|
        |
Садржај
Проф. др Петар МарковићИз рецензијеХроника је написана према "Упутству" Одбора за проучавање села Српске Академије Наука, а нека поглавља која се односе на историјски развитак обрађена су знатно шире, темељито и веома документовано. Поред уводног дијела, гдје аутор образлаже методе рада и коришћене изворе, слиједе поглавља у којима су изложена сва она питања која се односе на положај села, вегетацију, природна богатства и слично. Најобимније и најпотпуније је поглавље које износи историју села. У овом дијелу хронике изнијето је низ занимљивих података, а многи до сада нису били познати широј јавности. Читајући овај дио хронике, читалац добија слику историје највећег дијела Драчевице. Веома добро су обрађене цркве, као и разна документа села Кути. Све ово захтијевало је изузетан напор аутора, који је већ објавио веома успјела дјела из историје Горње Боке, али и хронике планинских села Херцег-Новог. Хроника је писана лијепим језиком, лаким стилом, па је читање овог дијела не само корисно за упознавање једног дијела Драчевице, већ и велико задовољство. Аутор исправно истиче да је за упознавање историје веома значајно полазити од историје сваког села. То и јесте циљ хроника. За свој рад аутор је користио обимну литературу, стотину и више јединица домаћих и страних аутора, као и изворну грађу из главних архивских фондова Херцег-Новог и Котора.
Проф. др Петар Марковић Уводне напоменеОву сам радњу започео са главном жељом да пружим кључна документа која оцртавају становништво и стварне економске и социјалне прилике једног краја који је вазда морао лежати у средишту, у средини приморских српских држава које ће се у два наврата, током средњег вијека, узвисити до највише моћи на Балкану. Једном у оствареном државном пројекту Душановом, и други пут, у планираном, и у пуном замаху прекинутом сабирању Стефана Твртка Првог Котроманића. Једном ће овај пројекат бити зачет у Рашкој, други пут у Босни. У двије српске земље, које ће, обје, као државно-политичка средишта, у погледу оцртавања примарности својих корака на полуострву, увијек поћи одлучним искораком у матичне приморске крајеве којима Бока бијаше средишња област. Зато ће Бока да се оцрта као регион за упознавање средњевековне, а вјероватно и старовјековне српске древности. Ово истраживање текло је напоредо у новском и которском архиву, као и архиву манастира Савина у Мељинама, те на терену, обилажењем свих кућанских сеоских одломака, али и читавог краја. Испоставило се да није довољно детаљно познавање села и сеоских насеља нижега реда, већ је неопходно обилазити и претраживати околину насеља укључујући беспутне гребене и горе. Заиста, увидјело се да ови терени пружају јасне материјалне трагове древне бокешке културе који се лако могу смјестити у одређене историјске периоде, али и извјесна дјела човјека која се везују уз простор загробног, гробног, која не можемо препознати као тековину неког хронолошки омеђеног доба. Ми иначе лако истичемо дубоку и многоструку везаност "наших старих" за природу и природни оквир, али у нашој историографији је углавном код израде каквих монографских дјела о насељима српских земаља, изостајао тај комплексни прилаз који захтјева употребу података са терена и података које пружају извори и традиција. Превиђана је једна важна и врло упадљива карактеристика Медитерана и медитеранског насеља уопште. То је оскудност писане грађе а велико богатство материјалних трагова културе медитеранског круга, што је јако присутно на српској страни Адрије. Што се више удаљавамо ка дубљим раздобљима прошлости медитеранског села, то је оскудност извора уочљивија. То је зато што су најранија насеља Медитерана подигнута на високом, готово планинском земљишту, представљала кроз своју историју географске и културне изолате који су се доста касно укључивали у биљежени, историјски живот Медитерана, и доста касно ступали јединим историјским простором: простором мора. Такав је случај и са Кутима. Кути леже близу обале мора али истовремено и доста далеко. Довољно далеко да у својим горама сачувају трагове једне културе која у својим најдубљим слојевима носи печат Медитерана. То је главни разлог што сам одабрао Куте за писање хронике једнога српскога насеља у Боки. Овај крај је отпорна тачка српске народне културе, па и српске народне вјере у Боки Которској. Обичајне установе српског народа овдје ће дуго живјети. Овим истраживањем дошло се до закључка да је слика прошлости овога краја, у њеној стручној интерпретацији, пуна озбиљних пропуста и погрешки. Озбиљно је забринула чињеница да се тренд кривог тумачења новске прошлости продужава и у осамдесетим и деведесетим годинама нашега вијека. Овај крај доживио је највиши културни ангажман, али и економски узлет, током 18. вијека. Током великог Морејског рата који је довршен миром у Сремским Карловцима 1699. године, дошло је у ширем рејону до извјесних помјерања становништва Старе Херцеговине. Ово становништво се кретало дуж привилегованог правца кроз "орјенска врата" из јужне и источне Херцеговине ка Боки, али и из Боке ка Херцеговини. Дакле, у оба смјера. Ове миграције имале су карактер унутрашњих помјерања становништва у оквиру једног територијалног-политичког, културног и етничког круга! У нашем вијеку понуђено је неколико респективних историографских и антропогеографских студија о Новоме од најстаријих времена, или о појединим периодима његове историје. Готово да нема рада у којему није потцртана наводна масовност миграција, но једна друга упоришна тачка ових радова носи печат озбиљности и фалсификата овога важног сегмента новске историје. То је тврдња о измјени етничке слике региона у вријеме ових догађаја. У вријеме када на располагању стоје веома обимни зборници докумената из ватиканских архива које је објавио др Марко Јачов, прикључена сазнања археологије, па и етнологије, овакве тврдње исписиване у уводним и завршним ријечима неких историографских дјела о Новоме, носе и јасну намјеру фалсификовања новске историје. Готово сви ови радови сугеришу темељитост измјене етничке структуре становништва горње Боке на концу 17. вијека, оцртавајући час млетачко-савезничког заузећа Новог у 1687. години као маркантну тачку лома у којој се, наједном, дешавају ове крупне промјене. У томе погледу, својом одређеношћу, издвајају се типске тврдње: "Заузећем Херцег-Новог од стране Млечана 1687. године, и исељавањем турског становништва, херцегновски крај насељавају становници из Херцеговине и Црне Горе ..." Када овако писање долази од стручњака, то носи високи ризик од кривога поучавања широке читалачке публике залива која се занима историјским питањима и проблемима својега краја. Добро оцртавање старинарског становништва Кута, онога пријеморејског слоја становништва, други је разлог што сам за изучавање одбрао управо Куте. Извјештаји католичких свештеника Далмације начињени у првој половици 17. вијека говоре о српском становништву Драчевице које чини искључиво становништво највећег броја новских села. Надаље, у селима Драчевице стоје српске православне цркве међу којима највећи број стоји на предтурским грађевинама. Ове цркве доживљавају обнове и уређење током 18. вијека. Коначно, ваља се упитати ко је издржавао турски административни апарат у Новоме? Како ће се касније видјети, у последње вријеме објављено је неколико прилога који пружају директан увид у демографске прилике у Драчевици 16. вијека. Према једноме тефтеру из 1540. године објављеном заслугом госпође Јасмине Ђорђевић, било је у Драчевици свега 11,4% муслиманских домаћинстава. /Може се очекивати да ће са оспособљавањем младих стручњака – познавалаца отоманског турског, чији број нараста, стићи још коначних извора о етничкој слици региона Боке Которске под Турцима./ Овим радом настојао сам дати један другачији поглед на важне догађаје око Новога, при чему је, за период управе Републике Светога Марка, пружено ћирилских докумената који у значајном броју леже у новскоме архиву. Може се рећи да највећи дио архивске грађе о Кутима лежи у Архиву Херцег-Новог. Ћирилска документа, којима новски-кућански Срби говоре сами о себи, биће пружена интегрално како би се на тај начин читаоцу приближили стварни односи социјалног и економског живота Драчевице. Као најважнији извор за упознавање становништва Кута током 18. вијека даћу један попис домаћина Кута из 1719. године који је од неоцјењивог значаја јер је једини сачувани за прву половицу 18. вијека укључујући и Историјски архив Котора. Надаље, за другу половину вијека пружићу пописе глава фамилија са бројем чељади, тзв. "Ноте од соли државе Новске". Необично су важне ноте од лазина, кућиштина и жита које су настале у првој половици 18. вијека. У читавом раду се употребљава име "Драчевица" за новски крај. До данас нигдје није потенцирана чињеница да је ово име у пуној употреби током читавог 18. вијека и то није само средњевјековно име за ово подручје. У Кутима, мјесна традиција памти да се говорило: "Идем у Драчевицу", када се силазило наниже у Кутско поље. Видјећемо, такође, да се у неким архивским документима 18. вијека у Кутима помиње заборављено име за један одломак села који лежи у прибријежном дијелу. То је Богљеновић. Осим тога, желим овдје напоменути да се кућански одломак Рујево у овоме дјелу тако намјерно помиње јер нигдје у документима 18. вијека нисмо нашли облик који се данас у Кутима готово искључиво употребљава: “Ријево”. За термин "Драчевица" одлучио сам се због тога што покрива огромни период времена, који се чак граничи са хронолошким оквиром континуираног помињања Кута у изворима. Употребљавају га у унутрашњој кореспонденцији Новљани али и извањци. Термин "крајина" сугерише дијацезност подручја и вјероватно је наметнут од окупатора, иако се употребљава и у 18. вијеку. Драчевица није војна крајина у коју велике медитеранске државе насељавају Србе да их бране од Турака. Срби овдје живе одувијек а окупаторски гарнизони кроз читаву историју Драчевице овдје чине ситни дио његовога становништва. До данас о Кутима није написано каквога монографског дјела, па чак, може се рећи, ни каквог знатнијег чланка. Кутима се занимао свештеник Саво Накићеновић, но онолико колико и другим насељима Боке у оквиру амбициозног пројекта "Бока" - антропогеографска студија, која је у своме посебном дијелу пружила обавјештења о највећем броју бококоторских родова и фамилија, но на основи традиције. Учињене су, овом приликом, бројне погрешке и пропусти који су настали из објективних и субјективних разлога. Прва група разлога долази од крајње неповољног сплета околности које су морале ометати истраживачки рад у ондашњој архиви општине Ерцегновске под управом Аустороугарске монархије. Рад у архивима је запречиван нашим истраживачима на читавој територији монархије, како је то више пута документовано приказано. Поп Саво Накићеновић био је талац и више пута интерниран, прогањан од полиције и угрожаван од својих сународника-аустрофила који су у одређеном своме броју били прокатоличке и великохрватске политичке оријентације. Друга група тешкоћа долази од изузетно амбициозне замисли обрађивања читаве територије Боке у њеним традиционалним границама, што је, одмах, повукло ослањање на сараднике-обавјештаче из бокешких села и – грешке су биле неминовне. Цијенећи све неповољне околности ипак је јасно да је ово дјело попа Сава Накићеновића изузетно крупан допринос упознавању старог народног живота Боке и оно задивљује, најприје, својим општим дијелом, који садржи историјски преглед, и значајна обавјештења из етнографије Боке. Најкрупнија примједба јест генерално потцртавање почетка, односно времена настанка насеља на простору Драчевице, у доба Морејског рата, на измаку 17. вијека. Ова је погрешка учињена због немогућности упознавања архивске грађе о Драчевици у регионалним архивима. У своме раду ја сам настојао на изучавању и приказивању архивске документације Архива у Херцег-Новом, манастиру Савина, и црквене архиве села Кути. Истраживање у Архиву града Херцег-Новог текло је, најприје, кроз фонд "Политичко-управни млетачки архив" који садржи приватно-правна акта али и кореспонденцију са носиоцима регионалних млетачких власти. Нарочито издвајам тестаменте и пресуде народних судова. У цјелини, овај фонд је кључан и за сликање социјалних и економских прилика у Драчевици 18. вијека. Приређена су ћирилска документа овог фонда која се односе на Куте. Изучавана је, даље, документација фонда Топаљска комунитад, који садржи администрацију топаљске аутономије (1718/19-1797). Понуђени су, такође, сви пописи глава фамилија и броја чланова домаћинстава у Кутима из друге половице 18. вијека. Као документ од крупне важности за сликање демографских прилика у Кутима под влашћу Венеције, али из прве половице 18. вијека, приређен је попис становништва Кута из 1719. године, дакле из прве године живота Топаљске комунитади. Овај попис пружа старосну и полну структуру становништва Кута. У архиви кућанске парохије изучаване су најстарије сачуване матичне књиге из почетка 19. вијека и приређене књиге умрлих парохије кућанске (1825-1834) и одломка Ластва (1825-1834). У архиви манастира Савина, дошло се до докумената о даровима Кућана овом древном средишту Српске цркве у Боки, али и Општи лист манастира Требиње који је значајан и за историју Кута. Сва ова грађа исписивана је старом, пријевуковском ћирилицом и захтијевала је пуну транскрипцију, што је учињено прецизно, по важећим правилима. Сва документа су пружена интегрално. Током вишегодишњег обилажења села, укључујући и најситније одломке, па и оне предјеле за које се говори да су раније носили насеља, детаљно сам упознао ово село. На тај начин дошао сам до чврстог увјерења о извјесном отпору кућанског мигрантског слоја становништва из времена Морејског рата, укопавању у затечена средњевековна гробља пријеморејских Срба Кута, који су, у етногенетском смислу, у себи обједињавали и сажимали један веома стари илирско-словенски конгломерат. Вјерујем да је овај отпор мотивисан, најприје, традиционалним опредјељењем херцеговачког и бокешког Српства за формирањем братственичких и родовских укопавалишта. Тако је то посвједочено посвуда у Драчевици. Својим обавјештењима о старим Кутима, веома су помогли: госп. Веселин Вељо Песторић, директор Градске библиотеке и читаонице у Херцег-Новом, прим. др. Витомир Вујновић, господин Никола Михаиловић дугогодишњи заслужни тутор парохијалне цркве Свете Тројице у Кутима, господин Лука Радоњић из Рујева, госпођа Сенка Станојловић рођ. Маслан и њена сестра Десанка и Зоран Преочанин. Истраживач кућанских старина сусреће се са озбиљним тешкоћама. Овај је крај доживио прекид свога природног развоја у тешкој похари 17. марта 1942. године, када је талијанска солдатеска запалила готово читаво село. Сигурно је да је том приликом у Кутима изгорјело неколико приватних архива и библиотека. То су архиве и библиотеке: Сава Накићеновића, Александра Накићеновића, Андрије Ожеговића, Митра Чукваса и браће Перушковић (Вида, Сима и Петра). Осим тога, нису све приватне библиотеке доступне. Библиотека проте Сава Накићеновића, која се чува у Топлој, није доступна истраживачима, нити се успјело начинити инвентар књига у вријеме када је то затражено од стручњака Градске библиотеке и читаонице Херцег –Новога. Изгубљена је, такође, веома интересантна књига породице Чуквас из Пресјеке, која је садржала низ пророчанстава у стиховима. Књигу је, према казивању сестара Маслан из Кута, посједовао прота Саво Накићеновић, и из ње је читао његовом оцу Љубомиру Маслану. Геопрометни положај КутаПодручје општине Херцег-Нови лежи у склопу региона бокешког приморја, на његовом крајњем сјеверозападном дијелу, измећу 18° 25' и 18 источне географске дужине и 42° 24' и 42° 32' сјеверне географске ширине. Подручје општине Херцег-Нови, и Кути који леже уз обалу, крај Новога, заузима узани дио територије која окружује Бококоторски залив. Биће то од утицаја на геопрометни положај Кута али и на читаву историју овога краја. Готово читава територија Кута има претежно јужну експозицију, изузев неких мањих одсјека у којима су се смјестила насеља која показују изразито рефугијални карактер (Обалица). Територија општине може се према рељефним карактеристикама подијелити у двије групе: побрђе (брдовити дио) и обалске заравни. Брдовита зона је доминантна али су у нижим предјелима бујичних токова Репаја, Жлијебљаника и других, створене алувијалне равни које представљају простор за урбанизацију и узгој пољопривредних култура. Старо насеље Кути лежи готово у цјелини у побрђу, али су Кућани и у стара времена, то можемо позитивно утврдити за период млетачке доминације Драчевицом, посједовали земљиште уз саму обалу. Осим тога, на томе предјелу лежале су у давној старини двије кућанске цркве. Кућански одломак Богљеновићи лежао је уз сами руб алувијалне равни, а било је, опет, одломака који су лежали на врло стрмим одсјечцима крша у кућанским брдима. Када се са каменских страна, Гочунске гомиле или Петрове главе посматра Обалица, она заиста наликује орловом гњезду, као да је сакривена високо у брду од неке изненадне и велике опасности. Путеви су у Кутима грађени између сеоских одломака и баштина, и то су све грађени путеви. За аустроугарске доминације уређен је и проширен пут који води кроз Ластву према Репајама и Бјелским Крушевицама али и Морињу. С друге стране, уз обалу је такође у вријеме аустроугарске управе, на почетку вијека, саграђена солидна цеста која се пружа обалом залива. Може се рећи да је геопрометни положај Кута доста повољан. Наиме, добар је положај у односу на важне прометне токове у земљи. Крупан допринос рјешавању овог подручја начињен је градњом Јадранске магистрале. Ова магистрала је до данас основна копнена саобраћајница у зони спољашњих Динарида. У односу на поморски саобраћај у Зеленици, кућанском насељу на обали, изграђена је лука, а близина луке у Гружу и Бару чини у будућности крупне могућности за укључивање овога мјеста у интензивне токове мећународног саобраћаја. Опште топографске карактеристикеБока је сачињена од сплета потопљених удолина. Ово се потапање догодило послије дилувијума. Сви морфолошки елементи приморске зоне образовали су се зависно од геолошког састава терена и његове тектонике, као и абразивних процеса. Затони на обали настали су у мекшим глиновитим, претежно флишним стијенама, са низом клифова, мећу којима је најизразитији Лаловина. Напоредо са обалском линијом теку неколике алувијалне равни, које започињу Суторином и игалско-херцегновском, а затим Кутском. Ипак, приморска и виша зона залеђа чине цјелину зато што су етнички, економски, мигратирно и комуникацијски повезане током читавог историјског периода. У вишим насељеним предјелима издваја се горовити гребен Девесиља који готово наткриљује Кутско поље са источне стране, док се највише, уздиже орјенска гора Радоштак. Педолошке карактеристикеКути леже у рејону утицаја јадранске климе и овдје су се развила земљишта типа медитеранске црвенице. Њен је постанак везан уз кречњак. Но, под утицајем ерозије на разним елементима рељефа дошло је до стварања већег броја подтипова и варијетета овога земљишта. На кречњачким гребенима и пречагама у Кутима створила су се плитка скелетна црвеница, односно буавица, али је у депресијама наталожено материјала са виших терена, па је настало средње дубоко и дубоко земљиште (Топли До, Пржине). Од значаја је поменути да дубока црвеница и дубока буавица под дејством фактора педоклиме губе велики проценат органских материја, па се ова земљишта осмеђавају. На глиновитим и лапоровитим земљиштима ствара се смеђе земљиште које је у Кутима преовлађујуће. Ово земљиште настало је на теренима око насеља, на терасама под доминантним утицајем човјека. Радом ријека настала су у Кутима млада, генетски неразвијена земљишта алувијум и алувијално-делувијална земљишта. Један дио ових земљишта је заслањен. На вишим предјелима Кута настале су врло плитке еродиране црвенице. Ово земљиште настало је на кречњачким одсјецима. Због особине ових кречњака да се слабо механички троше а да код хемијског растварања оставља мали проценат нераствореног остатка, хомогене падавине стално односе овакво земљиште са нагнутих терена. Због тога су површине под овим земљиштем помно ограђиване и подграђиване подизањем међа. Међе су у Кутима, и сада је то видљиво, подизане са великом вјештином и пажњом. Оваква терасирана земљишта виђају се испод Обалице и Рујева. Још једна карактеристика земљишног покривача у Кутима јест испресјецаност стијенама и крупним камењем. То су терени слабих шикара и веома оскудних пашњака са мало обрадиве земље у вртачама. Антропогено земљиште на терасамаОво земљиште игра крупну улогу у приморској пољопривреди. Обично заузима терене на линији додиривања кречњачких гора са формацијама флиша. Кућани су подизали сувомеђе, терасе и равнали их, тако да се човјек овде појавио као главни фактор стварања земљишта. Петрографски састав је овдје веома неуједначен. Основу ситне земље чине флишне глине и лапорци, али одсуство кречњака, шкриљаца, доломита и конгломерата, или њихова већа или мања заступљеност у основној маси земљишта, условила је велике разлике међу микро локалитетима. Ово земљиште нема хоризонтално изражене слојевите грађе профила. У основној маси земља садржи оштробридног шљунка и одломака камења различитог састава, од кречњака и доломита од флишних шкриљаца и пјешчара. Боја му је у основи свијетло смеђа и смеђа, али ако је већи утицај кречњака, црвенкастих шкриљаца или порфирита, боја је црвенкасто-смеђа, док је на чистом флишу жућкасто-смеђа. Ситна земља је углавном колоидална глина. Ово земљиште се одликује малим садржајем хумуса. На оваквим земљиштима у Кутима су груписани маслињаци, али и смокве, лоза, нешто агрума и другога воћа. Продуктивност му зависи од дубине и садржаја скелета, а у том погледу се могу значајно разликовати и двије сусједне терасе. Средње приморско земљиште на флишуОво је смеђе земљиште на брдима које човјек није захватао терасирањем, већ је настало под природним покривачем макије и шикаре. Оно је развијено на флишним глинама или шкриљцима. Како флиш има особину да упија воду, често долази до клизања мањих партија. Ово је земљиште јако еродирано и у Кутима се виде бразде и јаруге на флишним брдима. Алувијално-дилувијално земљиштеУ Кутима оваква земљишта срећемо у малом равном "пољу". Када су нестале велике првобитне шуме у залеђу, оснаживан је ерозиони процес на прибрежним теренима и бујични потоци су разносили ерозиони материјал доносећи га у подножја брда, ближе мору. У доњим токовима ових ријека, долази до забаривања и слабијег заслањивања земљишта. Хидрографске приликеГлавну хидрографску карактеристику краја чине повремене ријеке које извиру испод гребена Девесиља и других кречњачких горја масива Орјена, а које као два главна тока силазе кроз алувијалну раван Кута. Ријека Репаје извире испод Девесиља, скупљајући воду са доста узаног сабирног подручја. Ова ријека извире испод села Репаји. Један веома значајан број притока долази јој са предјела Церје у близини њеног главног изворишта. Ипак, ова ријека главни дио воде добија у доњем дијелу тока, из врела Опачице која у љето престаје да своје воде површински одлива у море. Доњи ток ове ријеке регулисан је уз њено ушће. Послије једног великог невремена био је порушен завршни зид на ушћу Репаја. Репајска ријека спада у групу водотока које чине ријеке које извиру на доста ниским котама и кратког су тока. ИзданиМали број површинских токова у Кутима, и иначе дуж обале Боке, компензован је подземним токовима значајног протицаја. Овдје ћемо најприје рећи нешто о изданима у алувијуму које карактеришу хидрографску ситуацију у Кутима. Овдје воде у алувијуму леже у просјецима шљунка, који су у равни донијеле бујице. Ови су токови на вишим предјелима, прије силаска у раван, еродирали поред кречњачког стијења, и значајне површине у флишу, то је њихов однос поред шљунка, садржао и велике количине глине и пијеска. Управо у Кутима, у непосредном залеђу, на сабирној површини ријеке Репаје, леже велике масе кречњака, па се овдје развила велика издан у алувијуму. У Кутима слојеви шљунка имају већу моћност, а загаћени су флишним, запрекама у којима је Репајски поток усјекао своју долину испуњену наносом. На тај начин у великој мјери, онемогућено је и ограничено отицање воде. Највећи дио терена на којему леже Кути саграђен је од кречњака који чине главне колекторе за воду. У томе погледу најважнији су чисти тријаски и кретацијски кречњаци а мањим дијелом и јурски. За образовање издани у њима, од највишег значаја је однос ових стијенских маса са слојевима палеогеног флиша, према стијенама флиша који припада средњем тријасу и јурским лапоровитим кречњацима. Када се овим вододржљивим стијенама придодају појаве еруптива тада је јасно обиље изворске воде у Кутима. У предјелу Горњих Сасовића, крај кућа Бијеловића, на самој линији додира моћних тријских кречњака масива Орјена и флишних стијена подско-морињске удолине, отвара се један систем пукотина у народу познат под именом Марина пећина. Отвор, добро скривен међу стијенама, у стрмини подножја сасвим окомитих пристранака кутске и сасовићке увале, лежи на 205 м над морем. Мало ниже, крај цесте избија солидни извор Врело (260 м). Истраживање овога система пукотина који гради пећину предиспонирану двама јаким релаксационим пукотинама у тријаским кречњацима, започели смо 1993. године упућени од Кућанина Тодора Вукосављевића. У томе часу, пећина је била доступна у дужини од 32 м. Будући да се у пећини током читаве године, а каткада, за јаких киша и ван ње, чује ток неког снажнијег подземног тока у дубоким партијама кречњака, ми смо током зиме 1995. године, обавијестили госпођу Биљану Дабетић у томе часу вршиоца дужности генералног директора херцегновског водовода. У зиму 1995, заслугом госпође Биљане Дабетић, и стручног тима Републичког хидрогеолошког завода из Подгорице, донесена је одлука о отпочињању истражних радова који су и обављени у двије кампање, током љета исте године. Овим радовима је проширена једна пукотина која је водила у веће подземне шупљине испуњене водом. Но, главни, снажни и стални подземни ток остао је ван домашаја у дубини система пукотина На слојеве Цукали навлаке гдје је извршено интензивно набирање, на неким мјестима су се окомито наднијели кречњаци који припадају области високог крша. Ови кречњаци избијају на површину испод слојева Цукали навлаке. У зони приморске краљушти која лежи непосредно уз обалу, доминирају кречњаци стијена кредне старости. Они су овдје благо набрани и у додиру са морем са више страна. У сљедећој зони, кречњачке масе су мање моћности али у већој мјери набране. Управо ове стијенске масе су испресјецане јаругама бујичних токова који су веома густо издренирале читаву ову зону. У њој због тога има мало извора који не пресуше у љетњем периоду. Када су ови извори веће издашности то је захваљујући притицају воде путем додира из треће унутрашње зоне. Ове су воде транзитног карактера, везане за периоде киша. Међутим, у овој зони формирано је више издани. Једна од њих, настала је у гребену Девесиља али и у кречњачким стијенама Кутског поља. Све воде ове издани, као и оне у шљунковима алувијалне равни, избијају кроз врело Опачице у Кутима. Издашност Опачице није никада дефинитивно утврђена. Љети се црпе 45 и 60 л/с. Може се свакако очекивати да се из Опачице добије пуно више. БујицеДуж читаве обале Боке јавља се велики број бујица, што је условљено општом конфигурацијом терена и обликом рељефа овог рејона, који карактерише вијенац високих гребена. Ови су гребени веома стрми са дубоко усјеченим удолинама па пружају веома повољне услове за развој бујичног феномена. Један такав бујични ток који се великом снагом стропоштава низ окомите стијене Светоникољског гребена падајући у Сасовиће, начинио је велике, готово углачане жљебове стијена који се пружају читавом висином гребена. Други важан фактор за настанак бујица је геолошка карактеристика терена. Састав планинских масива сачињавају кречњачке формације флиша, верфенских шкриљаца, лапоровитог кречњака, пјешчара и глинаца. У неким случајевима меки и чврсти кречњачки слојеви граде сплетове, па они мекши налијежу и избијају на површину, или су степеничасто поређани. Овакав је састав под утицајем падавина слабо отпоран и подложан ерозији. Ако одсуствује биљни покривач (што у Кутима није случај) то ће услови за формирање бујичних токова бити повољнији. Трећи фактор за настанак бујичног феномена јесте клима. По количини воденог талога наше приморје стоји у нашој земљи на првом мјесту. Како ће се из документације у прилогу јасно видјети, бујице су у Кутима до недавно представљале озбиљну опасност за насеља и баштине. Може се слободно рећи да су ометале привредни развој краја. У стара времена ови су токови играли веома пожељну улогу јер су планински гребени у залеђу били покривени вегетацијом и педолошким слојем па су потоци придоносили нивелацији терена и стварању плодних заравни. На тај начин настало је Кутско поље. Планински потоци који су некада служили за правилно отицање сувишне воде, постали су у нашем вијеку опасне бујице које појачавају дубинску ерозију у вишим предјелима, и наносе стерилни материјал бујице таложећи га у алувијалној равни. Овим материјалом застиру се плодна земљишта у Кутима и прави се штета која данас није јако очигледна. Данас се у Кутима површине зиратног земљишта троше и еродирају. Јасно је да ваља порадити на уређењу бујичних токова. Овакви послови обављени су на територији новске општине у другој половици 19. вијека. Вршена су специјална пошумљавања уз велике тешкоће, јер пошумљавање на кршу изискује велика улагања. Поред тога подизале су се у Кутима камене преграде – решинзи, за задржавање бујичних вода. Ови су грађевински радови у Кутима били врло успјешни и данас се могу сматрати као радови у току, до њиховог потпуног уређења. Снабдијевање становништва Кута водом било је у вријеме пуне насељености веома тешко, у првом реду због недостатка извора у појединим одломцима, затим, због мање издашности постојећих извора. Засеок Обалица на врху источног дијела Кута нема ни један извор. Житељи Обалице су користили три бистијерне (Митровића, Кишића, и заједничка сеоска бистијерна у врху села). Ове су бистијерне служиле за пиће и напој стоке. У гребенима око села постоје три локве (Обаличка, Перај и Ријевска) на којима се појила стока на испаши, но оне су током љета пресушивале. Ниже Обалице, но доста далеко, кориштен је извор Улиште који се периодично активирао. Љети је пресушивао. У засеоку Рујево налази се извор Рујевник који је дјелимично каптиран. Извор је слабе издашности, али послије јачих киша даје велике количине воде током неколико дана. Сељани Рујева користили су пет бистијерни са кишницом а у другим сличним периодима доносили су воду са извора Спилице и Церје (у рејону села Репаји) Бјелске Крушевице, с ону страну Девесиља. Надаље, измећу засеока Рујево и Глоговик у кориту потока Буквица постоји каптирана пишталина са малом количином воде. У засеоку Глоговик сељани су користили воду из двије бистијерне ограђене на двама природним изворима. Овдје се, углавном није оскудијевало у води за пиће. Засеок Песторићи био је у нешто повољнијем положају од претходних. Овај засеок располаже са три уређена извора (Перишића вода, Убо и Близур) који су ријетко пресушивали али су љети били мале издашности па се вода узимала по строгоме редослиједу који је одређивао старјешина села. За напајање стоке користила се пишталина Каменица крај извора Убо. Одломак Перушковићи није имао природних извора па се вода захватала у двије бистијерне, а када је саграђен сеоски млин за маслине и бистијерна уз млин, тада и ова трећа бистијерна. Одломак Марићи користио је воду са два извора, у првом реду Ушљивца који је давао воду и у љето, и Мунића воде. Бистијерне са кишницом углавном су се користиле у љетном периоду. У одломку Ожеговићи код цркве Светога Апостола Андрије, постоји бистијерна са природним извором. Надаље, у пољу избија врело Опачица, док се у јужном дијелу села налази извор Врело који даје воду током читаве године. У близини обале, постоји још један извор који је служио за снабдијевање пијаћом водом: Северова вода. У кућанском одломку Ластва који лежи на висини постоји извор Брестовник који даје воду читаве године. Ово је уређено, каптирано извориште крај саме цесте. (*) Положај, природно окружењеУколико бисмо са било којим непознаваоцем бококоторског предјела, археолошким стручњаком највиших компетенција, или аматером, извели угодни излет у бокешка брда, започевши га са обале мора навише, и најповршнији поглед на расуте и расипане трагове богате материјалне културе бокешког залива, говориће једно: његов најранији културни живот зачет је негдје на оштром оквиру бокешког кречњачког била, на размећу беспоштедног, хладног континента и предјела изразитог, влажног Медитерана. Настањене алувијалне равни Кута или Суторине, са својим скромним просторним обухватом, сасвим су сигурно касно дјело, високо прегнуће изведено вјековним трудом њених брђана. Бококоторско динарско-орјенско развође насељено од бронзаног доба, његове узане флишне удолине са својим чврсто организованим средњевјековним стаништима и ломљивим, оштрим брдима крију његова средњевјековна гробља и најстарија бокешка насеља која веома рано импонују збијеношћу својих кућа као типичне херцеговачке вароши у карсту. Ова најранија бокешка насеља на флишу, уз флиш, покривена плавином и терасирана, збијају се на присојним одсјечцима крша штедећи зирантну земљу у вртачама и стрменима кућанских брда за дуготрајну и мукотрпну градњу тераса која траје док траје човјек у овим селима. Тешко да се може изнаћи доказ о првобитним раштрканим насељима на оштром монтаном рубу залива. Његова најстарија насеља првобитно леже на висини и не учествују у поморском животу. Она воде свој самотни планински живот према моделу најстаријег пријехришћанског културног живота циркуммедитеранског планинског круга који је тако мало освјетљен, неизмјерно удаљен, или, још боље, уздигнут изнад флишних удолина ужареног обалског круга Медитерана. Нигдје као на Медитерану није тако изразита дискрепанца између географске и комуникацијске дистанце старих планинских насеља и градских агломерата његове изграђене и вазда дограђиване обале. Ово је важна карактеристика Медитерана. На читавом јадранском басену, гдје је ужи и незнатнији простор који ваља прекорачити да из обале и њенога раскошног и неумјереног града досегнете линију планинског села него у бокешком заливу? Насеља обалског и насеља планинског круга гдје су ближе једна другима, и истовремено, недокучиво далеко него у оквиру спољашњега залива Боке? Простране динарске области током читаве своје историје стварају за приморски град. Далека крашка поља потичу живот медитеранског града, пуне га својом живом снагом и својим добрима. Бокешко село у овоме току могло је тек незнатно учествовати. Насеља на вањском заливу Боке, а нарочито стари Кути, не леже на дохвату ма којег снажног средњевековног дистрикта, али она ипак преживљавају вјековима. Она ће веома дуго, дуже него ма који приморски јадрански крај чекати да себи створе град. Она несумњиво своју снагу црпе из неког скривеног мјеста, удаљеног од обале мора на високом и давно уређеном планинском земљишту. Насеља на карсту нема ван линије додира кречњачког стијења и флишних удолина. У спољашњем заливу Боке, гледано у контексту Старог и Средњег вијека, развитак неког крупнијег градског насеља на његовој обали, представљао би неочекиван резултат. У унутрашњем, которском заливу, стрмене кречњачке горе сежу тик уз линију обале. Ова је линија, линија започињања историјског живота, живота на мору бокешких насеља. Њеним изломљеним током: горе- доље, одређен је изразито дисконтинуиран развитак градских насеља у оквиру бокешког региона. У вријеме када у унутрашњости залива средњевјековни градови доживљавају свој највиши развој, започињући своје пуно укључивање у живот мора, спољашњи залив живи аутархичним животом села, животом планине. Село преживљава на оскудној вртачи, преживљава у копненом транзиту у који укључује своја добра. Статични живот села је живот крашке вртаче у цикличним мијенама њене оскудне продукције и затомљене животне снаге. Живот бокешког града није никада могао бити грађен на циркадијалном ритму слабљења и успињања његове животне снаге. Његов развитак могао је бити само успињајућа линија, док, развитак бокешког сеоског подручја носи обиљежје пунктуацијског развитка који се представља једном изломљеном и испрекиданом линијом. Његови узлети долазе у нереду, у приликама крупних помјерања и немира. И тада, сеоско подручје, одмах расипа живу снагу, расипа своју популацију, управља је према мору. И искључиво на мору широке динарске континенталне области отпочињу свој историјски живот. Свој забиљежени живот. У најмање два популациона врхунца, бокешко село је стварало свој град: Свети Стефан, Херцег-Нови. У доба највишег узлета српске босанске државе под Котроманићима, и касније, у великом Морејском рату који је узбуркао Медитеран. Током овога рата, на измаку 17. вијека, бокешко сеоско подручје је, највјероватније, готово тренутачно напуштено, и одмах, изнова, насељавано, насељавано посве непримјерено животној снази његове скромне вртаче. Овако велика колебања укупног виталитета морала су остати забиљежена од узнемирених протагониста. Развитак бокешког села подсјећа, свакако, на развитак једног биолошког система у његовим филогенетским скоковима. Ми данас сумњамо да је и у доба свога највишег културног узлета у доба великог 18. вијека, бокешко село имало потребу да себи сагради какав знатнији град. Узани простор између круга планинског насеља и круга обалског насеља, лако се прекорачује и бокешки брђани с неочекиваном сигурношћу корачају историјским простором: простором мора. У великом вијеку Срба, Кути и кућански амбијент јесте флишно брдо са оквиром високих гора, али су предјели насеља предјели јужних визура са погледом на море. Управо 18. вијек обиљежава масовнији излазак на море. У 18. вијеку Кућани су остварили добар спој брдско-планинске сеоске економике у узгоју традиционалних култура (маслина) и занимања, са поморским привређивањем и занимањима варошке средине административног средишта Топаљске комунитади. Драчевица 18. вијека организује свој поморски живот, и уједно, свој историјски живот, да надвиси све снажне средњевјековне градове у своме заливу. Но, мјестимично, као у њеноме насељу Кути, ово ће укључивање у живот мора бити ограничено, колебљиво. Кути ће се током свога великог вијека уздржати од изградње каквог обалског насеља. Свакако су за то постојали озбиљни разлози јер кућанска најстарија насеља леже на високом земљишту, својим смјештајем, припадају планини, но у његове важне одломке допире маслина да обиљежи добро уочљиву границу до које се узвисује Медитеран. Ево како велики француских историчар Фернан Бродел пише о поморском животу Медитерана: "Према томе, ако је почетак поморског живота увек организован у близини обалских планина, то није само због њихових шума, већ и због предности које оне нуде да на сјеверној обали Медитерана буду преграда са бројеним заклонима против неумољивог северног ветра, тог великог непријатеља медитеранске пловидбе..." С друге стране ове планине управљају природно према мору своју емиграцију. Тако се успоставља удруживање између поморског живота и планинске економије. Они се пружају и допуњују. Отуд та чудна асоцијација орања, вртова, воћњака, риболова, поморског живота. На далматинском острву Мљету, један путник показује, да се и данас људски рад дијели између земље и риболова, у потпуности као и на сусједним далматинским острвима. Исто тако на Пантерији где се риболову, виноградима, воћњацима додаје узгој одличне расе мазге... "Овим висинским селима често одговара, доле, насеље риболоваца такође млађе поморско насеље често креација земљорадничког насеља, са којим остаје уско удружено...." Немамо, заиста, података о образовању каквог обалског насеља на ономе парчету обале залива који гледају кућанска насеља на високом земљишту. У разјашњавању, мора се поћи од запажања да су главни стари путеви кроз Драчевицу изузетно лонгитудиналног усмјерења, упоредо са обалом. Са пуном озбиљношћу ваља посматрати Евансову тврдњу о траговима римске цесте кроз новско залеђе, преко Буновића на Морињ. Терасирана висока земљишта на оштрим одсјечцима флиша и куће збијене у антички тип насеља, у кућанским горама, пружају аспект статичног система који се у своме временском току само нешто мало дограђује и, када затреба, оправља. Ова су земљишта то је њихова важна одлика, наприје, сува. Насеља су подизана на оскудним кршевитим одсјецима, високо у горама, у завјетрини, да гледају на море – простор њиховог историјског живота. Високо у кућанским бокешким горама одвија се живот ван токова биљежене стварности. Само доље, крај мора, биљеже се догађаји у њиховом ужурбаном интензитету. У брду, живот тече споро. Доградити нешто у баштини, на кући, окопати, посијати, није неопходно журити. Село је привикнуто на свој спори историјски ток и оно је само себи довољно. Оно са висине гледа свој град и широко море и ужурбани каравански транзит без краја и почетка и смјеле претоварене бригантине који се отискују ка Леванту. Тек незнатно могли су кућански горски одломци учествовати у овоме поморскоме транзиту. Њихова је продукција, продукција високога земљишта уређеног до савршенства, али ограничена. Његова насеља зато увијек гледају да се укључе у живот мора и живот пространог динарског континента, да широко опкораче своје физичке границе: високе бокешке горе и ниско обалско земљиште угрожавано од планинских бујица. Бокешки залив, нужно, одржава свој планински живот надилазећи своје маркантне физичке границе. Ако смо мало искорачили ка херцеговачким крашким пољима ка насељима континенталне Херцеговине, кућански грађанин Републике светог Марка моћи ће повољно трговати у сточарским крајевима требињске или билећке области. Тек неколико дана биће потребно да, укључен у трговачки караван, сиђе у Жупу дубровачку, или Конавле, или се врати у Драчевицу, па чак и продужи ка средишњој Херцеговини и Босни. Предузимајући какво трговачко путовање, кућански трговац боравиће обично у своме матичном крају који је он или његов родитељ напустио за владика Љубибратића. Средином 18. вијека плове тридесет четири топаљска брода, а 1787. године чак педесет и осам с четиристо и четрдесет помораца из Топаљске комунитади. Негдје око 1740. године, Пераштанин Петар Смекија са својим бродом "Leon Coronato" плови преко Сјеверног мора и улази у Балтичко море отварајући нову трговачку линију којом повезује балтичке и сјеверне земље са Венецијом и јадранским и бокешким градовима. Природни амбијентални оквир Кута и поред оскудности своје матичне подлоге носио је уз велика напрезања човјека, добру могућност стварања свих добара која су неопходна за самостално обављање живота. Овај се живот одржавао кроз хиљаду година готово континуираног помињања Кута у историјским изворима, све до другог свјетског рата, у којему је овај крај расељен, да се до данашњег дана изнова не насели. ЗемљорадњаЗемљорадња се у Кутима по старини развијала како у алувијалној равни, тако и у брду, око кућа, гдје се у сеоским одломцима Рујево, Глоговик, Песторићи и другима, виђају трагови негдашњег реда од тераса – њивне површине по доста стрмим одсјечцима флиша. До другог свјетског рата сељани Кута обрађивали су свако парче земље, бринули о подзидама, уређењу бујица, маслињацима. Најниже привредно подручје представља алувијална раван "Кутско (Кујско) поље" које се дјелимично обрађује, данас за лозу и повртњаке. Осим тога, овдје стоје ливаде косанице за нешто мало крупне стоке која се данас држи у Кутима. Овдје су у старини стајали велики виногради Кућана. Данас, поред лозе, овдје узгајају смокве, маслине, лимун, наранчу и мурве. У наредној, височијој, флишној зони, која се преко прегиба и стрмих одсјека прелама у алувијалну раван, било је у старини добрих баштина које су настајале крчењем и подупирањем међа. Бијаше то мјешовитом привредном зоном у којој су се гајиле житарице, око извора поврће и вариво, а уз међе смокве, лоза и шипак. ВиноградиУ Кутима се лоза гаји од давнина. Могуће и у доба Илира. Средином 9. вијека Дубровчани су, према казивању Константина Порфирогенита, плаћали господарима Захумља и Травуније закуп на име винограда на њихову земљишту. У стара времена Дубровник није имао винограда на своме подручју, него су лозу садили на посједима који стајаху на границама српских владара. И за то су плаћали годишњи данак. Но, крајем 13. и почетком 14. вијека, Дубровчани су задобили винограде у околици Цавтата и Обода. Раније је у Кутима лоза сађена "на волове". Орач би ралом узорао двије бразде једну уз другу, дубине око двадесет сантиметара, а радници су избацивали земљу мотикама на узорано. То би се понављало још једном. Орач би и трећи пут узорао бразду, али се тада не би избацивала земља, већ се прилазило побадању садница лозе. Одмах потом је слиједило ђубрење и збијање ногом, а орач би онда ралом заврћао земљу. У нашем вијеку, посебице послије другог свјетског рата, сађење лозе се обављало на два начина: коцем или у кућице. На први начин, земља се претрапи и добро огњоји на дубини до пола метра, па се потом коцем издубе рупе на око тридесет сантиметра и у њих мећу саднице. Ако земља није нађубрена, садња се обавља у кућице. Оне се ископају мотиком или дикилом и у њих се мећу саднице, па се загњоје и загрну земљом. Када се лоза сади иза међе, што је у брду раније било често, онда се садило у кућице јер је требало мање ђубрива. Резидба је обично почињала у фебруару, а берба грожђа у септембру. На једној се лози остави од једног до четири ријеза, а на свакоме од њих два до три пупка, према њеној јачини. У новије вријеме овај се посао обавља ножицама, а раније нарочитим косјерићем. Раније, када је било више лозе у Кутима, сви су се послови обављали мобом. Лоза се ђубрила свако три-четири године. Виногради су се обично копали два пута. Прво копање у марту дикилом и мотиком ако је земља мекша. Друго прекопавање, дубине до петнаест сантиметара, ради чишћења корова, готово је у мају. У мају је почињало плијевљење лозе. Остављане су младике са здравим јагодама, а руком се скидали сви загранци са рђавим гроздовима. Током јуна-јула, косјерком су скидани врхови лоза. У равни се лоза поливала два-три пута више него у брду, због маће. У свакоме винограду је стајало пило у којем се правила вода за прскање. Тргање грожђа је започињано почетком септембра па до Михољдана. ВегетацијаУ погледу састава биљнога свијета у Кутима су присутне три зоне: I зона: медитеранске зимзелене шуме Овај појас је доста узак а његова граница према сљедећем појасу термофилне листопадне шуме је јасна. Ова је зона стијешњена стрменим брдима. Биљне формације овога појаса имају у своме највећем дијелу карактер шикаре или макије са великим бројем жбунастих врста. Између ових формација се простиру мање површине покривене нижом вегетацијом полужбунова и ксерофитних врста зељастих биљака и трава. Ваља посебно истаћи неке заједнице: а) биљна заједница храста чесвине Храст чесвина је уништен сјечом за коју се вјерује да је у неком врло великом облику спровођена за Млетака. Заиста у савременој документацији стоје обавјештења о сјечи храста у Кутима на почетку 18. вијека. Појединачна стара стабла се виде у Ластви и у Богњеновићу. б) биљна заједница храста прнара Ово су омања жбунаста стабла. ц) биљна заједница црног граба. Састојине ове заједнице насељавају кршеве са оскудном земљом. II зона: термофилних листопадних шума Заузима значајну површину. Пење се у брдски појас. а) биљна заједница драче Ово је јако распрострањена трновита шикара покривајући површине које су раније биле под термофилним шумама. Носи значај у заштити терена од ерозије и деградације. III зона: мезофилних свјежих шума Ова се зона налази под састојинама под буквом, бијелим грабом и другим мезофилним врстама дрвећа. Преглед историјеЛежећи на средокраћи доброга пута уз обалу, између старог поморско-трговинског агломерата у унутрашњем заливу Боке, оличеног у средњевјековном краљевском граду Котору, који је обиљежен непрекидним узлазом своје поморске привреде и културе и гласовите травунијске жупе Драчевице са њеним повременим снажним упињањем за надилажење снаге конкурентских средишта Старога свијета, Кути ће у главним историјским изворима стајати заобилажени од заинтересованих посматрача бокешке средњевјековне и нововјековне прошлости. Мало је, дакле, директних писаних вијести о Кутима у средњевјековном раздобљу, али, зато, у регионалним архивима лежи обиље згуснутих информација о бокешким градским средиштима у вријеме њиховог најјачег економског и културног раста који, несумњиво, започиње са учвршћивањем високог немањићког државног прегнућа. Управо онолико колико недостаје у писаним изворима, толико се Кути уздижу богатством материјалних остатака својега културног и вјерског живота који се вјековима концентрисао око њихове Цркве. Кути са непосредном околином сусједних села посједују чак дванаест цркава древног утемељења. Но, недостатак писаних извора, и велика и богата издашност трагова вјерског живота, управо пружа карактеристику културне баштине медитеранског села уопште, па тако и Кута. Зато ће се историја Кута, са амбицијом пружања и заокруживања неке коначније слике, моћи писати готово искључиво на темељу археолошких истраживања њених сакралних споменика. У рукописним споменицима средњега вијека Кути леже у географском средишту жупе Драчевице којој је каткад, припадао и Рисан. Поред Суторине и Каменога, византијски суверен Константин Порфирогенит помиње управо Куте као саставне дјелове жупе Драчевице, и биће то најранији до данас познати помен овога краја. Велико и одлучујуће историјско сабирање спољашња или Горња Бока, која ће све до конца 18. вијека задржати своје средњевјековно име Драчевица, доживјеће управо афирмацијом своје аутономије за вријеме управе Републике Светога Марка оснивањем Топаљске комунитади 1718/19. године. Ово брдско насеље са земљиштем на обали залива, доживљаваће највећи културни просперитет у оквиру високе Топаљске аутономије у великом вијеку Срба, аутономије, која ће обиљежити почетак записиваног, историјског живота Драчевице. Овој аутономији пружиће и уградити Кућани својих одличника у високом броју. Заиста, српски Нови вијек започиње са 18. вијеком. Ова ће узана приморска земља у томе часу наступити крупним корацима поморског предузетништва, а само се дужином њеног искорака преко мора може мјерити њена успјешност. Несумњиво, главни тон овој дјелатности дадоше највиђеније поморске породице које ће током наредног, 19. вијека аустроугарске управе Боком израсти у најкрупније новске задужбинарске лозе. Током 19. вијека управо ће бокешка културна акција придонијети градњи једног великог просвјетарског и културног дјела као искључивог простора за очување српско-бокешке народности. Бокешка културна акција 18. и 19. вијека уздигла је овај крај до предњачећег мјеста у рангирању наших крајева на обали Јадрана. ИлириАрхеолошка истраживања горског полеђа Боке посигурно карактерише недовољност и површност. Ова, средишња област Илира, најстаријих историјски посведочених становника Балкана и крајева којима се овдје занимамо, била је предметом интересовања ријетких истраживача, но изостала су систематична теренска рекогносцирања која би укључила претраживања беспутнијих, окрајних и горовитих гребена у околици сеоских насеља Херцег-Новога. Дакле, најстарији историјски посвједочени становници Боке Которске – Илири, оставили су своје гробне гомиле које су расуте махом по бокешким брдима. У каменитим предјелима Боке ови су гробни тумули насипани углавном од камена. Налазе се један или неколико у групи и заиста се везују уз изложене чуке, косе и кршевите ћувике. Овакве гробне гомиле почињу са јављати у раном бронзаном добу и оне су најкарактеристичнија форма сахрањивања кроз читаво праисторијско доба Боке, Црне Горе и Херцеговине и уопште западног дијела Балканског полуострва. Отада се у начину сахрањивања може испратити непрекидан континуитет. Тумули су у великом броју заступљени у Боки Которској, веома изразито у Грбљу, одакле се простиру према Паштровићима. У тумулима, укопавање се обављало у камене цисте огађене и одозго прекривене углавном необрађеним каменим плочама. Утисак је да су покојници полагани у изразито згрченом ставу, а може се тврдити да је у једну гробницу полагано више особа. У великој гробној гомили у кућанском одломку Глоговик, из једне гробнице извађени су остаци три покојника, међу којима је један био дијете (*) Ширење оваквог начина сахрањивања везује се уз један немирни историјски период у развитку ових крајева везујући се за продоре раних Индоевропљана према Доњем Подунављу и Балкану. Ови су се продори највјероватније одвијали у пуној сукцесији, у више налета покретљивих номадских сточара са Истока. У развијеном бронзаном добу чији период у Европи можемо смјестити између 1500. и 1200. године п. н. е., долази до културног стабилизовања читавог илирског простора и цјелокупно подручје одликује са археолошког становишта, високо јединство. Уз закључке лингвистике о формирању и развоју Пеласта у култури ове епохе, не може бити говора о етничком диференцирању Илира и Трачана на широком простору Балкана и Доњег Подунавља. Истиче се примордијално јединство Пеласта. Но, наприје, да видимо неке основне податке о Илирима. - Антрополошка грађа је одвише оскудна за спровођење ширих истраживања. У изучавању Илира, најнезнатнији је допринос антропологије. - Већина истраживача одбацује помисао о некој озбиљнијој надплеменској државној творевини Илира - Илири припадају породици индоевропских језика. Управо ће лингвистичка истраживања постати темељем за препознавање прапостојбине Илира. Њемачка националсоцијалистичка археологија је донијела тезе о постојбини и Праиндоевропљана на територији данашње Њемачке (Германи најстарији Индоевропљани!). Оваква вјеровања су лишена археолошког утемељења а још мање лингвистичког. Косина и Шухарт пружали су теоријске подлоге за националсоцијалистичке теорије. Илире је Косина смјестио западно од Одре, у Источној Њемачкој, Маџарској, Аустрији до Босне, гдје би се они населили долазећи из нордијске прадомовине. М. Будимир, истакао је, насупрот, постојање једног старијег етничког индоевропског супстрата на Балкану које је назвао "пеластичким" из којег су се развили Илири, Трачани и Македонци. (*) Наши врхунски истраживачи истичу потребу озбиљних археолошких истраживања илирских старина на подручјима за које стоје свједочанства античких писаца о Илирима. Плиније Старији (Плин. III, 14) и Помпоније Мела (Пом. II,55-56) помињао је Илире у ужем смислу, Илири propriae dicti, смјештајући их у наше крајеве. Још једном да поновимо. Вјерује се да на читавом циркуммедитеранском кругу стоји једна праиндоевропска заједница, за којом стиже, можда већ крајем неолита, прва фаза индоевропеизације, чије се поријекло може тражити на привилегованом путу преко Мале Азије. Укопавање се врши у гробним гомилама и открива одређене облике патријархалног живота са истицањем доминирајућег мјеста оца породице. Ово доба одликује појава шнур керамике (украшена отисцима врпце). Процес индоевропеизације пружаће подлоге за образовање двије велике језичке групе које су касније познате на Балкану у последњим вјековима пријехришћанског доба: Илира и Трачана. Но, пеластички Индоевропљани би могли да се испрате на Балкану и прије 1900. године. Они су овдје прије Грка. Током читавог развијеног бронзаног доба у овим су крајевима развијени тумули као искључиви облик сахрањивања – наставак традиције пријеилирске фазе, у енеолиту. Укопавање је скелетно, у згрченом ставу. Тумули се гдјекад користе у континуитету, па се око средишњих гробова и језгре тумула постављају други. Код већег броја гробова у гвозденом добу може се помишљати на родовске некрополе. Између 1200-800. година п. н. е. простор Поморја је укључен у велика помјерања крупнога дијела евроазијског свијета. У унутрашњости, одлагање остатака у урне распоређиване на веће површине . Илири су у вријеме егејских сеоба морали играти видну улогу. И овај период одликује укопавање у мање гробове у згрченом ставу. Око 800. године п. н. е. завршавају се велики покрети народа, међу којима и егејска сеоба. Овај период, између 8. и 4. вијека прије Христа, назива се халштат, послије којега ће наступити друга фаза гвозденог доба: латенски период. Гробља из овог периода опет леже под гробним гомилама. Закључци о овој епоси донесени су претежно на темељу ископавања у Гласинцу. Овај период се везује уз племе Десидијата. Територија Боке Которске у овом периоду до данас је непознаница, но вјерује се да се велики број гробних гомила може везати уз културу ове епохе. Из друге фазе гвозденог доба могу се сматрати истраживани тумули у Бањанима (Петровићи). Простор Поморја долази у латенском периоду у неко живље саобраћање са осталим поморским медитеранским цивилизацијама, па ће из тога доба стићи од античких римских и грчких писаца нешто обавјештења о свијету који га је насељавао. У 4. вијеку п. н. е. грчка колонизација је захватила обале Јадрана све до њених сјевероисточних дјелова. Ова колонизација није имала шири домашај. Сједелачко становништво свакако је пружало отпор. Грчки трговци који су пловили Јадраном и пристајали уз обале оставише нешто оскудних вијести о њиховим становницима. На далматинском дијелу јадранске обале начинили су Грци неколике колоније још у 4. вијеку, но ова, сасвим периферна колонизација, задржавши се на истуреним тачкама, није могла оставити трагове на Илирима у унутрашњости јадранског подручја. На обали Боке и Поморја Грци, по свему судећи, нису успјели у својим наканама. По први пут име Илира помену грчки писац Аполодор. Управо у овоме првом помену Илира садржано је одређених митолошких образаца грчке провинијенције. Кадмо бијаше син феничанског краља Агенора и бијаше упућен у потрагу за својом несталом сестром Европом. Кадмо се обрете у Беотији гдје подиже град Тебу у којему се ожени Хармонијом кћерком Ареса и Афродите. Кадмо и Хармонија стигли су међу Енхелејце који су их устоличили на краљевски престо. Према Кадмовом сину Илириосу, сви регионални Илири бијаху обухваћени заједничким именом. Најранији помени Илира долазе од Грка и Римљана. Нипошто се не смије пренебрећи могућност да у овом средишњем миту који је пружио и темељ за именовање овог старог балканског народа лежи просто корумпирање доминантног културно-политичког утицаја неког етнонима који није сачуван. У 7. вијеку помиње Илире Грк Алкмеонид. Од високе важности је податак Псеудо Скилакса у његовом путопису (Периплус) средином 4. вијека п. н. е. затим у Плинија Старијег (Naturalis Historia) и код Помпонија Меле (De Cronographia). Од старих писаца најважнији је Александар Апијан (Historia Romena). Прави Илири су живјели уз југоисточну обалу Јадрана. О Енхелејцима Псеудо Скилакс пише да су насељавали Боку Которску и крајеве јужније од ње. Између Боке и Пељешца налазили су се Плереји, а даље на сјеверозапад, Ардиеји. Управо средином 4. вијека помиње се илирски краљ Плеурат, савременик македонског краља Филипа Другог. Син краља Деметрија Другог ратовао је против епирских Грка Еолаца и Ахајца. 231. године он их побјеђује. У 230. години власт је преузела његова удовица Теута која је кренула на грчке емпорије на отоцима и Грци су тражили помоћ од Еолца и Ахајаца а затим и Римљана. Сенат је упутио браћу Луција и Гаја Коркуранија у Рисан. Краљица је упозорена да среди односе са Грцима. Ускоро је започет први илирски рат. Против Теуте је кренуо експедициони корпус на челу са Гнејом Фулвијем и Аулом Постумијем, но Римљанима се придружио и Теутин подложник Димитрије Хварски – Грк. Димитрије је скупа са македонским краљем Антигоном Досоном покушао да се ослободи супремације Рима. Хварски се оженио другом Аргоновом женом Тритеутом и постао тутор њеноме сину Пинесу. У 219. години п. н. е. започет је други илирски рат окончан привременим сломом илирске државе. Аргонов брат Скердилаид је покушао са проширењем територија, но 205. године му се губи сваки траг. Насљедио га је Плеурат Други који је 189. године п. н. е. водио нови рат са Еолцима. Њега је наслиједио Генције који се одликовао државничким способностима. Он је ступио у савез са македонским краљем Персејем и почеће трећи илирски рат (168-167). На Илире креће конзул Луције Аниције. Генције је поражен под Скадром (167). Илирима је Рим дао управне и пореске привилегије у оквиру унутрашње самоуправе. Међу регионалним династима познат је Балајос из Рисна који је ковао новац са своји ликом и носио титулу краља – басилеус. Балајосовог новца је пронађено и у Будви и Метковићу. Но, и даље, снага Илира је велика и 53. г. п. н. е. Пирусти су дигли устанак. У 59. години Цезар је добио Илирик под управу но ништа му није успјело да успостави чвршћу римску власт. И у освит Христовог доба Илири ће подизати устанке који ће својом снагом и оштрином уздрмати Царство. Измећу 6. и 9. године послије Христа, Батонов устанак ће од узнемирених протагониста бити доживљен као тежи од Пунских ратова за Римско царство. Рим, ВизантијаНепосредно по завршетку великих илирско-римских ратова који добро уздрмаше Царство, већ у 11. години Христовог доба, Далмација је добила статус римске провинције. На њеном челу је стајао Намјесник титулисан као: "Legatus Augustus propraetore" који је обједињавао цивилну и војну власт. Читава Далмација је раздијељена на три конвента са средиштима у Скрадину, Солину и Нарони. Сваки од конвената се дијелио на општине а ове на декурије. Занимљиво је да је на челу конвената стајао савјет чијим је састанцима руководио предсједник биран на једну годину (secerdas provinciae). Територија бокешког залива бијаше обухваћена Неронским конвентом. Дугорочни политички интереси Рима диктовали су организовање власти која је слабила са удаљавањем од административно-политичких средишта. У првоме плану и напрегнутом осматрању римских регионалних власти бијаше регион бивше илирске државе – подручје источног Јадрана. Вјерује се да је у циљу распростирања културног утицаја Рима организовано систематско подизање римских опида из којих се, стицањем муниципијалне самоуправе, настојало на романизацији. Римска опида на територији Боке бијаху Рисан и Агрувијум (Бигово?). Ови муниципији су, задржавајући унутрашњу самоуправу, задржавали већинско домицилно становништво. На ширем простору римске легије су се задржавале од часа освојења до часа стабилизације власти. Већ концем 1. вијека Далмација нема стационарних трупа. У недостатку археолошких података може се нагађати да су Кути у доба римске доминације, у управном смислу, припадали под најближа урбана средишта, као што су Рисан, или неко друго, на супротној страни Рисанске ријеке (sinus Risonicus). Рисан је највјероватније најважнија урбана језгра на Поморју у првим вјековима Рима. Археолошки и епиграфски подаци, иако оскудни, говоре о веома развијеном градитељству. За један портрет Домицијана (81-96), који се чува у Котору, вјерује се да је ископан у Миочевићу (данашњи Кумбор), па се то доводило у везу са ингеренцијама Рисна над овим дјелом залива. Такође, ваља водити рачуна о свим расположивим подацима са терена, па и на мјестима која леже даље, у оквиру спољашњег залива Боке, а која су регистрована као антички археолошки локалитети. Оваква мјеста, у спољашњем заливу, показују доста густо посијање. Од краја 3. вијека, односно почетка 4, започете су измјене у структури власти на територији Далмације и данашње Боке Которске. Крупним реформским захватима Диоклецијана (284-305) и Константина (306-337), а могуће је да је већ Диоклецијан 297. подијелио царство на четири префектуре (Оријент, Илирик, Италија и Галија), све су префектуре подијељене на дијацезе, а ове на провинције. У састав Илирика ушла је Мезија са шест провинција од којих је једна била Превалис или Превалитана. Има података да је од средине 3. вијека хришћанство било владајућа религија. Заправо, тек од прелома 4. вијека посједујемо чврстих доказа о организовању црквених општина на територији римске провинције Превалис. Знатнија и устрајнија црквена организација се овдје установљава тек након Миланског едикта 313. године, у вријеме владавине салонитског епископа Прима. У средишту провинција осниване су митрополије са подређеним епископима-суфраганима у градовима. Каснији дукљанско епископски градови јужније од Будве нису били обухваћени салонитанском црквеном организацијом код њенога оснивања. Провинција Превалис била је од краја 4. вијека прикључена префектури источног Илирика у којој је образована самостана црквена област са сједиштем у Солуну. У вријеме цара Теодосија (379-395) уздигла се солунска црква до пуне самосталности. У то доба владаше епископ Ахолије. Управо у вријеме уздизања салонитанске цркве догодио се сукоб унутар Цркве, непознат у појединостима, и папа Сириције наступи као арбитар не би ли успио у истицању римског примата над овом облашћу. Но, безуспјешно. Ова ће област пружити одлучан отпор наметању римског утицаја оспоривши право римском бискупу да упливише у унутрашњим питањима Цркве источног Илирика. Превалитански епископ Сенеције Други био је присталица Цариграда и непоколебљиви противник солунског егзарха – изложеника римског бискупа. Папа Целестин Први обраћао му се и опомињао га на послушност према егзарху. Епископи Илирика упорно су настојали на ослобађању од патроната солунског егзарха. На почетку 5. вијека, Превалис лежи под јурисдикцијом дијацезе Дакије. Послије коначне подјеле Римског царства коју је извршио помињани Теодосије Први, Превалис за навијек остаје у оквиру Византије – Источног Римског царства, налазећи се у положају пограничне области. Када је Лав Први (440-461.) упутио посланицу илирским епископима не би ли подигао углед солунског егзарха у Илирику, ови му одговорише одлучним одбијањем његових упутстава, а неки међу њима, укључив Сенеција превалитанског, игнорисали су папску енциклику. Све до одвајања Источног и Западног царства, услијед хенотикона цара Зенона 481. године, епископи Превалиса препуштени су својој традиционалној аутономији. У доба византијског суверена Анастасија Првог (491-518), на територију Византије упашће Гети. Овај је владар пребацио главнину својих снага преко Дунава како би браниле источне малоазијске границе од персијских освајача. У 549. Гети су прошли источним Илириком. Већа промјена у црквеној организацији у Превалису донијеће образовање архиепископије Јустинијана Прима 535. године. Нова архиепископија обухватала је већи број провинција међу којима и Превалис. Папа Гргур Први (590-604.) покушаће са успостављањем реда Рима у црквеним приликама на јадранској обали па и на Превалису. Он је опомињао префекта Илирика Јобина 592. године, да не упливише у црквене послове. Овај папа бијаше у оштром сукобу са егзархом Равене Романом који опет, бијаше у тијесном пријатељству са епископом Рисна Себастијаном. Дуж обале сјеверозападне Боке отпочеће доста рано градња црквених средишта из којих ће се по привилегованим путевима распростирати утицаји хришћанства. Из Бијеле су познати остаци камене пластике (пиластри) који су могли припадати некој веома великој црквеној згради, могуће базилици. Управо у 6. и 7. вијеку, како обавјештава византијски суверен Константин Порфирогенит у своме примарном дјелу “Моме сину Роману", почеће кроз балканска врата народа пристизати аварско-словенске ордије. Овај текст византијског писца нема карактер историографског дјела, већ најприје, политичке инструкције његовом насљеднику, па су га стари српски историчари забацивали као непоуздан извор за средњевијековну историју Срба . На територији Боке није се до данас уочило каквих знатнијих материјалних трагова ових придошлица, нити у вријеме њихове хипотетичке експанзије, нити из наредних вијекова, дакле из доба када би придошло словенско становништво већ чврсто стајало у Боки. Грађа о двовалентној словенско-аварској колонизацији источнојадранске обале и Боке одвише је оскудна. Недостају гробља, недостају епиграфски споменички подаци са територије залива, али зато, са читаве територије Травуније посједујемо чврста сазнања о средњевјековним укопавањима Срба у гробне гомиле, као и везивање српских средњевјековних гробаља и цркава за оваква гробишта која су на нашем простору приписивана искључиво праисторијским Илирима. На просторном опсегу Кута веома је значајан број цркава које се везују уз гробне гомиле (црква Светога Ђорђа у Глоговику, црква Светога Архангела Михаила у Брајковини). Између 797. године, па могуће до друге деценије 9. вијека, хришћанску мисију у Боки предводио је епископ Јован, и за његове катедре, вјерује се, бијаше подигнута црква Светога Апостола Петра у Бијелој, Светога Томе у Прчњу и Светога Стефана у Врановићима у Грбљу. Баш у то доба, опустошише Боку Сарацени који су уништили Росе и Будву (840), а 867. и град Котор. Ово пустошење остало је Бокељима у снажној успомени и сасвим је могуће да је задобило регионални обим. Стари Кућани говорили су свештенику Саву Накићеновићу о овим догађајима и бјежању народа у горе. У 10. вијеку византијски темат Далмација обухватише и Котор. У Рисну живљаху већином Срби, као и на свим отоцима у Заливу, а градска управа допираше мало ван зидина. У томе вијеку успостави се чвршћа спрега српских области за владе великог жупана Часлава (931-960). Послије њега, одвоји се Босна и Приморје, а Дукља бијаше најјужнија област. Главним њеним градом бијаше Скадар а српске столујуће владаре Византинци називају "кнезовима Далматинаца". Тако их назива и Ана Комнина. И опет дође тешко пустошење Боке. Самуило похара Рисан и Котор. Како су Кути прошли у овоме пустошењу не може се рећи. У 1005. години Самуило одведе дукљанског кнеза Владимира у Преспу, а кћер му Косара ослободи кнеза и дође с њим у Дукљу. Самуило му поврати драчку земљу и Котор. Када је Самуилов синовац погубио Владимира на вратима цркве у Преспи, у 1015. години, диже се требињски жупан Драгомир да поврати српско земљиште. У часу када се жупан приближио Котору, његова се властела кобајаги подложи, а заправо, вребаше прилику да се ослободи Жупана. На отоку Светога Гаврила у кртолском архипелагу светаца, Драгомир би погубљен. Послије овог догађаја, Котор се вратио Византији. Бокешко предање казује да је Драгомир укопан у цркви Светога Сергеја и Вакха у Подима. Заиста, у оближњим Сасовићима, на размеђу ка предјелу Кута, стоји топоним "Драгомир". Кути сигурно у то доба стоје под управом требињског жупана, сина Драгомировог, Стефана Војислава, као уосталом и читава Драчевица. За његове владавине избила је побуна у Дукљи и Требињу против "Грка". Стефан војеваше са Византијом и Срби под Баром задобише сјану побједу 1043. године, па се Котор врати српској власти. Војислављев син Михаило (1051–1081) изнова је својој држави придружио Рашку. Он се прозва краљем 1077. године, а његов насљедник краљ Бодин припоји и Босну, па као у доба великог жупана Часлава, све се српске земље нађоше на окупу. Овдје ћемо поменути још краља Градихну јер уздржа мир у земљи, а њега наслиједи Радослав који у окриљу Византије управљаше српским Поморјем. Он је сједио у Котору по коме прими 1159. године титулу кнез которски (Conte di Cattaro). Док је Радослав управљао земљом, а то бијаше све до 1170. бијаше у Рашкој велики жупан Деса, а за њим Радослав (1168–1169), син Завидин, а брат Мирославу, Страцимиру и Стефану Немањи. Прије него пређемо даље, на излагање о најсјајнијем добу Поморја, напоменућемо да Бока, па тиме и Кути дуго лежи у саставу Травуније. Византијски хроничар Георгије Кедрин указује да су Византинци приморске владаре помињали са титулом: "Хо тон Сербон архон" – кнез Срба или првак Срба. Бока је била под приморским српским владарима док рашки нису стасали. Г. Ђелчић пише: "У средњем вијеку су Котор и Пераст биле општине са сопственом владом, засебним статутом и апсолутном аутономијом, док су Рисан и крај гдје сада Херцег-Нови стоји биле ивице малих брдских држава." Овдје је Ђелчић у супротности са основним обавјештењима о једном сјајном периоду травунијских жупана у вријеме великог окупљања српских области у 12. вијеку. Дакле, тек послије успоставе једне велике српске државе, дођоше још знатнија прегнућа светородне династије Немањића. Ево како о Немањићима пише Ђорђе Стратимировић: "Немањићи су по народном предању из Требиња, недалеко од Боке, чија је сјеверна обала (као што већ изнесосмо) Травунији припадала. Испореди: Стојан Новаковић, Србске области X и XII вијека, Гласник Уч. др. књ. XLVIII, стр. 24..- У тој Луци у Трећици на крај Требињског поља све показује трагове веома старе насеобине. Више села, на вису, налазе се развалине града, у селу је развалина цркве Св. Петра и старинско гробље. Та Лука јесте оно село Лука, за које је по народној традицији још М. Орбини забележио да су из њега Немањићи."" Од 1243. до 1276, на власти у Србији је најмлађи син Стефана Првовјенчаног Урош Први који носаше титулу краља српске и поморске земље, која истиче високи ранг Поморја, а не одијељеност како то сугеришу неки историчари. Њега свргну син му Драгутин у савезу са маџарским краљем Ладиславом Четвртим. Драгутин је поморске земље уступио мајци Јелени са великом славом. Јелена, "света краљица", је овим крајевима управљала, тридесетак година (1276-1309), особиту пажњу поклонивши обалском земљишту. Данило Други, српски архиепископ, помиње потребу коју је пружала црквама у Србији. Краљица је подупирала и фрањевачки ред у Боки, а 1288. оградише се њихови самостани у Улцињу и Скадру, Краљица Јелена је несумњиво поштовала микрореонске особености и потребе на укупној територији своје земље градећи односе међуконфесионалне толеранције. Пола вијека касније, пробија се агресивни католички ред Доминика Гусмана из својега језгра у Дубровнику, и положај многоучених и заслужних Венедиктанаца се погоршава до ишчезнућа. Венедиктанске опатије су у Боки подизане на темељима византијско-православних манастира. И када је Драгутин уступио престо млађем брату Мирославу, краљица Јелена остаде да управља Приморјем. Српско Поморје насљеди унук Јеленин и Драгутинов старији син Стефан, према млетачком попису из 1310/11, краљ: "Диоклије, Албаније, Хума и Приморске области", но он ће управљати само пет година (1309–1314). Када се упокоји Милутин, Стефан је устоличен за краља Србије (1322 –1331), а његов син Душан проглашен је за очевог савладаоца. Српско Поморје било је урбано развијено, "краљевство од испрва" и у културном и привредном смислу ово је земљиште било од највишег значаја. Само су његови владари на узлазној владарској линији могли наступати као одлучујући политички чиниоци у дефинисању укупне националне политике. Ту лежи значај српског Поморја у средњем вијеку. Бијаше то државотворна језгра српског народа.. Са угаснућем немањићке династије, континуитет српске државности продужиће српске босанске династије, које ће попут својих представника, своје прве државотворне искораке начинити на Поморју. Од Твртка и Котроманића до херцега Влатка Косаче
| |||||