Miroslav Pantić
Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka
1990.

XVIII vek: Doba prosvećenosti

Književnost na tlu Crne Gore i njenoga Primorja ušla je u XVIII vek s određenim i za ondašnje njene uslove čak i značajnim nasleđem. Na tom nasleđu je kao na svojoj osnovi, i upirući se o njega kao o svoj oslonac, ona mogla da produži svoj hod, pa i da se uputi ka novim prostorima i ka složenijim i većim delima. Ona je to i činila, koliko joj je bilo mogućno, i koliko su joj istorijske i društvene prilike dopuštale. Sledeći njen zbir, koji se da načiniti na završetku daljih stotinu godina njenoga života, već je daleko bogatiji i pokazuje nesumnjivi rast u mnogom pogledu i ne u jednom pravcu. Tih stotinu godina kruniše na kraju krupna i moćna figura Petra Prvoga, koji nije bio samo znameniti arhijerej i predvodnik svoga naroda nego i pisac koji odvaja jedno književno razdoblje od drugoga, predstavljajući prvome završetak i sintezu i dajući drugome prve podsticaje i početne zamahe.

Neka svojstva književnosti na ovom području ostala su, sticajem okolnosti, njena karakteristika i u novom stoleću. Jedno je od tih svojstava od prvenstvene važnosti, istina negativne: još uvek književnost ovde nije mogla da se kreće u istom smeru i ka Jednom cilju, niti da svuda bude podjednako raznovrsna i obilna, a ni da postane jedinstvena i zajednička. Njeni pisci, kao i njeni čitaoci, bili su odvojeni istorijskim sudbinama, državnim granicama i antagonističkim religijama, pa je iz toga kao neminovna posledica proisticala različitost pojedinih društvenih sredina, a u skladu s tim i nejednakost kulturnog života i shvatanja književnosti, kao i svrhe koju ona ima. Linija podele, u najgrubljim crtama, išla je ovde linijom dodira i odbijanja dveju glavnih konfesija. Pisci iz pravoslavnih sredina, koji su i dalje ostali malobrojni i retki, nastavljali su da pišu u zatvorenom krugu osveštane tradicije: njihovo otvaranje prema svetu, kad su se za njega ukazivali neki izgledi, redovno je išlo preko jednoverne Rusije, u koju su oni odlazili, gde su učili i odakle su im stizale knjige. Centri njihovog okupljanja i rada i sada su bili manastiri i crkve; gradskog društva oni nisu imali i čitaoci na koje su smeli računati brojili su se na prste. Kudikamo brojniji, a i neuporedivo obrazovaniji, bili su pisci iz pretežno katoličkih gradova Boke Kotorske. Oni su mogli da prate bolje i da prihvataju u većoj meri ono što se događa u kulturnoj Evropi onoga doba, iako su se i dalje u tome oslanjali na posredovanje Dubrovnika, gde su nalazili uzore i učitelje u "slovinskoj" literaturi, i Italije, odakle su im uvek dolazila odlučujuća kulturna zračenja. Društvo za koje su oni stvarali bilo je odavno urbanizovano, a u njemu je i čitalaca bilo srazmerno više. Uprkos tome, izvesne nejednakosti, pa i povremena zatvaranja u sopstveni zavičaj i u vidokruge omeđene njegovim zvonicima daju se uočiti i ovde. Književnost negovana u Perastu živi prilično nezavisnim i zasebnim životom u odnosu na onu koja se u isto vreme stvara u Kotoru; s Kotoranima uostalom Peraštani odavno imaju zapletene račune i od njih ih odvajaju vekovima podgrejavane antipatije. Poneka mesta u Boki Kotorskoj kasnije se uključuju u pomorski i trgovački život ovoga područja i sporije ostvaruju svoje ekonomsko blagostanje; prirodno je bilo otuda da jedno vreme vidljivo zaostaju i u književnosti.

Situacija nije ipak u svemu tako jednostavna i odvojenost u sferi književnosti i kulture nije na svu sreću definitivna. Neki dodiri i prožimanja ostvaruju se pored svega, i oni su dragoceni predznaci budućih kretanja. Čak i kada se spore, i kada se u žaru polemike obaraju jedni na druge s mnogo zelotske netrpeljivosti, katolički i pravoslavni pisci iz ovih strana pokazuju da ne žive odeljeni nepremostivim zidovima svojih religija i da i te kako vode računa jedni o drugima. Takve polemike postaju jedna od oznaka kulture u ovom regionu, i njih ima kako u vreme vladike Danila i nadbiskupa Vicka Zmajevića tako i u vreme vladike Save i njegovih oponenata s katoličke strane. Ali postoje tada i dodiri druge vrste, i srdačniji. U pojedinim trenucima opažaju se uticaji književnosti nastale u pravoslavnoj sredini na onu iz sredine katoličke, i obrnuto. Najlepši primer takvog uticanja možda je trag koji je u književnosti Perasta ostavila jedna polustihovana, poluprozna Povest o knezu Lazaru. Nastala ko zna gde u srpskim oblastima, ta ćirilicom pisana "povest" o kosovskoj bici, rađena prema tradiciji i prema narodnim pesmama, dobila je specifičnu stilsku i jezičku verziju na zemljištu Crne Gore i Boke Kotorske.^[328] Neki nepoznati Peraštanin iskoristio ju je zatim za jedno neobično svoje delo, koje je predstavljalo spoj drame i eposa, i koje je nazvao Boj Kneza Lazara i zla svrha Miloša Koviljića i izdajnika Vuka Brankovića i devet braće Jugovića na Kosovu Polju.^[329] Ostale izvore on je sebi našao u narodnim bugaršticama o Kosovu, koje su zapisivane, ili možda samo prepisivane, u njegovom Perastu, i u suvremenoj istorijskoj literaturi koju je čitao, a u kojoj je prvo mesto pripalo Orbinu i njegovom Kraljevstvu Slovena. Iz ćirilske Povesti o knezu Lazaru peraški pesnik preuzimao je nesumnjivo najviše, i to ne jedino činjenice i osnovnu materiju, već je u širokim zahvatima zajmio iz nje i sam tekst, koji je s potrebnim modifikacijama pretvarao u dosta nevešte, a često i nezgrapne i rapave dvostruko rimovane dvanaesterce. Njegovo delo bez sumnje se na neki način izvodilo u Perastu, najverovatnije na glavnom njegovom trgu. Samo to izvođenje nije nam dokraja jasno, ali ono je moglo biti onakvo kakvo je bilo u običaju u onda vrlo popularnim oratorijumima: narativne delove kazivalo je lice koje se zvalo Pisac, Pesnik ili Istoričar - kod Peraštanina samo Pisac i Pisnik - a tekstove pojedinih junaka - ovde su to knez Lazar, Miloš Kobilić, Vuk Branković, kneginja Milica, Jug Bogdan i svi ostali učesnici u kosovskoj tragediji - govorila su sama ta lica, pa bilo da se na pozornici vide u svečanim, ukočenim i dostojanstvenim položajima, gotovo bez pokreta - ili se pred gledaocima i ne pojavljuju, nego se samo čuju njihovi glasovi.^[330]

Takva dramska dela u kojima su teme i junaci uzimani iz narodne istorije nisu se inače ni u XVIII veku prikazivala po Boki Kotorskoj, pa ni u Perastu. U tom pogledu peraški Boj kneza Lazara mora se smatrati apsolutnim izuzetkom, jer je pozorišni život, ukoliko ga je na ovom području bilo, sledio druga dva pravca. Kada su bivali prepušteni sami sebi, pozorišni amateri odavali su se, u vreme karnevala, bučnoj, nekontrolisanoj, i na burleskama građenoj improvizaciji, u stilu i po sižeima komedije dell'arte; ta su izvođenja bila lišena svakog drugog cilja, pogotovu umetničkog, osim da što glasnije nasmeju u tim razuzdanim časovima okupljenu i za takvu vrstu zabave raspoloženu gomilu. Ali običnije i češće lokalne ljubitelje pozorišta okupljala je oko sebe crkva, a tekstove je odabirao i njihovo je izvođenje uvežbavao mesni sveštenik; predstave su tada imale iz osnova drugi karakter, a cilj im je bio u pouci i širenju pobožnosti u puku, a ne u trivijalnoj i jevtinoj zabavi. Izvodilo se redovno u crkvi ili pred njom, mahom u preduskršnje dane, pa su stoga birani i odgovarajući komadi iz ciklusa predsmrtnih Hristovih muka i njegove smrti na krstu. Kako peraški pisci, a i pisci u celoj Boki Kotorskoj, nisu imali originalnih drama te vrste, umesto njih za ovakve svrhe dobro su dolazila tradicionalna i po svem primorju odavno izvođena "prikazanja", pisana u jednostavnim osmercima i priprostim, ali svima shvatljivim jezikom i stilom. Jedno je od tih prikazanja Plač blažene Gospe kada plaka gorku muku prislatkoga svoga sinka Jezukrsta gospodina našega, koje po svom postanku spada "u najmanju ruku i podalje u XV stoljeće",^[331] a njegov tekst izvođen je, sa sitnijim prilagođavanjima, u prvom redu jezičkim, od tada pa za više stoleće dalje. Peraški pozorišni amateri igrali su ga u svom dijalektu, ne vodeći nimalo računa što je ponekad njihova štokavština na krajevima stihova kvarila isprva pravilne slikove izvorne čakavštine. Koliku je popularnost ovo delo uživalo u Perastu ništa bolje ne pokazuje od okolnosti da iz XVIII veka ima nekoliko rukopisa s njegovim tekstom, jedan anonimnog pisara s početka veka, drugi Marka Balovića iz 1733, treći peraškog patricija Nikole Mazarovića iz druge polovine XVIII veka, i možda još koji.^[332] Svi ti rukopisi, verovatno rađeni onda kada su bila pojedina izvođenja ovoga dela ilustrovani su s manje ili više crtačke veštine a na tim njihovim crtežima, gdekad i kolorisanim, predstavljene su pojedine scene ili ličnosti drame. Plač blažene Gospe, u kome narativne delove (Riječi pisma) kazuje naročito lice, a ostalo govore malobrojne ličnosti drame, Jezus, Gospa i Ivan jevanđelista, izvođen je svakako u Perastu kao i drugde, i možda upravo na način koji je Petar Knežević opisao u predgovoru svoje Muke gospodina našega Isukrsta i plač matere njegove iz 1753. godine.^[333] Tu su narativni delovi pevani naizmenično od dvojice ili više izvođača, a ostale deonice pevale su (ili govorile) ličnosti Kojima odnosni tekstovi pripadaju. Istovetnim ili sličnim postupkom izvedeni su u Perastu tokom XVIII veka još jedan "Gospin plač" — sada se on zove Plač blažene gospe sinka svoga mrtva držeći pod križem^[334] — zatim jedno drugo prikazanje koje bi se moglo nazvati Otajstvo muke Jezusove, i u kome izlaze redom anđeli, na čelu sa Gabrijelom, "noseći pojedina otajstva muke Jezusove": peneze, čašu, konop i verigu, svitu, ruku, stub, bičeve, krunu, čavle, sunđer (spenga), koplje, skale, kliješta, i prikazujući svaki od njih pobožnom puku sa po nekoliko slabo načinjenih i nepoetskih, ali sigurno u onim časovima upečatljivih strofa.^[335] Zanimljivost ovakvih predstava uvećavala su i neznatna prilagođavanja određenoj sredini, i nema sumnje da su Peraštani, slušajući na početku stihove kao što su:

S neba slećeh ko vidite
ovdi k vama gdje molite,
o vi, braćo Peraštani,
Jezusovom krvju sprani,

doživljavali dvostruko ganuće i osećali se, na izvestan način, kao učesnici u prizorima koje gledaju. Pojedine drame ovoga roda održavale su se dugo i žilavo na repertoaru amaterskih predstavljanja u Perastu: na jednom Prikazanju razgovora Jezusova s učenicima svojijema u brijeme napokonje večere, u čijem je tekstu i crtež poslednje večere s rasporedom njenih učesnika, a na rukopisu, rađenom kaligrafski u XVIII veku, neki upućeni čitalac dopisao je kasnije da je poslednje predstavljanje tog dela bilo 1800. godine.^[336]

Književni rad u Boki Kotarskoj XVIII veka odlikuju još neki opšti momenti. Jedan je od njih sledeći: narodio pesništvo, koje se ovde voli i sluša kao i ranije, a možda i više, iz usmenih oblika svoga života sve češće prelazi u pisane zbirke. Primeri Nikole Burovića i Julija Balovića verovatno su u tome bili presudni. Sve brojniji Peraštani, od kojih neki ostaju anonimni, dok su drugi poznati kao ličnosti, beleže narodne pesme koje čuju ili koje nalaze u ranijim zapisima. I opet kao Burović i Balović pre njih, oni to čine isključivo za sebe i jedino svog zadovoljstva radi, pa ih zato ne uznemirava mnogo ako čisto narodne pesme mešaju s očiglednim njihovim imitacijama, i ako jednima i drugima stavljaju u društvo umetničke proizvode dubrovačkih, a uz to i ostalih primorskih pesnika. Na samom početku XVIII veka neko je u Perastu zapisao bugaršticu o svađi Vidosave i Mare, kćeri kneza Lazara, i o tragičnom sukobu njihovih muževa Vuka Brankovića i Miloša Kobilića usled toga, što je sve dovelo do srpske nesloge u odsudnom času, i Brankovićevog izdajstva i Kobilićevog herojskog čina posle nezaslužene klevete. Najopsežniju zbirku sa onog tla iz XVIII veka ostavio je iza sebe peraški patricije Nikola Mazarović (7. H 1760 - 23. II 1851), koji je rad na njoj započeo 1774, još neveštom, u stvari dečačkom rukom, kada je i stavio zapis o tome na koricama rukopisa, ali je pesme u nju unosio dugo, i sve do početka narednog stoleća, tako reći.^[337] U zbirku je Mazarović upisivao sve što mu se dopadalo: najviše su to narodne pesme, i to junačke, u desetercu, o događajima iz istorije Perasta i o hajdučkim napadima na Turke pretežno, zatim lirske, u različitom ritmu, i obavezne počasnice, muške i ženske, sasvim lepe i čedne, i one koje to nisu, ni što se tiče lepote, a ni što se tiče čednosti. Pored narodnih pesama, tu su još, i u obilju, sastavi dubrovačkih pesnika, poznatih (Marin Buresić, Paskoje Primović, Vlađ Menčetić) i onih čija se imena ne znaju, kao i stihovi raznih anonimnih peraških pesnika. Kada je Mazarovićev zbornik ko zna kako, ali još uvek za njegova života, jer je on živeo dugo, dolazio u ruke drugih pesnika i ljubitelja, Joza Šilopića, na primer, i oni su u njemu dodavali ponešto, pa je broj i repertoar pesama u njemu uvećan i na taj način.^[338] Osim zbirke Nikole Mazarovića, u koju su već mnoge narodne pesme bile jednostavno prenete iz ranijih zbirki, najviše iz one Julija Balovića, ali u kojoj ima i novih pesama te vrste, u Perastu su načinjene i druge takve zbirke, manjeg obima a obično i manjeg značaja: tri potiču od pojedinih Balovića,^[339] a oko jedne se starao Peraštanin Ivan Kolović, počev od kraja XVIII veka, pa sve do 1805. godine, kako izgleda.^[340]

Dubrovački pesnici, tako prisutni u književnosti Boke Kotorske, i od tolikog uticaja na nju, prepisivani su ovde s vrlo mnogo usrdnosti i tokom celog XVIII veka, tako da to postaje još jedna od vidnijih karakteristika epohe. Ti prepisi, iako proređeni vremenom, potiču sa raznih tačaka ovog područja i nalaze se još uvek u priličnoj meri. Njih su za sebe, i ponajviše jedino kao predmet ličnih čitanja pravili ljubitelji dubrovačke literature, koja se i u Boki Kotorskoj, kao i svuda kod nas uostalom tada cenila kao klasika vascelog "slovinstva". Izvesno je da su takva shvatanja pokrenula 1728. godine Marka Balovića (1683-1732), Peraštanina od znatnog ugleda, pomorca i trgovca, sudiju i zastupnika svoje opštine, da sebi dade truda da prepiše, ili da naruči da neko drugi to za njega učini, onda već i daleko izvan Dubrovnika čuveni Osman Dživa Gundulića.^[341] Ništa drukčiji, svakako, nisu bili ni motivi kotorskog patricija Antona Jakonje, kada se, sredinom XVIII veka, odlučio na isti posao i opredelio za isto delo.^[342] Ti prepisi, međutim, odigrali su u kulturi Boke Kotorske ulogu i dugotrajniju i krupniju od one koju su imali u izgledu, i koju su im namenjivali, njihovi tvorci ili začetnici: čuvani i čitani u toku godina, a zatim, kao gotovi predlošci, dalje prepisivani, oni su uticali da se na ovom području izgradi određena predstava našeg književnog jezika i stila, kao i naše književnosti uopšte, i da ta predstava postane zatim ne samo model kome se teži već i bezmalo obavezujuća literarna norma.

Književnost ovoga područja odlikuju još i brojni prevodi sa drugih na naš jezik, što je potpuno razumljivo, i što ima ne jedan razlog. Prevođenje je stalna pojava u literaturi uopšte, i kulture drukčije i ne žive do u neprekidnim međusobnim susretima i uzajamnim prožimanjima. Ali osim toga, i pogotovo, ono je neizbežno, a i od naročitog značaja isto tako, u sredinama manje razvijenim i u kojima su intelektualne i stvaralačke snage retke, kao što je ovde nesumnjivo slučaj. Težište je, međutim, u izboru koji se pri tom mora činiti, jer se u njemu ogledaju ne samo duhovne potrebe određenog regiona i tačke do kojih on stiže u pojedinim trenucima svoje duhovne istorije. Zadugo, prevođenje na ovom tlu ostaje u granicama tradicije i nastoji da odgovori samo dnevnim zahtevima crkve. Tako je franjevac Bonaventura Marčela, o kome se inače ništa pobliže ne zna, osim da je živeo, u Kotoru i da je umro 1806. godine, preveo Blago nauka krstjanskoga Nikole Tirloa (Turlot), i to, kako izgleda, sa francuskoga ("prinesen iz dijačkoga, pak u francuski jezik, napokon u slovinski", kazano je u podnaslovu), a njegovi prijatelji izdali su taj prevod 1770. u dva toma u Mlecima, kao delo "jednoga redovnika iz Dalmacije".^[343] Po toj napomeni sudeći, a i po "čistoj ikavštini" kojom je prevod rađen, Marčela izvorno možda i nije Bokelj. Od njega se inače pominje i prevod još jednog pobožnog spisa — biografi ga nazivaju Ćudoredne namjere Benedikta XIV — ali je on ostao u rukopisu i odavno ga već nigde nema. Samo je prevodilac bio, i to od iste vrste i sa istovetnim namerama, i Josip Matović, koji je u Dobroti rođen (1732), u njoj proživeo vek kao sveštenik (od 1760, po prilici) i u njoj i umro (1811). Te okolnosti su presudno uticale i na ono što je radio: 1775. on je u Mlecima štampao Katekizm rimski po naredbi s. sabora tridentinskoga k parokima,^[344] za koji je već u naslovu isticao da je "istomačen i priobraćen iz latinskoga u slavinskomu jeziku", ali je njegov jezik u stvari bilo dobrotsko narečje.^[345] Svoj prevod Matović je posvetio biskupima "našega naroda", s nadom da će ga oni preporučiti područnim stadima "da bi se puk okoristio s ovijem s. naukom, koji prosvijetljuje crkvu božju i kaže pravi put za izaći u nebesku otadžbinu". Za Matovića se još ponekad tvrdi da je sakupljao i narodne umotvorine, prvenstveno zagonetke, ali od toga njegovog posla nije sada ništa ostalo, a lako je mogućno da ga nije ni bilo. Najzad, i Kotoranin Frano Morandi (9. VI 1748— 6. VII 1826), koji je najpre bio župnik Svetoga Matije u Dobroti, a onda kanonik i arhiđakon katedrale u Kotoru, više je upamćen "po izvrsnim prevodima" no po "nekoliko njegovih pjesama po narodnom običaju ispjevanih".^[346] Jedna je od tih njegovih književnih tvorevina Pjesan u pofalu pokojnoga kapetana Pava Đurova Kamenara iz Dobrote, koju je Morandi složio 13. septembra 1796, kada je bio "parok Svetoga Matije u Dobrotu". U toj pesmi pisanoj u desetercima narodne pesme i sa ostalim svojstvima toga pesništva, do slika i karakterističnih postupaka i obrta, "trudan junak" — a to je Pavo Kamenarović upravo — zaspi "u planini na travi zelenoj", a uz njega legne, zagrlivši ga, "planinkinja vila";kada se on probudi, vila odgovara na njegova pitanja koja je gora najlepša, pa koja zvezda i najzad koje lice, a onda mu daruje sreću, koja je: "mudrost u pameti", "snaga u desnici", "blago nebrojeno" i — da se ne oženi, već da sve što je stekao po smrti ostavi "Bogu i crkvama", "duši i ubozijema" i "rodu i plemenu". Pesma je nastala posle Kamenarovićeve smrti, što se u njoj i kaže, a sve što je Dobroćaninu vila obećala uistinu mu se i steklo. Naročita je osobenost ove prigodnice u tome što je Morandi u nju doslovce uključio lirsku narodnu pesmu poznatu iz Vukove i iz mnogih drugih zbirki usmene poezije koja počinje "Koja je gora od gore najljepša?"^[347] A izvrsni Morandijevi prevodi, koji su dalja njegova dela, prenose u čist bokeljski govor, poznat Morandiju od kuće i naučen na izvoru, pastirske poslanice kotorskih biskupa i druge slične crkvene tekstove,^[348] a najviše im je dostignuće bilo Uvježbanje krstjansko od kapucina Maksima iz Valence, koje je iza svog prevodioca ostalo u rukopisu i nikada više nije ugledalo sveta.

Svi bokeljski pisci XVIII veka nisu ipak birali za prevođenje samo crkvenu literaturu; nekoliko ih je pošlo za delima velikih predstavnika svetovne književnosti. Ali te njihove prevode koji bi sada bili prvorazredno zanimljivi nije mimoišla najgora moguća sudbina: ostali su u rukopisu i posle su se pogubili, tako da su o njima do nas došle samo nedovoljno pouzdane vesti. Jedan je od tih pisaca Peraštanin Đuro Bane (25. X 1742 — 6. III 1776), koji je umro veoma mlad, gotovo tek što je završio škole u Dubrovniku i Mlecima i postao sveštenik u rodnom mestu.^[349] Za njega se kazuje da je napisao više šaljivih pesama u makaronskom stilu u kome su se mešali srpskohrvatski i mletačko narečje italijanskog jezika. Osim toga, stigao je da prevede Temistokla Pijetra Metastazija,^[350] koji je jedna od najlepših drama velikoga Rimljanina nastalih u prvoj deceniji njegovog plodnog boravka i rada u Beču (1730—1740). Drugi se Peraštanin odlučio za još veće delo svetske književnosti: to je Josip Visković (28. VIII 1728 — 6. IV 1801), peraški konte i višestruki kapetan grada, koji je sa francuskog preveo glasoviti Fenelonov Telemak. Tako je Viskovićev Perast nakratko dobio taj pedagoški roman kojim se briljantno okončava XVIII vek i, odmah je — može se reći: na žalost — bez njega i ostao, jer se i taj prevod izgubio.^[351] Lokalna istorija upamtila je još jedan Viskovićev gest, koji, strogo uzevši, ne bi spadao u literaturu da mu ona nije tako vidno kumovala: to je njegov govor, pun patosa i potresne istorijske nostalgije, izrečen na našem jeziku u Perastu 23. avgusta 1797, kada se, po padu Venecijanske Republike, završavala epoha njenog vladanja na našim obalama i kad su Peraštani pod žrtvenikom svoje crkve pokopavali mletačku zastavu kojoj su, po naročitoj privilegiji, bili verni čuvari "za tristo i sedamdeset i sedam godišta".^[358]

Među opštim karakteristikama književnosti i kulture XVIII veka na ovom području ne spada na poslednjem mestu, ni po vrednosti, a ni po značaju, pojava pisaca i pravog književnog rada i u oblasti Crne Gore. Do ovoga stoleća, neki skromni vidovi književnoga izraza mogli su se naći jedino u spontano nastalim i slučajno očuvanim zapisima po rukopisima i knjigama; zapisi se prave i u ovom stoleću, po ustaljenom običaju i na tradicionalan način. Takođe se do ovoga stoleća istinska literatura mogla sresti samo u njenom usmenom obliku, kao takozvana narodna književnost; njenih zapisa, poput onih načinjenih u Perastu i Kotoru, odavde nema. Ali sada se javljaju i pisci kao posebne stvaralačke individualnosti - Jedan je takav pisac živeo, neosporno, u ličnosti vladike Danila, a drugi, svakako, u ličnosti njegovog naslednika, vladike Save - koji to jesu i kada ne ostavljaju dela pisana da budu literatura i da se obraćaju široj publici. Međutim, već se u pojavi vladike Vasilija i njegovih spisa jasno opažaju i takve namere: on svoje povesničke i letopisne beleške, zatim takođe i svoje pesme, namenjuje čitaocima, kako savremenim tako i onim "koji posle budu", a svoju Istoriju o Crnoj Gori čak i izdaje štampom. Posle njega to će se nastaviti, makar u intencijama pojedinih autora, a svakako u obimu koji su nametale prilike. Neki od bliskih saradnika guvernadura Jovana Radonjića, a možda i on lično, načiniće "v Černije Gori 1774" jedan pristrasni, protiv sveštenstva i vladika i njihovog političkog uticaja usmereni, ali i sa više strana zanimljivi pogled prošlosti i savremenog stanja Crne Gore i pokušaće 1775. godine da ga štampa u Beču pod naslovom Kratkoe opisanije o Zete i Černoj Gori i sa posvetom "jego sijateljstvu grafu Alekseju Grigorjeviču Orlovu". Samo su revnost i političke bojazni austrijske cenzure sprečili ovo delo da se pojavi pred čitaocima: da je do toga došlo, ko zna kakve bi sve reakcije, pa verovatno i pismene odgovore, ono izazvalo, a nije isključeno da bi i tajanstveni N. N., koji je potpisan kao autor, tom prilikom bio otkriven.^[353]

Početak stoletnog puta književnosti na tlu Crne Gore označava, i vremenski i po svim drugim razlozima, vladika Danilo. Prvi u nizu crnogorskih vladika XVIII veka, Danilo Šćepćević "ot plemena Njegušah", kasnije prozvan Petrović, nije samo jedna od najmarkantnijih figura naše istorije već je, zahvaljujući Njegošu i Gorskom vijencu, i jedan od najvećih likova srpske književnosti. Ali, isto tako, on postaje, na svoj način, i bez svoje namere, i predstavnik te književnosti, iako nije ostavio za sobom nijedno čisto literarno delo. U književnost on ulazi svojim pismima, koja je upravljao na razne strane obično u službene svrhe i po državnim poslovima a retko kada iz pobuda privatnih i osobama koje su mu bile lično bliske. Sva ta pisma, ili bezmalo sva nisu bila namenjena javnosti, i u najvećem broju slučajeva čak su iz političkih obzira imala da ostanu u strogoj tajnosti. Njih su istraživači otkrili u arhivima, među ostalim zvaničnim dokumentima, a nisu ih našli u knjigama i po bibliotekama čitalaca. Ta okolnost lišila ih je osnovne funkcije koju literatura mora da ima: da se obraća širokom krugu oko sebe i da ljudima saopštava svoja osećanja i viđenja života. A ono što ih književnošću čini, to su poezija i istina kojih su ona puna, iskreni i duboko doživljeni izlivi srca i duše velikoga vladike, njegova mudrost i sublimisano iskustvo života, i krepki, jedri i živopisni stil, koji nije imao vremena da se izgrađuje i doteruje u spokojnom radu, već je nastajao gotovo od sebe i prosto otkidan u vetrometinama i neprilikama svake vrste.^[354]

Obrazovanje sina Šćepca Kaluđerovića nije moglo biti bogzna kakvo i jedva da je i u čemu prevazilazilo obrazovanje koje je onda sticao i svaki drugi kaluđer u Crnoj Gori. Kada je on, u proleće 1697. godine, izabran za vladiku, njegova znanja verovatno doista nisu išla dalje od čitanja i pisanja, kako je koju godinu kasnije, s nešto pakosti, isticao njegov neuporedivo učeniji sunarodnik, ali i ljuti protivnik, jer je bio vojnik u taboru protivničke konfesije, nadbiskup barski Vicko Zmajević iz Perasta.^[355] Ali vladika Danilo odmah je počeo da pribira knjige i da živi sa njima, da ih nabavlja, ali i da ih čita. Ima nekog naročitog značaja, a možda i određene simbolike, u tome što se prvi njegov poznati zapis, od 17. jula 1699, tiče knjige, i što se i jedan od poslednjih njegovih zapisa, od 12. marta 1732, odnosi opet na knjigu. Prvi je pisao u punoj skromnosti, kao "grješni i smereni Danil, narečeni vladika cetinjski", dajući maha radosti što je kupio "dušespasnuju knjigu žitije svatago Savi prvago arhiepiskopa i učitelja srbskago", koju je istovremeno darovao svome manastiru na Cetinju.^[856] Poslednji zapis zvuči kudikamo samosvesnije, što je i shvatljivo, jer su do njega od onog prvog protekle decenije, u kojima je, odolevajući svim burama, Danilo nepokolebivo stajao na svom teškom mestu. "Danil, vladika cetinjski Njegoš, vojevodič srbskoj zemlji", beležio je sada da je kupio "svetoje evangelije cenoju zlatic pet u Ivana Kaluđerovića s Risna, prineseno ot zemlji moldavskije nekotorim kupcem" i da ga je okovao u srebro i ukrasio "obrazima" Hrista i četiri jevanđelista, a onda priložio "u patrijaršiji peckoj hramu vaznesenija Hristova".^[857] Između ta dva vladičina zapisa o knjigama koje on nabavlja, nalaze se mnogi drugi sličnoga sadržaja, iz 1704, o jednom psaltiru koji je za njega donet iz Svete Gore, iz 1706, o zborniku koji je darovao "u monastir Dulevo", iz 1713, o "hertoniji" i o knjizi Jovana Zlatoustog o sveštenstvu, iz 1715, o knjizi "glagolemoj skrižali", koju je "za sebe i svoju crkov" kupio "v velikom carstvujuštem gradu Moskvi", kao i o "dvanaest minejah", koje je, opet tamo, nabavio i poslao u manastir na Cetinju "za duševni spomen" svojih roditelja, iz 1716, o knjizi koju je kupio u Budimu i darovao "č'stnjejšemu duhovniku kir Grigoriju jeromonahu roždenijem ot Kratova".^[358] Ko bi sada mogao reći koliko je još takvih knjiga vladika Danilo kupio i koliko ih je u svojim osamama, i tešeći se u teskobnim časovima života, strasno iščitavao? O toj njegovoj lektiri svedoče reminiscencije koje se sreću u njegovim pismima i česte paralele koje on povlači između pojedinih situacija i postupaka iz neposredne stvarnosti i onih o kojima je doznao čitajući. Ali o tome kazuje i vladika sam, u jednom teškom svom trenutku, s kraja oktobra 1728: "Ja sam dosta i živ bio među ovi zli i nepokorni narod i odavno bih krepa ot jazve, nego se razgovaram i gledam u prve stare istorije, da su i gora zla bila i gore mutnje."

Osim iz knjiga, i više nego u njima, vladika Danilo učio je u krvavoj i surovoj školi života. On se obreo na čelu naroda koji sudbina nije mazila i u vremenima koja su bila teža i gora od mnogih drugih. Oko sebe, taj narod imao je same neprijatelje: jednog brutalnog, otvorenog i stalnog, što je za Crnu Goru bila Turska; i drugog, potajnog, pretvornog i lukavog, predusretljivog u vlastitoj nuždi, a malo sklonog u nuždi svog bližnjeg, što je za Crnu Goru bila Venecija. A prijatelj, u koga se polagala sva nada i od koga se iščekivala pomoć, što je za Crnu Goru bila Rusija, bio je daleko i imao je svojih muka, i svojih posebnih interesa, pri kojima je katkad lako zaboravljao muke Crnogoraca i njihove interese. Vladičino određenje u takvim okolnostima bilo je koliko jednostavno, toliko i odlučno i dosledno. Za njega je Turčin "vazde nevljeran" i "veliki zlotvor", čiju je divlju mržnju i bespoštednost on iskusio mnogo puta, kako lično tako i deleći patnje sa svojim narodom: bivao je po njihovim tamnicama i sa kocem na ramenima vođen je u susret užasnoj smrti, tukao se protiv njih i u dva maha bežao je ispred njihove osvete, koja je palila, razarala i uništavala njegovu zemlju; za njega je i sam Vicko Zmajević priznavao da je "neumoljivi neprijatelj Turaka, kojima se sa saglasnošću zemlje zakleo na večno neprijateljstvo". Prema Mlecima, čiju je zamršenu igru prozirao, pokušavao je da se ponaša po njihovom načinu: deklarativno, bio je verni sluga "principov" i pripravan u svakome času da mu se podloži i bude na usluzi; u sve to on je neumorno uveravao izvanredne i generalne providure s kojima se dopisivao, Frančeska Donada i Karla Pizanija, Nikolu Kontarinija i Marka Molina, Danijela Renijera i Vinčenca Loredana, Gabrijela Boldua, Antonija Bemba i Vinčenca Dona; ali oni su dolazili i odlazili, pokazujući za vreme svog boravka u ovim stranama lice čas pritvornog prijatelja, čas prepredenog neprijatelja, a vladika je ostajao, uvek u novim iskušenjima i sve sa novim brigama. Trudio se stoga da stekne njihovu naklonost, molio ih je i kumio, upinjao se da ih gane iskrenošću i neposrednošću, iznosio im svoje jade i otvarao im svoje srce; ali, u suštini, ostajali su oni uvek međusobno nepoverljivi i stvarno daleki; jedno vreme, štaviše, mletačke vlasti njega su oglasile svojim opasnim neprijateljem i rešile su da ga u interesu Republike uklone s ovog sveta, pa je malo nedostajalo da se ta smrtna osuda u zgodnoj prigodi i ostvari. Ništa drukčiji nije bio ni Danilov odnos prema mletačkim "kavaljerima" i pouzdanim službenicima, a inače kotorskim plemićima Zanu Grbičiću i Jerolimu Bući. Međutim, kada mu se čaša gorčine punila do vrha, i kada više nije mogao da je trpi, vladika se uspravljao i, pun prkosa, uzvraćao hrabro, s ponosom i odlučno. "A mi čistije i pravije kažemo", napisao je on tako, Gabrijelu Bolduu, februara 1726, "kako čisto i znamo i osvjedočeno je i čuveno po vasemu svijetu, kako su ovi ljudi u ovu krajinu vazda bili i vjerni, i časni, i junačni, i svakomu gospodaru poslušni, i gotovi na službu, i prvi poštenošću od svega svijeta, koliko Paštrović, toliko svi Primorci, i Crnogorci i Brđani, i sva ova krajina, nego su se sad odskoro smeli i prozlili, i sve od žestine, i od globah, i nepravedna suda, i ot nauke gospodske za osvetu, a to nije gospodi rečeno ot Boga da potiču ljudi na osvetu, no da ih uče na mir, i na posluh Božji, i gospodski, i da ih zovu na sud, pak onada neka vide tko je za milost, tko li za izgubljenje, zašto je u gospodsku vlast i život i milost." Ili, kada ga je, februara 1713, rasrdilo obesno postupanje kotorskog vlastelina Buće, znao je da odbrusi: "Nijesu moja braća njemu kmetići, nego su ono boljari i boljarski sinovi; nijesu tuđega željni, nego imaju i svojega"; i još: "Hvala Hristu, Bogu mojemu, koji me darova, imam ja u Crnu Goru i u Primorje i u Brda dvesta glavarah i vlasteličićah koji mogu veći gospodari bit ot Buće pri komu ti drago kralju za koga hoće vojevat i krv prolivat, kako i kod istoga ćesara ima našijeh đeneralah, a neka li takvijeh kavalijerah." Naprotiv, vladičina ljubav za Rusiju i njegovo dirljivo pouzdanje u nju bili su isto toliko čvrsti i nepomerljivi koliko su i razočaranja bila krupna i česta. Još pre no što je tu zemlju i video, i pre no što se susreo s njenim carem, Petrom Velikim, on je pisao s odlučnošću čiju nepokolebivost kao da je želeo da pojača upornim ponavljanjem: "A ja sam Moskov, Moskov, Moskov; govorim, govorim, govorim; a či' ja, toga i sva zemlja."

U tim teškim, opasnim i mutnim vremenima vladika Danilo učio je ne samo kako će voditi narod već i kako će njim vladati. A taj narod bio je drugi veliki izvor svakodnevnih vladičinih nevolja - upravo tako je on i zapisao sredinom 1729: "Za mene nema dana bez nevolje" - i zato je ta škola bila za njega preteška. Neprekidno je imao da smiruje pobunjene, da miri zakrvljene, da ujedinjuje nesložne, da urazumljuje nesmotrene; služio se pri tome i molbama i pretnjama, i uveravanjima i kletvama, i ljubavlju i anatemama. Gdekad su ga slušali, ali su se obično povodili za svojim glavama i za svojim strastima, a njemu je onda dolazilo na um, i pisao je tada o tome, da napusti sve, i ode u pustinju, u samotničku ćeliju, čak i u tuđinu. Ali je ostajao ipak, i uprkos svemu, i borio se sa zlom i kada izgleda za uspeh nije bilo, i kada su ga bolesti nogu i očiju sasvim skolile, i kada mu je smrt bila za vratom. Jedino njegovo oružje bila je reč, iskazana usmeno ili ispisana u "knjige", koje je odašiljao crnogorskim glavarima, i glavarima brdskim, kučkim, piperskim i klementskim, grbaljskim knezovima i suđama i paštrovskim suđama i starješinama, Njegušima, Ćeklićima, Bjelicama, Ozrinićima i Cucama, Vuku Stanišiću i vojvodi Marku Andrinu, popu Vukadinu i popu Mihailu, ali se ta njegova reč pokazivala odveć slabom i nemoćnom, a knjige su se pretvarale u "vljetar i u maglu" pred otvrdlim naravima njegovog neposlušnog stada. "Sami znate, gospodine", žalio se on Zanu Grbičiću već na samom početku svoje vladavine krajem aprila 1700, "kakvi su ovi ljudi slobodni, Boga se ne boje, a gospodi do ruke ne dohode, koji bi im činio da zlo ne čine, no je usta čojak na čojka, te se kolju i pljenuju, kako i sami čujete. Ali što mi da satvorimo? Učimo ih i karamo po zakonu, no ne hoće slušat, a nam nije dato na koga dignuti oružje, niti imamo vojsku, da ih silom ustavimo da zlo ne čine. Naše jest oružje po apostolu glagol boži, ali kad ljudi ne slušaju, što da im satvorim?" U drugoj prilici, skoro tri decenije posle toga, ponovo je bio primoran da priznaje nemoć svode reči: "A naše Crnogorce i naše Paštroviće ne bi sveti Jovan Zlatousti u pravu regulu obrnuo." Kada ga je ogorčenje hvatalo, a nada sasvim napuštala, što se dešavalo retko, on je iz duše izlivao teške i pregorke vapaje, govoreći o "strptivom i bezumnom narodu" i "puku maloumnu", koji on mora da predvodi i o "velikim mukama", koje podnosi "među ovi prokleti i bezrazumni narod, koji ne hoće izabrat što je bolje za njih spasenije ot duše". Takvi njegovi vapaji otežu se, na stranicama njegovih pisama, unedogled, i nemaju, reklo bi se, kraja ni konca. "Mi smo vareni i pečeni od truda i muke pomeždu ovi narod", zapisuje on jula 1727. "Nemam ti što dobro otpisat, niti mi se mili ni moj život među zlijem ljudma", njegovo je raspoloženje iz septembra 1729. I sve tako, do poslednjeg dana.

Svoja poznavanja sveta i znanja o životu crnogorski arhijerej dopunio je svakako i putovanjima, koja je preduzimao kada ga je na njih gonila nužda ili kada su tako nalagale potrebe njegovoga naroda. Radi svoga posvećenja išao je, juna 1700, u Sečuj u Mađarsku, gde je vladičanski čin primio iz ruku Arsenija III Čarnojevića, pošto nije želeo da ga u Peći dobije od nametnutog patrijarha Kalinika. Posle, kada ga je upad bosanskog vezira Numan-paše Ćuprilića odagnao iz zemlje, on je video Beč, i Budim, i Kijev, i Moskvu, ostavši na tom putu skoro dve godine. U nekoj prilici isto tako stigao je i do Venecije - sam je o tome pisao izvanrednom providuru Antoniju Bembu, 1. avgusta 1729: "Ja sam i svm bio u Mletke ..." - ali to nije bilo aprila 1718, kada se na čelu jedne crnogorske delegacije uputio tamo, pošto su tada mletačke vlasti uz silne napore i služeći se lukavstvom uspele nekako da ga vrate iz Splita, dok su njegove pratioce propustile dalje.^[359] Kraj svega toga, on nikada nije uspeo da popuni goleme praznine svoga obrazovanja, nije mu čak pošlo za rukom da nauči ni italijanski ("mi niže podpisani, ne umijući pisat latinski", izjavljivao je on maja 1727), te je u osnovi ostao samouk, ali i to oskudno njegovo znanje, uz golemu mudrost koja se skupila u njemu, bili su za njega ono "ak' i malo brdo", sa koga je video daleko više i bolje, bistrije i prodornije "no oni pod brdom".

Njegova divna i srdačna pisma iz 1714. i 1717. godine upućena prijatelju Jovanu Puškaru, koji je živeo u Budvi, ispunjena su tom mudrošću, ali u isti mah i kao da su se izlila pravo iz srca, tako da na trenutke deluju, a jednom su pojedini njihovi odeljci u tom smislu i shvaćeni,^[360] kao čista poezija. Izagnan "turskoju siloju" iz domovine, on u pismu od 26. oktobra 1714. privodi "plačevnije pesni" koje ga "oskorbiše" i koje ritmičkim kadencama svojih aorista zvuče doista kao "pesni"; pa čak i kao stihovi: "Pervo mi pečal i skorb nanesoše neki naši imenom hristijani zovući se knezovi i boljari, koji turskomu lašteniju vjerovaše, i zemlju i narod razavriješe, i Turke u zemlju uvedoše, i sami ot njih najprvi postradaše, i kuće im ognjem sažežene biše i mnogi se narodi va pljen otvedoše. Druga me skrb postiže od njene lažebratije, koji nijesu svetomu duhu kaluđeri, nego svojemu tijelu [...] Treća me skrb najviše opečali: teškije slezi sirot i vadovic, plačušte i ridajušte nas radi; takođe i mi njih radi plačem se, ako koja i uteče od turske sile, neće imat oca, i utješitelja, i pitatelja kako su i dosad, nego se bojim da će nastupit koji vuk u ovču kožu obučen i rashitiće stado, stado moje maloje ostavšeje ot ognja i mača turskoga." Dok se ti redovi prate, čitalac se ne može oteti misli da je vladika Danilo morao imati u rukama, pa i sasvim dobro držati u svesti, mnoga mesta iz već tada u ovom delu zemlje dobro poznatog Žitija kneza Lazara i ostale srbske gospode na polju Kosovu. Jedan primerak tog Žitija našao je bio u manastiru Sv. Luke kod Nikšića ruski pukovnik Mihailo Miloradovič, koji je dotle boravio u misiji u Crnoj Gori i sa vladikom zajedno izbegao pred Ćuprilićevom vojskom, a koji ga je odneo sobom u Moskvu i tamo dao da mu se načini njegov prepis tokom 1714. i 1715. godine.^[361] Na vladičino neposredno poznavanje tog Žitija upućuje i njegova poslanica crnogorskim glavarima, takođe iz 1714. godine, od koje je, na žalost, očuvan jedino italijanski prevod. Pravdajući se pred njima zbog odlaska iz zemlje i koreći ih što su se dali smutiti "otomanskom silom" i njenom lažnom verom, on se zaklinjao da mu nije bilo žao da umre zajedno sa njima i zatim nastavljao: "Bila bi mi draga smrt da ste htjeli da svi skupa časno i slavno poginemo kao što su to uradili knez Lazar i Miloš Kobilović, koji ubi cara na Kosovu i poginu sa svojim gospodarem i sa njihovih sedam hiljada boraca (...) ostavivši poslije smrti vječnu slavu".^[362]

Vladičina ogromna mudrost, njegovo široko čovekoljublje i sposobnost koju je imao da književno uobliči svoje ideje iščitavaju se u njegovim pismima i u bezbrojnim drugim slučajevima. Jednom je tako ustao u odbranu neke nesrećne žene kojoj su Krtoljani uzeli da sude juna 1723, što mu je dalo maha za razgranatu naraciju, u koju je stavio napomene o sebi i o svom položaju u narodu ("trudimo [se] svaki čas, iako nije u svašta sreće i posluha ot nepokorenijeh ljudi"), udenuo prekore "gospodi" ("zašto i gospoda nijesu s neba slećela nego su i oni ljudi plteni i imaju žene i sestre"), naveo biblijske paralele (o Hristovom postupanju s osuđenom grešnicom ili o Danilovoj odbrani pravedne Suzane), podsetio da smo "svi od ženah rođeni" i "kad bi se takve stvari pupliko sudile, to bi se veliko zlo počelo, a veće dospjelo, zašto bi i mnoge gospođe principese po zlu pošle i nepošteno osuđene bile", i na kraju po duši izrekao upozorenje: "Ovo je slovo krupno i čatovno; može se dobro čatit i dobro razumjet, ako je i ot slaba arhijereja, ali je pravo pisano." Takav je dalje vladika kad raspravlja o pitanjima časti, poštenja i ponosa (u pismu bratu povodom pritiska kavaljera Buće na ovoga da pogazi reč i preda konje poverene mu od strane nekih Turaka na čuvanje); kada govori o opštoj smutnji u svetu i među ljudima ("sve se je obrnulo naopako i uzjaha je človjek na človjeka; sad nejačemu od jačega nije stana, ni života"); kada s tugom razmišlja o vladanju ljudima i o svojoj nemoći da ih načini boljim; kada opisuje svoj boravak u Beču i svoj put u Rusiju.

Naročita je sposobnost vladike Danila da lapidarno sročen i efektno iskazan aforizam nađe i postavi na pravo mesto u pismu, kao što je to izvesno umeo i u usmenom pričanju. Primeri bi se mogli vaditi gotovo nasumce, toliko ih ima: "Zašto je i prije bilo gonjenija, i biće ga do skončanja vijeka, a nije ovo najprvi početak, ni paki najposlednji dospjetak"; "a zli čine što im je drago dokle i njih zlo stigne"; "kad mala iskra ognja ostane u potaji neugašena, može se ot nje i veliki oganj uždit, a vljetra je vražjega dosta, koji puha i raždiže svaki dan"; ma se ne može sve koliko bi se kćelo, nego onoliko koliko smo moćni"; "a teško svuđe inokoštini". Više puta su njegovi aforizmi nadahnuti, i imaju svoj izvor u narodnim izrekama, sa kojima je vladika živeo iz dana u dan, ili sentencama iz Biblije, koja mu je već i po njegovoj dužnosti, ali bez sumnje i po ličnom izboru, bila najbliža knjiga. Sažetosti izraza i krajnjoj svedenosti stilizacije vladika je bio sklon i inače, kada nije govorio u aforizmima. Sa malo reči on je umeo da iskaže naslućivanje zlih dana ("Nešto se ružno čuje, bojim se ružno će i bit"), da prekori kada mu nije ukazano poverenje ("a siromah neki biskup pravo i onda pisaše, nego mu ne vjerovahu"), da uzvrati na nedostojne predloge ("pastir bo jesam, a ne šapatnik") ili da se postavi smerno i skromno, kako je znao da njegovom činu i dolikuje, "a nekako da se držim na visoko, to naše delo nije"). Ali, ako je i bio skroman i sebe prikazivao, a možda, sasvim iskreno, i video i doživljavao, kao "slaba pastira" i "slaba arhijereja", vladika Danilo nije bio nesvestan istorijskog značaja onoga što tvori i kazuje i u jednom času početkom 1726. godine ispisao je gotovo proročki ponosne reči u pismu mletačkom visokom funkcioneru: "Ja kako slabi pastir slabe riječi pišem, koje su i suviše slabe pred ljudima, ema će bit skupe u gospodina Boga i u neko vrijeme u gospode. Imaće 40 godišt kako smo tobož kaluđeri, a imaće 25 godištah kako smo tobož arhijerej slabi pastir."

Jezik kojim je vladika Danilo ispisivao svoje poslanice i svoja pisma, svoje presude i svoje "umire" sav je zasnovan na živom narodnom govoru, koji Je on sa usta, neposredno i bez naročitog udešavanja, stavljao na hartiju. U tom jeziku, ako mu je to u trenutku zatrebalo, vladika nije bežao ni od turskih, niti, i još češće, od italijanskih reči, gdekad i na vlastiti način prekrojenih, a tim njegovim jezikom promiču, isto tako, i obrti i reči starosrpske ili ruske, koje su se ovde probile iz vladičine lektire.^[363] Sa svim tim, to je jezik one snage i živosti, one nepogrešive ekspresivnosti i one jedrine koji će, preuziman u nasleđe, postati tradicionalna odlika pisaca ovoga kraja, i koji će svoje vrhunce imati u književnim tekstovima Petra Prvoga i Njegoša.

Mnoge i na momente ljute bitke vladika Danilo bio je primoran da vodi s kotorskim biskupima i s tadašnjim nadbiskupom barskim Vickom Zmajevićem; te bitke bile su se o duše vernika. Već sam Danilov izbor za vladiku pokušao je da omete ondašnji biskup Kotora Marin Drago; odnekud, on je imao svoga kandidata, jednog kotorskog sveštenika, i upinjao se iz sve snage da Crnogorcima njega nametne kao vladiku. Kada mu to nije pošlo za rukom, borbu je nastavio prikazujući Danila u najcrnjem svetlu: u dopisima koje je slao Propagandi u Rim onda mladi cetinjski vladika slikan je kao nesposoban i neznalica, više okrenut svetskim stvarima no brizi o stadu, i nazivan "pseudovladikom".^[364] Tako je borba počela, i onda se rasplamsala i prenela na pravi teren, crkveni i politički. Patrijarh Arsenije, koji je Danila zavladičio i koji je "kano rođeni Crnogorac" dobro znao sva mesta zetsko-primorske eparhije, osnovane još od strane Svetog Save, poimence ih je nabrojao u sinđeliji izdatoj novom vladici prilikom posvećenja; to su bili: Crna Gora, Grbalj, Paštrovići, Krtole i Luštica; gradovi Bar, Skadar, Ulcinj, Podgorica i Žabljak; zatim Zeta, Kuči, Vasojevići, Bratonožići, Piperi i Bjelopavlići.^[365] Već tada, dakle, Danilo je prozvan vladikom skenderijskim i primorskim, i on je tu titulu zadržao do kraja, pa se, štaviše, i uporno trudio da joj pribavi pravi smisao i realnu sadržinu. Njegova dijeceza time se razastrla i na teritoriju Boke Kotorske, i to je silno razjarivalo kotorske biskupe, jer su u tome videli posezanje pravoslavnog vladike za oblastima koje su smatrali neprikosnoveno svojim; pogotovo se njihov bes rasplamsavao stalnim Danilovim pokušajima, koji su konačno i urodili plodom, da svoj uticaj, svoja prava i svoju jurisdikciju proširi stalnim pritiskom na mletačke vlasti. Svim raspoloživim sredstvima, kotorski biskupi borili su se da ga u tome onemoguće: opirali su se njegovim kanoničkim obilascima vernika, izdavali su stroge zabrane i dekrete protiv njegovog sveštenstva i"nastojali su da što više pravoslavnog sveta prevedu u krilo rimske crkve. U žaru te borbe, i gledajući kako ratovi dovode sve više pravoslavnih u primorske krajeve, oni su imali osećanje da su suočeni s pravom invazijom kojoj se jedva mogu postaviti bilo kakve brane, a da sa tim dolaze i beskrajna druga zla kvarenje "dobrih običaja", prodor jeresi svih vrsta i krvna mešanja pravoslavnih i katolika, razume se na štetu ovih poslednjih.

Biskup Drago, koji se ne jednom našao u sukobu s vladikom sa Cetinja, bio je za borbu neuporedivo bolje pripremljen: kao izdanak starog kotorskog patricijata, svršio je univerzitet u Padovi i bio je doktor oba prava, crkvenog i civilnog.^[366] Do 31. maja 1688, kada ga je papa Inočenco XI imenovao za biskupa Kotora, prošao je već uobičajeni put: bio je najpre kanonik, pa arhiđakon katedrale Svetoga Tripuna. Istoričari bokeljske kulture svrstavaju ga čak i u pisce: kada je rimski papa narodu Italije i područnih ostrva, užasnutom čestim i strašnim zemljotresima, početkom XVIII veka propisao molitve, postove i pobožna dela, a zauzvrat obećao oproštaj od svih grehova, pojavilo se tumačenje da se ta privilegija ne odnosi na Dalmaciju, a pogotovo se iz nje izuzima Kotor. Biskup Marin Drago ustao je tada da takvo tumačenje opovrgne i izradio je, služeći se velikom literaturom, učeni spis u kome je dokazivao da se "prema stilu rimske kurije" Dalmacija i Kotor imaju podrazumevati pod pojmom Italije i ostrva koja joj pripadaju. Ali, uprkos svojoj žilavosti, a i velikoj teološkoj i eruditskoj spremi, biskup Marin Drago nije imao snage da do kraja ostane u borbi: među rukopisima dubrovačkog dominikanca i istoričara Sara Crijevića sačuvala se beleška kako je on u jednom času napustio Kotor "između ostaloga zbog raznih neprijatnosti koje su mu pričinjavali šizmatici".^[367] Posle punih dvadeset godina provedenih na biskupovoj stolici rodnog grada,^[368] zatražio je od pape Klementa XI i 3. oktobra 1708. dobio premeštaj za biskupa Korčule. Tu je našao više mira i mogućnosti za pastoralno delovanje i za trajnije obeležavanje svog prisustva, a tu je i umro 31. oktobra 1733. godine.^[389] Za njim su se u borbu s vladikom Danilom upuštali njegovi naslednici; jedan od njih bio je i Zadranin Hijacint Zenobeti (u Kotoru od 1718. do smrti, 1742. godine) za koga je, marta 1730, vladika Danilo rekao, u sebi svojstvenom stilu, na izgled blagom i pomirljivom, a u stvari krajnje odlučnom: "Preosvešteni gospodin biskup kotorski nama je po duhu svetomu brat, ma je bolje da živimo u ljubav i da ne slušamo neke lašce, koji ovu krajinu mute ..."^[370]

Kao najogorčeniji protivnik vladike Danila predstavljen je u istorijskoj literaturi Peraštanin Vicko Zmajević; to po svemu sudeći i nije bez osnova. Za njega se čak iznosilo^[371] da je "najveći prozelit prema pravoslavnima" i da se nije libio da bude i "dostavljač Turcima protiv Danila, čim ga je i doveo pod vešala turska", za šta ipak nisu nađene potvrde u pregledanim dokumentima.^[372] Ali, ako su se sa strane istoričara kojima nije bio drag ispoljavala preterivanja u oceni Zmajevićeve ličnosti i njegovoga rada, isto su tako, i možda čak i u većoj meri, preterivali njegovi biografi izrazite katoličke orijentacije, koji su mu bili neprikriveno skloni; jedan za drugim oni o njemu ponavljaju staru, i ne baš opravdanu metaforu da je bio "zlatno pero", a neki vide u njemu "najvećeg sina grada Perasta" i "najodličnijeg Bokelja svih vremena", i za njegov rad, i njegova shvatanja, paralele traže u radu i shvatanjima Dživa Gundulića, Jurja Križanića i biskupa Štrosmajera.^[373]

Vicko Zmajević potiče iz iste peraške porodice iz koje i Andrija Zmajević, pa je, prema tome, i sam starinom iz Crne Gore; on je jedan od sinova Andrijinog brata Krista, koji je bio ugledan Peraštanin, a jedno vreme i kapetan Perasta; po majci on je isto tako iz viđene kuće Štukanovića.^[374] Detinjstvo i prvo obrazovanje proteklo mu je u znaku i pod nadzorom velikog strica; Andrija Zmajević je odredio glavne pravce njegovog života, a uticao je i na njegova osnovna shvatanja. Sam Andrija Zmajević bio je vatreni katolik i pouzdanik Kongregacije za širenje vere u ovim krajevima; ali Vicko će i u jednome i u drugome otići kudikamo dalje i doći će čak i do neosporne netrpeljivosti, pa i mržnje prema najbližim susedima, i sugrađanima druge vere, koje će potom celoga svog veka prezrivo zvati Serviani, Greci, Scismatici. Sa pozicija te svoje neumoljive tvrdoće, on će kasnije sav rad svojih prethodnika za rimsku crkvu na ovom području ocenjivati kao nemar i nebrigu, u čemu se, verovatno, s pravom, osetilo da neblagodarnik očito cilja na strica Andriju".^[375]

Kada je Vicko dospeo u petnaestu godinu, Andrija Zmajević obratio se 10. juna 1685. rimskoj Propagandi s molbom da se u njenom učilištu Collegio Urbano jedno mesto dodeli njegovom bratancu, za koga je s ponosom isticao da je već dobro upućen u latinski i grčki jezik i da je više puta, na opšte zadovoljstvo, besedio u peraškoj crkvi, pred sugrađanima, a i pred samim kotorskim biskupom. Te Vickove besede držane su na našem jeziku, koji on zove "slovinskim", a predmetom su bile vezane za najznačajnije praznike i, sasvim razumljivo, za Bogorodičino uspenje (Veliku Gospu) kome je posvećena peraška Gospa od Škrpjela. Neke od njih on je izgovorio još 1682. godine, a sve zajedno okupio ih je u zbirku Razgovor Duhovni, koja je jedini njegov srpskohrvatski spis. Sve ostalo što je pisao, a pisao je prilično, na italijanskom je i latinskom jeziku. Polazeći na studije, Zmajević je pred Peraštanima naglašavao da će u Rimu učiti, kako su to činili i njegovi stari, "za čast i poštenje" rodnoga grada, i obećavao je, istovremeno, da će se tamo moliti za njih da napreduju "u svakom dobiću prema nevjernikom i na ovoj krajini mjesta našega Perasta".^[376]

U Rimu, gde je stekao odlično obrazovanje, ali se i još više učvrstio u svom netolerantnom katoličanstvu, Vicko Zmajević postao je, po ondašnjim običajima, doktor filozofije i teologije. Tamo se, jedini put u životu, ogledao i u latinskom pesništvu: bilo je to stilski doterano, po svim propisima školske poetike načinjeno, ali u suštini hladno prigodno stihotvorstvo. Zmajević je od njega načinio jednu posebnu zbirčicu namenjenu glorifikovanju Antonija Zena, zapovednika mletačkih trupa na kopnu i moru, a nazvao je Musarum chorus i štampao 1694. u Rimu.^[377]

Već na toj knjižici on je sebe označio opatom, što mu je, nema sumnje, unapred bilo namenjeno; ali je opat Svetoga Đurđa, a time i župnik Perasta, on postao na predlog kapetana i sudija peraških, tek 17. novembra 1695. Dalje je njegovo napredovanje na lestvici crkvene hijerarhije bilo zaista brzo: 1695 biskup Marin Drago odredio ga je za svoga vikara, a već 18. aprila 1701. papa ga je imenovao za nadbiskupa barskog i primasa srpskog, čime je istovremeno postao poverenik Propagande za misije u Albaniji, Srbiji, Makedoniji i Bugarskoj, i administrator budljanske biskupije. Našavši se tako na mestu na kome je pre njega bio njegov stric Andrija, Vicko je pošao njegovim stopama, ali je hteo da ide brže i da pređe više. Svim žarom bacio se na posao da suzbije sve u čemu je video jeres, da iskoreni sve što je smatrao opasnim odstupanjem od pravog katoličkog života i da potre sve u čemu je naslućivao uticaj okolnih šizmatika i nevernika, to jest pravoslavnih Srba i muslimanskog življa. Radi sređivanja verskih prilika u svojoj dijecezi i normiranja crkvene prakse, organizovao je veliki sinod u selu Mrkinju, u koji je, prema jednoj zabelešci, bez ustezanja utrošio vlastitih dvadeset osam hiljada mletačkih srebrnih dukata.^[378] Na tom sinodu, koji se naziva albanskim (Synodus Albanus), bili su okupljeni drački i skopski nadbiskup, četiri albanska biskupa i prefekti albanske i makedonske misije a učesnike je svečanim govorom uveo u rad nadbiskup Zmajević. Prema odluci crkvenih vlasti, a o trošku rimske Propagande, sva akta tog sinoda štampana su u Rimu, 1706. godine, na latinskom i albanskom jeziku i sa Zmajevićevom posvetom pali Klementu XI.^[379]

Iz nekih razloga, a verovatno ponajpre zbog opasnosti koje su mu pretile i neprilika u koje je dovođen, on se povukao iz svoje nadbiskupije i, ostavivši u Baru sebi zamenika, prešao je u Perast, sledeći i u tome stope svoga strica Andrije. Njegova palata i njegove porodične kuće u Perastu postale su ubrzo stalno stecište mnogobrojnih Albanaca katoličke vere koji su bežali pred zulumima paše Mahmud-Begovića i koje je on prihvatao, pomagao i, kako je sam u više prilika isticao, o svom trošku izdržavao, dok se ne prilagode novim i drukčijim uslovima života. Uz njega je i tu, kao verni pomagač i saradnik, boravio dubrovački dominikanac Rajmund Jelić. (Galani), koji je, uz dozvolu crkvenih vlasti, došao u Zmajevićevu službu još 1702. i od tada nekoliko daljih godina delio sa njim sudbinu, a pratio ga je prilikom vizitacije po Albaniji, Epiru i Makedoniji. Jelić nije bio samo učeni redovnik već i ljubitelj književnosti svoga grada, a povremeno i prepisivač njenih "slovinskih" dela, pa je, kao izraz blagodarnosti za dobra koja je primio od peraškoga prelata, načinio za njega prepis Gundulićevog Osmana. Svoj prepis tog dela "slavna toli, ki daleče i nablizu po slovinskijeh stranah slovi", on je naročitom pesmom, pisanom u osrednje sročenim osmercima, posvetio svome meceni (Prisvijetlomu i pripoštovanomu gospodinu, gospodinu Vicku Zmajeviću, arhibiskupu od Bara i Diokleje, prima srbskoga kraljestva, metropolitu od Arbanije, administratoru od Budve, komesaru svetoga pristolja apostolskoga po Arbaniji, Serviji, Mačedoniji i Bulgariji). U Jelićevom "pripisu" dubrovačkog eposa izvornik je našao svakako Peraštanin Marko Balović za svoj poznati prepis Osmana iz 1728. godine, u koji je uneo i posvetnu pesmu Vicku Zmajeviću, iako ovaj u tom času nije više nosio nijednu od titula pobrojanih u njenom naslovu. Jelić se Baloviću tada lično potpisao ispod te pesme, koja je, koliko znamo, jedini njegov pokušaj u poeziji, a i sam je već bio drugo, i daleko više, od skromnog dominikanca od pre dve decenije; bio je "arkibiskup fra Rajmondo Galani".^[380]

Da tako visoko dođe, Jeliću je bio potreban prvi visoki uzlet u karijeri, a njega mu je omogućio Vicko Zmajević. Papa je na Zmajevićevu preporuku, a njegove su preporuke u Rimu redovno prihvatane, imenovao 1706. Jelića za vikara latinske patrijaršijske crkve u Carigradu, što je bila dužnost barem onoliko ugledna i časna koliko je bila odgovorna i teška, a povremeno i opasna. Dok je u njoj pravio prve korake, Jelić je od Zmajevića dobio dugo pismo, pravu jednu poslanicu, pisanu 1707. u Perastu na italijanskom jeziku.^[381] Nadbiskup barski i primas srpski davao mu je u njoj podrobna uputstva za njegov rad i držanje u turskoj prestonici. Obazrivo stilizovana i dobro promišljena, ta umna uputstva mogla su bez sumnje Jeliću biti od koristi. U njima se otkrivaju obe strane Zmajevićeve ličnosti. Na jednoj se on pokazuje kao crkveni dostojanstvenik zainteresovan za verski i duhovni život, kome je iskreno stalo da novi carigradski vikar što bolje služi svojoj pastvi, da latinskom stadu privede što više dotle zabludelih duša i da tim njegovim radom budu što zadovoljniji vrhovi rimske Propagande. Ali se na drugoj strani Zmajević vidi kao svetski čovek i političar, koji živo prati tokove savremene istorije i hvata svaku priliku da i sam utiče na zbivanja. On Jelića upućuje kako da se snađe "u zemlji varvara i u njihovoj prestonici" i kako da se odnosi prema pojedinim predstavnicima evropskih sila u njihovoj malo prozirnoj a više skrivenoj, često i protivrečnoj i međusobno antagonističkoj igri. Sve to, po Zmajeviću, Tursku čini uzburkanim okeanom punim "opasnosti i zaseda, pa se za tešku plovidbu po njemu traži i vešt krmanoš", čiji pogled stalno mora biti upravljen ka polu mudrosti, da bi "mereći prema njoj korake i usklađujući pokrete srećno putovao između zamki Scile i Haribde". Rešenje koje Zmajević nudi Jeliću određeno je koliko njegovim strogo katoličkim gledanjem na stvari ovoga sveta, toliko i njegovom najdubljom privrženošću interesima mletačke države, čiji je verni podanik. Po njemu, za Jelića nema sigurnog utočišta ni u francuskom, ni u austrijskom dvoru, jer su oni i sami u zavadi; a dvorovi engleski i holandski, pošto su zaraženi jeresima, onemogućuju crkvene osobe da sa njima saobraćaju. "Stoga vam ne ostaje drugi oltar kome biste se mogli sigurno približiti osim jedinoga oltara Svetoga Marka", savetuje Zmajević. "Tu treba da se zaustavi vaša sveta kotva, da bi se od nepogoda i brodoloma sačuvao brod vaše apostolske službe. Svaka druga luka nije sigurna. Jedino obale Jadrana uživaju danas u tihom spokojstvu." Preporučujući Jeliću najtešnju saradnju i puno sadejstvo s mletačkim bailom, Zmajević je slikao zatim u svim pojedinostima kako zamišlja portret idealnog crkvenog predstavnika u Carigradu, koji mora da bude i mudar, oprezan, vazda na sve pripravan, skroman i uzdržan Hristov pastir, i okretan diplomata na sceni punoj tegoba i u ulozi punoj opasnosti. "Svaki izliv naglosti, pa bio i opravdan i pravedan, tamo se plaća surovom cenom bola i patnji; verujte mome iskustvu i tuđim pogreškama koje ste videli." Po Zmajeviću, potrebno je bilo još puno uzdržavanje, u pridikama, "od ujedljivih invektiva protiv muhamedanstva i istočne šizme", jedno što one tamo dovode do nedoglednih nevolja, a drugo što "naše dogme valja da se podupiru snagom razuma, koji im u obilju pomaže, a ne satiričkim deklamacijama, koje izazivaju srdžbe i bes, a ne donose koristi". Zmajevićeva poslanica Jeliću, zanimljiva sa toliko strana, a i sama po sebi, kao jedan od tekstova naše stare filozofsko-političke literature, retko očuvane sa ovoga područja i iz ovoga stoleća, mestimice je od većeg značaja i autobiografski. Između ostaloga, nadbiskup iz Perasta s gorkim razočaranjem govori u njoj o nevelikim rezultatima koje je postigao u crkvi koja mu je poverena. "Posle tolikih troškova i napora, nalazim se bez željenog dobitka. Zlo je nadvladalo moje staranje. Ako je učinjeno nešto dobra, to je sve malo u poređenju s onim mnogim što traži nadoknade i pomoći."

Posle ubistva Vicka Bujovića, Zmajević je iz Perasta prešao u Kotor i nastanio se u vlasteoskoj palati Buća. Izgleda da se izvesna senka oko tog ubistva protegla i na samoga nadbiskupa, a njegov brat Matija bio je u njemu jedan od najneposrednijih učesnika.^[382] Matiju Zmajevića to će odvesti u večito progonstvo iz domovine, koju od tada nije više video, ali će za njega biti i početak blistave karijere u stranom svetu. Ta njegova karijera pokazuje još jednom koliko su sudbine naših ljudi u ona vremena pokatkad mogle da budu burne i pune velikih obrta, ali i nesumnjive tragike, i kakve su sve snage i skrivene sposobnosti izbijale iz njih u izuzetnim prilikama života. Iz Perasta Matija se odmah sklonio u Dubrovnik, da sačuva glavu, a onda se, posle višemesečnog iščekivanja i pošto je izgubio sve izglede da stekne milost vlasti koje nisu mogle lako prežaliti Bujovića, uputio u Carigrad, gde je definitivno stupio u rusku službu. Već u Carigradu čekali su ga pregorki časovi: čim je izbio rat između Rusije i Turske, on je, zajedno s tamošnjim ruskim poslanikom grofom P. A. Tolstojem, bačen u zloglasnu tamnicu Jedi-kula, u kojoj je proboravio godinu i po dana "mučnog zatočenja i surovog ropstva", u mraku, pod zemljom i ne videći drugo do lance, konopce i mučilišta i gde je bio suočen sa užasima kuge. Iščupavši se otuda maja 1712. on je preko Petrovaradina i Beča stigao u Karlštat, gde se susreo s Petrom Velikim. Car ga je primio lepo, ali ga je i podvrgao teškom ispitu iz nautike i vojne veštine i tek posle toga opredelio ga je za službu u ruskoj floti. Od tada, pa sve do smrti u Tavrovu, 1735 godine, Matija je neprekidno u njoj, najpre kao zapovednik ratnog broda, od 1714, kontraadmiral, od 1719 i konačno admiral, od 1721. godine. Naročito se istakao u dugotrajnim i surovim rusko-švedskim ratovima, u bici kod Ganguta (1714) i u kasnijim bespoštednim operacijama ruskog brodovlja protiv švedskih obala (1719), kojima je više ili manje sam komandovao. Krupne zasluge za Rusiju Zmajević je stekao pored svega toga još i kao organizator izgradnje njenih flota, severne, baltičke, i južne, rečne. U svojim pismima iz Rusije, koja je slao u Perast porodici, rođacima i prijateljima, opisivao je škrtim vojničkim rečnikom, ali mestimice plastično i živo, svoje borbe i uspehe u dalekoj zemlji, ali i svoje nevolje i patnje u tom za njega stranom svetu, govorio o priznanjima i visokim odličjima koja je primao i o poniženjima koja nije izbegao, slikao im svoje doživljaje i svoje učešće u pojedinim krupnim zbivanjima ruskog državnog, dvorskog i društvenog života, spominjao svoje pretpostavljene, zaštitnike i prijatelje, među kojima u prvom redu "grofa raguzinskog" Savu Vladislavića, isticao svoju zaštitu katolika po Rusiji, izgradnju crkve za njih, u arsenalu, u Petrogradu, podršku koju je pružao isusovcima. i ostalim katoličkim redovnicima i sveštenicima duže nastanjenim u ruskoj zemlji ili odaslanim u nju po naročitom zadatku, i naglašavao stalno, neumorno, postojano svoju neutoljivu čežnju za kućom i Perastom, i svoje nade, koje se nisu ostvarile nikada, da ga car otpusti i da mu se i sa druge strane dozvoli da se vrati među najbliže koji su ga uzaludno iščekivali najpre iz godine u godinu, a onda iz decenije u deceniju.^[383] Završetak karijere Matije Zmajevića u Rusiji nije ni senka njenom blistavom početku. Osumnjičen, krajem 1727, za razne zloupotrebe položaja, za krivotvorenje dokumenata i za prisvajanje i utaju državnog novca, Zmajević je izveden pred sud, gde je ponešto priznao, a ponešto se bez teškoća dokazalo. Stoga je proglašen krivim i osuđen na smrt, ali do izvršenja presude nije ipak došlo, već je proslavljeni admiral degradiran u čin viceadmirala i poslat za zapovednika pristaništa u Astrahanu, uz obavezu da pričinjenu štetu državi nadoknadi trostruko. Tako je osramoćen i u zaboravu dočekao i poslednji dan negdašnji neustrašivi admiral i komandant u borbama protiv Šveđana, tvorac ruske flote, i kavaljer najvišeg ordena Svetog Aleksandra Nevskog.^[384]

Boraveći u Kotoru, odakle je energično vodio poslove svoje crkve i svoje porodice, Vicko Zmajević je ponešto nastojao i oko književnosti. Iz Kotora on se 1. septembra 1711. obratio papi Klementu XI predlažući da najzad bude štampan Ljetopis crkovni njegovog strica Andrije Zmajevića, koji bi, s obzirom na okolnost da sadrži i latinski tekst, po njegovom uverenju mogao biti od koristi narodima koji ne znaju slovenski. Ali, da li stoga što su crkveni krugovi uviđali da je to delo vremenom prevaziđeno ili što sredstava za štampanje nije bilo, ovo nastojanje Vicka Zmajevića ostalo je bezuspešno.^[385] A prateći s pažnjom, pomešanom sa strepnjama, prve korake svoga brata Matije u ruskoj službi, on mu je 20. februara 1713, upravio jedno dugo pismo političko-moralne sadržine, u kome mu je, kao pre toga prijatelju Rajmondu Jeliću, ali još podrobnije iznosio svoje misli o tome kako treba da se ponaša u svom novom životu koji je tek otpočinjao. Jedan prepis tog Zmajevićevog pisma našao je danas posve nepoznati Nikola Alberto Pjaca (Piazza) 1777. u Perastu, "u knjižnici nekog starog sveštenika", i mada njegovog autora već odavno više nije bilo među živima, štampao ga tokom 1778. ili ubrzo potom u švajcarskom gradu Iverdonu (Yverdon) kao zasebnu knjižicu.^[386]

Delo Zmajevićevo doista je bilo dostojno ovog izlaska u svet. U njemu ima mudrosti i životne filozofije, ima prisnog poznavanja istorije i savremenih svetskih prilika, ima stila, a mestimice i istinskog nadahnuća. Pisano kao da se već unapred računalo sa štampanjem, ono prosto kipti od sentenci i aforizama, koji ako i nisu svaki put novi i prodorne dubine, a ono su barem uvek okretno i s duhom kazani. Rečenica je visoko kultivisana, a fraza raskošno barokna, zasnovana na svesno traženim antitezama i na navlaš biranim obrtima. Gledano u celini, to je svakako najbolje i najdoteranije delo Vicka Zmajevića.

Poslanicu bratu Zmajević je seo da piše kada je nepostojana sudbina Matiji odjednom okrenula nasmejano lice, posle njegovih mnogobrojnih patnji; nadbiskup čije je iskustvo bilo duže, mudrost veća, a znanje šire, hteo je da ga pouči veštini življenja, kako bi točak sreće, koji se obrnuo u njegovu korist, što trajnije zadržao u tom položaju i tako ga sprečio da ponovo preuzme "svoj fatalni tok unatrag". Ali ni ličnu sreću, ni životne uspehe za svoga brata nije Zmajević hteo na bilo koji način; njemu je u istoj meri bilo stalo da ih Matija postigne s čašću i na osnovu istinskih vrednosti, i da one služe na ponos i njegov i njegove kuće. Stoga se na svakom koraku u tekstu ovoga pisma sreću pojmovi kao što su "vrlina" (virtù), "slava" (gloria), "ime" (nome), "čast" (onore), "dužnost" (dovere), "vera" (fede), "vrednost" (valore) i "srčanost" (coraggio). U tom je smislu stilizovana i većina Zmajevićevih izreka: "Ko dobro otpočne, treba da nastavi bolje, da bi svršio sa slavom"; ili: "Vrlina nije laka stvar, ali ne treba da se plaši teškoća onaj koji deluje podstican slavnim završetkom"; ili pak: "Uvek je bolje živeti u teskobi a s čašću, nego se poniziti u nadi na sjajne dobitke."

Zmajevićevi saveti zadiru u sve strane života i kazuju na način sasvim određen kako bi, prema njegovom gledanju na stvari, Matija imao da se ponese u njima. Pre svega su to politički saveti: kako bi Matija valjalo da se odnosi prema zemlji, vladaru i narodu kojima služi, ostajući pri tom uvek u neokrnjenoj vernosti i prema svome "prirodnom vladaru" to jest prema Mletačkoj Republici, kao što su to činili i njegovi preci. Sud Zmajevićev o Rusiji strog je, podosta negativan i na mestima čak nepravedan, pa je i sam izdavač osetio potrebu da se ponegde od njega ogradi napomenama koje je priložio tekstu. Ruski dvor je, po Zmajeviću, najnestalniji na svetu, a naročita klima učinila je onaj narod surovim u postupcima, promenljivim u osećanjima i dalekim od civilizovanog društva; u tom podneblju vladaju zloćudne vlage i otrovne pare, koje, dižući se sa tla, zamračuju ruskom narodu "sunce katoličke istine". Njihov je sistem nesrećan, a onaj koji tamo boravi mora nastojati da mu se prilagodi kako bi sačuvao "svetlost u tami i život među mrtvima". Svoju staru veru Rusi čuvaju ljubomorno i jedino nju smatraju imunom od grešaka; "nesrećni narodi umotani u magluštine zabluda zaobilaze put večnoga spasa". Njihov car ima nešto Zmajevićevog uvaženja, jer je ličnost herojska i darovita, zaokupljena mislima o ratu i ekonomiji (ovom poslednjem čak i previše!), ali se u poslanici ipak ističe da njega narod u svom neznanju drži za nosioca božje volje i tu su razlozi njegove despotske vlasti. Ako se i nisu nikada prema Mlecima pokazivali kao prijatelji, Rusi su za Zmajevića, borbenog katolika i odanog mletačkog podanika, prihvatljivi zbog njihove borbe sa zajedničkim neprijateljima. Od svoga brata, koga je sudbina dovela k njima, on i ne očekuje drugo do da im služi lojalno i verno, kao što mu je i dužnost, ali ne propušta da ga pri tom upozori: "Gospodaru kome služite dugujete život, ali samom sebi dugujete čast", ili: "Ljubav vladara treba da se zasluži delima plemenitim i vrednim, a ne podlim i nedostojnim."

Znajući pak kolike opasnosti vrebaju njegovog brata u novom životu i kakve ga sve zamke u njemu očekuju, Vicko je pismo ispunio pregrštima saveta iz oblasti morala i društvenog ponašanja. Preporučivao mu je, s mnogo razložitosti i pozivajući se na primere, naročito iz antičkog sveta, kako onoga iz mitologije tako i onoga iz istorije, da se drži mudro i do krajnosti oprezno, da ne ispoljava velike ambicije i da bude svestan promenljivosti sreće, da se sa svima ponaša uljudno i da se ne pokazuje oholim, da i ne pokušava da traži širok krug prijatelja, jer se mnogi samo pretvaraju da to jesu, a u stvari nisu, i da ostane poverljiv samo sa izuzetnima i najređima, da se kloni ljubavi i žena i da brižno izbegava neumerenosti bilo koje vrste.

Zmajeviću je osobito bilo stalo da njegov brat ostane nedotaknut "moskovskom verom" i u potpunoj čistoti svog katoličanstva: u toj se stvari on ne koleba i nije spreman da čini i najsitnije ustupke. Ali ipak zato ne očekuje od Matije da javno dokazuje preimućstva religije kojoj pripada i čak zahteva od njega da radije ćuti nego da se upušta u verske rasprave koje ne priliče njegovom položaju i za koje nije spreman, a koje bi neminovno izazvale najneprijatnije reakcije. "Uvek je bolje", razlaže o tim diskusijama učeni nadbiskup, "izbegavati ih mudro nego ih voditi nepromišljeno; vama pripada da verujete u svete dogme, a ne da ih ispitujete: pašete sablju da biste ih branili na bojnom polju, ali nemate oružja da biste ih zastupali u društvu." Njegov brat treba da ostane u neokrnjenoj pobožnosti i da vazda drži na umu kako ništa ne biva bez Boga ili mimo njega - da je, jednom reči, "uzaludan svaki napor ako u njemu nema učešća božije ruke" i da "pobede nisu kćeri ljudske snage, već nebeske milosti koja ih dodeljuje".

Kao vojnik i zapovednik Matija Zmajević treba da se trudi, prema savetima svoga brata, da zadobije ljubav i odanost potčinjenih i da svoje postupanje temelji na humanosti i blagosti, čak i prema običnim redovima, a ne na surovosti, iako to ne znači da bi imao da popušta u disciplini i da odustaje od kažnjavanja, kada je ono potrebno; "uvek je dobro učiniti da vas se plaše, ali u tome valja imati i ljubav za druge". Za odnos prema vojnicima Matiji se daje precizno uputstvo i navodi primer, koji jedini u celom spisu nije uzet iz antičke istorije. Uputstvo glasi: "Primati vojnike s blagošću, saučestvovati sa njima, pomagati im u nedaćama, davati im u potrebama isto je što i privezati ih da se žrtvuju u ratničkim pothvatima za slavu svoga vođe i dobrotvora." A primer je "naš Skenderbeg", koji je, idući naznačenim putem, "srećno dospeo do velikog hrama časti". Kao dvoranin, Matija Zmajević bi morao znati da je dvor po kome će se kretati prepun nestalnosti i opasnosti i da je nalik na ogromno i razbesnelo more, sa koga je proteran mir u kome sve uzburkava vetar ćudljivog ponašanja. "Ako je gdekad zrak vedar, iznenadno se rađaju oblaci i bure. Stoga je mučno ploviti po tom nemirnom moru. Dobar vodič brodova valja da često premerava kartu i da reguliše terete da se ne bi nasukao na plićak [...] Pošto je vaš vojnički zanat pomorstvo, vi ćete verovati da je pogibeljnija plovidba na dvoru no na Baltiku [...] Ali ko zna da dobro plovi po većim nepogodama, još lakše će umeti da to čini po manjim."

Svojom poslanicom Vicko Zmajević hteo bi još da svog brata uveri da je potrebno da neprekidno izučava istoriju, s obzirom na činjenicu da "nikada nije bilo valjanog vojskovođe koji ne bi bio i dobar istoričar". Navodeći koristi koje takvo izučavanje pruža i zadovoljstva koja nudi, Zmajević razvija shvatanje istorije u kome doduše nema stvari koja u ono vreme, a i daleko ranije, nije bila već poznata i bezbroj puta kazana, pa opet to njegovo ponavljanje izgleda lepo, jer ga čini na svoj način i sa pravom baroknom rečitošću. "Istorija je galerija retkih Dragulja", razlaže Zmajević, "koja bogati svest svoga učenog gosta. Ona je arsenal koji snabdeva oružjem za upotrebu najfinije vrste. Ona je pozorište koje živo prikazuje minule događaje i sugeriše propise mudrosti za buduće slučajeve. Ona je škola u kojoj se o trošku drugoga uči ratovanju, jer iz tuđeg iskustva, dobrog ili lošeg, zapovednik izvlači pravila za svoje vojničko držanje i ustanovljuje istinska načela veštine da bi pribavio povoljan ishod u vođstvu. Biće dragocen svaki trenutak koji posvetite ovom izučavanju podjednako korisnom i prijatnom [...] Ne može da za drugaricu dobije Belonu onaj koji nije imao za učiteljicu Paladu [...] Lepi primeri prikupljeni iz istorijskih zbivanja u istoj su meri dokumenti u kojoj su i podsticaji na nadmetanje puno vrline."

Tako je Zmajević nadugačko razlagao svoje shvatanje idealnog postupanja, vojničkog, aristokratskog i hrišćanskog, koje bi morao da sledi njegov iz domovine izagnani i na stranstvovanje prinuđeni brat. Naslućujući ispravno da je put koji ga je iščekivao prepun svakovrsnih opasnosti, za njegovu dušu, koliko i za sam njegov život, Zmajević je upotrebio sve svoje znanje skupljano godinama i svu rečitost kojom je raspolagao da bi ga što snažnije privezao za stanovište koje je zastupao. U osnovi, to stanovište svodilo se na sledeću maksimu, koju je on stavio u središte svoje poslanice: "Pamtite da imate tri dragocena kapitala: dušu, koju dugujete Bogu, život, koji dugujete vladaru, i čast, koju dugujete sebi."

Podosta i sam umešan u mučnu aferu skopčanu ubistvom Vicka Bujovića, Zmajević se nije osećao dovoljno sigurnim ni u Kotoru; njegovu neizvesnost i strah od osvete Bujovićevih sinova i rođaka uvećao je naročito pucanj kroz prozor kuće u kojoj je stanovao, namenjen svakako njemu, ali koji je na svu sreću bio bez potrebne preciznosti. Možda se u tome krio pravi razlog što se postarao da se udalji iz Boke Kotorske, mada njegovi biografi radije ističu kako je ogroman ugled koji je stekao u crkvi nadahnuo mletačke vlasti da ga zatraže, a papu Klementa XI da ga 22. maja 1713. imenuje za nadbiskupa, zadarskog. Pre nego što je uveden u posed svoje nove nadbiskupije, središnje u Dalmaciji, Zmajević je bio primljen u mletačkom "Koleđu" (Collegio), jednom od najvažnijih upravnih tela Republike. U toku te audijencije izrekao je neku vrstu svečane besede (Uffizio), kratke, ali unapred najbrižljivije pripremljene, čiji se tekst posle prepisivao u krugovima dalmatinskih erudita.^[387] Veoma pompezna i u visokom stilu onda vladajuće i oficijelne retorike, ta beseda predstavlja zanosnu glorifikaciju Venecije i njene uloge u sudbini ovih krajeva. U njoj se još, a povezano s tim, Zmajević osvrnuo na dosadašnje svoje služenje crkvi i mletačkoj državi i naznačio osnovna načela na kojima će se temeljiti njegov budući rad u oba ta smera. Kao odani podanik, govornik je uveravao Koleđo da je srećan što u "veličanstvu vladara" može da oda poštu "božanskim atributima pobožnosti i religije", koji su dali trajnosti vladanju, usrećili crkvu i "zasladili najgorče brige crkvenih starešina". Za proteklih trinaest godina, koje je proveo kao nadbiskup barski u evropskoj Turskoj, Zmajević je, po vlastitom iskazu, srčano (coragiosamente) vršio svoju dužnost, "u onoj klimi koju je učinilo nezdravom najvarvarskije nebo i gde se ne klanja drugome bogu do interesu". Tamo su ga presretala mnogobrojna zla, ali im nije popustio, jer ga je od pada sačuvala moćna ruka mletačke zaštite: "Albanija, Srbija, Makedonija, Bugarska i Trakija bile su pozornica na kojoj su se svetu predstavljale moje slabosti i vaša plemenita dobročinstva." Ta su dobročinstva bila "svete kotve" koje su od brodoloma očuvale "opšte spasenje", zahvaljujući njima, sagrađene su ili obnovljene crkve, biskupi opet uvedeni u svoje evanđeoske službe, vernici okrepljeni od bolnih nesreća, vera vaskrsla iz agonije i religija vraćena iz izgnanstva u mnoga mesta. Najnovije iz duge serije tih mletačkih dobročinstava Zmajević posebno izdvaja, a vezuje ga, to se odmah vidi, za tragična zbivanja u vreme i neposredno posle neuspelog pokušaja vladike Danila i pukovnika Miloradoviča da narod Crne Gore i onaj iz susedstva na zov Rusije podignu u borbu protiv Turaka. O tim zbivanjima Zmajević je govorio usiljenim baroknim slikama, ali se i ispod njih sagledavala dovoljno jasno njihova krvava suština. Mir ove krajine po njemu je pomutio "iznenadni crni oblak", podstican "neugodnim vetrom Ledene Medvedice" - to je, očigledno, Rusija - i "zavodljivim obećanjima" u isti položaj doveo "srpske narode Crne Gore i Grblja" (li popoli serviani di Montenegro e Zuppa), koji su tvorci zla, i nedužne katolike granične Albanije, i mletačke podanike sa rubova države. "Smelost je osnažio izgovor vere, a interes maskiran polugama efemerne pobožnosti, pošto je prezreo svaki drugi savet do onaj koji je u službi nerasudnoj obesti, izložio je podjednakoj sudbini i krivicu i nedužnost u tek nastalom udaru otomanske srdžbe, koja je, preplivavši prostrana polja i užasne vrleti Crne Gore, nosila pokolje i razaranja na sve strane." U takvom jednom času govornik bi bio spreman da usklikne: "Jadna vero!" da nije bilo mletačke zaštite. Predstavnici njene vlasti, kod kojih je pobožnost udružena s mudrošću, vratili su ovamo mir, varvare učvrstili u zakonima, dotle nepoznatim, a narode izvukli "iz bedne zloće". "To je bio uistinu srećan greh", razmišljao je nadbiskup Zmajević, "jer je ponovo doneo slavu mletačkog najslavnijeg otkupljenja!" Ponovo vraćeni u život i slobodu, i vezani za Veneciju "trostrukom vezom vere, pobožnosti i zahvalnosti", ovi narodi "ispravili su onu prirođenu mržnju, koja ih je dovodila do krajnosti na štetu države, pokazujući vaskolikom svetu da mletačka pobožnost nije manje moćna da ukroti najdivlje narode u vreme mira od mletačke snage u vreme rata". Prelaskom Zmajevićevim u prestonicu Dalmacije, Albanija - a to je ondašnja Mletačka Albanija, dakle područje sadanjeg Crnogorskog primorja - daje ruku prestonici Dalmacije i čvrsto je steže u zajedništvu sudbine: Veneciji je ona, prema ponetim rečima ove besede, uvek bila verna i ne bi mogla da izgubi nju a da istovremeno ne izgubi i sebe. Prema tome, za nadbiskupa, u njegovom vladanju, postojaće, od sada, kao i dotle, dva čvrsta oslonca: vera u Boga i vernost Veneciji: "prestonica Zadar nema bogatijeg u odanosti prema vama, a inostrani narodi nemaju vrednije imovine do naklonosti i nade da budu vaši"; upravljajući svojim stadom, novi njegov pastir učiniće sve da Bogu dade što je božje, a duždu što je duždevo.

Ispraćen u glavni grad Dalmacije pohvalnim stihovima i žaljenjem svojih Peraštana, barem onih koji su mu ostali prijatelji, Zmajević je u novo sedište doneo svoj stari žar neumornog borca za stvar crkve kojoj je bio vrlo visoki dostojanstvenik. Neprijatelje je i ovde našao u pravoslavnima, koje su neprilike i ratna zbivanja neprestano pomerali i u sve većim grupama dovodili ne samo u okolinu Zadra, već i u samo srce grada. Njihov način života, verski obredi i običaji, sve je to smetalo prestrogom zadarskom metropoliti i u svemu je on video pretnju i mogućnost pogubnog uticanja na njegove vernike. Opsednutom tim strahom, njemu se činilo da i same mletačke vlasti, koje inače nije odlikovala prevelika trpeljivost u verskim stvarima, gdekad suviše idu naruku "šizmaticima", i da bi to sprečio počeo je da se ogorčeno bori delom i rečju, da dokazuje i otvara oči onima koji ne vide to što je njemu dokraja jasno, da se poziva na razloge i interese državne kada verski nisu izgledali dovoljno uverljivi, da nadležne prosto zasipa, a ponekad i otvoreno zastrašuje, predstavkama, optužbama i teološkim disertacijama. Jedini izlaz, u čiju je valjanost bio iskreno i najdublje uveren, nalazio je u privođenju pravoslavnih u krilo "svete rimske crkve" i u njihovoj uniji s njom; ali, da bi do ostvarenja te zamisli uopšte moglo doći, trebalo ih je najpre odvojiti od njihovih popova i kaluđera i na taj način preseći opake uticaje koje oni vrše na njih. Naročito se bio ustremio na vladiku Stevana Ljubibratića, koga je srpski patrijarh Mojsije na Sretenje 1719. ustoličio za episkopa novskog i verskog starešinu svih pravoslavnih u Dalmaciji, a u čijem je prisustvu na tom tlu on sada video smrtnu opasnost koja podjednako preti katoličkoj crkvi i mletačkoj državi. Stoga je odstranjivanje tog "pseudovladike" odatle, izvedeno na svaki način i postignuto po svaku cenu, izabrao kao sveti cilj i kao svoj životni zadatak. Na toj osnovi, i iz takvih pobuda, nastale su njegove italijanskim jezikom pisane rasprave, prepune žuči i slepe strasti, u kojima je erudicija često samo neophodni dekor, ali je u suštini potpuno podređena polemici, kojoj dobro dolaze, naročito kada nedostanu pravi razlozi, i bogoslovske dosetke i preslobodno manipulisanje činjenicama.^[388] Jedna je od tih Zmajevićevih rasprava Dijalog između katolika i Srbina (Dialogo tra cattolico e Serviano), u ponekim rukopisima nazivana i Dijalog između katolika i Grka sa Levanta (Dialogo tra un cattolico e un Greco di Levante), u kojoj se pod pojmom "Srbina" ili "Grka" podrazumeva, razume se, pripadnik pravoslavne crkve; nije ni potrebno naglašavati, jer se to pogađa i samo po sebi, kako se taj "dijalog" vodi, na čijoj su strani u njemu svi razlozi i čime se on okončava. U drugoj se takvoj Zmajevićevoj raspravi, dovršenoj početkom maja 1721. i žurno odaslanoj u Veneciju, to vidi i iz samog naslova: Ogledalo istine u očiglednosti činjenica na odbranu sveštenstva i vlasti protiv jeretičke srpske šizme podjednako štetne i za veru i za državu (Specchio della verita nella evidenza de fatti a difesa del sacerdozio e principato contro lo scisma eretico-serviano egualmente dannoso alla fede et alla ragion di stato). Ti spisi, rađeni u obliku naučnih disertacija, imali su u stvari praktičnu, čak i zvaničnu namenu; onome od njih koji je nazvan Spis ili izveštaj o grčko-srpskom obredu protiv monsinjora Stevana Ljubibratića, grčkog episkopa u Dalmaciji (Scrittura o sia relazione del rito greco-serviano contro Monsignor Steffano Gliubratich, vescovo greco in Dalmazia) namena je čak isključivo takva. Verovatno stoga su ti Zmajevićevi spisi i ostali neštampani, pa su do svojih čitalaca, a čitaoce su imali, dolazili jedino u rukopisima.^[889] Po prirodi svojoj, a i po vrednosti, oni se uključuju u pregolemu polemičku literaturu koju su katolički pisci proizvodili u obilju dokazujući preimućstva vlastite crkve i njenih uverenja nad crkvom istočnom, pravoslavnom, "grčkom", i njenim uverenjima. Među tim piscima, Zmajević spada u grupu krajnje pristrasnih, nepomirljivih, agresivnih: tim svojstvima on je izazvao suprotstavljanje Nikole Papadopolija, doduše Grka po poreklu, ali davnašnjeg katolika, čak i isusovca, i velikog borca za uniju, tada profesora univerziteta u Padovi i poznatog naučnika. Na utuk Zmajeviću, on je napisao Apologiju u odbranu grčko-srpskoga obreda i monsinjora episkopa Stevana Ljubibratića (Apologia in diffesa del rito greco-serviano e del monsignor vescovo Steffano Gliubibratich), u kojoj je ne samo pobijao redom sve Zmajevićeve tvrdnje, već je izrekao i oštar, a veoma negativan sud o delu zadarskog nadbiskupa u celini rekavši da ono "pre liči na satiru ili bolje reći pamflet, koji je mogao zamisliti i sastaviti samo duh pitomaca Propagande, duh kavge, ambicije, opadanja i kleveta". "Spis onaj što sam pročitao", podvlači zatim isti autor, "nije drugo do hrpa bestemeljenih pretpostavki, lažan u faktima, netačan u pogledu apostolskih konstitucija, prepun kleveta i vrlo malo hrišćanski, protivpoložan misli o širenju vere, suvišan i možda na štetu duševnog spasenja".^[380] Jedva da je potrebno reći da Zmajevića nijedan razlog nije mogao uzdrmati i da je on Papadopoliju odgovorio novim tekstom, još bešnjim, još otrovnijim i još netolerantnijim.^[391] Čak i dugo posle toga, i kada su ljute borbe bile prošle, on je ostao uveren da su jedino njegova stanovišta ispravna: pri dnu jednog rukopisa svog odgovora Papadopoliju on je zabeležio 3. decembra 1743. kako mu je u jedan sat noći došao neki kaluđer Arsenije, koji je hteo da se pokatoliči, i kako mu je, u toku propisanog ispita, na pitanje "o svim srpskim jeresima - da li su onakve kakve su ispisane na ovim listovima", odgovorio odlučno da su sve takve, jedna po jedna (una per una) i da je bio čak i spreman da o tome dade izjavu pod zakletvom, što nadbiskup, iz nekih svojih motiva, ipak nije prihvatio. Zmajevićevi strasno vođeni verski ratovi, potpomognuti još saglasnošću ostalih katoličkih biskupa u Dalmaciji, donosili su, u toku godine, željene plodove: nizom dekreta mletačkog senata, koje je zadarski prelat, u razdraganosti od pobede, nazivao "zlatnim", prvo je proteran iz Dalmacije srpski vladika Stevan Ljubibratić, čime je srušena "njegova kužna katedra", a pravoslavni narod čitave provincije, kao i njegovo sveštenstvo, podvrgnuti su u crkvenom pogledu vlasti katoličkih biskupa.^[392]

Svakako je najtešnje s ovom Zmajevićevom borbom bila povezana, i iz nje je proistekla, njegova zamisao o osnivanju "ilirske" bogoslovije u Zadru, u kojoj bi se školovali sveštenici vični bogosluženju na "ilirskom" jeziku i pisanju glagoljicom i ćirilicom. Ti sveštenici, koji bi dobili i odlično teološko obrazovanje imali su da služe po obližnjem ostrvlju, gde se održala jaka glagoljaška tradicija, na učvršćenju katolika u veri, ali, još više i mnogo pre, njihov bi zadatak bio da u Zadru i okolini rade na prevođenju pravoslavnih u katolicizam. Iako je još 1727. dobio odgovarajuću dozvolu i saglasnost mletačkih vlasti, a zatim, 1729, uspeo da za gradnju obezbedi i prihode dveju ukinutih opatija, Sv. Petra na Osoru i Sv. Krševana u Zadru, Zmajević nije dočekao da vidi okončano svoje delo: zbog nedovoljnih sredstava, "Ilirsko sjemenište" (Seminarium Illyricum ili, kako su ga još zvali po njegovom tvorcu, Seminarium Zmajoillyricum) podizano je sa zastojima, pa ga je otvorio tek 1748, tri godine posle Zmajevićeve smrti, njegov naslednik na stolici zadarske nadbiskupije Splićanin Matija Karaman. Zmajević je preduzimao i druge srodne akcije i Matija Karaman imao je i odranije u njima određenu ulogu: želeći da se za popove glagoljaše prirede crkvene knjige na slovenskom jeziku, on je Karamana najpre poslao u Rim, da se u Propagandi obuči za misije među pravoslavnima, a onda ga je, o svome i o trošku Propagande, uputio u Rusiju, da tamo studira slovenske jezike, kako bi se pripremio za reformu jezika u bogoslužbenim tekstovima. U Rusiji je Karamana primio najtoplije i potpomogao svesrdno admiral Matija Zmajević, nadbiskupov brat, a tamo je našao i vernog saradnika u ličnosti Matije Sovića, koji je u Petrogradu i rođen i u admiralovoj kući i obrazovan. Ni od ove Zmajevićeve inicijative nije bilo osobite koristi, ali se i to pokazalo tek docnije: Karaman i Sović opredelili su se, u svojoj reformi, za "crkveni jezik ruske redakcije" (V. Jagić), pa je prvo izdanje misala, iz 1745, priređeno na toj osnovi; to je dovelo do krupnih i oštrih polemika, iz kojih je Karaman doduše službeno izišao kao pobednik, pošto je rešenje pape Benedikta XIV od 15. avgusta 1754. podržalo njegovo stanovište ali je njegova reforma inače ostala bez krupnijih posledica, "jer se uopće crkvenim jezikom pisalo sve manje", a narodnim, za koji su se zalagali njegovi oponenti, naprotiv sve više.^[393]

Vicko Zmajević zabeležen je u našim istorijama književnosti i po podršci koju je davao pojedinim piscima; štaviše, za njega je jedanput rečeno, svakako sa dosta preuveličavanja, da je "do danas prvi i zadnji pravi Mecenat naše narodne knjige i prosvjete u Dalmaciji".³⁹⁴ Od tog mecenatstva ostali su poneki tragovi. Spominje se, tako, da je on podsticao zadarskog kanonika i svoga vikara, a inače poznatog pesnika, prevodioca i leksikografa, Ivana Tanclingera Zanotija, da na naš jezik prevede rimski katehizis.^[395] Možda iz vlastitih pobuda, ali još ponajpre očekujući unapred da će kod Zmajevića naići na blagonaklon prijem, Marko Kuzmičević, franjevac na ostrvcetu Galevcu kraj Zadra, odlučio se u dokolici ("ne imajući na vrimena nika velike zabave, a razmišljajući da stati u ispraznosti vele škodi duhovnomu životu") da prepiše glagoljskim slovima, a posle valjda i publikuje, Zrcalo od istine meju carkve istočne i zapadne od franjevca iz Ćiprovca i kanonika pečujskog Krste Pejkića, koje je 1716. već bilo štampano ćirilicom u Veneciji. Taj poznati spis, u kome su se izlagale razlike između pravoslavne i katoličke crkve, naravno u korist ove poslednje, štampao je i latinicom, doduše kao sopstveno delo, franjevac iz Drniša Stipan Badrić, i čak više puta. Kuzmičević se nije ograničio na to da "trud don Krstov" samo prenese "iz srpskih knjiga u ove hrvatske, slovmi svetoga Jeronima", već ga je ponešto sa svoje strane i dopunjavao, pa je otud verovao da bi ga vredelo štampati "videći velike potribe koje imaju naši redovnici Harvati štiti Zrcalo istine za znati ištorije meju crkvam istočnom i zapadnom razdiljenija i neskladi". Jednim kratkim, ali prilično kitnjastim tekstom u kome se pozivao na ljubav koju Zmajević pokazuje prema Hrvatima ("Harvatom, sinovom vašim") on je izricao molbu da nadbiskup svojom potporom učini da njegova knjiga bude štampana ("da biste se dostojali ovu moju knjižicu vašom svitlostju prosvitliti, pomoći i zagrliti, jer ishodi na svitlo, da bude kakono od sunca svitloga svitlosti vaše prosvitljena, kripostju pokripljena, mudrostju napravljena, milošćom pomilovana, tihostju veselo prijata i ljubavlju napokon zagrljena").^[396] I pored tolikih laskavih pohvala, Kuzmičević, kako izgleda, nije dobio očekivanu pomoć, ali je zato zadarski nadbiskup štedro odrešio kesu 1729. godine da bi omogućio štampanje čuvenog speva Uzdasi Mandalijene pokornice u spilji od Marsilje najvećeg pesnika dubrovačkog XVIII veka Ignjata Đurđevića. I. Đurđević se Zmajeviću odužio posvetom, ali rečitijom i lepšom od one Kuzmičevićeve, što je i sasvim razumljivo, jer je "opat melitenski" bio neuporedivo bolji pisac od skromnog franjevca sa ostrva Galevac. Što je svoj barokni spev "poklanjao" Zmajeviću, Đurđević je nabrojao više razloga; neki od njih spadaju u uobičajenu kurtoaziju, dok su drugi, zato, sasvim stvarni i vrlo zanimljivi. Jedan je, na primer, bio što je Mandalijenu Peraštanin "i rukopisanu toliko ljubio i df joj načina da se iz pritištaonice zaudugo razglasi"; drugi je što je dubrovački pesnik bio toliko "pritegnut" glasom Zmajevićevih, izabranijeh i uzmnožnijeh kreposti" da je odavno želeo da bude od njega "prigrljen za prijatelja i slugu". Iznad njih je, međutim, sledeći razlog: što se Đurđeviću činilo da ne može drugome da "priporuči" Mandalijenu "neg onemu koji i pismom i riječi, i razumom i hrabrenosti neockvrnjenu čas, oblas nekrenutu i uzvišeno nadimenovanje suproć bezobraznijem općene crkve odmetnicima rimskoj pravovjernosti i zadarskijem došastijem arkibiskupima nepobitno izdržo je". Tom pohvalom Đurđević je mogao imati na umu, a najverovatnije je i imao, Zmajevićevu dugogodišnju borbu s pravoslavnima, koji su i za njega bili "odmetnici" od rimske "pravovjernosti". Ali mogao je tu dubrovački opat ciljati i na Zmajevićev traktat o buli pape Klementa XI Unigenitus Dei Filius od 8. septembra 1713, koji je on, po svedočenju svojih biografa,^[397] odaslao provincijalnom saboru u Francuskoj. Navedenom bulom pobijala su se, u sto i jednom odeljku, shvatanja koja je u svom delu Novi zavet sa moralnim razmišljanjima, Le Nouveau Testament avec des reflexions morales (definitivno izdanje u osam volumena štampano je 1699) izložio Francuz P. Quesnel, ali je ona bila, u isti mah, i konačni obračun crkve s jensenizmom uopšte. Kada se u Francuskoj podigla silna bura oko te bule, jer su je neki crkveni krugovi prihvatali, a drugi su ustajali protiv nje, i kada je nastala prava poplava teoloških i polemičkih napisa u kojoj su raspravljana njena načela, i zadarski nadbiskup osetio je odnekud potrebu da se umeša u raspravu. O sudbini njegovog traktata više se ništa ne zna, ali je on Ignjatu Đurđeviću mogao biti ne samo bolje poznat već i drag, i po duhu blizak, s obzirom na to da je i on u napomenama uz pojedine psalme svoga Saltijera slovinskoga ratovao s "bajistima" i "džansenistima" kao "poluvjernicima".

Kao što je ostalo nepoznato šta se dalje zbilo s tim traktatom Vicka Zmajevića, isto je tako mogućno da su propala i još neka njegova dela. U svom predsmrtnom testamentu on je odredio da se njegove knjige, rukopisi, dopisi Propagandi i papske bule i pisma pošalju u Perast i tamo čuvaju u njegovoj biblioteci, ali od tada su Perastom prošla tolika istorijska iskušenja. Osim toga, smrću Vickovom, 11. juna 1745, u Zadru, ugasila se peraška porodica Zmajevića, kojoj je on bio poslednji muški izdanak.^[398] U Perastu su posle njega ostale njegova sestra i snaha Agneza, žena Matije Zmajevića, obe udovice i obe bez muške dece. Njima, a zatim porodici Burović, u koju je udajom došla Matijina kći Marija, pripala su sva dobra porodice Zmajević; početkom prošloga veka požar je uništio kuću Burovića i tada su u njoj, po tvrđenju peraških istoričara, nestale knjige i rukopisi Andrije i Vicka Zmajevića.

Vladika Danilo i nadbiskup Vicko Zmajević bili su moćne, strasne i sugestivne ličnosti, i za njima su ostale duboke brazde u istoriji, u društvenom životu, pa i u kulturi sredina u kojima su delovali. Njihov uticaj i njihovi primeri protežu se i preko njihovog vremena, i raspoznaju se u radu njihovih savremenika, kao i njihovih saboraca i sledbenika. I među ovima ima pisaca i istorijskih figura, kao što su vladika Sava i Vasilije Petrovići, na primer, koji dostojno mogu stati uz njih. Ali mnogi Drugi nisu bili uvek, a nisu bili najčešće, ni tolike snage ni takve mnogostrukosti, pa su njihovi likovi, sasvim prirodno, manje izraziti i manje vidljivi na obzorju osamnaestoga stoleća.

U te druge svrstava se sigurno Vuko Ivov Ajutantović, starinom Milković (Mirković), s Pobrđa u Grblju. Kao grbaljski knez on je bio vrlo ugledan i uticajan u prvim decenijama XVIII stoleća; njega kao jednog od retkih pismenih svojih ljudi, ali bez sumnje i zbog njegove umnosti i diplomatske veštine, šalju Grbljani da zastupa njihove interese i da u njihovo ime pregovara, da se za njih bori i da im skida nepravedno naturene namete, da se susreće s turskim i mletačkim zvaničnicima i da ishodi darove. Odlazio je on stoga u Bosnu i u Banjaluku, "spravljan" je na Cetinje i u Carigrad, i putovao je u Zadar i Mletke; razgovarao je s "čestitim vezirima" bosanskim i izlazio, i po pet puta, "na divan po carevu kubu đe car sedi", bivao je "u tajstvo" kod Hoda-paše "od Miholja-dne do Savina-dne" (1702) i bacan "u hapsu", svezivan "tvrdo" i zastrašivan u Carigradu (1704), izlazio je pred "zenerala" u Zadru i priman je u Mlecima kao jedan od "imbašatura od komunitadi od Grblja" (1714). U svim tim promenljivim obrtima svoga života on je umeo da se ponese kako valja i da hrabro, s dostojanstvom i mudro dočekuje svakojaku sudbinu, češće zlu nego dobru. U jednom predahu, "1705. mjeseca marča trideseti dan" on je uhvatio priliku da kao neki izveštaj ili podsetnik za svoje Grbljane ispiše šta je po njihovom poslu učinio, i gde je sve bio i s kim se sve sretao od jeseni 1702. do sredine 1704. godine.^[399] Pisao je bez udešavanja i prethodnog plana, kako mu je šta prolazilo kroz sećanje i dolazilo pod pero; otuda se u njegovom kratkom tekstu zapažaju skokovi i mestimice pobrkan ili teže uhvatljiv redosled stvari. Ni reči nije on uopšte tražio, niti ih je birao, već ih je nizao, kao da usmeno govori; zato je njegovo kazivanje škrto, oporo i sirotinjsko, da tek ponegde, iznenada i nenamerno, blesne u njemu retka slika ili prirodna, iskonska narodna rečitost.

Ovakvih neočekivanih i stoga uvek samo mestimičnih trenutaka nadahnuća, kada ponesenost usmenog kazivanja pretvara pisanu reč u književni fragment, može se naći veoma mnogo u dopisima i predstavkama pojedinih crnogorskih vojvoda, kneževa i glavara, ili čitavih zborova i ostalih kolektivnih tela, plemenskih i drugih. Kada svoje poruke ili pisma šalju Vojvoda Draško, u prvim godinama veka, ili knez Marko Vučetin, sam i sa ostalim Njegušima, 1713. i 1714, kada pišu knez Stanoje i njegovi Cetinjani, tih istih godina, vojvoda Vukota sa crnogorskim glavarima, 1714, i naročito "pop Vuk Stanišić, serdar od Crne Gore", mnogo puta između 1714. i 1741. godine, onda ti njihovi tekstovi, pored samih stvari o kojima je njihovim tvorcima bilo stalo da jave, da otpišu, da uzvrate ili da mole, i u kojima je sadržana neulepšana, gola, čak i sirova istina o prilikama njihovog vremena, nastaju rečenice, ne zna se kako i u svakom slučaju netraženo, gde se ponešto od toga izdiže do literature, ili se u nju pretvara.^[400]

Neuporedivo ređe na takva mesta nailazi se u paštrovskim "škritima" i "pisanijama", sačuvanim u srazmerno velikom broju i nastalim u toku više vekova.^[401] Njih su, na srpskom jeziku, izdavali, sami pisali ili u pero diktirali "kanzalijerima", domaćim duhovnicima ili osrednje pismenim svetovnim licima "suđe Paštrovići", "stimaduri", "vlasteli koji biše notani po ordenu i zapovijedi gospode suđah", "dobri ljudi", "vojevode i vlasteli", zborovi paštrovski, gdekad udruženi i sa crnogorskim. Često se u njima veli da oni to čine "pred sveti Šćepan, pod masline" ili "na obično mjesto od pravde", gde sede, većaju i presuđuju, "držeći se odredaba starog srpskog prava^[402] i po prastarim običajima svoje opštine. A ticali su se ti njihovi spisi imovinskih sporova i "deferencija", zatim prodaja, zamena, deoba i razgraničenja poseda, raznih dozvola, testamentarnih odredaba ili parnica, trgovačkih ugovora, oslobođavanja zaloga i procene učinjenih šteta, ispitivanja i svedočenja, pa pogodbi oko miraza, sa popisima stvari i vrednosti datih ili dobijenih pri ženidbama i udajama, ali su u njima beleženi i događaji mnogo važniji, i od veće težine po pojedince ili čitavu "komunitad", kao što su krvni "umiri" ili izbori "inbašadura" za Mletke. Iako su sve te isprave strogo zvaničnog karaktera, ovde-onde se u njima, kao dragocena zrna, nađu odlomci svežije kazani i u kojima ima neke književne lepote.

I od skromnog, ali postojanog rada na knjizi koji se obavljao po pravoslavnim manastirima na području sadašnje Crne Gore ostali su neki spomenici; drugi su se pogubili, a oni su mogli biti i brojniji. Prilike za taj rad nisu bile svuda, i nisu bile trajno, istovetne: negde je on, i u ponekim vremenima, bio ne samo krajnje otežan, već i prosto onemogućen. Središnji manastir Crne Gore, onaj Ivana Crnojevića na Cetinju, tek što je naporima vladike Danila bio obnovljen, između 1701. i 1704, posle miniranja i rušenja iz 1692, razoren je ponovo, 1712. godine u pohodu bosanskog vezira Ahmed-paše Šapčalije,^[403] i trebalo je da vladika Danilo, po srećnom povratku iz Rusije, i stolujući u Mainama kod Budve, nađe u sebi nove snage i da pređe isti mukotrpni put građenja, dok manastir nije još jednom obnovljen 1724. Za svih godina mira, kakvog-takvog, kaluđeri su u njemu nastavljali prekinute poslove, koji su pored crkvenih bili okrenuti i drugim, i širim, potrebama njihovoga naroda. Tamo su oni na rukopisima koje su obnavljali, opremali ili prepisivali i na knjigama koje su dobijali stavljali zapise o godinama i danima koji su im donosili naizmence sreću i nesreću, bogate letine i surove gladi^[404] trenutke spokoja i duge časove nedaća; pokatkad je to bila molitva, a pokatkad kletva, i pokatkad strašna zbilja, a pokatkad samo šala; gdekad opet i sve to zajedno, kao u jednom zapisu na rukopisu iz ovoga stoleća, gde se čita: "Crkva cetinska roždastvo Bogorodice; sija knjiga cetinska tl'k od psaltira Bogorodice Cetinske: usliši, Gospodi, glagol moj, jegda molju se tebe; patrijarhu že Kaliniku sekirice po hrbatu".^[405] I tamo je neko od njih, nama sada neznan imenom, ali dobro poznat delom, ispisivao i bogato ukrašavao inicijalima i zastavicama rukopise koji su gdekad od početka bili namenjeni da odu u druga središta, a gdekad su ih drugde odvodili obrti istorijskih zbivanja. On je tako 1716. pisao jedan Molitvenik "na Cetinju u kaštel Vigan, povelenijem gospodina popa Nikole od sela Građanih" i taj je njegov rad sada u titogradskom muzeju; takođe tada, ili nešto pre toga, radio je na Irmologiju, koji je posle dospeo u crkvu sela Bratiškovci, na severu od Šibenika, i najzad, koju godinu ranije, dovršio je Trebnik na kome se 1728. potpisao, kao njegov vlasnik, jeromonah Maksim Mileševac, u manastiru Mileševi, jer je valjda za njega bio i rađen, ali je danas rukopis opet u manastiru na Cetinju.^[406] Svoju već vekovnu ulogu u književnom životu i u pismenosti našega naroda pod Turcima časno je produžavao da igra glasoviti manastir Piva. U njega stalno pristižu knjige, rukopisane često i po više decenija, pa i vekova unazad, koje nabavljaju njegovi monasi i njegovi priložnici, pa se o tome na njih unose beleške, koje su svojevrsni naši ekslibrisi: 1705. mitropolit hercegovački Đerasim zapisao je na rukopisu beseda Jovana Zlatoustog da ih je "odkupio pop Vuk za svoj trud" i priložio "u manastir Pivu", duše svoje radi; 1709. stavljeno je na jednom Mineju, iz XVI ili XVII veka, a 1710. na jednom lepo ornamentisanom jevanđelju iz XVI veka da pripadaju pivskom manastiru; 1720. učinjeno je to za Zlatoust iz XV veka, a 1741. jeromonah Teodosije Pivac pripisao je na Oktoihu iz XV veka da je tu "svetuju i božestvenu knjigu, crkovnu i carstvujuštu", priložio "ćirije Petku svetomu monastiru Pivi". Te knjige se nisu samo pobožno čuvale, kao svetinje, nego su se i čitale, i o tome isto tako ima spomena u zapisima: "smereni pop Meletije Pivac" stavio je na Panegiriku iz XV veka dve beleške o svom čitanju te "božastvene" knjige, 1740. i 1743. godine. Taj Panegirik, inače, prolazio je u toku godina kroz mnoge ruke, i one su, za potonjeg čitaoca (nekad se njemu obraćaju sa srdačnošću: "O ljubozritelni druže Srbine") ostavljale ne samo tragove svoga bavljenja njime već i zabeleške o događajima od većeg ili manjeg značaja, ali za ondašnja poimanja značajnim van svake sumnje: iz 1700. o "venčanju" mitropolita hercegovačkog kir Filoteja i o dolasku u Pivu patrijarha Joanikija, 1711. o smrti proigumana Grigorija i 1739. o udaru Turaka "na Biligrad", kome ipak "ne satvoriše ničtože". Sličnih hroničarskih pripisa ima i na drugim rukopisima ovoga manastira: na jednom Triodu patrijarh srpski Arsenije IV ubeležio je 14. maja 1727. sećanje na prijatan boravak u manastiru i na srdačan doček koji su mu priredili kaluđeri ("pridoh va Bogom pokrivajemi monastir Pivu, ju že ot osnovanija vazdviže svetejši patrijarh srbski kir Savatije; naš prihod bist pri preosveštenom mitropolite hercegovačkom gospodinom Aksentijem i pri igumane toje obitelj kir Atanasij i mnogoe utešenije samim mnihom jakože duhovne, sice i telesne"..., a isti patrijarh je i u istu knjigu, uneo i 8. aprila 1733. belešku o ponovnom svom, i ne manje ugodnom, boravku u ovom manastiru, gde je praznovao i "svetloje V'skrsenije Hristovo".^[407] Svi hroničari manastira Pive nisu, međutim, uvek bili u tako srećnoj prilici da pismeno ovekoveče bolje momente ondašnjeg života; neki su morali da prave zapise o stradanjima i nedaćama: 1705. na rukopisnom Psaltiru: "Da se znade kade pogibe vojvoda Ilija, sapreše ga Drobnjaci i posiječe ga Mustaj-paša i uze mu sve imaće: 100 konja i govedi i 600 ovaca, va ljeto 7213"^[408]; 1710. na štampanom Oktoihu Božidara Vukovića: "Da se zna kade bi na Ercegovini Čengić Durmiš-paša i uze ot Pive groša 800 stotina va leto 7218; pisa pop Tomo Lešević"^[409]; ili iz 1720. takođe na rukopisu Psaltira: "Da se zna kade bi gladna godina u Drobnjacije va leto 7228 i raspraši se i ode u donju (zemlju) svi Drobnjaci listom u užičku nahiju".^[410] Takve ili slične događaje zapisuju i "smireni monasi" po ostalim manastirima ovoga područja, kakvi su, na primer, zapisi iz manastira Bijele kod Šavnika, u oblasti Nikšića — jedan iz 1702. godine o pohari manastira: "Da se zna od Seljmana, kada je popalio Bijelu, 7210",^[411] a drugi, iz 1735, o smrti igumana, u kome je, u malome, sadržan čitav njegov čestitošću ispunjen i svetao životopis: "Da se zna kade se prestavi igumen Maksim iz Bijele manastira, sin kneza Nikole Jankovića, dobri i izabrani človek; igumnova 30 let, ponovi 2 kelije i ukrasi crkvu i kupi uru sa s'veštnici i cvet i kandilo srebrno, i ogradi valanicu i vodenicu i anbar, a ine 3 kuće za službe manastirske svojim trudom, i uze pod manastir zemlje više nego je prežde bilo; prestavi se va leto 7243 va utornik 4 ned. po pasce".^[412]

Novo i značajno poglavlje svoje istorije beleži u XVIII veku i manastir Savina; međutim, pravi svoj početak to poglavlje ima još pri kraju prethodnog stoleća. Svoj novi uspon Savina duguje jednim delom oslobođenju Herceg-Novog iz turskih ruku i njegovog uključenja u mletačku državu, 1687. godine; prelazak grada u sasvim drugu kulturnu sferu nije mogao biti bez blagotvornog dejstva i na pravoslavno stanovništvo, Herceg-Novog i oko njega. Drugi događaj koji je označio, a delom i pripravio, taj početak već nije tako svetao. U borbama s Turcima oko Trebinja 1693. Mlečići su razorili stari hercegovački manastir Tvrdoš, da ga neprijatelj ne bi iskoristio kao uporište, a njegove monahe, zajedno s vladikom hercegovačkim Savatijem Ljubibratićem, prihvatili su i smestili na svojoj zemlji, kraj Novoga i u Savini. Tvrdoški monasi doneli su sa sobom svoje dragocenosti, koje i danas "predstavljaju najveću vrednost savinske riznice".^[413] Tako je u taj manastir dospeo, ako već nije u njemu nastao, poznati Savinski letopis, iz druge polovine ili sa kraja XVII veka, koji je u stvari drugi deo obimnijeg Skazanija v'kratce suštim ot Adama do današnjago vremene, "koje se nalazi ispred srpskih letopisa prve grupe" (Lj. Stojanović), ali s dodacima i umecima kojih u ovome nema.^[414] U Savinu, Koja je postajala sve veći i sve privlačniji centar kulturnog i verskog života, počele su sa raznih strana da pristižu knjige, poglavito one potrebne bogosluženju; neke od njih su i dalje rukopisne, ali se u sve većem broju javljaju knjige štampane, i to u prvom redu u Rusiji. Tako je 1702. godine čak iz daleke rjazanske i muromske mitropolije jednu takvu knjigu, štampanu u Moskvi 1697, mitropolit Avramije "za duševnuju svoju polzu i po svojeh roditeljeh i vječnoje pominovenije" poslao "v serbskuju zemlju v prečestnuju obitelj Uspenije Bogorodici naricajemi Savina pri serbskom mitropolite Nektariji i pri igumene toje obitelji Georgiji"^[415] a 1703. izvesni "kapetan Radivoj Srbin" otkupio je neko "svetoe evangelije" i poklonio ga obitelji Savine "za dušu svoju i svojih roditelja" i dušu "svojega podruga gospožde Dane" i njenih roditelja.^[416]

U iste svrhe i iz istih motiva lične pobožnosti i odavanja pošte svojim najbližim godinama će u crkve i manastire po Boki Kotorskoj i Hercegovini stizati bogati i skupoceni darovi u knjigama i sveštenim utvarima koje je slao Sava Vladislavić, ruski senator i "tajni dejstvitelni savetnik", kavaljer i "grof ilirski". Ovaj Srbin iz Hercegovine, koji je rođen oko 1684. godine u kući sasvim skromnih mogućnosti, ali dugih i nikako skromnih tradicija, zahvaljujući svojim blistavim sposobnostima, vinuo se u Rusiji do najvišeg ugleda i došao do ogromne moći i pregolemog bogatstva.^[417] Od prvih godina XVIII veka, kada započinje njegov brzi uspon lestvicama uspeha, pa sve do smrti, 17. juna 1738, on je u Rusiji bio ličnost najvišeg reda u diplomatiji i u državnim poslovima i uživao je gotovo neograničeno poverenje i neprekidnu naklonost cara Petra Velikog i carice Katarine I. Decenijama su u mnogim državnim potrebama od njega traženi saveti i njegova su mišljenja usvajana, a stalno je upućivan u poverljive i delikatne misije od najkrupnijeg značaja, koje je on obavljao na najbolji način i na opšte zadovoljstvo; za neprocenjive usluge ruskoj državi obasipan je častima, odličjima i doista carskim nagradama. Ali i kada je počinjao, kao i kada je bio na vrhovima ugleda i moći, Sava Vladislavić nije zaboravljao svoje poreklo i nije prekidao veze, ni emocionalne, ni stvarne, sa zemljom i narodom iz kojih je potekao. Sećajući se svojih prvih životnih koraka, a izgleda i svoga školovanja u Dubrovniku, što mu je u Rusiji donelo naziv Raguzinski, pod kojim je vrlo dugo bio isključivo poznat, on se sa srdačnošću odnosio prema dubrovačkoj vlasteli, činio je usluge njihovoj vladi, a jedno vreme nosio se mišlju, i pokušavao je, da u Dubrovnik preseli svoju majku i da tu za nju čak i sagradi crkvu, po pravoslavnom obredu, što se, zbog slepe i netolerantne upornosti konzervativnog dubrovačkog patricijata, nije ipak ostvarilo. I iz vlastitih pobuda, a ne samo na zahtev Cara Petra Velikog, on je načinio ruski prevod, zapravo skraćenu verziju znamenitog istorijskog dela Kraljevstvo Slovena (Il regno degli Slavi, Pezaro, 1601) dubrovačkog kaluđera benediktinskog reda Mavra Orbina. Taj svoj prevod, pod naslovom Kniga istoriografija počatija, imene, slavi , i razširenija naroda slavjanskago on je, istina bez naznačenog svog imena, štampao u Petrogradu 1722. godine, od kada traje i njegov ogromni uticaj na istoriografiju srpsku, bugarsku i rusku.^[418] Kao dvorski savetnik za pitanja pravoslavnog istoka, on je izvršio neosporan uticaj na Petra Velikog da Crnogorcima i vladici Danilu uputi pukovnika Miloradovića i da ih pozove na oslobodilački ustanak, koji doduše nije doneo željene plodove, ali je naznačio put dalekosežne politike, crnogorske i ruske, i rasplamsao zanosne i posle vekovima neugasle nade. Za njega se tvrdi da je otvorio takozvano istočno pitanje i pogled ruskog cara okrenuo prema Jadranu. I bez sumnje samo jedan od mnogobrojnih znakova te neraskidive Vladislavićeve povezanosti s prošlošću i verom svoga "naciona" predstavljaju knjige kojima je on opremao srpske crkve i manastire. Sve te knjige, mahom štampane, i uvek, razume se, u Rusiji, retko kada rukom pisane, Vladislavić je davao da se raskošno uvežu i da im se povezi okuju u srebro i zlato i ukrase dragim kamenjem. Na njih je stavljao natpise koji su imali da potomstvu "na vjeki vjekov" prenose njegova pobožna i rodoljubiva osećanja darodavstva. Takvih knjiga ima u Žitomisliću i u manastiru Duži kod Trebinja; ima ih, ili ih je bilo, u manastiru Pivi, u Svetoj Trojici Pljevaljskoj, u crkvi na Topli u Herceg-Novom i u onoj Roždestva Bogorodice u Lastvi u Grblju, u manastiru Svetog Luke u Risnu i u manastiru Praskvici.^[419] Katkada su one tamo stizale pojedinačno, a katkad su ih dopremali u velikom broju i u čitavim sanducima, kao, na primer, maja 1733, kada su iguman manastira Praskvice i "suđe komunitadi paštrovske" potvrdili svečano da su primili od "grafinje Jevrosine Vlaislaviča, vadove vojevode Mitra Ćarkovića Magazinovića iz Novoga" trideset dve crkvene knjige "va tom evangelije naprestalno okovato srebrom i pozlaćeno", koje su poslate "iz Rusije i Santpeterburga" u manastir "ot jego visokosijatelstva i imperatorskogo veličanstva tajnago savetnika i ordena S. Aleksandra kavalera i iliričaskago grofa i našego milostivješago patrona Save Vlaisaviča jeje brata, za duševno pominovenije usapši jego roditeljej i saradnikov i jego zdravija i duševnog spasenija".^[420] Nije teško zamisliti kakav su silan utisak te knjige činile, i od kakvog su dejstva bile na duše i svest pravoslavnog srpskog naroda kada ih je samo i viđao, u trenucima naročito svečanih bogosluženja, onako velike, masivne, u skupocenim povezima i okovane u srebro koje je potom još pozlaćeno. One su već samim tim stvarale čvrsto uverenje da ne može biti bez budućnosti narod sa tako visokom plemenitom i moćnom gospodom, koja ga i u dalekoj, ali jednovernoj i bratskoj Rusiji ne zaboravlja i ne ostavlja samoga sebi.

Sava Vladislavić bio je u Rusiji moćan zaštitnik i blagonaklon prijatelj velikog broja naših đudi, koji su tamo stizali gonjeni svakojakim nevoljama isti vođeni najraznovrsnijim ambicijama. To nisu bili jedino pravoslavni Srbi; Vladislavićeva kuća isto tako je ostajala širom otvorena i za katolike, čak i za one koje je u Rusiju upućivala Kongregacija za propagandu vere i koji su se strasno zanosili nadom da će jedanput pravoslavne Ruse ipak privesti pod skute jedino pravoverne rimske crkve. Vladislavić ih je primao sve, bez obzira na veru, jednostavno kao svoje "Ilire". Iako je sam bio nepokolebivo odan pravoslavlju, on u konfesionalnim pitanjima nije nikad pokazivao ni traga isključivosti, tako da su ga zbog takvog njegovog držanja, a i zbog dubrovačkog perioda njegovog života i njegovih srdačnih veza s pojedinim Dubrovčanima, izvesni ruski istoričari smatrali katolikom. Brat zadarskog nadbiskupa Vicka Zmajevića, koji se toliko obeležio mržnjom prema pravoslavlju, Matija Zmajević našao je u Vladislaviću svog najvećeg protektora, i to dok sam nije još bio došao do nekih većih časti i položaja u Rusiji. U jednom pismu svom rođaku Matiji Štukanoviću, odaslatom 3. novembra 1714. iz Petrograda u Perast, on Vladislavića naziva svojim jedinim "gospodarem, ocem i zaštitnikom" (mio unico patrone, padre e protetore).^[421] A Matija je takođe bio više nego revnostan katolik i stajao čak u direktnoj vezi s Propagandom. U Vladislavićevoj blizini našao se i peraški opat i pesnik Ivan Krušala, koga je, štaviše, "grof ilirski" poveo sa sobom u Kinu kao tumača i sekretara, kada ga je carica Katarina tamo poslala u svojstvu ambasadora po državnom poslu od najpresudnije važnosti, oktobra 1725. godine. Najzad, još jedan peraški pisac, i vrlo dobar katolik pri tom, Krsto Mazarović iskazao je svoju istinsku privrženost Vladislaviću posvetivši mu najlaskavijim rečima svoju italijanski pisanu knjigu o pomorskom podvigu kapetana Đura Bana u dračkoj luci, koju je štampao 1716. u Veneciji. Tako se u ličnosti i radu Srbina iz Hercegovine i ruskog grofa i državnika Save Vladislavića, i u krugu odabranih naših ljudi, koje je on, zahvaljujući svojoj umnosti i širini, okupio oko sebe, ostvarila, još jednom u XVIII stoleću, bliskost sudbina i povezanost kultura naroda iz raznih sredina ovog područja, koje su onda odvajali običaji, religije, crkve, državni sistemi, pa i državne granice.

Jedan od tih bliskih saradnika grofa Save Vladislavića, Peraštanin Ivan Krušala, bio je zaista nesvakidašnja i po mnogo čemu neobična ličnost; putevi njegovog života imali su i dotle i potom najčudnije smerove. Rođen ko zna gde, i kao Turčin, on je u najranijem detinjstvu zarobljen i doveden u Perast, gde je pokršten i gde ga je usinio Matija Krušala, bliski rođak Vicka i Matije Zmajevića.^[422] U Padovi je svršio teologiju, kako izgleda u kolegiju za pokrštene^[423], i već 1704. zaređen je u Kotoru za sveštenika. Krajem 1708. i na početku 1709. nalazi se, sasvim kratko, na dužnosti opata Svetoga Đurđa u Perastu^[424], pa je od tada, i sigurno po tome, stalno nosio zvanje opata. Tek što se vratio "iz učenja padovanskoga", i dok je, kako i sam priznaje, bio još uvek "malo vještan od jezika slovinskoga" — koji, nema sumnje, nikada nije ni stigao da nauči čestito — dao se hrabro na krupan pesnički poduhvat: da na tom "slovinskom" jeziku opeva znameniti događaj iz peraške istorije, od 15. maja 1654, kada su malobrojni stanovnici junačnog grada, potpomognuti šačicom mletačkih vojnika iz Kotora, zadobili sjajnu pobedu nad daleko brojnijim turskim neprijateljem, koji ih je napao sa više strana i uz to se poslužio lukavstvom. Za to svoje Spjevanje dogođaja boja peraškoga na 15. svibnja 1654 — što je, u stvari, omanji spev, od trista trideset četiri stiha — Krušala se opredelio za trinaesterce, rimovane u parovima (aa bb itd.) i podeljene glavnom cezurom u dve nejednake polovine, od kojih prva broji osam, a druga pet slogova. Takav stih Krušala je našao u narodnim pesmama, ili, još pre, u pesmama narodskim, kojima su poneki anonimni Peraštani oponašali narodno pesništvo; dikciji on daje utisak izvesne težine i neke naročite tromosti, kakva se sreta i u bugaršticama. Zanimljivost Krušalinog izbora u tome je što je istovetan stih izabrao i barokni pesnik iz Dubrovnika Vlađ Menčetić za svoj heroikomični spev Radonja, koji je do njega došao isto tako posredstvom usmene poezije; ali sva je prilika da za dubrovački spev Peraštanin nije ni znao. Ne vidi se iz njegovog dela, a ne bi se reklo ni inače, da je Krušala imao veće književno iskustvo i da je mnogo vremena utrošio čitajući pesnike. Iz biografskih napisa o Andriji Zmajeviću zna se da je potonji nadbiskup barski, dok je još bio na studijama u Rimu, ispevao poemu Boj peraški, u osmercima i u tri pevanja, ali kako je ona već odavno nestala, ne može se suditi da li je barem nju Krušala imao prilike da vidi. Kao pouzdano moglo bi se uzeti da je slušao malobrojne pesme usmenog postanja na istu temu, koje su se u njegovom veku javile u Perastu i koje su imale, kao glavno svoje obeležje, jak hroničarski karakter^[425]; pojedini obrti u njegovom pesničkom jeziku navode na misao da je Krušali izraz narodnog pevača bar donekle živeo u pamćenju. I on je svoj spev zamislio, kao hroničarsko nizanje događaja, bez učešća mašte i bez literarnih dodataka. U zaključnim stihovima, i u kojima govori ponešto o sebi, a ponešto o tome kako je delo radio, on to naročito ističe, pošto mu je očigledno stalo da čitaocu predoči istinitost "ove povjesti" i da ta uveri da u njoj nema stvari koju je sam izmislio ("i da ovdje ništa nije od moje svijesti"). Kao svoje izvore Krušala tu navodi svedočenja "starješina" i pripovedanje njegovoga "ćajka pridragoga", koji su bili očevici ("kako vidješe"), a poneki možda i učesnici slavnoga boja. Sem toga, stavio je do znanja da se sve to "nahodi u pismohranu", mada je teško verovati da je doista išao u arhive, da tamo gleda dokumente vezane za opevanu bitku, pošto su Peraštani posle nje, što im već mnogo manje služi na čast, pred mletačkim sudovima vodili parnice oko toga ko je od njih, boreći se, stekao veće zasluge, pa prema tome ima i više prava na priznanja i nagrade. Postojali su, u Krušalino vreme, i omanji istorijski spisi, na italijanskom jeziku, u kojima se s mnogo potankosti izlagao čitav događaj; jedan je od njih pod naslovom Istorija o Mehmed-agi Rizvanoviću, kada napade Perast godine 1654 (Istoria di Memed-aga Risvanovich, quando assali Perasto dell' anno 1654) i sada očuvan.^[426] Ali, iako je uglavnom suvoparno i nepoetski izlagao tok zbivanja, kako mu je ono bilo predstavljeno u pripovedanjima njegovih sugrađana, pominjući svako ime, svaki lokalitet i svaku pojedinost, što pri čitanju njegovog speva vrlo mnogo zamara, Krušala nije ipak izbegao momente koji su nastali igrom pesničke fantazije; jedino može biti tačno da ih nije on stvorio, nego da su oni takvi, i već stvoreni, a mahom iznova dograđivani, živeli u svakako čestim narodnim kazivanjima o bici koju je vreme sve više udaljavalo, i tako omogućavalo da se ona preobražava u legendu. Ti momenti deluju sada najživlje u Krušalinom spevu i retke su prijatne oaze u njemu: jedan je kad "ljubi" Mehmed-age, sluteći nesreću, pokušava, razume se uzaludno, da odvrati svog "gospodara" od pohoda na Perast, kao što to, i sa istim ishodom, čine i tolike druge "ljube" naše narodne poezije:

Pak mu reče: Mehmed-aga, moj gospodaru,
naši tebe na zlo stavlju, ludo te varu.
Ako ideš Perast mjesto sad porobiti,
promisli li na pogubi ka može biti,
promisli li da je Perast s tvrđom obranjen,
ispod krša pod kraj mora tvrdo posađen,
da ne može pješac skupa na njemu priti,
da ne može s konjicima na njem udriti,
da brez vode, ko je nema, ne može se stati,
tvoja vojska, gospodine, brez pogube neg livsati?
A svrh svega, Peraštani svi su junaci,
braniti će se svi do smrti, dok budu jaci.
Ja se bojim, gospodine, tvoje pogubi,
ne hod'tamo, ustavi se, moli te ljubi'.

Takav je momenat zatim kada jedan od Peraštana, imenom Kuculović Anto, polazi da pogubi turskog barjaktara i da tim junaštvom postigne da mu stari Vuko Matošević najzad dade svoju kćer koju mu je pre toga, kada ju je zaprosio, odlučno odrekao; u podvigu je on i uspeo, što pesniku daje povoda za prikladnu refleksiju: "Taka ljubav, kad je prava, čista i sjajuća, usred smrtne pogibe ona je moguća." Najzad, treći takav momenat predstavlja opis čudesne pojave Bogorodice u belome ruhu "vrh tvrđa" Perasta, od koje se ledi srce prestravljenim Turcima. Takvim pesničkim odeljcima, pored onih u kojima je izlaganje prava "povijest", Krušalin spev se ipak dopadao čitaocima u njegovom Perastu, među kojima se održao zahvaljujući rukopisima. Štampan je prvi put tek 1854, o dvestogodišnjici glasovite bitke, a posle toga još dva puta, 1896, i 1928. godine^[427]; štaviše, dva muzičara su za njega komponovala muziku, prema narodnim napevima (Ricci, Dionisio De Sarno-San Giorgio), pa je po njoj "još pjevaju peraški mladići prigodom fašinade".^[428] Pored poezije, Krušala se u Perastu ponešto zanimao i lokalnom istorijom, prvenstveno crkvenom; tako bi se mogla razumeti jedna vest koja kaže da je on bio pri ruci u skupljanju građe poznatom Danijelu Farlatiju, koji je, u prvim decenijama XVIII veka, započeo monumentalno delo o istoriji "svetoga Ilirika", to jest o crkvenoj istoriji naših krajeva (Illyricum sacrum), koje će okončati i štampati tek Jakopo Koleti, skoro sto godina kasnije.^[429]

Krušala se ipak nije trajno zadržao u Perastu: posle svoje kratkotrajne opatske karijere, i jedinog svog izleta u svet srpskohrvatske poezije, on se oko 1717, našao u Mlecima. Već tamo je došao u dodir s Rusima i po prvi put, sa Savom Vladislavićem: nekoj grupi ruskih mladića, ne više onoj kojoj je učitelj bio Mario Martinović, nego drugoj, koja je u Veneciji takođe studirala pomorstvo i nad kojom je nadzor vršio Vladislavić, tada na dužem boravku u Veneciji, po ličnim i državnim potrebama.^[430] Krušala je predavao italijanski jezik.^[431] A onda se, svakako s tim "Moskovitima", uputio u njihovu zemlju. Već sredinom oktobra 1719. on je u Petrogradu, kraj svoga sugrađanina Matije Zmajevića, koji ga pominje u pismu poslatom u Perast kćeri Mariji. Sa Zmajevićem je Krušala i marta 1725, ali sada u Moskvi, kako se vidi iz admiralovog pisma nadbiskupu barskom Matiji Štukanoviću.^[482] Tada je bio u službi Save Vladislavića, sa kojim je 12. oktobra 1725. iz Petrograda krenuo, za Kinu, kao njegov tumač i sekretar, kada je ovoga tamo uputila carica Katarina I, kao svog opunomoćenog ministra, da o nizu problema koji su postojali između dve neizmerno prostrane države pregovara i nađe najpogodnija rešenja. Ovo Vladislavićevo putovanje, na koje je išao u pratnji mnogobrojne svite, čiji je Krušala samo jedan član, bilo je veoma tegobno i trajalo je dugo a vodilo je ledenim putevima Sibira, preko bezbrojnih gradova, reka, planina i gustih šuma, sve do Mongolije, Kineskog zida i Pekinga. Ni u Kini nije sve teklo do kraja glatko i nije bilo bez opasnosti i teških časova; ali je Vladislavić savladao sve teškoće i s najvećim uspehom doveo do kraja pregovore. Jedan je od krupnih rezultata te misije razg