору са великим патријархом Рајачићем. Помогну да надвладају страх пред духовним вођом и истакну самољубље. А то око Плашког, сада је више мементо надмоћи и подстрек за нова "прегнућа", те се бацише на незнано:

– А било је толико загонетног код нашег кум Јове напомињу старјешине данашњих угледних фамиља и епигонци.

– Сјећате ли се мадам Виолете и Казанове, тајанственог нестанка Мијата Велућа оживљеше оновремене тријестинске згоде и скаске.

Срби кад су у невољи, враћају се својим угледним представницима и прецима, отварајући усмену повијесницу.

И, тек тада, ако што дивитну!

– Тако се и пише историја правда се Јован Ризнић пред собом и братством. Кум Јово је заслужио да га се сјетимо кад се говори о општој течевини и мериту. По добру, а и невољи, ако је нађемо.

– Да, и опрезно – потврђује Шкуљевић. Јер, тек ако је пасало педесет година како нас напусти. Прерано за синђилавање записа.

Али, како зауставити мутљаг кад се ухвати стрмења?

И, кренуше да пуне слојеве празне "слонове таблице" јер је много нејасног и мутног у њима. Ваља то подвријежити животописом.

Нестанак Мијата Велућа први је слој "табле", а други, Ђакомо Казанова кавалир Де Сен-Гал који се подуже мотао око "илирске" заједнице у Трсту.

Нико није провјерио списе архива, документа Трговачке коморе и Српске црквене заједнице. Куртовићеве пословне књиге и папири дошли су у посјед његовог брата Максима. Акти поморских агенција и осигуравајућег друштва пали су под "секвестар" тршћанске иреденте након Гарибалдијевог тријумфа.

Истина, били су Тарабићи из далеких Кремана. Но ту се испери даљина, а и Милош је пожурио око предаје овласти нећаку Митру без овјере Захарија Захарића, тамошњег мудраца и проте, те их не узеше ни у "мале пророке"! Оста Новљанин Велућ и његова судбина у маглинама претпоставки.

Црно по бијелом, на Великом каналу, син Томо потписа признаницу газда Јови да је од његове поморске бродске компаније преузео очин морнарски бауо са прописно учињеном пломбом капетана велијера "Ла Америка".

А зна се како је ностромо Мијат Велућ, човјек од нарочитог Куртовићевог повјерења, извршавао задатке и осјетљиве мисије. Ни заповједник није упућиван у њих док не дође вакат. Посебно кад се радило о пословима преко великих "сланих и слатких" вода. И по тамошњим пространствима.

Трговачка комора, осигуравајућа друштва, аустријски лојд и многи званичници истраживали су загонетни нестанак Велућа, али и нагле Куртовићеве успијехе и богаћење. Званично, његови бродови су према Америци учинили тек неколико вијађа, а онда су путовања обустављена.

Тако о том чувеном поморском предузећу стоји у неким списима. Али се томе супротставила Венеција и Казанова.

Уз помоћ поузданог пријатеља, Будванина Стефана Зановића, такође чувеног европског пустолова, који је пустио пипке по англосаксонским стециштима, као Фалстаф на двору Хенрика IV.

А тај Зановић је могао што други није ни сањао; сплеткарио је по европским дворовима, проучио старе и правио нове тајновите улазе да би се докопао будоара познатих дама. Бивао ноћни гост угледним принцезама. Лакоћом улазио у најугледнија аристократска друштва и клубове. И редовно под другим именом и титулом. А најдража и најспектакуларнија је она; војводе од Санкти Сабе (Св. Саве) која ће га божјом помоћи и Савом Освећеним приближити Тројеручици, као што се некад примакао Јован Дамаскин. Тако ће му се, мислио је, опростити гријеси. Тај Бокељ је био успјешан поета и литерата, разумијевао се у хришћанство и догму. Истицао источно правовјерје према латинској јереси кад би изазивао дуге полемике међу протестантима и католицима. У цјелини, држан је за ученог и упућеног човјека.

Доцније од многих презрен и одбачен, осим љубавнице војвоткиње од Кингстона, брзо је заборављен. Помоћу те угледне даме почела се одмотавати судбина Мијата Велућа и откривати загонетни послови.

Казанова је безброј пута позивао Стефана да га удостоји бар једном посјетом.

– Да, драги мој пријатељу из великог свијета, ви не можете појмити што овдје радим! Ма, ништа под милим Богом ту нема, изузев извјесне мадам Виолет. Жене неспорне љепоте и шарма, но захваћене неухватљивом тугом која куља из окружења. Замислите мене како читаве дане узалудно пребивам уз њу, не би ли сазнао нешто о вашем земљаку. Једном факину, у истину загонетној личности чија је љуштура непробојна.

До врага он и његова Виолет, до њега и пропала Венеција! Једина ми је утјеха Мирамаре и угледници Јосифа Хасбурга. Промислите, тај ваш земљак је и међу њима ухватио корене! Остајете једино ви да ме удостојите једним виђењем, које ће ми, као увијек, повратити снагу да одржим ту малу венецијанску синекуру. А јадна и чемерна, Виолета каже да је надничарска и шпијунска.

Зановић је остао нијем на вапаје пријатеља захваћеног провинцијском "гагрицом". Није га одбијао, али ни остављао неку скору наду. Узроци се могу претпоставити, а основни је: никад се без озбиљног разлога не примичи своме, то је бар он искусио.

Господин кавалир од Де Сен-Гал вршио је пресију и насиље на Куртовићев живот, упорно истражујући по Трсту и уз помоћ двора Хазбурга.

– Да знате Ђиакомо – упозорава га мадам Виолет – погоршаћете своју безнадежну ситуацију. Зар вам није јасно да сте наишли на усправног човјека. Не знам шта ће вам све то, али ако се ради о подвали, ја сам на његовој страни.

Рипида са ликом арканђела Гаврила у госпођиној руци добијала је нагла убрзања при изговору Куртовићевог имена, из чега је Казанова закључио како је за тог човјека везана тајанственим, можда, завјереничким нитима.

Дуго је око тога премишљао, и редовно долазио до идентичног закључка који је упућивао на завјеру.

– Али против кога?

Ту је био у цјеловитом мраку, јер су и достављачи из Трста упозоравали да се ради о исправном грађанину и хабзбуршком лојалисти.

– Та није могуће – коначно му проискри – да дама каква је Виолет подлегне "чарима" једног свјетског трговца.

– Зашто инсистирате господине, та све је тако једноставно.

– Мислите?

– Знам! Ма шта предузели против господина којем желите наудити, нећете успјети. Ах, како да вам објасним борила се да истисне најинтимнија осјећања, па настави:

– Та он вам је пријатељ најутицајнијих људи у граду, а од Цицендорфа и грофа Помпеа се не одваја. Породично је врло несрећан јер од многобројне дјеце коју изроди у три брака, ни једно није остало. Помрли су од малих година, али стојички подноси несрећу налазећи утјеху у јавном ангажовању. Ти Илири имају једну савршену и компактну организацију савијену око грчко-источне цркве Св. Спиридона на чијем је челу тај, како га оно назвасте.

– Не може бити да се повлачи у себе, он је свуда присутан, а не само у црквеној организацији. Јасно је једно да се удаљава од супротног пола јер му ишчезавају љубавни пориви.

Изговарајући ово задње, радознало је мотрио на одсјај њених очију и лица, неће ли открити иронију или неки нервозни трзај. Лепеза мадам Виолет ухвати убрзање па је господин Де Сен-Гал схватио да је у криву.

– Једна је "завјера" скинута – помисли Казанова, – а колико је требало труда.

Виолетин загонетни смијешак и "четврта" брзина вентуле били су одговор зачуђеном паиану. Уосталом, његова дрскост и ласцивно понашање код Виолете покретали су одбојност, а не женске еротске нагоне и жељу за озбиљнијим приближавањем.

– Ах, лицемјеру – помисли Виолета. – А све што ме веже за тог морлачког гризлија је његово подношење, мушкост и мужевност, исконска, снажна и једноставна као природа. Такве нарави једва ако и литерати открију, и не могу се наћи по европским салонима удворничке извјештачености.

Да би га разувјерила у узалудност напора, и коначно одбила од себе, настави једноставно и хладно:

– Тај господин, кад му се већ нису дала дјеца, бави се другим, развијајући кумства као својеврсну родбинску везу са многим угледним људима, па ће и на тај начин бити заштићен. А ви вјероватно знате што у Срба значи кумство.

Живот се састоји и од пораза, а овај тршћански, надам се, неће вам бити последњи.

– Да – примјети одсутно кавалир од Де Сен-Гал. – Али, молим вас, што ће такав човјек код тих активности око тамо неке ортодоксне цркве.

– Та забога, припада источном хришћанству, које је дуго забрањивано у његовој земљи од Турака, а и овдје им је требала цијела вјечност, и гомиле пара док су успјели да подигну своју богомољу. Покушајте се наћи у његовој улози!

– Не пада ми на памет. Уосталом, то ми мирише на минуле вјекове. Да, такав је Балкан, о томе сам већ нешто начуо од војводе Зановића. Али, шта ћете ви тамо, зар нисте католика!?

И кад су све средили, побиједили и себе и Грке – пречу Виолета Казановљеву тираду, – изби спор са тамошњим црквеним врховима. У Далмацији. И не знам гдје нису!

– И?

– Како да вам објасним, оптужују га да се супротставља свом "Ватикану". Да је свештено лице, био би већ на ломачи. Срећом није, и једино што су успјели, прозваше га лажним патријархом.

Казанова је сјутрадан журио ка "Огледалу". Под руком је носио повећи свитак хамера по коме је размјестио фигуру Јове Куртовића у папској одори. На глави му је узвисио подужу тијару. Виолета затечена успјелим портретом карикатуром, покри уста ручицом да јој се не отме гласан смијех.

– Али господине Де Сен-Гал, Јова ће бити повријеђен. Избиће јавни скандал, а можда ће вас изазвати на двобој.

– Што сам толико скривио, ово је само карикатура коју ћу објавити у локалном листу.

– Таман посла, изазваћете католичку цркву. На глави тога "отпадника" се налази западно знамење. А тек Јова! Тај ће се озбиљно љутити.

– Зар? А што сам требао урадити? Ради се о метафори, забога – уозбиљи се Казанова.

– Њихови првосвештеници имају на глави калпак-митру!

Кафана поподневног декора, пуна је гостију. У ложи госпође Виолет живост и натегнуто ишчекивање. Господин Казанова затегнутог лица, лично задовољан очекује Куртовића.

И овог пута побједа му је исцурила, јер се Јова не указа на попришту сукоба.

* * *

Казанова изнурен дугим стајањем у "забитом" Трсту и јасним знацима скоре пропасти његове штићенице, ећеленце Венеције, помишља да исчезне из кужног окружја. Али мисао, како је доспјела, би брзо и одбачена:

– Не, није то моја природа, ни џентлменски манир те се примири у "Огледалу" уз бијело вино с тршћанских побрежја.

– Овамо господине Јово, ако мене тражите.

Велики хамер је склоњен, ни трага од њега. Гости су нестрпљиви очекујући фурију и обрачун.

– Баш и нисам, али кад је већ тако, стојим вам на услузи. Но, но, јесте ли већ једном сложили тај фамозни курикулум вите Јована Куртовића?

– Недостају детаљи његовог мамонског богатства.

Куртовић пречу, и опет оћута увреду, а код саговорника изазва нервозу и додатни бијес.

– Хоћу ли га изазвати карикатуром пред толиким свијетом? Биће то потпун тријумф домишља се Казанова, али се не упути ка платоу музике гдје је на клавиру остао портрет.

– Молим, што би са вашим вијађем у Америци. За те подвиге се каже да су толико моћни, те да им припада "бијела застава"!

– Мерито навали^[22], мислите! Хвала вам, имате високо мишљење о мени. Да ли је то ваш коначни суд?

– Никако! Истражујем и чекам, ви знате моје навике и стрпљење.

– Свакако, али резултати не могу доћи сами по себи и бављењем у Трсту.

– Ви ми сугеришете Америку и Мисисипи?

Јова се као лецну, али толико да ни фамозни кавалир од Де Сен-Гал не примијети.

– За прекоморске задатке узео сам вашег земљака, сјајног човјека, мог личног пријатеља.

Јово ничим није казивао да се занима за земљака, а у ствари, добро би било кад би га овај "пљунуо".

– Тај Зановић се бави свачим, али и европским бродарима по свјетским морима и Америци. Нарочито у вријеме америчко-енглеске војне кризе и кампање против "Јунион Џека".

– Схватам, и што с тим – рече равнодушно Јово.

– Радозналост.

– Уз толики труд.

– Да, но за налогодавца више нисте ни од каквог интереса.

– Кад човјек своди овоземаљске рачуне, захвалан је и држави која се распада, ако се за њега интересује.

– Више ни то, али биће других. Рецимо ваших кумова.

– На срећу, они ће ме посјећивати на гробљу. За Венецијом неће жалити, већ ће поздравити њен одлазак иако знају да ће долазећи завојевачи бити гори. Ми смо осуђени на чекање, а и то је нешто. Но ваша добро плаћена синекура, њу ваља жалити.

– Гријешите господине! Венеција и Трст су ми на периферији срца и интересовања. Ова епизода је предах кавалиру Де Сен-Гал.

– Нема грке – успоставља равнотежу мирни човјек Јова.

– У то име испијмо уз још једно искуство. И таму Нибелунга покрио је заборав! Сутра одлазим у Праг.

* * *

Пала је прашина на познати тршћански троугао.

У заоставштини мадам Виолет било је писмо извијесног Стефана, "војводе" од св. Саве упућено кавалиру од Де Сен-Гал.

Куртовић је лежао на одру кад се Виолета одлучила да "провали" садржину већ давно примљеног писма адресираног на Ђиакома.

– Шта ако је Казанова нешто наслутио, је ли ме варао Јова?

Ноћ пред укоп је пробдјела, и, ујутро се одлучи. Изблијеђели Стефанов рукопис је саопштавао:

" ... што рећи о Мијату Велућу? Хм, дајте да се уозбиљимо. За рачун туђих интереса, брат брату није чинио невоље, а најмање га доводио пред инквизицију или вјешала. Та ви сте бар џентлмен".

"Војвода" Зановић истражио је до детаља послове Мијата Морова по прецизним упутствима војвоткиње од Кингстона, с "њеним" војним мапама испретурао је долину Мисисипија, исписујући последње слојеве "слонове табеле".

Предузимљиви Куртовић чинио је многе трговачке, дабоме и врло ризичне подухвате, какав је био и онај у Америци које је успијешно довршавао Мијат-шкриван, и подаље од Филаделфије. Онамо гдје је све сумњиво и добици су знатни, а тих времена тамо је све било мутно и ризично. Ваљало је спашавати британске трупе с простора ратног пожара, изгубљене у американском премоћном надирању. Другом приликом се склањати од власти јер је бродски товар био кријумчарени виски Мандана индијанцима који се прометао у бизонске коже.

И ту негдје Стефан је запео. Ћутали су и Индијанци, а јасно су се сјећали појединости које ни Горди не би свезао у ма какву цјелину. Капетана јесу описали до у детаље, па како је са поглавицом диванио у вигваму и на броду, али о Велућу само у назнакама које су упућивале на долину ријеке гдје се требала извршити размјена.

– Да, управо се сјетих. Врач је приповиједао о незгодама које су се дешавале сваког дана. О упадима Американаца, убиствима и пљачки.

– Је ли тај жив поглавице – питао је Зановић гледајући га у очи.

– Могао би бити.

– Гдје се налази, идем да га притиснем.

– О томе одлучује Ушара.

– Ко је сад тај, колико ми је познато у вашим племенима поглавица води "државне" послове.

– Добро каже бијели човјек.

– И?

Да је Казанова прочитао упућено му писмо, мало би из њега открио, али би шаљиво узикнуо:

– Ех, Морлаки факини! Оставио ми сумњу и око живота тог проклетог врача којег су Индијанци због старости отјерали из вигвама.

Уз све поразе, али и сазнања, Казанова се наставио чудити, што је Виолети био добар знак да одустаје од даљих потјера, присјећала се довршавајући читање писма, али није очекивала да ће и њу напустити. То жени не може пријати таман имала туце обожавалаца, а посебно што је у питању Казанова. А тај је знао осмотрити жену и примаћи јој се као да је апсолвирао француске салоне мадам Де Стал или ненадмашне Рекамије око којих су се окупљали учени људи, као око наше Амалије у Одеси. Те Францускиње нису биле само предметом обожавања жене и њене љепоте, у питању су даме упућене у државне послове, умјетност и друго. У таквим средиштима и ложама дух човјека никада не умире нити се одмара, већ је на опрезу вјечито спреман да се искаже или потоне у неповрат. Такву једну "катедру" држала је Виолета, уносећи у учмали терезијански град трунчицу европског духа. Истина, она је више плијенила ненаметљивом љепотом и допадљивошћу, јер духовне особине није имала коме понудити сем Казанови, а била је жена маште, без које нема праве љубави. Њу ни Јова није посједовао, али је надокнађивао смјерношћу, мирноћом и ћутањем, активним саучесништвом и радошћу. Природним даром се мрсио са Зеноном, а код религијских тема био је већ израстао веома.

– Та жена као да је "мајка свијета" – шапутао је себи у браду Куртовић, – као Гркиња из старих предања.

Дилеме су раздирале честитог Јована; и било је криво брвно међу њима, али толико склиско да се није усудио затражити њену руку. Домислио је "мајку свијета" и још се требао сјетити воде па би мисао била заокружена, брвно би се исправило.

Казанова је опет, прије напуштања тог "уклетог мјеста", провео незаборавну ноћ у дворцу "Мирамаре" уз пријатеља Хабзбурга, да би већ сутрадан написао оно незаборавно опроштајно писмо Виолети:

– Ви сте дивна дама које ћу се с тугом сјећати. Дружење с вама био је пакао гдје ми је парано срце. И што сам више настојао, био сам немилосрдно удаљаван, али сама та чињеница тјерала ме је да не устукнем. А требао сам јер ви сте жена чија утроба жуди за водом у којој се стварају нараштаји! ...................

Очекујем писмо од пријатеља које је упућено на вашу тршћанску адресу. Молим лијепо, његову садржину пренесите драгом пријатељу Куртовићу и реците му да сам имао најплеменитије намјере.

Моје и његово факинство мали су гријеси те се око њих Божанство неће забављати, и можда ћемо баш због тога бити напуштени и стрпани у подземно царство пакла.

– Не заборавите, – били су задњи "акорди" војводе Зановића, да сам духовни мир задобио обраћањем архиепископу Сави од славне лозе Немањића. Позивао ме данима и годинама, у сну ми се причињала његова испосница у Кареји, а од многих сатвари у њој, стоји ми урезан на челу и жеже ме сфраг (његов првотни печат у облику крста):

САВА

САВА САВА

САВА

Зауставио сам многобројна овоземаљска уживања, те је у мене ушла нека до тада непозната смјерност па сада много шта око себе видим другачије. Наступило је унутрашње прочишћење као иза великих пости или хаџилука. Слично као кад би се ви упутили у Лурд или Асизи, ако држите до њих.

Атос је био неумољив, просто ме вукао к себи као правог одметника од своје вјере, иако то уистину нисам био...

И кад сам се у монашкој трпезарији Хиландара поклонио Дамаскиновој "Тројеручици", одједном је у мени заиграло срце, нешто се преломило, ако ме разумијете?

Спокојство које се од тада уселило у мене не бих одбацио ни за каква овоземаљска задовољства.

Слична осјећања и мир, задобио је много касније повратник истинском Христу, шпански ратник Дон Јорге Руеда Ел Сабио (у монаштву Мануил), клањајући се светитељици, преображен у српског монаха.

Ниоткуд, из небуха над главом, спуштало се лелујајући бијело десетохиљадито перо из скитског плашта загубљено код пропасти ромејског царства. Црноризац уграби реликвију те њоме први пут уписа своје монашко име на маргини часловца (бревијара) који је почивао на налоњи пред Тројеручицом. Али то чудотворно перо и даље је скоро само писало настављајући започето казивање непознатог хроничара цара Теодора Ласкариса... стара слијепа орлушина, Енрико Дандоло прво је казао крсташима да Константинопољци са собом "не могу понијети ни ноћ царевине једна рука нека вам је заузета разуром, друга палежи" – водило је перо монашку руку маргином часловца. Огањ је сажижао најљепши град на свијету – дописивао је повјесницу монах, а рука му подрхтавала... тамо на хиподрому, попрсја владара мазали су камиљом балегом, монаси везани у ланце пузили су четвороношке. Један црни прасац носио је ленту са царским знамењем. Љутити слијепац огрнут крвавим хермелином тражио је изгубљена знамења из чудотворног скитског плашта којих су се докопале бугарске уходе. Перо је већ попуњавало четврту маргину часловца:

– Ах,ех, ух – уздахну монах пред призором који је исписивао; код царске ризнице Дандоло виче на разуларену руљу која је женама вадила живу дјецу из утроба:

– Предајте плашт скотови француски, зар вам није премного грабежи. Несрећници, није цио! Узмите све али ми предајте пророчка пера, која имаоца бране од смрти.

– Војници нису слушали дужда – казивао је Хонијат Непознати – већ су хитали купатилима не би ли сапрали крвави пир са уморних тјелеса. За њима је бауљао познати "витез" од Сен Омера, одричућ се витештва и свих француских веза.

.................................

Монашка рука клону, а бијело перо је грабило у намјери да пуни нове "маргине".

– Тројеручице, они су набијени злоћом, превршили чак и Сарацене – шапутао је монах тресући се од ужаса.

* * *

Преузимајући велику братовљеву фирму, Максим Куртовић се прену угледавши изнова поруку коју је Јова оставио на писаћем столу официје:

"Тешко каси којој бакрењаци оглођу дукате и човјеку којему ноћ прогута дан! "

Твоја је највећа "врлина" Максиме, што ћеш се прикључити оним којима зло капље из успијеха. Ни ја га нисам познавао, прије него ме снађе:

Они који су ме вољели прије успијеха, сад ме се клоне. Не праштају ми што сам успио, но и ја сам се клонио њих, а у души патио. Но, некад ни то!

Зар није било слично са Плашким, патријархом Рајачићем и другим. Кумства која сам склапао, након породичних пораза, била су моја јавна поравнања због изгубљеног огњишта, те не знам јесу ли била испуњена крепошћу."

– Теби је сад свеједно, Јоване – насмија се Максим братовљевом "тестаменту" те га окачи о први чивилук.

VI

Дипломатија великих надгледала је излазак кнеза Данила црногорског у свијет. Сви су га меркали и вагали, али да помогну помјерити границу на југоисток то не! Турску међу са чуке на сусједно брдо не могу, јер је међу "великим" ступио "консензус" по малим. Сравнили су по дипломатским стециштима о тој досади те синђилали да је Кнез добио приличну своту од тријестинских Срба. Сад су их и они навели правим именом.

Колико је тој промјени придонијела Русија, није познато. У питању су била богатства српских трговаца, па је чињеница звана Срби прећутно призната, заобилазећи аустријске јавне синђилије и печатнице.

Његов други излазак из мале престонице и "орловског гнијезда" отворио је либра недоумица и сумњи која се ваде кад се Срби крећу. Кога ће сад тјерати да мисли и чију савјест кренути, интересе ставити на пробу?

Та тек што је окончао проблематични окршај с Турцима, гдје је доста изгубио, а ништа добио!

– Шта хоће ти српски кнежеви! Нека се мире с турским присуством на Балкану. Боље Турци него ли Русија! Коначно, и она је склона помирењу, јер се опекла на западне марифетлуке кад су у питању Турци.

– Тражи си дјевојку за жену, спрема се за властити рат јављају докони жбири мале класе са Цетиња, а "дипломатски" обрађује и пушта у јавност шкаљарска филијала.

– Што ће у Трст, зар нисте јављали да је по тој ствари намјеран у Београд. Да се вежу двије кнежевине.

– И солди – одговарају поменуте филијале полустрански. Тражи фрешку помоћ да растури утврђења око караула.

Подијељена расположења су видљива:

Руси су и овог пута разочарани. Неће Срби да се сложе већ се држе патуљастих кнежевина. Тако ће бити брзо прогутани. Па ће куку-леле, помажи "матјушко"!

Аустрија је ликовала. Нема ништа од српског јединства!

Кад је са малом свитом избио на "Понте Россо", сјетише се млетачке дипломатије и Казанове. Што би све дали да је тамо.

– Кнез је дошао на кратко – јављају поузданици са Цетиња. – Тачно се зна колико је понио преобука, синовцу Николи каштрадине и његушку пршуту да не гладује при тамошњим преслачцима...

И стварно, кнез се брзо покрену ка Боки и брдима. При одласку објави заруке.

Дворац Мирамаре добио је појачање како би средио податке и објавио вјеридбу црногорског кнеза са грађанком Даринком Квекић аустријском поданицом.

Угледне српске породице у Трсту су "озрачене" о поријеклу. Те јесу ли старосједиоци из Боке или су "Морејци". Колико су стали под Млецима. Јесу ли ратовали 1687, или су ерцеговачки добјези. Дискретно су провјераване дозволе за рад. Осматрано Црквено вијеће и царски печати терезијани. Било је за и против, а нарочито посјете српских угледника. Колико су трајале? Што су хтјели Вук и Његош раније. И Доситеј!

– Тај је аустријски поданик и мјесни уча, а остали су се мало задржавали. Провјера је у току. Треће кољено које је овдје рођено и расте, већ је захватио јаки дамнацио по ширини националне и вјерске лествице. И, дабоме, језика.

Епигонци су трпјели поразе!

Царски дворац на тршћанској осами је одахнуо задовољан. Депеше захвалности стижу из славне Вијене. Позањима и наредба о хитном повратку са кратким упутством за нова одредишта.

– Наше је да кажемо Русима како су изиграни!

Њена глобална политика, с недостижне позиције степских пространстава истури једнаџбу:

– Аустријска поданица, ако што буде знала, а не може знати, ћерка тршћанског трговца ће бити на страни аустријске државе која би могла имати моћног заступника на Цетињу. И одмах су почела оговарања племените бокешке Српкиње. Црно су знали што о Боки, јер да јесу не би је на почетку вијека предали другима остављајући уцвељени народ да чека до нових прилика.

Даринка је оно што јесте; била и остала Српкиња чији су преци стојећи под Ђевојачким гредама, вјековима гледали море држећи се краја и окрајка, храма Св. Срђа и Вакха. Сновали иметак око новских и тршћанских велијера. Један од таквих је и Марко Квекић, Тршћанин, отац будуће црногорске књегиње.

Кнез Данило се журио да оконча започето јер живот не чека. Држава мора добити књегињу.

* * *

Стари фијакерист Шпирто, Јаред и Зорас, тјерали су бедевију стрмењем Боргезије. Ваља јавити народу да одлази њихова Даринка, црногорска књегиња на владичанско Цетиње. Иде у "српску Спарту", јадан небио!

Богате ће обавијестити Црквени одбор тријештински. Можда ће слати и специјалне позивнице са грбом Квекића који обавезује позване да причекају седам величанствених кршника и гороломника који ће да уграбе снаху. Јер то нису сватови већ вуци који би да стоје уз вучицу и штите је младу од силе, урока и ружних очију.

И кренуше бродом аустријског лојда, о чему су се постарали посебни цареви изасланици привремено смјештени у Мирамару.

– Донке Перка, госн. Марко удаје малољетну шћер, а твоја је пасала дваес’.

– Имућне пара удава.

– Није дати, да Квекићи купују кнеза! Госпођица има образовање којег су јој подариле све тријестинске школе. Зна језике и госпоцко опхођење, разумије музику. Одрасла је у фамиљи многобројне дјеце, што је важан податак за трпљење и живот.

– Ах, драга Перка – колута очима филомена Катарина – наше богато братство с нечим је везало кнеза. Рашта би, молим те, раскидао започето с Карађорђевићима.

Окретни Јаред вуче Зораса на палубу Ризнића брода одакле ће пратити испраћај. Кроз шпалир народа пролази седам прилика као седам сјајних звијезда, кршних момака у црногорској скупој одори, народној ношњи комплементарних боја. На главама капе црнога поруба који симболише жал за Косовом. Немањића знамења са четири огњила распоређена у крсту су вазда спремна да заждију искру народног надања. Међу тим горштацима Даринка чија је потка прављена у Боки, на трпећем, тихом и постојаном српству које је претурило вјекове. Од настанка и Фотија, првих досељеника из Косовске Митровице, пак етничког залеђа Ерцеговине и Црне Горе.

Јареда преплави неки унутрашњи жап.

– Она је готово дјевојка – ускликну угледавши сестру како се поздравља са Даринком. Њен потиљак је пржио тежак мушки поглед, пожудно као женку, била је сигурна Данира. Протрну од ненадног узбуђења, подгријаног чином испраћаја. Жеља да се окрене надјача стид. Знала је, то је чулни поглед који је пали по дугачком обнаженом врату, спушта се низ кичму и коначно засади нешто топло позади међу полутке. Она их инстинктивно размаче да пусте силу. Прођоше је непознати трнци, док је секрет обилато влажио, несметано излазећи на "ждријело". Тренутно одрасте!

Једна одлази да се веже браком, а друга тек пробија тегобе женских искушења. Да причека свог и на дар му донесе најљепше што има, ако га сачува.

Са супротне стране шпалира парају је два ужагрена ока, над којим се надносе риђе обрве као пластови сијена. Грмаљ се спремао да скочи из гомиле.

Скопа је стид и страх једновремено.

Свјетина се заталаса пратећи Даринку ка броду, а Данира се искраде у моменту кад је брод снажном сиреном поздрављао књегињу. Јури ка кући на бријегу што је ноге носе не би ли се отргла стравичном погледу.

Све је нестало; успомена на Даринку, на заједничке излете по шуми и бријегу изнад старог гробља. Поподневно веслање под Лантерном Векиом. Ваља се докопати спасоносне капије Велућа, једина је девојчина жеља.

Ту своју голему невољу није рекла Перки ни Јареду, али је овај уочио промјене на њој, што је тумачио тугом због растанка. И он је био тужан ради ишчезавања драге особе из Трста која је поуздано водила његову сестру ка готовом дјевојаштву. Но, надвлада понос, пред њим су стали поузданици једне српске државе, који су ту, у туђини "отели" невјесту и књегињу. Међу тршћанским Србима се зна ко је ко и коме припада.

Велући су његовали своју јединицу обично, ненаметљиво и људски. Да рано схвати ко је, да крије "женске ствари" од мушког, да сувишну женственост збије у девет јама.

Завршила је тршћанску школу, пуну класних обзира и малих права која су дата женама. Израсла је у прекрасну даму дугог врата и свим другим што за њим следује, понос Перки и Јареду. Данас је остала кући, да се смири међу четири зида дјевојачке собе, да одстоји у тами која ће је штитити.

На риви је видјела чудан свијет завидника, гдје се не ради о личности бића којем је приређиван свечани испраћај. Свако је узео дио ње, чупкао да би исперио себе. Чак и мајка која ју је пратила. И оних седам горостаса, вршило је над њом право мужјака-перјаника, као да Деметра није ни постојала.

Изиђе пред њом прекратко једнолично живљење у мирном Перкином дому, и оца Тома, којег тек што није сметнула. Нада у промјену је Јаред који бдије над њом ненаметљиво, али увијек је ту, око ње. "Храни" је неким чудним приповијестима сложеним у искрзаним дебелим књижуринама Српског и Староталијанског језика.

– Инкунабулама – притврђивала је њихов значај након што би им провјерила поруку. Ту се радило о Старом Завјету и грчким полуистинитим легендама, које су јој се представиле као моћни свијет што, ево, живи за њу. И она је почела да живи за њега. Та "тајна" либра потврђују увјерење да је породица средина у којој станује смирај. И срећа.

– А чија то породица? Она коју имам, на бријегу.

У Миочевићима је стављала бубу на ситни палац деснице, не би ли јој подарила други дом.

– Којим правцем је ишла та "новска" буба? Да ме убијеш, не знам. А јесте негдје надоље, јер није хтјела узбрдо. Горе су села! И свијет што тежи да сиђе уз мале увале и жала.

Перка збори да је удесно бити под чемпресом, гдје шуме душе умрлих. Удесно чупати четвероперку дјетелину на гробљу, хватати бубамару.

Што фали црногорској невјести која је ишла по тим утринама? Зар није у питању прастари дјевојачки обичај. И она је с нама ишла на воду носећи прегрш’ проса и гранчицу граба у њедрима, као оне три младе Бокељке, слутећи себи вјенчани вијенац зарана. Познати обичај, гдје три дјевојке иду на воду: да их рано воде, носећи просо да их момци просе; у њедрима грабову грану да се за њих грабе. На Ђурђев дан!

– Који ће мене уграбити? Зашто би грабио!

Јер то је мушки силно.

Престрави се при помисли о грабежи коју би учинио горостас с риве чија је снага неизмјерна. Осјети грчеве у утроби и сави се да не јаукне.

– Јаред ће је сачувати од тог дивљег похотљивца. А може ли то он збиља?

Поподне ћу извести барку под Стари светионик.

Близина мора чинила ју је сигурнијом, бистрила ум и уносила живот. Ипак, боље је са Јаредом. Ту ће бити и Грк који ће лагано веслати, мутити крменим веслом, гудећи давно заборављену критску пајану.

Ништа од тог финог задовољства не би, пошто је заврато стари фијакерист Шпирто, па му њих двојица чувају душу. Јаред је отказао и уносан посао у луци, гдје је повремено обављао тешке факинске послове.

Тако је, ето, средио свој приватни живот.

– Никоме да нисам на сметњи – истицао је Перки своје мале слободе, и знао да недовољно чини за мајку. Толико да плати храну!

Поштовао је изнад свега слободу и независност те је прије времена напустио школу.

Перка ће на крају седмице од њега очекивати солде, а он их неће имати. Резерва, ако је било, истопила се на кандирано воће и друго за болесника.

Данира је венула дан у кући, иако је имала приватне часове језика, но каза Перки кроз полуотворена врата дјевојачке собе да све одложи за сјутра.

– Лијепо их замоли мајко и отпреми дома.

Перка је чудно погледа слијежући раменима, па се приповрати:

– Што је с тобом шћери? Што то чујем јутрос!

Данира се тихо повуче затварајући за собом врата.

– Свашта – истисну изненађена мати.

Сјутрадан је Данира усамљена и замишљена ишла улицом Сан Лаззаро. На углу музеја и улице Массини испријечи јој се познати "кентаур", коњског хода и риђе браде, готов да је уграби. Она врисну и паде хватајући се за ногу. Пролазници јој журно приђоше. То је и жељела како би се ослободила напасти, но и горостас се наднесе над гомилом. Дјевојка упозорава људе откуд јој пријети опасност, показујући руком на њега.

– Он – сјећа се да је изустила.

Људи је опкољавају не дозвољавајући насртљивцу прилаз. Старији човјек диже штап и пође ка њему пријетећи.

Данира се доцније безброј пута питала што је хтјела у дијелу града у ком скоро да није залазила. Јер њена воља је редовно тражила дугачка прибјежишта уз море, с којим се дружила још у Миочевићима. Сад се у њој нешто сломило, ништа није као раније. Зар и они људи што су је спасили од напасника не рекоше:

– Никакво чудо, куда оваква љепотица и печа жене упире сама, гледали су за њом вртећи главом.

Осматра себе пред тоалетним огледалом обнажена. Венерин бријег и надошле груди пере се и журе. Прободе је нагли бол под пупком, а ноге се размакнуше. Посрамљена, покри голотињу првим комадом веша који дограби у магновењу. Савлада је страх од оног чудовишта.

– Зашто мисли о њему? Да ли је у питању само страх? Што ако је притисне! Би ли издржала силовити налет мужјака?

– Та он је дивљак? – посумња у себе.

Коначно, никад се не зна коме ћеш се предати. Силом или вољом. И сила је драж?

Сан јој распрши сумње; кентаур је јури, она му измиче трком газеле. На домаку је спас у лавиринту Мирамаре. Полунаги жутаљ залута, али ево га убрзо за њом. Пење се уз стрмену стијену хриди. Дахти узаврела мушкост, из гаћа влажи. Руке се устремљују ка њој, сад ће је уграбити. Провидну кошуљу витлају вјетрови виса ка глави, гола жена му је на дохвату.

– Ево га! – Спас је у мору за којим је увијек чезнула.

Чула се стопише у једно, нагон да скочи у бездан. Доље је спас! Обневидјела се одрази у простор којим је клизила у вјечност. Био је то астрални крај пред коначни смирај ту се лебди без страха.

Била је нага у Јаредовим рукама, без стида јер је тај осјећај измислила људска "цивилизација". Привија се на младеначке Јаредове груди, осјећа да је спашена.

Стијеном је владало риђе чудовиште самљевено чарима лукавог Ероса.

VII

На испраћају Шпирта "бијели свијет". Најдирљивије се збило кад стиже "клапа" каруцера од Борсе. Униформисани прилазили су отвореном одру.

– Нема више Шпирта, фјорина, ни старих бокешких прича, "Бокељевог сна" – мисли се Јаред. – Нема ни Мијата Велућа ни других. Па опет, живи у мени, у нама. Је ли Мијат с њим овдје на бријегу?

Није! Он, као да га подсјећа на незнани крај који ће се открити кад прође једно и дође друго вријеме.

Шпиртов јединац Тиод на вратима дома, као да га први пут види. Израстао момак, снажних плећи и господствене бијеле пути, прима сажаљења. Усамљен стоји у тузи за родитељем. Свијет је ту да га придржи у болу. Тај Тиод је у задње вријеме мијењао оца пред Борсом. Освјежио је новом, веселијом бојом, стари очев фијакер, ударио кожну тапету на сједиштима. И што је најважније, истакао себе као прву новину. Шпиртови пајташи су мрчали на њега и живост којом је привлачио странце.

Јаредови извидници су и даље обигравали Борсу задржавајући у џеповима фине цигарете из Ризнића магацина као да их тамо чека познати старина.

Мало по страни Данира, надвисује Перку и мета је мушких погледа. Збуњена од Јаредових мишићавих руку и обнажених длакавих прсију које је и данас пале по грудима. То је било право мушко које би ваљало подасе. Постиђена спусти главу к земљи и утону у неслућене дубине постанка које отвара утјешна Геја.

– Тако се стварао свијет – покуша да оправда и придржи опаку мисао коју је хришћанство анатемисало као родоскрвњење. Опомена јединог Бога је протресе. Како да се одупре судбини! Подиже главу не би ли нашла заштиту у ма чему. У кипарису!

– Има ли спаса од грешних мисли?

Погледом прочешља небо. Нови се живот зачиње чим један нестане, знани је закон природе. И то се догађа кад одлазећи потписује завјете наслеђа млађима.

Данира сад гледа ка улазним вратима кочијашеве избе, гдје је сретоше модре очи Тиода које је милују по златастој коси. Прострујаше трнци низ њу, покренути од тачке која је дата за миље и смиље.

– Зашто ме Јаред мјери мутним погледом? Је ли га море моје мисли сулуде нестварне?

Ако су исте, куд да се удјенем? Што ћемо онда! Нека нас носи иста судбина. Нека нас гријеси изгоре. Али док буде трајало, биће то небо недостижно. Плаво страствено које сажиже.

Нек ме жеже кад изађе преда мном у сјају мужјака.

Та, он је још дјечак!

И ја сам цуретак што прије који дан нисам знала да постојим – чудила се откуд јој толике бубутке по тијелу.

– Откри ме и оголи, продрије у мене страствени "кентаур". "Унесе" сјеме које ми пржи утробу. А под хриди Јаред разврну, учини од мене похотну жену.

Нагло поцрвење од тискања женске раскоши, трпећи ужагрене мушке погледе од којих се и Перка протресе. Но, пркосна Данира савлада мучнину, те свим тим изазовима стаде на мегдан.

* * *

Јаред се поодавно савлађује да не плане, опомене сестру да бар нешто од дражи прикрије. Но она је изазовно дефиловала и поред њега, истичући нове детаље и украсе на одјећи.

– Што то снује, ко је у њој потпалио ватре – тугује Јаред.

У сјећање грану прилика кад се младост играла пољупца. Био је мрак, а она га је намјеравала пољубити у уста. Бјеше то након његовог кратког избивања у Венецији.

– Какав је нечисти при мени, чиме сам је изазвао? Наметљивом контролом њених поступака, братским одвраћањем од мушкараца са којим се покушавала дружити, иза чега је наступила препирка. Та, морао сам, јер се у њеном погледу назирала молба дављеника...

Крив сам!

На тужном скупу, пред одром кочијаша, умало не згромих Тиода ради подужег погледа, а опет као да је био отац, и кад је зборио да женско ваља да иде издома:

– Што није за кућу, нек се купи из ње!

– Желим да моја сестра нађе пристојну прилику, према себи и Велућа породици. А јесу ли такви њени удварачи? Какви камени удварачи кад сам сваког отјерао!

Које је књиге читала? Оне што сам јој давао. Гутала је грчке трагедије. И, Стари Завјет!

Пуче му пред очима.

– Аврам и Сара, брат и сестра. Те Лот! Па Озирис и Изиде. Ту силу је несрећна сестра упијала и привијала пламеном срцу Велућа, уз бубамаре које су падале под кућом.

И отац је причао да смо у страном свијету, да ваља чувати породицу која је снажан ослонац српског народа. Не отуђивати се од свога. Бити уз њега до коначности и нестанка.

Данира је то искуство привила уз себе. И што је закључила?

Вољети ближњега на све начине. И као Сара Аврама?

Сав пакао протутњио је њоме, калемећи старе болести консангвинитета. Живјела је двоструки, дневни и ноћни живот. Дневима се предавала голуждравим птићима, присећајући се првог изласка на тршћанску риву и Јареда, недужног малог брата у кофијеру.

– Опет он! – Сањала је.

Но, чинило се да га заборавља. Притиснута обавезама да малим Србима и Грцима – ближој породици, утисне нови "пут":

– Ио вадо, до ио андро.

– А гдје то они иду?

У неизвјесност, откад се под развалинама Троје Енеј упути на Сицилију! У ропство под "Валом".

Остави Италијански, те Доситејовом логиком и језиком поче тираду о дому и крају:

"Востани-востани"! Додајући мало искуство Мијочевића стиснуто гором и Понтом Оштро.

Ваља се држати својег – или ћемо нестати. Ваш "италијански ход" и одиво је да би се држали заједно. Зарадили да будемо своји и ничије слуге. Судбина те голуждраве српске дјеце натјера је да прошири видике о породици, шире од шљемена, и Велућа традиције.

Нађе се сједињена с њима у нераздвојни сноп, док се перивојем назирао Тиод. Нестваран он и окружје, обавијени, скоро, непробојном копреном која се мицала за њима. Она се изгуби за трен те пође у сусрет невидљивом момку и вратима ширећи руке ка сопственом приказању и ноћном загрљају.

И проискри јој:

– Тиод је моје вјере и језика, о чему је говорио отац.

Ђаци примјетише чудно стање, кад се и она прену, те се журно одвоји од врата. Нашавши се пред загонетком, махинално повири да није кога не би ли се оправдала пред дјечјим радозналим погледима.

За вријеме тих чудних стања стварности и снова његове сестре, Јаред је настојао да јој олакша положај јер је слутио да је загазила у нешто што му није познато.

Да, чиста племићка – плава крв која, кажу, рађа геније, а на дуже, илуминаторе, убице и кретене. За њу би одмах приспјело "дуже" вријеме јер не припада племићком братству! Али, како је људска врста продуживала генетске способности, је ли човјек "узрастао" у консангвинитету? И шта је он! Колико, управо, тај геније јури да руши темеље на којим се наслања природна равнотежа?

Да ли ткз. модерна цивилизација мегалополиса и јесте крајњи продукт неког "скупног консангвинитета" који "цури" саобраћајницама "брзог превоза". Је ли долазак у Америку..., да ли су "Куртовићи" и они за њима "увезли" златицу и филоксеру.

Измијештање човјека из природе! Ево и Трст, гута плодну земљу, а не доприноси здравијем животу. Хоће ли афрички црнац, "роб" доведен у Америку произвести мелеза који ће преплавити англосаксонске "жутаље". Коначно, који је европски сој растурио Америке уништавајући тамошње цивилизације!

Моћник је срушио "Кулу" те дао бијелцима Европу, црнцима Африку, жуто-косим Азију, Абориђанима Аустралију, индиосима Америку. И засебан говор!

Епоха старе Грчке довела је бијелог човјека до врхунца моћи стварања у многим областима људске дјелатности, а била је, може се рећи, затворена на малом простору, те је и Истер Дунав "ишао" на Јадран! Но, то јој није сметало да ужива у срећи живота.

Загонетна историја људског постојања задавала је бриге младом човјеку, јер није могао размрсити раскршћа која су опсиједала његову вољену сестру.

Богови су рађали богове, и варали снаше. Није ли грчки свевладар бог богова и људи, страшни муњобија, упао прерушен у постељу грешнице промећући се у мужа те свијету подарио побједника над свим злима. И тек кад га уби љубоморна жена, мртвом му признаше божанство те пође у звијезде.

Боговима све, и консангвинитет, али и људима које је изградио хеленски геније.

Канибализам је дјело двоножаца, због којег нису црвенили, но се намах лаћали инцеста.

Јареда је и даље гризла савјест.

– Неко као Вилотије – вилењак, видовњак, ево ми збори:

– Види како ми личиш, да ти је ђед жив казо би како је у теби мојега "труња". И онога иза прастарог обитавалишта, кад смо били једно, и "тресли" у прво што нам се нађе.

– Значи, Мијат је стао уз "доње људе" – одговори сам себи Јаред. – Поручују преци о томе. Нек се не нада Данира!

Што би са тим "труњем"?

То су књиге које сам јој скоро подметао не би ли што више сазнала о "туђој кости" која је чека код друге ватре.

Настојао је да је не узнемирава, да је се клони, како би себе побиједила и изишла из кошмарних ратова кад се ноћ преводи у дан.

– Али зашто је уходи кад се нађе са Тиодом. Зашто је прати и не да јој мира? Да ли само ради заштите? – Одбаци ружну помисао која се родила.

– Али се родила!

Нађе се у чуду.

– Да ли му Данира спрема мађију и траве?

Недужна Данира!

* * *

– Сестро, једног ће јутра очију упртих у шибодн пода њене собе зашто се налазиш са Тиодом кад је млађи од тебе?

– Јеси ли ти старији од мене, што би ми то сметало!

Јаред покошен сатаном која је пробијала из Данире истрча из просторије, остављајући је њеним мукама.

– Боже, што да предузмем, како да је спасем. Зар је могуће!

Слутећи сестрину несрећу преблијеђе.

– Не смијем ни помислити.

Вилотије, еј Вилотије, одакле си изишао. Ко те и гдје утруни? Или си "трунио" кад си са Семићанима стигао по балканском рупражју. Од којег си рода Вилотије! Ко је тај Фотије?

Сав очајан, Јаред не доби одговор. Невоља је што се увијек питао: како и зашто? А други нити су питали, нити се занимали. И, дуже су живјели.

Као да је ичији живот на земљи дуг!

Поријекло нашег народа је освјетљавано византијским, германским, романским и турским изворима гдје су "осветљивачи" често брисали или испуштали важне изворе "заводећи" нас иза планине Карпата. А да смо аутохтонији од других говоре бројна изворна имена и топоними. Неки мисле да су ти појмови, посебно називи мјеста и крајева резултат феничанских и других семитских сеоба и контаката са Балканом. Ту се превасходно ради о трговини, занатима и поморству. Одатле многе приче и легенде које се снују по удољима балканских простора. Носиле се по усменим предањима, и претрајаше:

– Вала Богу кад се то покрену – упиташе свезнаоца Горњака, а тај је познати мудроје.

– Откад Ноје прворођеноме сину даде благослов. Ули му моћ да гледа ушима, слуша очима, прилагођава збор што је налик "тичјем" одиву. Да једном бандом ума вежује небо, а з другом и тијелом, Геју.

Па су ти Вавилонци (и шес’ више дванес’ племена), метали овуда кончу трговини, занатима, зидању и рачуну. Румењели вуну. Чињели огледала, мој годподине, те су и наше наџак бабе од наџак баба вириле у свој налик кад ћаку мећат руменило по образима.

– КО ПРИЈЕ СТИЖЕ, МИ ИЛИ ОНИ, ваља да се докаже!

– Тије семитскије биљега је тушта и тама. Прострти су једнако Морејом и овуда. Па изби Турија, Рбат, Хум, Балабани, Чивутово. Галич, Комани, Ком, Комарница. Раман (Раван). Торлак, Перистер, Прогоновићи...

Имена људи: Лабан (Лаван) – таст Јаковљев, Тара – отац Аврамов, Прогон, Продан (Пријам) – последњи тројански краљ.

И богови: Афродита, Адонис...

Краљеви: Агенор, Пелопс, Кадмо...

И љепота дјевојка Јевропа!

Избили Семити из Тира, Ура и виса Хорив, те лађом на Родос, Крит, Мореју. И даље...

Једни при поласку сметнуше сепет гдје бјеху колегали глинене табуле писма, за које се вели да су јелинске. Али се ту тога доста не слаже.

Мишљели неки – вазда су неки мишљели – како су за нас мишљели, али и Омиљ, да тока ватати те топониме и ономиме, па их скрајнути мало убанду.

Е, тај наш Омиљ што је далеки род ономе Вилотију с осојне банде, одлучи да му дотури бар џак. Но не нађе га у дом.

Кажу како је рад тога Јареду остала фалинка, утруњена уњ.

Донке, тај Омиљ врну сукнену врећу нераспрћену с осојне банде и Клобука, узе и друге. Покупи семитско знамење те удр-удри, караваном магаради сустопице па ти кијамет рашири по удољу.

Искрену врећу унђе, другу унђе. Сије ли сије топониме, брдом и удољем.

– Чуш топониме!

Дочекаше тога Омиља морачки чобани те звизни Радула с Рамна ровачког.

– Е, неј амо несоју, кренуо да ми поганиш језик! Како се оно зваше?

– Је ли ја?

– Ти!

– Омиљ.

– Куј си здимио, Омиљу?

– На црногорско-српску границу.

– Мич се отоленаке. бруко, нас су једино Турци дијелили.

– Јесу Радуле, јесу. И други, Радуле-Јадуле!

– Ко Гомољу?

– Омиљу!

– Омиљу, Омиљу, Омиљу – прекрсту, некрсту.

– Омиљу крштени!

– Виђ’ ђавоље силе и запретка.

– Силе-несиле, писаће кад се учини "Косово".

– И ко ће то писати?

– Пјесници и пророци.

– И?

– Граница, и уж њу шљива.

– Што баш она, аветниче!

– Да се метну Србљи под њом. Зато и бјежите од ње.

– Ти би на Ровца?