 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Одласком "војводе Зети" Ђурђа Црнојевића са Цетиња преко Будве у Млетке, последњих дана 1496. године, закључен je значајан период не само у државном и политичком, већ и у културном животу његове земље. Ново раздобље, које je тада почињало, није изгледало светло, а није светло ни било, за дуго време и за највећи део те земље. Неки разговетнији наговештаји нових облика књижевности и културе, који су се стали јављати "в дни благочестиваго и христољубиваго и богохранимаго господина Ђурђа Црнојевића" у корену су били пресечени свим оним што je дошло убрзо затим, и "ренесанснога Цетиња" није могло бити[1], као што, из истих разлога, није било ни ренесанснога Смедерева.
Можда je један од најважнијих наговештаја нове епохе била ћирилска штампарија која je, готово чудом, устројена у току 1493. године, на Ободу или на самом Цетињу, као прва штампарија чије je деловање на нашем тлу потпуно извесно.[2] Али je она морала да престане с радом само коју годину касније и у ствари тек што je обележила своје сјајне почетке издавши једва пет књига, истина изузетних лепотом и раскошношћу израде. Њени штампари, на челу са "смереним" јеромонахом Макаријем "от Чрније Гори", расули су се по свету; њене пресе и њена дивна слова тако су исто нестали незнано куда. Може се само с пријатношћу нагађати, али je гледано историјски без користи, колико су они још таквих, а сигурно и друкчијих, књига могли да штампају и какве je све плодове могао дати тај њихов посао да су околности биле друге и да се среће имало више.[3]
Овако, живот ће се на овоме тлу отада па за безмало три пуна столећа сводити тако рећи на основне своје видове, и у њему за неке више облике духа места готово да неће ни бити. Принуђен на непрестан и грчевит напор за голо одржање, увек у опасности и немиру, неспокојан, растрзан и стално у борби не само с непријатељима споља већ и у борбама међусобним, нападан стотинама пута љутом немаштином, дуготрајним гладовањем и страшним поморима, човек Црне Горе није имао услова да досегне ни обичну писменост, а камоли да оствари било какву значајнију књижевност. Малобројни калуђери и попови, као духовно највиши слој народа, једва да су успевали да дођу некако до елементарног образовања, а већина их je била и без њега; њиховој руци често су боље пристајали пушка и сабља но перо и књига, и уместо на медитације и студије, неприлике су их обично гониле да постају предводници у окршајима и судеоници у небројеним недаћама које су се низале једна за другом у непрекидном ланцу. Много пута у то доба, летописци у својим записима о данима које живе, кратким и журним, али без изузетка искреним, исписују, као по договору, обрт о "љутим и прискрбним временима", и не слутећи, свакако, да речи којима су они мислили да обележе властито време постају обележје читаве епохе. Једина права књижевност коју je тај свет имао била je усмена, а њени творци остајали су анонимни. Понекад je она ту и стварана, али je исто тако, и чешће, долазила и из осталих наших крајева, па се овде развијала даље, остајући заједничко добро. Као и другде, та je књижевност на овом тлу пратила готово све манифестације живота и представљала, на свој начин, њихов особен израз; стога je, и она у стиху и она у прози, живела у пуној разноврсности својих облика.
Једино je невелики појас Приморја, који je још од 1420. године ушао у састав Млетачке Републике, био у нешто повољнијем положају, па благодарећи њему није до краја имао ни тако злу судбину. У појединим градовима Боке Которске, који су на тај начин остали у оквирима западне цивилизације, било je више услова да се културни континуитети одрже и да се појави и права књижевност ренесансе. Котор je у том погледу и први пошао и најдаље отишао.[4] Било je то и сасвим природно с обзиром на околност да je он већ под Немањићима добио истакнуто место и важио за "столни и славни град". Повољан географски положај за она времена и умешност његових људи, властеле и грађана, омогућили су живу размену добара, финансијске и трговачке послове, поморство и занатску делатност, а са тим и гомилање богатства, сусрете између припадника разних народа и далека путовања, убрзану грађевинску изградњу и стварање виших облика урбаног живота. Сведочанства о граматикалној школи у том граду има још од краја XIII века и само недостатак сачуваних докумената спречава историчаре да у стопу прате њен рад и дођу до целовитог увида у њено непрекинуто служење култури. Синовима которских племића и богатијих грађана у њој су предавали ондашње науке магистри доведени из Италије, из Дубровника или из других крајева света, које су овде без сумње привукле не само замашне плате које им даје општина већ и могућности хуманистичког деловања. Све разгранатијим потребама комуналне управе и урбаног живота били су неопходни исто тако нотари, лекари, апотекари, правници, архитекти, који такође долазе са стране кад их нема довољно домаћих, а са собом и они у Котор пресађују, поред својих професионалних знања, нове обичаје и нова гледања на свет. Млади људи одавде, не задовољавајући се ступњем образовања које су могли стећи код куће, а које je ипак на средњем нивоу, одлазе на поједине италијанске универзитете, махом на онај у Падови, гласовит и с давнашњим традицијама, и тамо изучавају право, филозофију, теологију и медицину. Понеки међу њима истичу се у ученом свету и њихова имена се и сада читају на каменим плочама и у писаним историјама овога универзитета поред имена других заслужних професора, па и самих ректора. По повратку са студија, ти млади људи живе у складу с оним што су видели и научили у свету, мењајући тако личним примером и живот својих суграђана. Њихови домови, поред финог покућства, богатих и тешких тканина, уметничких украса и слика међу којима нису ретке ни оне настале у домаћим "ботегама", пуне се све више и разноврсним књигама, штампаним у првим европским типографским центрима, али и писаним руком и, према приликама, раскошно илуминисаним. Већ ничу и прве библиотеке, приватне и за личну употребу, по кућама домаћих патриција и образованих грађана, и опште, по манастирима, и за шири круг читалаца. У граду, дуже или краће, бораве и многи странци. Поред оних које je довела општина за разне службе, то су најчешће млетачки функционери које je из метрополе упутила средишна власт, да владају у њено име; али има уз њих и пословних људи и путника, ходочасника на пролазу и лутајућих радозналаца, као и другде. Сви они на свој начин утичу на живот у граду и подстичу размену идеја, а не само циркулисање материјалних добара. То ствара одређену атмосферу у граду, погодну за настанак и развој оног стила живота и оних облика културе који су обележени појмом препорода или ренесансе, како би се нагласила разлика која их дели од живота и културе средњега века.
Отприлике истоветним путем, мада уз веће или мање закашњење, тећи ће ствари и по осталим градовима Боке Которске, који су се, као и Котор, нашли "у крилу прејасне Републике". Од Котора их, међутим, одвајају и неке разлике, и оне нису незнатне. Већ je и Котор имао овоју ренесансу у знатно скромнијем и сведенијем виду у поређењу с Дубровником или Хваром, а и с неким другим нашим средиштима онога времена. Јер са њима се он није могао мерити ни бројем ни богатством свог становништва, ни степеном достигнуте цивилизације, а ни по осталим условима које je био кадар понудити културном развитку. Остали градови Боке Которске нашли су се у односу на Котор у приближно истој ситуацији у којој je овај био у односу на поменуте истакнуте центре наше ренесансе.
Први хуманистички писци старога Котора почињу да се јављају већ на прелазу из XV у XVI столеће, али о њима се најчешће не зна много, а и дела им обично нису сачувана. Највиђенији међу њима морао је бити Бернард Пима, потомак старе и гласовите породице которских племића.[5] Негде У Италији, можда управо у току студија, стекао je за она времена веома частан назив ловором овенчаног песника (poeta laureatus), који je од тада стално пратио његово име; тако, када je у Котору 28. јула 1514. године била читана папска була, међу присутнима je забележен и "пресветли господин Бернард Пима, poeta laureato".[6] О његовом животу сачувало се нешто вести између године 1496, кад га сусрећемо најраније, и 1517, кад je по свој прилици умро; али то су вести сувопарне и говоре само о његовим грађанским обавезама и о свакодневним трзавицама. На жалост, његова песничка дела сва су погубљена осим неколико латинских стихова, недовољних за одређенији суд о њему као песнику; по њима би се можда једино смело закључити да je читаво његово песништво протекло у Цицероновом језику. Од некада сигурно бројних његових дела, сада знамо једну кратку и конвенционалну похвалну песму Венецијанцу Д. Паладију (Bernardi Pimae Delmatae Tetrastichon in laudem Domici Palladii Sorani), штампану 1498. године на крају књиге латинских састава тог песника (Domici Palladii Sorani epigrammaton libeli.[7] Осим тога, одавно je познат још и кратки епитаф (Epitaphium Bernardi Pimae Poetae Laureati), који je испевао самоме себи и дао да му се уклеше на гробници коју je саградио за живота, изгледа 1508. године, у цркви Св. Марије (Колеђата) у Котору. У само два стиха, колико их тај епитаф садржи у свему, он je као своје животно завештање остављао "голу душу Христу, а трошне удове земљи".
Пимини савременици, који су извесно имали прилике да од њега прочитају далеко више, ценили су веома високо и хвалили његову поезију без имало резерве. Један од њих, Фрањо Пасквалић, отац потоњег песника Људевита, а песник и сам, оплакао je његову смрт 1517. године италијанским сонетом, штампаним тек више деценија касније.[8] Тамо je, између осталога, што je израз Пасквалићеве туге због смрти пријатеља, рекао и ово што може личити на неки суд о његовој поезији: "Ућуткан je онај божанствени глас који je будио свако срце лењо и уморно; у цвету година и док je давао плодове, оставио je земљу земљи, а име свету, позван себи од онога који све може."
Многи хуманисти из Котора, попут оних у тадашњем свету уопште, припадају црквеним круговима и живот проводе као свештеници или као редовници, по доминиканским или фрањевачким манастирима; неки при том досежу до високих части и остварују блиставе каријере. Али с непоколебљивом побожношћу и с оданим служењем цркви, они повезују дубоку ученост и страсну љубав за класичне студије и елеганције латинског језика. Такав je спој остварио у себи Трифун Бизанти, которски племић с краја XV и из првих деценија XVI века.[9] Пошто je једно време био архипрезвитер которског каптола, папа Леон Х именовао га je 1513. за бискупа Котора. У том својству учествовао je на деветом и дванаестом заседању Латеранског концила, маја 1514. и марта 1517. године. Из Котора je у току 1514. године упућивао "лепа и елегантна латинска писма" свом заштитнику и пријатељу кардиналу Доменику Гриманију[10], патријарху Аквилеје, у којима му je, поред осталог, описивао и догађаје из рата против Турака што je тада беснео у Далмацији. Одрекавши се драговољно бискупске части 1532. године, остатак живота, до 1540, посветио je омиљеним студијама.
До великог су гласа дошли такође, не само у круговима теолога већ и код хуманиста, и не само у нашим крајевима већ и у свету, браћа Вицко (Vincentius) и Доминико (Dominicus) Бућа (Buchia), которски патрицији пореклом, и доминиканци по животном опредељењу. Већ 1525. године они су били чувени по делима из области теологије и по својим проповедима. Говорећи у Хвару своју познату хуманистичку орацију О пореклу u успесима Словена (De origine successibusque Slavorum), хварски доминиканац Винко Прибојевић убројио их je у најзнаменитије људе из наших страна, који су "још у ово наше доба живи" и "који су гласовити због свог књижевног рада". Поред Сплићанина Томе Нигера и Задранина Шимуна Бење, нашла су се тако и ова два доминиканца из Котора, који су својим делима расветлили бројне тајне католичке вере". Још једном у истом делу Прибојевић им je исказао поштовање, говорећи нарочито о Котору, који су та два брата "прославили својим књижевним делима и неуморним проповедањем народу".[11] И много касније живели су они и њихова дела у сећању учених писаца Далмације, па им je један од њих, Сплићанин Јеролим Кавањин, посветио неколико одушевљених строфа седмог певања своје барокне "велопјесни" Богатство u убоштво. У првој je помињао обојицу:
Браћа Буће умићена
ди 'е фра Доме и фра Виско?
ки у дила њих писмена,
која свак je њих притиско,
и у славном приповиједу
још су живи у сво'ем реду,
a у две даље строфе свакоме je од њих хвалу исказао одвојено.[12]
Један од браће, Вицко Бућа, образовао се на универзитету у Болоњи, где je постигао степене бакалауреата (1507) и магистра теологије (1513). По повратку у родни град живео je у манастиру Св. Николе, али je дуго боравио у средишту овоје провинције, у којој je вршио дужности магистра, приора (1515), провинцијала у више махова (једном само пуних петнаест година без прекида) и дефинитора (1530), и одатле je одлазио и у Рим, да присуствује генералним капитулима реда[13], осим тога, поједини градови Приморја позивали су га да проповеда у разним пригодама. Стога je, како се по свему чини, могао само накратко да се посвети наставничком послу у которској Гимназији, у коју га je градско Велико вијеће 1523. поставило за магистра граматике.[14] Од многобројних дела која му придају његови биографи[15] извесно je оно под насловом Opus de Conciliis, које je 1524. регистровано у службеним актима доминиканског реда[16], али коме се не зна даља судбина.[17] Остали његови сада познати радови само су краћи текстови штампани у туђим књигама које je он прегледао и оцењивао, јер су му њихови аутори, са свих страна Далмације, долазили "као на Аполоново пророчиште". Тако je у делу свог брата Доминка Буће, у коме су коментарисани "покорни псалми" (1531), дао да се објави "епистола" с хвалама и препорукама за дело (in laudem et commendationem huius operis), као што je десетак година касније (1545) другоме делу истога Доминка, у коме су тумачене недељне посланице, придодата друга Epistola operis commendatoria, у којој je Вицко, према једној давнашњој оцени (Ф. М. Апендини) додуше показао ученост не мању од оне свога брата, али у којој латински језик није био ни приближно тако отмен и углађен.[18] Сличног су карактера и Вицкове "епистоле" у књигама Дубровчанина Климента Рањине (Araneus) под насловима Quodlibet declamatorium (Венеција, 1541) и Expositio... super epistulam Pauli ad Romanos per modum lecturae (Венеција, 1547).[19] Али већ je Дубровчанин Амброзије Гучетић (Gozzeus), који je 1605. године издао зборник био-библиографских исписа о писцима читавог доминиканског реда (Catalogus virorum ex familia praedicatorum in litteris insignium) и који je Вицка узносио као "оца не само племенитог по крви, него и изврсног у књижевности и моралу", јадиковао што његове списе, о којима je слушао, није нигде успео да нађе. Међу тим списима, Вицкови биографи су помињали седам трактата о Светом писму, коментаре посланицама светога Павла, књигу о Соломоновој Песми над песмама и разне коризмене проповеди.[20] Вест о тим делима дошла je и до Сплићанина Кавањина који je o Вицку певао у већ цитираном епосу:
... остави након себе
острам инијех својих дјела,
рукописне многе спребе,
размишљања богомијела
врху књига Павла Света
с ким и он к небу с њим узлијета.
У далеко већој мери и много je боље познат, већ и стога што je сав штампан, хуманистички и теолошки рад другога од те двојице близанаца, Доминка Буће. И он je, као и његов брат, био доминиканац; и као и овај, вршио je дужности приора манастира Светога Николе у Котору (1511), професора теологије (1537) и старешине далматинске доминиканске провинције, а истицао се такође и у проповедништву. Један његов биограф записао je, и то можда није уобичајено хуманистичко претеривање, да je био "веома знаменит редовник, пример непорочног живота и чудесан у наукама".[21] Своја дела он није оставио у рукопису, него их je штампао, истина уз неизоставну напомену да то чини не властите славе ради, већ на молбу своје сабраће и пријатеља. Али мада je понекад и одвећ наглашавао своју редовничку смерност и више него скромно говорио о духовним својим својствима, није пропуштао да се постара да свакој од тих књига придода више или мање текстова у којима су га његови угледни пријатељи нештедимице величали у стиху или у прози. Било je то у пуном складу с хуманистичким гледањима на ствари, по којима je, као што je истицао и један од његових поштовалаца, Шимун Бења, бискуп модрушки, "хвала награда за врлину" (laus virtutis est preemium). Најранија од његових књига, за коју каже да ју je израдио "с великим трудом" (pop eine magno labore) и која je сигурно била довршена пре 1526, јер ју je већ тада читао дубровачки теолог Августин Наљешковић, представља речито исказане и учене коментаре седам познатих покајничких псалама, којима су на крају додате и побожне молитве Веома пробрано u корисно тумачење седам покајничких псалама са излагањем њихових назива u са додатком молитве коју треба рећи на крају појединих псалама (Etymon elegantissimum satisque perutile in septem psalmos penitentiales cum expositione titulorum eorundem psalmorum aditione orationis dicende in fine singulos psalmos, Венеција 1531.[22] Будући коментари били су претходно у усменом облику излагани у Сплиту, а када je одлучио да их штампом учини доступним широј публици, приказивао их je сам као мукотрпну и марљиво рађену компилацију из многих и разних књига, у којима je тражио најлепше цветове и одабирао најкорисније мисли. Али je Франо Мартинчић, један од његових тадашњих сплитских слушалаца, био уверен да je Бућа био писац "толико славан речитошћу и оштрином духа, да му ни Ксенофан ни Цицерон нису "били равни", па je том свом уверењу дао израза у латинској песми коју je Бућа штампао у истој књизи. Друго дело Доминка Буће, на коме je радио "себи за вежбање, а побожним хришћанима за утеху", опет je учено, али лепо срочено (pulcherrima, како се наглашава у наслову) излагање и тумачење црквених текстова.[23] То су, најпре, четири духовне песме (кантици) из Новога завета: "Велича душа моја Господина" (Magnificat anima mea Dominum), "Благословен Господин Бог Израелов" (Benedictus Dominus Deus Israel), "Сад отпусти слугу свога, Господине" (Nunc dimittis servum tuum, Domine), "Слава Богу на висини" (Gloria in altissimis), затим "анђеоски поздрав", "Света Маријо, мајко Божја, моли за нас грешнике" (Sancta Maria, Mater Dei, ora pro nobis peccatoribus) и недељна молитва. Грађу за коментаре тих текстова он je, према властитом признању у коме je само поновљена чувена слика хуманистичке поетике, скупљао, као што пчела бере "преслатки мед", пребирајући "мирисно цвеће учених писаца". Своје дело Бућа је штампао у Венецији 1537. године, а посветио га je млетачком патрицију Мелкиору Микијелу (Michiel), у знак сећања на честе разговоре "о божанским стварима", које je c њим водио док je овај био ректор у Котору. Најзад, трећа књига Доминка Буће представља, како јој и наслов казује, Веома корисно излагање свих недељних посланица које се читају током целе године (Expositio satis perutilis omnium epistolarum dominicalium, quae per totius anni circulum leguntur), а штампана je у Млецима 1545. с посветом кардиналу Ивану из Толеда.[24] И она je, у суштини, теолошка компилација, каквих je у оно време било пуно у свету, из многих грчких и латинских књига које je Бућа ревносно читао, у покушају да за себе и читаоце, и ad Dei Laudem, разјасни дословни и мистични смисао посланица. Овога пута настојао je, бар према сопственој изјави, да "у изношењу божанских речи не тражи замамни и украшени говор, већ да иде само за лепотом чисте једноставности" и зато je, без сумње, у наслову скромно наглашавао само корисност својих тумачења. Али су читаоци имали друкчији доживљај његовог дела и Бућа није хтео да из књиге изостави и њихове оцене. Поигравајући се звучном сличношћу пишчевог презимена (Bucchius) и речи buccina (војнички рог из кога се труби), Шибенчанин Илија Толимерић назвао га je у латинској песми коју му je посветио "кнезом и трубом светога говорништва", а Вицко Бућа, у епистоли којом даје препоруку делу, није се устезао да га приброји славним људима хришћанске учености.
Поједини которски хуманисти, као и њихове колеге из других крајева ондашњег света, радо мењају поднебље и одлазе у друге средине, где делују каткада и дуго и плодно, а неки и трајно остају изван родних градова. Учени свештеник Никола Ћерло (Chierlo), син извесног Михајла и пореклом ван сумње из нижих друштвених редова, рођен je и одрастао, а вероватно je и образован у Котору, али je живео и радио у Венецији, као свештеник и учитељ, а тамо je и умро, 13. новембра 1522. Нa његовом гробу у цркви Сан Северо био je некада натпис у латинским јампским стиховима, од кога je сaчуван једино препис, и у коме се истицало да je овај Которанин (patria qui natus fuit Catharensi) био "граматик, песник и хуманиста".[25] Само захваљујући тим стиховима, за које се највероватније постарао сам Ћерло, он je остао у сећању потомака, јер су иначе сви његови списи одавно погубљени.
Још je можда знатнији хуманиста те врсте био которски племић Трифун Бизанти, други тог имена и тог презимена.[26] Студирајући у Венецији дошао je до великих знања и постао je доктор права, филозофије и теологије. Неко време тврдило се да je предавао грчку и латинску књижевност на универзитетима у Болоњи и Перуђи, што je сада доведено у питање с обзиром да се његово име не појављује у списковима тамошњих професора; али да je знао грчки још увек изгледа несумњиво. Зарана je ушао у венецијанске хуманистичке кругове и његове латинске песме, пригодног карактера, или песме писане за њега и посланице њему у хвалу, сусрећу се у више књига штампаних чак крајем XV и на почетку XVI века.[27] Био je и пријатељ Лодовика Ариоста и овај га je, с много комплимената, предложио општини Ређо Емилија 1503. године у комисију за избор професора грчке и латинске књижевности, чега се Бизанти није могао примити, али што je сматрао великом чашћу, јер je доиста част и било. Пошто je извесно време провео као дворанин на служби хуманисте и кнеза Алберта Пиа, завршио je трагично своје дане, негде пре 1530. године, обузет манијом мизантропије, попут Тимона Атињанина. Због такве судбине Џампијетро Валеријано дао je места и њему у познатом свом делу О несрећи писаца (De litterarorum infelicitate).
Почеци нове књижевности овога подручја, који су припали хуманистима — као и свуда другде, уосталом — били су на латинском језику. Иако ју je време веома проредило, при чему су многи њени текстови нестали без трага, о њој се може закључити да се кретала у уобичајеним смеровима; с једне стране, била je световна, веома много пригодна и епистоларна; с друге je стране остајала религиозна, теолошка, едукативна. Оно што je чини књижевношћу новога времена, проистиче најчешће из осећања њених твораца да раде посао који je значајан, редак, изабран, и који доноси глас и славу код савременика, а бесмртност код потомака; и проистиче из њенога израза, који je заснован на принципима античке реторике, брушен и изграђиван стрпљивим читањем класика, који није вулгаран и свакодневан, веза уочљиво тежи ка ономе што се тада звало елеганцијом језика.
Ускоро ће се овде појавити и ренесансна књижевност на италијанском језику, али ће се латинизам одржавати жилаво и даље, и књижевност хуманистичке инспирације трајаће вековима. Само je нова књижевност на нашем језику још дуго морала да чека свој тренутак. За разлику од најближег суседа, Дубровника, где je уметничке поезије на народном језику било већ од првих деценија XV века, "словинске" музе су у Котору ћутале упорно и далеко после тога. Објашњење сигурно није у томе што je Котор био у туђинској власти и што су његову културну физиономију одређивали млетачки утицаји. Јер и Хвар je, на пример, био у истом положају, а такође и Сплит, Задар и многа друга средишта на Приморју, али тамо тог кашњења није било. Можда je тачније објашњење тој појави што je Котор био ипак мање развијена средина и што су у њему интелектуалне снаге биле ређе. Његово племство, осим тога, после ратних недаћа погодио je тешко и губитак плодног и богатог Грбља, и "крајње сиромаштво" (povertа estrema), како je забележио Бартоломео Ђустинијани 1553. године, владало je у његовим редовима. За бављење књижевношћу ширег круга људи, осим усамљених и изабраних појединаца, сигурно није било ни прилика, ни доколице ни потребног спокојства.
У православном делу данашње Црне Горе прилике су, у културном погледу, биле свакако много теже. Малобројне цркве и проређени манастири, који су остали једина станишта неке писмености, били су лишени и најосновнијих књига, ако нису били претворени у рушевине или сведени на најбедније таворење. "То умањеније светих и бож'ст'вених књиг расхиштенијем и раздранијем језики" и то "велико раздрушеније и попереније светих црков и умаљеније божств'них књиг" први je од разлога које je Подгоричанин Божидар Вуковић, "от Ђурић", наводио за своју одлуку да "в западних странах италских в славном градје Венецијани" заснује штампарију са српским словима која би радила за духовне потребе српске земље.
Мало се зна о том старом штампару из наших страна, који je у туђем свету називан још и Della Vecchia, што je породично презиме његове жене, које je он узео такође, уз своје.[28] Не зна се када je и како напустио своју Подгорицу, а још мање се зна какви су му почетни кораци у новој средини. Једно je сасвим извесно: био je имућан и угледан човек, и тај иметак, као и тај углед, стекао je тргујући. Из домовине, с којом никада није прекидао најтешње везе и за којом није престао да осећа неутољиву чежњу, прибављао je старе српске рукописе. Није искључено да их je сам и преписивао, можда само за себе, а можда и са већ тада јасном и готовом намером да њихове текстове штампа на корист свога "от'чства". Када je та одлука у њему сазрела, по њима je састављао "форме" и изливао слова, решен од почетка да она морају бити по изгледу и облику "угодна всакому прочитајуштому".
Као штампар и издавач Божидар Вуковић je деловао у Венецији пуне две деценије, од 1519, кад се у овај посао упустио, до краја 1539, када je умро. Али тај његов рад није, из неких сада непознатих разлога, текао без прекида: пошто je 1519. и 1520. штампао Служабник, довршен 7. јула 1519, и Псалтир с последовањем u часловцем, чији je први део био готов 7. априла 1519, а други 12. октобра следеће године, Вуковић све до 1536. није више издао ниједну српску књигу. Када je поново наставио са штампањем српских књига, није се више заустављао и у сразмерно кратком року издао их je још пет: Зборник и Молитвеник, 1536, Октоих петогласник, 27. јула 1537, Минеј (празнични), 19. јануара 1538, и Молитвеник-Требник, 1539. или 1540. године.
Све књиге које je Вуковић штампао имају за садржину текстове најуже црквене литературе, прастаре, одавно преведене и дугом традицијом освештане. Нема међу њима ниједног које би било иоле ближе правој књижевности, иако су таква дела ипак стварана у нашим странама, а њихови рукописи морали су такође стизати до Вуковића. Али он их није штампао, гледајући у прече циљеве. Штампајући "в туждеј земљи, в странах италских", за свој народ књиге "душеспасније" и "многонарочитије", Божидар Вуковић je истицао да њима жели да буде "христијаном на ползу". Неуморно je стога, у њиховим предговорима и поговорима, понављао констатацију о оскудици и уништењу српских књига по манастирима и црквама, опустошеним од "иноверних". За те опустошене храмове, "јаже бити к просвештенију и свјетлости светих црквих", он je издавао "всака писанија црковнаја велицијеми словеси". Али je имао у виду и друге потребнике: оне који путују и којима je удобније да собом носе књиге мањег обима и ситнијим слогом штампане ("и другије књиги списах пом'ншими словеси иже в пут ходештим удоб носима бивајут").[29]
Поред тога "душеполезног" и религиозног карактера, његово je предузеће несумњиво имало и очевидне родољубиве мотиве. Њима je Вуковић дао такође нешто места у пропратним текстовима с којима je своје књиге отправљао у свет. Видећи — каже он тако у поговору свога Молитвеника из 1536. године — да Германи ("Фруги"), Грци и остали народи ("и иније језики") састављају "на типаре" (тј. штампају) "божств'нија писанија", зажелео je јако "и наша србскаја, и блгарскаја такожде, на типарех с'ставити".
Своја издања Божидар Вуковић није, разуме се, припремао сам; он je пре свега био иницијатор и творац издавачке политике, а за конкретна штампарска и дрворезачка, дакле уметничка остварења, његове књиге имају да захвале читавом једном низу мајстора који су радили по његовом "повеленију". Неки од њих су морали имати изузетног удела у томе, чим су стављали и своја имена у предговоре или поговоре. Један од њих je "окајанејши и мн'ши в иноцех јер'монах Пахомије от Црније Гори от Реки", који je са њим радио 1519. и 1520. године, штампајући Служабник и Псалтир с последовањем.[30] После се око Молитвеника из 1536. и Минеја из 1538. "трудио... јерођакон Мојси от сербскије земљи отчством же от мјеста нарицаемаго Будимља". Најпосле су му Октоих петогласник реализовали "свештеници Теодосије и Генадије параеклисари монастира светаго Сави србскаго иже јес в Милешево отч'ством же от мјеста Пријепоља".
Своје дубоко родољубље Божидар Вуковић био je намислио да засведочи и на један сасвим нарочит начин. Још 1520. године он je говорио, у поговору свога Молитвеника, а кад му се смрт сасвим приближила истицао je нарочито, у предговору Минеја из 1538, да жели да штампарију ("сије типаре") изнесе "в своје от'чство", не би ли се тамо нашао неко да се, после њега, "потруди ради божств'них црквах да исплни колико буде воља божја недостатчство светих книг".[31] Да je та Вуковићева намера остварена, била би то друга штампарија на тлу Црне Горе, после оне Ђурђа Црнојевића. Колико je Вуковић озбиљно носио у себи ову мисао види се најбоље из прве редакције његовог тестамента. У том тестаменту, писаном 5. фебруара 1534 (1533. по млетачком рачунању), он je остављао "манастирима на језеру Скадра... све оне књиге руком писане и све калупе за штампање, и ону опрему која се нађе за поменуту штампу, оловне форме и интаљиране фигуре (дрворезе) и све што буде.. ."[32] Из неких својих разлога, касније je ту мисао напустио и штампарију je, по његовој смрти, заједно с осталим добрима, наследио његов син Вицко Вуковић, који ће и сам, на известан начин, ући у историју српске књиге као њен издавач и штампар.[33]
Лукративан моменат, који није био сасвим одсутан ни из мотива Божидара Вуковића, поред мотива религиозних и патриотских, био je и наглашенији и снажнији у делатности његовога сина Вицка Вуковића. Још веома млад, и тек коју годину по Божидаревој смрти, он je преузео не само очеву штампарију него и његове издавачке концепције, па и саме текстове. У први мах удружио се с једним ортаком, Бартоломеом Августиновим Da Schio. Они су се 1546. обратили "прејасноме дужду" пажљиво образложеном представком, уверавајући га да су одлучили "да следе стопе покојнога Божидара Вуковића и да штампају српским језиком и словима Служабник, Посланице и Јеванђеља, Псалтир и друге разноврсне књиге... у разним облицима, велике и мале ..." Те књиге они би, као што су писали, штампали "ради свеопште добробити српске Нације и језика, као и ради увећања хришћанске вере". Али су одмах показали и да су им на срцу, нимало мање, и сопствени интереси. Истичући нарочито пословну неизвесност оваквог предузећа ("Међутим, имајући у виду да je такав подухват скопчан с немалим ризиком, како због тешког и прекомерног трошка, муке и труда, којима се изложио покојни Божидар да би нашао и саставио слова и остало што je за такву штампу било потребно, тако и због тешкоћа које долазе после, када се те књиге продају, с обзиром на то да су српску нацију преплавили и онако разорили неверници"), хтели су да се унапред обезбеде од нежељене конкуренције, па су за себе захтевали — и одмах добили — искључиву привилегију с важношћу од 25 година, по којој се нико у том року не би смео усудити "да штампа књиге ма које врсте на српском језику, нити да их штампане продаје и држи, нити да их односи другде по земљама и местима прејаснога дужда, нити да прави пресе и алате који припадају таквом штампању".
Већ у току исте, 1546. године, Вицко Вуковић и Бартоломео Da Schio прештампали су Псалтир с последовањем са издања Божидара Вуковића. Средином пак наредне године издали су, опет на исти начин, и другу књигу, која се назива Зборник. Потом je Вуковић, да ли сам или и даље са својим ортаком, уз прекиде од по неколико година, прештампао Служабник. (1554), Молитвеник-зборник (1560) и још једном Псалтир с последовањем. Око тих књига он се није трудио превише: за њих je преузео и слог, и многа графичка решења, а великим делом и саме предговоре и поговоре из књига свога покојног оца; са своје стране додао je једино богате ренесансне "орнаменталне оквире страна, које штампарија Божидара Вуковића није употребљавала".[34]
Заштићен привилегијом чији je рок још трајао, Вицко Вуковић био je у прилици да своје право уступа другима, свакако не без користи по себе, и да им, како се по свему види, изнајмљује и своју штампарију. Тако се некако мора објаснити околност да je Стефан (Мариновић) "от града Задра" на Посном Триоду, који je штампао у Венецији 1561, био дужан да стави испод заставице: "Виценцо де господин Божидара Вукове од Старца", Како je у једном, данас понешто комичном макаронском језику, назвао Вуковића.[35] Није нимало искључено да je на исти начин и под истом погодбом у штампарији Вицка Вуковића штампао 1566. године свој Зборник и Јаков од Камене Реке. Нешто слично он сам казује у поговору те своје књиге: "Изидох от Македоније, отч'ства мојего, и внидох в западних странах... в град Венеција, и тамо обретох стари калапи Божидара воеводе у јегова сина Виценца от многими времени неписали, и почех писати сије мале књиге ..."
Осим упадљиве комерцијалности, коју његов отац Божидар Вуковић није откривао у тој мери, Вицко се као штампар и издавач српских књига разликовао још у неким даљим моментима. На његовим књигама нису се истицали више, као некад, њихови штампари и остали мајстори; у језику тих књига наслућују се трагови приморских дијалеката, што би упућивало на мисао да су његови анонимни сарадници пореклом из тих средина; чак и његово православље није било онако несумњиво као што je то био случај с његовим оцем. Уосталом, нађено je да се он 1571. понудио римској Пропаганди за ширење вере да за католички свет штампа јеванђеља и епистоле. После те понуде, која уосталом није реализована, Вуковићу се замеће траг, а његова штампарија, која je дуго мировала, прешла je крајем XVI века у власништво једног Италијана, Ђузепа Антонија Рампацета. Пре но што ће се она сасвим расути, за њу je "смерни игумен Стефан, јеромонах от храма пречистије Богородице, отчством же от Паштровић" приредио ("списао") један мали молитвеник (Зборник), око кога се "трудио", као штампар, "грјешни и мн'ши в иноцех јеромонах Сава от монастира Дечана".
Јеролим Загуровић "властелин от града Котора" и католик, последњи je знатнији издавач и штампар српских књига који je био са наше земље и од наше крви; после његове смрти, 1572. године, његова je штампарија прешла у руке Бартоломеја Албертија, познатијег под презименом Џинами, а затим су тај посао у потпуности преузели странци.[36] Има неке чудне игре судбине у историји породице Загуровић и њеног учешћа у нашој култури. Док су се рођаци и браћа Јеролима Загуровића који су остали у Котору, када су били писци, опредељивали за латински и италијански језик, он je сам, настанивши се у Млецима, по личном избору постао штампар и издавач српских књига; његови синови, међутим, већ су пунокрвни млетачки племићи и за родне крајеве њиховога оца везују их само нејасне породичне успомене.
У најранијем свом издању из 1569. године - био je то "Псалтир по грч'скому језику, а по српскому пјевц" - Загуровић je у поговору дао нешто података о себи и указао на неке од својих основних побуда. Стару и дуго понављану формулу о сиромашењу цркава у божанственим књигама које су проузроковали "Исмаилћани" и о својој жељи "исплнити [њихово] недостатчство" није хтео мимоићи ни он. Као своје "родитеље", а тиме je сигурно хтео рећи: узоре и светле претходнике, назначио je војводу Ђурђа Црнојевића и "господина Божидара". Нарочито je подвлачио своје надовезивање на штампарски подухват Црнојевића, представљајући при том своје ствари, можда и једино из превелике ревности, чак с понешто очигледних нетачности: "И того ради приде в венетиски град и обрете стари типари от родитељ јего воеводе Ђурђа и с'стави их в једине, јако да обновет се старих писмена и да исплнете светије цркви различними књигами." Загуровић je имао среће, а ваљда и умешности, да пронађе сарадника, коме, изван сваке сумње, припада главна заслуга што су његова издања остваривана с толико лепоте. Ми тог заслужног мајстора знамо и по имену, а не само по делу; он je поменут у поговору Псалтира као Јаков "от пределехs македонских, от места Софија, Крајков син". На овај начин, а то значи: углавном прештампавајући раније књиге Божидара Вуковића, Загуровић je у кратком року, и уз помоћ Јакова из Софије, дао и сва даља своја издања: Требник, Служабник и Октоих петогласник. Како je убрзо затим Загуровић умро, у току 1572. године, Јаков из Софије доштампао je, управо исте те године, зборник Различније потреби, на коме je, како претпостављамо, рад започео док je још његов послодавац био жив.
Упркос великој скрби наших старих штампара, у Венецији, као и оних који су се краткотрајно јављали на разним тачкама у самој земљи, да за српске манастире и цркве штампају што већи број књига, њихова издања нису могла задовољити све потребе. Као и у другим српским крајевима у та времена, на територији данашње Црне Горе образовали су се тада, кад год су то прилике дозвољавале, преписивачки центри у којима се радило на ручном умножавању најнеопходнијих црквених текстова. Пуни средњи век ту се продужавао како по избору књига тако и по начину њиховог настајања. Једно такво преписивачко средиште био je "манастир Никољац, храм светаго чудотворца Христова Николае на ријеце Лиму", у близини Бијелог Поља.[37] Тамо je, у време "царствујушту цару султан Сулеману", 19. децембра 1524. године, "раб Христов поп Радослав", по наредби ("повјељенијем") Цветка Вуковића и његове жене Јеле, довршио преписивање једног Апостола, који су они приложили истом храму "за своју душу и за родитељ својих".[38] Недалеко одатле, у манастиру Заступ крај Бродарева, био je Други скрипторијум, исто тако активан у то време.[39] У току 1537. године, енергични игуман Матеј узео je иницијативу не само да се изгради и живопише манастир већ и да се ту препише цео низ књига, и његовим "повјељенијем и трудом и подвигом" довршено je за једну годину неколико минеја. Тако je "смјерени и маломоштни јеромонах Сава" исписао тада Минеј за месец јануар "в мјесте рекомјем Заступе при храме светаго и славнаго чудотворца архијереја Христова Николи и пречистије мироточици";[40] јеромонах Никифор "свету и похвалнују књигу" Минеј за децембар[41], а "грешни поп Никола", "презвитер Никола од Николапазар", чак двоструко више, Минеј за фебруар и Минеј за јули.[42] У записима које су стављали на рукописе по обављеном послу, ти су преписивачи с уобичајеном монашком скромношћу волели да додају молбе читаоцима да им не узму за зло невештину и да им опросте могуће погрешке, "понеже не писа дух свети, н' мутан ум и рука брена и грешна и к всакому злу ухиштренаја". А, с друге стране, радили су неспокојни и често уплашена срца, "в та љета нужна, скрбни и ненавистни от всех приходештих тех временех". Исте те 1537. године, и у приликама истоветним, "многогрешни и смирени јермонах Сава" исписао je један Минеј "в манастире глаголемом Светаја Тројица близ реке Врхубрезице", где се такође нашло снага за образовање знатног преписивачког центра. Његов једноставни и овлаш назначени приказ тих несрећних прилика није без неких потресних акцената: "В та лета царствујушту Исмаилтеном цару султан Сулејману и все царство их беше; и велика нам нужда от њих беше, јеже имехмо именија, все нам в'зимаху, једни ни приходеште, а друзи отходеште, и все јеже с'тецахом, все в'зимаху".[43] Нимало се нису промениле околности ни када je "грјешни и м'ншиј паче всјех дијак Јован" у истом "храме светеј, и живоначелнеј, и неразделимеј Тројице близ мјеста Пљеваљ" писао 1545. манастирски типик (Типик јерусалимски), а 1546. Четворојеванђеље ("сиј светиј и божств'ниј тетројев'гел"). И он je, оба пута, забележио да je свој посао обављао "в велицеј нужди и скрби", у историјском невремену, "в дни султан Сулејмана в та љута и прискрбна времена".[44]
У исте те године, када су "смирени" и "многогрешни" монаси по православним манастирима у ретким тренуцима предаха од невоља и страве исписивали, за најхитније потребе, апостоле и минеје, јеванђеља, псалтире и остале црквене књиге, користећи давнашње и традицијом освештане предлошке, у Котору, где се ипак живело у неупоредиво друкчијим условима и где се јавила нова генерација писаца, остварени су врхунци ренесансне књижевности на овом подручју. Сада ту већ има песника који у Италији штампају читаве збирке својих уметничких текстова, на италијанском или на латинском језику, а понеки и на оба, и њима излазе пред читаоце читавог ондашњег света, а не само пред оне из своје мале средине. У тим књигама они показују понекад и зачуђујућу брзину у прихватању нових токова савремене књижевности Италије. Понеки од њих и не слуте при томе да ће извесне њихове песме имати особиту част да их присвоје, преведу или подражавају песници који припадају књижевностима далеко већим но што je наша.
Најранији je од тих песника Ђорђе Бизанти из Котора, који je 1532. године у Венецији код Јакопа Dal Borgo штампао књигу италијанских стихова под насловом Rime amorose di Georgio Bizantio Catharense. О њему и о његовом. животу једва да знамо понешто, а и његова књига, која je из неких разлога остала изузетно ретка, откривена je и приказана први пут тек пре нешто више од три деценије.[45] По свему судећи, та књига je плод његове најраније младости и сва знања која je имао кад ју je писао стекао je у Котору; у једној песми, упућеној Италији, он о себи говори као о човеку који ту земљу никада није видео (Nobile Italia, chi mai non ta vide s'attrista...); да ли je после пошао на студије, имаће тек да се утврди. Ако се сви биографски подаци који су о њему изнети[46] заиста њега и тичу, он je каријеру почео у родном граду, где je 1531. забележен као арбитар-судија. После тога, не зна се колико дуго, служио je као канцелар на Хвару (cancellarius Lesinae), одакле je марта 1536. безуспешно конкурисао за место канцелара криминала у Задру. Када га поново налазимо у Котору, он извршава опоруке својих суграђана и заступа их на суду (1549) или се сам спори око имања (1550), али je и члан важних властеоских тела, Великог вијећа (1552), Вијећа умољених (1553) и Малога вијећа (1558), или врши дужност судије (1558). Убрзо je ваљда и умро, јер се већ. 1565. помиње као покојни.
Сва je прилика да je Бизанти био врло виђена фигура которског хуманистичког круга. Међу своје блиске пријатеље бројио je онда особито угледног, а данас доста загонетног хуманисту Лудовика Понтана (Ludovicus Pontenus, Lodovico Pontano), који je, како изгледа, био Которанин пореклом, а једно je време и живео и предавао хуманистичке науке у Котору[47]; његову je подужу песму Богородици на латинском језику (Carmen Virgini Matri sacrum) Бизанти штампао на крају своје књиге, додавши јој са своје стране латински писан увод (Georgii Bizantii praefatio). Пријатељ je Бизантију био и најзначајнији ренесансни песник из Котора Људевит Пасквалић, који му je посветио више песама и њих штампао у својим књигама. Једна je на латинском језику, и у њој се пева о Котору (Ascrivium)[48], а две друге су италијански писани сонети, врло ласкави за Бизантија чак и за она времена општег и често врло претераног хваљења међу песницима.[48] У првом Пасквалић узноси мудрост и врлине "ученог Бизантија" (dotto Bizantio), које су, по њему, на таквом гласу и толико славне да то "вечитом чашћу краси наше обале", а у другом, за Бизантијеву поезију, за коју не крије да je и њему била узор, вели да je настала у вртовима у којима je Петрарка (il gran Tosco) брао нарамке цвећа и где су венце свијали Санацаро и Бембо.
У том Пасквалићевом пријатељском одушевљењу за Бизантијеву поезију остаје добро погођено једино њено литерарно амбијентирање: Бизанти je доиста пунокрвни наш петраркиста. Читав његов канцонијер, додуше не баш превелик (од двадесет четири његова листа, последњи су чак уступљени Понтановој песми), проистекао je из те школе, емоционално и мисаоно, стилски и у погледу форме. Попут својих узора, и идући свесно њиховим трагом, Бизанти пева претежно о љубави; али уз то, као и они, пише и стихове с политичком и религиозном инспирацијом. Својим песмама он такође даје облик сонета, канцона и мадригала, а у стилу упадљиво тежи да буде истанчан, углађен и отмен. Он избегава народске форме и вулгарни стил импровизатора и дворских песника с краja XV века, нарочито оних из такозване напуљске школе, којима je Пијетро Бембо објавио рат својим реформама поезије и језика, настојећи да се тематски, у доживљају љубави и изразом, врати непомућеном и једином извору, који je за њега Петрарка. Историчари књижевности већ су уочили и истакли брзину Бизантијевог књижевног рефлекса: Бембо je свој канцонијер, којим je практично отпочео своју реформу, објавио 1530, а само две године касније добио je у Бизантију једнога од најранијих својих следбеника. Ова Бизантијева ажурност можда има и више него једно објашњење, али најважније je свакако у томе што су Млеци били средиште бембизма, и што je наш Которанин, као поданик "прејасне Републике", у њеној књижевности тражио моделе и учитеље у поезији.
Као љубавни песник, Бизанти слави надземаљску и анђеоску лепоту госпе у коју je заљубљен и говори о појединим тренуцима свога уздисања за њу, трудећи се видно при томе да му и лик те госпе и сви опевани моменти љубави и патњи које трпи, волећи je дуго без узвраћаја, понесу што мање отисака личног, конкретног и стварног, а да се што више приближе сферама узвишеног петраркистичког идеала и понове, ако баш не све, а оно многе етапе добро знаног љубавног романа. У песми управљеној Италији он јадикује због расапа те земље и међусобне неслоге њених државица и износи своју стрепњу да то све не искористе Турци (la furia del Dracone). Најискренији je Бизанти био, и најимпресивније je стихове исписао, обраћајући се на завршетку свога канцонијера Исусу и Богородици, болно свестан краткотрајности живота и ефемерности људских нада. Није тешко, читајући Бизантијев канцонијер, запазити местимичне неуглађености његовог израза и рапавости у његовом римовању; исто тако, а то je претежније од његових формалних несавршенстава, очито je да он није дао поезију високог реда и да као песник остаје у кругу осредњих епигона Пијетра Бемба.
И обимније je дело за собом оставио и као уметник je до већег домета дошао Лудовик Пасквалић (Lodovico Pasquale), који je неоспорно најбољи ренесансни песник Котора и један од најзнатнијих наших песника на италијанском и латинском језику у читавом XVI веку. За кратког и доста немирног свог живота (претпоставља се да je рођен око 1500, а извесно je да je умро 1551. године) у коме му je мало правог времена преостајало за бављење песништвом и за хуманистичке студије[50], тај которски патриције довршио je два зборника поезије, један на Петраркином, други на Вергилијевом језику. Али осим њих су се по разним рукописима нашле, и још увек се налазе, читаве прегршти песама које не припадају ни једноме од тих зборника.[51] Мало шта о његовом животу знамо што није он сам о себи рекао у песмама. Још пре двадесет пете своје године, кад се враћао однекуд из света — мисли се да je долазио са студија у Падови — пао je у руке афричких гусара, и све време док није био откупљен провео je као њихов заробљеник, у оковима, а често и под шибама. У току 1537—1538. године служио je на Криту, свакако као официр у млетачкој посади која je ужурбано припремала одбрану острва од очекиваног турског напада, до кога ипак није дошло; тамо je уместо успомена из древне и славне прошлости, у коју je био заљубљен, затекао сасвим друге прилике и сурову ратну стварност. Из чињенице да га и после његовог одласка са Крита которски службени списи помињу сасвим ретко — 1539. као заступника у некој парници, а 1547. као градског адвоката — смело би се закључити да je немало одсуствовао из роднога града.
Од две Пасквалићеве књиге најпре je, и у ствари за његовога живота једина, угледала света она на италијанском језику, штампана 1549. у Венецији под насловом Rime volgari di m. Lodovico Paschale da Catharo Dalmatino non più date in luce.[52] Судећи по посвети задарској владици Марћи Гризогоно (Martia Chrisogona), рекло би се да тој лепој и умној ренесансној дами треба захвалити што je до издања Пасквалићеве књиге уопште дошло. Песникова посвета, осим његовог бескрајног дивљења за врлине, разборитост суда и отменост изузетне госпође из Задра, која се изгледа и сама бавила књижевношћу, сведочи и о његовој скромности, вероватно афектираној, али може бити и истинској, у гледању на себе и на поезију коју je дотле писао. Он говори о властитој неуглађености (la rozzezza mia) и о простим и неоплемењеним својим стиховима (rime basse et ancolte), али исто тако и о малој и уској средини, која није ни давала могућности својим песницима да се шире размахну и да више узлете. "Много ми je стало да вас замолим да се удостојите да ми верујете, и то мени више но другима, да ћете од мене добити једино јалове и непривлачне плодове, сличне месту у коме су произведени, у крајњем куту Далмације, између врлетних планина и лишеном свих сусрета и углађеног општења."
Пасквалићева књига стихова на италијанском језику (Rime volgari) дели се у два неједнака одсека: у првоме, и више него двоструко већем, долазе љубавне песме, а другоме (који има и посебан наслов: Rime diverse) садржину чини политичка и пригодна поезија. И песме накнадно нађене у рукописима у пуној су тематској сродности с песмама његове штампане књиге, па ако нису после ње настале, сада се не виде разлози зашто су из ње изостале. У формалном погледу, Пасквалић најрадије бира облик сонета, док су му далеко ређе друге форме, канцоне и мадригали; само по једном одлучио се за "капитул" и песму у октавама.
У својој еротској поезији Пасквалић опева поједине фрагменте љубавног романа који je имао с неком суграђанком племенита рода, чије je право име прећутао, ословљавајући je неодређено: "госпођо" (mаdonna), "отмена госпо" (donna gentil) и "о лепа госпо моја" (o bella donna mia), и чије je индивидуалне одлике, физичке и духовне, прикрио уобичајеним цртама конвенционалног идеала: "дражесно лице" (leggiadro viso), "плаве плетенице" (bionde trecce), "лепе очи" (begli occhi), "беле руке" (bianche man), "мраморне груди" (marmoreo petto), "весели погледи" (lieti sguardi), "фини осмех" (delicato riso). Та изузетна дама, разуме се, лепша je од свих које су икада биле или Јесу на свету (la donina mia ch'и piщ d'ogn'altra bella, una bellezza sovra l'altre rara), и коју не краси само лепота него и часност (bellezza et honestа) и анђеоско порекло, хладна je (donna di freddo giaccio armata il core) и окрутна (crudele) према песнику, и стога његов живот није друго до робовање (servitute) и непрекидна патња, јадиковање и плач (affanno, guai, gran dolor, crudel tormento, diure pene, crudel destino, dura sorte); и мада je песника у једном часу понела варљива нада да му се на четворогодишње служење узвраћа милошћу, крајњи исход био je неминован: та по свему изузетна дама сурово га je оставила и он je једину утеху нашао у сазнању да je љубав само грешна блудња и да je прави спас човеков у Богу и у љубави небеској. Требало би да верујемо песнику да je све било тако, да je његов љубавни мартиријум трајао толико дуго и да je окончан пре двадесет пете његове године; али одвећ добро знамо да су његове "риме" верно следиле једну верзију љубавне историје којој je Петрарка дао пример, а коју су Бембо и његови следбеници свели потом на хладни образац, на строги пропис и на неизбежну обавезу. Уосталом, и од самога Пасквалића добили смо, на једном месту, признање да je у причи о својој љубави, гоњен Аполоновим жаром, много измишљенога додавао стварном.
Све je то, међутим, Пасквалић радио врло вешто и окретно, руком која показује лакоћу, али иза које стоје упорне вежбе и дуготрајна бдења над текстовима сувремене италијанске поезије. Иако je говорио о свом "неуглађеном и ниском стилу" и о римама "простим и лишеним пријатности", његов канцонијер без сумње иде у ред бољих који су се у "чинквеченту" појавили на италијанском језику.[53] Поједине његове песме остварене су с много духа, досетљивости и грације и још увек, ако се само привикнемо на условности које je наметнула ондашња поетика, могу да се читају са задовољством. Утолико се више уживања у њима могло наћи некада. Један од давнашњих Пасквалићевих читалаца, који je оставио и видљиве трагове свога дивљења, био je енглески песник Томас Лоџ (Thomas Lodge, око 1558—1625). Три Пасквалићева сонета, међу којима je био и један од доиста најлепших (Morte non и quel ehe morir s'appella), он je једноставно препевао на енглески језик и не помисливши да би требало да им назначи порекло, као што то у оном столећу ни други нису чинили у сличним стварима; међутим, када je у свој пасторални роман A Margarite of America уврстио и препев новог сонета которског песника забележио je, тога пута, да он припада Пасквалићу, за кога je рекао да je изврстан песник (ехcellent poet), али италијански (of Italy).54
Италијан наш Которанин није био никако, а није се Италијаном никада ни осећао, иако je у другом делу истог овог зборника поезије (Rime diverse) упућивао одушевљене стихове и Италији, и Венецији, и појединим истакнутим Италијанима. За Пасквалића je Италија, као и за остале хуманисте уосталом, била "чувена земља" (famiosa terra), која сe прославила и ратницима и великанима духа, али je за себе знао да je странац у односу на њу, и када сe одлучио да јој први пут крене у походе "из далеког краја" не би ли и својим очима видео оно о чему je "већ читао у старим списима", молио je да га гостољубиво прими. Венецију je узносио као "славни", "блажени", "свети и божански град", "који својом славом засењује сваки други" (alma Cittа beata, Cittа sacra et divina, ch'ogni Cittа con la tua gloria, adombri), као земљу правде и као "нову светлост" одакле сe и "наше доба, које je дуго било сурово и дивље, запалило новом чашћу и изнова прихватило лепе обичаје и начин живота који je свет имао када je ту Сатурн боравио". A Италијани којима je писао похвалне песме имали су крупне заслуге за опште ствари или за Пасквалићев Котор или су песника лично задужили својом заштитом или пријатељством, и сви су, готово без изузетка, били Млечани. Неки су од њих стајали на челу савезничких снага у борби против Турака, као заповедник папске флоте Марко Гримани, неки су храбро и смишљено организовали одбрану Котора у тренуцима опште пометње и страшног ишчекивања турске навале 1539. године, као нећак знаменитог песника Џанматео Бембо, Лоренцо Венијер и Винченцо Бароци[55], а неки су били млетачки функционери у Котору или у Далмацији у та тешка и опасна времена.
Пригодну Пасквалићеву поезију, која je као по правилу похвална, надахнули су у овој књизи и поједини наши људи, у највећем броју они из Котора, али и из других градова Приморја, пре свега из Дубровника и са Хвара. За неке од њих, као што су Ђорђе Бизанти, Ханибал Луцић или Камило Бесали, знало сe и иначе да су сe бавили поезијом и хуманистичким студијама, али за многе друге то дознајемо једино из Пасквалићевих похвала. Такав je нарочито случај с неким песниковим суграђанима, међу којима су Вицко Бућа, коме je Пасквалић посветио четири сонета одушевљено славећи у њима "племениту Музу" и "бесмртни и свети стил" овога сада потпуно непознатог песника[56], Франческето Бућа, у чијим je "прочишћеним и углађеним римама" налазио "звук; пријатан, љубак и драг"[57], или Камило Драго, кога je позивао да следи стопе свог великог оца.[58] Посебно je остао нејасан, из читавог которског круга хуманиста и песника, лик Лодовика Понтана, коме je изузетно место давао још Ђорђе Бизанти, а чију je прерану смрт Пасквалић оплакао чак са пет сонета. Ако у тим сонетима није докраја све измишљено, тог јединственог песника, кога Пасквалић више пута интимно назива својим (il mio Poatan), нису одликовали само врлина (virtщ), бескрајна доброта (bontа infinita), ученост (dotto Pontan) и мудрост у говору (il saggio suo parlar) него je он својим хваљеним пером и непролазним списима стекао вечити глас (fama eterna) и истинску славу (vera gloria). Песнику сe стога чини да сe никада дотле није појавио, нити да ће сe игде више појавити такав дух и тако значајан писац:
Dite se mai sali là sù fra voi
spirto più chiaro, e di più gloria degno
in fra gli antichi, e fra i moderni eroi.
Perché quà giù si vedie à più di un segno
che mai non. fu, nè mai sarà fra noi
un più felice e più divin ingegno.
("Реците да ли се икада горе к вама узнео дух који би, и међу старим и међу модерним херојима, био сјајнији и достојнији славе, јер овде се доле по више него једноме знаку види да међу нама никада није било, нити ће бити, духа срећнијег и више божанског.")
Пасквалићева латинска поезија (Carmina) угледала je света у посебној књизи штампаној у Венецији 1551. године, неколико месеци после песникове смрти.[59] Око њеног издавања побринуо се Пасквалићев друг из младости, познати, а веома разноврсни и плодни млетачки писац Лодовико Долче, који je на неколико страна при крају додао још три песме четворице заједничких пријатеља, виђенијих песника оних дана. На педесет шест листова те невелике књиге, подељене у четири одељка ("libri"), ту je штампано двадесет и осам Пасквалићевих "елегија", како су назване песме у елегијским дистисима, и шест "силва", како су, термином преузетим из Стација, назначене песме у чистим хексаметрима. Тај скуп представља само избор из Пасквалићеве поезије на латинском језику, јер су изван њега, у једном старом рукопису которске породице Враћен, доцније нађени још једна силва, три елегије и тридесет два епиграма који нису штампани.[60] Да ли избор потиче од самога песника или га je, радећи на овом издању, начинио Лодовико Долче, за сада остаје питање без одговора.
Латинска Пасквалићева муза, као што je то лако могао установити још Ђуро Керблер, верно следи трагове музе Вергилијеве и Тибулове, углавном.[61] По дикцији и стилу, по преплитању митологије и сваковрсних других реминисценција с оним што писац има да каже са своје стране, по сећањима на прочитано и по непосредним преузимањима из њега, види се с колико je пажње и страсти Пасквалић изучавао поетске текстове античке и с колико je озбиљних хуманистичких припрема ушао у бројну породицу латинских песника епохе. Песме су му љубавне, аутобиографске, политичке и пригодне; тематски, тако изгледа и поезија сваког другог ондашњег хуманисте. Латинска еротика которског песника оставља утисак стварнијег и искренијег доживљаја љубави од онога који се да осетити из читања његових италијанских "рима". Са својом Силвијом, како он сада назива вољену жену своје поезије, а можда и свога живота, песник проводи блажене тренутке у загрљајима и пољупцима; и на памет му не пада да се петраркистички пренемаже и да пролива измишљене сузе.[62] Свестан, као и сви други, да се дани који прођу никада не враћају, он позива Силвију да што више животних сласти испију за времена[63], ноћи проводи грлећи ватрено у свом крилу "драгу љубавницу" и преклиње месец да не излази никада да би он мирно "могао уживати у вечној љубави"[64], усхићен je када своју драгу изненадно затекне на купању у Гурдићу; а у нескривено сензуалној песми посвећеној огрлици на њеним грудима, чији je мотив зачудо поновио у једном италијанском сонету, он би желео, када би то било могућно, да се претвори у тај део Силвијиног накита да би се тако нашао на местима где се овај налази.[65] Пасквалићеве песме аутобиографског карактера оживљују успомене из ране младости, када je песник, без сумње док je још био студент у Падови, учествовао у бучним и разузданим светковинама Мартиналија; или представљају сећања на тегобне тренутке проживљене у ропским ланцима у Северној Африци, подстакнута двадесет петим рођенданом проведеним у родном граду и у слободи; или опевају растанке с пријатељима пред одлазак на Крит, у нове неизвесности, али сада изабране по личној одлуци[66]; или су посланице које најближима од њих, Маријану Бизантију и Еугену Бући, шаље отуда и у којима слика прилике и живот на острву у очекивању турских насртаја; или су, најзад, опроштај са некада славним Критом пред повратак у Котор. У политичким својим песмама Пасквалић, попут Марка Марулића пре њега, упућује ватрене вапаје француском краљу и осталим несложним хришћанским владарима, молећи их да забораве своје размирице и да се удружени окрену против заједничког непријатеља, не би ли тако донели жуђену слободу поробљеном "илирском" народу и преотели Христов гроб из руку неверника (Sylva ad Galliae regem reliquosque principes christianos contra Turcas exhortatio).
Када je, једно време, изгледало да je такав савез, остварен истина тек делимично, почео да даје жељене плодове, Пасквалић хвали сваки његов успех (In foedus ictum inter principes christianos), ма како он иначе био по себи незнатан, и глорификује савезничке заповеднике, Марка Гриманија и Винченца Капела, који су командовали папским, односно млетачким бродовљем. Пригодна поезија, која je заузела несразмерно велики део целокупног хуманистичког стихотворства, и која je данас занимљива понајвише у биографском погледу, упркос томе што je често патила од неизлечивог одсуства искрености, прати неке моменте Пасквалићевог живота или живота његових пријатеља. У две елегије упућене Ad Joannem Bonnam, которском патрицију и песнику, а свом савременику и пријатељу, одговара на "веома пријатне песме" (dulcissima carmina), које му je овај слао, тешећи га у љубавним јадима и приписујући много шта у тим јадима, рекло би се с правом, лудостима младости и уобичајеним песничким претеривањима, која ни сам Пасквалић не пориче.[67] Камилу Драгу обратио се у болести, а Хваранину Јерониму Бртучевићу, хуманисти и песнику званом Atticus, покушао je да стиховима ублажи бол због смрти вољене супруге (consolatio in morte coniugis). У посебној "силви", која има дијалошки облик, што je чест Пасквалићев поступак у тој врсти песама, и који je замишљен као разговор двојице пастира, разуме се фиктивних, јер je један од њих (Argantus) сам песник, оплакује се изненадна, и за которског хуманисту доиста врло болна, смрт Лодовика Понтана. Дубровчанин Климент Рањина, доминиканац светога живота и изузетне учености, подстиче се да свету учини доступним своје списе "који облећу по нашим обалама, а вредни су исто тако да облете оба пола", па би тако и "Италска земља" могла да чује "илирске гласове" (Illyricos sonos)[68], а управо штампано дело Которанина, и доминиканца такође, Доминика Буће препоручује се посебним "енкомијумом". Понеки од сувремених Которана можда су били песници једино у Пасквалићевим надама или их је он као такве видео у свом пријатељском осећању: нигде се иначе не могу наћи стихови од тако хваљеног Пасквалићевог Маријана Бизантија, и нико више не би могао да каже који je то песник кога Пасквалић зове очигледно измишљеним именом Marius Brutus. Разуме се, сви которски стихотворци нису били рођени песници, а нису сви спадали ни у круг Пасквалићевих пријатеља, па се он једноме од њих, додуше безименом, наругао песмом Ad poetam barbarum[69], noказујући тиме не само своје спретно кретање и у области сатире већ можда и чињеницу да je његову поезију сустизао и по који неповољни одјек међу читаоцима и песницима ондашњег Котора.[70]
Уз своја сјајна песничка својства, о којима сведоче две његове књиге, као и стихови нађени касније по рукописима, Људевит Пасквалић je показао да има још једно, које није било нижега реда, али од кога није остало толико трагова. Он je био изврстан епистолограф и његово дописивање с пријатељима, вођено по ондашњем обичају наших људи са Приморја на италијанском језику, сад би представљало, да je само сачувано, не само важан извор за нашу културну и друштвену историју већ би значило сигурно и право књижевно штиво. Можда je најбоља потврда у том смислу Пасквалићево писмо пријатељу Трипу Драго у Млетке послато из Котора 3. септембра 1539. Настало према речима старог историчара Боке Которске Срећка Вуловића у "страшном, можда најпогибељнијем часу у коме се налазио наш град од када је сазидан после пропасти старог Аскривија"[71], оно са мало речи, али добро срочених и елегантно доведених у везу, даје и атмосферу опседнутог града, и неизвесност ишчекивања оног што долази, и дух отпора који неуморно подстиче и одржава изузетни Џамбатиста Бембо, ректор и провидур по функцији, и аутентични јунак по држању.
После Ђорђа Бизантија и Лудовика Пасквалића ренесансна књижевност у Котору имала je свог трећег знатнијег представника у песнику који још увек није беспрекорно идентификован, јер je различито називан у прошлости и јер га још увек сви не зову истоветно. Сам се обично потписивао, и савременици су га најчешће звали Иван Бона (Joannes Bana, Giovanni de Bona). Тако je, као аутор, назначен, уз додатак да je из Котора (da Cattaro), под једним италијанским сонетом и једним епиграмом на латинском језику, штампаним у Венецији 1555. године, дакле још за његовога живота, у књизи Il tempio alla divina Donna Giovanna di Aragona, у којој су угледној дами имагинарни храм од својих стихова подигли "најплеменитији духови у свим главним језицима света".[72] На исти начин ословљавао га je и пријатељ Лудовик Пасквалић упућујући му латински писане посланице, од којих су две ушле у постхумно објављену Пасквалићеву књигу.[73] Али je недоумицу око његовог имена која још није окончана изазвао нехотице италијански доминиканац Серафино Раци (Razzi), који je неко време боравио у Котору као проповедник, а потом je, у додатку свог дела Историја Дубровника (La storia di Raugia), штампаном 1598. у италијанском граду Лука, први пут објавио спев овога песника под насловом Опис которског залива u града (Descriptio sinus et urbis Ascriviensis). Том приликом он je аутора назвао Иваном Бона де Болирис (Joannes Bona de Boliris).[74] Од тада поједини књижевни историчари, и они представљају већину, узимају да je овај песник изданак некада моћне и веома бројне патрицијске породице Болица из Котора, која je у појединим својим огранцима названа још Биволичић, Кокољић и Грбичић, и да му je, према томе, право име Иван Болица[75]; у том je смислу недавно чак и додатак de Boliris који долази код Рација схваћен као писарска, односно штампарска погрешка, уместо de Bolizis, како би требало да стоји.[76] Супротно je од тога, и за сада усамљено, мишљење по коме тај песник може бити једино Иван Бона Болирис, с обзиром на околност да "у которским изворима нема никаквог трага да je песник Болирис из которске породице Болица, као што се мислило".[77]
Биографски подаци који су до сада прибрани о том Ивану Бони Болирису фрагментарни су и суви, но ипак довољни да га прикажу као једну од најутицајнијих личности у животу Котора педесетих и шездесетих година XVI века.[78] Као његов деда, Иван Бона (Joannes de Bona) и као његов отац Никола, био je которски племић (nobilis Cathari), са свим атрибутима и свим правима која уз то иду. У току своје службене каријере, а све друго нам je o њему остало непознато, пет пута се налазио на дужности једнога од тројице градских судија (1552, 1556, 1561, 1564. и 1567), који заједно с млетачким провидуром одлучују о веома битним стварима у управи Котора. Напоредо са тим, 1553. и 1557. године забележен je и као члан Малога вијећа и градски адвокат, а уз то још, у фебруару 1553. и у децембру 1557, и као члан племићких делегација које су упућиване у Венецију. По архивским списима види се да 1573. није више био жив, из чега се закључује да га je смрт снашла свакако још претходне године, када je у Котору беснела епидемија куге.
И песнички рад Ивана Боне Болириса и његов живот, познати су нам тек једним делом, за који чак не можемо рећи ни да ли je претежнији. Осим италијанског сонета и латинског епиграма за Ивану Арагонску, који су истина вешто и досетљиво смишљени и чије je само штампање не баш безначајна част указана которском песнику, али који у књижевном погледу не вреде много, њега као уметника представља још једино поменути Опис залива u града Котора, испеван на латинском језику у триста тридесет и једном хексаметру, и до сада штампан у више махова, а недавно и у изабраним одломцима преведен на наш језик.[79] Осим тих дела, која су сачувана, помињу се још нека, која су сада изгубљена. Међу њима су биле латинске посланице у стиховима које je измењивао са савремеником Лудовиком Пасквалићем, али за које je неизвесно остало чак и колико их je било на броју[80], а постоји и вест да je на италијанском језику био израдио некакав животопис которске блаженице Озане, такође нестао у међувремену, иако je у ондашњој литератури био коришћен.[81] Сва та дела, којих je могло бити и више но што сада слутимо, правила су сигурно немали утисак на савременике, кад га je Људевит Пасквалић, додуше на уобичајен свој начин који се не клони претеривања, назвао "звездом домовине" (Bonna, jubar Patriae).
Нарочите су похвале пратиле дело Опис залива u града Котора од овога песника. Први његов издавач Серафино Раци изрекао je и први суд о њему; за Рација je оно "леп и учени опис града Котора". Касније je други један Италијан, Франческо Марија Апендини, који je први у посебној књизи приказао историју књижевности Котора, Ивана Бону назвао "веома углађеним песником" а за његов "лепи опис Котора" држао je да показује "његов велики песнички дух и врхунску образованост у латинској књижевности". И у нама ближе време ово дело je добијало високе оцене: Миливој Шрепел, који je o которском песнику дао још увек непревазиђену студију, сматрао je да je то ,красна пјесма о Боки Которској". Најтачније je ипак њену праву вредност оценио један песник; био je то Франо Алфиревић, који je пре четири деценије писао: "То није нека дубока пјесма, у њој има мало праве поезије, али она има сликовитост коју je надахнуло то ишчезло вријеме, њен облик je елегантан, понеки стих има заноса, понека слика има свјежине."[82]
Иван Бона Болирис посветио je Опис залива u града Котора которском патрицију, а можда доиста и свом ујаку, Илији Загуровићу, кога je узносио као песника и изабраника Аполона и муза, и представљао као некаквог свог вођу на овом замишљеном путу. О поезији тога Загуровића, осим на том месту, нема другде никаквог трага, па ће највероватније бити да je он у ствари био само богат и угледан властелин, а да се његово евентуално бављење песништвом зауставило на интересовању љубитеља, као и код многих других образованих Которана, које су њихови савременици, галантни на ренесансни начин, убрајали стога у песнике.[83] Околност да je њему овај спев посвећен није, међутим, сасвим без користи; она нам помаже да приближно одредимо доба настанка тог дела. Архивски документи казују да je Илија Загуровић свој литерарно писани тестамент окончао 21. августа 1557 (у њему je приличан део свог немалог иметка оставио управо нашем песнику) и да je он већ последњих дана септембра исте године поменут као покојник. Према томе je ван спора да je Иван Бона Болирис свој спев писао пре тог времена.
Пре него што ће се отиснути у описивање Боке Которске, коју по старој традицији назива "ренесансним заливом", али сматра тај залив, не без поноса, лепшим од свих других (pulcherrimus omnes), Бона Болирис позива, у првим стиховима, "илирске музе" (Illyrides Musae) да му у том подухвату буду од помоћи. Њихово станиште он замишља у неком од многих прекрасних предела своје Боке, а није, можда, далеко ни од искушења да га смести у сам Гурдић, миљеник нимфи (Gurdus, amor Nympharum). Управо тако je тада поступао и Дубровчанин Марин Држић: он ни за тренутак није сумњао да би те исте "илирске музе" могле боравити другде до у његовој идилској Ријеци или, како су je Дубровчани звали такође, у Омбли. Био je то, за она времена, сасвим природан, локални патриотизам, коме нису били кадри избећи ни остали хуманисти.
У описивању бококоторског зали