 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Књижевност коју je минули шеснаести век оставио у наслеђе следећем, седамнаестом, на подручју које покрива данашња Црна Гора са својим приморјем била je упадљиво неједнака по обиму и нејединствена по карактеру; исто тако, није ни по вредности била сва од истога рода, нити je пак могла да се једначи с књижевношћу оствареном у другим, и већим, ондашњим нашим литерарним срединама. Уза све то, она je представљала добру основу за позније грађење, са које се могло поћи даље и то бар у два правца. Један од њих значио би наставак и шире развијање у већ познатим и углавном одређеним оквирима, али сада понегде и у понечему на нов начин, уз веће богатство облика и, разуме се, на вишем нивоу. Други je био у тражењу и отварању нових путева, ближих сувременим кретањима у европској књижевности.
Међу одликама које су се у књижевности у овим странама настављале и у новом столећу најпре се уочава њена раздвојеност, њена, готово би се рекло, располућеност у два напоредна тока, која су и даље ишла одвојено, без сливања и преплитања, а дуго и без икаквих међусобних додира. Посебну и у потпуности специфичну књижевност имао je католички део овдашњег становништва, где се књижевност развијала и мењала у зависности од развоја и мена књижевности европског Запада. Сасвим je друкчија била књижевност православног света: услед докраја неповољних услова под којима je била принуђена да траје, она je остајала у својим чврсто одређеним, безмало окамењеним облицима и била у ствари од невоље осуђена на понављање одавно достигнутог, уз само ретке, местимичне и изузетне покушаје варијација. Друго наслеђено својство књижевности овога тла у томе je што je она, добрим својим делом, свој израз тражила у латинском и италијанском језику, мада не више и једино у њима, као што je случај био дотле. Књижевници су и даље у највећем броју потицали из редова учених људи и богослова, а ређе су били песници, па je стога и књижевност коју су стварали била претежније учена и богословска но уметничка. Са седамнаестим веком, у коме je дошло до новог расцвата ерудиције и обновљеног, чак појачаног, интересовања за теолошка питања, и за побожну, моралистичку, па и нескривено пропагандну књижевност коју надахњују црквени кругови, та су два елемента у литератури постала још наглашенија и очитија. Најзад, није ни у овом столећу изостала појава да писци одавде одлазе, због малих изгледа код куће или због ширег поља за своје амбиције на страни, и да у појединим италијанским културним центрима теку своју литерарну каријеру и траже шансу да дођу до гласа и књижевне славе.
Али уз сва та стара своја својства књижевност XVII века показује овде и нека нова. Сада се јавља, и има je све више и боље, и уметничка књижевност на народном језику. Не само изразом и стилом, и не само својим сталним песничким формама и својим темама, већ и дијалекатски, она се наслања на књижевност Дубровника, па je у том погледу уз нешто очигледног и намерног претеривања говорено чак и о дубровачко-бокељској књижевној симбиози.[130] Ова отвореност према књижевности Дубровника, као нов и тада мало приметан квалитет у књижевности насталој на данашњем Црногорском приморју, испољава се и у личним, а не само у литерарним везама писаца: поједини песници Дубровника бораве од времена до времена по службеним пословима или приватно у Котору или другде по Боки, као што и понеке људе од књиге путеви доводе из Боке у Дубровник, где имају прилике да се нађу и у друштву тамошњих ерудита и књижевника. Овакве везе не успостављају се, међутим, само с Дубровником: од првих деценија XVII века, па даље све више, с писцима Боке присне додире остварују и писци са осталих тачака Приморја, и они чак лакше, с обзиром на чињеницу да су се с Бокељима нашли у истој политичкој и државној заједници.
У овом столећу, затим, све виднију улогу у књижевности добијају, уз Котор, и остала места Боке Которске и Приморја — Пераст, Будва, Прчањ, Доброта, на пример — којима остварени економски услови, достигнути степен друштвених односа и културне прилике омогућују не само да постану мали центри цивилизованог живота већ и да му дају и своје видне и особеним бојама обележене доприносе. Најнеобичнији je можда " том погледу положај Пераста. Тај мајушни град, смештен на онда бескрајно опасном и несигурном комаду земље, није био само насеље вештих и смелих помораца, способних и спретних трговаца, и хајдука, ратника и гусара надалеко чувених по храбрости и безобзирности, него исто тако — и не без удела и заслуге управо тих категорија својих становника — и насеље најшире ?и најдубље образованих опата, тананих познавалаца географије, астрономије и навигације, ерудита са склоностима ка историји и са осетљивошћу за традиције, љубитеља позоришта и скромних писаца за позориште и, што по значају сигурно није на последњем месту, скупљача народне поезије и стваралаца који пишу у њеноме духу и на њен добро знани начин.
Своје почетне тренутке и прве своје представнике барокна књижевност Боке Которске имала je у самом средишном свом граду. Неколико которских писаца који јој стоје на челу деловало je једновремено и оставило дела различитог карактера, на ова три језика на којима се онда писало. Међу њима није увек могућно утврдити првенства и начинити у свему поуздан редослед, јер нам сада недостају многи потребни датуми, а најчешће ни остали књижевноисторијски спомени о њима нису потпуни или нису сигурни. Ако и није био баш први, свакако не стоји ни много далеко од тога угледни и моћни властелин которски Маријан Болица; у књижевност он je ушао са својим полуслужбеним списом на италијанском језику који се обично назива скраћено Спис Скадарског санџаката, али који, у ствари, има знатно дужи наслов, по ондашњој склоности писаца да већ и у наслову читаоцу назначе и читаву садржину: Извештај о Скадарском санџакату u његов опис, који садржи пуно обавештење о градовима u местима, њиховим селима, о домовима u становницима, религији, обичајима, иметку u наоружању оних народа, u подробно о свему значајноме што се налази на ономе подручју (Relatione et descrittione del Sangiacato di Scuttari, dove si ha piena contezza delle cittа et siti, loro villagi, case et habitatori, rito, costumi, havere et armi di quei popoli, et quanto di considerabile minutamente si contenga in quel ducato).[131]
Изван онога што je сам Маријан Болица записао о себи, мало се још шта може рећи о њему; остало je непознато чак и то од када je и докле живео.[131] Са својим братом Франом спадао je у највиши и најимућнији которски патрицијат; и један и други, такође, веома тесно су сарађивали с млетачким властима у Котору и били им, штавише, у служби, верној и ревносној: "Депеше которских провидура упућене млетачком сенату од 1611—1614. пуне су података о раду двојице Болица Франа, и Маријана", констатовано je већ поодавно.[133] Те су им се власти, поред материјалних накнада, одужиле за то и ласкавим титулама каваљера. С највећим признањем, које je утолико веће што се изрицало само ретко и по изузетку, истицао je заслуге Франа Болице у дуждевом већу (collegio) 27. фебруара 1634. провидур Тијеполо, наглашавајући да je он "један од водећих људи овога града и личност високе политике" и да на заповест млетачког представника служи интересима Сињорије "с много особите верности и привржености".134 Делом вршећи дужности које су му повераване, а делом по властитој иницијативи, и исто тако на жељу својих пријатеља, Маријан Болица прошао je, на коњу или пешице, целим пространством ондашњег скадарског санџаката, а то значи великим делом Албаније, читавом данашњом Црном Гором и делом Херцеговине, и то прошао уздуж и попреко, по више пута и најпажљивије памтећи или бележећи обиље сваковрсних детаља. Приликом тих путовања, он je долазио у додир с многим носиоцима највише турске власти и успевао je, често, да нађе пут до њихове душе и да с понеким склопи посебну врсту срдачности и пријатељства, која му je потом много вредела у његовим дипломатским и државничким мисијама. С њима je он проводио дуге часове у лову, на Скадарском језеру и другде, и уживао je гостопримство на њиховим дворовима; некима je узвраћао, примајући их у свој дом, када су, у болести, тражили себи помоћи код "латинског хећима" у Котору.
Тешко би сада било с пуном одлучношћу говорити шта je Болица желео да постигне својим списом, који je назвао "описом", али и "извештајем", наглашавајући тако и његов литерарни, али и његов званични карактер, и који je нарочитом посветом, датованом у Венецији 25. мајем 1614. године, упутио млетачком патрицију Мафију Микијелу (Maffio Michiele). Можда му циљ и није био један, него их je у исти мах било више. У тону и садржини посвете као да се осећају неки наговештаји да je он тада помишљао и на штампање свог дела. То би можда имале да значе његове доста магловите алузије на чудне и непромишљене извештаје несмотрених особа, који су ваљда до тада одавде стизали, а који су у душама владалаца добијали непожељне одјеке од великог значаја. Он je стога, а гледајући како се од некога доба из године у годину на границама његовога Котора (Cattaro, patria mia) окупљају велике турске групе покренуте против побуњених брђана "Албаније" (како су тада називани ови крајеви), а у намери да покаже опипљивим начином узроке окупљању толике војске, као и то куда оне теже, од кога су састављене и ко их води, одлучио да "живим и властитим бојама оцрта "главне градове овога санџаката, с њиховим положајима, и да наброји села и куће њихових становника, да именује ко им заповеда, и каже колико би бораца могло да се отуда подигне, којим су оружјем наоружани, коју веру верују и које обичаје имају, и да дода оно што je још од особитог интереса". Али, с друге стране, када се има у виду да je у том мноштву појединости већина била поверљиве природе, могућност штампања таквога дела унапред се знатно смањује. Изван сумње je, међутим, и то да Болици није био искључиви циљ ни да млетачком моћнику пружи "само веома стваран и подробан опис и извештај", како je он сам дефинисао тај текст, и да тако овај остане омеђен једино својом практичном, службеном и обавештајном сврхом. То се види у одељцима у којима он опширно приказује неке догађаје, на пример онај из 1604. када je скадарски санџак-бег Али-бег Мемибеговић покушао да силом отме од Црногораца данак и поклоне, а ови га сачекали у брдима, разбили и отерали тако да се сам бег "једва спасао на добром хату", или оне из 1612. и 1613. о походима Мустафа-паше и Арслан-паше против Брђана, завршене такође неуспехом. Исто се то види по одељцима у којима се несразмерно дуго задржава на појавама или моментима од споредније важности или који чак стриктно и не улазе у његов предмет — као кад надугачко и нашироко описује лов на укљеве у Скадарском језеру и ловове на Бојани и другде, којима je присуствовао. То je затим очито по расутим напоменама у којима истиче лепоту, пријатност и природне дражи појединих места, градова или предела; такве су напомене о Цетињском манастиру ("мален али веома леп"), Ловћену (са кога се, када je ведро, види далеко, све до Драча и Скадра), Бару ("bella cittа"), долини Бојане (са "дванаест њених прекрасних села пуних милина"), Ријеци Црнојевића, Подгорици и још толиким другим. И то читалац мора закључити и када наилази на пишчеве екскурзије о прошлости и старини појединих градова (Дриваст, Жабљак, Медун, Дукља). Ти одељци имају гдекад и својих чисто литерарних одлика, или пак показују ерудитске претензије аутора. Стиче се утисак, најпосле, да je Болици у великој мери било стало и да подвуче властиту улогу у збивањима на овом подручју, запаљивом на најситнију варницу, али и од толиког значаја за млетачке државне интересе, и да истакне свој лични утицај на њих. У политици которског провидура према Турцима, у његовом општењу с високим турским функционерима, приликом повлачења одређених државничких потеза, Болица je најчешће, тако барем из његовог списа произлази, посредник и емисар, саветодавац и извршилац, што може све да буде, јер je човек великог искуства и познавања ствари, и јер га с врло утицајним Турцима повезује не само познанство већ и пријатељство. Када се 1604. љути Али-бег Мемибеговић, који се упутио да казни и покори побуњене Брђане, начас заустави у Котору, Болица ће га, као свог давнашњег пријатеља, на чијем je двору био гошћен и кога je и сам гостио, представити которском провидуру с којим ће овај водити угодан разговор. Болица ће сам, две године касније, на опште задовољство, средити гранични спор око дела територије с пашњацима између Обођана и становника Шпиљара, а његово решење потпомоћи ће својим сведочењем скадарски санџаци и кадије из Црне Горе, Скадра, Подгорице и Пећи. Њему ће доћи 1612. године изасланици Мустафа-паше, с писмима и захтевима, и он ће се побринути да се изглади првобитни неспоразум и да се изасланици врате с доличним даром за босанског пашу, који je тада такође био на пролазу, водећи један од казнених похода на Брђане. Таквих дипломатских успеха Маријана Болице има у његовом спису још неколико испричаних, и испричаних, разуме се, с неприкриваним поносом, али један je аутору остао нарочито драг, ако се суди по простору који му je посветио: достављање државне поште, која je бродовима стизала из Венеције у Котор, па су je одатле поједини за то ангажовани и плаћани Црногорци преносили до баила у Цариграду, и из Цариграда другу доносили у Котор, одакле je опет бродовима одлазила за Млетке, било се компликовало услед крваве заваде Црногораца с Кучима, преко чије су земље водили путеви, па je, једно време, уместо краће, и брже, а тиме и јефтиније маршруте, она била принуђена на заобилазнију и спорију, а тиме и скупљу, али je онда ствар у своје руке узео Болица и умиривши закрвљена и завађена племена упутио поштанску штафету напуштеним старим смером.
Боличин Опис Скадарског санџаката важно je и драгоцено дело у многом погледу. Оно je то пре свега као историјски извор. У њему je начињен тренутни снимак читавог пространог региона, у коме je главни и најзнатнији део област данашње Црне Горе, и то снимак тачан и до најситнијих појединости јасан. На том снимку остали су забележени административна подела, политички положај и друштвени односи региона у оно време, затим његова географска и физичка ситуација; потом су на њему разговетно убележени сви његови градови, села и засеоци, са својим аутентичним називима, с бројним стањем становништва, кућа и бораца које су кадри да даду, с именима њихових старешина и предводника у том тренутку; ту су најпосле планине, реке и језера посматраног краја, као на подробној географској карти, али често с пуно додатних, а важних или занимљивих података. Без овог Боличиног списа сигурно je да многих знања о свему томе данас не бисмо имали, или их не бисмо имали овако на окупу и оволико поузданих.
Али Болица je више него хладни статистичар и регистратор тренутног стања. Он je дао своје приказе неких догађаја које je сматрао значајним, и ту je такође био тачан, као што су потврдила проверавања историчара по архивима. Што je важно такође, и што овим казивањима још више подиже цену, которски посматрач био je непристрастан и објективан и виђено je саопштавао без трага искључивости, које год било, верске, или етничке, или пак политичке. Раније владаре Црне Горе помиње он на више места и увек с особитим поштовањем; најчешће je међу њима "пресветли господин кнез Иван Црнојевић" (l'illustrissimo signor conte Giovanni Cernovichio). Болици посебно импонује што у личном поседу има једну сабљу, која je ратни плен из давнашњих сукоба Црнојевића с Турцима. Није мањи ни респект који показује говорећи о старим краљевима и царевима Србије (l'imperatori di Servia). Њих помиње махом у вези с привилегијама које су из њихових дана остале у Котору и по осталом Црногорском приморју, или са задужбинама које су они подигли, посебно "краљица Јелена и њен син Стефан Урош, император Србије". О једноме од њих, о краљу Милутину (re Milutin di Servia) има и нешто више од тога. Болица није прећутао, иако je то лако могао да учини, да се његове "свете мошти" (corpo santo) чувају у "пребогатој и прелепој цркви", седишту српских патријараха у Пећи, и да je због многих чуда он поштован и називан од народа "светим краљем" (чак je тако, у изворном језику, и речено: svetti Cragli). За самога патријарха пећког он je нагласио, исто тако, да у духовним стварима (in spirituale) заповеда читавом Србијом, Подгорицом, Црном Гором и Грбљем, као и подручјем Котора, разуме се онима тамо који су "српске вере" (di rito servo). Нa исти начин, као "хришћане српске вере" (christiani di rito serviano) он је доследно означавао православно становништво у целој области коју описује, разликујући га тако од становништва "римске вере" (rito romano), али не показујући при том ни најмањега знака неке религијске нетрпељивости.
Када je у Опису Скадарског санџаката Болица напуштао свој намерно изабрани и свесно одржавани: стил службеног извештавања, и приказивао догађаје,. или појаве, или пределе из природе, његов текст je добијао и живости, и свежине, и неке литерарне лепоте. По таквим одељцима види се да je он могао бити занимљив писац, и по њима овај спис улази и у књижевност. Улази, додуше, тек делимично и има тамо знатно скромније место но што би га Болица могао имати да je својим књижевним склоностима давао ширега маха и пуштао више слободе.
Напротив, једино у сферама ерудиције и културне историје остају которски племићи Маријан Бућа и Иван Франо Болица са својим радом око которског статута.[136] Када je градско веће Котора одлучило да штампа статутарне одредбе града, сав посао на њиховом редиговању и коначном распоређивању у књигу поверило je тој двојици угледних својих чланова, без сумње уверено у пространост и компетентност њиховог правничког искуства.[136] Из старих рукописа у којима су чувани текстови најранијег статута и из каснијих законских одлука које су им биле на располагању, они су сачинили своју верзију статута која je 1616. године штампана у Венецији (Statuta et leges Civitatis Cathari) и која je тиме постала званична.[137] Посао који им je поверен они нису обавили у свему беспрекорно, како о томе данас суди стручна критика[138]: уместо да чувају првобитни хронолошки ред закона, покушали су да одлуке сређују по садржини, и то није испало сасвим срећно. Али ондашњи Которани, који су имали да се њиховим послом служе као да су били далеко задовољнији. О томе сведоче можда већ и сами неки спољашњи знаци: на уводним странама књиге одштампани су породични грбови обојице редактора Статута, поред осталих, и доиста малобројних, илустрација које красе књигу и све одреда симболизују или сам Котор или млетачку власт у њему: Светога Трифуна и крилатог лава, и грбови Џанфранческа Долфина, млетачког ректора и провидура у време када je до издања дошло, и породице Бембо, из које je био ондашњи дужд у Млецима Ђовани Бембо. Али има и изричитих знакова тога задовољства: у латинским песмама посвећеним законима и Котору, поред којих су још штампане похвалне песме провидуру Долфину и дужду Бембу, за које се све побринуо грађанин млетачки и канцелар которски Петрели, Бућа и Болица слављени су као которски Солони и Ликурзи, јер су закони "најчвршће старе зидине града". Са своје стране редактори Статута написали су само један текст и њиме су дали свој прилог изразима поданичке оданости: то je њихова посвета провидуру Долфину, писана куртоазним латинским стилом и довршена у току 1615. године.
У круговима которских ерудита и писаца на латинском и италијанском језику истицали су се тих првих деценија XVII века и два брата из грађанске породице Цизила (Cisilla), Михајло и Тимотеј. Млађи од њих, Михајло, био je световни свештеник и познати проповедник, чувен до те мере по учености и побожности да се дуго памтила реч которског бискупа — коју су, додуше, понављали и други, као неки стални обрт, у случајевима сличне врсте — да у црквеној хијерархији нема положаја толико високог да га он не би био достојан.[180] Тај високи глас и таква ученост сигурно су му обезбедили избор и именовање, 1. јула 1605, за опата Светога Ђорђа код Пераста, али су му донели и многе тешке трзавице и грдне невоље, које су проистицале из познатог, дуготрајног и љутог сукоба Пераштана и Которана око права именовања носилаца те части.[140] Ослањајући се на помоћ и подршку овога старијег брата Тимотеја, који je дуго био његов капелан, опат je некако излазио на крај с тешкоћама дужности и са силовитом ћуди подручних верника, мада у једном нарочито драматичном тренутку, децембра 1621, није издржао искушење, те je поднео оставку, коју му je которски бискуп одмах и уважио, именовавши га за каноника цркве Светога Трифуна. То je, међутим, био само кратак прекид, јер су га Пераштани без имало устручавања буквално принудили да се врати напуштеном стаду, па je он, прихвативши њихове "разлоге", на челу перашке опатије остао све до смрти, 1646. године. Али je Цизила био и последњи Которанин који je носио митру опата Светога Ђорђа; после њега она je додељивана искључиво Пераштанима, па je тек на тај начин окончана њихова вишевековна суревњивост на Которане око тога. По уверавању поменутог свог брата, Михајло Цизила je био знатан латински песник; али осим једне његове песме, коју нам je исти Тимотеј и оставио у свом запису, немамо никаквог даљег ослонца за просуђивање његове поезије. A и та једна песма, која je само кратки епиграм испеван приликом смрти которског властелина Ивана Болице, није за то довољна. Она je више конвенционално смишљена похвала преминуломе но израз неких истинскијих емоција: гроб je затворио Ивана из славне куће, али су и земља и море немоћни да затворе и његову славу, јер je он са својих врлина стицао прве части у своме граду, и био високо пажен од млетачких власти, а сад су му се за њих, уместо тесне земље, отворили узвишени небески двори.[141]
Старији брат Тимотеј Цизила био je монах бенедиктинског реда, а припадао je Мљетској конгрегацији, која je окупљала бенедиктинце Дубровачке Републике. Разлоге због којих je он прво време свога живота прво боравио изван роднога града и чак, према ондашњем стању ствари, у другој држави, не баш увек, и нарочито не тада, и пријатељски расположеној према његовој, можемо само назирати: био je врло близак сродник "опата мелитенскога" Мавра Орбина. У Дубровнику je он по овој прилици и заређен, па je после, као монах, дуго живео по дубровачким бенедиктинским манастирима, заузимајући, од времена до времена, понеке више части у хијерархији свога реда: године 1605, на пример, он je био приор гласовитог манастира Свети Јакоб од Вишњице. Али je тамо био принуђен да попије и не једну горку чашу; најгорча му je свакако дошла 14. децембра 1604, кад су дубровачке власти, из неких тајанствених и само њима знаних мотива, затражиле од надбискупа да Цизилу и његовог рођака, дон Мавра Орбина, који je познати историчар и писац Краљевства Словена, одстрани са територије Републике. Неколико дана касније, истина, овај захтев je донекле ублажен, па су обојица бенедиктинаца протерани у манастир на Шипану.[142] Није искључено да je тада, и управо због тога, Тимотеј донео одлуку да се врати кући, у Котор, а како je непосредно потом његов брат Михајло именован за опата Светога Ђорђа, он му се прикључио, и као његов сарадник и капелан живео и радио више година у Перасту.[143] Познато je да се у тим приликама истицао као душебрижник међу оближњим хришћанима који су живели под Турцима, нарочито међу онима у Рисну, и да су и сами Турци показивали неког разумевања за тај његов рад: кад je полазио на уобичајени петогодишњи поход у Рим 1621 (ad limina), которски бискуп издао му je особито топлу препоруку и у њој je навео да je он у Рисну јавно делио свете тајне и да je на границама опатије причестио више стотина верника.[144] Његов каснији живот није јасан у многим појединостима: зна се само да je 1624, кад je довршио своје једино дело, био у звању, а ваљда и на дужности, опата и викара у Улцињу.[145]
Цизилино дело посвећено je историји которске патрицијске породице Болица, као што je то назначено и у дугом наслову на италијанском језику, којим je оно и писано[146]; скраћено се то дело назива Bove d'oro (Златни во). Такав назив Цизила je одабрао стога што je, идући за својим необичним, барокним укусом, пошао од сопствене верзије порекла которске породице: најпре je измислио неко древно словенско презиме Волица, а онда je њега нарочитом етимолошком комбинацијом довео у везу с породицом коју се подухватио да прослави (Волица — Boliza, de Boliris). Идући кривудавим токовима своје идеје, он je историју породице Болица водио од прастарих предака и од веома далеког тренутка пре заснивања Котора или тобожњег старог Аскривија; а довео ју je срећно до саме године 1624, кад je дело окончао. Своје je излагање, прегледности ради, поделио у три одељка или "књиге", како je волео да говори, према старој терминологији; прва je излагала предмет од најстаријих дана до времена када се Котор подложио власти Венеције, друга je била посвећена положају града и "кнежине" (Contea), а у трећој су се приповедали животи многих светих мученика и осталих славних људи које je дао град под грбом Болица, али су, у вези са тим, или и без тражења било какве повезаности, унете и многе друге ствари о граду и уопште.
Свој je посао Цизила схватао као озбиљни научни рад и себе je замишљао као историчара. Да би био што уверљивији и да би своме излагању прибавио што егзактнији вид, он се позивао на изворе, наводио ауторе и историјске ауторитете и уопште настојао да све документује што исцрпније. У ствари, све je то само игра и привид: научност његовог списа je на стакленим ногама, а историјска истина није му чак ни прави циљ. Некритично бирајући и приказујући ствари, мешајући их с причама и измишљотинама за које зна да их je сам створио, заплићући и натежући околности, он жели да на сваки начин и свим средствима прослави властеоски род Болица, чији су угледни и богати припадници из првих деценија XVII века, по свој прилици, и обилно финансирали тај његов рад. У том послу он има и углед, који се распознаје већ на први поглед: несумњиво je то Краљевство Словена, дело његовог рођака и манастирског сабрата Мавра Орбина. Орбинов голем историјски спис штампан je, такође на италијанском језику, 1601. у Пезару, а настајао je баш у годинама када je Цизила живео с Орбином под истим кровом и тако рећи пред његовим очима. Критичност нипошто није јака страна Орбиновог дела, и чак далеко од тога; ту je Цизила његов верни следбеник; Орбин многе знатније догађаје из историје Дубровника доводи у непосредну везу с делатношћу појединих чланова племићке породице Бобаљевића, који су му мецене, или их делатности Бобаљевића приписује, а исто то чини Цизила с Болицама у Котору; Орбинов je стил често на барокни начин искићен и бомбаст, а италијанска му je фраза мало када потпуно коректна; дословно исте мане запажају се и у стилу и у језику Тимотеја Цизиле.
Срећом, Bove d'oro не своди се само на та негативна својства. У Цизилином делу има страница од вредности и несумњиво корисних; јер je његов аутор бивао у своме казивању и конкретан и сређен, а не увек и једино небулозан и барокно надувен. У том смислу запажају се нарочито одељци у којима писац слика Котор из својих дана, који je умногоме био лепши од Котора који нам je остао после разарања и земљотреса; затим су то одељци о понеким странама живота у том старом граду, с његовим турнирима и витешким натецањима омладине, с гађањем алке и покладним обичајима, или са скуповима његове елите на унапред изабраним тачкама састајања или по господским вртовима, барокно култивисаним и пуним богате медитеранске флоре, правим "рајевима земаљским", како их зове и сам Цизила.[147] Велика je штета што ово занимљиво дело барокне историографије није у своје време штампано: оно je највероватније за те сврхе и спремано, па се после због нечега одустало од штампања. Још гора je штета што га сада немамо ни у приближно потпуном опсегу: већ на почетку прошлога века, када га je "са изворника" преписивао бокељски историчар и писац Трипо Смећа, од близу шест стотина његових страница многе су недостајале. Ти Смећини преписи једино су што се од тог Цизилиног списа дуго чувало. Из њих je понешто унео у свој рад о Цизили и овоме његовом делу Срећко Вуловић, други познати историчар старе Боке Которске, само сада с краја деветнаестога века, а понешто оставио у својим исписима. Један одељак о жени-риби ухваћеној у Бару и после ту удатој, који je народна бајка у ствари, однедавно je и преведен на наш језик.[148]
Тек у барокно доба, и када je бенедиктинац Цизила исписивао редове свог бизарног историјског списа, настали су најранији уметнички стихови на српскохрватском језику у Боки Которској. Истина, није искључено да су то само први сада познати стихови на том језику које je написао један Бокељ, ако се прихвати могућност, веома вероватна, уосталом, да je уметничке поезије на народном језику ту било и пре, и можда чак и у ширем обиму, али да се она после некако изгубила, или можда лежи ко зна где изван нашега домашаја, заборављена и незнана. Докле год се таква поезија не открије, и не изиђе на светло дана, мора се узимати да je барокни патриције из Котора Јероним Пима први међу својим суграђанима пропевао на матерњем језику. Било je то највероватније једног од последњих дана новембра 1622. године, у Венецији, а не у самом Котору.
Јероним je тада још био студент у Падови: његов отац Бернард Пима отправио га je на науке с великим надама, али исто тако и с дубоком кесом пуном новаца. A исто тако ће, деценију касније, тај которски властелин послати и свог млађег сина Лудовика. Обојица браће Пима, и Јероним и Лудовик, свршили су с успехом највише школе и у Котор су се вратили са звучним титулама доктора in utriusque iuris. Лудовик je, уз то, за време студија био синдик и проректор универзитета правника (Universitas Juristarum), па су му на завршетку мандата, 1635. године, постављене у знак признања за заслуге и показане врлине две почасне плоче с одговарајућим натписима у згради универзитета под сводом атријума с десне стране.[149] A Јероним се више занимао књижевношћу и, другујући с писцима, волео je да их помаже као мецена.
Једноме од њих, Лодовику Цуколу (Lodovico Zuccolo), из Фаенце, лектору, филозофу и политичком мислиоцу, он je платио штампарске трошкове за ново издање трактата о части, угледу, слави и поштовању (Discorsi dell'honore, della riputatione, della gloria, del buon concetto), које je изишло 1623. године код познатог млетачког штампара Марка Џинамија.[150] Цуколо je био прави полиграф свога времена: писао je и о поетици, о платонизму, о државном разлогу, о љубави према домовини и мало не о свим темама које су занимале његово столеће[151]; као предмете својих књига, мењао je лако и поднебља: једно време живео je на двору урбинског војводе, а 1616. године покушавао je да се устали и у нашем Дубровнику, као професор у гимназији, после смрти Камила Камилија, али и у томе je истрајао једва једну годину.[152] Познавао je наше људе и знао je и неке наше крајеве; отуда je свакако у његове књиге ушло толико спомена о нашим приликама, специјално онима у Дубровнику. И отуда je несумњиво дошло и до његовог зближења с Јеронимом Пимом.
Младић из Котора добио je најласкавију посвету од свих које je било могуће добити. У њој он je представљен као отеловљење и живи модел свих оних узвишених идеја о части, о слави и о угледу које je у књизи теоријски развијао филозоф из Фаенце. Поменута je и истакнута његова висока упућеност у књижевност, његова углађеност, хуманост, и благост његове душе, и његово поступање пуно части, отмености и господства. Није заборављена ни породица из које je потекао, и која je једна од "најчувенијих и најпоштованијих не само у Котору већ и у целој Далмацији, како по стародревности порекла тако по обилном иметку (beni di fortuna) који поседује, по сјају са којим га троши и по плодности у људима великим и изврсним у свим лепим и правим занимањима".
Ваљда у знак захвалности за толике похвале, за које je, колико год био барокно сујетан и неодмерен, морао знати да су претеране и да нису ни у довољној мери искрене, Пима je на свом језику срочио песму Господину Лудовику Цуколу врх лисања од битја од части, која je штампана у дну стране где се завршава индекс знатнијих ствари о којима je у књизи реч (Таvola delle cose notabili). Песма je кратка и састоји се од укупно шест дванаестераца:
Чијем вријеме трајаше у части и слави
када нас учаше слиједити друм прави
од часне вриједности и вјечне свитлости,
указат хтје свиту крипосна твоја влас
како има честиту добити човјек час;
тим частан тко ће бит, тве писмо има чтит.
Како се већ на први поглед види, Пима je за своју песму изабрао традиционалне дванаестерце, којима се у нас на Приморју писала поезија још од XIV века и који су у његове дане нагло почели да излазе из моде. Он je од својих шест дванаестераца образовао две строфе, сваку са по три стиха, од којих прва два чине пар и римују се међусобно по срединама и на крајевима (то су тзв. двоструко римовани дванаестерци) а трећи је целина за себе и у њему се римује завршни са средњим делом. Такву комбинацију дванаестераца волео je још Џоре Држић, али се она среће, мада не тако често, и код Шишка Менчетића и Марина Држића. И у језику и у стилу Пима je ученик најстаријих дубровачких петраркиста: рођени јекавац, као и они, он прибегава свесно традиционалним икавизмима (слидити, свитлости, вридности, свиту, крипосни) који делују потпуно вештачки и исхитрено у споју с изворним јекавским облицима (чијем, вријеме, вјечне, човјек). У тим формалним карактеристикама ових стихова, као и у самој њиховој појави, готово je и сва њихова вредност; садржином својом, иначе, они су доста прозаични и подсећају само на оно што je срж Цуколове књиге: учење о путу којим се стиже до части и "вјечне свитлости".
За Јеронима Пиму ови стихови били су без сумње само авантура из студентских дана; није барем познато да je и још неки пут касније покушао да буде песник. Времена je иначе имао: зна се да je живео у Котору до 1641, кад je начинио тестамент, а можда и коју годину потом. Али су га занимале друге ствари, у првом реду послови: куповао je и продавао, правио новчане трансакције и био опуномоћеник својих суграђана, надгледао имања и борио се с кметовима око њихових обавеза.[163]
Песник који je одмах за Пимом пошао у службу "илирским музама" био je такође которски властелин, а и живео je у исто време, крајем XVI и у првим деценијама XVII века. Звао се Вицко (Виченцо) Болица, а припадао je оној грани те породице коју су звали још и Кокољић. Пошто je тад у Котору било, као што се види, више племића истог имена и презимена песник се, да би се од њих разликовао, и сам потписивао још и као Вицко Кокољић.[154] Од њега нам je остао само кратак хагиографски спев Живот блажене Озане, који je са две пропратне песме посветио ("приказао") својој рођаки "многопоштованој госпођи суор Катарини Бућића, приури манастира Светога Павла, реда Светога Доминика".[155] Спев je настао крајем треће деценије седамнаестог века, када je песник био већ прешао педесету годину живота. Помишљало се, чак, и не без основа како се чини, да je дело спремано управо "за свечаности у част Хозане, о којима се повела реч у току 1628. године, кад су je Которани хтели дигнути на олтар и прогласити светитељицом".[156] Нашло сe и прихватљиво објашњење чињеници да je спев посвећен Катарини Бућа: та думна била je из властеоске которске куће у којој je негдашња незнана "Влахиња", а будућа светица, по силаску у град из забитог црногорског села примљена у службу, а у часу када јој je спев посвећен она се налазила на челу, као "приура", манастира који je основала сама Хозана, како je иста та негдашња сељанчица названа по заређењу.
Болица се није одвећ мучио ни тражећи за свој спев прикладну материју, ни бирајући за њега одговарајући облик. Материју je нашао готову у на италијанском језику писаној и 1592. штампаној биографији од Серафина Рација, али je узео само њен почетни део, тек једну њену петину по прилици, где je био испричан Озанин живот до тренутка када се она дала зазидати у својој манастирској ћелији. Боличин спев je, дакле, само препев одвећ познатог Рацијевог текста: без властитих додатака и без разигране инвенције, он приповеда како се "невјешта Влахињица", која се "у турско роди село", први пут запитала: "Тко високе створи горе, тко ли ово слано море, тко ли поља, тко ли ријеке?", затим како je у неколико наврата имала визије Христа, како je више пута "додијевала" мајци да je одведе у Котор, како се исповедала и поново видела Исуса, и како се, на глас са неба, решила да пође Слауши, која "од свијех жена бјеше круна", са захтевом да ју "чини зазидати", чиме je отпочела њена борба са "ђавлом". A што се обраде тиче, Болица се држао манира и стила дубровачких песника, видно се трудећи да им остане веран што више. Хозанину историју испричао je у 188 осмераца и у строфама од по четири осмерца који се римују по схеми abba, а и у језику он je до те мере подражавао Дубровчане да би се читалац сасвим лако дао навести на закључак да пред собом има типично дубровачко дело када га на једноме или на два места не би од тога одвратио понеки "бокељизам" нашега Болице (какав je, на пример, У стиху: "Поведи ме у Котору".[157] Та везаност за дубровачке узоре у часу кад књижевност Боке Которске на народном језику покушава да стане на своје ноге једна je од занимљивости Боличиног дела: немајући сопствених књижевних традиција, српскохрватски песници на овом подручју укључили су се у дубровачке традиције и постали њихови следбеници. A друга je занимљивост Боличиног дела у томе што je са њим бокељска књижевност на народном језику добила први свој спев, коли je одмах понео све битне ознаке свог барокног доба: у предмету, који je хагиографски, у идејама, које су у склопу доктрине католичке обнове, и најзад у стилу, који je приметно дотеран и упадљиво углађен.
Две песме којима je Живот блажене Озане посвећен угледној Которкињи две су мале загонетке, и свака на посебан начин. Она друга, која je у двоструко римованим дванаестерцима и песнички безвредна, јер само наговештава садржину спева, можда није дело Вицка Болице, него неког незнаног његовог сувременика, на шта би упућивао већ и сам њен наслов — Истој госпођи Н. Али ко би онда то могао бити? A она прва, у осмерцима, лепа je колико и загонетна: у њој Вицко Коколић моли своју "братучеду", коју "љуби више ока", да прими његов скромни песнички дар ("ови створак мале ваље"), који je његова "тамна памет саградила и обећава други, бољи и которске даме достојнији. Али потом, у даљем тексту, наставља са стиховима који су намерна, и потпуно очигледна, и несумњива имитација Јеђупке Микше Пелегриновића:
Ти му прими жудбу срца,
залихом се вољом паси,
тако ти Бог душу спаси,
кад ти дође страшна смрца,
тер, сестрице и госпође,
ако те кад год ко успита:
Тко ти дарак тај поскита?
рец: Велика срца дође.
Затијем пак се моли Богу
да га засад смрт остави,
једа ти уздар да љубави,
једа т' плати службу многу.
Откуда овде одједном тај неочекивани, а у исти мах тако сигурни, плод дуготрајне и страсне лектире Пелегриновићеве хварске маскерате и како je до њега дошло? Одговор бисмо сигурно имали када бисмо ближе познавали живот Вицка Болице-Коколића; али нам je његова биографија нејасна, па стога и одговора који желимо нема.
Један рођак песника Живота блажене Озане, не зна се само у којој мери близак, по имену Марин Болица, дошао je до неког песничког и научног угледа у Италији, и био тамо штампан, читан и хваљен у књигама које je издавао сам, или које су издавали други.[158] Од которског дела његове биографије познато je једино да je у том граду рођен 1603. у властеоској породици која je већ дотле била дала толике знатне људе култури Боке Которске. Марин Болица je рано отишао из Котора, трбухом за крухом, а сигурно и за песничким гласом. Студирао je у Падови, као и већина наших људи који су онда били млетачки поданици, а после тога je отишао у свештенике и извесно време био je у служби, као секретар, код папског нунција у Венецији Џанбатисте Агукија (Agucchio) Када je тај виђени прелат умро, Болица му je на сахрани у цркви Светога Франческа а Vinea одржао помпезни погребни говор на латинском језику, који је исте године, 1632, штампан у Венецији (Oratio in funere illustrissimi ac reverendissimi Joannis Baptistae Agucchii). И неко време после смрти Агукија, Болица се задржао у Млецима, где je 1634. штампан његов у латинским стиховима изречени панегирик венецијанском патрицију и сенатору Доменику Молину (Panegyris Marini Bolizae in laudem illustrissimi atque eccellentissimi D. Dominici Molini). Можда се та одужа пригодница Марина Болице одиста допала слушаоцима, али похвале које јој поједини ауторови поштоваоци изричу у по једном мадригалу (Baldassar Grissi), сонету (Pietro Vila) и латинском епиграму (Francesco Pisani), придодатим тој књижици, већ на први поглед делују као претеране, чак и у контексту барокне склоности ка преувеличавању; једна ће од њих, на пример, зажелети да каже како je сенатор Молин у Болици нашао песника великог као што je он велики јунак, али то неће умети да изрази без следеће беспримерне и зато комичне хиперболе:
Eroe di lui più maestoso il mondo
non sa mostrar, ne v'è dal Moro al Perso
poeta più di te dolce e facondo.
Даљи Боличин живот и рад текли су на другој сцени, изван Венеције, али су у многим појединостима остали нејасни. Сам он каже, у једној својој књизи, да je доста пропатио на неком италијанском двору, нападнут од харпија, дивљих Нептунових кћери, али ништа поближе не говори ни где je то било, ни када. Позван у Модену од стране војводе д'Есте, усталио се тамо коначно и остао свих преосталих десетак година живота, као професор реторике у интернату за племиће (Collegio de nobili). Највероватније je из његових тадашњих предавања проистекао трактат Супротстављања чувеној Овидијевој Енеиди (Oppositioni contro alla famosa Eneide di Virgilio), који je до данас остао у рукопису. С великим познавањем оновремене поетике и с много њених педантских прописа у глави, али и с пуно смисла за уочавање ствари и здравога разума у просуђивању, он се супротставља општем одушевљењу за песника Енеиде и налази у његовом прослављеном епосу многе очите позајмице из ранијих песничких дела, као и безбројна огрешења о веродостојност, добар распоред, стил и друга својства високе поезије. У оквирима училишта у коме je Болица младе племиће упућивао у тајне реторике и поетике образована je била Академија degli Elpomeni. Међу својим члановима она je бројила и нашег ерудиту и песника из Котора. У њој je Болица држао велику и изванредно учену академску беседу о такозваним импрезама, једној нарочитој врсти знамења, обично с грбовима, симболичним фигурама и личним девизама, којима су се, као обележјем своје изузетности, китили, поносили, и за којима су лудовали барокни витезови, ерудите, песници, каваљери. Том приликом Болица je разлагао историјски и теоријски о импрезама, укључујући се тако властитим доприносом у онда већ огромну, а после све више увећавану литературу о том помодном предмету. Истовремено je свој говор схватио као прилику да протумачи и процени новоизабрану импрезу саме академије у којој je држао своје разлагање. Сматрајући овај свој спис значајним — или су га таквим сматрали други, који су одрешили кесе за одговарајући трошак — Болица га je 1636. штампао у Болоњи у посебној књизи под одужим насловом: Академијски говор Марина Болице, племића которског, о импрезама, посвећен прејасној висини господина војводе од Модене (Discorso accademico di Marin Bolizza Gentil'Huomo di Cattaro sopra l'imprese, all'altezza serenissima del Signor duca di Modena) У то време je мало који догађај од већег одјека у Модени могао проћи без Боличиног учешћа, макар се то учешће свело и на саму пригодну поезију; када je захваљујући иницијативи војводе Филиберта д'Есте светиште моденских капуцина обогаћено реликвијама знаменитих светаца, Болица je похвалним стиховима у песмама разних метричких схема, и уз обилну употребу уобичајене реторике, засуо побожног војводу и сви ти стихови, до последњег, одштампани су у књижици Побожне песме душама примљеним на небо за чије се кости веома побожни војвода Филиберт д'Есте побринуо да се прикупе у храму капуцина у Модени (Caelo receptis animis quorum ossa pientissimus princeps Philibertus Estensis Mutinae in Aede capuccinorum honorifice condenda curavit religiosae Camoenae Pium concinnunt melos); а при сахрани кнегиње од Венозе, 1638. године, међу песницима који су оплакали смрт те високе госпође нашао се и неизоставни Болица. У Модени je Болица дочекао и последњи свој дан, 27. новембра 1643, а сахрањен je у тамошњој цркви San Carlo. Један од његових ученика, Roberito Piucci, изговорио му je тада свечани погребни говор, за који je текст написао Боличин колега Don Paolo Ferraroni. Ta барокна орација, препуна карактеристичног заноса, али безмало празна у погледу чињеница, као што су били махом погребни говори тада, појавила се затим и у посебној књижици, штампаној већ следеће године у Модени. Тако се круг његовог рада затворио на начин сличан ономе на који je почео. Да није одлазио из Котора, или да се у њега вратио, Марин Болица би се можда огледао и као песник на матерњем језику, попут свог брата Џива, који je остао у родном граду; али како je трајно живео у Италији, сав његов рад, како у погледу језика на коме je текао, тако и у својим темама, био je одређен том околношћу.
У православном делу данашње Црне Горе књижевност су такође одређивале околности, али на свој начин и разуме се у другом правцу. И даље je овде, осим донекле специфичнијег случаја Гаврила из пљеваљске Свете Тројице, књижевни рад остајао на преписивању текстова уско црквене и сасвим практичне намене. И даље, затим, изван оквира пуке писмености, унеколико излазе једино ретки, случајни и не увек у потпуности очувани записи на завршецима и маргинама књига, или на оковима њихових корица, на зидовима и доврацима цркава, на путирима и петохлебницима, чак понекад и на рипидама.
Нова средишта писмености, за која се не би могло рећи да их je у том погледу спутавала традиција, полазила су, међутим, путевима којима се пре тога, на другим местима, ходало већ вековима. Некакав "грешни и манши в иноцех Лука", узео je да на освиту новога столећа, 1600. године, преписује стари текст Молб'ника, "при храму архистратига Михаила на ријеци Тари", па кад га je срећно довео до конца, обратио се читаоцима старом формулом извињавања за евентуалне грешке, коју je учинила свежијом само наивна шала на крају: "Аште и буду гдје что погрјешил, а ви в'шим добрим умом и наученијем исправите: нечто худ ум, а друго не бех исправио слова ни сроки, ни полусрочије, јеже ми бје прво рукоделије, а бјеше зима, и не бје наместија".[159] Поготово су ти угажени путеви остајали скрипторијима у којима je већ било претходног рада и где се створила као нека преписивачка школа са својим обичајима и утврђеним текстовима; па и када су се налазили у другој средини, па и у далеком свету, њихови припадници носили су са собом сећања, навике и изграђен стил рада; тако je чак "в светем граде Јеросалимје" за јеромонаха Саватија, проигумана манастира Хопова, с којим je тамо отишао "ради поклоненија светаго и животворештаго гроба господњи и в'сјех ч'стних мјест јего", преписао Псалтир, "грјешни и унили и лениви мних именем Диомидија, от земље Херцеговини, от монастира Вранштици, близ жупе Вранешт".[160] Они који су у Вранштици остали чинили су исто: "смјерени Антоније" оставио je 1615. године својом руком исписани Апостол, али са њим и запис са својим сведочењем о времену у коме je радио: "и царствујушту тогда в Константину граду љути богоборац и стада Христова ратник султан Ахмет... обладајуштому божијем попуштенијем грјех ради наших. И в то вријеме велика нужда христијански род обдржаше под властју царств[а] ... не можем писанију предати велије биједи за именије ради, и многи христијански род отиде ...[161] У међама традиције, и њима до краја обележен, остао je тада књижевни рад и другде. На Цетињу, у храму "јеже с'зда господин Иван Чрнојевић", преписиван je 1608. године Минеј "настојанијем блаженаго и всео'свештенаго епископа чрногорскаго и приморскаго кир Рувима"[162]; у тој години народ je, поред турских насиља, морила још и тешка глад и преписивач, грешни Авакум, који je своје име оставио у тајној азбуци, забележио je свој јаук над тим несрећама: "И в то љето бист крјепк глад, јакоже члвјеком от својих живот лишати се. Ох биједа, ох тута, ох скрби в то љето от проклети чеда агарјанских на христјански род, ох, ох, ох!"[163] Поред свега тога, у истом манастиру нашло се времена и погодне прилике да се већ наредне године, и "повеленијем" истога владике Рувима, испише још један Минеј.[164] У тој години, још увек "нуждној", саграђен je манастир Добриловина "на реце Таре, ва подкрилије гори Синај", недалеко од Мојковца, и од тада je тај храм, који je убрзо и исликан[165], постао нови центар не само верског него и националног, па и културног рада на овом подручју; већ 1625. забележио je на једној књизи да je то "света минеја монастира Добриловине".[166] Нису боља времена тада текла ни за стари манастир "на ријецје зовом Морача, иже јест в западних странах в прједјелјех маћедонских", па ипак je тамо 1615. године исписан "свети и бож'ствени законик"[167], а године која je дошла потом "Георгије зуграф", а то je познати Ђорђе Митрофановић из Хиландара, израдио je слике "око главнога портала споља на западној страни цркве"[168], оставивши уз то и занимљив запис да су то била "времена нужна и тешка, тогда же велику насилију сушту от агарјенских чед на христијански род и на цркве и монастирје же иже сут в пустињах же и в мирје", и да je тада "прјестол все србскије земље" држао патријарх Пајсије, а да je херцеговачки митрополит био Лонгин.[169] Сликани су у исти мах и "свети образи" над проскомидијом у манастиру, а сликари су, изгледа, били јеромонаси Лука и Герасим[170], уколико нису били само помагачи истога Ђорђа Митрофановића. Уз Морачу, која je у XVII веку доживела раздобље новога сјаја, своју започету мисију настављао je и манастир Пива: ту je, децембра 1630. године монах Тома завршио "рукоделање" књиге "славне и божанствене" назване Пророк[171], а свршене су ту и многе сличне књиге.
Посебну и изузетно видну улогу имао je у првој половини седамнаестог века манастир Света Тројица "в мјесте зовомје Врхобрезнице близ мјеста Пљевља у Херцеговини".[172] Тај значај je манастир могао имати захваљујући, у првом реду, дуготрајној и неуморној преписивачкој делатности једног свог монаха, "худог и грешног инока" и "расодера" Гаврила Тројичанина, који je родом од Шћепан-Поља ("отч'ством от Стефања Поља, јеже јест междорјечије тарскоје и пивскоје"), а радио je на књигама између 1633. и 1651. године. Својим лепим и читким, правилним и као у штампи удешаваним словима он je исписао многе и обимом такође замашне рукописе, од којих сада знамо: Минеј (Служабни минеј за новембар), започет 27. априла, а довршен 3. јула 1633. године[173], Синаксар (Последованије црковнаго пјенија u с'бранија вселетнаго по уставу Св. в'сточне јерусалимске цркве), из 1642. године[174], Псалтир с синаксаром u неким молитвами потребами нуждними, из 1643. године[175], Псалтир, из 1644. године[176], Псалтир, из 1646. године[177], Псалтир, из 1648. године[178], Шестоднев Јована Егзарха (Книга глаголајема Шестодневник Јована Ексарха), заједно с Топографијом Козме Индикоплова (Књиги Козми нарицаемаго Индикоплов) и с текстом Толкованије четирем временом, довршен на Велику среду, 21. марта 1649. године[179], Врхобрезнички хронограф, то јест велики рукопис са разноврсним историографским текстовима, у коме je, на првом месту, Хронограф по коме je цео рукопис добио име, а затим долазе Родослов ("Сказаније в кратце о србских господах"), па такозвани Старији летопис ("Паки начнем о Немањи Стефану, првому господину србскому, иже недокончана накончати јелико моштно") и најзад такозвани Млађи летопис ("Паки хошту начети от Стефана Немање и вса в'зоглавити"), и који je, како се са свом поузданошћу зна, исписан 1650. године[180], Богородичник, такође из 1650. године[181], и Минеј за јануар, довршен 23. јуна 1651. године.[182] Већ и ти сачувани радови Гаврила Тројичанина представљају широк преписивачки репертоар, оствариван дугогодишњим трудом и правим подвигом; али нема сумње да je овај неутрудник преписао за свога века и више, па су те остале његове рукописе уништиле нетрагом недаће времена, које су нам и иначе однеле велики део културног наслеђа из прошлости.
Оно што одмах пада у очи јест чињеница да je у избору текстова за преписивање Гаврило био понегде шири и слободнији од својих претходника и савременика. Истина je да и код њега далеко претежу дела стриктно црквене намене, али je разлог томе лако наћи, јер не треба сметнути с ума да су један део његовог преписивачког рада сигурно одређивале наруџбине[183], а да je неке рукописе такође спремао за продају, иако није имао претходне договоре с купцима. Али то ипак нису била само таква дела, него се Гаврило лаћао и текстова намењених индивидуалној лектири. И они су побожни и богословски додуше, али нису више практично литургијски. Међу делима те, више световне, намене свакако je Хришћанска топографија Козме Индикоплова, као и "поетски опис од четири времена године, од непознатог писца", у истоме рукопису. Уз то, он je волео и списе хагиографске и оне у правом смислу речи историографске, о прошлости света и свога народа нарочито (као што су они у Врхобрезничком хронографу), а није се устезао да у рукописе уноси и фолклорне записе, молитве за свакојаке практичне прилике, па и празноверице о вилама и самодивама.
Највећи део текстова он je преносио из старијих предложака; када ових није било код нас, узимао их je са стране. Најчешће су ти предлошци били руски: за дело Козме Индикоплова то je утврђено несумњиво а сасвим je извесно да и његови други рукописи имају руске изворе. И у његовом језику, уосталом, има трагова рускога утицаја. Али ни у том погледу Гаврило није био једносмеран: има у његовим рукописима и утицаја са запада, а уочени су лако и оријентални елементи у њима.
Преписујући, Тројичанин je више пазио на лепоту слова но на сам текст: највероватније се ту налази објашњење што су му се поткрадале погрешке или што je из непажње правио испусте. На сву срећу, није увек остајао само преписивач који механички обавља свој посао; у научној критици установљено je да све текстове који улазе у састав његовог чувеног Врхобрезничког хронографа — и Хронограф, и Родослов, и оба Летописа, старији и млађи — није "просто преписивао", већ да их je "збиља 'састављао', дајући саставима своју редакцију".[184] Али и пре него научна критика, то je o свом раду, или барем о једном од летописа, рекао он сам, истичући да се око њега доста потрудио "с'бирајте от многих љетописац".
Појединим рукописима Гаврила из Свете Тројице још више дижу вредност њихове раскошне илустрације, по којима се они убрајају у наше најлепше рукописе XVII века. Нарочито je у том погледу одавно чувен рукопис у коме су Шестоднев бугарског егзарха Јована и Хришћанска топографија Козме Индикоплова. Његов илуминатор израдио je насловне шаре, иницијале и велики број минијатура у бојама, који прате текст и директно га објашњавају: уз Шестоднев минијатура има само пет, али уз Кузмино дело има их тридесет седам, односно, са приказима животиња, укупно четрдесет и пет. Сам Гаврило рекао нам je ко je био њихов сликар: "Подвиза се в изображениј светих образов сеје богод'хновеније књиги благоподвижни, и благоч'стиви, и благовени зуграф кир Андреј Раичевић, от сел Толц..." Тај Андреја Раичевић није био баш особит, а ни много оригиналан мајстор; радио je копирајући илустрације руских рукописа, од којих се додуше местимично и удаљавао и које je у понечему и надмашио, али се ипак ни сам није испео одвише високо: слике му носе отисак забачене уметничке провинције. У њима су запажени још извесни оријентални утицаји, а и неке одлике западног сликарства[185], што je и природно с обзиром на околност да je радио на простору где се додирују уметност једног и другог дела света. После проучавања овога рукописа, а добрим делом и благодарећи њему, нашло се да je Раичевић оставио за собом и тринаест икона, рађених у истом илуминаторском маниру и остварених с приближно истом уметничком снагом. На Раичевића се сада гледа као на уметника "који се трудио да одржава непрекидно додир с оним скромним уметничким тенденцијама које су се јављале у источно-хришћанском сликарству његовога доба", а као најбитније у његовом стварању оцењује се "то што je успешно наставио традицију најбољих сликара међу Србима у XVII веку укључујући се и сам у њихов први ред".[186]
Још je један рукопис Гаврила из Свете Тројице богато илуминисан, чак сликарски боље. То je његов Псалтир из 1643. године, за који je Тројичанин на жалост пропустио да назначи "зографа", који му je био сарадник. Помишљало се у један мах[187] да би три минијатуре из тога Псалтира, на којима су представљени цар Давид, Свети Ђорђе на коњу и Свети Сава Српски са својим оцем Светим Симеуном, такође могле бити дело Андрије Раичевића, али се потом, анализом стила установило да та атрибуција није оправдана, јер се ове минијатуре у много чему разликују од Раичевићевих, "а уз то су и знатно више уметничке вредности".[188] Сада се помишља да би неименовани минијатуриста Гавриловог Псалтира из 1643. године могао бити исти онај зограф Козма, чије се две иконе са ликовима Светог Саве Српског и Светога Симеуна чувају у манастиру Морачи и који je без устезања назван најугледнијим српским сликарем средине XVII века".[189]
На својим рукописима Гаврило Тројичанин остављао je сваковрсне записе, од којих га неки, по својој лепоти, изводе из реда преписивача и уводе у праву књижевност. Већ у првом свом препису, у Минеју из 1633. године, он се поиграо, сакривајући своје име у загонеци заснованој на бројној вредности слова, у којој су неки историчари књижевности видели песнички запис[190], а други чак песму-загонетку, и то у стиховима.[191] У Синаксару из 1642. његова je забелешка лапидарна, али и она има у себи неке поезије: "Тогда Ахмет паша на ар паску бе на Херцеговини, добро судбен." Свој Псалтир из 1648. пропратио je занимљивим записом о његовој вредности: "Сију књигу писа Гаврило Тројичанин у манастиру Тројици, и постави цијену педесет гереција [врста сребрног новца], а колико може терезијом потегнути [тј. колике je тежине на теразијама], толико je сребра врстна, а толико je цијена." Али два одужа Гаврилова записа особито су поетски надахнута и с правом су нашла места у изборима старих књижевних текстова.[192] Један je у рукопису са Шестодневом и Козмином Топографијом, рађеном 1649. године, према исказу Гавриловом у уводним редовима записа, "в част преподобних и богоносих отц наших србсцеј земљи просветитељ светаго Симеона, новаго мироточца, и иже в светих отца нашего Сави, прваго архиепископа србскаго". Гаврилову песничку речитост надахнула су ту трагична збивања из млетачко-турскога рата, која су се с неумитном оштрином и суровошћу сручивала највише на главе недужне раје из редова његовога народа: "Оставше же Агарене велику беду твораху својим подавником, дани вземљуште на всак д'н, и ови од христијан свезајеми, ини бијеми, ини же пхајеми, ини же бегаху в туждије страни, остављајуште доми и села. Уви, умиљен призор бе видети. Оста земља добрих пуста, људи же, и скот, и плод земљних. У истину мнози тогда живи ублажаваху умрших, таковије беди не могуште трпети, јејеже да избавит ни всеблагиј Господ Исус Христос молитвами светих својих..." Други je Гаврилов запис те врсте и вредности у његовом Минеју (Месечнику) из 1651, који je одолео силним историјским искушењима, да на крају ипак неповратно нестане у пламену последњег рата. У том je запису Гаврило залелекао попут старозаветног пророка Јеремије, на кога je сам себе опоменуо, пред зулумима којима je Али-паша Ченгић подвргао његову Херцеговину, водећи по њој своје чете скупљене "от всуду от Илирика, и Арванити, и Климати, и Травуњани, и Диоклитјани, и Захумљани, и Далмати, и Хрвати". "Си свирепејаху Христово стадо", јадикује Тројичанин, "јако л'вове неукротими, или пардоси љути, или змије летајуштије погл'тити все вјерније. Домове пљенијаху се, имјенија расхиштаху се, всак взраст и чловјек и в стра се и тузе беше, и верни и неверни иже имејаху имјенија, остављајуште села и доми, бјегаху в иније гради и васи и странопришлци бјеху в туждих..." то би за сада био пун опсег Гавриловог присуства у нашој књижевности. Није образложена, а не изгледа ни довољно уверљива претпоставка по којој би он био аутор и једне збирке изрека и моралних сентенци, од којих су неке и у стиховима[193]; та збирка, исписана на начин сасвим бизаран и чисто барокни, како би и спољашним својим изгледом зачудила читаоца, недавно je уочена у Болоњи, и мораће се подробније проучити, пре но што се дође до неке извесности о њеном пореклу, а евентуално и о њеном аутору.
По прилици истих година којих je у онда толико далекој Светој Тројици пљеваљској инок Гаврило довршавао своје последње преписивачке и књижевне радове, мали али временом све уочљивији културни центар образовао се у јуначком Перасту, који je дотле давао само поморце, трговце и ратнике. Бокељски градић у књижевност je увео, и први je његов писац био, у многом погледу изузетни Андрија Змајевић. Породица из које je он потекао изворно није из Пераста, већ из Црне Горе, од Његуша, и у почетку je била православна. Сишавши у Котор у време када су Црну Гору напуштали и Црнојевићи; она je ту стекла нешто угледа и иметка, а са тим je брзо прихватила и католичку веру. Пошто се крајем XVI века преселила у Пераст, успела je да у новој средини пусти дубоке корене и да се пробије до првих редова њенога друштва. Своје порекло, међутим, она није заборавила; није га заборавио нарочито Андрија Змајевић[194], и то објашњава много шта у његовом животном поступању и у његовом раду, иако je он, иначе, био и до краја остао ревни војник римске цркве, који се свакодневно бори да се њена власт прошири што даље и да захвати што више.
Његова карактеристична биографија[195] почиње крајем јула 1628, када се, као најстарији син, родио у кући Николе Змајевића[196], званог још и Милутин; после њега дошла су на свет његова браћа, Иван и Крсто, од којих ће нарочито овај последњи бити утицајна личност у Перасту, а у више наврата и његов капетан.[197] Скромно школовање Андрија je добио већ у родном месту, у коме су фрањевци од 1638. године држали основну школу "у кући дарованој им у ову сврху од обитељи Мазаровић"[198], и затим, једва нешто боље, у Котору; али прави свој улазак у свет највише науке он дугује одласку у Рим, где je, као питомац Конгрегације за пропаганду вере, у њеном заводу Урбано, учио "с осталијем младићима од свега свијета скупљенијем" и где je стекао докторат филозофије и теологије. Даровит, способан и радан, Андрија Змајевић брзо je запажен у Риму: у току јула 1651. он je, на заузимање Сплићанина Јеронима Пастрића, примљен у Светојеронимско братство, заједно са још осморицом младих свештеника, који су потицали сви из Далмације.[199] И његови први покушаји у књижевности везани су већ за те студентске дане: када je бивша шведска краљица Кристина, пошто je "пригрлила" католичанство и доселила се у Рим, дошла у походе Пропагандином "колеђу", питомци су јој изрекли похвале у говорима и песмама на двадесет и шест језика, "који се у реченом мјесту нађоше међу четрдесет и два младића истога колеђа"; међу њима био je и Змајевић, који о томе бележи: "Ми јо' нашијем словинскијем достојну славу дасмо".[200] Док се Андрија бавио на студијама, његов Пераст доживео je страшну драму, која je и један од највећих тренутака његове историје: 15. априла 1654. изненадно су га напали Турци из Херцеговине под вођством Мехмед-аге Ризвановића, али их je малобројно и још проређено становништво - јер je већина пловила морима - уз помоћ жена и стараца тако одбило са својих прагова да je то остало заувек у памћењу и дуго било прослављано у поезији. Један од првих који се јуначким браниоцима Пераста поклонио стиховима био je Змајевић: како изгледа већ у Риму, на основу вести које су му стигле од куће, испевао je у осмерцима поему Бој перашки, чији je једини препис чуван све до средине прошлога века у домаћој књижници перашких патриција Смећа, да се некако од тада бесповратно изгуби;[201] Одмах по повратку у Пераст, Змајевић je, иако тек млади свештеник, на захтев римске Пропаганде поднео извештај о стању цркве у которској дијецези, који су надлежни примили с уважењем и особитом пажњом; од тада je он поузданик Конгрегације за ширење вере на том терену и непрекидни известилац о приликама које владају у њему. "Млетачка господа", на предлог његове општине, именовала га je, тако младог, 22. јануара 1656. за опата Светога Ђорђа и жупника перашкога, што je нови знак високе вере у његове способности. На тој тешкој и сиротињски плаћеној, али угледној и часној дужности остао je све до 1671; "шеснаест годишта владасмо оном опатијом", забележиће сам доцније.[202] У међувремену, 1664 године, он je уз ту добио и функцију викара цркве у Будви, у којој није било бискупа, и звање намесника (комесара) Свете столице. Када je 6. априла 1667. Дубровник и подручје Боке Которске задесио страховити земљотрес, Змајевић je за длаку остао жив: био се баш упутио за Дубровник, у посету тамошњим пријатељима, и пред полазак служио je мису у својој опатској цркви, када je настао ужасни тренутак који га je затекао при самом светом чину, после чега су га онесвешћеног и рањеног извукли испод рушевина, из једнога гроба, док je његове пратиоце нашла најцрња судбина. Чим je прездравио, ојађен гласовима који су стизали из Дубровника, он je над несрећом славнога града процвилео песничким делом Словинска Дубрава, источна Далмација, милостиво од Господина Бога похођена годишта 1667, које je за њих, а и за њега, требало да значи и реч охрабрења и наде. То дело он није штампао, али се свакако побринуо да, барем као његова посланица, стигне до његових преживелих пријатеља у Дубровнику.[203] Живећи на подручју које je било готово непрекидно ужарено и у сталној напетости, и у коме су се мешале религије и народи, Змајевић je успевао да мудрошћу и тактом одржава најбоље односе са свима, и да буде поштован и од православних, које je, поред свега, ипак сматрао шизматицима и настојао да их наговори на сједињење с римском црквом, и од Турака, од којих je, криомице и опрезно, покушавао да отме што више душа и да их приведе стаду католичких верника. Када je то било потребно, није се устручавао да служи у "српским" црквама, да дочекује и гости православне калуђере и да са њима расправља о црквеним питањима, или да у име досељених хајдука пише молбе да им се додели богомоља "испод села Столива" за њихове верске потребе.[204] У том циљу, и "да би знао шта се у књигама ових шизматика садржи", дао je себи труда да научи црквенословенски језик и ћирилицу[206], којом се - како je касније у једној прилици истакао - "служи читава наша нација" (illyrica elementa B. Cyrili, quibus universa nostra natio utitur, "свети Ћирило такође истому језику учини слова, којими не само Далмација и Србија, дали Полонија, Московија, Русија, Молдавија, Булгарија и остале државе на сусједству служе се").[206] Његови напори ишли су и у правцу подизања и умножавања свештеничког кадра, који би се, по његовој замисли, школовао у Дубровнику, у нарочито за то подигнутом колегијуму. Да то постигне, путовао je, на захтев Пропаганде, 1660. године, у Рим, а затим je писмима подстицао Дубровачку Републику да остварење те идеје омогући и нудио се чак да лично дође у Дубровник и да јој у томе буде од помоћи, на шта je она, увек подозрива према млетачким поданицима, све учинила да то омете, одвративши уједно перашком опату "да не треба да се узнемирује и ради тога долази у Дубровник".[207]
Високо ценећи све те напоре Андрије Змајевића, папа Клемент Х именовао га je 23. фебруара 1671. за надбискупа барског и "примаса Краљевства Србије" (Antibarensis Diocleensis archiepiscopus et Regni Serviae primas). Овако достигнут врхунац у каријери истакнутог Пераштанина његови суграђани обележили су низом знакова нарочите радости и пажње. У цркви Светога Николе Змајевића je свечано заредио драчки надбискуп Герард Галати, а перашки прваци, капетан Вицко Мазаровић и судије ("суђе"), поставили су у истој цркви спомен-плочу о ретком догађају, за коју je текст на латинском језику срочио Емануел Месери (Emmanuel Messeri), доктор медицине и филозофије, који je од 1657. па затим пуних осамнаест следећих година провео у служби градског лекара у Котору.[208] Још више од тога, "комунита од Пераста" припремила je тада, а ваљда помишљала и да штампа (што није учињено) албум похвалних песама и прозних елегија, на нашем и латинском језику, којима су изразе своме весељу у овој прилици дали ондашњи песници, а Змајевићеви поштоваоци и пријатељи, Корчуланин Петар Канавеловић, Которанин Трипо и Вицко Скура, Џиво Болица и, коначно, већ споменути Емануел Месери.[209]
Барокни песник са Корчуле Петар Канавеловић (1637—1719), чије су изванредно разгранате везе са Дубровником и његовим песницима добро познате[210], живо je пратио и прилике у Боки Которској и био je у блиском пријатељству с неким угледним људима са њенога тла. Песма коју je 1671. године испевао за дан устоличења Андрије Змајевића за надбискупа барског и примаса српског само je прво његово окретање у том правцу, које сада знамо; после je певао пригодне "зачинке" за свадбе которске властеле[211], а још доцније, политички ангажованом песмом о смрти перашког силника Вицка Бујовића, оштро je ошинуо не само Бујовићеве убице већ и читав ондашњи Пераст.[212] Његова Пјесан, коју je у част Андрије Змајевића "сложио" у углађеним осмерцима, пуна je ласкавих речи за Пераст и његов "пук храбрени", који су однели победу над "злоћудним Мехмет-агом", али нарочито инсистира на добити коју католичкој вери обећава дан ступања перашког прелата ("твога драга племеника") на надбискупску столицу: захваљујући њему, имала би да се расплоди "по невјерству вјера права". Поздрављајући с најлепшим жељама одлазак Змајевићев на ту високу дужност ("пођи с добром части веће"), он се нада да ће његов разум учинити оно "што не учини сабља и снага" и, попут свог узора Гундулића, личне жеље претвара у пророчко предвиђање:
Нек пропаст пакла врла
теби снагу сву подложи,
нека вјера неумрла
по знању се твом узмножи;
нека гдје сад у несвијести
слави с' име Махумета
подигне се по твој свијести
славни биљег крижа света;
нека умукне на мечиту
хоџа, и враг сатаре се,
невјерници по твом свјету
нека крстом чело уресе.
Други песник, чију једну пригодницу садржи албум спремљен у част Андрије Змајевића, Трипо Скура, био je которски каноник и дугогодишњи професор у градској школи у Котору, у којој je служио барем од 1661. до 1675. године, на задовољство комуне и показујући "изврсну способност, заузимање, устрајну и напорну марљивост".[213] Иако млађи од Змајевића — рођен je око 1636, а умро je 12. јануара 1685. године[241] — спадао je у круг најинтимнијих пријатеља перашког прелата, и овај му се обратио једном шаљивом, али и врло срдачном посланицом у стиховима. Покушавајући сада да и сам пропева, Скура се сразмерно лако снашао у сложеном двоструко римованом дванаестерцу, али се није показао као неки велики песник.[215]
Његова песма, осим барокне досетке с Андријиним презименом и искрене вере у високе могућности, знање и разум слављеника, не нуди много шта више:
Путниче, погледај оком и с памети
огњени ови Змај гдје високо лети,
добро га погледај, немој се бојати,
нема у себи једа, премда je крилати,
он крила управи гори до небеса,
отајна нарави сва позна чудеса,
у високо лети, а више ће се дић
с крилом и с памети често Змајевић...
Бољи je и окретниј