 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Светозар
ТомићПосебан отисак из Српског етнографског зборника књ. LIX Насеља
и порекло становништва књ. 31
(Примљено на I скупу Академије филозофских наука и Академије друштвених наука
9 априла 1946 год.)
Интернет издањеИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕИЗВРШНИ
ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција ПРОДУЦЕНТ
И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК |
Штампано издањеСрпска
Академија Наука БЕОГРАД
1949 |
 |
 |
| Сл. 1 - Највиши врх на војнику. | Сл. 2 - Горња Комарница при улазу у кањон код Прераста. |
 |
 |
| Сл. 3 - Ставе Комарнице и Сињца - постанак Пиве. | Сл. 4 - Постанак Дрине на Шћепан-Пољу, после састава Пиве и Таре. |
 |
 |
| Сл. 5. - Село Безује са кулама и на њима комбиновани кровови. | Сл. 6. - Варошица Горанско. |
 |
 |
| Сл. 7. - Куће приземљуше Тадића у Смријечну. Кров комбинован. | Сл. 8. - Кућа на ћелици Илије Дурутовића на Д. Брезнама. Кров је на четири "воде", од "шинде" са осам "швова". |
 |
 |
| Сл. 9. - Кула у Пиви са комбинованим кровом: штица и ржана слама. | Сл. 10. - "Кула" Николића у Гор. Црквицама; све зграде штицом покривене. |
 |
 |
| Сл. 11. - Кућа са споредним зградама. Трипке Греде у селу Кулићима. Кровови су од "штица" (велика кућа), од "тарабе" (кућара и колиба) и "шинде" (позади на стаји). | Сл. 12. - Катун брезански под Голијом; колибе и торови од леса. |
 |
 |
| Сл. 13. - Торови П. Николића у Г. Црквицама. | Сл. 14. - Кула Станише Гаговића на Безују са коритом за кишницу. |
 |
 |
| Сл. 15. - Гроб из XV века, звани "Ерцегов Гроб", код Сокола, града Херцега Стјепана. Горњи део гроба: дужина 2,41 м., ширина 1,19 м., висина 0,61 м. Доњи део: висина 0,30 м., усек (зарез) 0,15. | Сл. 16. - Манастир Пива, зидан 1573. године. |
 |
 |
 |
| Сл. 17. - Краљ Дечански, фреска у манастиру Пиви. | Сл. 18. - Немања - св. Симеон Мироточиви, фреска у манастиру Пиви. |
Сл. 19. - Фреска једног од двојице ктитора манастира Пиве (с леве стране јужних врата), - по нар. предању, вел. везира Мехмеда Соколовића. |
 |
 |
| Сл. 20. - Дрвена кола на Брезнима, без икаква гвожђа, са једномак точковима. | Сл. 21. - Брезанска плужица, стари и врло прост облик. Усто још једна народна рукотворина: "сто" за седење, са наслоном украшеним дрворезом. |
 |
 |
| Сл. 22. - Два "стола" (један "сто", мн. "столови") трпеза (иза столова гусле (висе о једном столу), грабље и виле (испред столова). Све су то народне рукотворине у кући Трипка Греде у Кулићима. | Сл. 23. - Пивљани код манастира Пиве са игуманом Врачаром и племенским капетаном Милошем Бајагићем. |
 |
|
| Сл. 24. - Пивљани са Планине Пиве. | |
Још пре Балканскога рата Јован Цвијић ми је често говорио да би требало обрадити Пиву и Бањане као што сам обрадио Дробњак. Говорио је: то је једна етничка целина и корисно би је било обрадити ради познавања, тих наших динарских племена, и мало је наших крајева, који се помињу у XIV, XV, XVI и XVII веку, у вези са. Дубровником, као што су Бањани и Дробњаци.
Бањани су били још склониште и уточиште многих српских породица, гоњених од Турака, и после расадник за насељавање Катунске Нахије, Никшића, Дробњака, Пиве, Голије, а преко ових и области старе Рашке и великог дела Србије. Ко мало дубље завири у књиге "Насеља и порекло становништва" тај ће се одмах уверити да се заиста велики број српских породица из Старе Србије кретао од друге половине XIV века" а нарочито после Косовске битке, ка западу, и да оне све долазе до Бањана, ту остају неко време и после се расељавају на разне стране. То се да лепо видети из живота и кретања и појединих пивских породица.
То потстицање Цвијићево учинило је да сам, за време великог школског распуста 1912 г., отишао у Црну Гору, тамо остао скоро два месеца и обишао Пиву, Рудине и Бањане. Иако тада политички односи између Србије и Црне Горе нису били сасвим братски, ја сам у Црној Гори тога пута прошао да не може боље бити. Званични су ме сматрали као странца, јер сам био србијански поданик, а они су били врло пажљиви према странцима; народ ме је пак сматрао као своје "дијете", - познавали су мене, познавали све моје - те су ме свуда примали као члана братства или као племеника. Ондашњи црногорски министар унутрашњих дела издао ми је уверење 25 јуна 1912 г. као професору из Београда, да могу слободно пропутовати "сјеверно-западни и западни дио Црне Горе ради научног испитивања" и пропутовао сам сам без икакве сметње.
По повратку из Црне Горе, таман сам приступио сређивању прикупљеног материјала (прво за Пиву) и изради фотографских снимака, а наступи Балкански рат. Одем у војску демобилишем се 29 августа 1913. год. Тако ми прикупљена грађа оста недирнута пуну годину дана. По демобилизацији, после одмора од неколико дана, поново отпочнем обраду грађе барем за Пиву. Но и то није дуго трајало, јер бих постављен 26 септембра исте године за просветног инспектора за Косовску област и одмах сам морао ићи на нову дужност. Због селидбе и великог и сасвим новог посла на новој дужности, обрада прикупљеног, материјала одложи се и овога пута на неизвесно време.
Негде почетком априла 1914 грд., пошто су се прилике у нас, после рата, биле средиле, наканим се, по трећи пут, да довршим бар опис Пиве. Рад је прилично напредовао, али мобилизација и. ступање у Светски рат прекиде и овога пута моју намеру да Пиву довршим. Отишло се у рат у јулу 1914 год.,. а демобилисао сам, се маја 1919 год.
По одласку војске из земље 1915 год. породица ми је остала у Приштини и неколико пута је била интернирана од стране непријатеља из места у, место, те ми је са покућанством и књигама пропао и велики део разних рукописа, а међу овим и нешто мало материјала за опис Пиве и Бањана. Нисам више ни мислио да започети рад о Пиви икада и довршујем; али опет на потстрек пок. Цвијића латио сам се посла и 1922 год.., пошто сам премештен у Београд, почео сам сређивати заостали материјал о Пиви, нешто га допунио подацима што су ми их послали пријатељи из Плужина и Боричја и тако сређен материјал написао сам на 117 страна и поднео Академији наука у децембру 1923 године на конкурс за награду. Мој рукопис је прегледао Цвијић и нашао да је добар и предложио, Академији да га прими и награди. Академија је усвојила предлог Цвијићев и спис наградила првом наградом:од 6.500. - динара, из фонда Нићифора Дучића, на седници од 7;марта 1924 год.: Приликом саопштавања о награди рукоpиса Цвијић ми је рекао: "Има доста празнина у раду, стога је потребно да још једном одеш у Пиву, прикупиш још материјала и допуниш извесне одељке, које сам ти забележио."
Према савету Цвијићевом отишао сам у Црну Гору у јулу исте године. Овога пута ишао сам у Црну Гору као у саставни део наше заједничке отаџбине - "јединствене" "Краљевине" Срба, Хрвата и Словенаца - и не добијам званичну дозволу да могу кроз њу "слободно" путовати као пре 12 година, али добијам од срескога начелника у Никшићу пратњу од два жандарма да ме прате и да ме кроз Пиву и Дробњак предају жандармеријским станицама на даљу "надлежност". Бојао се да ми се што не деси, јер су се још и тада осећале последице рада оних из Рима и Гајете. А какво је било стање 1920, 1921, 1922, 1923 године у Црној Гори најбоље показује оно свеже мраморје око Никшића и по другим крајевима Црне Горе.
Извршио сам предузети пут и по повратку у Београд средио сам материјал, израдио нове фотографије и довршио рад, који је са овим допунама повећан скоро за једну трећину. Тако допуњен рукопис "Пива и Пивљани" поднео сам Академији наука према ранијој обавези. Поправљени рукопис прегледао је д-р Јован Ердељановић и учинио извесне напомене. Ја сам поступио према напоменама д-р Ердељановића и тако исправљен рукопис вратио Академији.
Не само за овај рад, но за све моје досадашње радове, из етнологије и антропогеографије имам највише да захвалим Јовану Цвијићу, своме професору и учитељу. Ја сам један од његових првих ученика и слободно смем рећи: што је Вук за језик и народне умотворине, да је то Цвијић за познавање насеља и порекла нашега народа. Десет књига "Насеља српских земаља" и четрнаест књига "Насеља и порекло становништва", које је Цвијић уредио, као и још четири књиге што је уредио д-р Ердељановић, јесу својом садржином драгоцени материјал за проучавање и познавање наших народа, нарочито српског народа. Зато нека је Јовану Цвијићу велика хвала и као учитељу и као раднику на проучавању живота и рада нашега народа.[1]
Пива је у сливу река Комарнице, Пиве и Таре, а између планина Дурмитора, Маглића, Власуље, Голије и Војника. На истоку је Пиве Дробњак, на западу Гацко и Голија, а на југу Шипачно. До године 1875 Пива, је била под турском управом, а од тога времена до нашега уједињења била је у саставу Црне Горе.
Граница Пиве, према Дробњаку, полази од Товаровца, на левој обали Комарнице, у самом кањону према Дубровску, па иде, преко реке, уз Бријег, косом у Каменицу, на путу Дубровско-Безује, у Драгаљеву. Одатле граница иде у Лежаковац, у његов највиши врх, па у границу на помол Студеној.[2] Из ове "границе", граница иде у Лонац Камен у Студеној па у Пријеспу, више Бобана, затим у врх Пруташа. Од Пруташа граница иде у Шкрчко Ждријело, па у Соје, затим косом планине до Пашине Гомиле. Из Пашине Гомиле граница иде у Штулац, па између Тепаца, и села Црне Горе спушта се у Тару у Језик.
Од Језика граница Пиве иде Таром до Шћепан-Поља, јо става Пиве и Таре. Ту прелази реку, па иде уз планину Крушево више Мратиња, па уз Вучево Поље до у врх Маглића. Од Маглића граница иде у планину Власуљу, затим преко планине Крушчице у Лебршник, па онда више Стубице и преко Равнога у Магарећу Стопу.
Од Магареће Стопе граница иде у Латично, у Новаков Бунар, па слеменом планине Голије у Мрамор, више чесама. Одатле иде у Бајово Ждријело, па у Шишман-Врх (1503 м.) више Шипачна, даље у Пећину, у Живој, у усечену границу, затим у врх Војника више Брезана, па у врх Штиверовац, потом у Луг брезански, даље у Црни Врх, па у Брезово Брдо, и затим реком Комарницом у Товаровац.[3]
Ова племенска граница иде од коте до коте и од места до места правом линијом. Врло се често дешава да овако повучена граница одвоји од једнога племена један део било утрине, било планине или горе (шуме) и додели га другом племену с којим ово одвојено земљиште нема никакве економске а често ни физичке заједнице.[4]
Име "Пива" је старо. Да ли је туђе или српско још није утврђено. И код Срба и код Хрвата има назив: Пиваре, Пивница, Пивнице, а код Словенаца: Пивка за села и засеоке.[5] Ово су речи чисто наше, па како оне имају исти корен са речи "пива", могао би се извести закључак да је и Пива" наша реч.
У нашим писаним, досада познатим, споменицима први пут се (помиње Пива код попа Дукљанина у другој половини XII века. (Predimirius): "Svevladio dedit regionem, quae scavonice dicitur Podgoria, latine Submontana, et has iupanias: onogoste, Moratia, Comerniza, Piva, Gerico, Netusini, Guisemo, Com Debreca, Neret et Rama, quas et quatour regiones Tetrarchias vocavit".[6]
Као што се види из овога навода, поп Дукљанин је забележио име Рivа онако како ми данас изговарамо и на истоме месту. По Порфирогениту и другим историцима, прва српска државица постала је у изворишту Пиве, Таре и Лима,[7] у првој половини IX века, те према томе и Срби су могли дати овој реци име Пива. Затим Пива се помиње у Светостефанској хрисовуљи од године 1313-1318.[8] И два писма Херцега Стјепана од 19 јула 1453 г. (Mon. Serbica 460 и 463; и Рјечник спарина од Даничића под "Пива") писана су "у Пива на планине Пишче" (данашње село Пишче).
Године 1573 подиже манастир на врелу Сињца Саватије, митрополит херцеговачки, а доцније патријарх пећски, постриженик манастира Требиња, "отчаствои от Пиве".[9]
Муртеза, син Хасанов, године 1579, 16 фебруара (турска година 987, првог Рамазана) издаје овакву тапију: "У округу Херцеговина, котару Церничком, опћини Пиви, у селу Ораху (које село и данас постоји) лежи земља Бостани и на темељу закона имају право на дотичну земљу калуђери и попи манастирски уз пристојбу од 60 ахчета.[10]"
Марта месеца 1608 год. војвода Радосав, војвода Рајар и спахија Вукадин са кнезовима из Пиве и Дробњака јављају Иву Ришњанину да су га послушали, па нису послали од војводе Савојског тражена три господичића.[11]...
Архимандрит Арсеније Гаговић, "Пивац", у своме писму упућеном руском правитељствујушчем Синоду у Петрограду 1814 год. 4 марта - вели да је родом из окружја Пиве, које је то име добило по истоименој реци.[12]
У области Пиви има река "Пива" и крај под именом "Пива". Реку нико од мештана не зове "Пива"; они увек кажу "Ријека".[13] У литератури се та пивска Ријека, до утока Сињца у њу, зове Комарница, а од утока Сињца, па до састава са Таром, зове се Пива.
Крај или место што се зове "Пива" јесте једна валовита страна, са око 1200 м. надморске висине, обрасла четинарима, буковом и питомом шумом, између села Лисине и Осојног Ораха с једне стране и Журковске Горе и висоравни Равног с друге стране.[14] Ово је место у изворишту речице Орашнице, притоке р. Врбнице, у крају где су најстарија пивска насеља, те би могло настати питање: да ли је област "Пива" добила име од реке Пиве или од места Пиве. Обично је да се област или неки предео назива по реци, која кроза њу протиче, а врло је ретко да се прозове по каквом месту или брду или планини или шољу (Врпоље, Прокупље, Полог, Гора, Подгора" Пода, Пољице итд.). Овде је интересантан случај и има вероватноће да је старије име Пива код краја но код реке. Да се чини ова претпоставка, разлог је тај што је долина реке Врбнице, у чијој је челенци крај "Пива", најтоплији, најнајнасељенији и најжупнији предео у целој области, што су у тој долини најстарија пивска насеља (Магуде, Плужине и Стабна са својим засеоцима) и што се баш тај крај зове од најстаријих времена, а и данас, Пивска Жупа. Врбница је притока Пивина, али насеља из долине Врбнице немају никакве везе са реком Пивом, да би им ова могла наметнути своје име. Да може нека жупа добити име па каквом месту, које се у њој налази а не по реци, која кроза њу протиче, имамо леп пример у имену: Брсковска Жупа, која је добила то име по брду Брскову на коме је подигнут и град истога имена, а не по реци Тари, и то великој реци, која кроз њу протиче. Но било да је област добила име "Пива" по реци Пиви, било по месту Пиви, оно је врло старо и у једном и у другом случају[15]
Пива је велика овална (елипсаста) удолина, ужљебљена између Дурмитора и његових огранака с једне, и Војника, Голије, Власуље и Маглића с друге стране. Дужа оса (око 55 км.) ове велике удолине има правац Ј-С: Брезна-Шћепан-Поље, а краћа (око 30 км.) З-И: Власуља-Пруташ. Њене стране спуштају се ка реци Пиви неједнаким и неравним терасама. У овој удолини река Комарница-Пива усекла се за неких 600-750 м и створила најлепши кањон што може бити.
По Цвијићу[16] и Хасерту процес скаршћавања у Пиви се извршио пре глацијације и тада су се формирале углавноме данашње површинске контуре Пиве.
По моренама и траговима глечера, који се у Пиви налазе по Цвијићу до 1119 м. - а по моме проматрању морена има и по селу Безују (1046 м) - Пива је била у глацијалној периоди покривена једним великим ледником. Врхови Дурмитора, Маглића, Власуље и Војника вирили су из тога ледника и изгледали као острва. И данас, кад се Пива погледа са Војника или Пруташа, она има облик једнога великога корита, из кога је глечер отекао глечерским језиком ка Шћепан-Пољу, клисуром између Улобића и Сокола. Притиском на бокове, стропоштавањем, ломљењем и топљењем, ледник је унеколико ублажио оне изразите и оштре облике на површини Пивинога тла, што је остало иза краснога процеса. Велика маса леда, која је морала бити у Пивином кориту у глацијалној периоди, сносила је приликом свога клижења и топљења трошни материјал у низине и у реку Пиву, а на тврђим стенама ледник се преламао и стварао отсеке сличне речним терасама. Процес топљења, и отицања тога великога пивског ледника сличан је отапању великих намета (сметова) и постајању поднаметних поточића. Та радња и дала је Пиви облик проширеног речног корита.
Уколико се велики ледник топио и спуштао ка великој оси - данашњем кориту реке Пиве - утолико су се његове бочне стране, наилазећи приликом свога клижења на чврсте стене, ломиле попречно. Трагови овог процеса познају се по моренама и другим знацима с десне стране Пиве: у заравни Безуја, по Пишчу, по Војновићима и Г. Црквицама; а с леве: у Пољу брезанском, у Заравни рудиничкој, око Стоца и по странама Кручице и Штирнога, Неки глечерски језици од ових мањих ледника претворили су се у речице и потоке (Пирни До, Сушица, Врбница, Суводо, Мратиње), а неки се истопили на заравнима изнад кањона Пивиних и ту сталожили цео глечерски материјал и створили извесне теренске облике, зване "заравни". Тих заравни или равни има и с једне и с друге стране Пивиног кањона као ретко где у таквом терену. Поједине од њих би чиниле целину да их нису речне долине испрекидале., Тако би Брезна чинила једну раван преко Комарнице са Дужима и Пошћенским Заврхом; Буковац са Дубровском и Безујем; Равни рудиничке са Пуховом сељанским и са Горанском преко Сињца.; Будањ преко Суводола са Брљевом; висоравни Зарисник са Борковићима и Дубљевићима, и Боричје, преко Пирнога Дола, са Пишчем. Зарисник је у Жупи, у близини Пивиног корита, наjвиши: висина му је око 1300 м., а са њега је видик јединствен.[17]
Током дилувиума вршио се наизменични рад: насипање (фаза глацијална) и дубљење (фаза интерглацијална), и то је Пиви дало данашњи површински облик. Моренски материјал, који је морао бити растурен по целој Пиви, потоци су разнели и снели у речна корита, те га данас на појединим местима нема, а на другим има много мање но што би требало да га буде.
Интензивна ерозија Пиве учинила је да и реке Врбница и Сињац појачају снагу и спусте своје корито до ниво Пиве. То се Пивино дејство осећа и на опуштању корита сувоточине Суводола. Овим чисто ерозивним процесом Пивина је површина издељена на неколико заравни и увала, те је добила валовито-бреговиту површину, због чега је народ зове: "Пива валовита". Овакви површински облици Пиве докази су да је последњи процес, флувијални, важнији него карсни.
По Цвијићу[18] најнижи ниво Пивинога тла чине верфенски шкриљци и пешчари, који се виде у кориту Пиве и Врбнице. Преко ових су тријаски кречњаци, а врхове чине јурски кречњаци. Дебљина ових кречњачких маса у Пиви је огромна, износи до 1700 м у вертикалном пресеку, Оволика количина кречњака и чини да је Пива карсна област са свима особинама благога карсног терена. Суво карсно поље оличено је у Брезнима, а типских карсних вртача има по целој Пиви. Оне се са Голије лепо виде по Штиверовцу, по пољу Пејовића изнад Осоја миљковачког, по Закамену изнад Сињца, Рудиница и Сељана и по Горанску. Има их и по Будњу и Брљеву. А Пивска Планина је сва под вртачама.
Особито су те вртаче изразите по Горњим Црквицама, Пишчу, Борковићима и Дубљевићима. Али од свих карсних вртача у Пиви најизразитије су оне по Дуби (на десној обали Пиве, према Мратињу) где их народ зове вргање (од врг).
Високе пивске планине су по њеним границама. На истоку је Дурмитор са врховима: Пруташем (2400 м), Сојама (2460 м) и Штуоцем (2140 м), на којима је граница између Дробњака и Пиве. На СЗ, на граници Пиве, налази се читав сплет планина са врховима од преко 2000 м. Ту су Маглић (2387 м), Волујак, Власуља (2339 м), Велико Биоче (2395 м), Штирно, Дурмитор, Витлови, Јанчарица, Кручица (2142 м). Све ове планине чине један планински масив, богат пашом и вечним наметима снега. Шумски појас на овим планинама, са пивске стране, пење се до 1600 м. надморске висине.
Са запада су дуж границе шумовите планине Смрековац, висораван Равно, Леденице, Латично и Голија.[19] Ове су планине високе између 1500 до 1700 м.
Са југа Пиву затварају огранци Голије и планина Војник који припада Пиви, Дробњаку и никшићским селима.
Војник је недовољно проучен. Да ли због тога што је спутан и што се на њ доста тешко попети или што је према Дурмитору и масиву Маглић-Волујак-Биоче незнатан и од мањег интереса? Војник, истина, нема великих циркова као Дурмитор и Маглић, нема ни огромних вечитих намета снега каквих има на Дурмитору (са северне стране испод Шљемена), али он има најизразитији тип карсне планине динарскога система. У глацијалној периоди на Војнику је било ледника. Велика ледена маса, која је била развијена, нарочито на североисточној страни, клижењем се ломила. Ледник са северне стране, према Дробњаку, на Конџилима, оставио је слабе трагове. Он се сјурио у корито реке Буковице- Комарнице са свим материјалом, и то је река однела, те нема моренскога материјала с те стране; али су ледници са осталих страна оставили морене. Тако ледник са североисточне стране, наишавши у првој глацијалној периоди на тврди и једри кречњак, испод села Мокрога, расплинуо се по мокарској равни, истопио и оставио морене. У другој пак глацијалној периоди ледник је морао бити мањи, и он није доспео до Мокрога, него се на једром кречњаку Дивана, више Мокрога, задржао, растопио и оставио моренског трага. Тако сада има морена на Војнику са исте стране на две заравни: на Мокроме (вис. 1092 м) и на Пољицу, мокарском, катуну, на висини од 1525 м.
Део Војникова ледника, са источне стране спуштао се степенасто на Крнов, па на Вучје, са Вучја на Буковик, са Буковика на Велико и Мало Луково. Моренски материјал, који је са ове стране Војника морао бити обилат, потоци су разнели и снели у ниже пределе. Отуда се данас по Буковику и Лукову виде велике количине облутака, у свему сличних речним. - Ледник са југа образовао је одмах у Штирном Долу глечерски лежај између врха Војника (један се врх тако зове), Граднога Брда и Присирена. Овај је глечер својом тежином начинио себи пролаз влаком испод Штирнога Дола, остављајући у њему доста глечерског материјала и спустио се на зараван Јасенове Пољане, која је прекривена моренским главицама. Потоци су снели цео лакши и трошни материјал са Јасенове Пољане кроз Сурдуп и Шипачно, а одатле један део, преко једне кречне пречаге, у Никшићско Поље. - Са западне стране ледник се спуштао и направио две терасе: прва је Жива, а друга Брезна. Глечерског моренског материјала има и по Живој и по Брезнима.
Интересантан је факат да се моренски материјал око Војника спустио са свију страна скоро. до исте висине, до око 1050 м (Мокро 1092, Луково 1032, Јасенова Пољана 1046, Брезна 1055).
Војник је велика плећаста кречњачка маса између реке Буковице, Мокрога, Крнова, Јасенове Пољане и Брезана. Правац му је ЗСЗ-ИЈИ. Над Буковицом се Војник диже око 1200 м, над Крновом око 500, а над осталим подножјима око 900 м. Средња му је висина 1750 м., а највећи су му врхови: Мраморје (2000 м), Шишман, Парамида (Пирамида), Војник и Коријен више Брезана. Сви су ови врхови приближне висине.
Војник је најимпозантнији кад се гледа са северне стране, са планине Ивице. Види му се неких седам висова са седам превоја, седам седала, у једној линији, правца СЗ-ЈИ. Средину ове стране планинске чине Конџила, најстрмија страна Војника., избраздана многобројним сувоточинама и усовинама, покривена разноврсном шумом, а највише четинарима. Подножјем Конџила тече Буковица, чији је ниво ту око 750 м. над морем. Велики атмосферски талог и топљење снега толико јако растварају кречњак у врховима Војника, да се у току једног људског века створе читаве жљебине, кршне главице и вртаче.[20] Шумска граница, пење се с ове стране до под саме врхове, а клеке има и на врховима, осим на Мраморју и на Коријену.
Стране Војника се терасасто спуштају ка СЗ према Брезнима и ка СИ према Мокроме и Крнову. На СЗ и З стране су Војника блажег нагиба, мање кршевите и под шумом буковом и четинарима. Поред Штуоца, обле кршне главице испод врха Војника, и Јаворка - једнога, кршног гребена, преко кога води пут Никшић-Пива и који везује огранке Војника са Голијом - има Гола Страна, једна рбатаста гола страна испод Коријена. На њој се западни део ледника са Војника преломио и један део остао у Живој, а други је склизнуо у Брезна. Жива је за једно 150 м. виша од Брезана, а раздваја их кршна коса покривена шумом.
Источне стране Војника су- доста стрме, кршевите и покривене буковом шумом. Оне допиру до у Меке Долове у Крушевицама, до Крнова и до Градачке Пољане. С ове стране Војник није једноставан, него је изломљен и има доста врхова покривених шумом и добром пашом. Сваки врх изгледа као да чини засебну планину.
Јужне су стране Војника најблаже и постепено се Војник уздиже с те стране од Горњега Поља до врха. Шипачно, Јасенова Пољана-Прага и Штирни До, у дно кога има вода Змињац, то су три заравни (терасе) на овој страни Војника. Обрасле су шумом, у нижим крајевима питомом и буквом, а у вишим четинарима. Са ове стране највиши су врхови: Војник, Градно Брдо и Присирен.
Војник је од тријаског и јурског кречњака. Подножје му је верфенски шкриљац и пешчар који се примећује у кориту реке Буковице. Кречњак је, особито онај са северне стране, врло трошан. Вододржљиви слојеви су тек на висини од 800 м., у висини реке Буковице и Видрована у Горњем Пољу, близу Никшића. Главни извор, на Мокроме, који се зове Кучине Пећи, после тока од 90 м. понире под Војник и народ прича да та вода извире на Видровану, са јужне стране Војника. На заравнима и по странама Војника налазе се типске вртаче. Оне су добиле свој прави облик и тип у глацијалној периоди. Данас граде секундарне вртаче велики снегови и плаховите кише. Снег на Војнику напада 2 до 3 метра дебљине. Врхови му се зими заобле и ујајче, те изгледа као једноставна снежна маса. О копњењу сва вода од тога снега (изузевши по Конџилима) пропада у земљу кроз канале у дну вртача. Жалили су ми се сељаци, Мокрани, да не могу ни "снијежницу" одржати, но снијег, како они веле, земља подгриза и поједе. На Војнику нема воде, и стока се задовољава росом и снегом који се по наметима задржава до новога. Али на Војнику има преко лета много мање снега него на околним планинама исте висине. То долази, по моме нахођењу, отуд што му је сувише карстан терен и што има много шупљина и вртача. Карсност Војника најбоље се огледа у Пољицу Мокарском, које је између Дивана и Мраморја. То је једна таласаста карсна зараван, прекриљена кршним главицама и многобројним примарним и секундарним вртачама. Висина му је 1625 м., а дели се на Горње и Доње Пољице. Доње је без шуме, скоро поплочано једрим кречњаком, а велико је око 4 км2. Између тих кречних плоча налазе се простране тањирасте вртаче, по којима су растурени летњи савардаци и колибе. Горње је Пољице скоро исте величине као Доње и под шумом је буковом и смрчевом. Прекривено је правим вртачама. На простору од 1,5 км2 избројио сам 34 вртаче, величине у пречнику од 10 до 15 па и више метара, а дубоке су по 5 и по 8 до 10 м. Ове се вртаче најлепше могу прегледати са Мраморја. (сл. 3). Оне су по ободу и странама покривене шумом; дно им је голо и шупље; канали су им отворени. Вртаче се пењу високо уз Мраморје. Једна је на висини од 1850 м., дугачка до 30, а широка око 1.5 м. Она је с јужне стране Мраморја, готово под самим његовим врхом.
Пива спада у зону карсних области и живoм је водом врло сиромашна. У њој читави крајеви, нарочито на десној страни Комарнице-Пиве, немају ни потока ни извора и потпуно су безводни.
Кроз Пиву протичу: Комарница, Пива и Врбница а пoгранична јој је река Тара.
Комарница долази из Дробњака; извире у Пољани комарској[21] и пошто протече кроз дробњачко село Комарницу и клисуру између Дужи и Пошћења (сл. 2), утиче у реку Буковицу испод Заврха. Буковица, је већа од Комарнице, али при саставу њих две Буковица губи своје име и даље с7е зове Комарница.[22]
Сињац. Испод Пивског Манастира у Комарницу утиче р. Сињац, који извире у Присоју манастирском, под самим Горанском. Сињац је дуг свега 2 км. Извор му је врло јак: има два Ока, Велико и Мало, и одмах је читава река. Стреке његовог корита су врло стрме; он је право карсно врело и постао је ерозијом издани.
Пива. Од утока Сињца у Комарницу Комарница губи своје име и настаје Пива (сл. 3). Тако се зове до Шћепан Поља, до става са Таром[23] (сл. 4). Од Сињца до Шћепан-Поља Пива је дуга 32,5 км., а од извора Буковице до Шћепан Поља Пива је дуга 93,2 км. У Пиву утичу с леве стране три притоке. Једна је од њих Врбница, која постаје од више потока: Орашнице, Сутулије и Зукве, које долазе с висоравни Равно. Има кањоне и водом је доста богата. Друга је Суводо, који пресушује, по чему је и име добио. Извориште му је у Језеринама, које су између Биоча, Граца и Плећа. И Суводо има у доњем току кањоне. Трећа је Мратински Поток, који долази с Маглића од Улобића и Плећа.[24] Има преко целе године воде и тече кроз само село Мратиње. С десне стране једина је притока Пивина сувоточина Пирни До. Његова долина, која је нешто плића од кањона Пивиних, подељена је кречњачком пречагом на два дела:[25] горњи, Водени До, и доњи "Ријека". Водени До се с пролећа и с јесени зајезери, нарочито његов нижи део, око извора Змињака и вода у њему стоји по месец дана. Вода из Воденога Дола, и на поплавама, не отиче преко пречаге у "Ријеку", но понире у мале поноре око Дола и еставеле на које је и избила на површину. Под пречагом избија извор Сопот, и он се сматра као глава "Ријеке", тј. доњега тока Пирнога Дола.
Реке Комарница и Пива дужином а Врбница ширином простругале су тле области и у њему начиниле праве кањоне. Кањони Комарнице-Пиве дубоки су 600 до 750 метара[26] а. Врбнице 400 до 600 м. Кањони Комарнице-Пиве су врло стрми, кршевити, са пуно точила и прла, а стране кањона су обрасле шумом, нарочито лева, и низа њих је приступ реци врло тежак, просто немогућ. Кањон реке Врбнице има стране блажег нагиба, речна је долина шира и пространија, те је приступ реци лакши. Стране кањона су обрасле лепом богатом шумом. Лева страна, испод села Стабна и Милошевића, има питому шуму, а десна, испод планине Жагрице, има доста борове шуме, и то је црни бор, који још зову и питоми бор.
На Врбници има дуж целе њене дужине приличан број воденица и ваљарица, док на Комарници-Пиви нема ниједне.
Иако кроз Пиву теку две оволике реке, народ се пати без воде, јер се водом са тих река слабо ко може користити због дубине кањона и немања путева. Насеља су већином, нарочито она у планини, безводна и народ, у оскудици живе воде, гради: "снијежнице", "густијерне", "ублове", "пиштете", "стублине", "корита" испод стрехе на, кући (сл. 14) и "локве". Терен је цео карсни, те сав водени талог што пада преко године пропада у земљу.
У Пивској Планини, која се сматра као чист карсни предео, има свега три извора са кратким отоком: Радошевина код Ђедова Дола, на граници Пиве и Дробњака; Гостаја у Николином Долу, у катуну Борковића; и Сопот ниже цркве Боричке, у Пирином Долу. Грађене су воде у овом крају: Пиштет у Брвну, ниже Локвице, у хатару села Пишча; Бјеланов Пиштет код Пруташа у Тодоровом Долу; Корита на Потрку у хатару пишчанском; Извори на Руђином Долу у планини села Војиновића; Ублови у удуту села Кулића.
Да поменем још Сушицу која извире из Шкрчкога Језера, протиче кањоном између Недајнога и Црне Горе и утиче у Тару. На сушама пресуши и отуда јој и име.
Тара је погранична река Пивине области од рта Језика испод Штуоца, огранка дурмиторског, до Шћепан-Поља. Стране Таре са пивске стране су терасасте, богате шумом и имају прилично извора, али нема ниједнога поточића а камо ли речице да с те стране у Тару увире осим Сушице. На Шћепан-Пољу Тара и Пива се састављају и одатле настаје Дрина (сл. 4). Тара је на Шћепан-Пољу већа и у свако доба године водом богатија од Пиве.
У кањону Комарнице-Пиве избијају на доста места јаки извори. Неки су од ових извора права карсна врела, и они су махом до саме реке. Тако је једно врело код "газа" (брод, прелаз) испод Дубе на лукама Мацинића и зове се Ноздруће.
Од свих ових побројаних живих и грађених вода народ у Пивској Планини има мало користи. Живе су воде или високо у планини, у катунима, или у "бријегу", у речним кањонима, те су стога неприступачне и много удаљене од села, а грађене су воде водом сиромашне, те и народ и стока пате без воде преко целе године.
Пивска Жупа је, међутим, богатија водом, нарочито насеља у странама у сливовима река Врбнице и Комарнице- Пиве. Новија насеља у Жупи, подигнута на катунима, живом су водом такође сиромашна.
Клима је у Пиви континентална, у Жупи је мало блажа но у Планини. Зиме трају пет и по до шест месеци, а лето шест до шест и по. Прелаз из зиме у. лето и из лета у зиму обележен је кишама. Чим с пролећа дан ојача и стане снег да се топи настају кише; с јесени, пак, кише почињу у другој половини октобра и завршавају се око Арханђелова-дне са снегом и лапавицом. Лучинске су кише бујне, са ветром и пљуском. Од њих често буду поплаве, "плиме", и воде надођу од брега до брега. Свака вртача и затворена долина се од њих залокви; вода избија из сваке пећине, јаме и шкрапе. Ове кише пресече у јесен снег са јаким и хладним севером, а у пролеће јарко сунце.
Снег напада у планинским селима по 21/2 до 3 метра дебљине, а у Жупи по 1 до 2 метра. Снег пада у зимње доба два до два и по месеца сваки дан. Осване ведро и сунце греје, а у 10 сати заподене се облак са Дурмитора и зачас прекрије целу област; око подне снег почне да пада и пада до поноћи; онда престаје, ведри се и тако бива недељама.
Снег је зими сув и лак, а с јесени и пролећа влажан и тежак. И народ и стока лакше сносе суву зиму но влажну. Зими често прекодан дуне југ и објужи, а ноћу надјача север и замрзне тако да се површина снега следи. Ово је, "површица", и кад снег "уповршичи" села оживе. По "површици" се лакше иде но по копну. Све долине, вртаче и све друге неравнине и камење снег је покрио и уравнио, тако да се може ићи на сваку страну без икакве муке. "Површица је толико чврста да по њој може и коњ играти, а да нимало не "погрезне". Замрзла површина снега је дебела на десетине сантиметара, па је чврст као дебели слој леда. Кад нема "површице" из куће се не може никуда без крпаља и лолате, и сваки је саобраћај престао. - Снег остане на земљи обично четири до пет месеци.
Највише снега напада на Недајном, "до два боја човјечија", а најмање у Плужинама. Неких година снег почне да пада о Крстову дану. Зиме су хладне и све замрзне. На Пишчу дувају врло јаки и хладни ветрови. Није реткост да се зими "помете" покоји човек на путу из села у село.[27]
У нижим равним крајевима, као у Пољу Црквичком и у неким селима у Жупи, топлије је но у, горњим селима, али у њима слана све побије, док су на планини слане ретке. У Брезнима је најхладније. Зими, кад снег покрије земљу, падне магла по Црквичком Пољу и не диже се по месец и више дана. Из магле пада иње и температура се спусти до 25° испод нуле. На ову хладноћу утичу: осојни положај Брезана, околне планине и у неколико река Комарница. Хладноће су највеће око Богојављења.[28]
Лети су кише ретке: или падну једна до две месечно или не падну. У вишим крајевима летња се киша обично завршава градом. Воденога талога има сразмерно доста, али је неједнако распоређен. Лета су често врло сушна (као што је било 1922 год.), тако да и усеви и трава сасвим пропадну. У Пиви су мај и јуни свежи, јули је умерен и чак влажан, а август и прва половина септембра су врло топли, нарочито међудневица.
У Пиви нема колскога пута, те се може слободно назвати земља без путева. Био је пројектован пут Никшић-Горанско, чак је нешто и трасирано у удуту никшићскоме и почело да се гради, па је тако и остало.[29]
Једно без путева, а друго опкољена са свију страна непрелазним планинама, Пива је била одувек одвојена од свакога додира са мало напреднијим и културнијим крајевима Црне Горе и Херцеговине. Тиме се и објашњава заосталост Пиве и Пивљана у много којечему од суседних крајева.
Путеви какви су били у време турско такви су и данас: козје стазе и крчаници за оне брдске мале коње и више ништа. Још је река Комарница-Пива пресекла Пиву на два потпуно одвојена дела. Осим моста на Крсцу, испод Пирнога Дола, који је пре неколико година начињен, и моста испод Манастира,: који се непрестано квари, трећега прелаза: нема на овој реци на дужини од неких 70 км., те је она непрелазна с јесени, зими и с пролећа. Једино лети, кад су веће суше, ова се река гази и то само на четири места: према Мратињу испод Дубе, према Плужинама испод Пирнога Дола, на ушћу Сињца испод Манастира, и под Брезнима према Дужима. Прилаз је ка овим газовима готово неприступачан и несхватљив за страног човека док не би сам то видео. То су козје стазе низ стране кањона, са многобројним "скакалима" или "праговима" (ступњима) од стена, тако да човек мора да искаче или да скаче од једног до другог по 0.60 м. до 1 м висине. Осим преко ових "скакала", те стазе иду и преко прла и точила, те сваки час може путника камен, котрљајући се са висина, ударити и унаказити; или су се преко тих путања препречиле пале букве од метра у пречнику, те човек не зна како да их с коњем пређе.[30]
Пут од Мратиња за Плужине иде све уз реку Пиву, левом страном, и траје три и по часа. Иде се кањоном поред реке и пут је понегде романтичан и пријатан, али врло често и опасан и по коња и човека да се не сурвају у реку.
У Пиву се може ући путањама са више страна: из Дробњака преко Драгаљева на Безује низ Језера преко Доброг и Тодоровог Дола на Пишче; из Фоче на Шћепан-Поље у Доње Црквице; од Гацкога на Равно па у долину Врбнице; из Голије, преко Вишћиња-Дола, на Осјеченицу ка Манастиру и Рудиницама, и најглавнији: од Никшића преко Шипачна на Липову Раван и Јаворак, па на Брезна. Овим последњим путем се одржавала веза између Пиве и Црне Горе. Изузевши зими, два до два и по месеца, овај је пут у саобраћају целе године, док су остали пролазни само за време летњих месеци.
Да би Пива могла живети и развијати се, треба је везати колским путевима: Горанско-Гацко или Пружине-Гацко; Горанско-Никшић; Горанско-Фоча и Шавник-Безује- Манастир. Од Безуја треба начинити ма и узан колски пут за Црквице и даље за Шћепан-Поље.[31] Са грађењем ових путева, који не би сви изнели више од 130 км., Пива би постала један сигуран наш крај у привредном погледу, користан себи, околини и држави.
За све време турске управе Пива је била у саставу херцеговачког (мостарског) мутесарифлука: (округа) а под кајмакамом (срезом) церничким.[32] Изузевши време Махмуд-паше Бушатлије, када је Пива била под скадарским везиром, и време Али-паше Ризванбеговића, када је била у саставу херцеговачког везирства, она је непрестано била под босанским везирима, прво травничким, а после сарајевским. Кадија (суд) је за њу био некад у Церници,[33] а некад у Невесињу.[34]
Пива није била строго племенски уређена као Дробњак, иако му је суседно племе, нити је имала онакву племенску управу. Тако је било по свој прилици због тога што је Пива била ближа окружној и среској турској власти и што је у њој кроза сва времена било доста турских чифлука и муслимана, чифчија и радника. Од својих власти Пива је имала војводу и сеоске кнезове. Нигде се у њој не помиње оберкнез, тј. кнез над целим племеном, нити племенски збор као што су друга племена имала. (На пр. у Дробњаку се помиње још 1612 год. капетан (обор-кнез) Симо Мандић из Придворице као старешина над 12 сеоских дробњачких кнежева,[35] па се то оборкнештво води у племену до 1860-тих година, управо до доласка црногорске управе.[36]
Војводе се у Пиви помињу у XVIII веку. Прве су војводе биле из куће Јоковића из села Забрђа, па је војводство прешло на кућу Љешевића, па на Лазара Сочицу из Плужина. Војводе из куће Јоковића и Љешевића биле су у времену турском, а војводство Лазару Сочици по народној жељи дао је Књаз Никола у првом српско-турском рату.
Да ли је прве војводе у Пиви бирао сам народ, па, их турске власти потврђивале, као што је то било у Дробњаку или су их власти постављале, нема тачних података. За попа Тома Љешевића, пивског војводу, имају се писмени подаци да га је Махмуд-паша Бушатлија, скадарски везир, царски одметник, поставио за војводу Пиве и Црквица 1786 године.[37]
Бушатлија је за време свога везирства, у намери да што више херцеговачких племена одвоји од Травника и Босне, постављао за војводе у појединим племенима своје људе и награђивао их.[38]
Колика је била власт војводина, у то раније време у Пиви, није познато. Изгледа да је била онолика колико је војвода имао подршке код турских власти.
Свако веће село у Пиви имало је свога кнеза. Кнеза је, према времену, постављала власт и бирало село добра човека и из добре куће. На једној жалби од године 1732[39] којом се Пивљани жале травничком везиру на неке своје људе да су притисли манастирску земљу у селу Ораху, стоје између осталих и потписи: кнез Милија Крунић, кнез Вукоман Петровић и кнез Јован Тадић. У кући Тадића ово се кнештво дуго задржало и прелазило је са оца на сина. Зна се да је 1840 године, када је Смаил-ага Ченгић прошао за Дробњак, био у Смријечну кнез Арсеније Тадић и да је пратио Смаилагу до на Дужи.
Зна се да су ови сеоски кнезови све мање распре и потре судили и пресуђивали. Трудили су се на све начине да се парничари сложе и наравњају. Нису допуштали да Срби без велике муке иду на турски суд. Веровало се да Србин губи на турском суду, па и кад парницу добија.
Појава Луке Вукаловића, педесетих година прошлога века у јужној Херцеговини, имала је одјека и у њеном североисточном делу. Септембра месеца 1852 године састали су се више Вукаловићеве куће, у Зупцима, на састанак и договор ови народни људи: од Бањана Јован Баћевић и Ђоко Миљанић, од Пиве поп Жарко Љешевић и Арсеније Гаговић, од Дробњака поп Милован Томић, Милован Караџић и Милутин Башовић. На том састанку је углављено да се устане на Турке кад Вукаловић, у договору с Цетињем, дадне знак за то.[40]
Од овога времена па све до у јесен 1862 године,[41] до закљученог мира између Црне Горе и Турске, Пивљани су били, као и остала херцеговачка племена, у устаничком ставу према Турској. На Рудиницама су, 6 августа исте године, у једном препаду до ноге потукли Турке и велики плен задобили.[42] По миру Пива је остала под Турском, али за неких шест година, све до 1868 године, она није имала турских власти, него су народом управљали народни главари. Вратили су се својим кућама усташи и народ је живео потпуно слободно. У народу постоји и данас веровање да је Пива за тих шест година била у саставу Црне Горе, и да је њоме, преко народних људи, управљао кнез Никола са Цетиња. Године 1868 Турска изврши неке реформе у администрацији у Босни и Херцеговини и почне рају да стеже. Пиву подели на два дела: Планина, са свима насељима на десној страни Комарнице-Пиве, потпаде под Фочу, а Жупа, са насељима на левој страни, потпаде под Гацко.
У Жупи је "кајмакамлук" био на Горанску. Ту је био суд, кадија и јузбаша за војску. На Горанску је била и касарна за војску ("кршла") а стражарнице ("карауле") су биле у Горанску, у Сељанима, у Стоцу, на Муратовици, на Бучињу, под Равним и на Гласовитој. У Планини " кајмакамлук " је био са судом и кадијом у Д. Црквицама, на Рудини. Касарна је била на Безују, према Дробњаку, и на Недајном, а стражарнице су биле на Рудини, на Пишчу и на Безују. У стражарницама је било 10 до 20 низама а у касарнама по једна чета и више (100 до 150 људи).
Турци су ове касарне и стражарнице подигли од 1868 до 1875 године. А како је у Пиви било доста турских чифлука (Плужине и Зуква биле су Ченгића: из Липника), у њој је било и доста херцеговачких муслимана (на Зукви су били Гачани) или као чифчија или као радника, то су турске власти преко њих држале рају) у стези. Ранији пивски усташи, чим осетише нову турску управу, напустише Пиву и опет ускочише у Дробњак и тамо осташе за све време ове друге и последње турске управе у Пиви. Међу овима су најглавнији били Миро Гаговић с Безуја, Вуле Аџић и Лазар Сочица из Плужина, Шундо Бајагић из Стубице, Василије Ђачић из Рудиница, Иван Кецојевић из Пирнога Дола и Лука Војиновић-Голошија из Војиновића (назван Голошијом по "голој шији", тј. врату са којег му је био огулио кожу робијашки ланац, који је носио за велеиздају 10 година у затвору у Мостару).
Турци су били кивни на Пивљане за оно шестогодишње држање при Црној Гори, па су их држали у стези и страху какав се није запамтио. Народ је хранио турску посаду и војску; теран је на кулук; никуда се нико из свога места није смео макнути без дозволе власти; пребацивано је сељацима што су им рођаци ускоци; често су села претресана и тражени усташи - једном речи: народ је био право робље. У мају 1871 год. дошло је у Гацко 15000 низама, да подижу касарне и стражарнице око Црне Горе. Кулучио је народ, пиштао у мукама, али није било помоћи.[43]
То стање народу је било врло тешко и једва је чекао да дође згодан тренутак да тај јарам збаци с врата. Пролеће 1875 године било је мутно и узрујано у североисточној Херцеговини. Врило је на све стране. Нереди и устанички покрети појављивали су се свуда. Зулумћари Турци, исто онако као пред устанак у Србији 1804 године, размилели су се по земљи и пљачкали и арали народ, мислећи да ће га тим начином умирити и од устанка одвратити. Међу овима су чувени и велики зулумћари били браћа Шајновићи из Дрине. Ови су пошли у Пиву да бележе десетак. Западну им усташи: Мушан Живковић, Шабан и Сава браћа Крунићи, Новак Сукновић, Сава Ликић, браћа Симо и Шћепан Плоска и још неки други. Уместо Шајновића наиђе на заседу јузбаша Ферат са граничарима из касарне "Недајно". Ферат је био на Горанску и побију се на Крсцу. Ту од Срба погине Шабан Крунић и Мушан Живковић, оба вође тих усташа, а од Турака погибе неколико војника. Србима су Турци главе отсекли и однели. По причању неких овај је сукоб био у средини маја, а Никола Бајагић вели, да је био 5 маја, и то се слаже и с песмом, коју је о томе сукобу испевао Максим Шобајић,[44] савременик тих догађаја.
После овог догађаја посада се турска узбунила, али није предузимала у народу ништа, но је само чувала касарне и стражарнице. У Невесињу и Гацку, је врило, те ни отуда посаде нису се смеле кретати и слабити тамошње положаје. Књаз Никола је тајно помагао устанички покрет и бодрио ускоке и усташе.[45]
Кад је невесињска пушка пукла( 27-VI-1875), то је био знак за општи устанак.[46] Турска посада, низами, пођу с Пишча за Безује 1 августа да смене безујску посаду. Пресретну их усташи: Мира Гаговић, Шћепан Плоска, Иван Кецојевић, Радојица Шарац, Ћетко Гломазић и Милутин (Милан) Ћеранић с Дубровска из Дробњака са друговима и побију их у Долинама у Сељковцу све до једнога. Од усташа ту, поред осталих, погибе Ћеранић, а онај један Турчин што је остао у животу врати се на Пишче и извести турску посаду о погибији својих другова.[47]
Истога дана, после подне, пође с Пишча друга група Турака да покопају оне побијене у Сељковцу. Позову Србе сељаке с Борковића да им помогну. Сељаке је водио Радуле Радовић, коџобаша, који је и раније за време "црногорске управе" био стотинаш. Чим се Радуле састао са Турцима он викне на сељаке, те скоче на низаме и све их побију, али погине и Радуле. На тај глас сељаци из села Боричја и околних села ударе на Турке и запале чардак. Ту погибе Милисав Радовић, синовац Радулов, отресит и храбар сељак. Истога дана, пред вече, Цицмили, Богдановићи и Милутин Кулић са друговима ударе на остатак Турака на Пишчу. Турци су били у кули Љешовића, а ови запале кулу (и данас стоје зидине) и Турке побију[48]
Ови се догађаји разгласе по целој Пиви, те сељаци скоче и побију своје Турке. Низами у касарни на Недајном држали су се до 4 августа а тога се дана предаду побуњеницима с тим да их оставе живе и да их пусте да иду слободно у Фочу. Ови на то пристану и Турци оду, у Никовиће на Црквицама, а одатле после преко Таре.
У овим првим сукобима између усташа и низама усташи су стално страдали. Усташи су били наоружани штучевима и другим предњачама и били су оскудни у џебани, а низами су имали доста џебане, имали боље оружје и извежбаније војнике. Но ништа им то није помогло. Усташи су скоро за недељу дана освојили све карауле и побили или протерали турску посаду из Пиве. Једино се касарна на Безују држала до 16 октобра, кога је дана и она пала.
Гатачки Турци нису могли оставити неосвећене своје људе, што их је раја у Пиви побила, те потстакну власти и Турке у Гацку и Невесињу да се дигну против Пиве. Мали турски упади из Гацка у Пиву били су чешћи, али права турска војска под Рауф-пашом пошла је на Пиву у другој половини октобра, пошто је изгледало да се стање у Невесињу и око њега било мало умирило. Црна Гора још није била у рату са Турском, те отворено није смела да помаже Пивљане и Невесињце, али добровољци су са свију страна јурили у помоћ својој браћи. Све што је било за пушку у Дробњаку, то је појурило Пивљанима у помоћ. Тако се и у Пиви прикупи доста војника за одбрану. Пивљани и Дробњаци дочекају Турке на Равноме. Бој је био 30 и 31 октобра 1875 године на Гласовитој, више села Лисине. Бој је био жесток и водио се на смрт и живот. Најпосле се Турци повуку натраг са великим губицима. У томе су боју Дробњаци и Пивљани отели Турцима два дебанжова топа, и тај се бој може сматрати као прави почетак ратова 1875 и 1876 до 1878 године.[49]
Берлинским миром Пива је припала Црној Гори, а осталу Херцеговину са Босном окупирала је Аустро-Угарска. Дотада је Пива била највише у вези са Гацком и Невесињем, а отада је одвојена државном границом, тако строгом, да је Пива била потпуно затворена, нарочито према Мостару, на коју је страну и имала једино нешто пута и веза.
По ослобођењу Пива је подељена на две капетаније:
Жупу, са седиштем капетана на Горанску, и капетанију Планина, са седиштем капетана на Пишчу. И у војном погледу била су два батаљона: жупски и планински. Ова два пивска батаљона с три дробњачка. сачињавали су Дурмиторску бригаду.[50]
За глас Пиве и Пивљана и за њихово име у држави, у најновије време, поред осталих истакнутих Пивљана, највише је учинио војвода Лазар Сочица из Плужина (рођен 1838 а умро 1910 године), један од највиђених људи не само у Пиви, него у целој Црној Гори. То је био веома разборит и трезвен човек и добар командант у ратовима. У почетку је био уз политику кнеза Николе, а доцније се почео од њега одбијати. Чак је то ишло толико далеко да је био са омладинцима заједно у борби за Устав 1907 године и био опозиција кнезу и његовој камарили.[51]
По Речнику места од 1925 год. имало би у Пиви 59 насеља,[52] од којих: једна варошица, 42 села и 16 заселака, и то 30 насеља у Жупи, а 29 у Планини. По попису становништва од 1931 год. забележено је 47 насеља, и то 28 у Жупи, а 19 у Планини. Међутим ја сам приликом испитивања забележио свега 35 села: 19 у Жупи и 16 у Планини. Ова разлика у одређивању броја насеља долази отуда што има Горња и Доња Брезна; Горње и Доње Рудинице; Горњи и Доњи Унач, па то неки бележе као засебна села, а неки као једно село, а опет многа су села пивска, нарочито у Пољу Црквичком, тј. у Црквицама, издељена на крајеве, па неки те крајеве бележе као засеоке или чак као засебна села, а неки све бележе као једно село.
По своме постанку пивска се насеља могу поделити у три групе: стара насеља, насеља од пре 300 до 250 година и нова насеља.
1) Стара су насеља она која се спомињу још у Средњем веку, било у писаним споменицима било у предањима. Таква су насеља у Жупи: Мратиње, Плужине, Стабна, Стубица, Смријечно, Сељани и Рудинице, а у Планини: Доње Црквице и засеоци Заграђе и Шћепан-Поље. По предању ова су насеља постојала у XV веку, а према неким старинама и привредним знацима (старим гробљима и траговима винограда и воћњака) она су могла ту постојати и много раније. Сва су ова насеља на заравнима у кањонима Врбнице, Пиве и Таре, где су климске прилике врло погодне за живот и где има у изобиљу воде и шуме. Она су била у почетку мања и становници су им се занимали земљорадњом, воћарством, пчеларством, занатима и помало сточарством. Како је простор, у коме су та прва насеља. заснована, мали и ограничен планинама и стрмим странама кањона, после и најмањега прираштаја оснивала су се нова насеља у виду крајева и заселака. Због тога су ова стара насеља матице за многобројна нова села, нове засеоке и уопште нова насеља.
2) Насеља од пре 300 до 250 година су она која су основали било досељеници (као што су на пр. Аџићи основали Лисину) било исељеници из старих крајева на првим катунима. Таква су насеља у Жупи: Брљево, Лисина, Зуква, Забрђе, Столац, Горанско, Дуба и друга; а у Планини могла би се у њих урачунати Дубљевићи и Пирни До. Ова су насеља у близини старих насеља и с њима су одржавала тесну везу како из одбранбених, тако и из економских разлога. Становништво ових насеља већ је изменило, под утицајем климских прилика, занимање. Напуштају занате, воћарство и пчеларство и одају се земљорадњи и сточарству.
3) Нова насеља. Ова се насеља могу поделити у две групе: насеља, која су постала у другој половини XVIII века и насеља, која су постала око средине XIX века и доцније. Ова су насеља постала на катунима и зимњим становима ("ватанима") старијих насеља. Оснивали су их мештани деобом задруга, а умножавали су се прираштајем и досељавањем. Оснивање тих насеља су изазвали пренасељеност и економски разлози. Сељаци су по катунима и по планини косили и спремали сено за зиму. Уза сено спремали су стаје и прибоје за овце. Прво су у стајама зимовали чобани, доцније и чобанске жене и деца, а најзад и остала чељад из чисто економских разлога: да се на две стране кућа не води. Тако се мало по мало стара села напуштају и стварају нова на катунима и при планинама. Оваквих насеља има доста и њихово се становништво углавном бави сточарством, а земљорадњом врло мало. Остала занимања својих предака - занате, воћарство и пчеларство - сасвим су напустили.
Процес стварања нових насеља, у Пиви је врло интересантан и поучан. У раније време, када није било ни личне слободе ни имовне сигурности, сељаци су се прибијали једни уз друге ради одбране и давања отпора нападачу: задруге су се чувале, а куће су биле збијене било у целоме селу било у сваком крају села. На катуне се издизало у један, а здизало такође истога дана. Ливаде по катунима су се косиле као и данас, али се сено с њих згонило у село било на коњима било зими по површици на саоницама или гранама или се слободно спуштало низ вознике. У новије време, када се народ осетио слободнији и сигурнији, подиже стаје и зимње станове по катунима и око села, где му је земља и где му је згодније, а куће гради на својој земљи без обзира на близину или удаљеност села или појединих крајева села тамо где му је најпогодније са чисто привредног гледишта. Тако има појединих сељака удаљених са кућом по три до пет а и више километара од села или најближег каквог насеља. Они зими по три до четири месеца не виде живе стране душе, већ живе усамљени као пустињаци.
Сва су села у Пиви разбијенога типа: старија шумадискога са крајевима, а новија старовлашкога. Села шумадискога типа не заузимају велике просторе као села по Шумадији, али имају јасно обележене крајеве, у којима, су куће збијене. Њиве су у овим селима око кућа, а ливаде и испаше изван села. Таква су села Плужине, Стабна, Црквице, Борковићи и друга. Међутим, код села старовлашког типа куће су растурене по селу без икаква реда. Њиве су по селу и око села, а споредне зграде, где их има, такође су растурене по њивама и ливадама и у селу и око села. Док села шумадиског типа имају изглед мало културнијег насеља, дотле ова старовлашкога више личе на катуне него на села. А како ова села старовлашког типа немају скоро нигде шуме око кућа, нити каквог воћа, изгледају још више као нека привремена насеља.
По сеоским крајевима у Пиви насељена су иста братства, те се по њима често и зову. На пр. у Борковићима су крајеви: Радовићи, Лондровићи, Делићи и Недићи; у Г. Црквицама: Никовићи, Јеринићи, Шарићи, Војводићи, Кнежевићи итд. Како су поједини крајеви доста велики, са 15 или 20 кућа, често их понеки називају засеоцима, па чак и селима. Отуда и долази неједнака цифра у броју села код статистике и појединих испитивача.
У Пиви, близу кућа, или има по једна "појата" или племна" или нема. Куће нису никаквом оградом ограђене, а по селима, нарочито новим и најновијим, нема шуме, те су села гола и изгледају дивљачна. Куће су по селима велике и лепе, те кад би села имала дрвећа изгледала би много лепша и много савременија. Кроз села само воде стазе и понегде крчаници, а о каквом грађеном путу нема ни помена. Још народ није тамо свестан корисности путева, па на њих слабо и обраћа пажњу.
Од старина у Пиви вреди поменути ове трагове ранијих насеља: стара гробља (мраморје), гомиле, градине, црквишта и манастир.
Народ их често зове "мраморје". Њих има на много места у Пиви. Има их много више но у Дробњаку, сигурно зато што је Пива, нарочито долина Пиве и Врбнице, много жупнија од Дробњака и што је била кроза сва времена насељенија од њега.
а) Стара гробља у Жупи. - На Доњим Брезницама налази се једно 30 старих гробова на једној облој главици више Стублине. Надгробне су плоче положене по земљи и до пола су у трави. Народ то гробље означава као "грчко", тј. као гробље оних становника, који су, веле, пре њих ту становали. На два од ових гробова су крстови (в. ск. 1). Надгробне плоче немају шара и нема ниједне да стоји усправљено. Кад би се те надгробне плоче испревртале, можда би се на њима, с друге стране, нашле још какве шаре или какви други знаци.
Има једно старо гробље у селу Буковцу. Мање има надгробних плоча но у Д. Брезнима, а отприлике су исте онакве као оне у Брезнима. Ове немају никаквих шара нити украса. Затим има по једно старо гробље на Бранову; ока села Смријечна; на Грацу; више села Будња; на Бари Гргурској (овде на једној плочи имају уклесане ножице, маказе, којима се овце стригу); код млина на Врбници у Плужинама. Сва су ова гробља мање више једнака: то су велике кречњачке плоче без икаквих шара и украса, растурене по земљи на каквом малом брдашцу, удаљеном од насеља по неколико стотина метара.
б) Стара гробља у Планини. Има старо гробље више Пирнога Дола. Ту има 12 лепих надгробних плоча, али без икаквих шара. Плоче су рађене и лепо отесане. Има иза Боричја 10 гробова са надгробним плочама неуређеним и простим. Има једно гробље у Кнеж-Долу на Горњој Јасени, високо у планини. Ово је гробље исто онако као оно у Борковића Катуну. Има једно гробље у Николином Долу и у Тодоровом Долу. Ово гробље у Тодоровом Долу народ зове "Грчко Гробље".
 |
|
Сл.
1 - Највиши врх на војнику.
|
Старо гробље код цркве на Пишчу је врло интересантно. Оно је многобројније но и једно до сада поменуто. Приликом раскопавања овога гробља наишло се на нека стара црквишта. На темељима једног старог црквишта подигнута је и нова црква за Пишче и околину. Црква није велика и сва је озидана од камена из темеља тих црквишта и од надгробних плоча. Ово гробље на Пишчу је измешано: има старих гробова и гробова доцнијих (али ипак никако доцнијих од 350-400 година) са хришћанским ознакама. На старијим гробовима су плоче грубе, неизрађене и велике; доцнији гробови су лепши, плоче су им израђеније и на њима има уклесаних знакова од којих су једни прави крстови, а други личе на крстове. На једноме има прави крст (ск. 1). На другом има рељефно уклесан мали мач. На трећем гробу, који има облик крова од куће, има с чела крст интересантног облика и на једној страни два крста истога облика. На четвртом гробу има звезда шестопера и месец са, роговима (ск. 2) окренут к њој. На петом гробу има крст опет нарочитог облика. (ск. 3).
 |
 |
|
Ск. 2. и 3. - Гробље у Пишчу (О. Б.).
|
Ск. 4 - Надгробни споменик из Мраморја,
старог гробља изнад Борковића Катуна у Пивској Планини (О. Б.)
|
На шестом с леве стране плоче има крст барељефу, док су ови први сви рељефни. На седмом гробу велика је плоча - 2 х 11/2 м. са извесним шарама (спирале) около и извесним знаком чело главе. Приликом прекопавања у овом старом гробљу увек се налази по једна мала сребрна парица. А у једном гробу, на самој ледини, у близини тога гробља, нађено. је 9 лобања, од којих су неке биле са зубима а неке без зуба.
Најлепше је гробље, звано Мраморје, у Борковића Катуну. Овде има 17 гробова на једној облој главици. Надгробне су плоче у облику трапеза од тврдога кречњака, доста лепо урађено и са шарама с лица (ск. 4). Некада су плоче биле све усправљене, тј. пободене на краћој основици, због чега их народ и зове мраморје, а данас стоји само још једна усправљена. На једној од тих плоча почео је неко да клеше крст, па је оставио недовршено.[53] Ово је гробље на висини од 1480 м. Приближно је на тој висини и гробље на Бранову у Језерима, које народ такође зове Мраморје.
Око Шћепан-Града (Сокола) има много старих гробова. Поп Јово Радовић из Д. Црквица причао ми је да таквих старих гробова има много по шуми са стране Таре и да на њима има неких натписа. Ја те плоче нисам гледао, али сам наишао на југоисточној страни од града на старо гробље са врло великим надгробним плочама. У једној групи има 9 гробова, а међу њима је један највећи и најлепши и на њему има ћириловски натпис доста искварен. У једном напису из Фоче, штампаном у "Времену" 9 новембра 1933 године, помиње се овај гроб код града Сокола на Шћепан-Пољу, и натпис на њему. Натпис гласи: Божы и Петковь (?) спомень ...... Милошу(?) моі, у раі преиде. Молю ви не попираiте (ме) мимоидући, ере сам {а био како и вы а (вы) ћете быти како и ја смертни.
Поставихь билиг за живота а искахь умрети у Соколу ... (12 слова нечитко)... воіводе Стипана, коы ме почто (хровоіе (?)). А бе ніегов... (или: а бе у ніегову службу).... у тешко врем(е) в тешкой рати + Амин.
Овај је гроб доста добро очуван. Натпис је на, њему са стране и са нешто више труда и стрпљења могао би се прочитати и потпуно разјаснити. Гроб је доњим делом зарастао у коров, а око њега је шума. Димензије овога гроба по мерењу дописника из Фоче не подударају се у свему са мојом мером. По дописниковом: гроб је дугачак 2,36 м.; широк 1,16 м., а висок 0,96 м.; а по мојој мери гроб је дугачак 2,41 м.; широк 1,19 м., а висок 0,91. Гроб је свакако из 15 века, и то како изгледа" из доба, док је још Стјепан Вукчић био војвода, дакле пре 1448 године (сл. 15 у прил.).
Ова су стара гробља растурена по целој Пиви, али их има много више у селима која су постала на катунима и у Планини но у селима у Жупи. Једино од овога чине изузетак неколико гробова код Плужина и гробље око Сокола. Око гробља на Д. Брезнима и око гробља на Пишчу до пре 80 година није било никаквих насеља, а око гробаља у Планини и по катунима нема ни данас насеља. Настаје питање: чиме су се занимали ти становници чија су гробља на толиким висинама, где сурова зима траје најмање шест до седам месеци. То су били, бесумње, сточари, који су лети изјављивали овце на пашу на те планине, а с јесени их гонили у хумније (топлије) пределе, као што су Умњаци доскора изгонили овце на летовање на Маглић и околне планине.
Данашњи Пивљани причају да су; ова гробља старија ; од садашњег пивског становништва и зато их зову: "Старо Гробље", ређе "Мраморје"[54] а само два зову "Грчко Гробље". Народ прича да су пре Срба у Пиви живели неки "Грци", који су због хладноће усред лета побегли низ Дрину и више се никада нису вратили.[55]
По обради надгробних плоча ова се гробља могу поделити на старија и доцнија. Код старијих су надгробне плоче велике, грубе, необрађене и скоро без икаквих шара и украса. На тим плочама нема никаквих знакова хришћанства, те би се по томе могло веровати да су та гробља из времена пре но што су Срби примили хришћанство. Познија гробља имају надгробне плоче мало урађеније, многе су отесане и имају неке шаре; на некима има знакова хришћанства, тј. негде правих крстова а негде извесних шара које личе на крст. Та су гробља према томе из доба хришћанства, и бесумње хришћанска. Како пре Немањића тако и у немањићско доба Пива је била у саставу српских држава[56], а од крунисања Стјепана Твртка I за краља Србије и Босне припала је Босни и у њој се помиље град Соко на утоку Таре у Пиву[57]. У времену Херцега Стјепана. Пива је била у његовој држави[58], што доказују и многи називи (Шћепан Град, Шћепан-Поље, Ерцегове Стране, Сандаљеви Доли, Ерцегова Градина).
У власеничком крају у Босни има много оваквих гробља и народ их зове "Старо Гробље", "Мраморје", а највише "Богомилско Гробље". Питао сам једнога старијега свештеника, проту Матеју Поповића, из тога ; краја: откуда код вас тај назив "богомилско гробље", кад се нигде у нашој земљи та гробља не зову тако? Одговорио ми је: "То је од окупације, тј. откада су Коста Херман, Трухелка и други аустроугарски научници испитивали та гробља и том приликом по Рачком назвали их богомилским. То је народ прихватио и тако их данас обично зове, а међутим пре окупације нико није ни помињао какве богомиле у тим крајевима". Ровински, који је осамдесетих година прошлога века био у Пиви, описао је Пиву у своме великоме делу (Черногорија, књ. II, стр. 103), и вели: "у Пиви је било распрострто богомилство, и за ово су докази многобројна мраморја, али је сваки спомен у народу о богомилима изгубљен". И заиста данас нико у Пиви не зна ништа о богомилима, нити их помиње, нити које од ових гробаља зове богомилским[59].
У Драгаљеву, с пивске стране, има на два места великих камених гомила купастог облика. Не изгледа да је камење на те гомиле устурано ради чишћења ливада. Једна је од тих гомила висока до 8 метара, а у пречнику има 25 м. Народ прича да под тим гомилама има гробова.
У Пиви има два места што се зову градине: градина испод села Стабна и град Соко, Шћепан-Град. Градина испод Стабна је остатак неких зидина на једној стрмој каменитој коси, при утоку речице Сутулије у Врбницу. У близини ове градине има место што се зове Виногради, и народ зове градину Градина Ерцега Шћепана а винограде Ерцегови Виногради.
Шћепан-Град је на једном карсном гребену више Шћепан-Поља. Очувале су се зидине од града, али то је све обрасло у шуму да му се не може ни с које стране прићи. Положај града је врло подесан. Он је чувао прелаз на Шћепан-Пољу и одбијао са малим снагама сваку навалу ка Пиви и Дробњаку, Град је са присојне стране, па иако је на приличној надморској висини - има преко 700 м. - клима му је врло пријатна. Околина града је богата водом и шумом, а подножје му запљускују Тара и Пива. Он се помиње и пре XV века. Можда је то Међуречје Порфирогенитово[60].
У врху старога насеља, а сада засеока Заграђа, испод Шћепан-Града, има стара црква са једним кубетом на средини. Црква је у рушевинама, а зидана је од камена и бигра. Сводови су изграђени од бигра, а црква је била споља обложена тесаним каменом. Црква има облик лаће, а олтар је одвојен од "цркве" зидом, што је реткост код наших цркава. На олтару су троја врата, и сви су лукови, како у цркви тако и над вратима и проворима, израђени у арапском стилу. Црква нема фресака, бело је окречена и изгледа да је служила и за џамију, иако нема мунарета[61].
На средини цркве има један велики надгробни споменик од белога мермера без икаквога натписа. Споменик има облик кућњега крова и сељаци су га померали и превртали тражећи новац испод њега.
Око овога црквишта налази се читава шума од дивљих крушака и јабука (дивљака). Човек би рекао да је то све некада руком сађено, па запуштено и подивљало. Више црквишта има диван и јак извор.
На самом Шћепан-Пољу има црквиште у сеоском гробљу. Црквиште је велико и предање каже: да је то била главна (саборна) црква Херцега Шћепана.
Највећа је и најзнатнија старина у Пиви манастир Успеније Св. Богородице. Њега је, као што сведочи очувани запис, подигао 1573 године херцеговачки митрополит Саватије, доцнији патријарх пећски[62]. Манастир се лепо очувао и налази се на левој обали реке Сињца, близу његовог извора, у крају који се зове Гусац (сл. 16).
Црква има облик лађе, а озидана је од финога жућкастог и црваног кречњака, који је од сунца доста изгорео, те стално прска (пуца). Средњи део цркве је на стубовима, којих има шест, по три са стране. Дебљина је зида 1,17 м. Унутрашњост цркве је подељена на олтар, мушку цркву и паперту за жене. Дужина цркве шупљином износи 26,70 м. (олтар 6,75, црква 19,95 м.) а ширина јој је 11,50. Главна врата су висока 1,85 м. а широка 1,04 м., а јужна су висока 1,55 а широка 0,85 м.
Као што се из поменутог записа види, црква се "писала" 14 година после зидања. Фреске нису неке нарочите вредности, али су се у већини добро очувале. Од наших светаца вреди поменути: фреску св. Саве у олтару, фреску Стевана Дечанског на стубу с десне стране, фреску св. Симеуна на зиду према фресци Дечанскога и две фреске ктитора манастира око јужних врата са моделом цркве. Фреске наших светаца су онакве какве се налазе по нашим задужбинама из XIII ;и ХIV века. Св. Сава је у орнату архиепископа са тонзуром на глави; Дечански има круну на глави (сл. 17) а св. Симеун је у црној раси као монах (слика 18).
Оне две фреске око јужних врата су врло интересантне. То је место за ктиторе цркве, а да ове две фреске претстављају ктиторе, најбоље показује модел цркве, коју лева фреска држи на једној руци. Фреска с десне стране ових врата, кад им се лицем окренемо, претставља човека са неком врстом капе, као турбаном, на глави, округле браде, у ћурку до земље, постављеном лисичином, са рукавима до лаката засуканим, и у зеленој антерији (сл. 19). Овај је човек пружио десну руку ка фресци с леве стране врата, а леву руку држи на прсима. Фреска с леве стране врата претставља човека у владичанском орнату без ореола. Овај држи модел цркве на десној руци и пружа је икони Мајке божије са дететом која седи на трону, (а леву руку држи на прсима[63]. Између иконе Богородичине и врха модела цркве,- коју држи овај владика у десној руци, стоје остаци од натписа: прес(ве)та Б(огороди)це прими ... труд ... јакоже х ... он ва довици лепту ...
Више се од овога натписа не може прочитати, а другога каквог натписа изгледа није ни било.
Поставља се питање, чије су ове две фреске, што претстављају ктиторе цркве. Фреска у орнату владике, са моделом цркве на десној руци, бесумње је митрополита Саватија, који је Пивски Манастир подигао према натпису, а човек у ћурку са зеленом антеријом испод ћурка, у једној капи која личи на турбан - није свештено лице нити је православни. Чим се погледа фреска, види се да је то слика некога великог турског доглавника у оделу хоџе или муфтије. Богатство ћурка, богатства крзна, којим је ћурак постављен, зелена свилена антерија испод ћурка, капа на глави у облику турбана, округло потсечена брада показује човека и богата и од утицаја, који је омогућио подизање ове цркве. Истина је да је ово време било време патријарха Макарија и његова рођака Мехмеда Соколовића, великог турског везира, када се дозвољавало оправљање напуштених наших цркава и манастира, али се не зна да су се, у то време, и нове цркве подизале, нарочито оволике колики је Пивски Манастир. Пошто нема натписа над фреском да би се знало чија је, једини је податак о томе народно предање које вели да је то слика Мехмеда Соколовића, стрица митрополита Саватија, наследника Макаријева на патријаршиском престолу. До пре 100 година фреске су биле добро очуване и онда је и ова фреска била много јаснија, те је свако у њој познавао слику муслимана. Причају да је Смаил-ага Ченгић а нарочито његов син Дедага (Дервиш-паша), често долазио у манастир, улазио у цркву и пред овом фреском простирао серџаду и клањао. После молитве увек би оставили по жуту меџедију или дукат као прилог цркви. А Дедага је за време Стефана Ђачића, игумана овога манастира, око педесетих година прошлога века, давао манастиру годишње извесну количину жита, масла и воска, као царском вакуфу [64].
Неки мисле, да ова фреска у ћурку са капом на глави која личи на турбан може бити слика игумана Симеона, за чије се време црква "писала" (рађене фреске), као што се у натпису вели. Та је претпоставка немогућа из ових разлога: 1. Калуђер, игуман не може се у цркви зографисати у ћурку и са капом на глави. То нити где код нас има нити је где забележено.
Српски калуђери никада нису носили округло ошишану браду. То је манир муслимана кад мало остаре или дођу до великог положаја у чиновничкој каријери. Типове у истом оваквом оделу и са турбаном (фес, који се озго мало или види или не види, обмотан великим жутим хаџијским шалом, чалмом) мало истуреним, да се чело види, сретао сам пре тридесет и више година у Скопљу и по другим крајевима Македоније на сваком кораку.
Не може се Кир-Симеон, игуман манастира, зографисати на месту ктитора само зато што је у његово време манастир "писан".
4. Саватије, оснивалац манастира, умро је као патријарх 1586 године, дакле годину дана пре но што се црква почела зографисати, те не би имало оправдања да се игуман Симеон стави напоредо са Саватијем као ктитор.
5. Никаква натписа, осим онога напред (наведеног, изнад ових ктитора нема, што такође значи да ово није фреска игумана Симеона него некога другога човека. Да је ово Симеонова, он би приликом њене израде изнад ње или поред ње ставио какав знак или читав натпис да се то види. Према свему сам потпуно уверен да је та фреска слика некога муслимана који је помогао Саватију да добије одобрење за зидање овако велике цркве и омогућио му прилогом да се црква подигне. Да ли је то фреска Мехмеда Соколовића из млађих година, као што народ прича, или неког његовог рођака, то је друга ствар.
У цркви има доста натписа с краја XVI и из XVII, XVIII и почетка XIX века на зидовима, над фрескама, око врата, на иконама; даље има доста старих црквених утвари: крстова, кадионица, тасова, и књига са важним натписима и записима. Какав историчар-археолог и какав палеограф имали би доста посла у овом манастиру. Многи су од ових натписа штампани у "Записима и натписима" Љ. Стојановића, али би то требало све проконтролисати на лицу места.
Манастир има три звона, два новија, а једно католичко, ливено 1667 године.
По Пивској Планини и око Дурмитора са пивске стране има доста катуна и места са необичним именима. Од ових нека могу бити пореклом од старијег, несрпског становништва. Таква су на пр: Мацавар До (катун села Војиновића), Шаке (стране више села Пишча), Матаруге (крај северно од Тодорова Дола), Бобани до Пријеспе (удут села Дужи), Дрпе (катун засеока Лица), Боботин Врх (у селу Горњем Унчу), Руђин До (изнад катуна Војиновића), Мургуле (долина изнад старога гробља на Пишчу), Пиоска, Кречман, Минина Варда и Бовани (места око Доброг и Тодоровог Дода).
У Борковићима се налазе два катуништа: једно се зове Парошке Долине и говори се да су ту некада издизали Парежани, а друго се зове Потрш, и веле да су ту живели Потршани. У Бањанима Парежана има и данас.
Затим, спомени су на старије становништво имена катуна и места са поуздано српским називима: Бањски Катуни, више села Војиновића; Турска Глава, велико брдо више Руђин-Дола; Ћурчина Тавница, једна главица са пећином; Лукавице, ниже Руђина Дола; Сандаљеви Доли, у близини засеока "Ерцегове Стране" и др.
На Пишчу, поврх греда, налазе се неке зидине, махом на ћелици. Народ их зове Куће Маричића. Данас у Пиви нема никога да се презива Маричић и не памти се да се ико у Пиви презивао тим именом с ову страну 300 година. Додају да је по предању од ових Маричића Вид Маричић, који се често спомиње у народним песмама.
Тип кућа у Пиви је исти онакав какав је у Дробњаку и у осталој северној Херцеговини. Куће су: приземљуша, на ћелици и кула.
Приземљуша је најпростија врста куће. Гради се у каквом пристранку, те јој је зид са три стране у земљи а само с једне, с лица, на земљи. Обично је "пошивена" сламом; ретко је "под штицом" или "шиндом" (сл. 7 у прилогу).
У кући приземљуши су скоро увек два одељења: соба и "кућа" или оџак (претсобље). Огњиште је у кући, а пећ у соби, и везани су вратима кроз која се пећ ложи и хлеб у пећ меће да се пече (сл. 13).
У Пиви сам наишао и на куће приземљуше (у Борковићима) са таваном преко целе куће; иначе је таван само изнад собе. У оваквим кућама живе чељад и стока заједно, и оне личе на дробњачке стаје. Над собом је, на тавану, у прегради жито у кошевима и остава, а над преградом за коње и говеда је преграда за овце. Таван је везан за кућу проскоком, а овце на таван улазе кроз вратанца, која су начињена на крову, с горње стране, при дну стреје. Ако је кућа приземљуша цела над земљом, онда су на њој двоја врата: једна за чељад, а друга за стоку, иначе су једна (ск. 5).
Кућа на ћелици је стари и омиљени тип куће. Изгледа ми да је томе узрок њена практичност у сваком погледу. Она се лако гради и довољно је пространа те има одељења и за чељад и за стоку. Она се може сматрати као прави и чисти тип српске куће динарскога човека. По Дробњаку и Пиви све старе зидине показују да су ту биле куће на ћелици.
У кући на ћелици има обично четири одељења (сл. 8): "изба" за крупну стоку, са коњушницом и телечаром; "соба" над избом, за чељад; "кућа", са огњиштем; и "ћилер" са "клијетом", или "мала соба" са ћилером. Огњиште је испред собе и оно је увек на ћелици, а тако су на ћелици и ћилер и клијет. На изби су једна врата, и изба је везана, скалама кроз проскок за "кућу". На "кући" су обично двоја врата: велика према југу или истоку и мања супротно.
 |
|
Ск. 5. - Хоризонтални пресек куће приземљуше
са целим таваном: 1) соба; 2) пећ ("фуруна"); 3) огњиште; 4) "кућа"; 5)
улаз за стоку; 6) коњушница; 7) говедарник; 8) одељења на тавану за оставу
и кошеве; 9) таван за овце; 10) проскок, који је у вези са "кућом" стубама
(степеницама).
|
Куле су двоспратне куће: доњи спрат је "изба", а горњи "кућа" (сл. 9 и 10). Зидају се од камена "у грези" или "на врсте". На изби је онолико врата колико домаћин има синова (због деобе), а на "кући" су обично једна. Изба је од куће одвојена таваном од подница, између којих су "шипила" (ушипљено). У изби су, у једном делу, преграде за оставу, "пријесјеци" и "амбари", а у другом преграде за ноћивање крупне стоке. На тавану су собе за чељад и "кућа" са огњиштем. За огњиште је просечен таван ради сигурности од ватре. Негде је огњиште подзидано а негде је усечено у сантрач. Више огњишта је черјен о који се вешају вериге.
Горњи таван у кула и у кућа на ћелици је од шашоваца или од подница. Изнад огњишта и "куће" нема тавана, но су само греде и на њима су обично кошеви за жито и грађа за "лијес". Кошеви су лоптаста, мало спљоштеног облика, горе отворени у виду отсечка, исплетени од врбова прућа и изнутра олепљени говеђом балегом да жито не пролази кроз "плет". У један кош може да стане пет до десет товара жита, и оно се у њему лепо суши.
Прозори су на кућама мали и нема их много. Обично су на соби по два прозора и још по један на "кући" поред врата, према огњишту, ради светлости. На прозорима су стакла или хартија "пенџерлија" или "ондра" (бураг од овце).
Зид је у куће "сувомеђа", "греза" или "на врсте". По зиду се код кула и приземљуша стављају изнутра греде "округлије", а споља по две "венчанице", и оне се усеку једна у другу. Простор између округлија и венчаница зове се "атула". Поврх округлија и доњих венчаница ударају се греде за горњи таван. У венчанице се усецају рогови (кључеви), а поврх рогова је слеме. По роговима су жиоке у размаку од 80 цм., а спојене су - везане - са једним или са два реда "панта" (пајанта).
Код кућа на ћелици, које могу бити од брвана или зидане, ударају се по зиду у висини "ћелице" место округлија подвлакнице" у "ћертове". Поврх ових усецају се греде за Доњи таван па се поврх њих удари горња "подвлакница". Ако је кућа од брвана, на горњу се подвлакницу усецају диреци за брвна, а негде се брвна сасјецају у ћертове (пот. ћерт). Поврх брвана ударају се венчанице и на њих се усецају рогови. Понегде се оваке венчанице зову и "атуле".
Кровови су у кућа високи због великог снега. Све приземљуше и куће на ћелици имају обично кров на четири воде, а кула има и са кровом на две воде. Кровови су; од "шинде", "штице" или ржане сламе. Штица може бити, двојака: изграђена и личи на шинду, и неизграђена - обична тараба. Кров од ржане сламе може да траје по 30 до 40 година.
У Пиви сам наишао и на комбиновани кров: кров пошивен сламом и опточен штицом (негде шиндом) из разлога да ветрови не "засукују" крајеве крова од сламе (в. сл. 7 и 9).
И код Пивљана се запажа одлика осталих Херцеговаца и Брђана: да имају лепе и добре куће. Они ће се задужити или један део земље продати само да подигну лепу кућу. (в. сл. села Безуја бр. 5).
Споредне су зграде (сл. 11 и 14): "стаје" за овце, "појате" за коње и говеда, "племне" за сламу, плеву и сено, "колибе" лети за чељад и мрс, "савардаци" и "кућарице" за чобане. Оне су делом од сувомеђе, делом од брвана или прућа, а покривене су обично кровином, ржаном сламом или "тарабом". Често и савардаке пошивају сламом. Оплету око савардака од јачега прућа неколико појасова у виду жиока, па за њих пришивају сламу у руковетима. Колибе у катунима врло бедно изгледају. То су најпростије и најпримитивније грађене зграде код наших брђана (сл. 12).
У Плужинама сам наишао на "кошеве" од прућа за кукуруз код једних чифчија Сочичиних, што је знак да сељаци ту и кукуруз сеју.
Куће граде домаћи мајстори, зидари и дрводеље. Зид "на врсте" тј. од тесаног камена, граде приморци, Бокељи, а бољу дрвенарију - врата, прозоре, боље подове и таване - граде столари са стране. Сами сељаци пеку креч ("клак") и спремају песак ("пржину") за малтер.
"Котари", "торови" и "ограде" су обично од врљика смрчевих и јелових (сл. 13). На Брезнима сам видео торове од "љеса". "Љесе" су практичније за премештање торова, али само за мања стада оваца.
Преграде се у кућама граде од чатме, од брвана или шашоваца, а у споредним зградама од плота. (Види опширније о свима врстама зграда пивскога типа у Насељима српских земаља, књ. I, с. 411-427).
Пива је била до 1875 године под Турцима, те у њој облици својине у земљи нису онако јасно изражени као у Дробњаку. И у њој има комуна (комуница) и приватне својине.
"Комун"[65] је заједничка земља, шума, вода било целога племена, било једнога села, било једнога братства. У Пиви племенских комуна нема. Узрок је у томе што је Пива била све до 1875 год. издељена на турске чифлуке и што Пивљани нису живели правим племенским животом.
Сеоских комуна има доста. Државна комисија, састављена од претставника власти и претставника народа, излазила је 1886. године у Пиву и поделила опште земље ("муше") и шуме између појединих села, и свако је село добило том приликом свој део према броју домова. Те су деонице ограничене међама и границама и оне и данас постоје.
Сеоски комун уживају сви сељаци подједнако, без обзира на имовно стање и број чељади у кући. Сеоска стока пасе по комуну где хоће; сељаци секу у своме комуну дрва и грађу ("јапију") где им је најподесније; сељак подиже колибу, савардак и тор где му је згодно и с руке; гноји, оре, и коси по комуну где жели, али не сме копати зидину нигде на комуну, да се не би окућио. Комун се не може присвојити. Иноплеменик и иносељак не може да се служи ни пашом ни гором у сеоском комуну без дозволе села.
Сеоски су комуни у вези са њивама и ливадама дотичнога села и све заједно чини "удут" тога села. Кад се појави потреба, сеоски комун, било цео, било делимично, дели сеоски збор на делове. Делови су једнаки и има их онолико колико има домова (домаћина) у селу. Раван део добива самохраница као и највећа задруга; на део не утиче ни број чељади у задрузи ни богатство; 10 војника из једне куће, ако су у заједници, добију исто онолики део колики и самохраница без и једне мушке главе у кући. Иноплеменик или иносељак не може добити део од комуна па и ако живи ту, у селу и има зиратне земље.
Сам комун нити се може отуђити, нити се може добити. Комун је везан за кућу и окућницу, тј. за огњиште, и с њима се добија и продаје. Сељак или племеник у сеоском комуну може имати само један удео тј. ако сељак купи од свога сељака који се исељава и кућу и окућницу и све њиве и ливаде, он тиме не добија и његов део у комуну; али ако то купи странац и ту се настани, он са куповином куће и огњишта купује и део у комуну.[66]
Приватна својина састоји се у зиратној земљи: у орници (њиви) и ливади и у забрану (омару, гају). Земља се наслеђује од оца или се набавља куповином. Очевина се дели на синове на једнаке делове, а женска деца добијају понешто ствари као мираз о удаји. Где нема мушке деце, женска деца наслеђују родитеље. Ако се наследница уда у друго село, земља не може отићи за одивом. "Домазет" се трпи и својата. Кад се земља продаје прво се нуди сродник, па сусед (помеђар), па сељак, па општинар, па племеник и најзад иноплеменик. Ако се земља прода, а ови се редом не нуде, сродник има право, ако је у земљи, да земљу врати после 8 дана, а ако је ван земље, и после 2 месеца.
У Пиви је било до најновијег времена чифчиске земље у Плужинама, у Д. Црквицама и у Пољу. Село Црна Гора било је све читлук; а Ченгићи су, после присаједињења Пиве Црној Гори, тужили Јока Аџића да им плати хак за Плужине, које су биле њихове.
У Пиви има и данас људи, "чифчија", на земљи Муја Сочице. Они раде напола: газдино је семе, волови и "дација" (пореза), а чифчијин је само рад. Не дели се 10 товара сена што се оставља за орање.
Турчин није могао ни за турско време купити чифлук у Пиви на силу. То су Срби између себе продавали и препродавали и радили су на све начине да земља не оде из српских руку.
Сеоски "млини", ако их има у селу, деле се на "редове", и то на онолико "редова" колико је у селу било домаћина (огњишта, димова) у времену кад се млин гради. После се, са деобом задруге, редови деле: на половине, на четвртине, на осмине и на "шеснајстине". "Ред" је време од 24 часа, а почиње са заласком сунца. "Ред се зове још и "чела" и "дио". "Ред" се у сеоском млину може и продати и купити.
Као што је напред речено, Пива је Комарницом и Пивом подељена на два дела: источни, Пивска Планина, и западни, Пивска Жупа. Сама имена ових делова показују да су неједнаки у климском погледу, те се према томе и становништво у њима по занимању унеколико разликује.
Становништво у Планини занима се сточарством и земљорадњом. Сточарство је много претежније. У Жупи се народ, осим сточарством и земљорадњом, занима помало и воћарством, занатима и трговином.
По црногорском имовинском закону: једно рало земље, кућа са кућном окућницом ("миљћ") и комун не могу се сељаку продати за порезу нити може сам сељак отуђити ни на који начин, те према томе сваки сељак има ма и најмање земље. Ова је одлука унета у Богишићев Законик према обичајном праву: да сељаци не трпе у својој средини човека бескућника.[67] Бескућник је, по патријархалном схватању нашега народа, човек опак за друштво и зато га гоне из своје средине. И племеник кад прода кућу и окућницу због сеобе, те остане без земље, мора одмах да се сели из тога места. Једино сам наишао на једнога сељака у селу Црној Гори да нема нимало земље и објаснили су ми да се са свима својим био иселио у Србију, па му чељад помрла, а он се вратио да умре у своме селу и међу својима.
У Пивској Планини су села на висини од 1300 до 1400 м. (једино Безује и Пирни До су испод ове висине), те на тој висини и не може ништа да роди до јечам, раж и елда, а од поврћа само купус и кромпир. У Жупи, пак, у Мратињу и у селима у долини Врбнице, поред горњих жита, сеју помало цинквантина кукуруза ("брзородац"), озиму пшеницу и просо. На Брезнима роди само раж и овас.
Прво се с пролећа, у априлу, сеје јара пшеница, па јечам и раж. Просо и елда се увек сеју око Видова-дне. Расад купуса се пресађује у "гнојеве" (торове) и једино ту добро роди, а вртови за "кумпијер" (кромпир), "кумпјеришта", се сваке друге године гноје (ђубре).
Главно је жито јечам, и он добро роди. Једно рало (око деветнаест ари) да 130 до 180 кг. рода, а у "гноју" (на торовима) добија се са рала до 250 кг. И елда добро роди, кад је не убије слана, што врло често бива, јер је она позно жито.
Раж се сеје колико ради хране, толико исто и ради сламе, којом се куће покривају! ("пошивају").
Раж, јечам и овас жању се крајем августа и почетком септембра, а просо и елда средином септембра. Никада жита не роди толико да подмири домаћу потребу, но се мора доносити са стране.
Несташицу жита надокнађава кромпир, који роди врло добро, особито у селима на Планини (један товар усева даје 10 до 15 товара рода). Кромпир је врло добре каквоће, и он је главна храна становништву. Да није кромпира, како они веле, Пива би се раселила. Домаћин мора имати с јесени до 200 ока кромпира на свако чељаде; иначе зиму не сме дочекати.
И купус добро роди али га народ не цени као кромпир. Он се зими, као кисео, мало више једе, а сладак (пресан) готово никако.
Земља се у Пиви, као у околним племенима, обрађује онако, како се можда пре 1000 година обрађивала. Њиве се ору ралом, а на Брезнима плужицом (врста плуга) (ск. 6 и сл. 21). Усеви се сеју "на торовима" (у "гнојеве") или "у пријелоге" или на "угареној њиви".[68] Угар се врши уз међудневицу, и то раде само Брежњани. Брезна су најнеродније и најдивљачије село у Пиви. У њима не може ништа да роди без гноја (ђубрета) или горења.
 |
|
Ск. 6. - Плужина, сва од дрвета
осим лемеша, раоника и цртала: 1) гредељ, 3 м. дугачак до козалца (бр.
3), од козалца до краја 0,63 м. 2) ручице, прави део (доњи) дугачак 54
цм; 3) козалац, дуг 58 цм; 4) цртало, нож од гвожђа и челика; 6) штица
за превртање земље, дугачка 90 цм, широка 27 цм. Осим тога уз плужицу
иде и отик, лопатица од гвожђа на дрвеном насаду за чишћење плужице.
|
Иако су села у долини Комарнице- Пиве, Сињца, доњег тока Врбнице и Таре доста жупна, те би у њима могло успевати све средње-европско воће, нигде нисам видео ни већег шљивака ни воћњака око кућа. Међутим причају људи да је у старо време било по селима и око њих доста воћњака, па чак и винограда. И данас се једна страна испод Стабна и Градине зове: Виногради, а изнад Шћепан-Поља има читавих редова дивљих крушака и јабука.
Зелен и поврће се не гаје, осим помало лука у Плужинама.
У Пиви се гаје овце, козе, говеда, коњи и свиње.
Мало је домаћина који не држи што "живо". Без коња или два вола или које овце сељаку нема живота. Отуда је она народна изрека: "Сељак без волова исто је што и човек без руку".
Највише у Пиви гаје овце. Овце су "кабе", са оштром вуном, и "реје", са мекшом вуном, увијеном у бичеве и прамење. Крупне су и отпорне према хладноћи; добро се гоје и за пет месеци лета дају доста млека, до 40 литара од музаре. Обично су све беле, а у лицу су: "бљеке" (белог образа), "зрње" (бели образи са црним пегама), "враноке" (бели образи са црним круговима око очију) и "гаре". Буљуци су од по 50 до 300 брава. Има и побравичара.
Овце с јесени и с пролећа пасу по селу и око села, лети по планини, а зими им се даје сено. Према количини сена и број се оваца зазимљује. Домаћин треба да има на сваког брава најмање до 100 ока (128 кг) сена, па да зиму чека без бриге. Овцама се сено меће до 140 дана у години.
Добро исхрањене овце дају и добру јагњад и доста млека и по оку вуне с главе на главу. Овце се стригу почетком јуна, а јагњад о Преображењу.
Код већине пивских села, како у Жупи тако и у Планини, катуни су близу села, те код њих катунски живот није потпуно одвојен од сеоског живота. У катуну су планинке са чобанима и децом. Остала чељад живе у селу, обрађују земљу и раде кућне послове, а недељом и празником излазе на катун. На катун издижу у један дан, а тако и здижу. Сточарство је у Пиви исто као и у Дробњаку. (види у I књ. Насеља: Дробњак Св. Томића, стр. 464-471). Села., која су ближе Бријега држе уз овце и по коју козу ради кострети и велике количине млека. Козе је у тим селима лако гајити: ту је Бријег, који је цео под шумом, па козе брсте и лети и зими.
Говеда су пивска мала. Краве су доста млечне, волови јаки и издржљиви, а месо је врло укусно. Зими се држе по појатама и избама и даје им се највише слама, а лети пасу по планини. Због тога су говеда о Ђурђеву-дне врло мршава и једва се крећу, а у јесен су дебела и угојена како само може бити.
Раса коња је средња. То су "токмаци", врло издржљиви и са мало хране задовољни. Пењу се по оним брдима и кршима као козе. Носе по 80 до 100 ока (100 до 130 кгр.) врло лако. Токмаци имају широке прси, кратки су са јаким ногама и развијеним предњим делом трупа: раса брдских балканских коња.
У Жупи се гаји и по које свињче, а уљаника са пчелама раније је било у овоме крају као игде у околним племенима. Данас је и то у опадању.[69]
На негу и храну домаћих животиња у Пиви се мало пажње обраћа. Овце лети ноћивају у торовима, а зими у стајама; говеда и коњи се лети пуштају у "сампас",[70] а зими се држе по стајама, избама и појатама, које су и нечисте и хладне.
У Пиви се у стајама не води "стопанлук", тј. не води се кућа, не пече се хлеб и не кува се јело, него чобани долазе кући на спавање.
Народ се у Пиви раније занимао и занатима и било је у племену: ковача, седлара, самарџија, мутавџија, дрндара, терзија, калајџија и др.; било је и дрводеља, који су куће градили. Борковићи су имали до 1911 године свога ковача, дрндара и калајџију. Нови начин живота и ново доба продире и у најзабаченије крајеве и потискује стару домаћу индустрију, замењујући је фабрикатима. То је учинило те се сви занати напуштају: у Борковићима је на пр. остао само дрндар, а ковач и калајџија су напустили своје занате. Изванредне су дрводељске рукотворине, као уметнички издрворезбарени "столови", гусле и др., у Кумаћима и Брезни (види слике 21 и 22 у прилогу).
Као најбољи мајстори за "лијес", за "дрвену јапију" и за покућство истичу се Мратињани и Брежњани (ск. 7 и сл. 20). Ови други имају неку врсту кола[71] - крстата кола са котуровима (ск. 8), која сами граде и служе се њима по селу, док остали сељаци имају само "саони" за пренос сена, жита и дрва.
 |
| Ск. 7 - Брезанска кола, сва од дрвета. Градио их Јашо Ђурковић. Котурови су од јасике. Делови: 1) котурови; 2) осовина; 3) мачка; 4) процијеп; 5) заворањ; 6) стубац; 7) клин; 8) рукавац; 9) јарам; 10) тељиг; 11) жбица. |
 |
| Ск. 8 - Крстата кола. Исто су што и она од једноставних котурова, само што имају овакве точкове као што показује цртеж. Точак (коло) се састоји од: 1) 4)гобеле; 2) крста; 3) рукавица; 4) можданика (клин што спаја гобеле). |
Раније је била много јача и обилнија но данас. Са новим животом и начин одевања и обувања се мења, те је та кућна индустрија и у Пиви у опадању. Још и данас жене саме прерађују вуну (перу, чешљају, гребенају, преду, препредају) и ткају "сукно", "рашу", поњаве, душеке, јастуке и струке; плету чарапе мушке и женске; неке сеју и понешто лана, те мешају с памуком и израђују платно - доста грубо али јако - за кошуље. Од "сукна" (врста шајка) се граде мушке хаљине, џамадани с рукавима и без рукава и женски зубуни. Од "раше" се граде мушке чакшире и женске сукње. "Раша" је много тања од сукна и она се ретко ваља. Сукно за поњаве (покриваче), душеке и јастуке много је грубље но оно за хаљине. Сукно за хаљине и поњаве се израђује увек бело, а за душеке и јастуке шарено. И раша се израђује бела, па се израђена боји најчешће у плаво за чакшире.
До ратова 1912 године, одело је код Пивљана било све бело, као што се и на фотографији види (сл. 21, 23 и 24). Беле су биле чарапе, беле "докољенице", беле "гаће" (чакшире), беле "хаљине" ("хаљином", или боље "аљином", се у Пиви зове горња мушка хаљина, врста доламе као што имају Мијаци, само што је мало у доњем делу ужа од мијачке, а шира од пиротске) са рукавима, па бела кошуља, те је било врло сликовито те људе погледати. Девојке и младе жене имале су беле зубуне, а старије црне и затворено-плаве. Терзије су врло вешто кројили, шили и везли (оптакали) хаљине и женске зубуне. На глави су људи, мушкарци уопште, и девојке носили црногорску капу, не онако плитку и малу као што су носили Мостарци и понеки Приморци, но доста дубоку тако да је на глави стајала врло стабилно. Младе жене су ишле, као што и сад иду, без капа, али на глави имају црну мараму (фацулет) врло укусно причвршћену за оплетену косу. Старе жене су носиле плетенице преко ушију посувраћене и дубок туна-фес без кићанке.
Данас је мушко одело и код Пивљана, као и код осталих околних племена, измењено. Белу боју заменила је црна. Црне су чарапе, црне су чакшире, црни су џамадани, црна је нека врста капута до испод кукова, све направљено од црне или у црно обојене вуне - одело нимало прикладно за оне расне горштаке, који заузимају видно место по развијености, мушкости и лепоти у српском народу.
Прерада је млека примитивна. То је женски посао, и жене израђују од млека "скоруп" (кајмак) и тврди сир за зиму. За празнике и за госте начине по неки пут меки сир и грушавину. За исхрану чељади преко лета спреме од млека: кисело млеко, "варенику", "урду" и "бучалину". Масло мету врло ретко; али масло праве од скорупа: истопе скоруп, па троп једу с хлебом, а маслом зачињавају јела место машћу.
Пива је уопште узевши сиромашна земља и у њој је тешко живети. Спутна и без икаквих путева остављена је потпуно самој себи.
Од 1895 год. па до I Светскога рата много је момчади ишло из Пиве у Северну Америку у печалбу. То је била права зараза, те је ишао у Америку и коме је била невоља и коме није. Није било села из кога није било по неколико младића у Америци: 1912 год. је на пр. из Пишча било 21, и то 17 момака и 4 ожењена; из Кулића 8; из Црне Горе 16.
Одлажење у Америку је много утицало на те људе: они су се унеколико просветили. Кад се врати "Американац" (тако зову оне који су били у Америци) кући, кућа одмах "сине" и чељад се отргну од оног обичног сељачког живота. Друкчије се у тој кући живи и друкчије ради. Димитрије Дуруговић, сељак са Брезана, и Дрека Недић са Недајнога тако су трезвени, разумни и разговорни као да су свршили какав народни универзитет.
До 1912 год. није било из Пиве ни једног младића који је положио матуру или учио на каквим вишим школама, док је из свакога осталога краја Црне Горе било по неколико. И основне школе су имали свега неколике, те је и писменост у Пиви врло слаба. Народ живи примитивним животом, рађа се и умире без лекара, јер лекара, нити је кад било у Пиви нити га можда сада има.[72] Бабички посао врше обичне сељанке, па кад се зна да је Пивска Планина потпуно безводна област, онда се може мислити како те бабице-сељанке одржавају чистоту код породиља" и колика је смртност и деце и мајки. Једино захваљујући својој здравој раси и сировој природи ови су људи успевали да се одрже.
Материјални статистички подаци за Пивску Жупу из године 1911 најбоље показују ондашње народно имовно стање и продуктивност пивскога земљишта у томе крају. Ове сам податке исписао у лето 1912 год. из пописних књига за порезу и они показују да је од целокупног земљишта у Жупи 1911 год. било:
под шумом 50%
непродуктивног 12%
обрађеног, под њивама и ливадама 18%
под испашом 20%
Од обрађеног земљишта било је: оранице 3519 и 7/8 рала и ливаде 5881 коса. Те године било је у овој капетанији, у 26 насеља, 791 домаћин и њихово имовно стање било је овакво:
На 791 домаћина било је 3.519 и 7/8 рала==600 ха, по 75 ари на 1 домаћина;
На 791 домаћина било је 5881 коса ливаде == 2117 ха, по 2,6 ха на 1 домаћина;
На 791 домаћина било је 29390 оваца и коза, по 37 брава на 1 домаћина;
На 791 домаћина било је 3461 говече, по 4,37 грла на 1 домаћина;
На 791 домаћина било је 838 коша, по 1,06 грла на 1 домаћина;
На 791 домаћина било је 1026 суда чела, по 1,30 суда на 1 домаћина;
На 791 домаћина било је 929 свиња по 1,17 брава на 1 домаћина.
По упоредним подацима за Пивску Планину из године 1911 и 1931 види се да ли је и уколико народно благостање унапређено и увећано.[73] Број домаћина био је 1931 године за 127 већи но 1911 (778 према 651). Њихово имовно стање било је:
1911 год. рала оранице 2989=543.5 ха;
коса ливаде 6512=1800 ха;
оваца и коза 29.037 брава;
говеда 3.625 грла;
коња 1.162 грла.
1931 год. рала оранице 524 ха, по 67,4 ара на 1 домаћина;
коса ливаде 1.792 ха, по 2,3 ха на 1 домаћина;
оваца и коза 47.307, по 60 брава на 1 домаћина;
говеда 4.001, по 5,15, грла на 1 домаћина;
коња 1.115, по 1,43 грла на 1 домаћина.
Према овоме укупно имовно стање становништва у току од 20 година није увећано, но је чак може се рећи опало, јер на истом земљишту и са истим бројем грла домаће стоке - изузевши оваца - живи данас 127 домова више но што их је било 1911 год. Број ситне стоке повећан је услед тога што има довољно пасишта по планини у Дурмитору и што су биле неколике последње године родне травом.
Из података о продуктивном и непродуктивном земљишту види се да у Жупи има 50% земљишта под шумом, док напротив у Планини нема ни 10%. Жупа је сва у осоју а Планина у присоју, а позната је чињеница да су у нашим карсним пределима много шумовитије осојне но присојне стране.
Велики су комплекси шума у Жупи око Мратиња, на Будњу и Брљеву, по Кручици, око Равнога, на Голији, од Лединаца до Војника и у Бријегу. Мратињска, будњанска и брљевска шума је крстата гора, углавноме бор; на Голији и Војнику је бор, смрча и јела, а има доста и букве; по нижим крајевима и у долини Врбнице и Сињца превлађује питома шума.
Бријег, који је од Војника до Шћепан Поља дугачак око 50 км., у погледу флоре је врло интересантан. Он је цео под шумом, и шума је много гушћа и бујнија на левој страни, у осоју. Ту је: бор, смрча, јела, тиса, мулика, буква, бели и црни јавор, бели и црни јасен, леска обична и међеђа, граб, клен, брест, ива, мукиња и друго. Десна, присојна, страна Бријега сувља је и избраздана точилима, прлима, влакама, усовинама са испалим голим кречним хрбатима од реке па до врха Бријега. То је слика да се ретко где таква може видети. Бор, који је дрво чистога голога карста, расте под тим голим хрбатима, на голој кречној стени, да се човек диви како се ту може одржати. Расут по тим хрбатима, са својом црном масном бојом у односу према зеленилу питоме горе по точилима и влакама, даје кањонима нарочиту чар и дивљину.
У Пивској Планини има шуме око Црне Горе, у кањонима Сушице и Таре и по Д. Црквицама, али је нема довољно ни за грађу ни за гориво, те су сељаци из села дуж Бријега принуђени гонити јапију из Голије или Војника, а дрва из Бријега.
Пивљани око Бријега секу лети лист за козе и говеда преко зиме. Место, где секу лист они називају "листобер" и "листосек".
Као што је показано напред у II одељку овог рада, Пива као жупа, тј. као насељен крај, помиње се у ХII веку у Дукљаниновој хроници, а у Свето-Стефанској хрисовуљи (1313-1318) пише: "дахь моу Гьцко и Пивоу да си бирь бере"...[74] У XV веку већ се чешће помиње. Тако се на пр. јула месеца 1453 год. Владислав, син Херцега Стјепана, који се бунио против оца, мири с њим у планинама Пиве.[75] Многи називи и културни трагови из XV века показују такође да је Пива у то доба имала насеља и имала своје властито становништво. И народно предање вели да је Херцег Стјепан имао свој двор у селу Стабну, где и данас постоје неке зидине, зване Ерцегова Градина, и њиве зване Виногради Ерцега Шћепана; затим у податке ове врсте спадају: име засеока Горњег Унча Ерцегова Страна и поред ње Сандаљеви Доли, па Соко, више става Пиве и Таре, "град Ерцега Шћепана"; па развалине цркве Раче, које су испод самога града, задужбина Херцега Шћепана, па најзад име малог насеља Шћепан-Поља, на самим ставама Пиве и Таре. Све то показује да је Пива у данашњим својим границама играла извесну улогу у држави Херцега Стјепана.
Становништво Пиве, у то доба, бесумње су били Срби (по селима у Жупи), можда измешани са Власима на планинама, по катунима.[76]
Константин Јиречек у својој књизи о Власима[77] помиње Wlachi Pilatusi (Власи Пилатовци или из Пилатоваца), а Вукадин из Пилатоваца године 1616.[78] завештава запис Манастиру Пиви, сваке године, "старъ уліа" (стар.= 40 ока), и даде вола за уље. Пилатовац је у Опутној Рудини, пограничном крају Пиве, а Пива је између Дробњака, Гацка и Опутне Рудине, па пошто се у ова три краја, који опкољавају Пиву, помињу ти Власи, сточари, можда их је било и по катунима у Пиви. Има насеље Пилатовац на ЈИ од Билеће, до самих Бањана, па можда су и ови Пилатовци издизали на Дурмитор.
Према климатским приликама и траговима виноградарства и воћарства центар српског живља у Пиви у XIV и XV веку била су села Стабна (са засеоцима Седларима и Ковачима.) и Плужине (са Магудама). Ондашњи засеоци села Стабна: Мутафџије, Туфегџије, Сукнари и Брашнари[79] данас не постоје. Постоје само селишта и живо народно предање да је тај крај некада био занатски крај у држави Херцега Стјепана и да су се ту израђивали самари, седла, разни алати, "мутафи", оружје, сукно и раша и да се млело жито за потребе Херцега Стјепана, те су им по томе дата имена.
Са навалом Турака у XV веку и са пропашћу Херцегове државе (1482 г.) пивско се становништво проредило и изгубило дотадашњи свој карактер. По сили нагона за самоодржање сточари су у маси, било са стоком, ако им ова није била заплењена, било са голим животом, побегли у слободне млетачке и дубровачке крајеве, где су имали доста познаника; а од земљорадника и занатлија иселило се у слободне хришћанске земље било на северу било на западу такође оно што је било богатије и истакнутије. Остало је у Пиви сиромашно сеоско становништво и мале занатлије, и они су се сви прикупили и груписали ради лакшега одржања у кањону Врбнице, око јаких села Стабна и Плужина и у кањону Комарнице и Сињца, око Рудиница и Крушева. Можда је нешто мало становника остало и у селу Мратињу и на Шћепан-Пољу.
Ово заостало пивско становништво било је крајем XV и почетком XVI века врло малобројно и као да има места оно предање међу Пивљанима које каже: да је све данашње пивско становништво постало од два брата, Руђа и Бранила. Оно вели, како је неки паша (дакле у турско време) дошао у Пиву и довео са собом два, ропчета, два брата, Руђа и Бранила. Свештеник "из Поља"[80] откупи од паше та два младића, покрсти их и Бранилу да име Јован а Руђи Никола. Како су у Пиви две главне славе, Св. Јован (7-I) и Св. Никола (6-ХII), Пивљани веле: да су од Руђа-Николе сви Никољштаци, а од Бранила-Јована сви Јованштаци. Према томе су, по њиховом казивању, од Руђа: Гаговићи, Гломазићи, Пејовићи, Крунићи и Сукновићи; а од Бранила: Кулићи, Тадићи, Сочице, Топаловићи, Јововићи, Блечићи., Мићановићи, Лучићи, Бакрачи, Гојковићи, Баланџићи и Бајагићи.
Има и друга верзија овога предања, по којој су се преци Руђа и Бранила, одмах после Косовске битке, преселили однекле са Косова или Метохије у Бањане. Пошто су Турци освојили све српске земље, одметне се од султана један Турчин, познат као велики напасник и зликовац. Овај Турчин затражи од Бранила да му пошље у логор сестру и још неке ствари. То Бранило не учини, него позове Турчина на мегдан и нешто преваром (био му је сасуо пуну торбу "луга" у очи) а нешто окретношћу погуби Турчина. То јунаштво Бранилово дочује султан и из захвалности што је погубио царског одметника да му доста земље да на њу не плаћа данак и да бира земљу где он хоће. Руђо и Бранило пођу из Мостара да траже подесну земљу за себе. Дођу на Поље Невесињско и затим Гатачко, земља им се допадне али ту не остану ("Један је Турчин дао, али ће други узети поље"), него продуже преко Равнога и дођу у долину Врбнице и ту се населе у Магудама, близу данашњега села Плужина. "Овде су брда и планине, спутно је, а заклоњено од свакога; може нам доћи вруће брашно из млина (близу су млини на Врбници), само дрво пред кућу (водом) и жива риба из воде", говораху они међусобно.
Како су браћа славила исту, славу Св. Јована, њихови се потомци, да би могли долазити о слави једни код других, поделе и Руђини потомци узму за славу Св. Николу, а Бранилови остану при Св. Јовану. Отуда данас сви прави Пивљани, па ма где они били, славе "или Никољдан (6-ХII) или Јовањдан (7-I).
У току XVI века пивско се становништво подмладило и умножило прираштајем и досељавањем. Пива је остала у залеђу Турака, који су је прошли и отишли ка границама Дубровника, Млечића и Угарске. Била је мирна, те је становништво несметано радило своје послове и напредовало како у земљорадњи тако и у сточарству, јер је све унаоколо било пусто. Обновили су се стари занати и свакој израђевини било је прође, пошто је све што је народ раније имао било пропало и уништено у ратовима и немирима.
После косовске пропасти и првих навала турских, велики број Рашана и људи са Косова и Метохије напуштали су и своје домове:[81] једни се кретали, у мањем броју, ка северу, Београду и Смедереву, а други у већем, ка. западу. Од ових који су се кретали ка западу неки су после етапнога задржавања у Зети и Далмацији (Аџићи, Љешевићи, Гаговићи) доспели у Пиву и ту се настанили. Староседеоци су били многобројнији, богатији и етнички јачи од досељеника и ове су у се претопили и наметнули им своје обичаје и славу (Аџићи нпр. напуштају своју славу Велику Госпођу и узимају општу, Св. Јована), али и досељеници уносе у домаће становништво своју физичку снагу, покретљивост и искуство.
Изгледа да се мешавином староседелаца са досељеницима нагло почело увећавати пивско становништво, те већ крајем XVI века, на сто година после пропасти Херцеговине, имамо у Пиви становништво које подиже велику цркву и даје богате прилоге цркви. "1573 год. подиже манастир на врелу Синцу Саватије, митрополит херцеговачки, а доцније патријарх пећски, отчаством од Пиве, подријеклом Руђић"[82] На 14 година доцније пописа се манастир,[83] а године 1626. пописа се препрата у манастиру Пиви трудом кир-Аврамије игумана и војводе Павла Драшковића и трудом Дуке Вуковића.[84] 1673. године старац Раде и поп Симеун Дучић са синовима Ивом и Јовом и Андрија Радовић са браћом и Лека Мајсторовић и Секулови синови Марко и Бобовац приложише Баре манастиру.[85] Већ 1711. године помиње се као преписач у манастиру ђакон Василије Пивац.[86] Даље, године 1732. помињу се као сведоци на обнови прилога Бара (напомена 4) манастиру Пиви: кнез Милија Крунић, кнез Вукоман Петровић, Вукоман Вуиновић и кнез Јован Тадић и Вучић Кулић и Петар Кујунџић и Мићан Голианин.[87]
Сачувале су се три тапије на основу којих Манастир Пивски полаже право на. земљу звану Бостани у селу Ораху. Тапије су на турском језику: једна из XVI, једна из XVIII а једна са почетка XIX века. Све су три преведене, али врло рђаво. Преводио их је неко ко није добро знао српски, а отштампане у Босанској Вили за годину 1895, на стр. 298. Ове су тапије знатне колико ради своје садржине, у којој се помињу места и имена људи, толико ради расветљења ондашњих административних и политичких прилика. Због тога доносим у напомени прве две тапије