 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Književnost koju je minuli šesnaesti vek ostavio u nasleđe sledećem, sedamnaestom, na području koje pokriva današnja Crna Gora sa svojim primorjem bila je upadljivo nejednaka po obimu i nejedinstvena po karakteru; isto tako, nije ni po vrednosti bila sva od istoga roda, niti je pak mogla da se jednači s književnošću ostvarenom u drugim, i većim, ondašnjim našim literarnim sredinama. Uza sve to, ona je predstavljala dobru osnovu za poznije građenje, sa koje se moglo poći dalje i to bar u dva pravca. Jedan od njih značio bi nastavak i šire razvijanje u već poznatim i uglavnom određenim okvirima, ali sada ponegde i u ponečemu na nov način, uz veće bogatstvo oblika i, razume se, na višem nivou. Drugi je bio u traženju i otvaranju novih puteva, bližih suvremenim kretanjima u evropskoj književnosti.
Među odlikama koje su se u književnosti u ovim stranama nastavljale i u novom stoleću najpre se uočava njena razdvojenost, njena, gotovo bi se reklo, raspolućenost u dva naporedna toka, koja su i dalje išla odvojeno, bez slivanja i preplitanja, a dugo i bez ikakvih međusobnih dodira. Posebnu i u potpunosti specifičnu književnost imao je katolički deo ovdašnjeg stanovništva, gde se književnost razvijala i menjala u zavisnosti od razvoja i mena književnosti evropskog Zapada. Sasvim je drukčija bila književnost pravoslavnog sveta: usled dokraja nepovoljnih uslova pod kojima je bila prinuđena da traje, ona je ostajala u svojim čvrsto određenim, bezmalo okamenjenim oblicima i bila u stvari od nevolje osuđena na ponavljanje odavno dostignutog, uz samo retke, mestimične i izuzetne pokušaje varijacija. Drugo nasleđeno svojstvo književnosti ovoga tla u tome je što je ona, dobrim svojim delom, svoj izraz tražila u latinskom i italijanskom jeziku, mada ne više i jedino u njima, kao što je slučaj bio dotle. Književnici su i dalje u najvećem broju poticali iz redova učenih ljudi i bogoslova, a ređe su bili pesnici, pa je stoga i književnost koju su stvarali bila pretežnije učena i bogoslovska no umetnička. Sa sedamnaestim vekom, u kome je došlo do novog rascvata erudicije i obnovljenog, čak pojačanog, interesovanja za teološka pitanja, i za pobožnu, moralističku, pa i neskriveno propagandnu književnost koju nadahnjuju crkveni krugovi, ta su dva elementa u literaturi postala još naglašenija i očitija. Najzad, nije ni u ovom stoleću izostala pojava da pisci odavde odlaze, zbog malih izgleda kod kuće ili zbog šireg polja za svoje ambicije na strani, i da u pojedinim italijanskim kulturnim centrima teku svoju literarnu karijeru i traže šansu da dođu do glasa i književne slave.
Ali uz sva ta stara svoja svojstva književnost XVII veka pokazuje ovde i neka nova. Sada se javlja, i ima je sve više i bolje, i umetnička književnost na narodnom jeziku. Ne samo izrazom i stilom, i ne samo svojim stalnim pesničkim formama i svojim temama, već i dijalekatski, ona se naslanja na književnost Dubrovnika, pa je u tom pogledu uz nešto očiglednog i namernog preterivanja govoreno čak i o dubrovačko-bokeljskoj književnoj simbiozi.[130] Ova otvorenost prema književnosti Dubrovnika, kao nov i tada malo primetan kvalitet u književnosti nastaloj na današnjem Crnogorskom primorju, ispoljava se i u ličnim, a ne samo u literarnim vezama pisaca: pojedini pesnici Dubrovnika borave od vremena do vremena po službenim poslovima ili privatno u Kotoru ili drugde po Boki, kao što i poneke ljude od knjige putevi dovode iz Boke u Dubrovnik, gde imaju prilike da se nađu i u društvu tamošnjih erudita i književnika. Ovakve veze ne uspostavljaju se, međutim, samo s Dubrovnikom: od prvih decenija XVII veka, pa dalje sve više, s piscima Boke prisne dodire ostvaruju i pisci sa ostalih tačaka Primorja, i oni čak lakše, s obzirom na činjenicu da su se s Bokeljima našli u istoj političkoj i državnoj zajednici.
U ovom stoleću, zatim, sve vidniju ulogu u književnosti dobijaju, uz Kotor, i ostala mesta Boke Kotorske i Primorja — Perast, Budva, Prčanj, Dobrota, na primer — kojima ostvareni ekonomski uslovi, dostignuti stepen društvenih odnosa i kulturne prilike omogućuju ne samo da postanu mali centri civilizovanog života već i da mu daju i svoje vidne i osobenim bojama obeležene doprinose. Najneobičniji je možda " tom pogledu položaj Perasta. Taj majušni grad, smešten na onda beskrajno opasnom i nesigurnom komadu zemlje, nije bio samo naselje veštih i smelih pomoraca, sposobnih i spretnih trgovaca, i hajduka, ratnika i gusara nadaleko čuvenih po hrabrosti i bezobzirnosti, nego isto tako — i ne bez udela i zasluge upravo tih kategorija svojih stanovnika — i naselje najšire ?i najdublje obrazovanih opata, tananih poznavalaca geografije, astronomije i navigacije, erudita sa sklonostima ka istoriji i sa osetljivošću za tradicije, ljubitelja pozorišta i skromnih pisaca za pozorište i, što po značaju sigurno nije na poslednjem mestu, skupljača narodne poezije i stvaralaca koji pišu u njenome duhu i na njen dobro znani način.
Svoje početne trenutke i prve svoje predstavnike barokna književnost Boke Kotorske imala je u samom središnom svom gradu. Nekoliko kotorskih pisaca koji joj stoje na čelu delovalo je jednovremeno i ostavilo dela različitog karaktera, na ova tri jezika na kojima se onda pisalo. Među njima nije uvek mogućno utvrditi prvenstva i načiniti u svemu pouzdan redosled, jer nam sada nedostaju mnogi potrebni datumi, a najčešće ni ostali književnoistorijski spomeni o njima nisu potpuni ili nisu sigurni. Ako i nije bio baš prvi, svakako ne stoji ni mnogo daleko od toga ugledni i moćni vlastelin kotorski Marijan Bolica; u književnost on je ušao sa svojim poluslužbenim spisom na italijanskom jeziku koji se obično naziva skraćeno Spis Skadarskog sandžakata, ali koji, u stvari, ima znatno duži naslov, po ondašnjoj sklonosti pisaca da već i u naslovu čitaocu naznače i čitavu sadržinu: Izveštaj o Skadarskom sandžakatu i njegov opis, koji sadrži puno obaveštenje o gradovima i mestima, njihovim selima, o domovima i stanovnicima, religiji, običajima, imetku i naoružanju onih naroda, i podrobno o svemu značajnome što se nalazi na onome području (Relatione et descrittione del Sangiacato di Scuttari, dove si ha piena contezza delle citta et siti, loro villagi, case et habitatori, rito, costumi, havere et armi di quei popoli, et quanto di considerabile minutamente si contenga in quel ducato).[131]
Izvan onoga što je sam Marijan Bolica zapisao o sebi, malo se još šta može reći o njemu; ostalo je nepoznato čak i to od kada je i dokle živeo.[131] Sa svojim bratom Franom spadao je u najviši i najimućniji kotorski patricijat; i jedan i drugi, takođe, veoma tesno su sarađivali s mletačkim vlastima u Kotoru i bili im, štaviše, u službi, vernoj i revnosnoj: "Depeše kotorskih providura upućene mletačkom senatu od 1611—1614. pune su podataka o radu dvojice Bolica Frana, i Marijana", konstatovano je već poodavno.[133] Te su im se vlasti, pored materijalnih naknada, odužile za to i laskavim titulama kavaljera. S najvećim priznanjem, koje je utoliko veće što se izricalo samo retko i po izuzetku, isticao je zasluge Frana Bolice u duždevom veću (collegio) 27. februara 1634. providur Tijepolo, naglašavajući da je on "jedan od vodećih ljudi ovoga grada i ličnost visoke politike" i da na zapovest mletačkog predstavnika služi interesima Sinjorije "s mnogo osobite vernosti i privrženosti".134 Delom vršeći dužnosti koje su mu poveravane, a delom po vlastitoj inicijativi, i isto tako na želju svojih prijatelja, Marijan Bolica prošao je, na konju ili pešice, celim prostranstvom ondašnjeg skadarskog sandžakata, a to znači velikim delom Albanije, čitavom današnjom Crnom Gorom i delom Hercegovine, i to prošao uzduž i popreko, po više puta i najpažljivije pamteći ili beležeći obilje svakovrsnih detalja. Prilikom tih putovanja, on je dolazio u dodir s mnogim nosiocima najviše turske vlasti i uspevao je, često, da nađe put do njihove duše i da s ponekim sklopi posebnu vrstu srdačnosti i prijateljstva, koja mu je potom mnogo vredela u njegovim diplomatskim i državničkim misijama. S njima je on provodio duge časove u lovu, na Skadarskom jezeru i drugde, i uživao je gostoprimstvo na njihovim dvorovima; nekima je uzvraćao, primajući ih u svoj dom, kada su, u bolesti, tražili sebi pomoći kod "latinskog hećima" u Kotoru.
Teško bi sada bilo s punom odlučnošću govoriti šta je Bolica želeo da postigne svojim spisom, koji je nazvao "opisom", ali i "izveštajem", naglašavajući tako i njegov literarni, ali i njegov zvanični karakter, i koji je naročitom posvetom, datovanom u Veneciji 25. majem 1614. godine, uputio mletačkom patriciju Mafiju Mikijelu (Maffio Michiele). Možda mu cilj i nije bio jedan, nego ih je u isti mah bilo više. U tonu i sadržini posvete kao da se osećaju neki nagoveštaji da je on tada pomišljao i na štampanje svog dela. To bi možda imale da znače njegove dosta maglovite aluzije na čudne i nepromišljene izveštaje nesmotrenih osoba, koji su valjda do tada odavde stizali, a koji su u dušama vladalaca dobijali nepoželjne odjeke od velikog značaja. On je stoga, a gledajući kako se od nekoga doba iz godine u godinu na granicama njegovoga Kotora (Cattaro, patria mia) okupljaju velike turske grupe pokrenute protiv pobunjenih brđana "Albanije" (kako su tada nazivani ovi krajevi), a u nameri da pokaže opipljivim načinom uzroke okupljanju tolike vojske, kao i to kuda one teže, od koga su sastavljene i ko ih vodi, odlučio da "živim i vlastitim bojama ocrta "glavne gradove ovoga sandžakata, s njihovim položajima, i da nabroji sela i kuće njihovih stanovnika, da imenuje ko im zapoveda, i kaže koliko bi boraca moglo da se otuda podigne, kojim su oružjem naoružani, koju veru veruju i koje običaje imaju, i da doda ono što je još od osobitog interesa". Ali, s druge strane, kada se ima u vidu da je u tom mnoštvu pojedinosti većina bila poverljive prirode, mogućnost štampanja takvoga dela unapred se znatno smanjuje. Izvan sumnje je, međutim, i to da Bolici nije bio isključivi cilj ni da mletačkom moćniku pruži "samo veoma stvaran i podroban opis i izveštaj", kako je on sam definisao taj tekst, i da tako ovaj ostane omeđen jedino svojom praktičnom, službenom i obaveštajnom svrhom. To se vidi u odeljcima u kojima on opširno prikazuje neke događaje, na primer onaj iz 1604. kada je skadarski sandžak-beg Ali-beg Memibegović pokušao da silom otme od Crnogoraca danak i poklone, a ovi ga sačekali u brdima, razbili i oterali tako da se sam beg "jedva spasao na dobrom hatu", ili one iz 1612. i 1613. o pohodima Mustafa-paše i Arslan-paše protiv Brđana, završene takođe neuspehom. Isto se to vidi po odeljcima u kojima se nesrazmerno dugo zadržava na pojavama ili momentima od sporednije važnosti ili koji čak striktno i ne ulaze u njegov predmet — kao kad nadugačko i naširoko opisuje lov na ukljeve u Skadarskom jezeru i lovove na Bojani i drugde, kojima je prisustvovao. To je zatim očito po rasutim napomenama u kojima ističe lepotu, prijatnost i prirodne draži pojedinih mesta, gradova ili predela; takve su napomene o Cetinjskom manastiru ("malen ali veoma lep"), Lovćenu (sa koga se, kada je vedro, vidi daleko, sve do Drača i Skadra), Baru ("bella citta"), dolini Bojane (sa "dvanaest njenih prekrasnih sela punih milina"), Rijeci Crnojevića, Podgorici i još tolikim drugim. I to čitalac mora zaključiti i kada nailazi na piščeve ekskurzije o prošlosti i starini pojedinih gradova (Drivast, Žabljak, Medun, Duklja). Ti odeljci imaju gdekad i svojih čisto literarnih odlika, ili pak pokazuju eruditske pretenzije autora. Stiče se utisak, najposle, da je Bolici u velikoj meri bilo stalo i da podvuče vlastitu ulogu u zbivanjima na ovom području, zapaljivom na najsitniju varnicu, ali i od tolikog značaja za mletačke državne interese, i da istakne svoj lični uticaj na njih. U politici kotorskog providura prema Turcima, u njegovom opštenju s visokim turskim funkcionerima, prilikom povlačenja određenih državničkih poteza, Bolica je najčešće, tako barem iz njegovog spisa proizlazi, posrednik i emisar, savetodavac i izvršilac, što može sve da bude, jer je čovek velikog iskustva i poznavanja stvari, i jer ga s vrlo uticajnim Turcima povezuje ne samo poznanstvo već i prijateljstvo. Kada se 1604. ljuti Ali-beg Memibegović, koji se uputio da kazni i pokori pobunjene Brđane, načas zaustavi u Kotoru, Bolica će ga, kao svog davnašnjeg prijatelja, na čijem je dvoru bio gošćen i koga je i sam gostio, predstaviti kotorskom providuru s kojim će ovaj voditi ugodan razgovor. Bolica će sam, dve godine kasnije, na opšte zadovoljstvo, srediti granični spor oko dela teritorije s pašnjacima između Obođana i stanovnika Špiljara, a njegovo rešenje potpomoći će svojim svedočenjem skadarski sandžaci i kadije iz Crne Gore, Skadra, Podgorice i Peći. Njemu će doći 1612. godine izaslanici Mustafa-paše, s pismima i zahtevima, i on će se pobrinuti da se izgladi prvobitni nesporazum i da se izaslanici vrate s doličnim darom za bosanskog pašu, koji je tada takođe bio na prolazu, vodeći jedan od kaznenih pohoda na Brđane. Takvih diplomatskih uspeha Marijana Bolice ima u njegovom spisu još nekoliko ispričanih, i ispričanih, razume se, s neprikrivanim ponosom, ali jedan je autoru ostao naročito drag, ako se sudi po prostoru koji mu je posvetio: dostavljanje državne pošte, koja je brodovima stizala iz Venecije u Kotor, pa su je odatle pojedini za to angažovani i plaćani Crnogorci prenosili do baila u Carigradu, i iz Carigrada drugu donosili u Kotor, odakle je opet brodovima odlazila za Mletke, bilo se komplikovalo usled krvave zavade Crnogoraca s Kučima, preko čije su zemlje vodili putevi, pa je, jedno vreme, umesto kraće, i brže, a time i jeftinije maršrute, ona bila prinuđena na zaobilazniju i sporiju, a time i skuplju, ali je onda stvar u svoje ruke uzeo Bolica i umirivši zakrvljena i zavađena plemena uputio poštansku štafetu napuštenim starim smerom.
Boličin Opis Skadarskog sandžakata važno je i dragoceno delo u mnogom pogledu. Ono je to pre svega kao istorijski izvor. U njemu je načinjen trenutni snimak čitavog prostranog regiona, u kome je glavni i najznatniji deo oblast današnje Crne Gore, i to snimak tačan i do najsitnijih pojedinosti jasan. Na tom snimku ostali su zabeleženi administrativna podela, politički položaj i društveni odnosi regiona u ono vreme, zatim njegova geografska i fizička situacija; potom su na njemu razgovetno ubeleženi svi njegovi gradovi, sela i zaseoci, sa svojim autentičnim nazivima, s brojnim stanjem stanovništva, kuća i boraca koje su kadri da dadu, s imenima njihovih starešina i predvodnika u tom trenutku; tu su najposle planine, reke i jezera posmatranog kraja, kao na podrobnoj geografskoj karti, ali često s puno dodatnih, a važnih ili zanimljivih podataka. Bez ovog Boličinog spisa sigurno je da mnogih znanja o svemu tome danas ne bismo imali, ili ih ne bismo imali ovako na okupu i ovoliko pouzdanih.
Ali Bolica je više nego hladni statističar i registrator trenutnog stanja. On je dao svoje prikaze nekih događaja koje je smatrao značajnim, i tu je takođe bio tačan, kao što su potvrdila proveravanja istoričara po arhivima. Što je važno takođe, i što ovim kazivanjima još više podiže cenu, kotorski posmatrač bio je nepristrastan i objektivan i viđeno je saopštavao bez traga isključivosti, koje god bilo, verske, ili etničke, ili pak političke. Ranije vladare Crne Gore pominje on na više mesta i uvek s osobitim poštovanjem; najčešće je među njima "presvetli gospodin knez Ivan Crnojević" (l'illustrissimo signor conte Giovanni Cernovichio). Bolici posebno imponuje što u ličnom posedu ima jednu sablju, koja je ratni plen iz davnašnjih sukoba Crnojevića s Turcima. Nije manji ni respekt koji pokazuje govoreći o starim kraljevima i carevima Srbije (l'imperatori di Servia). Njih pominje mahom u vezi s privilegijama koje su iz njihovih dana ostale u Kotoru i po ostalom Crnogorskom primorju, ili sa zadužbinama koje su oni podigli, posebno "kraljica Jelena i njen sin Stefan Uroš, imperator Srbije". O jednome od njih, o kralju Milutinu (re Milutin di Servia) ima i nešto više od toga. Bolica nije prećutao, iako je to lako mogao da učini, da se njegove "svete mošti" (corpo santo) čuvaju u "prebogatoj i prelepoj crkvi", sedištu srpskih patrijaraha u Peći, i da je zbog mnogih čuda on poštovan i nazivan od naroda "svetim kraljem" (čak je tako, u izvornom jeziku, i rečeno: svetti Cragli). Za samoga patrijarha pećkog on je naglasio, isto tako, da u duhovnim stvarima (in spirituale) zapoveda čitavom Srbijom, Podgoricom, Crnom Gorom i Grbljem, kao i područjem Kotora, razume se onima tamo koji su "srpske vere" (di rito servo). Na isti način, kao "hrišćane srpske vere" (christiani di rito serviano) on je dosledno označavao pravoslavno stanovništvo u celoj oblasti koju opisuje, razlikujući ga tako od stanovništva "rimske vere" (rito romano), ali ne pokazujući pri tom ni najmanjega znaka neke religijske netrpeljivosti.
Kada je u Opisu Skadarskog sandžakata Bolica napuštao svoj namerno izabrani i svesno održavani: stil službenog izveštavanja, i prikazivao događaje,. ili pojave, ili predele iz prirode, njegov tekst je dobijao i živosti, i svežine, i neke literarne lepote. Po takvim odeljcima vidi se da je on mogao biti zanimljiv pisac, i po njima ovaj spis ulazi i u književnost. Ulazi, doduše, tek delimično i ima tamo znatno skromnije mesto no što bi ga Bolica mogao imati da je svojim književnim sklonostima davao širega maha i puštao više slobode.
Naprotiv, jedino u sferama erudicije i kulturne istorije ostaju kotorski plemići Marijan Buća i Ivan Frano Bolica sa svojim radom oko kotorskog statuta.[136] Kada je gradsko veće Kotora odlučilo da štampa statutarne odredbe grada, sav posao na njihovom redigovanju i konačnom raspoređivanju u knjigu poverilo je toj dvojici uglednih svojih članova, bez sumnje uvereno u prostranost i kompetentnost njihovog pravničkog iskustva.[136] Iz starih rukopisa u kojima su čuvani tekstovi najranijeg statuta i iz kasnijih zakonskih odluka koje su im bile na raspolaganju, oni su sačinili svoju verziju statuta koja je 1616. godine štampana u Veneciji (Statuta et leges Civitatis Cathari) i koja je time postala zvanična.[137] Posao koji im je poveren oni nisu obavili u svemu besprekorno, kako o tome danas sudi stručna kritika[138]: umesto da čuvaju prvobitni hronološki red zakona, pokušali su da odluke sređuju po sadržini, i to nije ispalo sasvim srećno. Ali ondašnji Kotorani, koji su imali da se njihovim poslom služe kao da su bili daleko zadovoljniji. O tome svedoče možda već i sami neki spoljašnji znaci: na uvodnim stranama knjige odštampani su porodični grbovi obojice redaktora Statuta, pored ostalih, i doista malobrojnih, ilustracija koje krase knjigu i sve odreda simbolizuju ili sam Kotor ili mletačku vlast u njemu: Svetoga Trifuna i krilatog lava, i grbovi Džanfrančeska Dolfina, mletačkog rektora i providura u vreme kada je do izdanja došlo, i porodice Bembo, iz koje je bio ondašnji dužd u Mlecima Đovani Bembo. Ali ima i izričitih znakova toga zadovoljstva: u latinskim pesmama posvećenim zakonima i Kotoru, pored kojih su još štampane pohvalne pesme providuru Dolfinu i duždu Bembu, za koje se sve pobrinuo građanin mletački i kancelar kotorski Petreli, Buća i Bolica slavljeni su kao kotorski Soloni i Likurzi, jer su zakoni "najčvršće stare zidine grada". Sa svoje strane redaktori Statuta napisali su samo jedan tekst i njime su dali svoj prilog izrazima podaničke odanosti: to je njihova posveta providuru Dolfinu, pisana kurtoaznim latinskim stilom i dovršena u toku 1615. godine.
U krugovima kotorskih erudita i pisaca na latinskom i italijanskom jeziku isticali su se tih prvih decenija XVII veka i dva brata iz građanske porodice Cizila (Cisilla), Mihajlo i Timotej. Mlađi od njih, Mihajlo, bio je svetovni sveštenik i poznati propovednik, čuven do te mere po učenosti i pobožnosti da se dugo pamtila reč kotorskog biskupa — koju su, doduše, ponavljali i drugi, kao neki stalni obrt, u slučajevima slične vrste — da u crkvenoj hijerarhiji nema položaja toliko visokog da ga on ne bi bio dostojan.[180] Taj visoki glas i takva učenost sigurno su mu obezbedili izbor i imenovanje, 1. jula 1605, za opata Svetoga Đorđa kod Perasta, ali su mu doneli i mnoge teške trzavice i grdne nevolje, koje su proisticale iz poznatog, dugotrajnog i ljutog sukoba Peraštana i Kotorana oko prava imenovanja nosilaca te časti.[140] Oslanjajući se na pomoć i podršku ovoga starijeg brata Timoteja, koji je dugo bio njegov kapelan, opat je nekako izlazio na kraj s teškoćama dužnosti i sa silovitom ćudi područnih vernika, mada u jednom naročito dramatičnom trenutku, decembra 1621, nije izdržao iskušenje, te je podneo ostavku, koju mu je kotorski biskup odmah i uvažio, imenovavši ga za kanonika crkve Svetoga Trifuna. To je, međutim, bio samo kratak prekid, jer su ga Peraštani bez imalo ustručavanja bukvalno prinudili da se vrati napuštenom stadu, pa je on, prihvativši njihove "razloge", na čelu peraške opatije ostao sve do smrti, 1646. godine. Ali je Cizila bio i poslednji Kotoranin koji je nosio mitru opata Svetoga Đorđa; posle njega ona je dodeljivana isključivo Peraštanima, pa je tek na taj način okončana njihova viševekovna surevnjivost na Kotorane oko toga. Po uveravanju pomenutog svog brata, Mihajlo Cizila je bio znatan latinski pesnik; ali osim jedne njegove pesme, koju nam je isti Timotej i ostavio u svom zapisu, nemamo nikakvog daljeg oslonca za prosuđivanje njegove poezije. A i ta jedna pesma, koja je samo kratki epigram ispevan prilikom smrti kotorskog vlastelina Ivana Bolice, nije za to dovoljna. Ona je više konvencionalno smišljena pohvala preminulome no izraz nekih istinskijih emocija: grob je zatvorio Ivana iz slavne kuće, ali su i zemlja i more nemoćni da zatvore i njegovu slavu, jer je on sa svojih vrlina sticao prve časti u svome gradu, i bio visoko pažen od mletačkih vlasti, a sad su mu se za njih, umesto tesne zemlje, otvorili uzvišeni nebeski dvori.[141]
Stariji brat Timotej Cizila bio je monah benediktinskog reda, a pripadao je Mljetskoj kongregaciji, koja je okupljala benediktince Dubrovačke Republike. Razloge zbog kojih je on prvo vreme svoga života prvo boravio izvan rodnoga grada i čak, prema ondašnjem stanju stvari, u drugoj državi, ne baš uvek, i naročito ne tada, i prijateljski raspoloženoj prema njegovoj, možemo samo nazirati: bio je vrlo blizak srodnik "opata melitenskoga" Mavra Orbina. U Dubrovniku je on po ovoj prilici i zaređen, pa je posle, kao monah, dugo živeo po dubrovačkim benediktinskim manastirima, zauzimajući, od vremena do vremena, poneke više časti u hijerarhiji svoga reda: godine 1605, na primer, on je bio prior glasovitog manastira Sveti Jakob od Višnjice. Ali je tamo bio prinuđen da popije i ne jednu gorku čašu; najgorča mu je svakako došla 14. decembra 1604, kad su dubrovačke vlasti, iz nekih tajanstvenih i samo njima znanih motiva, zatražile od nadbiskupa da Cizilu i njegovog rođaka, don Mavra Orbina, koji je poznati istoričar i pisac Kraljevstva Slovena, odstrani sa teritorije Republike. Nekoliko dana kasnije, istina, ovaj zahtev je donekle ublažen, pa su obojica benediktinaca proterani u manastir na Šipanu.[142] Nije isključeno da je tada, i upravo zbog toga, Timotej doneo odluku da se vrati kući, u Kotor, a kako je neposredno potom njegov brat Mihajlo imenovan za opata Svetoga Đorđa, on mu se priključio, i kao njegov saradnik i kapelan živeo i radio više godina u Perastu.[143] Poznato je da se u tim prilikama isticao kao dušebrižnik među obližnjim hrišćanima koji su živeli pod Turcima, naročito među onima u Risnu, i da su i sami Turci pokazivali nekog razumevanja za taj njegov rad: kad je polazio na uobičajeni petogodišnji pohod u Rim 1621 (ad limina), kotorski biskup izdao mu je osobito toplu preporuku i u njoj je naveo da je on u Risnu javno delio svete tajne i da je na granicama opatije pričestio više stotina vernika.[144] Njegov kasniji život nije jasan u mnogim pojedinostima: zna se samo da je 1624, kad je dovršio svoje jedino delo, bio u zvanju, a valjda i na dužnosti, opata i vikara u Ulcinju.[145]
Cizilino delo posvećeno je istoriji kotorske patricijske porodice Bolica, kao što je to naznačeno i u dugom naslovu na italijanskom jeziku, kojim je ono i pisano[146]; skraćeno se to delo naziva Bove d'oro (Zlatni vo). Takav naziv Cizila je odabrao stoga što je, idući za svojim neobičnim, baroknim ukusom, pošao od sopstvene verzije porekla kotorske porodice: najpre je izmislio neko drevno slovensko prezime Volica, a onda je njega naročitom etimološkom kombinacijom doveo u vezu s porodicom koju se poduhvatio da proslavi (Volica — Boliza, de Boliris). Idući krivudavim tokovima svoje ideje, on je istoriju porodice Bolica vodio od prastarih predaka i od veoma dalekog trenutka pre zasnivanja Kotora ili tobožnjeg starog Askrivija; a doveo ju je srećno do same godine 1624, kad je delo okončao. Svoje je izlaganje, preglednosti radi, podelio u tri odeljka ili "knjige", kako je voleo da govori, prema staroj terminologiji; prva je izlagala predmet od najstarijih dana do vremena kada se Kotor podložio vlasti Venecije, druga je bila posvećena položaju grada i "knežine" (Contea), a u trećoj su se pripovedali životi mnogih svetih mučenika i ostalih slavnih ljudi koje je dao grad pod grbom Bolica, ali su, u vezi sa tim, ili i bez traženja bilo kakve povezanosti, unete i mnoge druge stvari o gradu i uopšte.
Svoj je posao Cizila shvatao kao ozbiljni naučni rad i sebe je zamišljao kao istoričara. Da bi bio što uverljiviji i da bi svome izlaganju pribavio što egzaktniji vid, on se pozivao na izvore, navodio autore i istorijske autoritete i uopšte nastojao da sve dokumentuje što iscrpnije. U stvari, sve je to samo igra i privid: naučnost njegovog spisa je na staklenim nogama, a istorijska istina nije mu čak ni pravi cilj. Nekritično birajući i prikazujući stvari, mešajući ih s pričama i izmišljotinama za koje zna da ih je sam stvorio, zaplićući i natežući okolnosti, on želi da na svaki način i svim sredstvima proslavi vlasteoski rod Bolica, čiji su ugledni i bogati pripadnici iz prvih decenija XVII veka, po svoj prilici, i obilno finansirali taj njegov rad. U tom poslu on ima i ugled, koji se raspoznaje već na prvi pogled: nesumnjivo je to Kraljevstvo Slovena, delo njegovog rođaka i manastirskog sabrata Mavra Orbina. Orbinov golem istorijski spis štampan je, takođe na italijanskom jeziku, 1601. u Pezaru, a nastajao je baš u godinama kada je Cizila živeo s Orbinom pod istim krovom i tako reći pred njegovim očima. Kritičnost nipošto nije jaka strana Orbinovog dela, i čak daleko od toga; tu je Cizila njegov verni sledbenik; Orbin mnoge znatnije događaje iz istorije Dubrovnika dovodi u neposrednu vezu s delatnošću pojedinih članova plemićke porodice Bobaljevića, koji su mu mecene, ili ih delatnosti Bobaljevića pripisuje, a isto to čini Cizila s Bolicama u Kotoru; Orbinov je stil često na barokni način iskićen i bombast, a italijanska mu je fraza malo kada potpuno korektna; doslovno iste mane zapažaju se i u stilu i u jeziku Timoteja Cizile.
Srećom, Bove d'oro ne svodi se samo na ta negativna svojstva. U Cizilinom delu ima stranica od vrednosti i nesumnjivo korisnih; jer je njegov autor bivao u svome kazivanju i konkretan i sređen, a ne uvek i jedino nebulozan i barokno naduven. U tom smislu zapažaju se naročito odeljci u kojima pisac slika Kotor iz svojih dana, koji je umnogome bio lepši od Kotora koji nam je ostao posle razaranja i zemljotresa; zatim su to odeljci o ponekim stranama života u tom starom gradu, s njegovim turnirima i viteškim natecanjima omladine, s gađanjem alke i pokladnim običajima, ili sa skupovima njegove elite na unapred izabranim tačkama sastajanja ili po gospodskim vrtovima, barokno kultivisanim i punim bogate mediteranske flore, pravim "rajevima zemaljskim", kako ih zove i sam Cizila.[147] Velika je šteta što ovo zanimljivo delo barokne istoriografije nije u svoje vreme štampano: ono je najverovatnije za te svrhe i spremano, pa se posle zbog nečega odustalo od štampanja. Još gora je šteta što ga sada nemamo ni u približno potpunom opsegu: već na početku prošloga veka, kada ga je "sa izvornika" prepisivao bokeljski istoričar i pisac Tripo Smeća, od blizu šest stotina njegovih stranica mnoge su nedostajale. Ti Smećini prepisi jedino su što se od tog Cizilinog spisa dugo čuvalo. Iz njih je ponešto uneo u svoj rad o Cizili i ovome njegovom delu Srećko Vulović, drugi poznati istoričar stare Boke Kotorske, samo sada s kraja devetnaestoga veka, a ponešto ostavio u svojim ispisima. Jedan odeljak o ženi-ribi uhvaćenoj u Baru i posle tu udatoj, koji je narodna bajka u stvari, odnedavno je i preveden na naš jezik.[148]
Tek u barokno doba, i kada je benediktinac Cizila ispisivao redove svog bizarnog istorijskog spisa, nastali su najraniji umetnički stihovi na srpskohrvatskom jeziku u Boki Kotorskoj. Istina, nije isključeno da su to samo prvi sada poznati stihovi na tom jeziku koje je napisao jedan Bokelj, ako se prihvati mogućnost, veoma verovatna, uostalom, da je umetničke poezije na narodnom jeziku tu bilo i pre, i možda čak i u širem obimu, ali da se ona posle nekako izgubila, ili možda leži ko zna gde izvan našega domašaja, zaboravljena i neznana. Dokle god se takva poezija ne otkrije, i ne iziđe na svetlo dana, mora se uzimati da je barokni patricije iz Kotora Jeronim Pima prvi među svojim sugrađanima propevao na maternjem jeziku. Bilo je to najverovatnije jednog od poslednjih dana novembra 1622. godine, u Veneciji, a ne u samom Kotoru.
Jeronim je tada još bio student u Padovi: njegov otac Bernard Pima otpravio ga je na nauke s velikim nadama, ali isto tako i s dubokom kesom punom novaca. A isto tako će, deceniju kasnije, taj kotorski vlastelin poslati i svog mlađeg sina Ludovika. Obojica braće Pima, i Jeronim i Ludovik, svršili su s uspehom najviše škole i u Kotor su se vratili sa zvučnim titulama doktora in utriusque iuris. Ludovik je, uz to, za vreme studija bio sindik i prorektor univerziteta pravnika (Universitas Juristarum), pa su mu na završetku mandata, 1635. godine, postavljene u znak priznanja za zasluge i pokazane vrline dve počasne ploče s odgovarajućim natpisima u zgradi univerziteta pod svodom atrijuma s desne strane.[149] A Jeronim se više zanimao književnošću i, drugujući s piscima, voleo je da ih pomaže kao mecena.
Jednome od njih, Lodoviku Cukolu (Lodovico Zuccolo), iz Faence, lektoru, filozofu i političkom misliocu, on je platio štamparske troškove za novo izdanje traktata o časti, ugledu, slavi i poštovanju (Discorsi dell'honore, della riputatione, della gloria, del buon concetto), koje je izišlo 1623. godine kod poznatog mletačkog štampara Marka Džinamija.[150] Cukolo je bio pravi poligraf svoga vremena: pisao je i o poetici, o platonizmu, o državnom razlogu, o ljubavi prema domovini i malo ne o svim temama koje su zanimale njegovo stoleće[151]; kao predmete svojih knjiga, menjao je lako i podneblja: jedno vreme živeo je na dvoru urbinskog vojvode, a 1616. godine pokušavao je da se ustali i u našem Dubrovniku, kao profesor u gimnaziji, posle smrti Kamila Kamilija, ali i u tome je istrajao jedva jednu godinu.[152] Poznavao je naše ljude i znao je i neke naše krajeve; otuda je svakako u njegove knjige ušlo toliko spomena o našim prilikama, specijalno onima u Dubrovniku. I otuda je nesumnjivo došlo i do njegovog zbliženja s Jeronimom Pimom.
Mladić iz Kotora dobio je najlaskaviju posvetu od svih koje je bilo moguće dobiti. U njoj on je predstavljen kao otelovljenje i živi model svih onih uzvišenih ideja o časti, o slavi i o ugledu koje je u knjizi teorijski razvijao filozof iz Faence. Pomenuta je i istaknuta njegova visoka upućenost u književnost, njegova uglađenost, humanost, i blagost njegove duše, i njegovo postupanje puno časti, otmenosti i gospodstva. Nije zaboravljena ni porodica iz koje je potekao, i koja je jedna od "najčuvenijih i najpoštovanijih ne samo u Kotoru već i u celoj Dalmaciji, kako po starodrevnosti porekla tako po obilnom imetku (beni di fortuna) koji poseduje, po sjaju sa kojim ga troši i po plodnosti u ljudima velikim i izvrsnim u svim lepim i pravim zanimanjima".
Valjda u znak zahvalnosti za tolike pohvale, za koje je, koliko god bio barokno sujetan i neodmeren, morao znati da su preterane i da nisu ni u dovoljnoj meri iskrene, Pima je na svom jeziku sročio pesmu Gospodinu Ludoviku Cukolu vrh lisanja od bitja od časti, koja je štampana u dnu strane gde se završava indeks znatnijih stvari o kojima je u knjizi reč (Tavola delle cose notabili). Pesma je kratka i sastoji se od ukupno šest dvanaesteraca:
Čijem vrijeme trajaše u časti i slavi
kada nas učaše slijediti drum pravi
od časne vrijednosti i vječne svitlosti,
ukazat htje svitu kriposna tvoja vlas
kako ima čestitu dobiti čovjek čas;
tim častan tko će bit, tve pismo ima čtit.
Kako se već na prvi pogled vidi, Pima je za svoju pesmu izabrao tradicionalne dvanaesterce, kojima se u nas na Primorju pisala poezija još od XIV veka i koji su u njegove dane naglo počeli da izlaze iz mode. On je od svojih šest dvanaesteraca obrazovao dve strofe, svaku sa po tri stiha, od kojih prva dva čine par i rimuju se međusobno po sredinama i na krajevima (to su tzv. dvostruko rimovani dvanaesterci) a treći je celina za sebe i u njemu se rimuje završni sa srednjim delom. Takvu kombinaciju dvanaesteraca voleo je još Džore Držić, ali se ona sreće, mada ne tako često, i kod Šiška Menčetića i Marina Držića. I u jeziku i u stilu Pima je učenik najstarijih dubrovačkih petrarkista: rođeni jekavac, kao i oni, on pribegava svesno tradicionalnim ikavizmima (sliditi, svitlosti, vridnosti, svitu, kriposni) koji deluju potpuno veštački i ishitreno u spoju s izvornim jekavskim oblicima (čijem, vrijeme, vječne, čovjek). U tim formalnim karakteristikama ovih stihova, kao i u samoj njihovoj pojavi, gotovo je i sva njihova vrednost; sadržinom svojom, inače, oni su dosta prozaični i podsećaju samo na ono što je srž Cukolove knjige: učenje o putu kojim se stiže do časti i "vječne svitlosti".
Za Jeronima Pimu ovi stihovi bili su bez sumnje samo avantura iz studentskih dana; nije barem poznato da je i još neki put kasnije pokušao da bude pesnik. Vremena je inače imao: zna se da je živeo u Kotoru do 1641, kad je načinio testament, a možda i koju godinu potom. Ali su ga zanimale druge stvari, u prvom redu poslovi: kupovao je i prodavao, pravio novčane transakcije i bio opunomoćenik svojih sugrađana, nadgledao imanja i borio se s kmetovima oko njihovih obaveza.[163]
Pesnik koji je odmah za Pimom pošao u službu "ilirskim muzama" bio je takođe kotorski vlastelin, a i živeo je u isto vreme, krajem XVI i u prvim decenijama XVII veka. Zvao se Vicko (Vičenco) Bolica, a pripadao je onoj grani te porodice koju su zvali još i Kokoljić. Pošto je tad u Kotoru bilo, kao što se vidi, više plemića istog imena i prezimena pesnik se, da bi se od njih razlikovao, i sam potpisivao još i kao Vicko Kokoljić.[154] Od njega nam je ostao samo kratak hagiografski spev Život blažene Ozane, koji je sa dve propratne pesme posvetio ("prikazao") svojoj rođaki "mnogopoštovanoj gospođi suor Katarini Bućića, priuri manastira Svetoga Pavla, reda Svetoga Dominika".[155] Spev je nastao krajem treće decenije sedamnaestog veka, kada je pesnik bio već prešao pedesetu godinu života. Pomišljalo se, čak, i ne bez osnova kako se čini, da je delo spremano upravo "za svečanosti u čast Hozane, o kojima se povela reč u toku 1628. godine, kad su je Kotorani hteli dignuti na oltar i proglasiti svetiteljicom".[156] Našlo se i prihvatljivo objašnjenje činjenici da je spev posvećen Katarini Buća: ta dumna bila je iz vlasteoske kotorske kuće u kojoj je negdašnja neznana "Vlahinja", a buduća svetica, po silasku u grad iz zabitog crnogorskog sela primljena u službu, a u času kada joj je spev posvećen ona se nalazila na čelu, kao "priura", manastira koji je osnovala sama Hozana, kako je ista ta negdašnja seljančica nazvana po zaređenju.
Bolica se nije odveć mučio ni tražeći za svoj spev prikladnu materiju, ni birajući za njega odgovarajući oblik. Materiju je našao gotovu u na italijanskom jeziku pisanoj i 1592. štampanoj biografiji od Serafina Racija, ali je uzeo samo njen početni deo, tek jednu njenu petinu po prilici, gde je bio ispričan Ozanin život do trenutka kada se ona dala zazidati u svojoj manastirskoj ćeliji. Boličin spev je, dakle, samo prepev odveć poznatog Racijevog teksta: bez vlastitih dodataka i bez razigrane invencije, on pripoveda kako se "nevješta Vlahinjica", koja se "u tursko rodi selo", prvi put zapitala: "Tko visoke stvori gore, tko li ovo slano more, tko li polja, tko li rijeke?", zatim kako je u nekoliko navrata imala vizije Hrista, kako je više puta "dodijevala" majci da je odvede u Kotor, kako se ispovedala i ponovo videla Isusa, i kako se, na glas sa neba, rešila da pođe Slauši, koja "od svijeh žena bješe kruna", sa zahtevom da ju "čini zazidati", čime je otpočela njena borba sa "đavlom". A što se obrade tiče, Bolica se držao manira i stila dubrovačkih pesnika, vidno se trudeći da im ostane veran što više. Hozaninu istoriju ispričao je u 188 osmeraca i u strofama od po četiri osmerca koji se rimuju po shemi abba, a i u jeziku on je do te mere podražavao Dubrovčane da bi se čitalac sasvim lako dao navesti na zaključak da pred sobom ima tipično dubrovačko delo kada ga na jednome ili na dva mesta ne bi od toga odvratio poneki "bokeljizam" našega Bolice (kakav je, na primer, U stihu: "Povedi me u Kotoru".[157] Ta vezanost za dubrovačke uzore u času kad književnost Boke Kotorske na narodnom jeziku pokušava da stane na svoje noge jedna je od zanimljivosti Boličinog dela: nemajući sopstvenih književnih tradicija, srpskohrvatski pesnici na ovom području uključili su se u dubrovačke tradicije i postali njihovi sledbenici. A druga je zanimljivost Boličinog dela u tome što je sa njim bokeljska književnost na narodnom jeziku dobila prvi svoj spev, koli je odmah poneo sve bitne oznake svog baroknog doba: u predmetu, koji je hagiografski, u idejama, koje su u sklopu doktrine katoličke obnove, i najzad u stilu, koji je primetno doteran i upadljivo uglađen.
Dve pesme kojima je Život blažene Ozane posvećen uglednoj Kotorkinji dve su male zagonetke, i svaka na poseban način. Ona druga, koja je u dvostruko rimovanim dvanaestercima i pesnički bezvredna, jer samo nagoveštava sadržinu speva, možda nije delo Vicka Bolice, nego nekog neznanog njegovog suvremenika, na šta bi upućivao već i sam njen naslov — Istoj gospođi N. Ali ko bi onda to mogao biti? A ona prva, u osmercima, lepa je koliko i zagonetna: u njoj Vicko Kokolić moli svoju "bratučedu", koju "ljubi više oka", da primi njegov skromni pesnički dar ("ovi stvorak male valje"), koji je njegova "tamna pamet sagradila i obećava drugi, bolji i kotorske dame dostojniji. Ali potom, u daljem tekstu, nastavlja sa stihovima koji su namerna, i potpuno očigledna, i nesumnjiva imitacija Jeđupke Mikše Pelegrinovića:
Ti mu primi žudbu srca,
zalihom se voljom pasi,
tako ti Bog dušu spasi,
kad ti dođe strašna smrca,
ter, sestrice i gospođe,
ako te kad god ko uspita:
Tko ti darak taj poskita?
rec: Velika srca dođe.
Zatijem pak se moli Bogu
da ga zasad smrt ostavi,
jeda ti uzdar da ljubavi,
jeda t' plati službu mnogu.
Otkuda ovde odjednom taj neočekivani, a u isti mah tako sigurni, plod dugotrajne i strasne lektire Pelegrinovićeve hvarske maskerate i kako je do njega došlo? Odgovor bismo sigurno imali kada bismo bliže poznavali život Vicka Bolice-Kokolića; ali nam je njegova biografija nejasna, pa stoga i odgovora koji želimo nema.
Jedan rođak pesnika Života blažene Ozane, ne zna se samo u kojoj meri blizak, po imenu Marin Bolica, došao je do nekog pesničkog i naučnog ugleda u Italiji, i bio tamo štampan, čitan i hvaljen u knjigama koje je izdavao sam, ili koje su izdavali drugi.[158] Od kotorskog dela njegove biografije poznato je jedino da je u tom gradu rođen 1603. u vlasteoskoj porodici koja je već dotle bila dala tolike znatne ljude kulturi Boke Kotorske. Marin Bolica je rano otišao iz Kotora, trbuhom za kruhom, a sigurno i za pesničkim glasom. Studirao je u Padovi, kao i većina naših ljudi koji su onda bili mletački podanici, a posle toga je otišao u sveštenike i izvesno vreme bio je u službi, kao sekretar, kod papskog nuncija u Veneciji Džanbatiste Agukija (Agucchio) Kada je taj viđeni prelat umro, Bolica mu je na sahrani u crkvi Svetoga Frančeska a Vinea održao pompezni pogrebni govor na latinskom jeziku, koji je iste godine, 1632, štampan u Veneciji (Oratio in funere illustrissimi ac reverendissimi Joannis Baptistae Agucchii). I neko vreme posle smrti Agukija, Bolica se zadržao u Mlecima, gde je 1634. štampan njegov u latinskim stihovima izrečeni panegirik venecijanskom patriciju i senatoru Domeniku Molinu (Panegyris Marini Bolizae in laudem illustrissimi atque eccellentissimi D. Dominici Molini). Možda se ta oduža prigodnica Marina Bolice odista dopala slušaocima, ali pohvale koje joj pojedini autorovi poštovaoci izriču u po jednom madrigalu (Baldassar Grissi), sonetu (Pietro Vila) i latinskom epigramu (Francesco Pisani), pridodatim toj knjižici, već na prvi pogled deluju kao preterane, čak i u kontekstu barokne sklonosti ka preuveličavanju; jedna će od njih, na primer, zaželeti da kaže kako je senator Molin u Bolici našao pesnika velikog kao što je on veliki junak, ali to neće umeti da izrazi bez sledeće besprimerne i zato komične hiperbole:
Eroe di lui più maestoso il mondo
non sa mostrar, ne v'è dal Moro al Perso
poeta più di te dolce e facondo.
Dalji Boličin život i rad tekli su na drugoj sceni, izvan Venecije, ali su u mnogim pojedinostima ostali nejasni. Sam on kaže, u jednoj svojoj knjizi, da je dosta propatio na nekom italijanskom dvoru, napadnut od harpija, divljih Neptunovih kćeri, ali ništa pobliže ne govori ni gde je to bilo, ni kada. Pozvan u Modenu od strane vojvode d'Este, ustalio se tamo konačno i ostao svih preostalih desetak godina života, kao profesor retorike u internatu za plemiće (Collegio de nobili). Najverovatnije je iz njegovih tadašnjih predavanja proistekao traktat Suprotstavljanja čuvenoj Ovidijevoj Eneidi (Oppositioni contro alla famosa Eneide di Virgilio), koji je do danas ostao u rukopisu. S velikim poznavanjem onovremene poetike i s mnogo njenih pedantskih propisa u glavi, ali i s puno smisla za uočavanje stvari i zdravoga razuma u prosuđivanju, on se suprotstavlja opštem oduševljenju za pesnika Eneide i nalazi u njegovom proslavljenom eposu mnoge očite pozajmice iz ranijih pesničkih dela, kao i bezbrojna ogrešenja o verodostojnost, dobar raspored, stil i druga svojstva visoke poezije. U okvirima učilišta u kome je Bolica mlade plemiće upućivao u tajne retorike i poetike obrazovana je bila Akademija degli Elpomeni. Među svojim članovima ona je brojila i našeg eruditu i pesnika iz Kotora. U njoj je Bolica držao veliku i izvanredno učenu akademsku besedu o takozvanim imprezama, jednoj naročitoj vrsti znamenja, obično s grbovima, simboličnim figurama i ličnim devizama, kojima su se, kao obeležjem svoje izuzetnosti, kitili, ponosili, i za kojima su ludovali barokni vitezovi, erudite, pesnici, kavaljeri. Tom prilikom Bolica je razlagao istorijski i teorijski o imprezama, uključujući se tako vlastitim doprinosom u onda već ogromnu, a posle sve više uvećavanu literaturu o tom pomodnom predmetu. Istovremeno je svoj govor shvatio kao priliku da protumači i proceni novoizabranu imprezu same akademije u kojoj je držao svoje razlaganje. Smatrajući ovaj svoj spis značajnim — ili su ga takvim smatrali drugi, koji su odrešili kese za odgovarajući trošak — Bolica ga je 1636. štampao u Bolonji u posebnoj knjizi pod odužim naslovom: Akademijski govor Marina Bolice, plemića kotorskog, o imprezama, posvećen prejasnoj visini gospodina vojvode od Modene (Discorso accademico di Marin Bolizza Gentil'Huomo di Cattaro sopra l'imprese, all'altezza serenissima del Signor duca di Modena) U to vreme je malo koji događaj od većeg odjeka u Modeni mogao proći bez Boličinog učešća, makar se to učešće svelo i na samu prigodnu poeziju; kada je zahvaljujući inicijativi vojvode Filiberta d'Este svetište modenskih kapucina obogaćeno relikvijama znamenitih svetaca, Bolica je pohvalnim stihovima u pesmama raznih metričkih shema, i uz obilnu upotrebu uobičajene retorike, zasuo pobožnog vojvodu i svi ti stihovi, do poslednjeg, odštampani su u knjižici Pobožne pesme dušama primljenim na nebo za čije se kosti veoma pobožni vojvoda Filibert d'Este pobrinuo da se prikupe u hramu kapucina u Modeni (Caelo receptis animis quorum ossa pientissimus princeps Philibertus Estensis Mutinae in Aede capuccinorum honorifice condenda curavit religiosae Camoenae Pium concinnunt melos); a pri sahrani kneginje od Venoze, 1638. godine, među pesnicima koji su oplakali smrt te visoke gospođe našao se i neizostavni Bolica. U Modeni je Bolica dočekao i poslednji svoj dan, 27. novembra 1643, a sahranjen je u tamošnjoj crkvi San Carlo. Jedan od njegovih učenika, Roberito Piucci, izgovorio mu je tada svečani pogrebni govor, za koji je tekst napisao Boličin kolega Don Paolo Ferraroni. Ta barokna oracija, prepuna karakterističnog zanosa, ali bezmalo prazna u pogledu činjenica, kao što su bili mahom pogrebni govori tada, pojavila se zatim i u posebnoj knjižici, štampanoj već sledeće godine u Modeni. Tako se krug njegovog rada zatvorio na način sličan onome na koji je počeo. Da nije odlazio iz Kotora, ili da se u njega vratio, Marin Bolica bi se možda ogledao i kao pesnik na maternjem jeziku, poput svog brata Dživa, koji je ostao u rodnom gradu; ali kako je trajno živeo u Italiji, sav njegov rad, kako u pogledu jezika na kome je tekao, tako i u svojim temama, bio je određen tom okolnošću.
U pravoslavnom delu današnje Crne Gore književnost su takođe određivale okolnosti, ali na svoj način i razume se u drugom pravcu. I dalje je ovde, osim donekle specifičnijeg slučaja Gavrila iz pljevaljske Svete Trojice, književni rad ostajao na prepisivanju tekstova usko crkvene i sasvim praktične namene. I dalje, zatim, izvan okvira puke pismenosti, unekoliko izlaze jedino retki, slučajni i ne uvek u potpunosti očuvani zapisi na završecima i marginama knjiga, ili na okovima njihovih korica, na zidovima i dovracima crkava, na putirima i petohlebnicima, čak ponekad i na ripidama.
Nova središta pismenosti, za koja se ne bi moglo reći da ih je u tom pogledu sputavala tradicija, polazila su, međutim, putevima kojima se pre toga, na drugim mestima, hodalo već vekovima. Nekakav "grešni i manši v inoceh Luka", uzeo je da na osvitu novoga stoleća, 1600. godine, prepisuje stari tekst Molb'nika, "pri hramu arhistratiga Mihaila na rijeci Tari", pa kad ga je srećno doveo do konca, obratio se čitaocima starom formulom izvinjavanja za eventualne greške, koju je učinila svežijom samo naivna šala na kraju: "Ašte i budu gdje čto pogrješil, a vi v'šim dobrim umom i naučenijem ispravite: nečto hud um, a drugo ne beh ispravio slova ni sroki, ni polusročije, ježe mi bje prvo rukodelije, a bješe zima, i ne bje namestija".[159] Pogotovo su ti ugaženi putevi ostajali skriptorijima u kojima je već bilo prethodnog rada i gde se stvorila kao neka prepisivačka škola sa svojim običajima i utvrđenim tekstovima; pa i kada su se nalazili u drugoj sredini, pa i u dalekom svetu, njihovi pripadnici nosili su sa sobom sećanja, navike i izgrađen stil rada; tako je čak "v svetem grade Jerosalimje" za jeromonaha Savatija, proigumana manastira Hopova, s kojim je tamo otišao "radi poklonenija svetago i životvoreštago groba gospodnji i v'sjeh č'stnih mjest jego", prepisao Psaltir, "grješni i unili i lenivi mnih imenem Diomidija, ot zemlje Hercegovini, ot monastira Vranštici, bliz župe Vranešt".[160] Oni koji su u Vranštici ostali činili su isto: "smjereni Antonije" ostavio je 1615. godine svojom rukom ispisani Apostol, ali sa njim i zapis sa svojim svedočenjem o vremenu u kome je radio: "i carstvujuštu togda v Konstantinu gradu ljuti bogoborac i stada Hristova ratnik sultan Ahmet... obladajuštomu božijem popuštenijem grjeh radi naših. I v to vrijeme velika nužda hristijanski rod obdržaše pod vlastju carstv[a] ... ne možem pisaniju predati velije bijedi za imenije radi, i mnogi hristijanski rod otide ...[161] U međama tradicije, i njima do kraja obeležen, ostao je tada književni rad i drugde. Na Cetinju, u hramu "ježe s'zda gospodin Ivan Črnojević", prepisivan je 1608. godine Minej "nastojanijem blaženago i vseo'sveštenago episkopa črnogorskago i primorskago kir Ruvima"[162]; u toj godini narod je, pored turskih nasilja, morila još i teška glad i prepisivač, grešni Avakum, koji je svoje ime ostavio u tajnoj azbuci, zabeležio je svoj jauk nad tim nesrećama: "I v to ljeto bist krjepk glad, jakože člvjekom ot svojih život lišati se. Oh bijeda, oh tuta, oh skrbi v to ljeto ot prokleti čeda agarjanskih na hristjanski rod, oh, oh, oh!"[163] Pored svega toga, u istom manastiru našlo se vremena i pogodne prilike da se već naredne godine, i "povelenijem" istoga vladike Ruvima, ispiše još jedan Minej.[164] U toj godini, još uvek "nuždnoj", sagrađen je manastir Dobrilovina "na rece Tare, va podkrilije gori Sinaj", nedaleko od Mojkovca, i od tada je taj hram, koji je ubrzo i islikan[165], postao novi centar ne samo verskog nego i nacionalnog, pa i kulturnog rada na ovom području; već 1625. zabeležio je na jednoj knjizi da je to "sveta mineja monastira Dobrilovine".[166] Nisu bolja vremena tada tekla ni za stari manastir "na rijecje zovom Morača, iže jest v zapadnih stranah v prjedjeljeh maćedonskih", pa ipak je tamo 1615. godine ispisan "sveti i bož'stveni zakonik"[167], a godine koja je došla potom "Georgije zugraf", a to je poznati Đorđe Mitrofanović iz Hilandara, izradio je slike "oko glavnoga portala spolja na zapadnoj strani crkve"[168], ostavivši uz to i zanimljiv zapis da su to bila "vremena nužna i teška, togda že veliku nasiliju suštu ot agarjenskih čed na hristijanski rod i na crkve i monastirje že iže sut v pustinjah že i v mirje", i da je tada "prjestol vse srbskije zemlje" držao patrijarh Pajsije, a da je hercegovački mitropolit bio Longin.[169] Slikani su u isti mah i "sveti obrazi" nad proskomidijom u manastiru, a slikari su, izgleda, bili jeromonasi Luka i Gerasim[170], ukoliko nisu bili samo pomagači istoga Đorđa Mitrofanovića. Uz Moraču, koja je u XVII veku doživela razdoblje novoga sjaja, svoju započetu misiju nastavljao je i manastir Piva: tu je, decembra 1630. godine monah Toma završio "rukodelanje" knjige "slavne i božanstvene" nazvane Prorok[171], a svršene su tu i mnoge slične knjige.
Posebnu i izuzetno vidnu ulogu imao je u prvoj polovini sedamnaestog veka manastir Sveta Trojica "v mjeste zovomje Vrhobreznice bliz mjesta Pljevlja u Hercegovini".[172] Taj značaj je manastir mogao imati zahvaljujući, u prvom redu, dugotrajnoj i neumornoj prepisivačkoj delatnosti jednog svog monaha, "hudog i grešnog inoka" i "rasodera" Gavrila Trojičanina, koji je rodom od Šćepan-Polja ("otč'stvom ot Stefanja Polja, ježe jest meždorječije tarskoje i pivskoje"), a radio je na knjigama između 1633. i 1651. godine. Svojim lepim i čitkim, pravilnim i kao u štampi udešavanim slovima on je ispisao mnoge i obimom takođe zamašne rukopise, od kojih sada znamo: Minej (Služabni minej za novembar), započet 27. aprila, a dovršen 3. jula 1633. godine[173], Sinaksar (Posledovanije crkovnago pjenija i s'branija vseletnago po ustavu Sv. v'stočne jerusalimske crkve), iz 1642. godine[174], Psaltir s sinaksarom i nekim molitvami potrebami nuždnimi, iz 1643. godine[175], Psaltir, iz 1644. godine[176], Psaltir, iz 1646. godine[177], Psaltir, iz 1648. godine[178], Šestodnev Jovana Egzarha (Kniga glagolajema Šestodnevnik Jovana Eksarha), zajedno s Topografijom Kozme Indikoplova (Knjigi Kozmi naricaemago Indikoplov) i s tekstom Tolkovanije četirem vremenom, dovršen na Veliku sredu, 21. marta 1649. godine[179], Vrhobreznički hronograf, to jest veliki rukopis sa raznovrsnim istoriografskim tekstovima, u kome je, na prvom mestu, Hronograf po kome je ceo rukopis dobio ime, a zatim dolaze Rodoslov ("Skazanije v kratce o srbskih gospodah"), pa takozvani Stariji letopis ("Paki načnem o Nemanji Stefanu, prvomu gospodinu srbskomu, iže nedokončana nakončati jeliko moštno") i najzad takozvani Mlađi letopis ("Paki hoštu načeti ot Stefana Nemanje i vsa v'zoglaviti"), i koji je, kako se sa svom pouzdanošću zna, ispisan 1650. godine[180], Bogorodičnik, takođe iz 1650. godine[181], i Minej za januar, dovršen 23. juna 1651. godine.[182] Već i ti sačuvani radovi Gavrila Trojičanina predstavljaju širok prepisivački repertoar, ostvarivan dugogodišnjim trudom i pravim podvigom; ali nema sumnje da je ovaj neutrudnik prepisao za svoga veka i više, pa su te ostale njegove rukopise uništile netragom nedaće vremena, koje su nam i inače odnele veliki deo kulturnog nasleđa iz prošlosti.
Ono što odmah pada u oči jest činjenica da je u izboru tekstova za prepisivanje Gavrilo bio ponegde širi i slobodniji od svojih prethodnika i savremenika. Istina je da i kod njega daleko pretežu dela striktno crkvene namene, ali je razlog tome lako naći, jer ne treba smetnuti s uma da su jedan deo njegovog prepisivačkog rada sigurno određivale narudžbine[183], a da je neke rukopise takođe spremao za prodaju, iako nije imao prethodne dogovore s kupcima. Ali to ipak nisu bila samo takva dela, nego se Gavrilo laćao i tekstova namenjenih individualnoj lektiri. I oni su pobožni i bogoslovski doduše, ali nisu više praktično liturgijski. Među delima te, više svetovne, namene svakako je Hrišćanska topografija Kozme Indikoplova, kao i "poetski opis od četiri vremena godine, od nepoznatog pisca", u istome rukopisu. Uz to, on je voleo i spise hagiografske i one u pravom smislu reči istoriografske, o prošlosti sveta i svoga naroda naročito (kao što su oni u Vrhobrezničkom hronografu), a nije se ustezao da u rukopise unosi i folklorne zapise, molitve za svakojake praktične prilike, pa i praznoverice o vilama i samodivama.
Najveći deo tekstova on je prenosio iz starijih predložaka; kada ovih nije bilo kod nas, uzimao ih je sa strane. Najčešće su ti predlošci bili ruski: za delo Kozme Indikoplova to je utvrđeno nesumnjivo a sasvim je izvesno da i njegovi drugi rukopisi imaju ruske izvore. I u njegovom jeziku, uostalom, ima tragova ruskoga uticaja. Ali ni u tom pogledu Gavrilo nije bio jednosmeran: ima u njegovim rukopisima i uticaja sa zapada, a uočeni su lako i orijentalni elementi u njima.
Prepisujući, Trojičanin je više pazio na lepotu slova no na sam tekst: najverovatnije se tu nalazi objašnjenje što su mu se potkradale pogreške ili što je iz nepažnje pravio ispuste. Na svu sreću, nije uvek ostajao samo prepisivač koji mehanički obavlja svoj posao; u naučnoj kritici ustanovljeno je da sve tekstove koji ulaze u sastav njegovog čuvenog Vrhobrezničkog hronografa — i Hronograf, i Rodoslov, i oba Letopisa, stariji i mlađi — nije "prosto prepisivao", već da ih je "zbilja 'sastavljao', dajući sastavima svoju redakciju".[184] Ali i pre nego naučna kritika, to je o svom radu, ili barem o jednom od letopisa, rekao on sam, ističući da se oko njega dosta potrudio "s'birajte ot mnogih ljetopisac".
Pojedinim rukopisima Gavrila iz Svete Trojice još više dižu vrednost njihove raskošne ilustracije, po kojima se oni ubrajaju u naše najlepše rukopise XVII veka. Naročito je u tom pogledu odavno čuven rukopis u kome su Šestodnev bugarskog egzarha Jovana i Hrišćanska topografija Kozme Indikoplova. Njegov iluminator izradio je naslovne šare, inicijale i veliki broj minijatura u bojama, koji prate tekst i direktno ga objašnjavaju: uz Šestodnev minijatura ima samo pet, ali uz Kuzmino delo ima ih trideset sedam, odnosno, sa prikazima životinja, ukupno četrdeset i pet. Sam Gavrilo rekao nam je ko je bio njihov slikar: "Podviza se v izobraženij svetih obrazov seje bogod'hnovenije knjigi blagopodvižni, i blagoč'stivi, i blagoveni zugraf kir Andrej Raičević, ot sel Tolc..." Taj Andreja Raičević nije bio baš osobit, a ni mnogo originalan majstor; radio je kopirajući ilustracije ruskih rukopisa, od kojih se doduše mestimično i udaljavao i koje je u ponečemu i nadmašio, ali se ipak ni sam nije ispeo odviše visoko: slike mu nose otisak zabačene umetničke provincije. U njima su zapaženi još izvesni orijentalni uticaji, a i neke odlike zapadnog slikarstva[185], što je i prirodno s obzirom na okolnost da je radio na prostoru gde se dodiruju umetnost jednog i drugog dela sveta. Posle proučavanja ovoga rukopisa, a dobrim delom i blagodareći njemu, našlo se da je Raičević ostavio za sobom i trinaest ikona, rađenih u istom iluminatorskom maniru i ostvarenih s približno istom umetničkom snagom. Na Raičevića se sada gleda kao na umetnika "koji se trudio da održava neprekidno dodir s onim skromnim umetničkim tendencijama koje su se javljale u istočno-hrišćanskom slikarstvu njegovoga doba", a kao najbitnije u njegovom stvaranju ocenjuje se "to što je uspešno nastavio tradiciju najboljih slikara među Srbima u XVII veku uključujući se i sam u njihov prvi red".[186]
Još je jedan rukopis Gavrila iz Svete Trojice bogato iluminisan, čak slikarski bolje. To je njegov Psaltir iz 1643. godine, za koji je Trojičanin na žalost propustio da naznači "zografa", koji mu je bio saradnik. Pomišljalo se u jedan mah[187] da bi tri minijature iz toga Psaltira, na kojima su predstavljeni car David, Sveti Đorđe na konju i Sveti Sava Srpski sa svojim ocem Svetim Simeunom, takođe mogle biti delo Andrije Raičevića, ali se potom, analizom stila ustanovilo da ta atribucija nije opravdana, jer se ove minijature u mnogo čemu razlikuju od Raičevićevih, "a uz to su i znatno više umetničke vrednosti".[188] Sada se pomišlja da bi neimenovani minijaturista Gavrilovog Psaltira iz 1643. godine mogao biti isti onaj zograf Kozma, čije se dve ikone sa likovima Svetog Save Srpskog i Svetoga Simeuna čuvaju u manastiru Morači i koji je bez ustezanja nazvan najuglednijim srpskim slikarem sredine XVII veka".[189]
Na svojim rukopisima Gavrilo Trojičanin ostavljao je svakovrsne zapise, od kojih ga neki, po svojoj lepoti, izvode iz reda prepisivača i uvode u pravu književnost. Već u prvom svom prepisu, u Mineju iz 1633. godine, on se poigrao, sakrivajući svoje ime u zagoneci zasnovanoj na brojnoj vrednosti slova, u kojoj su neki istoričari književnosti videli pesnički zapis[190], a drugi čak pesmu-zagonetku, i to u stihovima.[191] U Sinaksaru iz 1642. njegova je zabeleška lapidarna, ali i ona ima u sebi neke poezije: "Togda Ahmet paša na ar pasku be na Hercegovini, dobro sudben." Svoj Psaltir iz 1648. propratio je zanimljivim zapisom o njegovoj vrednosti: "Siju knjigu pisa Gavrilo Trojičanin u manastiru Trojici, i postavi cijenu pedeset gerecija [vrsta srebrnog novca], a koliko može terezijom potegnuti [tj. kolike je težine na terazijama], toliko je srebra vrstna, a toliko je cijena." Ali dva oduža Gavrilova zapisa osobito su poetski nadahnuta i s pravom su našla mesta u izborima starih književnih tekstova.[192] Jedan je u rukopisu sa Šestodnevom i Kozminom Topografijom, rađenom 1649. godine, prema iskazu Gavrilovom u uvodnim redovima zapisa, "v čast prepodobnih i bogonosih otc naših srbscej zemlji prosvetitelj svetago Simeona, novago mirotočca, i iže v svetih otca našego Savi, prvago arhiepiskopa srbskago". Gavrilovu pesničku rečitost nadahnula su tu tragična zbivanja iz mletačko-turskoga rata, koja su se s neumitnom oštrinom i surovošću sručivala najviše na glave nedužne raje iz redova njegovoga naroda: "Ostavše že Agarene veliku bedu tvorahu svojim podavnikom, dani vzemljušte na vsak d'n, i ovi od hristijan svezajemi, ini bijemi, ini že phajemi, ini že begahu v tuždije strani, ostavljajušte domi i sela. Uvi, umiljen prizor be videti. Osta zemlja dobrih pusta, ljudi že, i skot, i plod zemljnih. U istinu mnozi togda živi ublažavahu umrših, takovije bedi ne mogušte trpeti, jeježe da izbavit ni vseblagij Gospod Isus Hristos molitvami svetih svojih..." Drugi je Gavrilov zapis te vrste i vrednosti u njegovom Mineju (Mesečniku) iz 1651, koji je odoleo silnim istorijskim iskušenjima, da na kraju ipak nepovratno nestane u plamenu poslednjeg rata. U tom je zapisu Gavrilo zalelekao poput starozavetnog proroka Jeremije, na koga je sam sebe opomenuo, pred zulumima kojima je Ali-paša Čengić podvrgao njegovu Hercegovinu, vodeći po njoj svoje čete skupljene "ot vsudu ot Ilirika, i Arvaniti, i Klimati, i Travunjani, i Dioklitjani, i Zahumljani, i Dalmati, i Hrvati". "Si svirepejahu Hristovo stado", jadikuje Trojičanin, "jako l'vove neukrotimi, ili pardosi ljuti, ili zmije letajuštije pogl'titi vse vjernije. Domove pljenijahu se, imjenija rashištahu se, vsak vzrast i človjek i v stra se i tuze beše, i verni i neverni iže imejahu imjenija, ostavljajušte sela i domi, bjegahu v inije gradi i vasi i stranoprišlci bjehu v tuždih..." to bi za sada bio pun opseg Gavrilovog prisustva u našoj književnosti. Nije obrazložena, a ne izgleda ni dovoljno uverljiva pretpostavka po kojoj bi on bio autor i jedne zbirke izreka i moralnih sentenci, od kojih su neke i u stihovima[193]; ta zbirka, ispisana na način sasvim bizaran i čisto barokni, kako bi i spoljašnim svojim izgledom začudila čitaoca, nedavno je uočena u Bolonji, i moraće se podrobnije proučiti, pre no što se dođe do neke izvesnosti o njenom poreklu, a eventualno i o njenom autoru.
Po prilici istih godina kojih je u onda toliko dalekoj Svetoj Trojici pljevaljskoj inok Gavrilo dovršavao svoje poslednje prepisivačke i književne radove, mali ali vremenom sve uočljiviji kulturni centar obrazovao se u junačkom Perastu, koji je dotle davao samo pomorce, trgovce i ratnike. Bokeljski gradić u književnost je uveo, i prvi je njegov pisac bio, u mnogom pogledu izuzetni Andrija Zmajević. Porodica iz koje je on potekao izvorno nije iz Perasta, već iz Crne Gore, od Njeguša, i u početku je bila pravoslavna. Sišavši u Kotor u vreme kada su Crnu Goru napuštali i Crnojevići; ona je tu stekla nešto ugleda i imetka, a sa tim je brzo prihvatila i katoličku veru. Pošto se krajem XVI veka preselila u Perast, uspela je da u novoj sredini pusti duboke korene i da se probije do prvih redova njenoga društva. Svoje poreklo, međutim, ona nije zaboravila; nije ga zaboravio naročito Andrija Zmajević[194], i to objašnjava mnogo šta u njegovom životnom postupanju i u njegovom radu, iako je on, inače, bio i do kraja ostao revni vojnik rimske crkve, koji se svakodnevno bori da se njena vlast proširi što dalje i da zahvati što više.
Njegova karakteristična biografija[195] počinje krajem jula 1628, kada se, kao najstariji sin, rodio u kući Nikole Zmajevića[196], zvanog još i Milutin; posle njega došla su na svet njegova braća, Ivan i Krsto, od kojih će naročito ovaj poslednji biti uticajna ličnost u Perastu, a u više navrata i njegov kapetan.[197] Skromno školovanje Andrija je dobio već u rodnom mestu, u kome su franjevci od 1638. godine držali osnovnu školu "u kući darovanoj im u ovu svrhu od obitelji Mazarović"[198], i zatim, jedva nešto bolje, u Kotoru; ali pravi svoj ulazak u svet najviše nauke on duguje odlasku u Rim, gde je, kao pitomac Kongregacije za propagandu vere, u njenom zavodu Urbano, učio "s ostalijem mladićima od svega svijeta skupljenijem" i gde je stekao doktorat filozofije i teologije. Darovit, sposoban i radan, Andrija Zmajević brzo je zapažen u Rimu: u toku jula 1651. on je, na zauzimanje Splićanina Jeronima Pastrića, primljen u Svetojeronimsko bratstvo, zajedno sa još osmoricom mladih sveštenika, koji su poticali svi iz Dalmacije.[199] I njegovi prvi pokušaji u književnosti vezani su već za te studentske dane: kada je bivša švedska kraljica Kristina, pošto je "prigrlila" katoličanstvo i doselila se u Rim, došla u pohode Propagandinom "koleđu", pitomci su joj izrekli pohvale u govorima i pesmama na dvadeset i šest jezika, "koji se u rečenom mjestu nađoše među četrdeset i dva mladića istoga koleđa"; među njima bio je i Zmajević, koji o tome beleži: "Mi jo' našijem slovinskijem dostojnu slavu dasmo".[200] Dok se Andrija bavio na studijama, njegov Perast doživeo je strašnu dramu, koja je i jedan od najvećih trenutaka njegove istorije: 15. aprila 1654. iznenadno su ga napali Turci iz Hercegovine pod vođstvom Mehmed-age Rizvanovića, ali ih je malobrojno i još proređeno stanovništvo - jer je većina plovila morima - uz pomoć žena i staraca tako odbilo sa svojih pragova da je to ostalo zauvek u pamćenju i dugo bilo proslavljano u poeziji. Jedan od prvih koji se junačkim braniocima Perasta poklonio stihovima bio je Zmajević: kako izgleda već u Rimu, na osnovu vesti koje su mu stigle od kuće, ispevao je u osmercima poemu Boj peraški, čiji je jedini prepis čuvan sve do sredine prošloga veka u domaćoj knjižnici peraških patricija Smeća, da se nekako od tada bespovratno izgubi;[201] Odmah po povratku u Perast, Zmajević je, iako tek mladi sveštenik, na zahtev rimske Propagande podneo izveštaj o stanju crkve u kotorskoj dijecezi, koji su nadležni primili s uvaženjem i osobitom pažnjom; od tada je on pouzdanik Kongregacije za širenje vere na tom terenu i neprekidni izvestilac o prilikama koje vladaju u njemu. "Mletačka gospoda", na predlog njegove opštine, imenovala ga je, tako mladog, 22. januara 1656. za opata Svetoga Đorđa i župnika peraškoga, što je novi znak visoke vere u njegove sposobnosti. Na toj teškoj i sirotinjski plaćenoj, ali uglednoj i časnoj dužnosti ostao je sve do 1671; "šesnaest godišta vladasmo onom opatijom", zabeležiće sam docnije.[202] U međuvremenu, 1664 godine, on je uz tu dobio i funkciju vikara crkve u Budvi, u kojoj nije bilo biskupa, i zvanje namesnika (komesara) Svete stolice. Kada je 6. aprila 1667. Dubrovnik i područje Boke Kotorske zadesio strahoviti zemljotres, Zmajević je za dlaku ostao živ: bio se baš uputio za Dubrovnik, u posetu tamošnjim prijateljima, i pred polazak služio je misu u svojoj opatskoj crkvi, kada je nastao užasni trenutak koji ga je zatekao pri samom svetom činu, posle čega su ga onesvešćenog i ranjenog izvukli ispod ruševina, iz jednoga groba, dok je njegove pratioce našla najcrnja sudbina. Čim je prezdravio, ojađen glasovima koji su stizali iz Dubrovnika, on je nad nesrećom slavnoga grada procvileo pesničkim delom Slovinska Dubrava, istočna Dalmacija, milostivo od Gospodina Boga pohođena godišta 1667, koje je za njih, a i za njega, trebalo da znači i reč ohrabrenja i nade. To delo on nije štampao, ali se svakako pobrinuo da, barem kao njegova poslanica, stigne do njegovih preživelih prijatelja u Dubrovniku.[203] Živeći na području koje je bilo gotovo neprekidno užareno i u stalnoj napetosti, i u kome su se mešale religije i narodi, Zmajević je uspevao da mudrošću i taktom održava najbolje odnose sa svima, i da bude poštovan i od pravoslavnih, koje je, pored svega, ipak smatrao šizmaticima i nastojao da ih nagovori na sjedinjenje s rimskom crkvom, i od Turaka, od kojih je, kriomice i oprezno, pokušavao da otme što više duša i da ih privede stadu katoličkih vernika. Kada je to bilo potrebno, nije se ustručavao da služi u "srpskim" crkvama, da dočekuje i gosti pravoslavne kaluđere i da sa njima raspravlja o crkvenim pitanjima, ili da u ime doseljenih hajduka piše molbe da im se dodeli bogomolja "ispod sela Stoliva" za njihove verske potrebe.[204] U tom cilju, i "da bi znao šta se u knjigama ovih šizmatika sadrži", dao je sebi truda da nauči crkvenoslovenski jezik i ćirilicu[206], kojom se - kako je kasnije u jednoj prilici istakao - "služi čitava naša nacija" (illyrica elementa B. Cyrili, quibus universa nostra natio utitur, "sveti Ćirilo takođe istomu jeziku učini slova, kojimi ne samo Dalmacija i Srbija, dali Polonija, Moskovija, Rusija, Moldavija, Bulgarija i ostale države na susjedstvu služe se").[206] Njegovi napori išli su i u pravcu podizanja i umnožavanja svešteničkog kadra, koji bi se, po njegovoj zamisli, školovao u Dubrovniku, u naročito za to podignutom kolegijumu. Da to postigne, putovao je, na zahtev Propagande, 1660. godine, u Rim, a zatim je pismima podsticao Dubrovačku Republiku da ostvarenje te ideje omogući i nudio se čak da lično dođe u Dubrovnik i da joj u tome bude od pomoći, na šta je ona, uvek podozriva prema mletačkim podanicima, sve učinila da to omete, odvrativši ujedno peraškom opatu "da ne treba da se uznemiruje i radi toga dolazi u Dubrovnik".[207]
Visoko ceneći sve te napore Andrije Zmajevića, papa Klement H imenovao ga je 23. februara 1671. za nadbiskupa barskog i "primasa Kraljevstva Srbije" (Antibarensis Diocleensis archiepiscopus et Regni Serviae primas). Ovako dostignut vrhunac u karijeri istaknutog Peraštanina njegovi sugrađani obeležili su nizom znakova naročite radosti i pažnje. U crkvi Svetoga Nikole Zmajevića je svečano zaredio drački nadbiskup Gerard Galati, a peraški prvaci, kapetan Vicko Mazarović i sudije ("suđe"), postavili su u istoj crkvi spomen-ploču o retkom događaju, za koju je tekst na latinskom jeziku sročio Emanuel Meseri (Emmanuel Messeri), doktor medicine i filozofije, koji je od 1657. pa zatim punih osamnaest sledećih godina proveo u službi gradskog lekara u Kotoru.[208] Još više od toga, "komunita od Perasta" pripremila je tada, a valjda pomišljala i da štampa (što nije učinjeno) album pohvalnih pesama i proznih elegija, na našem i latinskom jeziku, kojima su izraze svome veselju u ovoj prilici dali ondašnji pesnici, a Zmajevićevi poštovaoci i prijatelji, Korčulanin Petar Kanavelović, Kotoranin Tripo i Vicko Skura, Dživo Bolica i, konačno, već spomenuti Emanuel Meseri.[209]
Barokni pesnik sa Korčule Petar Kanavelović (1637—1719), čije su izvanredno razgranate veze sa Dubrovnikom i njegovim pesnicima dobro poznate[210], živo je pratio i prilike u Boki Kotorskoj i bio je u bliskom prijateljstvu s nekim uglednim ljudima sa njenoga tla. Pesma koju je 1671. godine ispevao za dan ustoličenja Andrije Zmajevića za nadbiskupa barskog i primasa srpskog samo je prvo njegovo okretanje u tom pravcu, koje sada znamo; posle je pevao prigodne "začinke" za svadbe kotorske vlastele[211], a još docnije, politički angažovanom pesmom o smrti peraškog silnika Vicka Bujovića, oštro je ošinuo ne samo Bujovićeve ubice već i čitav ondašnji Perast.[212] Njegova Pjesan, koju je u čast Andrije Zmajevića "složio" u uglađenim osmercima, puna je laskavih reči za Perast i njegov "puk hrabreni", koji su odneli pobedu nad "zloćudnim Mehmet-agom", ali naročito insistira na dobiti koju katoličkoj veri obećava dan stupanja peraškog prelata ("tvoga draga plemenika") na nadbiskupsku stolicu: zahvaljujući njemu, imala bi da se rasplodi "po nevjerstvu vjera prava". Pozdravljajući s najlepšim željama odlazak Zmajevićev na tu visoku dužnost ("pođi s dobrom časti veće"), on se nada da će njegov razum učiniti ono "što ne učini sablja i snaga" i, poput svog uzora Gundulića, lične želje pretvara u proročko predviđanje:
Nek propast pakla vrla
tebi snagu svu podloži,
neka vjera neumrla
po znanju se tvom uzmnoži;
neka gdje sad u nesvijesti
slavi s' ime Mahumeta
podigne se po tvoj svijesti
slavni biljeg križa sveta;
neka umukne na mečitu
hodža, i vrag satare se,
nevjernici po tvom svjetu
neka krstom čelo urese.
Drugi pesnik, čiju jednu prigodnicu sadrži album spremljen u čast Andrije Zmajevića, Tripo Skura, bio je kotorski kanonik i dugogodišnji profesor u gradskoj školi u Kotoru, u kojoj je služio barem od 1661. do 1675. godine, na zadovoljstvo komune i pokazujući "izvrsnu sposobnost, zauzimanje, ustrajnu i napornu marljivost".[213] Iako mlađi od Zmajevića — rođen je oko 1636, a umro je 12. januara 1685. godine[241] — spadao je u krug najintimnijih prijatelja peraškog prelata, i ovaj mu se obratio jednom šaljivom, ali i vrlo srdačnom poslanicom u stihovima. Pokušavajući sada da i sam propeva, Skura se srazmerno lako snašao u složenom dvostruko rimovanom dvanaestercu, ali se nije pokazao kao neki veliki pesnik.[215]
Njegova pesma, osim barokne dosetke s Andrijinim prezimenom i iskrene vere u visoke mogućnosti, znanje i razum slavljenika, ne nudi mnogo šta više:
Putniče, pogledaj okom i s pameti
ognjeni ovi Zmaj gdje visoko leti,
dobro ga pogledaj, nemoj se bojati,
nema u sebi jeda, premda je krilati,
on krila upravi gori do nebesa,
otajna naravi sva pozna čudesa,
u visoko leti, a više će se dić
s krilom i s pameti često Zmajević...
Bolji je i okretniji, a svakako i dosetljiviji pesnik ispao Tripov brat Vicko Skura, koji je bio još mlađi — rođen dan-dva pre 13. aprila 1645. godine[216] — i koji je, pošto se kratkotrajno nalazio na dužnosti sekretara vanrednog providura, mlad i umro, 4. oktobra 1689. godine.[217] Od njega su u albumu dve pesme, oduže i obe u osmercima. Prva je Kolo diklic Elikone u slavu prisvijetloga i pripoštovanoga gospodina Andrije Zmajevića arkibiskupa od Bara, Kraljevstva Servije primata i u njoj je pesnik zamislio kako je u jednu zoru, s mukom i trudom, "kao putnik novi" našao put do Parnasa i tamo oslušnuo kako elikonske "diklice" pevaju u slavu Zmajevića i njegovoga Perasta; po toj njihovoj pesmi sve čime se Perast istakao do tada neveliko je u poređenju s ovim što je dočekao sada:
Među slave sve ostale
koje tvoje mjesto primi,
sve su dosle bile male
pri ovoj koju sada imi.
Još je bolje zamišljena pesma Zavidos pridobivena od Slave, u kojoj se ta dva personifikovana lika, sa mnogo baroknog preterivanja, spore oko slave i časti "dostojnoga arkibiskupa od Bara kraljevstva Servije primata". Slava je, naravno, sva u glorifikovanju, Zavidost je, naravno, sva u odricanju; Slava priznaje da i kad bi imala "sto jezika i sto justa posred glave", nikada ne bi mogla dostojno nahvaliti Zmajevića, a Zavidost u maniru Dživa Gundulića, i pod njegovim očiglednim uticajem, podseća na prolaznost svetske slave, na Ikarovu nesreću i na poučnu sudbinu Aleksandra Velikoga, da završi baroknom refleksijom, kao što bi to učinio i Gundulić:
Svakoj slavi dođe svrha
ništa u dugo neće stati,
ko i kad nebo snijegom prha,
ki se u vodu priobrati.
Kako se već unapred bez muke moglo pretpostaviti, neobični spor će se okončati punim porazom Zavidosti: ona će priznati da Zmajevićevoj časti i slavi nije bio kadar naškoditi ni jed njenih zmija, i to je vrhunska tačka barokne hiperbole kojom se hvali znameniti Peraštanin:
Dopuštujem unaprijeda
da uživaš slavu moju,
pokli zla kob meni ne da
da ti smetam sreću tvoju.[218]
Jedini bokeljski pesnik dužega daha i opsežnijeg književnog dela, koji je u ovoj prilici s ostalima uputio svoje čestitke u stihovima Andriji Zmajeviću bio je "vlastelin kotorski" Dživo Bolica. Rođen još poslednje godine prethodnoga stoleća, on se tada približio kraju svoga ne samo pesničkog već i životnog puta, i u obe pesme Zmajeviću, pisane u dvostruko rimovanim dvanaestercima, tuži se na bolest ("nemoć") koja ga je stegla, obećavajući, ako ga ona pusti i dade mu "živjeti vremena koji broj", da će i u drugim pesmama slaviti Zmajevića "glas veli"; bolest se, možda, prema njemu pokazala milostiva — jer on je živeo sve do 16. juna 1685. godine[219] — ali zato obećanje kako se čini nije izvršio: drugih njegovih pesama o Zmajeviću nema ili ih više ne nalazimo. U ovima, uznosio je novog barskog nadbiskupa prvo kao pesnika "slovinskoga" jezika:
er ti tvom jeziku poštenje njegova,
koji je pri tebi u slavi i dici
nad svijem pod nebi vrijednijem jezici,
cić toga kijem vlada u rodni tvoj Perast
i vazda, i sada, tebi će slava rast.
Ali Zmajevićeva "hvala i dika" živi i "u našem Kotoru", i vlastelin toga grada Bolica moli Boga da Peraštanina ubrzo vidi kao biskupa Kotora.
er Božje radosti, duhovnoga mira
bilo bi nam dosti uz tebe pastira,
ljubio poznane ere bi sve vike
vlastele, građane, mile redovnike.
A kako Zmajevića dobro znaju i Rim i rimska gospoda, Boličine dobre želje smeraju još i više - da Peraštanin postane i kardinal:
već ako te sreća naša izjednači
s onijem kijeh odeća crljena oblači.
Kao nadbiskup barski i primas srpski Andrija Zmajević pokazao je mnogo inicijative i pastirskog staranja. Već iste godine, učinio je vizitaciju svoje dijeceze, koja je trajala dvanaest dana, od 25. septembra do 3. novembra 1671, i prilikom koje je posetio sva mesta u koja je mogao stići (Bar, Zupce, Tuđemile, Spič, Sozinu, Markoviće, Paštroviće, Lastvu, Maine, Pobore, Budvu). O onome što je zapazio ili učinio na tom putu podneo je Propagandi iscrpan izveštaj[220], koji nije samo službeni dokument već i u mnogim detaljima verna slika života, naravi i običaja našega sveta, katoličkog i pravoslavnog, a unekoliko i muslimanskog, u onim krajevima. Ponegde u tom izveštaju ima i literarne živosti — kada Zmajević opisuje svoj ulazak u tada sasvim turski Bar, ili kada prikazuje kako su ga srdačno, i s koliko pravoga poštovanja dočekali iguman i kaluđeri Praskvice. Takvih odlika ima i u najkraće naznačenim portretima pojedinih Zmajeviću područnih sveštenika ili u prikazima životnih situacija u koje su prilike dovele pokatkad ovo verski izmešano i šaroliko stanovništvo.
Kako se Bar, koji je nominalno bio sedište njegove dijeceze, nalazio u turskoj vlasti, nadbiskup nije mogao stanovati u njemu, nego je za svoju rezidenciju izabrao Paštroviće. Odatle je delovao kao revnosni prelat, starajući se ne samo da uvede bolji red i vaspostavi staru disciplinu u vlastitoj dijecezi već i da što više tamošnjeg pravoslavnog sveta prevede u svoje stado. S takvim ambicijama on je, najverovatnije, tu pripremao dijecezanski sinod, održan 10. decembra 1674. u crkvi Sv. Tekle u Spiču. Svi akti toga sinoda, počev od uvodnog Zmajevićevog govora, pa do poslednjih odluka koje su na njemu donete, bili su na narodnom jeziku, što je izuzetan slučaj u praksi rimske crkve onoga vremena[221], ali što je još jedno sigurno svedočanstvo o snažnom "slovinskom" osećanju barskoga nadbiskupa.
Iz Paštrovića, u kojima je mogao imati neprilika i možda stoga, ali i iz zdravstvenih razloga, Zmajević je prešao u rodni Perast, i od tada je trajno boravio u njemu. Tu je dovršio i uredio još oko 1670 započetu veliku palatu — Peraštani su je prozvali "Biskupijom" — ispod Penčićkih stena, "s izbočenim pročeljem na dva krila"[222] i s monumentalnim baroknim ulazom, koji je srušen u prošlom veku. Kućnu kapelu i "lužu" u ovoj palati Zmajeviću je islikao freskama peraški slikar i njegov dalji rođak Tripo Kokolja, čije je školovanje pomogao i kome je ostao mecena do kraja svoga života. Sada su te freske sasvim izgubljene i jedva im se naziru obrisi[223], a i samu "Biskupiju" vreme je pretvorilo u ruševine. Svoju palatu Zmajević je ispunio svakovrsnim knjigama iz teologije, literature i istorije, među kojima je provodio znatan deo života, čitajući, prepisujući dela dubrovačkih pesnika (pored ostaloga i glavno Gundulićevo delo Osman) i spremajući svoja dela. Zmajevićeve knjižnice više nema, na žalost, jer je sva izgorela 1806. godine u Herceg-Novome, u požaru kuće porodice Burovića, koja ju je nasledila i čuvala sve do tada. Iz Perasta je Zmajević delovao kao crkveni starešina velikog političkog i društvenog autoriteta i kao propovednik na narodnom jeziku, rado slušan i izvan Perasta, po ostalim mestima Boke Kotorske. A obilazeći ta mesta, po ovim i drugim svojim mnogobrojnim poslovima, zanimao se prošlošću čitavoga kraja, i pribirao je stare natpise i druge ostatke antičkih vremena, od kojih je neke uklapao u građevine koje je podizao ili obnavljao u svome Perastu. Njihove prepise i crteže slao je gdekad poznatim evropskim starinarima, s kojima je bio u vezi, i oni tu njegovu saradnju spominju i posebno ističu.
U Perastu je Zmajević, po svemu sudeći tokom 1675. godine, okončao svoj još 1655. započeti veliki rad, u kome je izložio istoriju jevrejske i hrišćanske vere i prošlost crkve od stvaranja sveta pa sve do dana u kojima je delo dovršio. Kako je unapred računao na veoma širok krug čitalaca, svoje je delo radio u tri verzije, možda istovremeno, ali možda i jednu za drugom.[221] osnovna je bila na "slovinskom" jeziku, a to je u ovom slučaju bio Zmajevićev domaći i svakodnevni govor, i u latinici, kojom se pisac služio i inače. Ona je bila ilustrovana s četrdeset crteža sitnih i mahom skromno izvedenih, sa portretima pojedinih ličnosti ili njihovih grbova; neke je od njih radio sam nadbiskup, a neke mu je, bez sumnje kasnije, ucrtao Tripo Kokolja.[225] Drugu verziju je pisao ćirilicom, za koju je bio uveren da je u upotrebi kod najpretežnijeg dela slovenskog sveta. Uz nju je naporedno dodao, kao treću verziju svoje istorije, i prevod na latinski jezik, namenjen svakako obrazovanoj evropskoj publici. Srpski i ćirilicom pisani tekst i njegov latinski prevod Zmajević je nameravao da štampa, ali zbog nečega ostvarenju svoje zamisli nije zadugo pristupao. Kada se odlučio da delo otpremi u Rim, Kongregaciji za širenje vere, pravi trenutak je već bio prošao. Iako je dobila imprimatur i sve potrebne preporuke, u prvom redu sa strane Splićanina Jerolima Pastrića, koji ju je čitao u svojstvu službenog revizora, Zmajevićeva knjiga nije štampana, ni tada, kada je publikovanje pretekla piščeva smrt, ni 1711, kada je to pokušao, i ponovo kod Propagande, Andrijin nećak i naslednik na barskoj nadbiskupskoj stolici Vicko Zmajević.[228] Tako je ona i ostala do danas, u voluminoznim rukopisima od kojih svaki, zajedno s prilozima i dodacima broji po bezmalo hiljadu stranica. Primerak samoga autora, pisan latinicom, čuva se u Arheološkom muzeju u Splitu, a onaj koji je bio namenjen štampanju, pisan ćirilicom i s latinskim prevodom naporedo, razdvojio se nekako, pa je prvi njegov deo u "Vatikani" u Rimu, a drugi u Biblioteci seminarije u Padovi. Sačuvane verzije nisu u svemu identične, a razlike se zapažaju već od naslova; ona u latinici nazvana je Država sveta, slavna i kreposna ljetopisa crkovnoga, dok je verziji u ćirilici i na latinskom jeziku naslov Ljetopisa crkovnoga staroga i novoga zakona sveta i kreposna država slovinsko-latinska.[227]
Svoje delo Zmajević je pisao na način kojim su se slična dela pisala još u srednjem veku, ali koji je kod crkvenih autora ostao omiljen i u novijim vremenima. To je u pravom smislu reči verska i crkvena hronika i Zmajević ju je s razlogom nazvao letopisom. Osnovna je podela dela na dva odseka, od kojih prvi opisuje stvaranje sveta i prikazuje starozavetne događaje; drugi izlaže istoriju hrišćanstva od početka nove ere do 1675. godine, pri čemu se to veliko vremensko razdoblje dalje razlaže po stolećima, a u okvirima svakoga stoleća po vladavinama pojedinih papa. Za prvi odsek Zmajeviću je glavni izvor Sveto pismo, a pojedinosti koje tamo nije mogao naći preuzimao je iz apokrifnih spisa. Istoriju nove ere izneo je služeći se najviše i obilno Crkvenim analima (Annales ecclesiastici) kardinala Čezara Baronija (Baronius) i istoimenim delom njegovog nastavljača Odorika Rajnolda (Raynoldus), ali koristeći uz to i veoma obimnu literaturu, istorijsku, geografsku, biografsku, hagiografsku i teološku, od pisaca antičkih, pa sve do onih njemu savremenih. Pored verske i crkvene istorije, izlagao je i istoriju svetovnu, jevrejsku, grčku, latinsku i konačno evropsku; a svuda je tu nalazio mesta i povoda da uplete i istoriju slovensku, koju u duhu ideja svog velikog uzora Mavra Orbina vodi od starozavetnih dana i u koju uključuje i narode, zbivanja i ličnosti koji joj ne pripadaju, ali za koje je i on, kao i ostali "slovinski" humanisti, čvrsto držao da su njen neodvojiv deo. Za takva mesta Orbinovo delo Kraljevstvo Slovena nudilo mu je najviše građe, i on ju je preuzimao bez kolebanja i u širokim zahvatima. Uz Orbina, sledio je i druge pisce, slovenske, od Popa Dukljanina i Tome Arhiđakona do Dubrovčanina Jakete Lukarevića i Trogiranina Ivana Lucića, i neslovenske, od Porfirogenita do M. Sabelika i A. Bonfinija. U preuzimanju građe i u služenju složenim istoriografskim materijalom Zmajević nije bio ni obzirniji, a ni kritičniji od drugih pisaca sličnih dela, pogotovo što je svoj Ljetopis crkovni pisao s unapred utvrđenim namerama i sa čvrstim i gotovim idejama.
Zmajevićevo viđenje istorije sveta u potpunosti je crkveno i religijsko: ta "država", čiju on sudbinu prati kroz vekove, "sveta" je, "slavna" i "kreposna", i njom ne upravljaju svetovni vladari u ime svojih uskih i sebičnih ciljeva već izabranici božji u ime uzvišenih načela svoje vere i kao izvršioci najviše volje. Još uže od toga, Zmajević je doktrinaran katolik i revnosni misionar rimske crkve: on teži ne samo da pokaže primat crkve kojoj služi i njenu apsolutnu pravovernost, i superiornost u svim pitanjima vere, već da i ovim delom, kao što je to činio celokupnim svojim radom, doprinese širenju njenoga uticaja i pridobijanju novih sledbenika, pre svega iz kruga tadašnjih "šizmatika".
Odlike koje bi, uprkos takvim Zmajevićevim pogledima i bez obzira na te njegove namere, davale veći značaj njegovome spisu, barem u izdvojenim njegovim delovima, nalaze se u piščevom osećanju slovenskog zajedništva i u mestimičnoj živosti njegovoga stila i bogatom i izražajnom njegovom jeziku. Kao Sloven, Zmajević se naročito oduševljavao i najviše je prostora dao srpskoj istoriji. To je sasvim razumljivo i s obzirom na njegovo poreklo, dakle biografski, s obzirom na deo zemlje u kome je živeo i delao, i na kome su trajala, i čak se razvijala, predanja o staroj slavi srpskih država, dakle istorijski i geografski, a zatim i s obzirom na to da su na istovetan način osećala i postupala i dva naša pisca koja su Zmajevića najviše impresionirala, Mavro Orbin u Kraljevstvu Slovena i Dživo Gundulić u Osmanu, dakle i literarno. A Zmajevićev stil i njegov srpskohrvatski jezik, obojen oznakama lokalnog peraškog dijalekta, ali oplemenjen čitanjem dubrovačkih pesnika, koji su tada smatrani našim klasicima, i obogaćen poznavanjem usmenog pesništva, koje je u Perastu Zmajevićevih dana imalo period svoga bujanja, čine prijatnom lektiru Ljetopisa crkovnog, pa čak i onda kada se baš ne bi moglo reći da je sama njena materija suviše privlačna. Ono što je još jedna, i sasvim naročita, zanimljivost toga dela, strogo uzev, u njega i ne spada: to su Zmajevićeve digresije, u kojima je on pripovedao zgode izvan svog predmeta, a u više navrata nije se ustručavao da govori i o samome sebi i o ponekim trenucima vlastitog života.
Njegov život po dovršenju tog zamašnog posla nastavio je da teče sav u grozničavoj aktivnosti, graditeljskoj, dušebrižničkoj, političkoj. Kako su, međutim, nailazili povremeno i teški trenuci, i surova ratna zbivanja, nije čudo što su delatnog nadbiskupa ponekad, ali samo načas, zaustavljale teškoće ili što je gubio nit nade, za kojom je išao. Obraćajući se Kongregaciji za širenje vere, 14. novembra 1678, na primer, on je pisao kako je za njega "nadbiskupski položaj težak krst, jer mora da živi u sredini Turaka, renegata i rđavih katolika, opterećen, pri tom, velikim izdacima, da bi mogao odgovarati svome visokom položaju".[228] U takvim je raspoloženjima on očekivao približavanje smrti i, spremajući se za nju, gradio je, na jednoj peraškoj uzvisini, svoju grobnu kapelu — u Perastu je zovu "mauzolejem" — koju je posvetio Gospi od Rozarija. Kraj nje je podigao lepi osmougaoni zvonik, koji je sasvim u stilu baroka i svakako jedan od lepših na našem Primorju, a sliku za oltar u kapeli, na temu tajne Rozarija, omiljenu među mletačkim slikarima epohe, radio mu je Tripo Kokolja. Od smrti je, međutim, bio još daleko, a misao na nju brzo su mu potisnuli ratni događaji, u kojima su živo učestvovali njegovi Peraštani, a u izvesnoj meri i on sa njima. U toj borbi Zmajević je video mogućnost da se od Turaka — a to je njemu značilo: za hrišćanski svet — otmu gradovi iz susedstva, i da tako i njegov Perast odahne od tetke more turskoga okruženja. Svakako sa ciljem da podstakne ratnički duh sugrađana, a i "poslednja vremena i narodi da ne bi zaboravili slaviti desnicu božju" koja je 15. maja 1654. pomogla Peraštanima da se odbrane "od čudnovate sile turske" i da postignu slavno dobitje", on je na fasadu župne crkve postavio spomen-ploču ("vječnu uspomenu"), na koju je uklesan njegov tekst o slavnoj pobedi, i to na narodnom jeziku. Već 1684. godine učestvovao je u oslobođenju Rita, a tada je doživeo ono o čemu je sanjao, po primeru svoga prethodnika Gundulića: da se sa vrha minareta obrati svojim vernicima držeći krst u ruci i da tursku džamiju zatim preobrazi u hrišćanski hram.[229] Drugi put je doživeo sličan trijumf kada je posvećivao hram podignut u Herceg-Novome, pošto je 1687. Jerolim Korner, predvodeći savezničke snage, među kojima su bili i Zmajevićevi Peraštani, oslobodio i ovaj grad. U pesmi kojom je savremeni peraški pesnik slavio mletačkog providura i taj Zmajevićev čin je dobio odgovarajuće mesto:
A Girolamo Santo
la più grande moschea
dal Zmajevich Andrea
fa consacrare.[230]
("I čini da Andrija Zmajević posveti Svetome Jeronimu najveću džamiju.")
Neprekidnu mecenatsku i graditeljsku delatnost Andrija Zmajević krunisao je u poslednjoj deceniji života. Njegovim staranjem, a sigurno i uz znatnu njegovu materijalnu pomoć, građena je tada župna crkva u Perastu, čiji su zvonik i apsida, po planovima mletačkog arhitekte Beatija, sagrađeni 1691. godine, dok je sama crkva, posle Zmajevića, ostala nedovršena; a po njegovoj zamisli, i opet svakako uz znatne njegove finansijske žrtve, Tripo Kokolja je islikao, od poda pa sve do tavana, unutrašnje prostore Gospe od Škrpjela, likovima proroka i sibila, prizorima iz Bogorodičinog života ili portretima crkvenih otaca i jevanđelista, i tako ostvario svoje najzrelije, i u stvari životno delo.[231] Sam nadbiskup barski i "primas srpski" nije dočekao da vidi kraj tog dela: u toku Kokoljinog rada na njemu, on je umro 7. septembra 1694, a nadzor nad dovršenjem te znatne umetničke tvorevine našega baroka preuzeo je, zajedno s drugim Andrijinim dužnostima, njegov bratanac Vicko.
Književno delo Andrije Zmajevića nije obimno, a nije u celini ni utvrđeno, niti je do nas došlo neokrnjeno. Njegov Boj peraški možemo smatrati konačno izgubljenim, a sada se takođe ne mogu naći "propovijedi koje je u Perastu govorio i po okolini" (S. Vulović). Zmajevićevu Pjesmu od pakla, za koju je Ivan Kukuljević odnekud znao da je štampana "u Mlecih 1727", nije do sada video niko, pa ni sam Kukuljević[232], a ni tvrdnje o njegovom beleženju narodnih pesama, koje književni istoričari i biografi uporno ponavljaju, nisu nimalo sigurne, jer oba rukopisa sa takvim pesmama - jedan od njih predstavlja vrlo opsežnu zbirku - koji su njemu pripisivani, ne potiču od njegove ruke, a ni inače se nije moglo dokazati bilo kakvo učešće znamenitog Peraštanina u njima. Njegov Ljetopis crkovni nije literarno, već istorijsko i teološko delo, a još mnogo manje u književnost ulaze akta Barskog sinoda, ili Zmajevićevi izveštaji i dopisi Kongregaciji za širenje vere, koji su proistekli iz njegove službene delatnosti i jedino po izuzetku sadrže literarnije pisane odeljke. Do kraja se to isto može reći i za njegovu prepisku. Pisma koja je izmenjivao s krupnim predstavnicima pravoslavne crkve, na našem jeziku - s patrijarhom srpskim Arsenijem III, na primer, ili s vladikom hercegovačkim Savatijem[233], kao i ona koja je upućivao znancima po Italiji, na jeziku italijanskom - Splićaninu Jeronimu Pastriću, na primer[234] - i kada su inače prijateljska, i kada se u njima govori više o ličnim no o opštim stvarima, što je inače redak slučaj, po pravilu nemaju književnih odlika, a ne vidi se u njima ni težnja njihovog autora da ih imaju. Tako Andrija Zmajević kao pisac ostaje samo zahvaljujući svojoj Poslanici Tripu Skura i svome spevu o dubrovačkom zemljotresu koji se obično skraćeno naziva Slovinska Dubrava.
Poslanica Tripu Skura[235] šaljiva je pesma, neobične konstrukcije, i ne u svemu, i dokraja, razgovetne sadržine. Kako to pokazuje jedan njen stih, pisana je u vreme dok je Zmajević bio još peraški opat, pa prema tome i mlad, i oran za vesele sedeljke o velikim praznicima na početku godine, s prijateljima i uz bogatu trpezu. Ona predstavlja jedan zabeleženi trenutak iz intimnog života starih Bokelja iz gornjih i obrazovanijih slojeva društva, koji nam je i inače tako malo poznat, pa je već i sa te strane veoma zanimljiva. Koliko se dade shvatiti, Zmajević je šalje kao odgovor Skuri, i u njoj s mnogo srdačnosti, ali i dobrodušnog peckanja, prebacuje prijatelju što je propustio da ga pozove u Kotor na neku svetkovinu (Tripunj-dan?) i priča kako mu se uputio ipak, i nepozvan, ali su mu "vihri" i nevreme zaustavili brod i vratili ga kući. Utehu nalazi u molbi Bogu da mu ne da "umriti" dok ne smiri svoje želje u boljim prilikama "kad ne bude leda", a bude dukata,
kojijem ćemo meda toliko kupiti,
kijem se začiniti moć će svaka pića,
da nam bude biti vazda bolja srića.
U toj svojoj poslanici Zmajević se očigledno bori za izraz, kojim ne vlada uvek najbolje, i to njegovu pesmu čini mestimice tamnom što se smisla tiče; osim toga, ima u njoj i hotimične nejasnosti, koju su barokni ljudi voleli - nejasnosti proisteklih iz aluzija na stvari bliske obojici sagovornika, ali koje sada nas stavljaju pred nerešive teškoće. Prema ukusu baroknog čoveka, Zmajevićeva poslanica dobila je i svoj polimetrijski vid: ona počinje sa šest osmeraca koji se slikuju po shemi ababcc - što predstavlja takozvanu sekstinu, od one vrste kakvu su u istom veku negovali Dubrovčani - nastavlja se zatim s tačno trideset dvostruko rimovanih dvanaesteraca, da se okonča opet osmercima, ali sada svrstanim u tradicionalnu strofu od četiri stiha.
Tako šareni polimetrijski oblik ima i Zmajevićeva "pjesan" nazvana Slovinska Dubrava, koja je zrelije i doteranije delo, i u koje je peraški pesnik polagao i veće nade;[236] Ona je neposredni odziv na strašni zemljotres od Velike srede 1667. godine, koji je najteže pogodio Dubrovnik, ali koji je stigao da ošine i šire susedstvo, pa i Zmajevićevu Boku. Katastrofa jedinog slobodnog grada u našim stranama - "slovinske Dubrave", kako Dubrovnik naziva pesnik iz Perasta, po ugledu na Gundulića - nije za Zmajevića značila samo opštu narodnu nesreću, iako ju je tako shvatio u prvom redu; bila je ona i njegova lična nesreća, koja ga je zatekla u divan prolećni dan i kog je bio već na samom njegovom opatskom ostrvu, u dvorima "ke njegda ogradi car Šćepan Nemanja", dok je "korabljicom" išao za Dubrovnik sa svojom "družinom", da tamo nekom "prijatelju ljubljenom" čestita uskršnje praznike. Tu je Zmajević doživeo u malome sav njen užas i potom polumrtav izvučen ispod "mramornih stijena", koje su međutim smrvile njegove mlade pratioce i zadale im "ljutu smrt". Sve što se u tim stravičnim trenucima dogodilo s njim, Zmajević je sam ispripovedao u prvom, i većem delu svoga speva; a ono što je zadesilo Dubrovnik, i što on nije lično mogao videti, stavio je u usta nekoga "slavja", čije je žalosno "cviljenje" slušao u svom "bostanu" i koga je tobože zamolio da mu kaže uzroke tolikog njegovoga jada, a uzroci su bili u tragediji: "slovinske Dubrave" odakle je "slavić" doleteo. Za tako raznorodnu materiju svoga dela Zmajević je izabrao i raznorodnu strukturu: svi narativni delovi speva pisani su u starinskim dvanaestercima, rimovanim po sredinama i na završecima; Zmajevićeva jadikovanja, posle izbavljenja iz ruševina, i njegove molitve Bogu, kao i njegova obraćanja "tihom slavju lužaninu", redovno su u osmeračkim sekstinama istoga roda koga je i sekstina u Poslanici Tripu Skura; a za slavujev odgovor, u kome je prikazana dubrovačka katastrofa, izabrana je strofa od pet kraćih stihova u kojoj su prva četiri najčešće šesterci, a poslednji je redovno od pet slogova.
Zmajevićeva "pjesan" Slovinska dubrava mnogo je pre zanimljiva i od značaja kao kulturnoistorijska nego kao čisto književna pojava. U njoj se sa više strana odslikava pesnikova ličnost; ona je zatim izraz njegove životne filozofije, njegove vezanosti za tradiciju i njegovog neizmernog "slovinskog" patriotizma; iz nje se daju sagledati i poneki delovi njegove poetike i njegova lektira. Zmajević je i ovde pre svega nepokolebivi vernik; tragično zbivanje o kome peva on shvata kao trenutni izliv "srdžbe božje", ali je za njega to što se desilo mnogo više znak trajnog milosrđa Višnjega, a za Dubrovnik i božje "pohođenje" koje obećava ponovni procvat. Takav je i smisao njegove poruke ojađenim Dubrovčanima, na kraju pesme. Iz slavujevog "cviljenja" nad nesrećom Dubrovnika vidi se i inače koliko je ona i za Zmajevića bila bolan udarac. Jer u njegovoj svesti, kao i u slavujevoj pesmi, Dubrovnik je
slavna Dubrava
roda slovinskoga,
kruna i slava naroda moga ...
... moja Dubrava
sred slovinske strane
mv jedina slava.
Kao pesnik, on u Dubrovniku vidi grad poezije i stanište "slovinskih" muza; kao istoričar i čovek od istorijskog smisla, visoko ceni njegove državnike; a kao graditelj, on se ushićavao njegovom arhitektonskom lepotom:
U njemu slavići
moji su pojali,
stari i mladići
na svjetlo su dali
pjesni plemenite...
U njemu gospoda
mudra i razumna
slovinskoga roda
dika, čast i kruna
slavna je bila ...
... Nije bilo grada
u slavnom jeziku,
ni ljepšijeh zgrada
kako u Dubrovniku,
gradu mojemu...
I upravo to divljenje za ovaj grad snage Zmajevićevom uverenju da katastrofalna "trešnja"nije i ne može biti, smrt "Dubrave":
Nije t ona poginula,
ne može ti poginuti,
premda je malo uvehnula,
premda je malo uvehnula,
zelena će ošte biti,
mnogo ljepše neg je bila
drag perivoj bit će vila.
U njoj će se još kruniti
vojvode i vitezovi,
književnici proslaviti
plemeniti bit dvorovi ...
Kada se Slovinska Dubrava čita iole pažljivo, ne treba suviše napora, a ni naročito izoštrenog sluha, da bi se raspoznalo, ili osetilo, gde je sve peraški pesnik išao za svojim sećanjima iz Biblije, gde su mu dolazili pod pero tragovi čitanja srednjovekovnih spisa, kakav je, na primer, Fiziolog, u čemu je, i kada, sledio omiljene dubrovačke pesnike, i to ne samo Gundulića već i Mavra Vetranovića, i kako je sve, hotimice ili neosetno, svejedno, koristio reči, obrte ili slike karakteristične za usmenu poeziju.
Eruditskim i književnim radom Andrije Zmajevića Perast je zakoračio u istoriju naše kulture i književnosti. I mada sam Zmajević nije ostavio velika i značajna dela ni u nauci, a ni u literaturi, njegovo bavljenje jednom, kao i drugom, predstavljalo je preuzimanje inicijative koja će biti nastavljena i zračilo je primerom. Mnogi njegovi sugrađani, već u njegove dane, a naročito kasnije, nastaviće istim putevima, a pokušaće da iznađu i nove, i Perast će tako postati još jedno malo, ali vidno, naše književno središte. Naporedo sa njim, javiće se tada po Boki i po ostalom Crnogorskom primorju još nekoliko takvih središta.
Jedno od njih, i opet neveliko, obrazovalo se oko sredine XVII stoleća u Budvi. Iako se našla na krajnjoj periferiji takozvane Mletačke Dalmacije, pa usled toga, a i zbog raznih drugih nepovoljnih okolnosti, bila osuđena na zaostajanje, i bila još izložena stalnim nedaćama, iako je zatim, u toj svojoj ekonomskoj i društvenoj teskobi bila lišena mogućnosti da se šire i slobodnije razmahne, Budva je isto tako i grad daleke prošlosti i dugoga sećanja, i to joj je pomoglo da i sa po jedva nekoliko obrazovanijih duhova koje je uvek nekako nalazila pokazuje znake izvesne kulturne živosti kao i postojanih napora da se oni održe. Tom prastarom gradu davali su tada osnovni ton i određivali boju pomorci i mornari, zanatlije svih vrsta, sitni trgovci, popovi i redovnici, i sem toga su se u ratna vremena sklanjala u njega čitava jata prebeglica iz zaleđa, koji su takođe doprinosili njegovoj fizionomiji. Ali bilo je tu i, doduše tanušnog, domaćeg plemstva, s nešto manje briga, a više dokolice i uslova da izgradi sebi način života približan životu ostalog patricijata na našem Primorju, iako, razume se, u daleko svedenijem opsegu. Osim toga, zna se da je tu radila i nekakva škola, svakako gradska, u kojoj su mladi Budljani ponešto učili i sticali makar i osrednje obrazovanje. Neki od njih postajali su čitaoci i pratili su, do izvesne mere, književnost ostvarenu u većim centrima; a kad su se osmeljavali da budu i pisci, prilagođavali su literaturu krupnijih središta svojoj maloj sredini i pokušavali da joj ponešto i sami doprinesu.
U takvim prilikama neki nepoznati Budljanin uzeo je da za sebe, a i za druge u gradu, sačini ceo jedan zbornik poezije u kome su se našli sve sami prepisi tekstova starih i novijih, od kojih su oni prvi gdekad bili i veoma stari i poticali još iz XV veka, ili čak i odranije, a oni drugi bili sasvim sveži i suvremeni. Možda je on negde na početku te Budljanske pesmarice, kako smo njegov zbornik prinuđeni da nazivamo, stavio i svoje ime, ali ti se prvi listovi nisu sačuvali; nedostaju i svi listovi posle sto četrdeset i sedmog, koji nesumnjivo nije bio završni, pa nismo u mogućnosti da kažemo ni šta je sve dalje ona sadržavala. Na jednoj stranici nepoznati Budljanin približio nas je vremenu u kome je radio na ovom rukopisu; pošto je, oko sredine svoje zbirke, odlučio da prepiše i skupinu "pjesni duhovnih" koje su se pevale od davnina u korčulanskoj bratovštini Svih svetih "u nediljni dni i blagdane od svetih"[237], on je stavio i godinu kada je time bio zabavljen. Ali je kasniji knjigovezac, pri uvezivanju njegovoga rukopisa, odsekao taman toliko bočnog prostora koliko je bilo potrebno za jednu cifru, i sada se na tom mestu dade pročitati jedino: "Godišća od porođenija Divice 164."[238] Postoji, međutim, jedna mogućnost, do sada nezapažena, da se još više pomeri termin pre koga Budljanska pesmarica. nije mogla nastati: u nju su, pri kraju, uneta dva duga "cvita" poznatog pesnika sa Brača Ivana Ivaniševića iz knjige Kita cvitja razlikova, štampane "u Bnecijeh" 1642. godine. To su "cvit četvrti" koji je Ivanišević nazvao Ljubeznivi razgovor od duše s Isukrstom na križu, a budljanski prepisivač ga je skratio u Duša i Isukrst, i "cvit prvi" koji i u Ivaniševićevoj knjizi i ovde ima naziv Od pomnje koju ima Bog od človika.[230]
Kao i ovo što je već pomenuto od sadržaja Budljanske pesmarice, i sve drugo u njoj pripada crkvenoj literaturi. Na uvodnom mestu ona sadrži završni deo (jer je početni nestao zajedno s prvim listovima pesmarice) Prikazanja od rojenja Gospodinova, koje se u glagolskim i latiničkim rukopisima javlja još od XV veka[240]; na začelju joj je drugo "prikazanje" o Hristu, i takođe staro i sa drugih strana poznato, a naslov mu je Muka Gospodina našega Jezukrsta[241]; njemu, naprotiv, nedostaje kraj, pošto je pesmarica oštećena i sa te strane. Između ta dva prikazanja, u Budljanskoj pesmarici ima puno svakovrsnih pobožnih i liturgijskih pesama, gdekad i u dijaloškom obliku, božićnih i korizmenih, uskrsnih i duhovnih, ili onih za praznike posvećene Bogorodici. Za njih se u naslovu obično naznačuju, našim ili latinskim jezikom, prilika i trenutak kada su se pevale, a neke možda, u nekakvom skromnom obliku, i prikazivale: "u petak mrsanski na procesijunu večer", "u četvrtak večer na misterija", "veliki četvrtak večer na procesijunu" i slično. Zatim tu dolaze prepevi čuvenih himni, kao što su Zdrava, morska zvijezdo zbrana (Ave, maris stella) i Od istoka sunčanoga (A solis ortus cardine), ili psalama, kao što je pedeseti (Miserere), zatim brojna obraćanja "križu" i pesma sveticama Barbari i Luciji, a našla se, među njima, i poznata Emauska scena preneta u dijaloški oblik, u kojoj se Isus javlja Luki i Kleofi na putu za Emaus.
Praveći svoju pesmaricu, anonimni Budljanin nije pokazivao ni mnogo raznovrsnosti, ni suviše izbirljivog ukusa; nije vodio nimalo računa ni o dijalektu u kome su tekstovi bili ispevani, ni o pismu kojim su bili pisani; a uvrštavajući ih u svoj zbornik nije se brinuo naročito da mu svaka reč bude tačna i nije se ustručavao da ponegde menja i preinačava. Njegove namere bile su pri tom pre svega praktične: njemu su bili potrebni tekstovi za različite crkvene prigode, za praznične dane i pobožne narodske svetkovine. Svi su oni namenjeni puku, da na njega deluju ganutljivošću sadržaja ili situacija, jednostavnošću i neposrednošću poruka, nežnošću svoje priproste poezije i, kada su dobijali dramski vid, očiglednošću scenskog prikaza, ma koliko inače on bio sirotinjski oskudan i glumački primitivan. Budljanski prepisivač bio je verovatno neki sveštenik, ali se obrazovanjem nije mnogo uzdizao nad svojim punom, ili je još bio mlad i lišen dubljih i širih znanja; na to bi barem upućivalo njegovo dosta skromno poznavanje latinskog jezika, usled koga se, u naslovima, mogao zadovoljavati i indikacijama u kojima ima očiglednih ogrešenja o gramatiku i pravopis[212].
Svi tekstovi koje sadrži Budljanska pesmarica nalaze se, ovakvi isti ili sa sitnim, a razumljivim razlikama, u mnogobrojnim zbornicima slične poezije, hvarskim, korčulanskim, zadarskim; naročito mnogo bliskosti ova pesmarica ima s nekoliko decenija kasnije nastalim zbornicima zadarskog pisca i prepisivača Šimuna Vitasovića (1644-1719), što je potpuno nedvosmislen znak da im je bar deo izvora bio zajednički.[243]
Svoju vezanost za tle sa koga je potekao nepoznati Budljanin zasvedočio je dugom pesmom u kojoj se od Boga i čitavog nebeskog dvora svetaca i ugodnika, mučenika i anđela moli blagoslov za budljanski narod (Benedictio super populum). Tu pesmu on nije smislio sam, kao što nije smišljao ni išta drugo od sadržaja svoje zbirke, nego je za nju upotrebio prastaru pesmu istoga naslova, nastalu, kako izgleda, u Zadru još u Drugoj deceniji XV veka[244], koja se u dve različite varijante dugo održavala po rukopisima i koja je potom dospela i među ostale prepise Šimuna Vitasovića. Budljanin nije preuzeo doslovno nijednu od sačuvanih varijanata, nego je izvršio — ako tako već nije bilo u njegovom izvorniku — njihov spoj, pri čemu je ponešto odbacivao, a ponešto dodavao, i, što je najvažnije, sve prilagođavao svome gradu i vezivao za Budvu. Tako ta pesma u njegovoj pesmarici već na početku ima:
O ti puče poštovani,
naši drazi vi Bu(d)ljani,
Bog pomozi, svi sveti vas pomoz'te
ki u ovom templu sad dođoste
Kao dobar katolik, pesnik ovog "blagoslova" počeo je molitvama za "oca papu", i Budljanin je to preuzeo, a kao verni podanik nastavio je molitvama za "cesara" i naročito za Veneciju, što je odgovaralo i prepisivaču iz Budve:
Daj bnetačkoj čast gospodi
i na suhu i na vodi,
gospodovat mnogo lita
u kolesu svega svita.
Pesma se, posle toga, produžava — i to je u njoj glavno — molitvama za mir i spokojstvo, veselje i dobro zdravlje, "bez kuge i glada", za obilje i bogatstvo "grada Budve" i njegovoga naroda, svih rodova i od "svake vrsti". U dugačkom nabrajanju, koje ima karakter i ton litanije, vidno je nastojanje da se ne ispusti nijedna kategorija i nijedna stvar od značaja: pomenuti su popovi, fratri i "koludrice", "djeve čiste, udovice"; odmah za njima i takođe na početku su i "svi vlasteli i vladike" i svi "pučani"; a za njima se ređaju vojnici ("pješci i konjici"), mornari (za koje se moli zaštita "od fortune i zlih ljudi"), i "svake vrste artizani": "postolari", kovači i zlatari, "pelicari", berberi i lekari, kalafati i bačvari, pa trgovci, vozači i seljaci, koji daju "desetine", kopači i žeteoci; molitve su se zatim nastavile za "naša drivv, naše barke", za "žitne zemlje" i "sve paše", pa čak za stoku i "svaka stabla po sve polju".
Iako se na mnogim mestima te molitve i u nizu njenih stihova reč napadno vezuje za Budvu i Budljane ("blagosovi, Bože, ov grad Budve", "blagosovi i obidi svi okolo Budve sidi", "blagosovi sve Budljane", "sve Budljane i njih dilo", "svaki Budve kraj i konac" i slično), ona predstavlja samo nevešt i ne mnogo srećan pokušaj budljanskog prepisivača da je lokalizuje i aktualizuje. Ta njegova neveština upada u oči naročito na mestima gde je to ubacivanje Budve po svaku cenu i u svakoj prilici padalo na krajeve stihova i tada neminovno zatiralo i poslednje ostatke prvobitne rime kao, na primer,
Blagosovi, Bože, ov grad Budve
da ni u njem kuge ni glada
umesto izvornog:
Blagoslovi, Bože, ovi grad
da ni u njem kuga ni glad,
ili:
Blagosovi, Bože, Budvu,
Blagosov tvoj daj mu,
gde je prethodno bilo:
Blagoslovi, Bože, Zadar,
blagoslov mu tvoj daj na dar.
Iz Budve je potekao i prvo je vreme svog života i rada za taj grad vezao Krsto Ivanović, koji će posle, u Veneciji seičenta, postati viđen i ugledan pisac pod imenom Cristoforo Ivanovich.[245] Porodica mu je pripadala budljanskom patricijatu, a poreklom je bila "sa Cetinja u Crnoj Gori", kako je on sam o njoj zapisao u jednoj prilici; kao budljanski plemić (nobilis buduensis) Ivanović se označuje i na jednom svom portretu rađenom posle mnogih godina provedenih u stranom svetu. Godina njegovog rođenja, oko koje je inače bilo prilično raspravljanja, najverovatnije je 1618; na to upućuje natpis uklesan na njegovoj raskošnoj grobnici u mletačkoj crkvi S. Moisé, u kojoj je sahranjen 1688, a u kome je ispod njegovog poprsja od finog kamena, stavljeno aet. an LXX, što znači da je umro u sedamdesetoj godini. Do znatnog obrazovanja uspeo je da dođe delom u rodnom gradu, ali još više u Italiji, gde je na nekom univerzitetu najviše studije okončao titulom doktora oba prava. Početne korake u karijeri, kao i u stvarima erudicije, načinio je još u Budvi. Tu je najpre bio kanonik glavne crkve, što mu je pripadalo kao plemiću, notar kaptola, što je postao zahvaljujući svome poznavanju pravnih nauka, i javni učitelj, što je bez sumnje izabrao sam.
U Budvi je Ivanović, u toku 1650. godine, radio na italijanskim jezikom pisanim Budljanskim analima (Annali di Budua), koji su imali da budu, a valjda su i bili, u tri knjige: prva je objašnjavala poreklo grada, govorila je o njegovoj prošlosti i vladarima pod kojima je bivao, sve do odlaska iz njegove luke "despota Đurđa, poslednjeg gospodara Srbije, Zete i Budve", prešla je na dobrovoljno pristupanje grada Mletačkoj Republici, 1442. godine, uz očuvanje svih zakona i povlastica koje je uživao "pod Đurđem despotom", i nastavljala je poglavljima o upravi grada, o njegovim društvenim odnosima i o ekonomskoj situaciji, o glavnim njegovim porodicama, patricijskim i pučkim, i o događajima u kojima su se pojedini Budljani istakli; druga knjiga posvećena je budljanskim crkvama, počev od katedralne, Svetoga Ivana Krstitelja, pa do najmanje i najneznatnije, a u vezi s tim i pobožnim životom Budljana; trećom je hteo da prikaže nošnju, običaje i svečanosti stanovništva svoga grada. Od celokupnog na taj način zamišljenog Ivanovićevog spisa ostalo je, i to sve u veoma poznim prepisima, samo trideset i pet poglavlja prve knjige; sve drugo je izgubljeno, ukoliko budljanski "analista" nije posao prekinuo, ne okončavši nikada potom.[246] Budljanski anali ne mogu imati prema tome onu vrednost koju bi imali da je delo do nas došlo u celini: ali svake vrednosti oni nisu lišeni i ovako. Pišući ih, Ivanović je upotrebio sve što je mogao naći u Kraljevstvu Slovena Dubrovčanina Mavra Orbina, a vadio je i iz drugih "autora", na koje se sporadično, iako dosta uopšteno, poziva: mnogo mu je koristio i Statut grada Budve, koji je on temeljno poznavao po starim rukopisima, i koji je nešto kasnije, 1653. godine, uzeo da sredi i prepiše sa originala, spasavajući ga tako možda od konačnog propadanja.[347] Više novih i korisnih obaveštenja i pojedinosti našao je u dokumentima mesnog arhiva (nel officio della cancellaria prettoria), a o zbivanjima u Budvi i oko nje koja su bila njemu bliža ili čak savremena pisao je po vlastitom i neposrednom saznanju stvari. Ivanovića su u njegovom poslu vodila osećanja lokalnog i usko budljanskog ponosa, ali i ponosa opštijeg i šireg, to jest slovenskog. S prvim njegov čitalac ima prilike da se sretne već u uvodnim redovima Anala, gde Ivanović kaže da je "grad Budva, iako po opsegu zidina malen, po časnom glasu i po vrlinama veliki". A drugo izbija na onim mestima gde pisac, pod očitim uticajem dubrovačkog opata Orbina, celom slovenskom plemenu, pa i svojim Budljanima, prema tome, rodonačelnika vidi u Jafetu, trećem sinu starozavetnog proroka Noja, "čiji potomci behu Sloveni, koji siđoše i raširiše se svetom iz Skandinavije"; tu on Budljane prikazuje kao izdanke Slovena i Gota (što su njemu sinonimi), "koji su držali ovaj deo sadašnje Arbanije", pa su tako, dakle, njegovi sugrađani, "potomci slavnih naroda, koji su Slaveni". U takvom izvođenju slovenskog porekla sve je, naravno, na niskom nivou izmišljenih i bez kritike usvojenih priča; ali u te su priče u Ivanovićevom veku svi verovali, pa im svoje poverenje nije uskratio ni Ivanović.
Još Italijan F. M. Apendini rekao je za Ivanovića da je negovao poeziju na narodnom jeziku (poesia nazionale) i da je pevao "s mnogo finoće i dobroga ukusa". A kako je barokni Splićanin Jerolim Kavanjin u svom spevu Bogatstvo i uboštvo, uznoseći Ivanovića kao "mudroga pojnika i uzorita", zbog njegovih "talijanskih pjesni", dodao, dosta nejasno, da ga hvale mnogi, "al što 'e veće, znan ga Oliva k nebu meće", shvatilo se to kao da je Budljanin ispevao Život od Olive, hćere Julijana Cesara, koja je srpskohrvatski prepev stare i poznate italijanske pripovesti o devojci bez ruku, i koja je anonimno štampana u Veneciji tri puta u kratkim razmacima, 1698, 1702. i 1722. godine. Ali, kad su se bolje shvatili Kavanjinovi stihovi i kad se zagledalo u ostala Ivanovićeva dela, uvidelo se da je splitski pesnik imao vidu ne Olivu iz pomenute pripovesti, već isusovačkog generala Džan Paola Olivu (Gian Paolo Oliva), kojim se Budljanin znao i dopisivao i koji je krupnim pohvalama obasipao Ivanovićevu italijansku poeziju.
Ivanoviću uostalom i nije preostalo još mnogo vremena da se bavi poezijom na našem jeziku, jer je, zbog ratnih neprilika kojima je bila izložena njegova Budva, već krajem 1653. ili početkom sledeće godine zauvek napustio rodne strane i trajno se nastavio u Italiji. Tamo je mogao da piše, i stvarno je za dugih decenija i pisao, jedino u "toskanskom" jeziku, od koga je, kako je sam isticao, njegov maternji govor sasvim različit (il mio nativo idioma tutto diverso dal Tascano). Kraće vreme Ivanović je proveo, kako izgleda, u Veroni, gde ga nalazimo već 1654. godine i gde je, došavši brzo do ugleda, postao član čak dveju tamošnjih akademija (Accademia Filarmonica i Academia dei Temperati). Ali se odatle, tokom 1656. ili 1657. godine, preselio u Veneciju, i tu je ostao sve do smrti. Dugo je u Mlecima bio u službi Leonarda Pezara, prokuratora Svetoga Marka, kao njegov sekretar, a u poslednjoj deceniji života, 1681. godine, mletački dužd Luiđi Kontarini postavio ga je za kanonika bazilike San Marko. Ali ne izgleda da je za to vreme prekidao svaku vezu s Budvom: 1677. povereno mu je da sa još jednim sugrađaninom bude u Mlecima u jednoj stvari "poklisar najvernije opštine Budve", pa je to ostalo zabeleženo u gradskom statutu uz tekst dukale koja je tom prilikom dobijena.
U Veneciji se Ivanović pokazao kao spretan stihotvorac, koji lako, brzo i vešto gradi stihove na najrazličitije teme i koji svaku prigodu koristi kao nadahnuće. Takav pesnik bio je kao bogomdan i za potrebe ondašnje dramske književnosti, kojoj su bili nužni u velikom broju tekstovi podesni da se stave u muziku i izvedu u ondašnjim pozorištima, javnim ili privatnim, u pompeznom dekoru, s bogatim kostimima i uz obilno korišćenje ingenioznih pozorišnih mašina. Ivanović je u kratkom roku izbacio pet takvih drama — ili kako bismo mi sad rekli: libreta — "za muziku" (drammi per musica), pisanih u tečnim i zvonkim italijanskim stihovima, na teme davno poznate, mitološke ili istorijske, i sa složenom, i gdekad i čudno zapletenom radnjom. To su drame Ratnička ljubav (L'amor guerriero) iz 1663, Kirka (La Circe), 1665, Koriolan (Il Coriolano), 1669, Trijumf postojanosti (La costanza trionfante), 1673, i Lisimah (Lisimaco), 1674.[248] Za Ivanovićeva libreta, koja su odmah bivala štampana u tankim knjižicama, muziku su pisali i neki vrlo istaknuti italijanski kompozitori onoga vremena. Jedan od njih je Frančesko Kavali (Cavalli), koji je upamćen ne samo kao pevač, orguljaš i maestro di capella crkve Svetog Marka[249], već i kao "najznatniji muzičar među mletačkim kompozitorima svoga doba, reprezentativan za stil čitave škole".[250] Uz njegovu muziku, čija se partitura posle izgubila, prikazana je 1669. u dvorskom pozorištu (Teatro ducale) u Pjačenci Ivanovićeva drama Koriolan, koja je iste godine tamo i štampana, s posvetom vojvodi i vojvotkinji Pjačence i Parme Ranuču Farneze i Mariji D'Este. Ostali kompozitori koji su radili po Ivanovićevim libretima nisu bili toliko slavni, ali ih zato istorija takođe nije zaboravila sasvim: Pijetro Antonio Cijani (Ziani, 1630 — 1711) dao je muziku za dramu Ratnička ljubav, izvedenu prvo 1663. u Teatro Grimano u Veneciji, a drugi put 1675. u Teatro Formagliari u Bolonji, i za dramu Kirka, za njenu bečku premijeru 1665. u dvorskom pozorištu, prilikom proslave rođendana cara Leopolda Prvoga, dok je za njenu venecijansku reprizu 1679, u Teatro di Sant'Angelo, muziku pisao Domeniko Freski (Freschi); Trijumf postojanosti koja je pred gledaoce i slušaoce izišla 1673. u mletačkom Teatro di S. Moisé, u muziku je stavio Džovani Domeniko Partenio, a Lisimaha, predstavljenog u Teatro Grimano 1674, komponovao je Džovani Marija Paljardi (Paggliardi) iz Firence.[251] Saradnji s muzičarima Ivanović se vratio i kada je imenovan za kanonika crkve Svetoga Marka: da proslavi taj događaj, i da ujedno izrazi svoju zahvalnost duždu Luiđiju Kontariniju, koji ga je imenovao, on je napisao, a neki je nama nepoznati muzičar komponovao, serenadu Vladajuća sreća (La felicita regnante) izvedenu 4. septembra 1681, u dvorištu kanoničke kurije, pred najuglednijim mletačkim društvom u prisustvu samoga dužda.[252] Po sebi se razume da sve ove Ivanovićeve tekstove ne odlikuju neke naročite pesničke vrednosti: u to vreme muzika i scenski efekti bili su prvenstveno važni, a od pesnika se očekivalo, i Budljanin ta očekivanja nije ostavljao izneverenim, da odavno dobro poznate fabule pretoče u što zvonkije i što je mogućno više dosetljive i pevljive stihove.
Ivanović se ipak nije odricao i pravih pesničkih ambicija. Bez prestanka je, i za sve vreme dok je radio na operskim libretima, ali i kasnije, pisao svakovrsnu, najčešće prigodnu poeziju, u kojoj je opevao pojedine ratne događaje i slavio mletačke pomorske pobede ili je visokim hvalama obasipao uticajne savremenike; ali je uz to pisao i poeziju s temama i raspoloženjima filozofskim, religioznim, ljubavnim, ili s namerom da zablista duhovitošću, kao i da ljude i stvari okrzne satirom. Ta Ivanovićeva poezija morala se dopadati određenim krugovima čitalaca, pogotovo onima koji su u njoj bili neštedimice hvaljeni; ali o stihovima ovoga "Feba iz Epira" laskavo su sudili i pojedini viđeniji njegovi savremenici, iako su Ivanovićevi stihovi danas mahom zaboravljeni i više se istorije italijanske književnosti, u kojoj ovakvih pesnika nema malo, na njih uglavnom ne obaziru. Na neke slojeve baroknih čitalaca, međutim, one su morale činiti utisak svojom bujnom, iako vrlo često praznom retorikom, ali bujna, i obično prazna, retorika onda je bila u velikoj modi. Interesovanje tih čitalaca ove su pesme održavale zatim svojim verbalnim i misaonim dosetkama i aktuelnošću svojih tema, među kojima su bile ne samo one o lepotama Venecije, ili o njenom pomorskom trijumfu kraj Dardanela i o opsadi Kandije, ni samo hvalospevi tada popularnim svecima, kao što su Injacijo Lojola i Frančesko Saverio, već i u one decenije široko obrađivanim temama sveopšte prolaznosti stvari, svemoći smrti ili o jedinoj nadi koja čoveku ostaje u okviru božje milosti. Ako se sme verovati autorovim izjavama u predgovoru, on je, štampajući tih sto dvadeset svojih soneta, "herojskih, pobožnih i mešovitih", zatim niz sitnih madrigala i oda, jednu idilu i tri kraća speva, u knjizi Poesie, koja je ugledala sveta u Veneciji 1675. godine, birao samo one "kojima je ugađao više vlastitom ukusu no uticajnim podsticanjima prijatelja";[253] Ali ko bi sada smeo da do kraja veruje baroknim pesnicima, ogrezlim, kao i drugi u njihovom vremenu, u preterivanja i prikrivanja, u kojima se nije videla mana, već naprotiv preko potrebna vrlina i pravi stil života? Poeziji se Ivanović vraćao i posle štampanja ove zbirke, kad su pojedini krupniji događaji jače odjekivali, ili se bar on činio da odjekuju jače, u njegovoj pesničkoj duši. Jedan je bio oslobođenje Beča iz smrtonosnog zagrljaja turske opsade, 1683. godine, koje je on proslavio ushićenim stihovima, štampanim, svakako još iste godine, u Đenovi, pod naslovom "Živeli!" za Beč oslobođen od turske opsade otpevana na uši evropskih vladara (Il viva per Vienna leberata dallo assedio de'Turchi intuonato all'orecchio de'Principi dell'Europa)[254]
Isto toliko koliko pisac libreta i pesnik, Ivanović je hteo da bude i epistolograf, hroničar pozorišnog života i istoričar. Za čitavog života, on je pored neposrednih negovao i pismene veze sa širokim krugom poznanika, uglednih ličnosti i prijatelja; po običajima baroknih ljudi, pisma koja im je slao, ili koja je od njih dobijao, štampao je u svojim knjigama. Celu zbirku takvih pisama pridodao je knjizi pesama (Poesie), ali ih nema manje ni u drugom njegovom delu, nazvanom Minerva za pisaćim stolom (Minerva al tavolino), koje je publikovao u dva izdanja, 1681. i 1687. godine u Veneciji.[255] Po istom postupku neki od njegovih korespondenata uvrštavali su u svoje (štampane epistolar