 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Svetozar
TomićPoseban otisak iz Srpskog etnografskog zbornika knj. LIX Naselja
i poreklo stanovništva knj. 31
(Primljeno na I skupu Akademije filozofskih nauka i Akademije društvenih nauka
9 aprila 1946 god.)
Internet izdanjeINTERNET IZDANJEIZVRŠNI
PRODUCENT I POKROVITELJ Tehnologije, izdavaštvo i agencija PRODUCENT
I ODGOVORNI UREDNIK |
Štampano izdanjeSrpska
Akademija Nauka BEOGRAD
1949 |
 |
 |
| Sl. 1 - Najviši vrh na vojniku. | Sl. 2 - Gornja Komarnica pri ulazu u kanjon kod Prerasta. |
 |
 |
| Sl. 3 - Stave Komarnice i Sinjca - postanak Pive. | Sl. 4 - Postanak Drine na Šćepan-Polju, posle sastava Pive i Tare. |
 |
 |
| Sl. 5. - Selo Bezuje sa kulama i na njima kombinovani krovovi. | Sl. 6. - Varošica Goransko. |
 |
 |
| Sl. 7. - Kuće prizemljuše Tadića u Smriječnu. Krov kombinovan. | Sl. 8. - Kuća na ćelici Ilije Durutovića na D. Breznama. Krov je na četiri "vode", od "šinde" sa osam "švova". |
 |
 |
| Sl. 9. - Kula u Pivi sa kombinovanim krovom: štica i ržana slama. | Sl. 10. - "Kula" Nikolića u Gor. Crkvicama; sve zgrade šticom pokrivene. |
 |
 |
| Sl. 11. - Kuća sa sporednim zgradama. Tripke Grede u selu Kulićima. Krovovi su od "štica" (velika kuća), od "tarabe" (kućara i koliba) i "šinde" (pozadi na staji). | Sl. 12. - Katun brezanski pod Golijom; kolibe i torovi od lesa. |
 |
 |
| Sl. 13. - Torovi P. Nikolića u G. Crkvicama. | Sl. 14. - Kula Staniše Gagovića na Bezuju sa koritom za kišnicu. |
 |
 |
| Sl. 15. - Grob iz XV veka, zvani "Ercegov Grob", kod Sokola, grada Hercega Stjepana. Gornji deo groba: dužina 2,41 m., širina 1,19 m., visina 0,61 m. Donji deo: visina 0,30 m., usek (zarez) 0,15. | Sl. 16. - Manastir Piva, zidan 1573. godine. |
 |
 |
 |
| Sl. 17. - Kralj Dečanski, freska u manastiru Pivi. | Sl. 18. - Nemanja - sv. Simeon Mirotočivi, freska u manastiru Pivi. |
Sl. 19. - Freska jednog od dvojice ktitora manastira Pive (s leve strane južnih vrata), - po nar. predanju, vel. vezira Mehmeda Sokolovića. |
 |
 |
| Sl. 20. - Drvena kola na Breznima, bez ikakva gvožđa, sa jednomak točkovima. | Sl. 21. - Brezanska plužica, stari i vrlo prost oblik. Usto još jedna narodna rukotvorina: "sto" za sedenje, sa naslonom ukrašenim drvorezom. |
 |
 |
| Sl. 22. - Dva "stola" (jedan "sto", mn. "stolovi") trpeza (iza stolova gusle (vise o jednom stolu), grablje i vile (ispred stolova). Sve su to narodne rukotvorine u kući Tripka Grede u Kulićima. | Sl. 23. - Pivljani kod manastira Pive sa igumanom Vračarom i plemenskim kapetanom Milošem Bajagićem. |
 |
|
| Sl. 24. - Pivljani sa Planine Pive. | |
Još pre Balkanskoga rata Jovan Cvijić mi je često govorio da bi trebalo obraditi Pivu i Banjane kao što sam obradio Drobnjak. Govorio je: to je jedna etnička celina i korisno bi je bilo obraditi radi poznavanja, tih naših dinarskih plemena, i malo je naših krajeva, koji se pominju u XIV, XV, XVI i XVII veku, u vezi sa. Dubrovnikom, kao što su Banjani i Drobnjaci.
Banjani su bili još sklonište i utočište mnogih srpskih porodica, gonjenih od Turaka, i posle rasadnik za naseljavanje Katunske Nahije, Nikšića, Drobnjaka, Pive, Golije, a preko ovih i oblasti stare Raške i velikog dela Srbije. Ko malo dublje zaviri u knjige "Naselja i poreklo stanovništva" taj će se odmah uveriti da se zaista veliki broj srpskih porodica iz Stare Srbije kretao od druge polovine XIV veka" a naročito posle Kosovske bitke, ka zapadu, i da one sve dolaze do Banjana, tu ostaju neko vreme i posle se raseljavaju na razne strane. To se da lepo videti iz života i kretanja i pojedinih pivskih porodica.
To potsticanje Cvijićevo učinilo je da sam, za vreme velikog školskog raspusta 1912 g., otišao u Crnu Goru, tamo ostao skoro dva meseca i obišao Pivu, Rudine i Banjane. Iako tada politički odnosi između Srbije i Crne Gore nisu bili sasvim bratski, ja sam u Crnoj Gori toga puta prošao da ne može bolje biti. Zvanični su me smatrali kao stranca, jer sam bio srbijanski podanik, a oni su bili vrlo pažljivi prema strancima; narod me je pak smatrao kao svoje "dijete", - poznavali su mene, poznavali sve moje - te su me svuda primali kao člana bratstva ili kao plemenika. Ondašnji crnogorski ministar unutrašnjih dela izdao mi je uverenje 25 juna 1912 g. kao profesoru iz Beograda, da mogu slobodno proputovati "sjeverno-zapadni i zapadni dio Crne Gore radi naučnog ispitivanja" i proputovao sam sam bez ikakve smetnje.
Po povratku iz Crne Gore, taman sam pristupio sređivanju prikupljenog materijala (prvo za Pivu) i izradi fotografskih snimaka, a nastupi Balkanski rat. Odem u vojsku demobilišem se 29 avgusta 1913. god. Tako mi prikupljena građa osta nedirnuta punu godinu dana. Po demobilizaciji, posle odmora od nekoliko dana, ponovo otpočnem obradu građe barem za Pivu. No i to nije dugo trajalo, jer bih postavljen 26 septembra iste godine za prosvetnog inspektora za Kosovsku oblast i odmah sam morao ići na novu dužnost. Zbog selidbe i velikog i sasvim novog posla na novoj dužnosti, obrada prikupljenog, materijala odloži se i ovoga puta na neizvesno vreme.
Negde početkom aprila 1914 grd., pošto su se prilike u nas, posle rata, bile sredile, nakanim se, po treći put, da dovršim bar opis Pive. Rad je prilično napredovao, ali mobilizacija i. stupanje u Svetski rat prekide i ovoga puta moju nameru da Pivu dovršim. Otišlo se u rat u julu 1914 god.,. a demobilisao sam, se maja 1919 god.
Po odlasku vojske iz zemlje 1915 god. porodica mi je ostala u Prištini i nekoliko puta je bila internirana od strane neprijatelja iz mesta u, mesto, te mi je sa pokućanstvom i knjigama propao i veliki deo raznih rukopisa, a među ovim i nešto malo materijala za opis Pive i Banjana. Nisam više ni mislio da započeti rad o Pivi ikada i dovršujem; ali opet na potstrek pok. Cvijića latio sam se posla i 1922 god.., pošto sam premešten u Beograd, počeo sam sređivati zaostali materijal o Pivi, nešto ga dopunio podacima što su mi ih poslali prijatelji iz Plužina i Boričja i tako sređen materijal napisao sam na 117 strana i podneo Akademiji nauka u decembru 1923 godine na konkurs za nagradu. Moj rukopis je pregledao Cvijić i našao da je dobar i predložio, Akademiji da ga primi i nagradi. Akademija je usvojila predlog Cvijićev i spis nagradila prvom nagradom:od 6.500. - dinara, iz fonda Nićifora Dučića, na sednici od 7;marta 1924 god.: Prilikom saopštavanja o nagradi rukopisa Cvijić mi je rekao: "Ima dosta praznina u radu, stoga je potrebno da još jednom odeš u Pivu, prikupiš još materijala i dopuniš izvesne odeljke, koje sam ti zabeležio."
Prema savetu Cvijićevom otišao sam u Crnu Goru u julu iste godine. Ovoga puta išao sam u Crnu Goru kao u sastavni deo naše zajedničke otadžbine - "jedinstvene" "Kraljevine" Srba, Hrvata i Slovenaca - i ne dobijam zvaničnu dozvolu da mogu kroz nju "slobodno" putovati kao pre 12 godina, ali dobijam od sreskoga načelnika u Nikšiću pratnju od dva žandarma da me prate i da me kroz Pivu i Drobnjak predaju žandarmerijskim stanicama na dalju "nadležnost". Bojao se da mi se što ne desi, jer su se još i tada osećale posledice rada onih iz Rima i Gajete. A kakvo je bilo stanje 1920, 1921, 1922, 1923 godine u Crnoj Gori najbolje pokazuje ono sveže mramorje oko Nikšića i po drugim krajevima Crne Gore.
Izvršio sam preduzeti put i po povratku u Beograd sredio sam materijal, izradio nove fotografije i dovršio rad, koji je sa ovim dopunama povećan skoro za jednu trećinu. Tako dopunjen rukopis "Piva i Pivljani" podneo sam Akademiji nauka prema ranijoj obavezi. Popravljeni rukopis pregledao je d-r Jovan Erdeljanović i učinio izvesne napomene. Ja sam postupio prema napomenama d-r Erdeljanovića i tako ispravljen rukopis vratio Akademiji.
Ne samo za ovaj rad, no za sve moje dosadašnje radove, iz etnologije i antropogeografije imam najviše da zahvalim Jovanu Cvijiću, svome profesoru i učitelju. Ja sam jedan od njegovih prvih učenika i slobodno smem reći: što je Vuk za jezik i narodne umotvorine, da je to Cvijić za poznavanje naselja i porekla našega naroda. Deset knjiga "Naselja srpskih zemalja" i četrnaest knjiga "Naselja i poreklo stanovništva", koje je Cvijić uredio, kao i još četiri knjige što je uredio d-r Erdeljanović, jesu svojom sadržinom dragoceni materijal za proučavanje i poznavanje naših naroda, naročito srpskog naroda. Zato neka je Jovanu Cvijiću velika hvala i kao učitelju i kao radniku na proučavanju života i rada našega naroda.[1]
Piva je u slivu reka Komarnice, Pive i Tare, a između planina Durmitora, Maglića, Vlasulje, Golije i Vojnika. Na istoku je Pive Drobnjak, na zapadu Gacko i Golija, a na jugu Šipačno. Do godine 1875 Piva, je bila pod turskom upravom, a od toga vremena do našega ujedinjenja bila je u sastavu Crne Gore.
Granica Pive, prema Drobnjaku, polazi od Tovarovca, na levoj obali Komarnice, u samom kanjonu prema Dubrovsku, pa ide, preko reke, uz Brijeg, kosom u Kamenicu, na putu Dubrovsko-Bezuje, u Dragaljevu. Odatle granica ide u Ležakovac, u njegov najviši vrh, pa u granicu na pomol Studenoj.[2] Iz ove "granice", granica ide u Lonac Kamen u Studenoj pa u Prijespu, više Bobana, zatim u vrh Prutaša. Od Prutaša granica ide u Škrčko Ždrijelo, pa u Soje, zatim kosom planine do Pašine Gomile. Iz Pašine Gomile granica ide u Štulac, pa između Tepaca, i sela Crne Gore spušta se u Taru u Jezik.
Od Jezika granica Pive ide Tarom do Šćepan-Polja, jo stava Pive i Tare. Tu prelazi reku, pa ide uz planinu Kruševo više Mratinja, pa uz Vučevo Polje do u vrh Maglića. Od Maglića granica ide u planinu Vlasulju, zatim preko planine Kruščice u Lebršnik, pa onda više Stubice i preko Ravnoga u Magareću Stopu.
Od Magareće Stope granica ide u Latično, u Novakov Bunar, pa slemenom planine Golije u Mramor, više česama. Odatle ide u Bajovo Ždrijelo, pa u Šišman-Vrh (1503 m.) više Šipačna, dalje u Pećinu, u Živoj, u usečenu granicu, zatim u vrh Vojnika više Brezana, pa u vrh Štiverovac, potom u Lug brezanski, dalje u Crni Vrh, pa u Brezovo Brdo, i zatim rekom Komarnicom u Tovarovac.[3]
Ova plemenska granica ide od kote do kote i od mesta do mesta pravom linijom. Vrlo se često dešava da ovako povučena granica odvoji od jednoga plemena jedan deo bilo utrine, bilo planine ili gore (šume) i dodeli ga drugom plemenu s kojim ovo odvojeno zemljište nema nikakve ekonomske a često ni fizičke zajednice.[4]
Ime "Piva" je staro. Da li je tuđe ili srpsko još nije utvrđeno. I kod Srba i kod Hrvata ima naziv: Pivare, Pivnica, Pivnice, a kod Slovenaca: Pivka za sela i zaseoke.[5] Ovo su reči čisto naše, pa kako one imaju isti koren sa reči "piva", mogao bi se izvesti zaključak da je i Piva" naša reč.
U našim pisanim, dosada poznatim, spomenicima prvi put se (pominje Piva kod popa Dukljanina u drugoj polovini XII veka. (Predimirius): "Svevladio dedit regionem, quae scavonice dicitur Podgoria, latine Submontana, et has iupanias: onogoste, Moratia, Comerniza, Piva, Gerico, Netusini, Guisemo, Com Debreca, Neret et Rama, quas et quatour regiones Tetrarchias vocavit".[6]
Kao što se vidi iz ovoga navoda, pop Dukljanin je zabeležio ime Riva onako kako mi danas izgovaramo i na istome mestu. Po Porfirogenitu i drugim istoricima, prva srpska državica postala je u izvorištu Pive, Tare i Lima,[7] u prvoj polovini IX veka, te prema tome i Srbi su mogli dati ovoj reci ime Piva. Zatim Piva se pominje u Svetostefanskoj hrisovulji od godine 1313-1318.[8] I dva pisma Hercega Stjepana od 19 jula 1453 g. (Mon. Serbica 460 i 463; i Rječnik sparina od Daničića pod "Piva") pisana su "u Piva na planine Pišče" (današnje selo Pišče).
Godine 1573 podiže manastir na vrelu Sinjca Savatije, mitropolit hercegovački, a docnije patrijarh pećski, postriženik manastira Trebinja, "otčastvoi ot Pive".[9]
Murteza, sin Hasanov, godine 1579, 16 februara (turska godina 987, prvog Ramazana) izdaje ovakvu tapiju: "U okrugu Hercegovina, kotaru Cerničkom, općini Pivi, u selu Orahu (koje selo i danas postoji) leži zemlja Bostani i na temelju zakona imaju pravo na dotičnu zemlju kaluđeri i popi manastirski uz pristojbu od 60 ahčeta.[10]"
Marta meseca 1608 god. vojvoda Radosav, vojvoda Rajar i spahija Vukadin sa knezovima iz Pive i Drobnjaka javljaju Ivu Rišnjaninu da su ga poslušali, pa nisu poslali od vojvode Savojskog tražena tri gospodičića.[11]...
Arhimandrit Arsenije Gagović, "Pivac", u svome pismu upućenom ruskom praviteljstvujuščem Sinodu u Petrogradu 1814 god. 4 marta - veli da je rodom iz okružja Pive, koje je to ime dobilo po istoimenoj reci.[12]
U oblasti Pivi ima reka "Piva" i kraj pod imenom "Piva". Reku niko od meštana ne zove "Piva"; oni uvek kažu "Rijeka".[13] U literaturi se ta pivska Rijeka, do utoka Sinjca u nju, zove Komarnica, a od utoka Sinjca, pa do sastava sa Tarom, zove se Piva.
Kraj ili mesto što se zove "Piva" jeste jedna valovita strana, sa oko 1200 m. nadmorske visine, obrasla četinarima, bukovom i pitomom šumom, između sela Lisine i Osojnog Oraha s jedne strane i Žurkovske Gore i visoravni Ravnog s druge strane.[14] Ovo je mesto u izvorištu rečice Orašnice, pritoke r. Vrbnice, u kraju gde su najstarija pivska naselja, te bi moglo nastati pitanje: da li je oblast "Piva" dobila ime od reke Pive ili od mesta Pive. Obično je da se oblast ili neki predeo naziva po reci, koja kroza nju protiče, a vrlo je retko da se prozove po kakvom mestu ili brdu ili planini ili šolju (Vrpolje, Prokuplje, Polog, Gora, Podgora" Poda, Poljice itd.). Ovde je interesantan slučaj i ima verovatnoće da je starije ime Piva kod kraja no kod reke. Da se čini ova pretpostavka, razlog je taj što je dolina reke Vrbnice, u čijoj je čelenci kraj "Piva", najtopliji, najnajnaseljeniji i najžupniji predeo u celoj oblasti, što su u toj dolini najstarija pivska naselja (Magude, Plužine i Stabna sa svojim zaseocima) i što se baš taj kraj zove od najstarijih vremena, a i danas, Pivska Župa. Vrbnica je pritoka Pivina, ali naselja iz doline Vrbnice nemaju nikakve veze sa rekom Pivom, da bi im ova mogla nametnuti svoje ime. Da može neka župa dobiti ime pa kakvom mestu, koje se u njoj nalazi a ne po reci, koja kroza nju protiče, imamo lep primer u imenu: Brskovska Župa, koja je dobila to ime po brdu Brskovu na kome je podignut i grad istoga imena, a ne po reci Tari, i to velikoj reci, koja kroz nju protiče. No bilo da je oblast dobila ime "Piva" po reci Pivi, bilo po mestu Pivi, ono je vrlo staro i u jednom i u drugom slučaju[15]
Piva je velika ovalna (elipsasta) udolina, užljebljena između Durmitora i njegovih ogranaka s jedne, i Vojnika, Golije, Vlasulje i Maglića s druge strane. Duža osa (oko 55 km.) ove velike udoline ima pravac J-S: Brezna-Šćepan-Polje, a kraća (oko 30 km.) Z-I: Vlasulja-Prutaš. Njene strane spuštaju se ka reci Pivi nejednakim i neravnim terasama. U ovoj udolini reka Komarnica-Piva usekla se za nekih 600-750 m i stvorila najlepši kanjon što može biti.
Po Cvijiću[16] i Hasertu proces skaršćavanja u Pivi se izvršio pre glacijacije i tada su se formirale uglavnome današnje površinske konture Pive.
Po morenama i tragovima glečera, koji se u Pivi nalaze po Cvijiću do 1119 m. - a po mome promatranju morena ima i po selu Bezuju (1046 m) - Piva je bila u glacijalnoj periodi pokrivena jednim velikim lednikom. Vrhovi Durmitora, Maglića, Vlasulje i Vojnika virili su iz toga lednika i izgledali kao ostrva. I danas, kad se Piva pogleda sa Vojnika ili Prutaša, ona ima oblik jednoga velikoga korita, iz koga je glečer otekao glečerskim jezikom ka Šćepan-Polju, klisurom između Ulobića i Sokola. Pritiskom na bokove, stropoštavanjem, lomljenjem i topljenjem, lednik je unekoliko ublažio one izrazite i oštre oblike na površini Pivinoga tla, što je ostalo iza krasnoga procesa. Velika masa leda, koja je morala biti u Pivinom koritu u glacijalnoj periodi, snosila je prilikom svoga kliženja i topljenja trošni materijal u nizine i u reku Pivu, a na tvrđim stenama lednik se prelamao i stvarao otseke slične rečnim terasama. Proces topljenja, i oticanja toga velikoga pivskog lednika sličan je otapanju velikih nameta (smetova) i postajanju podnametnih potočića. Ta radnja i dala je Pivi oblik proširenog rečnog korita.
Ukoliko se veliki lednik topio i spuštao ka velikoj osi - današnjem koritu reke Pive - utoliko su se njegove bočne strane, nailazeći prilikom svoga kliženja na čvrste stene, lomile poprečno. Tragovi ovog procesa poznaju se po morenama i drugim znacima s desne strane Pive: u zaravni Bezuja, po Pišču, po Vojnovićima i G. Crkvicama; a s leve: u Polju brezanskom, u Zaravni rudiničkoj, oko Stoca i po stranama Kručice i Štirnoga, Neki glečerski jezici od ovih manjih lednika pretvorili su se u rečice i potoke (Pirni Do, Sušica, Vrbnica, Suvodo, Mratinje), a neki se istopili na zaravnima iznad kanjona Pivinih i tu staložili ceo glečerski materijal i stvorili izvesne terenske oblike, zvane "zaravni". Tih zaravni ili ravni ima i s jedne i s druge strane Pivinog kanjona kao retko gde u takvom terenu. Pojedine od njih bi činile celinu da ih nisu rečne doline isprekidale., Tako bi Brezna činila jednu ravan preko Komarnice sa Dužima i Pošćenskim Zavrhom; Bukovac sa Dubrovskom i Bezujem; Ravni rudiničke sa Puhovom seljanskim i sa Goranskom preko Sinjca.; Budanj preko Suvodola sa Brljevom; visoravni Zarisnik sa Borkovićima i Dubljevićima, i Boričje, preko Pirnoga Dola, sa Piščem. Zarisnik je u Župi, u blizini Pivinog korita, najviši: visina mu je oko 1300 m., a sa njega je vidik jedinstven.[17]
Tokom diluviuma vršio se naizmenični rad: nasipanje (faza glacijalna) i dubljenje (faza interglacijalna), i to je Pivi dalo današnji površinski oblik. Morenski materijal, koji je morao biti rasturen po celoj Pivi, potoci su razneli i sneli u rečna korita, te ga danas na pojedinim mestima nema, a na drugim ima mnogo manje no što bi trebalo da ga bude.
Intenzivna erozija Pive učinila je da i reke Vrbnica i Sinjac pojačaju snagu i spuste svoje korito do nivo Pive. To se Pivino dejstvo oseća i na opuštanju korita suvotočine Suvodola. Ovim čisto erozivnim procesom Pivina je površina izdeljena na nekoliko zaravni i uvala, te je dobila valovito-bregovitu površinu, zbog čega je narod zove: "Piva valovita". Ovakvi površinski oblici Pive dokazi su da je poslednji proces, fluvijalni, važniji nego karsni.
Po Cvijiću[18] najniži nivo Pivinoga tla čine verfenski škriljci i peščari, koji se vide u koritu Pive i Vrbnice. Preko ovih su trijaski krečnjaci, a vrhove čine jurski krečnjaci. Debljina ovih krečnjačkih masa u Pivi je ogromna, iznosi do 1700 m u vertikalnom preseku, Ovolika količina krečnjaka i čini da je Piva karsna oblast sa svima osobinama blagoga karsnog terena. Suvo karsno polje oličeno je u Breznima, a tipskih karsnih vrtača ima po celoj Pivi. One se sa Golije lepo vide po Štiverovcu, po polju Pejovića iznad Osoja miljkovačkog, po Zakamenu iznad Sinjca, Rudinica i Seljana i po Goransku. Ima ih i po Budnju i Brljevu. A Pivska Planina je sva pod vrtačama.
Osobito su te vrtače izrazite po Gornjim Crkvicama, Pišču, Borkovićima i Dubljevićima. Ali od svih karsnih vrtača u Pivi najizrazitije su one po Dubi (na desnoj obali Pive, prema Mratinju) gde ih narod zove vrganje (od vrg).
Visoke pivske planine su po njenim granicama. Na istoku je Durmitor sa vrhovima: Prutašem (2400 m), Sojama (2460 m) i Štuocem (2140 m), na kojima je granica između Drobnjaka i Pive. Na SZ, na granici Pive, nalazi se čitav splet planina sa vrhovima od preko 2000 m. Tu su Maglić (2387 m), Volujak, Vlasulja (2339 m), Veliko Bioče (2395 m), Štirno, Durmitor, Vitlovi, Jančarica, Kručica (2142 m). Sve ove planine čine jedan planinski masiv, bogat pašom i večnim nametima snega. Šumski pojas na ovim planinama, sa pivske strane, penje se do 1600 m. nadmorske visine.
Sa zapada su duž granice šumovite planine Smrekovac, visoravan Ravno, Ledenice, Latično i Golija.[19] Ove su planine visoke između 1500 do 1700 m.
Sa juga Pivu zatvaraju ogranci Golije i planina Vojnik koji pripada Pivi, Drobnjaku i nikšićskim selima.
Vojnik je nedovoljno proučen. Da li zbog toga što je sputan i što se na nj dosta teško popeti ili što je prema Durmitoru i masivu Maglić-Volujak-Bioče neznatan i od manjeg interesa? Vojnik, istina, nema velikih cirkova kao Durmitor i Maglić, nema ni ogromnih večitih nameta snega kakvih ima na Durmitoru (sa severne strane ispod Šljemena), ali on ima najizrazitiji tip karsne planine dinarskoga sistema. U glacijalnoj periodi na Vojniku je bilo lednika. Velika ledena masa, koja je bila razvijena, naročito na severoistočnoj strani, kliženjem se lomila. Lednik sa severne strane, prema Drobnjaku, na Kondžilima, ostavio je slabe tragove. On se sjurio u korito reke Bukovice- Komarnice sa svim materijalom, i to je reka odnela, te nema morenskoga materijala s te strane; ali su lednici sa ostalih strana ostavili morene. Tako lednik sa severoistočne strane, naišavši u prvoj glacijalnoj periodi na tvrdi i jedri krečnjak, ispod sela Mokroga, rasplinuo se po mokarskoj ravni, istopio i ostavio morene. U drugoj pak glacijalnoj periodi lednik je morao biti manji, i on nije dospeo do Mokroga, nego se na jedrom krečnjaku Divana, više Mokroga, zadržao, rastopio i ostavio morenskog traga. Tako sada ima morena na Vojniku sa iste strane na dve zaravni: na Mokrome (vis. 1092 m) i na Poljicu, mokarskom, katunu, na visini od 1525 m.
Deo Vojnikova lednika, sa istočne strane spuštao se stepenasto na Krnov, pa na Vučje, sa Vučja na Bukovik, sa Bukovika na Veliko i Malo Lukovo. Morenski materijal, koji je sa ove strane Vojnika morao biti obilat, potoci su razneli i sneli u niže predele. Otuda se danas po Bukoviku i Lukovu vide velike količine oblutaka, u svemu sličnih rečnim. - Lednik sa juga obrazovao je odmah u Štirnom Dolu glečerski ležaj između vrha Vojnika (jedan se vrh tako zove), Gradnoga Brda i Prisirena. Ovaj je glečer svojom težinom načinio sebi prolaz vlakom ispod Štirnoga Dola, ostavljajući u njemu dosta glečerskog materijala i spustio se na zaravan Jasenove Poljane, koja je prekrivena morenskim glavicama. Potoci su sneli ceo lakši i trošni materijal sa Jasenove Poljane kroz Surdup i Šipačno, a odatle jedan deo, preko jedne krečne prečage, u Nikšićsko Polje. - Sa zapadne strane lednik se spuštao i napravio dve terase: prva je Živa, a druga Brezna. Glečerskog morenskog materijala ima i po Živoj i po Breznima.
Interesantan je fakat da se morenski materijal oko Vojnika spustio sa sviju strana skoro. do iste visine, do oko 1050 m (Mokro 1092, Lukovo 1032, Jasenova Poljana 1046, Brezna 1055).
Vojnik je velika plećasta krečnjačka masa između reke Bukovice, Mokroga, Krnova, Jasenove Poljane i Brezana. Pravac mu je ZSZ-IJI. Nad Bukovicom se Vojnik diže oko 1200 m, nad Krnovom oko 500, a nad ostalim podnožjima oko 900 m. Srednja mu je visina 1750 m., a najveći su mu vrhovi: Mramorje (2000 m), Šišman, Paramida (Piramida), Vojnik i Korijen više Brezana. Svi su ovi vrhovi približne visine.
Vojnik je najimpozantniji kad se gleda sa severne strane, sa planine Ivice. Vidi mu se nekih sedam visova sa sedam prevoja, sedam sedala, u jednoj liniji, pravca SZ-JI. Sredinu ove strane planinske čine Kondžila, najstrmija strana Vojnika., izbrazdana mnogobrojnim suvotočinama i usovinama, pokrivena raznovrsnom šumom, a najviše četinarima. Podnožjem Kondžila teče Bukovica, čiji je nivo tu oko 750 m. nad morem. Veliki atmosferski talog i topljenje snega toliko jako rastvaraju krečnjak u vrhovima Vojnika, da se u toku jednog ljudskog veka stvore čitave žljebine, kršne glavice i vrtače.[20] Šumska granica, penje se s ove strane do pod same vrhove, a kleke ima i na vrhovima, osim na Mramorju i na Korijenu.
Strane Vojnika se terasasto spuštaju ka SZ prema Breznima i ka SI prema Mokrome i Krnovu. Na SZ i Z strane su Vojnika blažeg nagiba, manje krševite i pod šumom bukovom i četinarima. Pored Štuoca, oble kršne glavice ispod vrha Vojnika, i Javorka - jednoga, kršnog grebena, preko koga vodi put Nikšić-Piva i koji vezuje ogranke Vojnika sa Golijom - ima Gola Strana, jedna rbatasta gola strana ispod Korijena. Na njoj se zapadni deo lednika sa Vojnika prelomio i jedan deo ostao u Živoj, a drugi je skliznuo u Brezna. Živa je za jedno 150 m. viša od Brezana, a razdvaja ih kršna kosa pokrivena šumom.
Istočne strane Vojnika su- dosta strme, krševite i pokrivene bukovom šumom. One dopiru do u Meke Dolove u Kruševicama, do Krnova i do Gradačke Poljane. S ove strane Vojnik nije jednostavan, nego je izlomljen i ima dosta vrhova pokrivenih šumom i dobrom pašom. Svaki vrh izgleda kao da čini zasebnu planinu.
Južne su strane Vojnika najblaže i postepeno se Vojnik uzdiže s te strane od Gornjega Polja do vrha. Šipačno, Jasenova Poljana-Praga i Štirni Do, u dno koga ima voda Zminjac, to su tri zaravni (terase) na ovoj strani Vojnika. Obrasle su šumom, u nižim krajevima pitomom i bukvom, a u višim četinarima. Sa ove strane najviši su vrhovi: Vojnik, Gradno Brdo i Prisiren.
Vojnik je od trijaskog i jurskog krečnjaka. Podnožje mu je verfenski škriljac i peščar koji se primećuje u koritu reke Bukovice. Krečnjak je, osobito onaj sa severne strane, vrlo trošan. Vododržljivi slojevi su tek na visini od 800 m., u visini reke Bukovice i Vidrovana u Gornjem Polju, blizu Nikšića. Glavni izvor, na Mokrome, koji se zove Kučine Peći, posle toka od 90 m. ponire pod Vojnik i narod priča da ta voda izvire na Vidrovanu, sa južne strane Vojnika. Na zaravnima i po stranama Vojnika nalaze se tipske vrtače. One su dobile svoj pravi oblik i tip u glacijalnoj periodi. Danas grade sekundarne vrtače veliki snegovi i plahovite kiše. Sneg na Vojniku napada 2 do 3 metra debljine. Vrhovi mu se zimi zaoble i ujajče, te izgleda kao jednostavna snežna masa. O kopnjenju sva voda od toga snega (izuzevši po Kondžilima) propada u zemlju kroz kanale u dnu vrtača. Žalili su mi se seljaci, Mokrani, da ne mogu ni "sniježnicu" održati, no snijeg, kako oni vele, zemlja podgriza i pojede. Na Vojniku nema vode, i stoka se zadovoljava rosom i snegom koji se po nametima zadržava do novoga. Ali na Vojniku ima preko leta mnogo manje snega nego na okolnim planinama iste visine. To dolazi, po mome nahođenju, otud što mu je suviše karstan teren i što ima mnogo šupljina i vrtača. Karsnost Vojnika najbolje se ogleda u Poljicu Mokarskom, koje je između Divana i Mramorja. To je jedna talasasta karsna zaravan, prekriljena kršnim glavicama i mnogobrojnim primarnim i sekundarnim vrtačama. Visina mu je 1625 m., a deli se na Gornje i Donje Poljice. Donje je bez šume, skoro popločano jedrim krečnjakom, a veliko je oko 4 km2. Između tih krečnih ploča nalaze se prostrane tanjiraste vrtače, po kojima su rastureni letnji savardaci i kolibe. Gornje je Poljice skoro iste veličine kao Donje i pod šumom je bukovom i smrčevom. Prekriveno je pravim vrtačama. Na prostoru od 1,5 km2 izbrojio sam 34 vrtače, veličine u prečniku od 10 do 15 pa i više metara, a duboke su po 5 i po 8 do 10 m. Ove se vrtače najlepše mogu pregledati sa Mramorja. (sl. 3). One su po obodu i stranama pokrivene šumom; dno im je golo i šuplje; kanali su im otvoreni. Vrtače se penju visoko uz Mramorje. Jedna je na visini od 1850 m., dugačka do 30, a široka oko 1.5 m. Ona je s južne strane Mramorja, gotovo pod samim njegovim vrhom.
Piva spada u zonu karsnih oblasti i živom je vodom vrlo siromašna. U njoj čitavi krajevi, naročito na desnoj strani Komarnice-Pive, nemaju ni potoka ni izvora i potpuno su bezvodni.
Kroz Pivu protiču: Komarnica, Piva i Vrbnica a pogranična joj je reka Tara.
Komarnica dolazi iz Drobnjaka; izvire u Poljani komarskoj[21] i pošto proteče kroz drobnjačko selo Komarnicu i klisuru između Duži i Pošćenja (sl. 2), utiče u reku Bukovicu ispod Zavrha. Bukovica, je veća od Komarnice, ali pri sastavu njih dve Bukovica gubi svoje ime i dalje s7e zove Komarnica.[22]
Sinjac. Ispod Pivskog Manastira u Komarnicu utiče r. Sinjac, koji izvire u Prisoju manastirskom, pod samim Goranskom. Sinjac je dug svega 2 km. Izvor mu je vrlo jak: ima dva Oka, Veliko i Malo, i odmah je čitava reka. Streke njegovog korita su vrlo strme; on je pravo karsno vrelo i postao je erozijom izdani.
Piva. Od utoka Sinjca u Komarnicu Komarnica gubi svoje ime i nastaje Piva (sl. 3). Tako se zove do Šćepan Polja, do stava sa Tarom[23] (sl. 4). Od Sinjca do Šćepan-Polja Piva je duga 32,5 km., a od izvora Bukovice do Šćepan Polja Piva je duga 93,2 km. U Pivu utiču s leve strane tri pritoke. Jedna je od njih Vrbnica, koja postaje od više potoka: Orašnice, Sutulije i Zukve, koje dolaze s visoravni Ravno. Ima kanjone i vodom je dosta bogata. Druga je Suvodo, koji presušuje, po čemu je i ime dobio. Izvorište mu je u Jezerinama, koje su između Bioča, Graca i Pleća. I Suvodo ima u donjem toku kanjone. Treća je Mratinski Potok, koji dolazi s Maglića od Ulobića i Pleća.[24] Ima preko cele godine vode i teče kroz samo selo Mratinje. S desne strane jedina je pritoka Pivina suvotočina Pirni Do. Njegova dolina, koja je nešto plića od kanjona Pivinih, podeljena je krečnjačkom prečagom na dva dela:[25] gornji, Vodeni Do, i donji "Rijeka". Vodeni Do se s proleća i s jeseni zajezeri, naročito njegov niži deo, oko izvora Zminjaka i voda u njemu stoji po mesec dana. Voda iz Vodenoga Dola, i na poplavama, ne otiče preko prečage u "Rijeku", no ponire u male ponore oko Dola i estavele na koje je i izbila na površinu. Pod prečagom izbija izvor Sopot, i on se smatra kao glava "Rijeke", tj. donjega toka Pirnoga Dola.
Reke Komarnica i Piva dužinom a Vrbnica širinom prostrugale su tle oblasti i u njemu načinile prave kanjone. Kanjoni Komarnice-Pive duboki su 600 do 750 metara[26] a. Vrbnice 400 do 600 m. Kanjoni Komarnice-Pive su vrlo strmi, krševiti, sa puno točila i prla, a strane kanjona su obrasle šumom, naročito leva, i niza njih je pristup reci vrlo težak, prosto nemoguć. Kanjon reke Vrbnice ima strane blažeg nagiba, rečna je dolina šira i prostranija, te je pristup reci lakši. Strane kanjona su obrasle lepom bogatom šumom. Leva strana, ispod sela Stabna i Miloševića, ima pitomu šumu, a desna, ispod planine Žagrice, ima dosta borove šume, i to je crni bor, koji još zovu i pitomi bor.
Na Vrbnici ima duž cele njene dužine priličan broj vodenica i valjarica, dok na Komarnici-Pivi nema nijedne.
Iako kroz Pivu teku dve ovolike reke, narod se pati bez vode, jer se vodom sa tih reka slabo ko može koristiti zbog dubine kanjona i nemanja puteva. Naselja su većinom, naročito ona u planini, bezvodna i narod, u oskudici žive vode, gradi: "sniježnice", "gustijerne", "ublove", "pištete", "stubline", "korita" ispod strehe na, kući (sl. 14) i "lokve". Teren je ceo karsni, te sav vodeni talog što pada preko godine propada u zemlju.
U Pivskoj Planini, koja se smatra kao čist karsni predeo, ima svega tri izvora sa kratkim otokom: Radoševina kod Đedova Dola, na granici Pive i Drobnjaka; Gostaja u Nikolinom Dolu, u katunu Borkovića; i Sopot niže crkve Boričke, u Pirinom Dolu. Građene su vode u ovom kraju: Pištet u Brvnu, niže Lokvice, u hataru sela Pišča; Bjelanov Pištet kod Prutaša u Todorovom Dolu; Korita na Potrku u hataru piščanskom; Izvori na Ruđinom Dolu u planini sela Vojinovića; Ublovi u udutu sela Kulića.
Da pomenem još Sušicu koja izvire iz Škrčkoga Jezera, protiče kanjonom između Nedajnoga i Crne Gore i utiče u Taru. Na sušama presuši i otuda joj i ime.
Tara je pogranična reka Pivine oblasti od rta Jezika ispod Štuoca, ogranka durmitorskog, do Šćepan-Polja. Strane Tare sa pivske strane su terasaste, bogate šumom i imaju prilično izvora, ali nema nijednoga potočića a kamo li rečice da s te strane u Taru uvire osim Sušice. Na Šćepan-Polju Tara i Piva se sastavljaju i odatle nastaje Drina (sl. 4). Tara je na Šćepan-Polju veća i u svako doba godine vodom bogatija od Pive.
U kanjonu Komarnice-Pive izbijaju na dosta mesta jaki izvori. Neki su od ovih izvora prava karsna vrela, i oni su mahom do same reke. Tako je jedno vrelo kod "gaza" (brod, prelaz) ispod Dube na lukama Macinića i zove se Nozdruće.
Od svih ovih pobrojanih živih i građenih voda narod u Pivskoj Planini ima malo koristi. Žive su vode ili visoko u planini, u katunima, ili u "brijegu", u rečnim kanjonima, te su stoga nepristupačne i mnogo udaljene od sela, a građene su vode vodom siromašne, te i narod i stoka pate bez vode preko cele godine.
Pivska Župa je, međutim, bogatija vodom, naročito naselja u stranama u slivovima reka Vrbnice i Komarnice- Pive. Novija naselja u Župi, podignuta na katunima, živom su vodom takođe siromašna.
Klima je u Pivi kontinentalna, u Župi je malo blaža no u Planini. Zime traju pet i po do šest meseci, a leto šest do šest i po. Prelaz iz zime u. leto i iz leta u zimu obeležen je kišama. Čim s proleća dan ojača i stane sneg da se topi nastaju kiše; s jeseni, pak, kiše počinju u drugoj polovini oktobra i završavaju se oko Arhanđelova-dne sa snegom i lapavicom. Lučinske su kiše bujne, sa vetrom i pljuskom. Od njih često budu poplave, "plime", i vode nadođu od brega do brega. Svaka vrtača i zatvorena dolina se od njih zalokvi; voda izbija iz svake pećine, jame i škrape. Ove kiše preseče u jesen sneg sa jakim i hladnim severom, a u proleće jarko sunce.
Sneg napada u planinskim selima po 21/2 do 3 metra debljine, a u Župi po 1 do 2 metra. Sneg pada u zimnje doba dva do dva i po meseca svaki dan. Osvane vedro i sunce greje, a u 10 sati zapodene se oblak sa Durmitora i začas prekrije celu oblast; oko podne sneg počne da pada i pada do ponoći; onda prestaje, vedri se i tako biva nedeljama.
Sneg je zimi suv i lak, a s jeseni i proleća vlažan i težak. I narod i stoka lakše snose suvu zimu no vlažnu. Zimi često prekodan dune jug i objuži, a noću nadjača sever i zamrzne tako da se površina snega sledi. Ovo je, "površica", i kad sneg "upovršiči" sela ožive. Po "površici" se lakše ide no po kopnu. Sve doline, vrtače i sve druge neravnine i kamenje sneg je pokrio i uravnio, tako da se može ići na svaku stranu bez ikakve muke. "Površica je toliko čvrsta da po njoj može i konj igrati, a da nimalo ne "pogrezne". Zamrzla površina snega je debela na desetine santimetara, pa je čvrst kao debeli sloj leda. Kad nema "površice" iz kuće se ne može nikuda bez krpalja i lolate, i svaki je saobraćaj prestao. - Sneg ostane na zemlji obično četiri do pet meseci.
Najviše snega napada na Nedajnom, "do dva boja čovječija", a najmanje u Plužinama. Nekih godina sneg počne da pada o Krstovu danu. Zime su hladne i sve zamrzne. Na Pišču duvaju vrlo jaki i hladni vetrovi. Nije retkost da se zimi "pomete" pokoji čovek na putu iz sela u selo.[27]
U nižim ravnim krajevima, kao u Polju Crkvičkom i u nekim selima u Župi, toplije je no u, gornjim selima, ali u njima slana sve pobije, dok su na planini slane retke. U Breznima je najhladnije. Zimi, kad sneg pokrije zemlju, padne magla po Crkvičkom Polju i ne diže se po mesec i više dana. Iz magle pada inje i temperatura se spusti do 25° ispod nule. Na ovu hladnoću utiču: osojni položaj Brezana, okolne planine i u nekoliko reka Komarnica. Hladnoće su najveće oko Bogojavljenja.[28]
Leti su kiše retke: ili padnu jedna do dve mesečno ili ne padnu. U višim krajevima letnja se kiša obično završava gradom. Vodenoga taloga ima srazmerno dosta, ali je nejednako raspoređen. Leta su često vrlo sušna (kao što je bilo 1922 god.), tako da i usevi i trava sasvim propadnu. U Pivi su maj i juni sveži, juli je umeren i čak vlažan, a avgust i prva polovina septembra su vrlo topli, naročito međudnevica.
U Pivi nema kolskoga puta, te se može slobodno nazvati zemlja bez puteva. Bio je projektovan put Nikšić-Goransko, čak je nešto i trasirano u udutu nikšićskome i počelo da se gradi, pa je tako i ostalo.[29]
Jedno bez puteva, a drugo opkoljena sa sviju strana neprelaznim planinama, Piva je bila oduvek odvojena od svakoga dodira sa malo naprednijim i kulturnijim krajevima Crne Gore i Hercegovine. Time se i objašnjava zaostalost Pive i Pivljana u mnogo koječemu od susednih krajeva.
Putevi kakvi su bili u vreme tursko takvi su i danas: kozje staze i krčanici za one brdske male konje i više ništa. Još je reka Komarnica-Piva presekla Pivu na dva potpuno odvojena dela. Osim mosta na Krscu, ispod Pirnoga Dola, koji je pre nekoliko godina načinjen, i mosta ispod Manastira,: koji se neprestano kvari, trećega prelaza: nema na ovoj reci na dužini od nekih 70 km., te je ona neprelazna s jeseni, zimi i s proleća. Jedino leti, kad su veće suše, ova se reka gazi i to samo na četiri mesta: prema Mratinju ispod Dube, prema Plužinama ispod Pirnoga Dola, na ušću Sinjca ispod Manastira, i pod Breznima prema Dužima. Prilaz je ka ovim gazovima gotovo nepristupačan i neshvatljiv za stranog čoveka dok ne bi sam to video. To su kozje staze niz strane kanjona, sa mnogobrojnim "skakalima" ili "pragovima" (stupnjima) od stena, tako da čovek mora da iskače ili da skače od jednog do drugog po 0.60 m. do 1 m visine. Osim preko ovih "skakala", te staze idu i preko prla i točila, te svaki čas može putnika kamen, kotrljajući se sa visina, udariti i unakaziti; ili su se preko tih putanja preprečile pale bukve od metra u prečniku, te čovek ne zna kako da ih s konjem pređe.[30]
Put od Mratinja za Plužine ide sve uz reku Pivu, levom stranom, i traje tri i po časa. Ide se kanjonom pored reke i put je ponegde romantičan i prijatan, ali vrlo često i opasan i po konja i čoveka da se ne survaju u reku.
U Pivu se može ući putanjama sa više strana: iz Drobnjaka preko Dragaljeva na Bezuje niz Jezera preko Dobrog i Todorovog Dola na Pišče; iz Foče na Šćepan-Polje u Donje Crkvice; od Gackoga na Ravno pa u dolinu Vrbnice; iz Golije, preko Višćinja-Dola, na Osječenicu ka Manastiru i Rudinicama, i najglavniji: od Nikšića preko Šipačna na Lipovu Ravan i Javorak, pa na Brezna. Ovim poslednjim putem se održavala veza između Pive i Crne Gore. Izuzevši zimi, dva do dva i po meseca, ovaj je put u saobraćaju cele godine, dok su ostali prolazni samo za vreme letnjih meseci.
Da bi Piva mogla živeti i razvijati se, treba je vezati kolskim putevima: Goransko-Gacko ili Pružine-Gacko; Goransko-Nikšić; Goransko-Foča i Šavnik-Bezuje- Manastir. Od Bezuja treba načiniti ma i uzan kolski put za Crkvice i dalje za Šćepan-Polje.[31] Sa građenjem ovih puteva, koji ne bi svi izneli više od 130 km., Piva bi postala jedan siguran naš kraj u privrednom pogledu, koristan sebi, okolini i državi.
Za sve vreme turske uprave Piva je bila u sastavu hercegovačkog (mostarskog) mutesarifluka: (okruga) a pod kajmakamom (srezom) cerničkim.[32] Izuzevši vreme Mahmud-paše Bušatlije, kada je Piva bila pod skadarskim vezirom, i vreme Ali-paše Rizvanbegovića, kada je bila u sastavu hercegovačkog vezirstva, ona je neprestano bila pod bosanskim vezirima, prvo travničkim, a posle sarajevskim. Kadija (sud) je za nju bio nekad u Cernici,[33] a nekad u Nevesinju.[34]
Piva nije bila strogo plemenski uređena kao Drobnjak, iako mu je susedno pleme, niti je imala onakvu plemensku upravu. Tako je bilo po svoj prilici zbog toga što je Piva bila bliža okružnoj i sreskoj turskoj vlasti i što je u njoj kroza sva vremena bilo dosta turskih čifluka i muslimana, čifčija i radnika. Od svojih vlasti Piva je imala vojvodu i seoske knezove. Nigde se u njoj ne pominje oberknez, tj. knez nad celim plemenom, niti plemenski zbor kao što su druga plemena imala. (Na pr. u Drobnjaku se pominje još 1612 god. kapetan (obor-knez) Simo Mandić iz Pridvorice kao starešina nad 12 seoskih drobnjačkih kneževa,[35] pa se to oborkneštvo vodi u plemenu do 1860-tih godina, upravo do dolaska crnogorske uprave.[36]
Vojvode se u Pivi pominju u XVIII veku. Prve su vojvode bile iz kuće Jokovića iz sela Zabrđa, pa je vojvodstvo prešlo na kuću Lješevića, pa na Lazara Sočicu iz Plužina. Vojvode iz kuće Jokovića i Lješevića bile su u vremenu turskom, a vojvodstvo Lazaru Sočici po narodnoj želji dao je Knjaz Nikola u prvom srpsko-turskom ratu.
Da li je prve vojvode u Pivi birao sam narod, pa, ih turske vlasti potvrđivale, kao što je to bilo u Drobnjaku ili su ih vlasti postavljale, nema tačnih podataka. Za popa Toma Lješevića, pivskog vojvodu, imaju se pismeni podaci da ga je Mahmud-paša Bušatlija, skadarski vezir, carski odmetnik, postavio za vojvodu Pive i Crkvica 1786 godine.[37]
Bušatlija je za vreme svoga vezirstva, u nameri da što više hercegovačkih plemena odvoji od Travnika i Bosne, postavljao za vojvode u pojedinim plemenima svoje ljude i nagrađivao ih.[38]
Kolika je bila vlast vojvodina, u to ranije vreme u Pivi, nije poznato. Izgleda da je bila onolika koliko je vojvoda imao podrške kod turskih vlasti.
Svako veće selo u Pivi imalo je svoga kneza. Kneza je, prema vremenu, postavljala vlast i biralo selo dobra čoveka i iz dobre kuće. Na jednoj žalbi od godine 1732[39] kojom se Pivljani žale travničkom veziru na neke svoje ljude da su pritisli manastirsku zemlju u selu Orahu, stoje između ostalih i potpisi: knez Milija Krunić, knez Vukoman Petrović i knez Jovan Tadić. U kući Tadića ovo se kneštvo dugo zadržalo i prelazilo je sa oca na sina. Zna se da je 1840 godine, kada je Smail-aga Čengić prošao za Drobnjak, bio u Smriječnu knez Arsenije Tadić i da je pratio Smailagu do na Duži.
Zna se da su ovi seoski knezovi sve manje raspre i potre sudili i presuđivali. Trudili su se na sve načine da se parničari slože i naravnjaju. Nisu dopuštali da Srbi bez velike muke idu na turski sud. Verovalo se da Srbin gubi na turskom sudu, pa i kad parnicu dobija.
Pojava Luke Vukalovića, pedesetih godina prošloga veka u južnoj Hercegovini, imala je odjeka i u njenom severoistočnom delu. Septembra meseca 1852 godine sastali su se više Vukalovićeve kuće, u Zupcima, na sastanak i dogovor ovi narodni ljudi: od Banjana Jovan Baćević i Đoko Miljanić, od Pive pop Žarko Lješević i Arsenije Gagović, od Drobnjaka pop Milovan Tomić, Milovan Karadžić i Milutin Bašović. Na tom sastanku je uglavljeno da se ustane na Turke kad Vukalović, u dogovoru s Cetinjem, dadne znak za to.[40]
Od ovoga vremena pa sve do u jesen 1862 godine,[41] do zaključenog mira između Crne Gore i Turske, Pivljani su bili, kao i ostala hercegovačka plemena, u ustaničkom stavu prema Turskoj. Na Rudinicama su, 6 avgusta iste godine, u jednom prepadu do noge potukli Turke i veliki plen zadobili.[42] Po miru Piva je ostala pod Turskom, ali za nekih šest godina, sve do 1868 godine, ona nije imala turskih vlasti, nego su narodom upravljali narodni glavari. Vratili su se svojim kućama ustaši i narod je živeo potpuno slobodno. U narodu postoji i danas verovanje da je Piva za tih šest godina bila u sastavu Crne Gore, i da je njome, preko narodnih ljudi, upravljao knez Nikola sa Cetinja. Godine 1868 Turska izvrši neke reforme u administraciji u Bosni i Hercegovini i počne raju da steže. Pivu podeli na dva dela: Planina, sa svima naseljima na desnoj strani Komarnice-Pive, potpade pod Foču, a Župa, sa naseljima na levoj strani, potpade pod Gacko.
U Župi je "kajmakamluk" bio na Goransku. Tu je bio sud, kadija i juzbaša za vojsku. Na Goransku je bila i kasarna za vojsku ("kršla") a stražarnice ("karaule") su bile u Goransku, u Seljanima, u Stocu, na Muratovici, na Bučinju, pod Ravnim i na Glasovitoj. U Planini " kajmakamluk " je bio sa sudom i kadijom u D. Crkvicama, na Rudini. Kasarna je bila na Bezuju, prema Drobnjaku, i na Nedajnom, a stražarnice su bile na Rudini, na Pišču i na Bezuju. U stražarnicama je bilo 10 do 20 nizama a u kasarnama po jedna četa i više (100 do 150 ljudi).
Turci su ove kasarne i stražarnice podigli od 1868 do 1875 godine. A kako je u Pivi bilo dosta turskih čifluka (Plužine i Zukva bile su Čengića: iz Lipnika), u njoj je bilo i dosta hercegovačkih muslimana (na Zukvi su bili Gačani) ili kao čifčija ili kao radnika, to su turske vlasti preko njih držale raju) u stezi. Raniji pivski ustaši, čim osetiše novu tursku upravu, napustiše Pivu i opet uskočiše u Drobnjak i tamo ostaše za sve vreme ove druge i poslednje turske uprave u Pivi. Među ovima su najglavniji bili Miro Gagović s Bezuja, Vule Adžić i Lazar Sočica iz Plužina, Šundo Bajagić iz Stubice, Vasilije Đačić iz Rudinica, Ivan Kecojević iz Pirnoga Dola i Luka Vojinović-Gološija iz Vojinovića (nazvan Gološijom po "goloj šiji", tj. vratu sa kojeg mu je bio ogulio kožu robijaški lanac, koji je nosio za veleizdaju 10 godina u zatvoru u Mostaru).
Turci su bili kivni na Pivljane za ono šestogodišnje držanje pri Crnoj Gori, pa su ih držali u stezi i strahu kakav se nije zapamtio. Narod je hranio tursku posadu i vojsku; teran je na kuluk; nikuda se niko iz svoga mesta nije smeo maknuti bez dozvole vlasti; prebacivano je seljacima što su im rođaci uskoci; često su sela pretresana i traženi ustaši - jednom reči: narod je bio pravo roblje. U maju 1871 god. došlo je u Gacko 15000 nizama, da podižu kasarne i stražarnice oko Crne Gore. Kulučio je narod, pištao u mukama, ali nije bilo pomoći.[43]
To stanje narodu je bilo vrlo teško i jedva je čekao da dođe zgodan trenutak da taj jaram zbaci s vrata. Proleće 1875 godine bilo je mutno i uzrujano u severoistočnoj Hercegovini. Vrilo je na sve strane. Neredi i ustanički pokreti pojavljivali su se svuda. Zulumćari Turci, isto onako kao pred ustanak u Srbiji 1804 godine, razmileli su se po zemlji i pljačkali i arali narod, misleći da će ga tim načinom umiriti i od ustanka odvratiti. Među ovima su čuveni i veliki zulumćari bili braća Šajnovići iz Drine. Ovi su pošli u Pivu da beleže desetak. Zapadnu im ustaši: Mušan Živković, Šaban i Sava braća Krunići, Novak Suknović, Sava Likić, braća Simo i Šćepan Ploska i još neki drugi. Umesto Šajnovića naiđe na zasedu juzbaša Ferat sa graničarima iz kasarne "Nedajno". Ferat je bio na Goransku i pobiju se na Krscu. Tu od Srba pogine Šaban Krunić i Mušan Živković, oba vođe tih ustaša, a od Turaka pogibe nekoliko vojnika. Srbima su Turci glave otsekli i odneli. Po pričanju nekih ovaj je sukob bio u sredini maja, a Nikola Bajagić veli, da je bio 5 maja, i to se slaže i s pesmom, koju je o tome sukobu ispevao Maksim Šobajić,[44] savremenik tih događaja.
Posle ovog događaja posada se turska uzbunila, ali nije preduzimala u narodu ništa, no je samo čuvala kasarne i stražarnice. U Nevesinju i Gacku, je vrilo, te ni otuda posade nisu se smele kretati i slabiti tamošnje položaje. Knjaz Nikola je tajno pomagao ustanički pokret i bodrio uskoke i ustaše.[45]
Kad je nevesinjska puška pukla( 27-VI-1875), to je bio znak za opšti ustanak.[46] Turska posada, nizami, pođu s Pišča za Bezuje 1 avgusta da smene bezujsku posadu. Presretnu ih ustaši: Mira Gagović, Šćepan Ploska, Ivan Kecojević, Radojica Šarac, Ćetko Glomazić i Milutin (Milan) Ćeranić s Dubrovska iz Drobnjaka sa drugovima i pobiju ih u Dolinama u Seljkovcu sve do jednoga. Od ustaša tu, pored ostalih, pogibe Ćeranić, a onaj jedan Turčin što je ostao u životu vrati se na Pišče i izvesti tursku posadu o pogibiji svojih drugova.[47]
Istoga dana, posle podne, pođe s Pišča druga grupa Turaka da pokopaju one pobijene u Seljkovcu. Pozovu Srbe seljake s Borkovića da im pomognu. Seljake je vodio Radule Radović, kodžobaša, koji je i ranije za vreme "crnogorske uprave" bio stotinaš. Čim se Radule sastao sa Turcima on vikne na seljake, te skoče na nizame i sve ih pobiju, ali pogine i Radule. Na taj glas seljaci iz sela Boričja i okolnih sela udare na Turke i zapale čardak. Tu pogibe Milisav Radović, sinovac Radulov, otresit i hrabar seljak. Istoga dana, pred veče, Cicmili, Bogdanovići i Milutin Kulić sa drugovima udare na ostatak Turaka na Pišču. Turci su bili u kuli Lješovića, a ovi zapale kulu (i danas stoje zidine) i Turke pobiju[48]
Ovi se događaji razglase po celoj Pivi, te seljaci skoče i pobiju svoje Turke. Nizami u kasarni na Nedajnom držali su se do 4 avgusta a toga se dana predadu pobunjenicima s tim da ih ostave žive i da ih puste da idu slobodno u Foču. Ovi na to pristanu i Turci odu, u Nikoviće na Crkvicama, a odatle posle preko Tare.
U ovim prvim sukobima između ustaša i nizama ustaši su stalno stradali. Ustaši su bili naoružani štučevima i drugim prednjačama i bili su oskudni u džebani, a nizami su imali dosta džebane, imali bolje oružje i izvežbanije vojnike. No ništa im to nije pomoglo. Ustaši su skoro za nedelju dana osvojili sve karaule i pobili ili proterali tursku posadu iz Pive. Jedino se kasarna na Bezuju držala do 16 oktobra, koga je dana i ona pala.
Gatački Turci nisu mogli ostaviti neosvećene svoje ljude, što ih je raja u Pivi pobila, te potstaknu vlasti i Turke u Gacku i Nevesinju da se dignu protiv Pive. Mali turski upadi iz Gacka u Pivu bili su češći, ali prava turska vojska pod Rauf-pašom pošla je na Pivu u drugoj polovini oktobra, pošto je izgledalo da se stanje u Nevesinju i oko njega bilo malo umirilo. Crna Gora još nije bila u ratu sa Turskom, te otvoreno nije smela da pomaže Pivljane i Nevesinjce, ali dobrovoljci su sa sviju strana jurili u pomoć svojoj braći. Sve što je bilo za pušku u Drobnjaku, to je pojurilo Pivljanima u pomoć. Tako se i u Pivi prikupi dosta vojnika za odbranu. Pivljani i Drobnjaci dočekaju Turke na Ravnome. Boj je bio 30 i 31 oktobra 1875 godine na Glasovitoj, više sela Lisine. Boj je bio žestok i vodio se na smrt i život. Najposle se Turci povuku natrag sa velikim gubicima. U tome su boju Drobnjaci i Pivljani oteli Turcima dva debanžova topa, i taj se boj može smatrati kao pravi početak ratova 1875 i 1876 do 1878 godine.[49]
Berlinskim mirom Piva je pripala Crnoj Gori, a ostalu Hercegovinu sa Bosnom okupirala je Austro-Ugarska. Dotada je Piva bila najviše u vezi sa Gackom i Nevesinjem, a otada je odvojena državnom granicom, tako strogom, da je Piva bila potpuno zatvorena, naročito prema Mostaru, na koju je stranu i imala jedino nešto puta i veza.
Po oslobođenju Piva je podeljena na dve kapetanije:
Župu, sa sedištem kapetana na Goransku, i kapetaniju Planina, sa sedištem kapetana na Pišču. I u vojnom pogledu bila su dva bataljona: župski i planinski. Ova dva pivska bataljona s tri drobnjačka. sačinjavali su Durmitorsku brigadu.[50]
Za glas Pive i Pivljana i za njihovo ime u državi, u najnovije vreme, pored ostalih istaknutih Pivljana, najviše je učinio vojvoda Lazar Sočica iz Plužina (rođen 1838 a umro 1910 godine), jedan od najviđenih ljudi ne samo u Pivi, nego u celoj Crnoj Gori. To je bio veoma razborit i trezven čovek i dobar komandant u ratovima. U početku je bio uz politiku kneza Nikole, a docnije se počeo od njega odbijati. Čak je to išlo toliko daleko da je bio sa omladincima zajedno u borbi za Ustav 1907 godine i bio opozicija knezu i njegovoj kamarili.[51]
Po Rečniku mesta od 1925 god. imalo bi u Pivi 59 naselja,[52] od kojih: jedna varošica, 42 sela i 16 zaselaka, i to 30 naselja u Župi, a 29 u Planini. Po popisu stanovništva od 1931 god. zabeleženo je 47 naselja, i to 28 u Župi, a 19 u Planini. Međutim ja sam prilikom ispitivanja zabeležio svega 35 sela: 19 u Župi i 16 u Planini. Ova razlika u određivanju broja naselja dolazi otuda što ima Gornja i Donja Brezna; Gornje i Donje Rudinice; Gornji i Donji Unač, pa to neki beleže kao zasebna sela, a neki kao jedno selo, a opet mnoga su sela pivska, naročito u Polju Crkvičkom, tj. u Crkvicama, izdeljena na krajeve, pa neki te krajeve beleže kao zaseoke ili čak kao zasebna sela, a neki sve beleže kao jedno selo.
Po svome postanku pivska se naselja mogu podeliti u tri grupe: stara naselja, naselja od pre 300 do 250 godina i nova naselja.
1) Stara su naselja ona koja se spominju još u Srednjem veku, bilo u pisanim spomenicima bilo u predanjima. Takva su naselja u Župi: Mratinje, Plužine, Stabna, Stubica, Smriječno, Seljani i Rudinice, a u Planini: Donje Crkvice i zaseoci Zagrađe i Šćepan-Polje. Po predanju ova su naselja postojala u XV veku, a prema nekim starinama i privrednim znacima (starim grobljima i tragovima vinograda i voćnjaka) ona su mogla tu postojati i mnogo ranije. Sva su ova naselja na zaravnima u kanjonima Vrbnice, Pive i Tare, gde su klimske prilike vrlo pogodne za život i gde ima u izobilju vode i šume. Ona su bila u početku manja i stanovnici su im se zanimali zemljoradnjom, voćarstvom, pčelarstvom, zanatima i pomalo stočarstvom. Kako je prostor, u kome su ta prva naselja. zasnovana, mali i ograničen planinama i strmim stranama kanjona, posle i najmanjega priraštaja osnivala su se nova naselja u vidu krajeva i zaselaka. Zbog toga su ova stara naselja matice za mnogobrojna nova sela, nove zaseoke i uopšte nova naselja.
2) Naselja od pre 300 do 250 godina su ona koja su osnovali bilo doseljenici (kao što su na pr. Adžići osnovali Lisinu) bilo iseljenici iz starih krajeva na prvim katunima. Takva su naselja u Župi: Brljevo, Lisina, Zukva, Zabrđe, Stolac, Goransko, Duba i druga; a u Planini mogla bi se u njih uračunati Dubljevići i Pirni Do. Ova su naselja u blizini starih naselja i s njima su održavala tesnu vezu kako iz odbranbenih, tako i iz ekonomskih razloga. Stanovništvo ovih naselja već je izmenilo, pod uticajem klimskih prilika, zanimanje. Napuštaju zanate, voćarstvo i pčelarstvo i odaju se zemljoradnji i stočarstvu.
3) Nova naselja. Ova se naselja mogu podeliti u dve grupe: naselja, koja su postala u drugoj polovini XVIII veka i naselja, koja su postala oko sredine XIX veka i docnije. Ova su naselja postala na katunima i zimnjim stanovima ("vatanima") starijih naselja. Osnivali su ih meštani deobom zadruga, a umnožavali su se priraštajem i doseljavanjem. Osnivanje tih naselja su izazvali prenaseljenost i ekonomski razlozi. Seljaci su po katunima i po planini kosili i spremali seno za zimu. Uza seno spremali su staje i priboje za ovce. Prvo su u stajama zimovali čobani, docnije i čobanske žene i deca, a najzad i ostala čeljad iz čisto ekonomskih razloga: da se na dve strane kuća ne vodi. Tako se malo po malo stara sela napuštaju i stvaraju nova na katunima i pri planinama. Ovakvih naselja ima dosta i njihovo se stanovništvo uglavnom bavi stočarstvom, a zemljoradnjom vrlo malo. Ostala zanimanja svojih predaka - zanate, voćarstvo i pčelarstvo - sasvim su napustili.
Proces stvaranja novih naselja, u Pivi je vrlo interesantan i poučan. U ranije vreme, kada nije bilo ni lične slobode ni imovne sigurnosti, seljaci su se pribijali jedni uz druge radi odbrane i davanja otpora napadaču: zadruge su se čuvale, a kuće su bile zbijene bilo u celome selu bilo u svakom kraju sela. Na katune se izdizalo u jedan, a zdizalo takođe istoga dana. Livade po katunima su se kosile kao i danas, ali se seno s njih zgonilo u selo bilo na konjima bilo zimi po površici na saonicama ili granama ili se slobodno spuštalo niz voznike. U novije vreme, kada se narod osetio slobodniji i sigurniji, podiže staje i zimnje stanove po katunima i oko sela, gde mu je zemlja i gde mu je zgodnije, a kuće gradi na svojoj zemlji bez obzira na blizinu ili udaljenost sela ili pojedinih krajeva sela tamo gde mu je najpogodnije sa čisto privrednog gledišta. Tako ima pojedinih seljaka udaljenih sa kućom po tri do pet a i više kilometara od sela ili najbližeg kakvog naselja. Oni zimi po tri do četiri meseca ne vide žive strane duše, već žive usamljeni kao pustinjaci.
Sva su sela u Pivi razbijenoga tipa: starija šumadiskoga sa krajevima, a novija starovlaškoga. Sela šumadiskoga tipa ne zauzimaju velike prostore kao sela po Šumadiji, ali imaju jasno obeležene krajeve, u kojima, su kuće zbijene. Njive su u ovim selima oko kuća, a livade i ispaše izvan sela. Takva su sela Plužine, Stabna, Crkvice, Borkovići i druga. Međutim, kod sela starovlaškog tipa kuće su rasturene po selu bez ikakva reda. Njive su po selu i oko sela, a sporedne zgrade, gde ih ima, takođe su rasturene po njivama i livadama i u selu i oko sela. Dok sela šumadiskog tipa imaju izgled malo kulturnijeg naselja, dotle ova starovlaškoga više liče na katune nego na sela. A kako ova sela starovlaškog tipa nemaju skoro nigde šume oko kuća, niti kakvog voća, izgledaju još više kao neka privremena naselja.
Po seoskim krajevima u Pivi naseljena su ista bratstva, te se po njima često i zovu. Na pr. u Borkovićima su krajevi: Radovići, Londrovići, Delići i Nedići; u G. Crkvicama: Nikovići, Jerinići, Šarići, Vojvodići, Kneževići itd. Kako su pojedini krajevi dosta veliki, sa 15 ili 20 kuća, često ih poneki nazivaju zaseocima, pa čak i selima. Otuda i dolazi nejednaka cifra u broju sela kod statistike i pojedinih ispitivača.
U Pivi, blizu kuća, ili ima po jedna "pojata" ili plemna" ili nema. Kuće nisu nikakvom ogradom ograđene, a po selima, naročito novim i najnovijim, nema šume, te su sela gola i izgledaju divljačna. Kuće su po selima velike i lepe, te kad bi sela imala drveća izgledala bi mnogo lepša i mnogo savremenija. Kroz sela samo vode staze i ponegde krčanici, a o kakvom građenom putu nema ni pomena. Još narod nije tamo svestan korisnosti puteva, pa na njih slabo i obraća pažnju.
Od starina u Pivi vredi pomenuti ove tragove ranijih naselja: stara groblja (mramorje), gomile, gradine, crkvišta i manastir.
Narod ih često zove "mramorje". Njih ima na mnogo mesta u Pivi. Ima ih mnogo više no u Drobnjaku, sigurno zato što je Piva, naročito dolina Pive i Vrbnice, mnogo župnija od Drobnjaka i što je bila kroza sva vremena naseljenija od njega.
a) Stara groblja u Župi. - Na Donjim Breznicama nalazi se jedno 30 starih grobova na jednoj obloj glavici više Stubline. Nadgrobne su ploče položene po zemlji i do pola su u travi. Narod to groblje označava kao "grčko", tj. kao groblje onih stanovnika, koji su, vele, pre njih tu stanovali. Na dva od ovih grobova su krstovi (v. sk. 1). Nadgrobne ploče nemaju šara i nema nijedne da stoji uspravljeno. Kad bi se te nadgrobne ploče isprevrtale, možda bi se na njima, s druge strane, našle još kakve šare ili kakvi drugi znaci.
Ima jedno staro groblje u selu Bukovcu. Manje ima nadgrobnih ploča no u D. Breznima, a otprilike su iste onakve kao one u Breznima. Ove nemaju nikakvih šara niti ukrasa. Zatim ima po jedno staro groblje na Branovu; oka sela Smriječna; na Gracu; više sela Budnja; na Bari Grgurskoj (ovde na jednoj ploči imaju uklesane nožice, makaze, kojima se ovce strigu); kod mlina na Vrbnici u Plužinama. Sva su ova groblja manje više jednaka: to su velike krečnjačke ploče bez ikakvih šara i ukrasa, rasturene po zemlji na kakvom malom brdašcu, udaljenom od naselja po nekoliko stotina metara.
b) Stara groblja u Planini. Ima staro groblje više Pirnoga Dola. Tu ima 12 lepih nadgrobnih ploča, ali bez ikakvih šara. Ploče su rađene i lepo otesane. Ima iza Boričja 10 grobova sa nadgrobnim pločama neuređenim i prostim. Ima jedno groblje u Knež-Dolu na Gornjoj Jaseni, visoko u planini. Ovo je groblje isto onako kao ono u Borkovića Katunu. Ima jedno groblje u Nikolinom Dolu i u Todorovom Dolu. Ovo groblje u Todorovom Dolu narod zove "Grčko Groblje".
 |
|
Sl.
1 - Najviši vrh na vojniku.
|
Staro groblje kod crkve na Pišču je vrlo interesantno. Ono je mnogobrojnije no i jedno do sada pomenuto. Prilikom raskopavanja ovoga groblja naišlo se na neka stara crkvišta. Na temeljima jednog starog crkvišta podignuta je i nova crkva za Pišče i okolinu. Crkva nije velika i sva je ozidana od kamena iz temelja tih crkvišta i od nadgrobnih ploča. Ovo groblje na Pišču je izmešano: ima starih grobova i grobova docnijih (ali ipak nikako docnijih od 350-400 godina) sa hrišćanskim oznakama. Na starijim grobovima su ploče grube, neizrađene i velike; docniji grobovi su lepši, ploče su im izrađenije i na njima ima uklesanih znakova od kojih su jedni pravi krstovi, a drugi liče na krstove. Na jednome ima pravi krst (sk. 1). Na drugom ima reljefno uklesan mali mač. Na trećem grobu, koji ima oblik krova od kuće, ima s čela krst interesantnog oblika i na jednoj strani dva krsta istoga oblika. Na četvrtom grobu ima zvezda šestopera i mesec sa, rogovima (sk. 2) okrenut k njoj. Na petom grobu ima krst opet naročitog oblika. (sk. 3).
 |
 |
|
Sk. 2. i 3. - Groblje u Pišču (O. B.).
|
Sk. 4 - Nadgrobni spomenik iz Mramorja,
starog groblja iznad Borkovića Katuna u Pivskoj Planini (O. B.)
|
Na šestom s leve strane ploče ima krst bareljefu, dok su ovi prvi svi reljefni. Na sedmom grobu velika je ploča - 2 h 11/2 m. sa izvesnim šarama (spirale) okolo i izvesnim znakom čelo glave. Prilikom prekopavanja u ovom starom groblju uvek se nalazi po jedna mala srebrna parica. A u jednom grobu, na samoj ledini, u blizini toga groblja, nađeno. je 9 lobanja, od kojih su neke bile sa zubima a neke bez zuba.
Najlepše je groblje, zvano Mramorje, u Borkovića Katunu. Ovde ima 17 grobova na jednoj obloj glavici. Nadgrobne su ploče u obliku trapeza od tvrdoga krečnjaka, dosta lepo urađeno i sa šarama s lica (sk. 4). Nekada su ploče bile sve uspravljene, tj. pobodene na kraćoj osnovici, zbog čega ih narod i zove mramorje, a danas stoji samo još jedna uspravljena. Na jednoj od tih ploča počeo je neko da kleše krst, pa je ostavio nedovršeno.[53] Ovo je groblje na visini od 1480 m. Približno je na toj visini i groblje na Branovu u Jezerima, koje narod takođe zove Mramorje.
Oko Šćepan-Grada (Sokola) ima mnogo starih grobova. Pop Jovo Radović iz D. Crkvica pričao mi je da takvih starih grobova ima mnogo po šumi sa strane Tare i da na njima ima nekih natpisa. Ja te ploče nisam gledao, ali sam naišao na jugoistočnoj strani od grada na staro groblje sa vrlo velikim nadgrobnim pločama. U jednoj grupi ima 9 grobova, a među njima je jedan najveći i najlepši i na njemu ima ćirilovski natpis dosta iskvaren. U jednom napisu iz Foče, štampanom u "Vremenu" 9 novembra 1933 godine, pominje se ovaj grob kod grada Sokola na Šćepan-Polju, i natpis na njemu. Natpis glasi: Božű i Petkovü (?) spomenü ...... Milošu(?) moł, u rał preide. Molţ vi ne popiraite (me) mimoidući, ere sam {a bio kako i vű a (vű) ćete bűti kako i ja smertni.
Postavihü bilig za života a iskahü umreti u Sokolu ... (12 slova nečitko)... vołvode Stipana, koű me počto (hrovołe (?)). A be nłegov... (ili: a be u nłegovu službu).... u teško vrem(e) v teškoé rati + Amin.
Ovaj je grob dosta dobro očuvan. Natpis je na, njemu sa strane i sa nešto više truda i strpljenja mogao bi se pročitati i potpuno razjasniti. Grob je donjim delom zarastao u korov, a oko njega je šuma. Dimenzije ovoga groba po merenju dopisnika iz Foče ne podudaraju se u svemu sa mojom merom. Po dopisnikovom: grob je dugačak 2,36 m.; širok 1,16 m., a visok 0,96 m.; a po mojoj meri grob je dugačak 2,41 m.; širok 1,19 m., a visok 0,91. Grob je svakako iz 15 veka, i to kako izgleda" iz doba, dok je još Stjepan Vukčić bio vojvoda, dakle pre 1448 godine (sl. 15 u pril.).
Ova su stara groblja rasturena po celoj Pivi, ali ih ima mnogo više u selima koja su postala na katunima i u Planini no u selima u Župi. Jedino od ovoga čine izuzetak nekoliko grobova kod Plužina i groblje oko Sokola. Oko groblja na D. Breznima i oko groblja na Pišču do pre 80 godina nije bilo nikakvih naselja, a oko grobalja u Planini i po katunima nema ni danas naselja. Nastaje pitanje: čime su se zanimali ti stanovnici čija su groblja na tolikim visinama, gde surova zima traje najmanje šest do sedam meseci. To su bili, besumnje, stočari, koji su leti izjavljivali ovce na pašu na te planine, a s jeseni ih gonili u humnije (toplije) predele, kao što su Umnjaci doskora izgonili ovce na letovanje na Maglić i okolne planine.
Današnji Pivljani pričaju da su; ova groblja starija ; od sadašnjeg pivskog stanovništva i zato ih zovu: "Staro Groblje", ređe "Mramorje"[54] a samo dva zovu "Grčko Groblje". Narod priča da su pre Srba u Pivi živeli neki "Grci", koji su zbog hladnoće usred leta pobegli niz Drinu i više se nikada nisu vratili.[55]
Po obradi nadgrobnih ploča ova se groblja mogu podeliti na starija i docnija. Kod starijih su nadgrobne ploče velike, grube, neobrađene i skoro bez ikakvih šara i ukrasa. Na tim pločama nema nikakvih znakova hrišćanstva, te bi se po tome moglo verovati da su ta groblja iz vremena pre no što su Srbi primili hrišćanstvo. Poznija groblja imaju nadgrobne ploče malo urađenije, mnoge su otesane i imaju neke šare; na nekima ima znakova hrišćanstva, tj. negde pravih krstova a negde izvesnih šara koje liče na krst. Ta su groblja prema tome iz doba hrišćanstva, i besumnje hrišćanska. Kako pre Nemanjića tako i u nemanjićsko doba Piva je bila u sastavu srpskih država[56], a od krunisanja Stjepana Tvrtka I za kralja Srbije i Bosne pripala je Bosni i u njoj se pomilje grad Soko na utoku Tare u Pivu[57]. U vremenu Hercega Stjepana. Piva je bila u njegovoj državi[58], što dokazuju i mnogi nazivi (Šćepan Grad, Šćepan-Polje, Ercegove Strane, Sandaljevi Doli, Ercegova Gradina).
U vlaseničkom kraju u Bosni ima mnogo ovakvih groblja i narod ih zove "Staro Groblje", "Mramorje", a najviše "Bogomilsko Groblje". Pitao sam jednoga starijega sveštenika, protu Mateju Popovića, iz toga ; kraja: otkuda kod vas taj naziv "bogomilsko groblje", kad se nigde u našoj zemlji ta groblja ne zovu tako? Odgovorio mi je: "To je od okupacije, tj. otkada su Kosta Herman, Truhelka i drugi austrougarski naučnici ispitivali ta groblja i tom prilikom po Račkom nazvali ih bogomilskim. To je narod prihvatio i tako ih danas obično zove, a međutim pre okupacije niko nije ni pominjao kakve bogomile u tim krajevima". Rovinski, koji je osamdesetih godina prošloga veka bio u Pivi, opisao je Pivu u svome velikome delu (Černogorija, knj. II, str. 103), i veli: "u Pivi je bilo rasprostrto bogomilstvo, i za ovo su dokazi mnogobrojna mramorja, ali je svaki spomen u narodu o bogomilima izgubljen". I zaista danas niko u Pivi ne zna ništa o bogomilima, niti ih pominje, niti koje od ovih grobalja zove bogomilskim[59].
U Dragaljevu, s pivske strane, ima na dva mesta velikih kamenih gomila kupastog oblika. Ne izgleda da je kamenje na te gomile usturano radi čišćenja livada. Jedna je od tih gomila visoka do 8 metara, a u prečniku ima 25 m. Narod priča da pod tim gomilama ima grobova.
U Pivi ima dva mesta što se zovu gradine: gradina ispod sela Stabna i grad Soko, Šćepan-Grad. Gradina ispod Stabna je ostatak nekih zidina na jednoj strmoj kamenitoj kosi, pri utoku rečice Sutulije u Vrbnicu. U blizini ove gradine ima mesto što se zove Vinogradi, i narod zove gradinu Gradina Ercega Šćepana a vinograde Ercegovi Vinogradi.
Šćepan-Grad je na jednom karsnom grebenu više Šćepan-Polja. Očuvale su se zidine od grada, ali to je sve obraslo u šumu da mu se ne može ni s koje strane prići. Položaj grada je vrlo podesan. On je čuvao prelaz na Šćepan-Polju i odbijao sa malim snagama svaku navalu ka Pivi i Drobnjaku, Grad je sa prisojne strane, pa iako je na priličnoj nadmorskoj visini - ima preko 700 m. - klima mu je vrlo prijatna. Okolina grada je bogata vodom i šumom, a podnožje mu zapljuskuju Tara i Piva. On se pominje i pre XV veka. Možda je to Međurečje Porfirogenitovo[60].
U vrhu staroga naselja, a sada zaseoka Zagrađa, ispod Šćepan-Grada, ima stara crkva sa jednim kubetom na sredini. Crkva je u ruševinama, a zidana je od kamena i bigra. Svodovi su izgrađeni od bigra, a crkva je bila spolja obložena tesanim kamenom. Crkva ima oblik laće, a oltar je odvojen od "crkve" zidom, što je retkost kod naših crkava. Na oltaru su troja vrata, i svi su lukovi, kako u crkvi tako i nad vratima i provorima, izrađeni u arapskom stilu. Crkva nema fresaka, belo je okrečena i izgleda da je služila i za džamiju, iako nema munareta[61].
Na sredini crkve ima jedan veliki nadgrobni spomenik od beloga mermera bez ikakvoga natpisa. Spomenik ima oblik kućnjega krova i seljaci su ga pomerali i prevrtali tražeći novac ispod njega.
Oko ovoga crkvišta nalazi se čitava šuma od divljih krušaka i jabuka (divljaka). Čovek bi rekao da je to sve nekada rukom sađeno, pa zapušteno i podivljalo. Više crkvišta ima divan i jak izvor.
Na samom Šćepan-Polju ima crkvište u seoskom groblju. Crkvište je veliko i predanje kaže: da je to bila glavna (saborna) crkva Hercega Šćepana.
Najveća je i najznatnija starina u Pivi manastir Uspenije Sv. Bogorodice. Njega je, kao što svedoči očuvani zapis, podigao 1573 godine hercegovački mitropolit Savatije, docniji patrijarh pećski[62]. Manastir se lepo očuvao i nalazi se na levoj obali reke Sinjca, blizu njegovog izvora, u kraju koji se zove Gusac (sl. 16).
Crkva ima oblik lađe, a ozidana je od finoga žućkastog i crvanog krečnjaka, koji je od sunca dosta izgoreo, te stalno prska (puca). Srednji deo crkve je na stubovima, kojih ima šest, po tri sa strane. Debljina je zida 1,17 m. Unutrašnjost crkve je podeljena na oltar, mušku crkvu i papertu za žene. Dužina crkve šupljinom iznosi 26,70 m. (oltar 6,75, crkva 19,95 m.) a širina joj je 11,50. Glavna vrata su visoka 1,85 m. a široka 1,04 m., a južna su visoka 1,55 a široka 0,85 m.
Kao što se iz pomenutog zapisa vidi, crkva se "pisala" 14 godina posle zidanja. Freske nisu neke naročite vrednosti, ali su se u većini dobro očuvale. Od naših svetaca vredi pomenuti: fresku sv. Save u oltaru, fresku Stevana Dečanskog na stubu s desne strane, fresku sv. Simeuna na zidu prema fresci Dečanskoga i dve freske ktitora manastira oko južnih vrata sa modelom crkve. Freske naših svetaca su onakve kakve se nalaze po našim zadužbinama iz XIII ;i HIV veka. Sv. Sava je u ornatu arhiepiskopa sa tonzurom na glavi; Dečanski ima krunu na glavi (sl. 17) a sv. Simeun je u crnoj rasi kao monah (slika 18).
One dve freske oko južnih vrata su vrlo interesantne. To je mesto za ktitore crkve, a da ove dve freske pretstavljaju ktitore, najbolje pokazuje model crkve, koju leva freska drži na jednoj ruci. Freska s desne strane ovih vrata, kad im se licem okrenemo, pretstavlja čoveka sa nekom vrstom kape, kao turbanom, na glavi, okrugle brade, u ćurku do zemlje, postavljenom lisičinom, sa rukavima do lakata zasukanim, i u zelenoj anteriji (sl. 19). Ovaj je čovek pružio desnu ruku ka fresci s leve strane vrata, a levu ruku drži na prsima. Freska s leve strane vrata pretstavlja čoveka u vladičanskom ornatu bez oreola. Ovaj drži model crkve na desnoj ruci i pruža je ikoni Majke božije sa detetom koja sedi na tronu, (a levu ruku drži na prsima[63]. Između ikone Bogorodičine i vrha modela crkve,- koju drži ovaj vladika u desnoj ruci, stoje ostaci od natpisa: pres(ve)ta B(ogorodi)ce primi ... trud ... jakože h ... on va dovici leptu ...
Više se od ovoga natpisa ne može pročitati, a drugoga kakvog natpisa izgleda nije ni bilo.
Postavlja se pitanje, čije su ove dve freske, što pretstavljaju ktitore crkve. Freska u ornatu vladike, sa modelom crkve na desnoj ruci, besumnje je mitropolita Savatija, koji je Pivski Manastir podigao prema natpisu, a čovek u ćurku sa zelenom anterijom ispod ćurka, u jednoj kapi koja liči na turban - nije svešteno lice niti je pravoslavni. Čim se pogleda freska, vidi se da je to slika nekoga velikog turskog doglavnika u odelu hodže ili muftije. Bogatstvo ćurka, bogatstva krzna, kojim je ćurak postavljen, zelena svilena anterija ispod ćurka, kapa na glavi u obliku turbana, okruglo potsečena brada pokazuje čoveka i bogata i od uticaja, koji je omogućio podizanje ove crkve. Istina je da je ovo vreme bilo vreme patrijarha Makarija i njegova rođaka Mehmeda Sokolovića, velikog turskog vezira, kada se dozvoljavalo opravljanje napuštenih naših crkava i manastira, ali se ne zna da su se, u to vreme, i nove crkve podizale, naročito ovolike koliki je Pivski Manastir. Pošto nema natpisa nad freskom da bi se znalo čija je, jedini je podatak o tome narodno predanje koje veli da je to slika Mehmeda Sokolovića, strica mitropolita Savatija, naslednika Makarijeva na patrijaršiskom prestolu. Do pre 100 godina freske su bile dobro očuvane i onda je i ova freska bila mnogo jasnija, te je svako u njoj poznavao sliku muslimana. Pričaju da je Smail-aga Čengić a naročito njegov sin Dedaga (Derviš-paša), često dolazio u manastir, ulazio u crkvu i pred ovom freskom prostirao serdžadu i klanjao. Posle molitve uvek bi ostavili po žutu medžediju ili dukat kao prilog crkvi. A Dedaga je za vreme Stefana Đačića, igumana ovoga manastira, oko pedesetih godina prošloga veka, davao manastiru godišnje izvesnu količinu žita, masla i voska, kao carskom vakufu [64].
Neki misle, da ova freska u ćurku sa kapom na glavi koja liči na turban može biti slika igumana Simeona, za čije se vreme crkva "pisala" (rađene freske), kao što se u natpisu veli. Ta je pretpostavka nemoguća iz ovih razloga: 1. Kaluđer, iguman ne može se u crkvi zografisati u ćurku i sa kapom na glavi. To niti gde kod nas ima niti je gde zabeleženo.
Srpski kaluđeri nikada nisu nosili okruglo ošišanu bradu. To je manir muslimana kad malo ostare ili dođu do velikog položaja u činovničkoj karijeri. Tipove u istom ovakvom odelu i sa turbanom (fes, koji se ozgo malo ili vidi ili ne vidi, obmotan velikim žutim hadžijskim šalom, čalmom) malo isturenim, da se čelo vidi, sretao sam pre trideset i više godina u Skoplju i po drugim krajevima Makedonije na svakom koraku.
Ne može se Kir-Simeon, iguman manastira, zografisati na mestu ktitora samo zato što je u njegovo vreme manastir "pisan".
4. Savatije, osnivalac manastira, umro je kao patrijarh 1586 godine, dakle godinu dana pre no što se crkva počela zografisati, te ne bi imalo opravdanja da se iguman Simeon stavi naporedo sa Savatijem kao ktitor.
5. Nikakva natpisa, osim onoga napred (navedenog, iznad ovih ktitora nema, što takođe znači da ovo nije freska igumana Simeona nego nekoga drugoga čoveka. Da je ovo Simeonova, on bi prilikom njene izrade iznad nje ili pored nje stavio kakav znak ili čitav natpis da se to vidi. Prema svemu sam potpuno uveren da je ta freska slika nekoga muslimana koji je pomogao Savatiju da dobije odobrenje za zidanje ovako velike crkve i omogućio mu prilogom da se crkva podigne. Da li je to freska Mehmeda Sokolovića iz mlađih godina, kao što narod priča, ili nekog njegovog rođaka, to je druga stvar.
U crkvi ima dosta natpisa s kraja XVI i iz XVII, XVIII i početka XIX veka na zidovima, nad freskama, oko vrata, na ikonama; dalje ima dosta starih crkvenih utvari: krstova, kadionica, tasova, i knjiga sa važnim natpisima i zapisima. Kakav istoričar-arheolog i kakav paleograf imali bi dosta posla u ovom manastiru. Mnogi su od ovih natpisa štampani u "Zapisima i natpisima" Lj. Stojanovića, ali bi to trebalo sve prokontrolisati na licu mesta.
Manastir ima tri zvona, dva novija, a jedno katoličko, liveno 1667 godine.
Po Pivskoj Planini i oko Durmitora sa pivske strane ima dosta katuna i mesta sa neobičnim imenima. Od ovih neka mogu biti poreklom od starijeg, nesrpskog stanovništva. Takva su na pr: Macavar Do (katun sela Vojinovića), Šake (strane više sela Pišča), Mataruge (kraj severno od Todorova Dola), Bobani do Prijespe (udut sela Duži), Drpe (katun zaseoka Lica), Bobotin Vrh (u selu Gornjem Unču), Ruđin Do (iznad katuna Vojinovića), Murgule (dolina iznad staroga groblja na Pišču), Pioska, Krečman, Minina Varda i Bovani (mesta oko Dobrog i Todorovog Doda).
U Borkovićima se nalaze dva katuništa: jedno se zove Paroške Doline i govori se da su tu nekada izdizali Parežani, a drugo se zove Potrš, i vele da su tu živeli Potršani. U Banjanima Parežana ima i danas.
Zatim, spomeni su na starije stanovništvo imena katuna i mesta sa pouzdano srpskim nazivima: Banjski Katuni, više sela Vojinovića; Turska Glava, veliko brdo više Ruđin-Dola; Ćurčina Tavnica, jedna glavica sa pećinom; Lukavice, niže Ruđina Dola; Sandaljevi Doli, u blizini zaseoka "Ercegove Strane" i dr.
Na Pišču, povrh greda, nalaze se neke zidine, mahom na ćelici. Narod ih zove Kuće Maričića. Danas u Pivi nema nikoga da se preziva Maričić i ne pamti se da se iko u Pivi prezivao tim imenom s ovu stranu 300 godina. Dodaju da je po predanju od ovih Maričića Vid Maričić, koji se često spominje u narodnim pesmama.
Tip kuća u Pivi je isti onakav kakav je u Drobnjaku i u ostaloj severnoj Hercegovini. Kuće su: prizemljuša, na ćelici i kula.
Prizemljuša je najprostija vrsta kuće. Gradi se u kakvom pristranku, te joj je zid sa tri strane u zemlji a samo s jedne, s lica, na zemlji. Obično je "pošivena" slamom; retko je "pod šticom" ili "šindom" (sl. 7 u prilogu).
U kući prizemljuši su skoro uvek dva odeljenja: soba i "kuća" ili odžak (pretsoblje). Ognjište je u kući, a peć u sobi, i vezani su vratima kroz koja se peć loži i hleb u peć meće da se peče (sl. 13).
U Pivi sam naišao i na kuće prizemljuše (u Borkovićima) sa tavanom preko cele kuće; inače je tavan samo iznad sobe. U ovakvim kućama žive čeljad i stoka zajedno, i one liče na drobnjačke staje. Nad sobom je, na tavanu, u pregradi žito u koševima i ostava, a nad pregradom za konje i goveda je pregrada za ovce. Tavan je vezan za kuću proskokom, a ovce na tavan ulaze kroz vratanca, koja su načinjena na krovu, s gornje strane, pri dnu streje. Ako je kuća prizemljuša cela nad zemljom, onda su na njoj dvoja vrata: jedna za čeljad, a druga za stoku, inače su jedna (sk. 5).
Kuća na ćelici je stari i omiljeni tip kuće. Izgleda mi da je tome uzrok njena praktičnost u svakom pogledu. Ona se lako gradi i dovoljno je prostrana te ima odeljenja i za čeljad i za stoku. Ona se može smatrati kao pravi i čisti tip srpske kuće dinarskoga čoveka. Po Drobnjaku i Pivi sve stare zidine pokazuju da su tu bile kuće na ćelici.
U kući na ćelici ima obično četiri odeljenja (sl. 8): "izba" za krupnu stoku, sa konjušnicom i telečarom; "soba" nad izbom, za čeljad; "kuća", sa ognjištem; i "ćiler" sa "klijetom", ili "mala soba" sa ćilerom. Ognjište je ispred sobe i ono je uvek na ćelici, a tako su na ćelici i ćiler i klijet. Na izbi su jedna vrata, i izba je vezana, skalama kroz proskok za "kuću". Na "kući" su obično dvoja vrata: velika prema jugu ili istoku i manja suprotno.
 |
|
Sk. 5. - Horizontalni presek kuće prizemljuše
sa celim tavanom: 1) soba; 2) peć ("furuna"); 3) ognjište; 4) "kuća"; 5)
ulaz za stoku; 6) konjušnica; 7) govedarnik; 8) odeljenja na tavanu za ostavu
i koševe; 9) tavan za ovce; 10) proskok, koji je u vezi sa "kućom" stubama
(stepenicama).
|
Kule su dvospratne kuće: donji sprat je "izba", a gornji "kuća" (sl. 9 i 10). Zidaju se od kamena "u grezi" ili "na vrste". Na izbi je onoliko vrata koliko domaćin ima sinova (zbog deobe), a na "kući" su obično jedna. Izba je od kuće odvojena tavanom od podnica, između kojih su "šipila" (ušipljeno). U izbi su, u jednom delu, pregrade za ostavu, "prijesjeci" i "ambari", a u drugom pregrade za noćivanje krupne stoke. Na tavanu su sobe za čeljad i "kuća" sa ognjištem. Za ognjište je prosečen tavan radi sigurnosti od vatre. Negde je ognjište podzidano a negde je usečeno u santrač. Više ognjišta je čerjen o koji se vešaju verige.
Gornji tavan u kula i u kuća na ćelici je od šašovaca ili od podnica. Iznad ognjišta i "kuće" nema tavana, no su samo grede i na njima su obično koševi za žito i građa za "lijes". Koševi su loptasta, malo spljoštenog oblika, gore otvoreni u vidu otsečka, ispleteni od vrbova pruća i iznutra olepljeni goveđom balegom da žito ne prolazi kroz "plet". U jedan koš može da stane pet do deset tovara žita, i ono se u njemu lepo suši.
Prozori su na kućama mali i nema ih mnogo. Obično su na sobi po dva prozora i još po jedan na "kući" pored vrata, prema ognjištu, radi svetlosti. Na prozorima su stakla ili hartija "pendžerlija" ili "ondra" (burag od ovce).
Zid je u kuće "suvomeđa", "greza" ili "na vrste". Po zidu se kod kula i prizemljuša stavljaju iznutra grede "okruglije", a spolja po dve "venčanice", i one se useku jedna u drugu. Prostor između okruglija i venčanica zove se "atula". Povrh okruglija i donjih venčanica udaraju se grede za gornji tavan. U venčanice se usecaju rogovi (ključevi), a povrh rogova je sleme. Po rogovima su žioke u razmaku od 80 cm., a spojene su - vezane - sa jednim ili sa dva reda "panta" (pajanta).
Kod kuća na ćelici, koje mogu biti od brvana ili zidane, udaraju se po zidu u visini "ćelice" mesto okruglija podvlaknice" u "ćertove". Povrh ovih usecaju se grede za Donji tavan pa se povrh njih udari gornja "podvlaknica". Ako je kuća od brvana, na gornju se podvlaknicu usecaju direci za brvna, a negde se brvna sasjecaju u ćertove (pot. ćert). Povrh brvana udaraju se venčanice i na njih se usecaju rogovi. Ponegde se ovake venčanice zovu i "atule".
Krovovi su u kuća visoki zbog velikog snega. Sve prizemljuše i kuće na ćelici imaju obično krov na četiri vode, a kula ima i sa krovom na dve vode. Krovovi su; od "šinde", "štice" ili ržane slame. Štica može biti, dvojaka: izgrađena i liči na šindu, i neizgrađena - obična taraba. Krov od ržane slame može da traje po 30 do 40 godina.
U Pivi sam naišao i na kombinovani krov: krov pošiven slamom i optočen šticom (negde šindom) iz razloga da vetrovi ne "zasukuju" krajeve krova od slame (v. sl. 7 i 9).
I kod Pivljana se zapaža odlika ostalih Hercegovaca i Brđana: da imaju lepe i dobre kuće. Oni će se zadužiti ili jedan deo zemlje prodati samo da podignu lepu kuću. (v. sl. sela Bezuja br. 5).
Sporedne su zgrade (sl. 11 i 14): "staje" za ovce, "pojate" za konje i goveda, "plemne" za slamu, plevu i seno, "kolibe" leti za čeljad i mrs, "savardaci" i "kućarice" za čobane. One su delom od suvomeđe, delom od brvana ili pruća, a pokrivene su obično krovinom, ržanom slamom ili "tarabom". Često i savardake pošivaju slamom. Opletu oko savardaka od jačega pruća nekoliko pojasova u vidu žioka, pa za njih prišivaju slamu u rukovetima. Kolibe u katunima vrlo bedno izgledaju. To su najprostije i najprimitivnije građene zgrade kod naših brđana (sl. 12).
U Plužinama sam naišao na "koševe" od pruća za kukuruz kod jednih čifčija Sočičinih, što je znak da seljaci tu i kukuruz seju.
Kuće grade domaći majstori, zidari i drvodelje. Zid "na vrste" tj. od tesanog kamena, grade primorci, Bokelji, a bolju drvenariju - vrata, prozore, bolje podove i tavane - grade stolari sa strane. Sami seljaci peku kreč ("klak") i spremaju pesak ("pržinu") za malter.
"Kotari", "torovi" i "ograde" su obično od vrljika smrčevih i jelovih (sl. 13). Na Breznima sam video torove od "ljesa". "Ljese" su praktičnije za premeštanje torova, ali samo za manja stada ovaca.
Pregrade se u kućama grade od čatme, od brvana ili šašovaca, a u sporednim zgradama od plota. (Vidi opširnije o svima vrstama zgrada pivskoga tipa u Naseljima srpskih zemalja, knj. I, s. 411-427).
Piva je bila do 1875 godine pod Turcima, te u njoj oblici svojine u zemlji nisu onako jasno izraženi kao u Drobnjaku. I u njoj ima komuna (komunica) i privatne svojine.
"Komun"[65] je zajednička zemlja, šuma, voda bilo celoga plemena, bilo jednoga sela, bilo jednoga bratstva. U Pivi plemenskih komuna nema. Uzrok je u tome što je Piva bila sve do 1875 god. izdeljena na turske čifluke i što Pivljani nisu živeli pravim plemenskim životom.
Seoskih komuna ima dosta. Državna komisija, sastavljena od pretstavnika vlasti i pretstavnika naroda, izlazila je 1886. godine u Pivu i podelila opšte zemlje ("muše") i šume između pojedinih sela, i svako je selo dobilo tom prilikom svoj deo prema broju domova. Te su deonice ograničene međama i granicama i one i danas postoje.
Seoski komun uživaju svi seljaci podjednako, bez obzira na imovno stanje i broj čeljadi u kući. Seoska stoka pase po komunu gde hoće; seljaci seku u svome komunu drva i građu ("japiju") gde im je najpodesnije; seljak podiže kolibu, savardak i tor gde mu je zgodno i s ruke; gnoji, ore, i kosi po komunu gde želi, ali ne sme kopati zidinu nigde na komunu, da se ne bi okućio. Komun se ne može prisvojiti. Inoplemenik i inoseljak ne može da se služi ni pašom ni gorom u seoskom komunu bez dozvole sela.
Seoski su komuni u vezi sa njivama i livadama dotičnoga sela i sve zajedno čini "udut" toga sela. Kad se pojavi potreba, seoski komun, bilo ceo, bilo delimično, deli seoski zbor na delove. Delovi su jednaki i ima ih onoliko koliko ima domova (domaćina) u selu. Ravan deo dobiva samohranica kao i najveća zadruga; na deo ne utiče ni broj čeljadi u zadruzi ni bogatstvo; 10 vojnika iz jedne kuće, ako su u zajednici, dobiju isto onoliki deo koliki i samohranica bez i jedne muške glave u kući. Inoplemenik ili inoseljak ne može dobiti deo od komuna pa i ako živi tu, u selu i ima ziratne zemlje.
Sam komun niti se može otuđiti, niti se može dobiti. Komun je vezan za kuću i okućnicu, tj. za ognjište, i s njima se dobija i prodaje. Seljak ili plemenik u seoskom komunu može imati samo jedan udeo tj. ako seljak kupi od svoga seljaka koji se iseljava i kuću i okućnicu i sve njive i livade, on time ne dobija i njegov deo u komunu; ali ako to kupi stranac i tu se nastani, on sa kupovinom kuće i ognjišta kupuje i deo u komunu.[66]
Privatna svojina sastoji se u ziratnoj zemlji: u ornici (njivi) i livadi i u zabranu (omaru, gaju). Zemlja se nasleđuje od oca ili se nabavlja kupovinom. Očevina se deli na sinove na jednake delove, a ženska deca dobijaju ponešto stvari kao miraz o udaji. Gde nema muške dece, ženska deca nasleđuju roditelje. Ako se naslednica uda u drugo selo, zemlja ne može otići za odivom. "Domazet" se trpi i svojata. Kad se zemlja prodaje prvo se nudi srodnik, pa sused (pomeđar), pa seljak, pa opštinar, pa plemenik i najzad inoplemenik. Ako se zemlja proda, a ovi se redom ne nude, srodnik ima pravo, ako je u zemlji, da zemlju vrati posle 8 dana, a ako je van zemlje, i posle 2 meseca.
U Pivi je bilo do najnovijeg vremena čifčiske zemlje u Plužinama, u D. Crkvicama i u Polju. Selo Crna Gora bilo je sve čitluk; a Čengići su, posle prisajedinjenja Pive Crnoj Gori, tužili Joka Adžića da im plati hak za Plužine, koje su bile njihove.
U Pivi ima i danas ljudi, "čifčija", na zemlji Muja Sočice. Oni rade napola: gazdino je seme, volovi i "dacija" (poreza), a čifčijin je samo rad. Ne deli se 10 tovara sena što se ostavlja za oranje.
Turčin nije mogao ni za tursko vreme kupiti čifluk u Pivi na silu. To su Srbi između sebe prodavali i preprodavali i radili su na sve načine da zemlja ne ode iz srpskih ruku.
Seoski "mlini", ako ih ima u selu, dele se na "redove", i to na onoliko "redova" koliko je u selu bilo domaćina (ognjišta, dimova) u vremenu kad se mlin gradi. Posle se, sa deobom zadruge, redovi dele: na polovine, na četvrtine, na osmine i na "šesnajstine". "Red" je vreme od 24 časa, a počinje sa zalaskom sunca. "Red se zove još i "čela" i "dio". "Red" se u seoskom mlinu može i prodati i kupiti.
Kao što je napred rečeno, Piva je Komarnicom i Pivom podeljena na dva dela: istočni, Pivska Planina, i zapadni, Pivska Župa. Sama imena ovih delova pokazuju da su nejednaki u klimskom pogledu, te se prema tome i stanovništvo u njima po zanimanju unekoliko razlikuje.
Stanovništvo u Planini zanima se stočarstvom i zemljoradnjom. Stočarstvo je mnogo pretežnije. U Župi se narod, osim stočarstvom i zemljoradnjom, zanima pomalo i voćarstvom, zanatima i trgovinom.
Po crnogorskom imovinskom zakonu: jedno ralo zemlje, kuća sa kućnom okućnicom ("miljć") i komun ne mogu se seljaku prodati za porezu niti može sam seljak otuđiti ni na koji način, te prema tome svaki seljak ima ma i najmanje zemlje. Ova je odluka uneta u Bogišićev Zakonik prema običajnom pravu: da seljaci ne trpe u svojoj sredini čoveka beskućnika.[67] Beskućnik je, po patrijarhalnom shvatanju našega naroda, čovek opak za društvo i zato ga gone iz svoje sredine. I plemenik kad proda kuću i okućnicu zbog seobe, te ostane bez zemlje, mora odmah da se seli iz toga mesta. Jedino sam naišao na jednoga seljaka u selu Crnoj Gori da nema nimalo zemlje i objasnili su mi da se sa svima svojim bio iselio u Srbiju, pa mu čeljad pomrla, a on se vratio da umre u svome selu i među svojima.
U Pivskoj Planini su sela na visini od 1300 do 1400 m. (jedino Bezuje i Pirni Do su ispod ove visine), te na toj visini i ne može ništa da rodi do ječam, raž i elda, a od povrća samo kupus i krompir. U Župi, pak, u Mratinju i u selima u dolini Vrbnice, pored gornjih žita, seju pomalo cinkvantina kukuruza ("brzorodac"), ozimu pšenicu i proso. Na Breznima rodi samo raž i ovas.
Prvo se s proleća, u aprilu, seje jara pšenica, pa ječam i raž. Proso i elda se uvek seju oko Vidova-dne. Rasad kupusa se presađuje u "gnojeve" (torove) i jedino tu dobro rodi, a vrtovi za "kumpijer" (krompir), "kumpjerišta", se svake druge godine gnoje (đubre).
Glavno je žito ječam, i on dobro rodi. Jedno ralo (oko devetnaest ari) da 130 do 180 kg. roda, a u "gnoju" (na torovima) dobija se sa rala do 250 kg. I elda dobro rodi, kad je ne ubije slana, što vrlo često biva, jer je ona pozno žito.
Raž se seje koliko radi hrane, toliko isto i radi slame, kojom se kuće pokrivaju! ("pošivaju").
Raž, ječam i ovas žanju se krajem avgusta i početkom septembra, a proso i elda sredinom septembra. Nikada žita ne rodi toliko da podmiri domaću potrebu, no se mora donositi sa strane.
Nestašicu žita nadoknađava krompir, koji rodi vrlo dobro, osobito u selima na Planini (jedan tovar useva daje 10 do 15 tovara roda). Krompir je vrlo dobre kakvoće, i on je glavna hrana stanovništvu. Da nije krompira, kako oni vele, Piva bi se raselila. Domaćin mora imati s jeseni do 200 oka krompira na svako čeljade; inače zimu ne sme dočekati.
I kupus dobro rodi ali ga narod ne ceni kao krompir. On se zimi, kao kiseo, malo više jede, a sladak (presan) gotovo nikako.
Zemlja se u Pivi, kao u okolnim plemenima, obrađuje onako, kako se možda pre 1000 godina obrađivala. Njive se oru ralom, a na Breznima plužicom (vrsta pluga) (sk. 6 i sl. 21). Usevi se seju "na torovima" (u "gnojeve") ili "u prijeloge" ili na "ugarenoj njivi".[68] Ugar se vrši uz međudnevicu, i to rade samo Brežnjani. Brezna su najnerodnije i najdivljačije selo u Pivi. U njima ne može ništa da rodi bez gnoja (đubreta) ili gorenja.
 |
|
Sk. 6. - Plužina, sva od drveta
osim lemeša, raonika i crtala: 1) gredelj, 3 m. dugačak do kozalca (br.
3), od kozalca do kraja 0,63 m. 2) ručice, pravi deo (donji) dugačak 54
cm; 3) kozalac, dug 58 cm; 4) crtalo, nož od gvožđa i čelika; 6) štica
za prevrtanje zemlje, dugačka 90 cm, široka 27 cm. Osim toga uz plužicu
ide i otik, lopatica od gvožđa na drvenom nasadu za čišćenje plužice.
|
Iako su sela u dolini Komarnice- Pive, Sinjca, donjeg toka Vrbnice i Tare dosta župna, te bi u njima moglo uspevati sve srednje-evropsko voće, nigde nisam video ni većeg šljivaka ni voćnjaka oko kuća. Međutim pričaju ljudi da je u staro vreme bilo po selima i oko njih dosta voćnjaka, pa čak i vinograda. I danas se jedna strana ispod Stabna i Gradine zove: Vinogradi, a iznad Šćepan-Polja ima čitavih redova divljih krušaka i jabuka.
Zelen i povrće se ne gaje, osim pomalo luka u Plužinama.
U Pivi se gaje ovce, koze, goveda, konji i svinje.
Malo je domaćina koji ne drži što "živo". Bez konja ili dva vola ili koje ovce seljaku nema života. Otuda je ona narodna izreka: "Seljak bez volova isto je što i čovek bez ruku".
Najviše u Pivi gaje ovce. Ovce su "kabe", sa oštrom vunom, i "reje", sa mekšom vunom, uvijenom u bičeve i pramenje. Krupne su i otporne prema hladnoći; dobro se goje i za pet meseci leta daju dosta mleka, do 40 litara od muzare. Obično su sve bele, a u licu su: "bljeke" (belog obraza), "zrnje" (beli obrazi sa crnim pegama), "vranoke" (beli obrazi sa crnim krugovima oko očiju) i "gare". Buljuci su od po 50 do 300 brava. Ima i pobravičara.
Ovce s jeseni i s proleća pasu po selu i oko sela, leti po planini, a zimi im se daje seno. Prema količini sena i broj se ovaca zazimljuje. Domaćin treba da ima na svakog brava najmanje do 100 oka (128 kg) sena, pa da zimu čeka bez brige. Ovcama se seno meće do 140 dana u godini.
Dobro ishranjene ovce daju i dobru jagnjad i dosta mleka i po oku vune s glave na glavu. Ovce se strigu početkom juna, a jagnjad o Preobraženju.
Kod većine pivskih sela, kako u Župi tako i u Planini, katuni su blizu sela, te kod njih katunski život nije potpuno odvojen od seoskog života. U katunu su planinke sa čobanima i decom. Ostala čeljad žive u selu, obrađuju zemlju i rade kućne poslove, a nedeljom i praznikom izlaze na katun. Na katun izdižu u jedan dan, a tako i zdižu. Stočarstvo je u Pivi isto kao i u Drobnjaku. (vidi u I knj. Naselja: Drobnjak Sv. Tomića, str. 464-471). Sela., koja su bliže Brijega drže uz ovce i po koju kozu radi kostreti i velike količine mleka. Koze je u tim selima lako gajiti: tu je Brijeg, koji je ceo pod šumom, pa koze brste i leti i zimi.
Goveda su pivska mala. Krave su dosta mlečne, volovi jaki i izdržljivi, a meso je vrlo ukusno. Zimi se drže po pojatama i izbama i daje im se najviše slama, a leti pasu po planini. Zbog toga su goveda o Đurđevu-dne vrlo mršava i jedva se kreću, a u jesen su debela i ugojena kako samo može biti.
Rasa konja je srednja. To su "tokmaci", vrlo izdržljivi i sa malo hrane zadovoljni. Penju se po onim brdima i kršima kao koze. Nose po 80 do 100 oka (100 do 130 kgr.) vrlo lako. Tokmaci imaju široke prsi, kratki su sa jakim nogama i razvijenim prednjim delom trupa: rasa brdskih balkanskih konja.
U Župi se gaji i po koje svinjče, a uljanika sa pčelama ranije je bilo u ovome kraju kao igde u okolnim plemenima. Danas je i to u opadanju.[69]
Na negu i hranu domaćih životinja u Pivi se malo pažnje obraća. Ovce leti noćivaju u torovima, a zimi u stajama; goveda i konji se leti puštaju u "sampas",[70] a zimi se drže po stajama, izbama i pojatama, koje su i nečiste i hladne.
U Pivi se u stajama ne vodi "stopanluk", tj. ne vodi se kuća, ne peče se hleb i ne kuva se jelo, nego čobani dolaze kući na spavanje.
Narod se u Pivi ranije zanimao i zanatima i bilo je u plemenu: kovača, sedlara, samardžija, mutavdžija, drndara, terzija, kalajdžija i dr.; bilo je i drvodelja, koji su kuće gradili. Borkovići su imali do 1911 godine svoga kovača, drndara i kalajdžiju. Novi način života i novo doba prodire i u najzabačenije krajeve i potiskuje staru domaću industriju, zamenjujući je fabrikatima. To je učinilo te se svi zanati napuštaju: u Borkovićima je na pr. ostao samo drndar, a kovač i kalajdžija su napustili svoje zanate. Izvanredne su drvodeljske rukotvorine, kao umetnički izdrvorezbareni "stolovi", gusle i dr., u Kumaćima i Brezni (vidi slike 21 i 22 u prilogu).
Kao najbolji majstori za "lijes", za "drvenu japiju" i za pokućstvo ističu se Mratinjani i Brežnjani (sk. 7 i sl. 20). Ovi drugi imaju neku vrstu kola[71] - krstata kola sa koturovima (sk. 8), koja sami grade i služe se njima po selu, dok ostali seljaci imaju samo "saoni" za prenos sena, žita i drva.
 |
| Sk. 7 - Brezanska kola, sva od drveta. Gradio ih Jašo Đurković. Koturovi su od jasike. Delovi: 1) koturovi; 2) osovina; 3) mačka; 4) procijep; 5) zavoranj; 6) stubac; 7) klin; 8) rukavac; 9) jaram; 10) teljig; 11) žbica. |
 |
| Sk. 8 - Krstata kola. Isto su što i ona od jednostavnih koturova, samo što imaju ovakve točkove kao što pokazuje crtež. Točak (kolo) se sastoji od: 1) 4)gobele; 2) krsta; 3) rukavica; 4) moždanika (klin što spaja gobele). |
Ranije je bila mnogo jača i obilnija no danas. Sa novim životom i način odevanja i obuvanja se menja, te je ta kućna industrija i u Pivi u opadanju. Još i danas žene same prerađuju vunu (peru, češljaju, grebenaju, predu, prepredaju) i tkaju "sukno", "rašu", ponjave, dušeke, jastuke i struke; pletu čarape muške i ženske; neke seju i ponešto lana, te mešaju s pamukom i izrađuju platno - dosta grubo ali jako - za košulje. Od "sukna" (vrsta šajka) se grade muške haljine, džamadani s rukavima i bez rukava i ženski zubuni. Od "raše" se grade muške čakšire i ženske suknje. "Raša" je mnogo tanja od sukna i ona se retko valja. Sukno za ponjave (pokrivače), dušeke i jastuke mnogo je grublje no ono za haljine. Sukno za haljine i ponjave se izrađuje uvek belo, a za dušeke i jastuke šareno. I raša se izrađuje bela, pa se izrađena boji najčešće u plavo za čakšire.
Do ratova 1912 godine, odelo je kod Pivljana bilo sve belo, kao što se i na fotografiji vidi (sl. 21, 23 i 24). Bele su bile čarape, bele "dokoljenice", bele "gaće" (čakšire), bele "haljine" ("haljinom", ili bolje "aljinom", se u Pivi zove gornja muška haljina, vrsta dolame kao što imaju Mijaci, samo što je malo u donjem delu uža od mijačke, a šira od pirotske) sa rukavima, pa bela košulja, te je bilo vrlo slikovito te ljude pogledati. Devojke i mlade žene imale su bele zubune, a starije crne i zatvoreno-plave. Terzije su vrlo vešto krojili, šili i vezli (optakali) haljine i ženske zubune. Na glavi su ljudi, muškarci uopšte, i devojke nosili crnogorsku kapu, ne onako plitku i malu kao što su nosili Mostarci i poneki Primorci, no dosta duboku tako da je na glavi stajala vrlo stabilno. Mlade žene su išle, kao što i sad idu, bez kapa, ali na glavi imaju crnu maramu (faculet) vrlo ukusno pričvršćenu za opletenu kosu. Stare žene su nosile pletenice preko ušiju posuvraćene i dubok tuna-fes bez kićanke.
Danas je muško odelo i kod Pivljana, kao i kod ostalih okolnih plemena, izmenjeno. Belu boju zamenila je crna. Crne su čarape, crne su čakšire, crni su džamadani, crna je neka vrsta kaputa do ispod kukova, sve napravljeno od crne ili u crno obojene vune - odelo nimalo prikladno za one rasne gorštake, koji zauzimaju vidno mesto po razvijenosti, muškosti i lepoti u srpskom narodu.
Prerada je mleka primitivna. To je ženski posao, i žene izrađuju od mleka "skorup" (kajmak) i tvrdi sir za zimu. Za praznike i za goste načine po neki put meki sir i grušavinu. Za ishranu čeljadi preko leta spreme od mleka: kiselo mleko, "vareniku", "urdu" i "bučalinu". Maslo metu vrlo retko; ali maslo prave od skorupa: istope skorup, pa trop jedu s hlebom, a maslom začinjavaju jela mesto mašću.
Piva je uopšte uzevši siromašna zemlja i u njoj je teško živeti. Sputna i bez ikakvih puteva ostavljena je potpuno samoj sebi.
Od 1895 god. pa do I Svetskoga rata mnogo je momčadi išlo iz Pive u Severnu Ameriku u pečalbu. To je bila prava zaraza, te je išao u Ameriku i kome je bila nevolja i kome nije. Nije bilo sela iz koga nije bilo po nekoliko mladića u Americi: 1912 god. je na pr. iz Pišča bilo 21, i to 17 momaka i 4 oženjena; iz Kulića 8; iz Crne Gore 16.
Odlaženje u Ameriku je mnogo uticalo na te ljude: oni su se unekoliko prosvetili. Kad se vrati "Amerikanac" (tako zovu one koji su bili u Americi) kući, kuća odmah "sine" i čeljad se otrgnu od onog običnog seljačkog života. Drukčije se u toj kući živi i drukčije radi. Dimitrije Durugović, seljak sa Brezana, i Dreka Nedić sa Nedajnoga tako su trezveni, razumni i razgovorni kao da su svršili kakav narodni univerzitet.
Do 1912 god. nije bilo iz Pive ni jednog mladića koji je položio maturu ili učio na kakvim višim školama, dok je iz svakoga ostaloga kraja Crne Gore bilo po nekoliko. I osnovne škole su imali svega nekolike, te je i pismenost u Pivi vrlo slaba. Narod živi primitivnim životom, rađa se i umire bez lekara, jer lekara, niti je kad bilo u Pivi niti ga možda sada ima.[72] Babički posao vrše obične seljanke, pa kad se zna da je Pivska Planina potpuno bezvodna oblast, onda se može misliti kako te babice-seljanke održavaju čistotu kod porodilja" i kolika je smrtnost i dece i majki. Jedino zahvaljujući svojoj zdravoj rasi i sirovoj prirodi ovi su ljudi uspevali da se održe.
Materijalni statistički podaci za Pivsku Župu iz godine 1911 najbolje pokazuju ondašnje narodno imovno stanje i produktivnost pivskoga zemljišta u tome kraju. Ove sam podatke ispisao u leto 1912 god. iz popisnih knjiga za porezu i oni pokazuju da je od celokupnog zemljišta u Župi 1911 god. bilo:
pod šumom 50%
neproduktivnog 12%
obrađenog, pod njivama i livadama 18%
pod ispašom 20%
Od obrađenog zemljišta bilo je: oranice 3519 i 7/8 rala i livade 5881 kosa. Te godine bilo je u ovoj kapetaniji, u 26 naselja, 791 domaćin i njihovo imovno stanje bilo je ovakvo:
Na 791 domaćina bilo je 3.519 i 7/8 rala==600 ha, po 75 ari na 1 domaćina;
Na 791 domaćina bilo je 5881 kosa livade == 2117 ha, po 2,6 ha na 1 domaćina;
Na 791 domaćina bilo je 29390 ovaca i koza, po 37 brava na 1 domaćina;
Na 791 domaćina bilo je 3461 goveče, po 4,37 grla na 1 domaćina;
Na 791 domaćina bilo je 838 koša, po 1,06 grla na 1 domaćina;
Na 791 domaćina bilo je 1026 suda čela, po 1,30 suda na 1 domaćina;
Na 791 domaćina bilo je 929 svinja po 1,17 brava na 1 domaćina.
Po uporednim podacima za Pivsku Planinu iz godine 1911 i 1931 vidi se da li je i ukoliko narodno blagostanje unapređeno i uvećano.[73] Broj domaćina bio je 1931 godine za 127 veći no 1911 (778 prema 651). Njihovo imovno stanje bilo je:
1911 god. rala oranice 2989=543.5 ha;
kosa livade 6512=1800 ha;
ovaca i koza 29.037 brava;
goveda 3.625 grla;
konja 1.162 grla.
1931 god. rala oranice 524 ha, po 67,4 ara na 1 domaćina;
kosa livade 1.792 ha, po 2,3 ha na 1 domaćina;
ovaca i koza 47.307, po 60 brava na 1 domaćina;
goveda 4.001, po 5,15, grla na 1 domaćina;
konja 1.115, po 1,43 grla na 1 domaćina.
Prema ovome ukupno imovno stanje stanovništva u toku od 20 godina nije uvećano, no je čak može se reći opalo, jer na istom zemljištu i sa istim brojem grla domaće stoke - izuzevši ovaca - živi danas 127 domova više no što ih je bilo 1911 god. Broj sitne stoke povećan je usled toga što ima dovoljno pasišta po planini u Durmitoru i što su bile nekolike poslednje godine rodne travom.
Iz podataka o produktivnom i neproduktivnom zemljištu vidi se da u Župi ima 50% zemljišta pod šumom, dok naprotiv u Planini nema ni 10%. Župa je sva u osoju a Planina u prisoju, a poznata je činjenica da su u našim karsnim predelima mnogo šumovitije osojne no prisojne strane.
Veliki su kompleksi šuma u Župi oko Mratinja, na Budnju i Brljevu, po Kručici, oko Ravnoga, na Goliji, od Ledinaca do Vojnika i u Brijegu. Mratinjska, budnjanska i brljevska šuma je krstata gora, uglavnome bor; na Goliji i Vojniku je bor, smrča i jela, a ima dosta i bukve; po nižim krajevima i u dolini Vrbnice i Sinjca prevlađuje pitoma šuma.
Brijeg, koji je od Vojnika do Šćepan Polja dugačak oko 50 km., u pogledu flore je vrlo interesantan. On je ceo pod šumom, i šuma je mnogo gušća i bujnija na levoj strani, u osoju. Tu je: bor, smrča, jela, tisa, mulika, bukva, beli i crni javor, beli i crni jasen, leska obična i međeđa, grab, klen, brest, iva, mukinja i drugo. Desna, prisojna, strana Brijega suvlja je i izbrazdana točilima, prlima, vlakama, usovinama sa ispalim golim krečnim hrbatima od reke pa do vrha Brijega. To je slika da se retko gde takva može videti. Bor, koji je drvo čistoga gologa karsta, raste pod tim golim hrbatima, na goloj krečnoj steni, da se čovek divi kako se tu može održati. Rasut po tim hrbatima, sa svojom crnom masnom bojom u odnosu prema zelenilu pitome gore po točilima i vlakama, daje kanjonima naročitu čar i divljinu.
U Pivskoj Planini ima šume oko Crne Gore, u kanjonima Sušice i Tare i po D. Crkvicama, ali je nema dovoljno ni za građu ni za gorivo, te su seljaci iz sela duž Brijega prinuđeni goniti japiju iz Golije ili Vojnika, a drva iz Brijega.
Pivljani oko Brijega seku leti list za koze i goveda preko zime. Mesto, gde seku list oni nazivaju "listober" i "listosek".
Kao što je pokazano napred u II odeljku ovog rada, Piva kao župa, tj. kao naseljen kraj, pominje se u HII veku u Dukljaninovoj hronici, a u Sveto-Stefanskoj hrisovulji (1313-1318) piše: "dahü mou Gücko i Pivou da si birü bere"...[74] U XV veku već se češće pominje. Tako se na pr. jula meseca 1453 god. Vladislav, sin Hercega Stjepana, koji se bunio protiv oca, miri s njim u planinama Pive.[75] Mnogi nazivi i kulturni tragovi iz XV veka pokazuju takođe da je Piva u to doba imala naselja i imala svoje vlastito stanovništvo. I narodno predanje veli da je Herceg Stjepan imao svoj dvor u selu Stabnu, gde i danas postoje neke zidine, zvane Ercegova Gradina, i njive zvane Vinogradi Ercega Šćepana; zatim u podatke ove vrste spadaju: ime zaseoka Gornjeg Unča Ercegova Strana i pored nje Sandaljevi Doli, pa Soko, više stava Pive i Tare, "grad Ercega Šćepana"; pa razvaline crkve Rače, koje su ispod samoga grada, zadužbina Hercega Šćepana, pa najzad ime malog naselja Šćepan-Polja, na samim stavama Pive i Tare. Sve to pokazuje da je Piva u današnjim svojim granicama igrala izvesnu ulogu u državi Hercega Stjepana.
Stanovništvo Pive, u to doba, besumnje su bili Srbi (po selima u Župi), možda izmešani sa Vlasima na planinama, po katunima.[76]
Konstantin Jireček u svojoj knjizi o Vlasima[77] pominje Wlachi Pilatusi (Vlasi Pilatovci ili iz Pilatovaca), a Vukadin iz Pilatovaca godine 1616.[78] zaveštava zapis Manastiru Pivi, svake godine, "starú ulła" (star.= 40 oka), i dade vola za ulje. Pilatovac je u Oputnoj Rudini, pograničnom kraju Pive, a Piva je između Drobnjaka, Gacka i Oputne Rudine, pa pošto se u ova tri kraja, koji opkoljavaju Pivu, pominju ti Vlasi, stočari, možda ih je bilo i po katunima u Pivi. Ima naselje Pilatovac na JI od Bileće, do samih Banjana, pa možda su i ovi Pilatovci izdizali na Durmitor.
Prema klimatskim prilikama i tragovima vinogradarstva i voćarstva centar srpskog življa u Pivi u XIV i XV veku bila su sela Stabna (sa zaseocima Sedlarima i Kovačima.) i Plužine (sa Magudama). Ondašnji zaseoci sela Stabna: Mutafdžije, Tufegdžije, Suknari i Brašnari[79] danas ne postoje. Postoje samo selišta i živo narodno predanje da je taj kraj nekada bio zanatski kraj u državi Hercega Stjepana i da su se tu izrađivali samari, sedla, razni alati, "mutafi", oružje, sukno i raša i da se mlelo žito za potrebe Hercega Stjepana, te su im po tome data imena.
Sa navalom Turaka u XV veku i sa propašću Hercegove države (1482 g.) pivsko se stanovništvo proredilo i izgubilo dotadašnji svoj karakter. Po sili nagona za samoodržanje stočari su u masi, bilo sa stokom, ako im ova nije bila zaplenjena, bilo sa golim životom, pobegli u slobodne mletačke i dubrovačke krajeve, gde su imali dosta poznanika; a od zemljoradnika i zanatlija iselilo se u slobodne hrišćanske zemlje bilo na severu bilo na zapadu takođe ono što je bilo bogatije i istaknutije. Ostalo je u Pivi siromašno seosko stanovništvo i male zanatlije, i oni su se svi prikupili i grupisali radi lakšega održanja u kanjonu Vrbnice, oko jakih sela Stabna i Plužina i u kanjonu Komarnice i Sinjca, oko Rudinica i Kruševa. Možda je nešto malo stanovnika ostalo i u selu Mratinju i na Šćepan-Polju.
Ovo zaostalo pivsko stanovništvo bilo je krajem XV i početkom XVI veka vrlo malobrojno i kao da ima mesta ono predanje među Pivljanima koje kaže: da je sve današnje pivsko stanovništvo postalo od dva brata, Ruđa i Branila. Ono veli, kako je neki paša (dakle u tursko vreme) došao u Pivu i doveo sa sobom dva, ropčeta, dva brata, Ruđa i Branila. Sveštenik "iz Polja"[80] otkupi od paše ta dva mladića, pokrsti ih i Branilu da ime Jovan a Ruđi Nikola. Kako su u Pivi dve glavne slave, Sv. Jovan (7-I) i Sv. Nikola (6-HII), Pivljani vele: da su od Ruđa-Nikole svi Nikoljštaci, a od Branila-Jovana svi Jovanštaci. Prema tome su, po njihovom kazivanju, od Ruđa: Gagovići, Glomazići, Pejovići, Krunići i Suknovići; a od Branila: Kulići, Tadići, Sočice, Topalovići, Jovovići, Blečići., Mićanovići, Lučići, Bakrači, Gojkovići, Balandžići i Bajagići.
Ima i druga verzija ovoga predanja, po kojoj su se preci Ruđa i Branila, odmah posle Kosovske bitke, preselili odnekle sa Kosova ili Metohije u Banjane. Pošto su Turci osvojili sve srpske zemlje, odmetne se od sultana jedan Turčin, poznat kao veliki napasnik i zlikovac. Ovaj Turčin zatraži od Branila da mu pošlje u logor sestru i još neke stvari. To Branilo ne učini, nego pozove Turčina na megdan i nešto prevarom (bio mu je sasuo punu torbu "luga" u oči) a nešto okretnošću pogubi Turčina. To junaštvo Branilovo dočuje sultan i iz zahvalnosti što je pogubio carskog odmetnika da mu dosta zemlje da na nju ne plaća danak i da bira zemlju gde on hoće. Ruđo i Branilo pođu iz Mostara da traže podesnu zemlju za sebe. Dođu na Polje Nevesinjsko i zatim Gatačko, zemlja im se dopadne ali tu ne ostanu ("Jedan je Turčin dao, ali će drugi uzeti polje"), nego produže preko Ravnoga i dođu u dolinu Vrbnice i tu se nasele u Magudama, blizu današnjega sela Plužina. "Ovde su brda i planine, sputno je, a zaklonjeno od svakoga; može nam doći vruće brašno iz mlina (blizu su mlini na Vrbnici), samo drvo pred kuću (vodom) i živa riba iz vode", govorahu oni međusobno.
Kako su braća slavila istu, slavu Sv. Jovana, njihovi se potomci, da bi mogli dolaziti o slavi jedni kod drugih, podele i Ruđini potomci uzmu za slavu Sv. Nikolu, a Branilovi ostanu pri Sv. Jovanu. Otuda danas svi pravi Pivljani, pa ma gde oni bili, slave "ili Nikoljdan (6-HII) ili Jovanjdan (7-I).
U toku XVI veka pivsko se stanovništvo podmladilo i umnožilo priraštajem i doseljavanjem. Piva je ostala u zaleđu Turaka, koji su je prošli i otišli ka granicama Dubrovnika, Mlečića i Ugarske. Bila je mirna, te je stanovništvo nesmetano radilo svoje poslove i napredovalo kako u zemljoradnji tako i u stočarstvu, jer je sve unaokolo bilo pusto. Obnovili su se stari zanati i svakoj izrađevini bilo je prođe, pošto je sve što je narod ranije imao bilo propalo i uništeno u ratovima i nemirima.
Posle kosovske propasti i prvih navala turskih, veliki broj Rašana i ljudi sa Kosova i Metohije napuštali su i svoje domove:[81] jedni se kretali, u manjem broju, ka severu, Beogradu i Smederevu, a drugi u većem, ka. zapadu. Od ovih koji su se kretali ka zapadu neki su posle etapnoga zadržavanja u Zeti i Dalmaciji (Adžići, Lješevići, Gagovići) dospeli u Pivu i tu se nastanili. Starosedeoci su bili mnogobrojniji, bogatiji i etnički jači od doseljenika i ove su u se pretopili i nametnuli im svoje običaje i slavu (Adžići npr. napuštaju svoju slavu Veliku Gospođu i uzimaju opštu, Sv. Jovana), ali i doseljenici unose u domaće stanovništvo svoju fizičku snagu, pokretljivost i iskustvo.
Izgleda da se mešavinom starosedelaca sa doseljenicima naglo počelo uvećavati pivsko stanovništvo, te već krajem XVI veka, na sto godina posle propasti Hercegovine, imamo u Pivi stanovništvo koje podiže veliku crkvu i daje bogate priloge crkvi. "1573 god. podiže manastir na vrelu Sincu Savatije, mitropolit hercegovački, a docnije patrijarh pećski, otčastvom od Pive, podrijeklom Ruđić"[82] Na 14 godina docnije popisa se manastir