Мирослав Пантић
Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века
1990.

XVIII век: Доба просвећености

Књижевност на тлу Црне Горе и њенога Приморја ушла je у XVIII век с одређеним и за ондашње њене услове чак и значајним наслеђем. На том наслеђу je као на својој основи, и упирући се о њега као о свој ослонац, она могла да продужи свој ход, па и да се упути ка новим просторима и ка сложенијим и већим делима. Она je то и чинила, колико јој je било могућно, и колико су јој историјске и друштвене прилике допуштале. Следећи њен збир, који се да начинити на завршетку даљих стотину година њенога живота, већ je далеко богатији и показује несумњиви раст у многом погледу и не у једном правцу. Тих стотину година крунише на крају крупна и моћна фигура Петра Првога, који није био само знаменити архијереј и предводник свога народа него и писац који одваја једно књижевно раздобље од другога, представљајући првоме завршетак и синтезу и дајући другоме прве подстицаје и почетне замахе.

Нека својства књижевности на овом подручју остала су, стицајем околности, њена карактеристика и у новом столећу. Једно je од тих својстава од првенствене важности, истина негативне: још увек књижевност овде није могла да се креће у истом смеру и ка Једном циљу, нити да свуда буде подједнако разноврсна и обилна, а ни да постане јединствена и заједничка. Њени писци, као и њени читаоци, били су одвојени историјским судбинама, државним границама и антагонистичким религијама, па je из тога као неминовна последица проистицала различитост појединих друштвених средина, а у складу с тим и неједнакост културног живота и схватања књижевности, као и сврхе коју она има. Линија поделе, у најгрубљим цртама, ишла je овде линијом додира и одбијања двеју главних конфесија. Писци из православних средина, који су и даље остали малобројни и ретки, настављали су да пишу у затвореном кругу освештане традиције: њихово отварање према свету, кад су се за њега указивали неки изгледи, редовно je ишло преко једноверне Русије, у коју су они одлазили, где су учили и одакле су им стизале књиге. Центри њиховог окупљања и рада и сада су били манастири и цркве; градског друштва они нису имали и читаоци на које су смели рачунати бројили су се на прсте. Кудикамо бројнији, а и неупоредиво образованији, били су писци из претежно католичких градова Боке Которске. Они су могли да прате боље и да прихватају у већој мери оно што се догађа у културној Европи онога доба, иако су се и даље у томе ослањали на посредовање Дубровника, где су налазили узоре и учитеље у "словинској" литератури, и Италије, одакле су им увек долазила одлучујућа културна зрачења. Друштво за које су они стварали било je одавно урбанизовано, а у њему je и читалаца било сразмерно више. Упркос томе, извесне неједнакости, па и повремена затварања у сопствени завичај и у видокруге омеђене његовим звоницима дају се уочити и овде. Књижевност негована у Перасту живи прилично независним и засебним животом у односу на ону која се у исто време ствара у Котору; с Которанима уосталом Пераштани одавно имају заплетене рачуне и од њих их одвајају вековима подгрејаване антипатије. Понека места у Боки Которској касније се укључују у поморски и трговачки живот овога подручја и спорије остварују своје економско благостање; природно je било отуда да једно време видљиво заостају и у књижевности.

Ситуација није ипак у свему тако једноставна и одвојеност у сфери књижевности и културе није на сву срећу дефинитивна. Неки додири и прожимања остварују се поред свега, и они су драгоцени предзнаци будућих кретања. Чак и када се споре, и када се у жару полемике обарају једни на друге с много зелотске нетрпељивости, католички и православни писци из ових страна показују да не живе одељени непремостивим зидовима својих религија и да и те како воде рачуна једни о другима. Такве полемике постају једна од ознака културе у овом региону, и њих има како у време владике Данила и надбискупа Вицка Змајевића тако и у време владике Саве и његових опонената с католичке стране. Али постоје тада и додири друге врсте, и срдачнији. У појединим тренуцима опажају се утицаји књижевности настале у православној средини на ону из средине католичке, и обрнуто. Најлепши пример таквог утицања можда je траг који je у књижевности Пераста оставила једна полустихована, полупрозна Повест о кнезу Лазару. Настала ко зна где у српским областима, та ћирилицом писана "повест" о косовској бици, рађена према традицији и према народним песмама, добила je специфичну стилску и језичку верзију на земљишту Црне Горе и Боке Которске.^[328] Неки непознати Пераштанин искористио ју je затим за једно необично своје дело, које je представљало спој драме и епоса, и које je назвао Бој Кнеза Лазара и зла сврха Милоша Ковиљића и издајника Вука Бранковића и девет браће Југовића на Косову Пољу.^[329] Остале изворе он je себи нашао у народним бугарштицама о Косову, које су записиване, или можда само преписиване, у његовом Перасту, и у сувременој историјској литератури коју je читао, а у којој je прво место припало Орбину и његовом Краљевству Словена. Из ћирилске Повести о кнезу Лазару перашки песник преузимао je несумњиво највише, и то не једино чињенице и основну материју, већ je у широким захватима зајмио из ње и сам текст, који je с потребним модификацијама претварао у доста невеште, а често и незграпне и рапаве двоструко римоване дванаестерце. Његово дело без сумње се на неки начин изводило у Перасту, највероватније на главном његовом тргу. Само то извођење није нам докраја јасно, али оно je могло бити онакво какво je било у обичају у онда врло популарним ораторијумима: наративне делове казивало je лице које се звало Писац, Песник или Историчар - код Пераштанина само Писац и Писник - а текстове појединих јунака - овде су то кнез Лазар, Милош Кобилић, Вук Бранковић, кнегиња Милица, Југ Богдан и сви остали учесници у косовској трагедији - говорила су сама та лица, па било да се на позорници виде у свечаним, укоченим и достојанственим положајима, готово без покрета - или се пред гледаоцима и не појављују, него се само чују њихови гласови.^[330]

Таква драмска дела у којима су теме и јунаци узимани из народне историје нису се иначе ни у XVIII веку приказивала по Боки Которској, па ни у Перасту. У том погледу перашки Бој кнеза Лазара мора се сматрати апсолутним изузетком, јер je позоришни живот, уколико га je на овом подручју било, следио друга два правца. Када су бивали препуштени сами себи, позоришни аматери одавали су се, у време карневала, бучној, неконтролисаној, и на бурлескама грађеној импровизацији, у стилу и по сижеима комедије dell'arte; та су извођења била лишена сваког другог циља, поготову уметничког, осим да што гласније насмеју у тим разузданим часовима окупљену и за такву врсту забаве расположену гомилу. Али обичније и чешће локалне љубитеље позоришта окупљала je око себе црква, а текстове je одабирао и њихово je извођење увежбавао месни свештеник; представе су тада имале из основа други карактер, а циљ им je био у поуци и ширењу побожности у пуку, а не у тривијалној и јевтиној забави. Изводило се редовно у цркви или пред њом, махом у предускршње дане, па су стога бирани и одговарајући комади из циклуса предсмртних Христових мука и његове смрти на крсту. Како перашки писци, а и писци у целој Боки Которској, нису имали оригиналних драма те врсте, уместо њих за овакве сврхе добро су долазила традиционална и по свем приморју одавно извођена "приказања", писана у једноставним осмерцима и припростим, али свима схватљивим језиком и стилом. Једно je од тих приказања Плач блажене Госпе када плака горку муку прислаткога свога синка Језукрста господина нашега, које по свом постанку спада "у најмању руку и подаље у XV стољеће",^[331] а његов текст извођен je, са ситнијим прилагођавањима, у првом реду језичким, од тада па за више столеће даље. Перашки позоришни аматери играли су га у свом дијалекту, не водећи нимало рачуна што je понекад њихова штокавштина на крајевима стихова кварила испрва правилне сликове изворне чакавштине. Колику je популарност ово дело уживало у Перасту ништа боље не показује од околности да из XVIII века има неколико рукописа с његовим текстом, један анонимног писара с почетка века, други Марка Баловића из 1733, трећи перашког патриција Николе Мазаровића из друге половине XVIII века, и можда још који.^[332] Сви ти рукописи, вероватно рађени онда када су била поједина извођења овога дела илустровани су с мање или више цртачке вештине а на тим њиховим цртежима, гдекад и колорисаним, представљене су поједине сцене или личности драме. Плач блажене Госпе, у коме наративне делове (Ријечи писма) казује нарочито лице, а остало говоре малобројне личности драме, Језус, Госпа и Иван јеванђелиста, извођен je свакако у Перасту као и другде, и можда управо на начин који je Петар Кнежевић описао у предговору своје Муке господина нашега Исукрста и плач матере његове из 1753. године.^[333] Ту су наративни делови певани наизменично од двојице или више извођача, а остале деонице певале су (или говориле) личности Којима односни текстови припадају. Истоветним или сличним поступком изведени су у Перасту током XVIII века још један "Госпин плач" — сада се он зове Плач блажене госпе синка свога мртва држећи под крижем^[334] — затим једно друго приказање које би се могло назвати Отајство муке Језусове, и у коме излазе редом анђели, на челу са Габријелом, "носећи поједина отајства муке Језусове": пенезе, чашу, коноп и веригу, свиту, руку, стуб, бичеве, круну, чавле, сунђер (спенга), копље, скале, клијешта, и приказујући сваки од њих побожном пуку са по неколико слабо начињених и непоетских, али сигурно у оним часовима упечатљивих строфа.^[335] Занимљивост оваквих представа увећавала су и незнатна прилагођавања одређеној средини, и нема сумње да су Пераштани, слушајући на почетку стихове као што су:

С неба слећех ко видите
овди к вама гдје молите,
о ви, браћо Пераштани,
Језусовом крвју спрани,

доживљавали двоструко гануће и осећали се, на известан начин, као учесници у призорима које гледају. Поједине драме овога рода одржавале су се дуго и жилаво на репертоару аматерских представљања у Перасту: на једном Приказању разговора Језусова с ученицима својијема у бријеме напокоње вечере, у чијем je тексту и цртеж последње вечере с распоредом њених учесника, а на рукопису, рађеном калиграфски у XVIII веку, неки упућени читалац дописао je касније да je последње представљање тог дела било 1800. године.^[336]

Књижевни рад у Боки Котарској XVIII века одликују још неки општи моменти. Један je од њих следећи: народио песништво, које се овде воли и слуша као и раније, а можда и више, из усмених облика свога живота све чешће прелази у писане збирке. Примери Николе Буровића и Јулија Баловића вероватно су у томе били пресудни. Све бројнији Пераштани, од којих неки остају анонимни, док су други познати као личности, бележе народне песме које чују или које налазе у ранијим записима. И опет као Буровић и Баловић пре њих, они то чине искључиво за себе и једино свог задовољства ради, па их зато не узнемирава много ако чисто народне песме мешају с очигледним њиховим имитацијама, и ако једнима и другима стављају у друштво уметничке производе дубровачких, а уз то и осталих приморских песника. На самом почетку XVIII века неко je у Перасту записао бугарштицу о свађи Видосаве и Маре, кћери кнеза Лазара, и о трагичном сукобу њихових мужева Вука Бранковића и Милоша Кобилића услед тога, што je све довело до српске неслоге у одсудном часу, и Бранковићевог издајства и Кобилићевог херојског чина после незаслужене клевете. Најопсежнију збирку са оног тла из XVIII века оставио je иза себе перашки патриције Никола Мазаровић (7. Х 1760 - 23. II 1851), који je рад на њој започео 1774, још невештом, у ствари дечачком руком, када je и ставио запис о томе на корицама рукописа, али je песме у њу уносио дуго, и све до почетка наредног столећа, тако рећи.^[337] У збирку je Мазаровић уписивао све што му се допадало: највише су то народне песме, и то јуначке, у десетерцу, о догађајима из историје Пераста и о хајдучким нападима на Турке претежно, затим лирске, у различитом ритму, и обавезне почаснице, мушке и женске, сасвим лепе и чедне, и оне које то нису, ни што се тиче лепоте, а ни што се тиче чедности. Поред народних песама, ту су још, и у обиљу, састави дубровачких песника, познатих (Марин Буресић, Паскоје Примовић, Влађ Менчетић) и оних чија се имена не знају, као и стихови разних анонимних перашких песника. Када je Мазаровићев зборник ко зна како, али још увек за његова живота, јер je он живео дуго, долазио у руке других песника и љубитеља, Јоза Шилопића, на пример, и они су у њему додавали понешто, па je број и репертоар песама у њему увећан и на тај начин.^[338] Осим збирке Николе Мазаровића, у коју су већ многе народне песме биле једноставно пренете из ранијих збирки, највише из оне Јулија Баловића, али у којој има и нових песама те врсте, у Перасту су начињене и друге такве збирке, мањег обима а обично и мањег значаја: три потичу од појединих Баловића,^[339] а око једне се старао Пераштанин Иван Коловић, почев од краја XVIII века, па све до 1805. године, како изгледа.^[340]

Дубровачки песници, тако присутни у књижевности Боке Которске, и од толиког утицаја на њу, преписивани су овде с врло много усрдности и током целог XVIII века, тако да то постаје још једна од виднијих карактеристика епохе. Ти преписи, иако проређени временом, потичу са разних тачака овог подручја и налазе се још увек у приличној мери. Њих су за себе, и понајвише једино као предмет личних читања правили љубитељи дубровачке литературе, која се и у Боки Которској, као и свуда код нас уосталом тада ценила као класика васцелог "словинства". Извесно je да су таква схватања покренула 1728. године Марка Баловића (1683-1732), Пераштанина од знатног угледа, поморца и трговца, судију и заступника своје општине, да себи даде труда да препише, или да наручи да неко други то за њега учини, онда већ и далеко изван Дубровника чувени Осман Џива Гундулића.^[341] Ништа друкчији, свакако, нису били ни мотиви которског патриција Антона Јакоње, када се, средином XVIII века, одлучио на исти посао и определио за исто дело.^[342] Ти преписи, међутим, одиграли су у култури Боке Которске улогу и дуготрајнију и крупнију од оне коју су имали у изгледу, и коју су им намењивали, њихови творци или зачетници: чувани и читани у току година, а затим, као готови предлошци, даље преписивани, они су утицали да се на овом подручју изгради одређена представа нашег књижевног језика и стила, као и наше књижевности уопште, и да та представа постане затим не само модел коме се тежи већ и безмало обавезујућа литерарна норма.

Књижевност овога подручја одликују још и бројни преводи са других на наш језик, што je потпуно разумљиво, и што има не један разлог. Превођење je стална појава у литератури уопште, и културе друкчије и не живе до у непрекидним међусобним сусретима и узајамним прожимањима. Али осим тога, и поготово, оно je неизбежно, а и од нарочитог значаја исто тако, у срединама мање развијеним и у којима су интелектуалне и стваралачке снаге ретке, као што je овде несумњиво случај. Тежиште je, међутим, у избору који се при том мора чинити, јер се у њему огледају не само духовне потребе одређеног региона и тачке до којих он стиже у појединим тренуцима своје духовне историје. Задуго, превођење на овом тлу остаје у границама традиције и настоји да одговори само дневним захтевима цркве. Тако je фрањевац Бонавентура Марчела, о коме се иначе ништа поближе не зна, осим да je живео, у Котору и да je умро 1806. године, превео Благо наука крстјанскога Николе Тирлоа (Turlot), и то, како изгледа, са францускога ("принесен из дијачкога, пак у француски језик, напокон у словински", казано je у поднаслову), а његови пријатељи издали су тај превод 1770. у два тома у Млецима, као дело "једнога редовника из Далмације".^[343] По тој напомени судећи, а и по "чистој икавштини" којом je превод рађен, Марчела изворно можда и није Бокељ. Од њега се иначе помиње и превод још једног побожног списа — биографи га називају Ћудоредне намјере Бенедикта XIV — али je он остао у рукопису и одавно га већ нигде нема. Само je преводилац био, и то од исте врсте и са истоветним намерама, и Јосип Матовић, који je у Доброти рођен (1732), у њој проживео век као свештеник (од 1760, по прилици) и у њој и умро (1811). Те околности су пресудно утицале и на оно што je радио: 1775. он je у Млецима штампао Катекизм римски по наредби с. сабора тридентинскога к парокима,^[344] за који je већ у наслову истицао да je "истомачен и приобраћен из латинскога у славинскому језику", али je његов језик у ствари било добротско наречје.^[345] Свој превод Матовић je посветио бискупима "нашега народа", с надом да ће га они препоручити подручним стадима "да би се пук окористио с овијем с. науком, који просвијетљује цркву божју и каже прави пут за изаћи у небеску отаџбину". За Матовића се још понекад тврди да je сакупљао и народне умотворине, првенствено загонетке, али од тога његовог посла није сада ништа остало, а лако je могућно да га није ни било. Најзад, и Которанин Франо Моранди (9. VI 1748— 6. VII 1826), који je најпре био жупник Светога Матије у Доброти, а онда каноник и архиђакон катедрале у Котору, више je упамћен "по изврсним преводима" но по "неколико његових пјесама по народном обичају испјеваних".^[346] Једна je од тих његових књижевних творевина Пјесан у пофалу покојнога капетана Пава Ђурова Каменара из Доброте, коју je Моранди сложио 13. септембра 1796, када je био "парок Светога Матије у Доброту". У тој песми писаној у десетерцима народне песме и са осталим својствима тога песништва, до слика и карактеристичних поступака и обрта, "трудан јунак" — а то je Паво Каменаровић управо — заспи "у планини на трави зеленој", а уз њега легне, загрливши га, "планинкиња вила";када се он пробуди, вила одговара на његова питања која je гора најлепша, па која звезда и најзад које лице, а онда му дарује срећу, која je: "мудрост у памети", "снага у десници", "благо небројено" и — да се не ожени, већ да све што je стекао по смрти остави "Богу и црквама", "души и убозијема" и "роду и племену". Песма je настала после Каменаровићеве смрти, што се у њој и каже, а све што je Доброћанину вила обећала уистину му се и стекло. Нарочита je особеност ове пригоднице у томе што je Моранди у њу дословце укључио лирску народну песму познату из Вукове и из многих других збирки усмене поезије која почиње "Која je гора од горе најљепша?"^[347] A изврсни Морандијеви преводи, који су даља његова дела, преносе у чист бокељски говор, познат Морандију од куће и научен на извору, пастирске посланице которских бискупа и друге сличне црквене текстове,^[348] а највише им je достигнуће било Увјежбање крстјанско од капуцина Максима из Валенце, које je иза свог преводиоца остало у рукопису и никада више није угледало света.

Сви бокељски писци XVIII века нису ипак бирали за превођење само црквену литературу; неколико их je пошло за делима великих представника световне књижевности. Али те њихове преводе који би сада били прворазредно занимљиви није мимоишла најгора могућа судбина: остали су у рукопису и после су се погубили, тако да су о њима до нас дошле само недовољно поуздане вести. Један je од тих писаца Пераштанин Ђуро Бане (25. Х 1742 — 6. III 1776), који je умро веома млад, готово тек што je завршио школе у Дубровнику и Млецима и постао свештеник у родном месту.^[349] За њега се казује да je написао више шаљивих песама у макаронском стилу у коме су се мешали српскохрватски и млетачко наречје италијанског језика. Осим тога, стигао je да преведе Темистокла Пијетра Метастазија,^[350] који je једна од најлепших драма великога Римљанина насталих у првој деценији његовог плодног боравка и рада у Бечу (1730—1740). Други се Пераштанин одлучио за још веће дело светске књижевности: то je Јосип Висковић (28. VIII 1728 — 6. IV 1801), перашки конте и вишеструки капетан града, који je са француског превео гласовити Фенелонов Телемак. Тако je Висковићев Пераст накратко добио тај педагошки роман којим се бриљантно окончава XVIII век и, одмах je — може се рећи: на жалост — без њега и остао, јер се и тај превод изгубио.^[351] Локална историја упамтила je још један Висковићев гест, који, строго узевши, не би спадао у литературу да му она није тако видно кумовала: то je његов говор, пун патоса и потресне историјске носталгије, изречен на нашем језику у Перасту 23. августа 1797, када се, по паду Венецијанске Републике, завршавала епоха њеног владања на нашим обалама и кад су Пераштани под жртвеником своје цркве покопавали млетачку заставу којој су, по нарочитој привилегији, били верни чувари "за тристо и седамдесет и седам годишта".^[358]

Међу општим карактеристикама књижевности и културе XVIII века на овом подручју не спада на последњем месту, ни по вредности, а ни по значају, појава писаца и правог књижевног рада и у области Црне Горе. До овога столећа, неки скромни видови књижевнога израза могли су се наћи једино у спонтано насталим и случајно очуваним записима по рукописима и књигама; записи се праве и у овом столећу, по устаљеном обичају и на традиционалан начин. Такође се до овога столећа истинска литература могла срести само у њеном усменом облику, као такозвана народна књижевност; њених записа, попут оних начињених у Перасту и Котору, одавде нема. Али сада се јављају и писци као посебне стваралачке индивидуалности - Један je такав писац живео, неоспорно, у личности владике Данила, а други, свакако, у личности његовог наследника, владике Саве - који то јесу и када не остављају дела писана да буду литература и да се обраћају широј публици. Међутим, већ се у појави владике Василија и његових списа јасно опажају и такве намере: он своје повесничке и летописне белешке, затим такође и своје песме, намењује читаоцима, како савременим тако и оним "који после буду", а своју Историју о Црној Гори чак и издаје штампом. После њега то ће се наставити, макар у интенцијама појединих аутора, а свакако у обиму који су наметале прилике. Неки од блиских сарадника гувернадура Јована Радоњића, а можда и он лично, начиниће "в Черније Гори 1774" један пристрасни, против свештенства и владика и њиховог политичког утицаја усмерени, али и са више страна занимљиви поглед прошлости и савременог стања Црне Горе и покушаће 1775. године да га штампа у Бечу под насловом Краткое описаније о Зете и Черној Гори и са посветом "јего сијатељству графу Алексеју Григорјевичу Орлову". Само су ревност и политичке бојазни аустријске цензуре спречили ово дело да се појави пред читаоцима: да je до тога дошло, ко зна какве би све реакције, па вероватно и писмене одговоре, оно изазвало, а није искључено да би и тајанствени Н. Н., који je потписан као аутор, том приликом био откривен.^[353]

Почетак столетног пута књижевности на тлу Црне Горе означава, и временски и по свим другим разлозима, владика Данило. Први у низу црногорских владика XVIII века, Данило Шћепћевић "от племена Његушах", касније прозван Петровић, није само једна од најмаркантнијих фигура наше историје већ je, захваљујући Његошу и Горском вијенцу, и један од највећих ликова српске књижевности. Али, исто тако, он постаје, на свој начин, и без своје намере, и представник те књижевности, иако није оставио за собом ниједно чисто литерарно дело. У књижевност он улази својим писмима, која јe управљао на разне стране обично у службене сврхе и по државним пословима а ретко када из побуда приватних и особама које су му биле лично блиске. Сва та писма, или безмало сва нису била намењена јавности, и у највећем броју случајева чак су из политичких обзира имала да остану у строгој тајности. Њих су истраживачи открили у архивима, међу осталим званичним документима, а нису их нашли у књигама и по библиотекама читалаца. Та околност лишила их je основне функције коју литература мора да има: да се обраћа широком кругу око себе и да људима саопштава своја осећања и виђења живота. A оно што их књижевношћу чини, то су поезија и истина којих су она пуна, искрени и дубоко доживљени изливи срца и душе великога владике, његова мудрост и сублимисано искуство живота, и крепки, једри и живописни стил, који није имао времена да се изграђује и дотерује у спокојном раду, већ je настајао готово од себе и просто откидан у ветрометинама и неприликама сваке врсте.^[354]

Образовање сина Шћепца Калуђеровића није могло бити богзна какво и једва да je и у чему превазилазило образовање које je онда стицао и сваки други калуђер у Црној Гори. Када je он, у пролеће 1697. године, изабран за владику, његова знања вероватно доиста нису ишла даље од читања и писања, како je коју годину касније, с нешто пакости, истицао његов неупоредиво ученији сународник, али и љути противник, јер je био војник у табору противничке конфесије, надбискуп барски Вицко Змајевић из Пераста.^[355] Али владика Данило одмах je почео да прибира књиге и да живи са њима, да их набавља, али и да их чита. Има неког нарочитог значаја, а можда и одређене симболике, у томе што се први његов познати запис, од 17. јула 1699, тиче књиге, и што се и један од последњих његових записа, од 12. марта 1732, односи опет на књигу. Први je писао у пуној скромности, као "грјешни и смерени Данил, наречени владика цетињски", дајући маха радости што je купио "душеспаснују књигу житије сватаго Сави прваго архиепископа и учитеља србскаго", коју je истовремено даровао своме манастиру на Цетињу.^[856] Последњи запис звучи кудикамо самосвесније, што je и схватљиво, јер су до њега од оног првог протекле деценије, у којима je, одолевајући свим бурама, Данило непоколебиво стајао на свом тешком месту. "Данил, владика цетињски Његош, војеводич србској земљи", бележио je сада да je купио "светоје евангелије ценоју златиц пет у Ивана Калуђеровића с Рисна, принесено от земљи молдавскије некоторим купцем" и да га je оковао у сребро и украсио "образима" Христа и четири јеванђелиста, а онда приложио "у патријаршији пецкој храму вазнесенија Христова".^[857] Између та два владичина записа о књигама које он набавља, налазе се многи други сличнога садржаја, из 1704, о једном псалтиру који je за њега донет из Свете Горе, из 1706, о зборнику који je даровао "у монастир Дулево", из 1713, о "хертонији" и о књизи Јована Златоустог о свештенству, из 1715, о књизи "глаголемој скрижали", коју je "за себе и своју црков" купио "в великом царствујуштем граду Москви", као и о "дванаест минејах", које je, опет тамо, набавио и послао у манастир на Цетињу "за душевни спомен" својих родитеља, из 1716, о књизи коју je купио у Будиму и даровао "ч'стњејшему духовнику кир Григорију јеромонаху рожденијем от Кратова".^[358] Ко би сада могао рећи колико je још таквих књига владика Данило купио и колико их je у својим осамама, и тешећи се у тескобним часовима живота, страсно ишчитавао? О тој његовој лектири сведоче реминисценције које се срећу у његовим писмима и честе паралеле које он повлачи између појединих ситуација и поступака из непосредне стварности и оних о којима je дознао читајући. Али о томе казује и владика сам, у једном тешком свом тренутку, с краја октобра 1728: "Ja сам доста и жив био међу ови зли и непокорни народ и одавно бих крепа от јазве, него се разговарам и гледам у прве старе историје, да су и гора зла била и горе мутње."

Осим из књига, и више него у њима, владика Данило учио je у крвавој и суровој школи живота. Он се обрео на челу народа који судбина није мазила и у временима која су била тежа и гора од многих других. Око себе, тај народ имао je саме непријатеље: једног бруталног, отвореног и сталног, што je за Црну Гору била Турска; и другог, потајног, претворног и лукавог, предусретљивог у властитој нужди, а мало склоног у нужди свог ближњег, што je за Црну Гору била Венеција. A пријатељ, у кога се полагала сва нада и од кога се ишчекивала помоћ, што je за Црну Гору била Русија, био je далеко и имао je својих мука, и својих посебних интереса, при којима je каткад лако заборављао муке Црногораца и њихове интересе. Владичино одређење у таквим околностима било je колико једноставно, толико и одлучно и доследно. За њега je Турчин "вазде невљеран" и "велики злотвор", чију je дивљу мржњу и беспоштедност он искусио много пута, како лично тако и делећи патње са својим народом: бивао je по њиховим тамницама и са коцем на раменима вођен je у сусрет ужасној смрти, тукао се против њих и у два маха бежао je испред њихове освете, која je палила, разарала и уништавала његову земљу; за њега je и сам Вицко Змајевић признавао да je "неумољиви непријатељ Турака, којима се са сагласношћу земље заклео на вечно непријатељство". Према Млецима, чију je замршену игру прозирао, покушавао je да се понаша по њиховом начину: декларативно, био je верни слуга "принципов" и приправан у свакоме часу да му се подложи и буде на услузи; у све то он je неуморно уверавао изванредне и генералне провидуре с којима се дописивао, Франческа Донада и Карла Пизанија, Николу Контаринија и Марка Молина, Данијела Ренијера и Винченца Лоредана, Габријела Болдуа, Антонија Бемба и Винченца Дона; али они су долазили и одлазили, показујући за време свог боравка у овим странама лице час притворног пријатеља, час препреденог непријатеља, а владика je остајао, увек у новим искушењима и све са новим бригама. Трудио се стога да стекне њихову наклоност, молио их je и кумио, упињао се да их гане искреношћу и непосредношћу, износио им своје јаде и отварао им своје срце; али, у суштини, остајали су они увек међусобно неповерљиви и стварно далеки; једно време, штавише, млетачке власти њега су огласиле својим опасним непријатељем и решиле су да га у интересу Републике уклоне с овог света, па je мало недостајало да се та смртна осуда у згодној пригоди и оствари. Ништа друкчији није био ни Данилов однос према млетачким "каваљерима" и поузданим службеницима, а иначе которским племићима Зану Грбичићу и Јеролиму Бући. Међутим, када му се чаша горчине пунила до врха, и када више није могао да je трпи, владика се усправљао и, пун пркоса, узвраћао храбро, с поносом и одлучно. "А ми чистије и правије кажемо", написао je он тако, Габријелу Болдуу, фебруара 1726, "како чисто и знамо и освједочено je и чувено по васему свијету, како су ови људи у ову крајину вазда били и вјерни, и часни, и јуначни, и свакому господару послушни, и готови на службу, и први поштеношћу од свега свијета, колико Паштровић, толико сви Приморци, и Црногорци и Брђани, и сва ова крајина, него су се сад одскоро смели и прозлили, и све од жестине, и од глобах, и неправедна суда, и от науке господске за освету, а то није господи речено от Бога да потичу људи на освету, но да их уче на мир, и на послух Божји, и господски, и да их зову на суд, пак онада нека виде тко je за милост, тко ли за изгубљење, зашто je у господску власт и живот и милост." Или, када га je, фебруара 1713, расрдило обесно поступање которског властелина Буће, знао je да одбруси: "Нијесу моја браћа њему кметићи, него су оно бољари и бољарски синови; нијесу туђега жељни, него имају и својега"; и још: "Хвала Христу, Богу мојему, који ме дарова, имам ja у Црну Гору и у Приморје и у Брда двеста главарах и властеличићах који могу већи господари бит от Буће при кому ти драго краљу за кога хоће војеват и крв проливат, како и код истога ћесара има нашијех ђенералах, а нека ли таквијех кавалијерах." Напротив, владичина љубав за Русију и његово дирљиво поуздање у њу били су исто толико чврсти и непомерљиви колико су и разочарања била крупна и честа. Још пре но што je ту земљу и видео, и пре но што се сусрео с њеним царем, Петром Великим, он je писао с одлучношћу чију непоколебивост као да je желео да појача упорним понављањем: "A ja сам Москов, Москов, Москов; говорим, говорим, говорим; а чи' ja, тога и сва земља."

У тим тешким, опасним и мутним временима владика Данило учио je не само како ће водити народ већ и како ће њим владати. A тај народ био je други велики извор свакодневних владичиних невоља - управо тако je он и записао средином 1729: "За мене нема дана без невоље" - и зато je та школа била за њега претешка. Непрекидно je имао да смирује побуњене, да мири закрвљене, да уједињује несложне, да уразумљује несмотрене; служио се при томе и молбама и претњама, и уверавањима и клетвама, и љубављу и анатемама. Гдекад су га слушали, али су се обично поводили за својим главама и за својим страстима, а њему je онда долазило на ум, и писао je тада о томе, да напусти све, и оде у пустињу, у самотничку ћелију, чак и у туђину. Али je остајао ипак, и упркос свему, и борио се са злом и када изгледа за успех није било, и када су га болести ногу и очију сасвим сколиле, и када му je смрт била за вратом. Једино његово оружје била je реч, исказана усмено или исписана у "књиге", које je одашиљао црногорским главарима, и главарима брдским, кучким, пиперским и клементским, грбаљским кнезовима и суђама и паштровским суђама и старјешинама, Његушима, Ћеклићима, Бјелицама, Озринићима и Цуцама, Вуку Станишићу и војводи Марку Андрину, попу Вукадину и попу Михаилу, али се та његова реч показивала одвећ слабом и немоћном, а књиге су се претварале у "вљетар и у маглу" пред отврдлим наравима његовог непослушног стада. "Сами знате, господине", жалио се он Зану Грбичићу већ на самом почетку своје владавине крајем априла 1700, "какви су ови људи слободни, Бога се не боје, а господи до руке не доходе, који би им чинио да зло не чине, но јe уста чојак на чојка, те се кољу и пљенују, како и сами чујете. Али што ми да сатворимо? Учимо их и карамо по закону, но не хоће слушат, а нам није дато на кога дигнути оружје, нити имамо војску, да их силом уставимо да зло не чине. Наше јест оружје по апостолу глагол божи, али кад људи не слушају, што да им сатворим?" У другој прилици, скоро три деценије после тога, поново је био приморан да признаје немоћ своде речи: "A наше Црногорце и наше Паштровиће не би свети Јован Златоусти у праву регулу обрнуо." Када га je огорчење хватало, а нада сасвим напуштала, што се дешавало ретко, он je из душе изливао тешке и прегорке вапаје, говорећи о "стрптивом и безумном народу" и "пуку малоумну", који он мора да предводи и о "великим мукама", које подноси "међу ови проклети и безразумни народ, који не хоће изабрат што je боље за њих спасеније от душе". Такви његови вапаји отежу се, на страницама његових писама, унедоглед, и немају, рекло би се, краја ни конца. "Ми смо варени и печени од труда и муке помежду ови народ", записује он јула 1727. "Немам ти што добро отписат, нити ми се мили ни мој живот међу злијем људма", његово je расположење из септембра 1729. И све тако, до последњег дана.

Своја познавања света и знања о животу црногорски архијереј допунио je свакако и путовањима, која je предузимао када га je на њих гонила нужда или када су тако налагале потребе његовога народа. Ради свога посвећења ишао je, јуна 1700, у Сечуј у Мађарску, где je владичански чин примио из руку Арсенија III Чарнојевића, пошто није желео да га у Пећи добије од наметнутог патријарха Калиника. После, када га je упад босанског везира Нуман-паше Ћуприлића одагнао из земље, он je видео Беч, и Будим, и Кијев, и Москву, оставши на том путу скоро две године. У некој прилици исто тако стигао je и до Венеције - сам je о томе писао изванредном провидуру Антонију Бембу, 1. августа 1729: "Ja сам и свм био у Млетке ..." - али то није било априла 1718, када се на челу једне црногорске делегације упутио тамо, пошто су тада млетачке власти уз силне напоре и служећи се лукавством успеле некако да га врате из Сплита, док су његове пратиоце пропустиле даље.^[359] Крај свега тога, он никада није успео да попуни големе празнине свога образовања, није му чак пошло за руком да научи ни италијански ("ми ниже подписани, не умијући писат латински", изјављивао je он маја 1727), те je у основи остао самоук, али и то оскудно његово знање, уз голему мудрост која се скупила у њему, били су за њега оно "ак' и мало брдо", са кога je видео далеко више и боље, бистрије и продорније "но они под брдом".

Његова дивна и срдачна писма из 1714. и 1717. године упућена пријатељу Јовану Пушкару, који je живео у Будви, испуњена су том мудрошћу, али у исти мах и као да су се излила право из срца, тако да на тренутке делују, а једном су поједини њихови одељци у том смислу и схваћени,^[360] као чиста поезија. Изагнан "турскоју силоју" из домовине, он у писму од 26. октобра 1714. приводи "плачевније песни" које га "оскорбише" и које ритмичким каденцама својих аориста звуче доиста као "песни"; па чак и као стихови: "Перво ми печал и скорб нанесоше неки наши именом христијани зовући се кнезови и бољари, који турскому лаштенију вјероваше, и земљу и народ разавријеше, и Турке у земљу уведоше, и сами от њих најпрви пострадаше, и куће им огњем сажежене бише и многи се народи ва пљен отведоше. Друга ме скрб постиже од њене лажебратије, који нијесу светому духу калуђери, него својему тијелу [...] Трећа ме скрб највише опечали: тешкије слези сирот и вадовиц, плачуште и ридајуште нас ради; такође и ми њих ради плачем се, ако која и утече од турске силе, неће имат оца, и утјешитеља, и питатеља како су и досад, него се бојим да ће наступит који вук у овчу кожу обучен и расхитиће стадо, стадо моје малоје оставшеје от огња и мача турскога." Док се ти редови прате, читалац се не може отети мисли да je владика Данило морао имати у рукама, па и сасвим добро држати у свести, многа места из већ тада у овом делу земље добро познатог Житија кнеза Лазара и остале србске господе на пољу Косову. Један примерак тог Житија нашао je био у манастиру Св. Луке код Никшића руски пуковник Михаило Милорадович, који je дотле боравио у мисији у Црној Гори и са владиком заједно избегао пред Ћуприлићевом војском, а који га je однео собом у Москву и тамо дао да му се начини његов препис током 1714. и 1715. године.^[361] На владичино непосредно познавање тог Житија упућује и његова посланица црногорским главарима, такође из 1714. године, од које je, на жалост, очуван једино италијански превод. Правдајући се пред њима због одласка из земље и корећи их што су се дали смутити "отоманском силом" и њеном лажном вером, он се заклињао да му није било жао да умре заједно са њима и затим настављао: "Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа часно и славно погинемо као што су то урадили кнез Лазар и Милош Кобиловић, који уби цара на Косову и погину са својим господарем и са њихових седам хиљада бораца (...) оставивши послије смрти вјечну славу".^[362]

Владичина огромна мудрост, његово широко човекољубље и способност коју je имао да књижевно уобличи своје идеје ишчитавају се у његовим писмима и у безбројним другим случајевима. Једном je тако устао у одбрану неке несрећне жене којој су Кртољани узели да суде јуна 1723, што му je дало маха за разгранату нарацију, у коју je ставио напомене о себи и о свом положају у народу ("трудимо [се] сваки час, иако није у свашта среће и послуха от непокоренијех људи"), уденуо прекоре "господи" ("зашто и господа нијесу с неба слећела него су и они људи плтени и имају жене и сестре"), навео библијске паралеле (о Христовом поступању с осуђеном грешницом или о Даниловој одбрани праведне Сузане), подсетио да смо "сви од женах рођени" и "кад би се такве ствари пуплико судиле, то би се велико зло почело, а веће доспјело, зашто би и многе госпође принципесе по злу пошле и непоштено осуђене биле", и на крају по души изрекао упозорење: "Ово je слово крупно и чатовно; може се добро чатит и добро разумјет, ако je и от слаба архијереја, али je право писано." Такав je даље владика кад расправља о питањима части, поштења и поноса (у писму брату поводом притиска каваљера Буће на овога да погази реч и преда коње поверене му од стране неких Турака на чување); када говори о општој смутњи у свету и међу људима ("све се je обрнуло наопако и узјаха je чловјек на чловјека; сад нејачему од јачега није стана, ни живота"); када с тугом размишља о владању људима и о својој немоћи да их начини бољим; када описује свој боравак у Бечу и свој пут у Русију.

Нарочита je способност владике Данила да лапидарно срочен и ефектно исказан афоризам нађе и постави на право место у писму, као што je то извесно умео и у усменом причању. Примери би се могли вадити готово насумце, толико их има: "Зашто je и прије било гоњенија, и биће га до скончања вијека, а није ово најпрви почетак, ни паки најпоследњи доспјетак"; "а зли чине што им je драго докле и њих зло стигне"; "кад мала искра огња остане у потаји неугашена, може се от ње и велики огањ уждит, а вљетра је вражјега доста, који пуха и раждиже сваки дан"; ма се не може све колико би се кћело, него онолико колико смо моћни"; "а тешко свуђе инокоштини". Више пута су његови афоризми надахнути, и имају свој извор у народним изрекама, са којима je владика живео из дана у дан, или сентенцама из Библије, која му je већ и по његовој дужности, али без сумње и по личном избору, била најближа књига. Сажетости израза и крајњој сведености стилизације владика je био склон и иначе, када није говорио у афоризмима. Са мало речи он je умео да искаже наслућивање злих дана ("Нешто се ружно чује, бојим се ружно ће и бит"), да прекори када му није указано поверење ("а сиромах неки бискуп право и онда писаше, него му не вјероваху"), да узврати на недостојне предлоге ("пастир бо јесам, а не шапатник") или да се постави смерно и скромно, како je знао да његовом чину и доликује, "а некако да се држим на високо, то наше дело није"). Али, ако je и био скроман и себе приказивао, а можда, сасвим искрено, и видео и доживљавао, као "слаба пастира" и "слаба архијереја", владика Данило није био несвестан историјског значаја онога што твори и казује и у једном часу почетком 1726. године исписао je готово пророчки поносне речи у писму млетачком високом функционеру: "Ja како слаби пастир слабе ријечи пишем, које су и сувише слабе пред људима, ема ће бит скупе у господина Бога и у неко вријеме у господе. Имаће 40 годишт како смо тобож калуђери, а имаће 25 годиштах како смо тобож архијереј слаби пастир."

Језик којим je владика Данило исписивао своје посланице и своја писма, своје пресуде и своје "умире" сав je заснован на живом народном говору, који Je он са уста, непосредно и без нарочитог удешавања, стављао на хартију. У том језику, ако му je то у тренутку затребало, владика није бежао ни од турских, нити, и још чешће, од италијанских речи, гдекад и на властити начин прекројених, а тим његовим језиком промичу, исто тако, и обрти и речи старосрпске или руске, које су се овде пробиле из владичине лектире.^[363] Са свим тим, то je језик оне снаге и живости, оне непогрешиве експресивности и оне једрине који ће, преузиман у наслеђе, постати традиционална одлика писаца овога краја, и који ће своје врхунце имати у књижевним текстовима Петра Првога и Његоша.

Многе и на моменте љуте битке владика Данило био je приморан да води с которским бискупима и с тадашњим надбискупом барским Вицком Змајевићем; те битке биле су се о душе верника. Већ сам Данилов избор за владику покушао je да омете ондашњи бискуп Котора Марин Драго; однекуд, он je имао свога кандидата, једног которског свештеника, и упињао се из све снаге да Црногорцима њега наметне као владику. Када му то није пошло за руком, борбу je наставио приказујући Данила у најцрњем светлу: у дописима које je слао Пропаганди у Рим онда млади цетињски владика сликан je као неспособан и незналица, више окренут светским стварима но бризи о стаду, и називан "псеудовладиком".^[364] Тако je борба почела, и онда се распламсала и пренела на прави терен, црквени и политички. Патријарх Арсеније, који je Данила завладичио и који je "кано рођени Црногорац" добро знао сва места зетско-приморске епархије, основане још од стране Светог Саве, поименце их je набројао у синђелији издатој новом владици приликом посвећења; то су били: Црна Гора, Грбаљ, Паштровићи, Кртоле и Луштица; градови Бар, Скадар, Улцињ, Подгорица и Жабљак; затим Зета, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи.^[365] Већ тада, дакле, Данило je прозван владиком скендеријским и приморским, и он je ту титулу задржао до краја, па се, штавише, и упорно трудио да јој прибави прави смисао и реалну садржину. Његова дијецеза тиме се разастрла и на територију Боке Которске, и то je силно разјаривало которске бискупе, јер су у томе видели посезање православног владике за областима које су сматрали неприкосновено својим; поготово се њихов бес распламсавао сталним Даниловим покушајима, који су коначно и уродили плодом, да свој утицај, своја права и своју јурисдикцију прошири сталним притиском на млетачке власти. Свим расположивим средствима, которски бискупи борили су се да га у томе онемогуће: опирали су се његовим каноничким обиласцима верника, издавали су строге забране и декрете против његовог свештенства и"настојали су да што више православног света преведу у крило римске цркве. У жару те борбе, и гледајући како ратови доводе све више православних у приморске крајеве, они су имали осећање да су суочени с правом инвазијом којој се једва могу поставити било какве бране, а да са тим долазе и бескрајна друга зла кварење "добрих обичаја", продор јереси свих врста и крвна мешања православних и католика, разуме се на штету ових последњих.

Бискуп Драго, који се не једном нашао у сукобу с владиком са Цетиња, био je за борбу неупоредиво боље припремљен: као изданак старог которског патрицијата, свршио je универзитет у Падови и био je доктор оба права, црквеног и цивилног.^[366] До 31. маја 1688, када га је папа Иноченцо XI именовао за бискупа Котора, прошао je већ уобичајени пут: био je најпре каноник, па архиђакон катедрале Светога Трипуна. Историчари бокељске културе сврставају га чак и у писце: када je римски папа народу Италије и подручних острва, ужаснутом честим и страшним земљотресима, почетком XVIII века прописао молитве, постове и побожна дела, а заузврат обећао опроштај од свих грехова, појавило се тумачење да се та привилегија не односи на Далмацију, а поготово се из ње изузима Котор. Бискуп Марин Драго устао je тада да такво тумачење оповргне и израдио je, служећи се великом литературом, учени спис у коме je доказивао да се "према стилу римске курије" Далмација и Котор имају подразумевати под појмом Италије и острва која јој припадају. Али, упркос својој жилавости, а и великој теолошкој и ерудитској спреми, бискуп Марин Драго није имао снаге да до краја остане у борби: међу рукописима дубровачког доминиканца и историчара Сара Цријевића сачувала се белешка како je он у једном часу напустио Котор "између осталога због разних непријатности које су му причињавали шизматици".^[367] После пуних двадесет година проведених на бискуповој столици родног града,^[368] затражио je од папе Клемента XI и 3. октобра 1708. добио премештај за бискупа Корчуле. Ту je нашао више мира и могућности за пасторално деловање и за трајније обележавање свог присуства, а ту je и умро 31. октобра 1733. године.^[389] За њим су се у борбу с владиком Данилом упуштали његови наследници; један од њих био je и Задранин Хијацинт Зенобети (у Котору од 1718. до смрти, 1742. године) за кога je, марта 1730, владика Данило рекао, у себи својственом стилу, на изглед благом и помирљивом, а у ствари крајње одлучном: "Преосвештени господин бискуп которски нама je по духу светому брат, ма je боље да живимо у љубав и да не слушамо неке лашце, који ову крајину муте ..."^[370]

Као најогорченији противник владике Данила представљен je у историјској литератури Пераштанин Вицко Змајевић; то по свему судећи и није без основа. За њега се чак износило^[371] да je "највећи прозелит према православнима" и да се није либио да буде и "достављач Турцима против Данила, чим га je и довео под вешала турска", за шта ипак нису нађене потврде у прегледаним документима.^[372] Али, ако су се са стране историчара којима није био драг испољавала претеривања у оцени Змајевићеве личности и његовога рада, исто су тако, и можда чак и у већој мери, претеривали његови биографи изразите католичке оријентације, који су му били неприкривено склони; један за другим они о њему понављају стару, и не баш оправдану метафору да je био "златно перо", а неки виде у њему "највећег сина града Пераста" и "најодличнијег Бокеља свих времена", и за његов рад, и његова схватања, паралеле траже у раду и схватањима Џива Гундулића, Јурја Крижанића и бискупа Штросмајера.^[373]

Вицко Змајевић потиче из исте перашке породице из које и Андрија Змајевић, па je, према томе, и сам старином из Црне Горе; он je један од синова Андријиног брата Криста, који je био угледан Пераштанин, а једно време и капетан Пераста; по мајци он je исто тако из виђене куће Штукановића.^[374] Детињство и прво образовање протекло му je у знаку и под надзором великог стрица; Андрија Змајевић je одредио главне правце његовог живота, а утицао je и на његова основна схватања. Сам Андрија Змајевић био je ватрени католик и поузданик Конгрегације за ширење вере у овим крајевима; али Вицко ће и у једноме и у другоме отићи кудикамо даље и доћи ће чак и до неоспорне нетрпељивости, па и мржње према најближим суседима, и суграђанима друге вере, које ће потом целога свог века презриво звати Serviani, Greci, Scismatici. Са позиција те своје неумољиве тврдоће, он ће касније сав рад својих претходника за римску цркву на овом подручју оцењивати као немар и небригу, у чему се, вероватно, с правом, осетило да неблагодарник очито циља на стрица Андрију".^[375]

Када je Вицко доспео у петнаесту годину, Андрија Змајевић обратио се 10. јуна 1685. римској Пропаганди с молбом да се у њеном училишту Collegio Urbano једно место додели његовом братанцу, за кога je с поносом истицао да je већ добро упућен у латински и грчки језик и да je више пута, на опште задовољство, беседио у перашкој цркви, пред суграђанима, а и пред самим которским бискупом. Те Вицкове беседе држане су на нашем језику, који он зове "словинским", а предметом су биле везане за најзначајније празнике и, сасвим разумљиво, за Богородичино успење (Велику Госпу) коме je посвећена перашка Госпа од Шкрпјела. Неке од њих он je изговорио још 1682. године, а све заједно окупио их je у збирку Разговор Духовни, која je једини његов српскохрватски спис. Све остало што je писао, а писао je прилично, на италијанском je и латинском језику. Полазећи на студије, Змајевић je пред Пераштанима наглашавао да ће у Риму учити, како су то чинили и његови стари, "за част и поштење" роднога града, и обећавао je, истовремено, да ће се тамо молити за њих да напредују "у сваком добићу према невјерником и на овој крајини мјеста нашега Пераста".^[376]

У Риму, где je стекао одлично образовање, али се и још више учврстио у свом нетолерантном католичанству, Вицко Змајевић постао je, по ондашњим обичајима, доктор филозофије и теологије. Тамо се, једини пут у животу, огледао и у латинском песништву: било je то стилски дотерано, по свим прописима школске поетике начињено, али у суштини хладно пригодно стихотворство. Змајевић je од њега начинио једну посебну збирчицу намењену глорификовању Антонија Зена, заповедника млетачких трупа на копну и мору, а назвао je Musarum chorus и штампао 1694. у Риму.^[377]

Већ на тој књижици он je себе означио опатом, што му je, нема сумње, унапред било намењено; али je опат Светога Ђурђа, а тиме и жупник Пераста, он постао на предлог капетана и судија перашких, тек 17. новембра 1695. Даље je његово напредовање на лествици црквене хијерархије било заиста брзо: 1695 бискуп Марин Драго одредио га je за свога викара, а већ 18. априла 1701. папа га je именовао за надбискупа барског и примаса српског, чиме je истовремено постао повереник Пропаганде за мисије у Албанији, Србији, Македонији и Бугарској, и администратор будљанске бискупије. Нашавши се тако на месту на коме je пре њега био његов стриц Андрија, Вицко je пошао његовим стопама, али je хтео да иде брже и да пређе више. Свим жаром бацио се на посао да сузбије све у чему je видео јерес, да искорени све што je сматрао опасним одступањем од правог католичког живота и да потре све у чему je наслућивао утицај околних шизматика и неверника, то јест православних Срба и муслиманског живља. Ради сређивања верских прилика у својој дијецези и нормирања црквене праксе, организовао je велики синод у селу Мркињу, у који je, према једној забелешци, без устезања утрошио властитих двадесет осам хиљада млетачких сребрних дуката.^[378] На том синоду, који се назива албанским (Synodus Albanus), били су окупљени драчки и скопски надбискуп, четири албанска бискупа и префекти албанске и македонске мисије а учеснике je свечаним говором увео у рад надбискуп Змајевић. Према одлуци црквених власти, а o трошку римске Пропаганде, сва акта тог синода штампана су у Риму, 1706. године, на латинском и албанском језику и са Змајевићевом посветом пали Клементу XI.^[379]

Из неких разлога, а вероватно понајпре због опасности које су му претиле и неприлика у које је довођен, он се повукао из своје надбискупије и, оставивши у Бару себи заменика, прешао je у Пераст, следећи и у томе стопе свога стрица Андрије. Његова палата и његове породичне куће у Перасту постале су убрзо стално стециште многобројних Албанаца католичке вере који су бежали пред зулумима паше Махмуд-Беговића и које je он прихватао, помагао и, како je сам у више прилика истицао, о свом трошку издржавао, док се не прилагоде новим и друкчијим условима живота. Уз њега je и ту, као верни помагач и сарадник, боравио дубровачки доминиканац Рајмунд Јелић. (Галани), који je, уз дозволу црквених власти, дошао у Змајевићеву службу још 1702. и од тада неколико даљих година делио са њим судбину, а пратио га je приликом визитације по Албанији, Епиру и Македонији. Јелић није био само учени редовник већ и љубитељ књижевности свога града, а повремено и преписивач њених "словинских" дела, па je, као израз благодарности за добра која je примио од перашкога прелата, начинио за њега препис Гундулићевог Османа. Свој препис тог дела "славна толи, ки далече и наблизу по словинскијех странах слови", он je нарочитом песмом, писаном у осредње сроченим осмерцима, посветио своме мецени (Присвијетлому и припоштованому господину, господину Вицку Змајевићу, архибискупу од Бара и Диоклеје, прима србскога краљества, метрополиту од Арбаније, администратору од Будве, комесару светога пристоља апостолскога по Арбанији, Сервији, Мачедонији и Булгарији). У Јелићевом "припису" дубровачког епоса изворник je нашао свакако Пераштанин Марко Баловић за свој познати препис Османа из 1728. године, у који je унео и посветну песму Вицку Змајевићу, иако овај у том часу није више носио ниједну од титула побројаних у њеном наслову. Јелић се Баловићу тада лично потписао испод те песме, која je, колико знамо, једини његов покушај у поезији, а и сам je већ био друго, и далеко више, од скромног доминиканца од пре две деценије; био je "аркибискуп фра Рајмондо Галани".^[380]

Да тако високо дође, Јелићу je био потребан први високи узлет у каријери, а њега му je омогућио Вицко Змајевић. Папа je на Змајевићеву препоруку, а његове су препоруке у Риму редовно прихватане, именовао 1706. Јелића за викара латинске патријаршијске цркве у Цариграду, што je била дужност барем онолико угледна и часна колико je била одговорна и тешка, а повремено и опасна. Док je у њој правио прве кораке, Јелић je од Змајевића добио дуго писмо, праву једну посланицу, писану 1707. у Перасту на италијанском језику.^[381] Надбискуп барски и примас српски давао му je у њој подробна упутства за његов рад и држање у турској престоници. Обазриво стилизована и добро промишљена, та умна упутства могла су без сумње Јелићу бити од користи. У њима се откривају обе стране Змајевићеве личности. На једној се он показује као црквени достојанственик заинтересован за верски и духовни живот, коме je искрено стало да нови цариградски викар што боље служи својој пастви, да латинском стаду приведе што више дотле заблуделих душа и да тим његовим радом буду што задовољнији врхови римске Пропаганде. Али се на другој страни Змајевић види као светски човек и политичар, који живо прати токове савремене историје и хвата сваку прилику да и сам утиче на збивања. Он Јелића упућује како да се снађе "у земљи варвара и у њиховој престоници" и како да се односи према појединим представницима европских сила у њиховој мало прозирној а више скривеној, често и противречној и међусобно антагонистичкој игри. Све то, по Змајевићу, Турску чини узбурканим океаном пуним "опасности и заседа, па се за тешку пловидбу по њему тражи и вешт крманош", чији поглед стално мора бити управљен ка полу мудрости, да би "мерећи према њој кораке и усклађујући покрете срећно путовао између замки Сциле и Харибде". Решење које Змајевић нуди Јелићу одређено je колико његовим строго католичким гледањем на ствари овога света, толико и његовом најдубљом приврженошћу интересима млетачке државе, чији je верни поданик. По њему, за Јелића нема сигурног уточишта ни у француском, ни у аустријском двору, јер су они и сами у завади; а дворови енглески и холандски, пошто су заражени јересима, онемогућују црквене особе да са њима саобраћају. "Стога вам не остаје други олтар коме бисте се могли сигурно приближити осим јединога олтара Светога Марка", саветује Змајевић. "Ту треба да се заустави ваша света котва, да би се од непогода и бродолома сачувао брод ваше апостолске службе. Свака друга лука није сигурна. Једино обале Јадрана уживају данас у тихом спокојству." Препоручујући Јелићу најтешњу сарадњу и пуно садејство с млетачким баилом, Змајевић je сликао затим у свим појединостима како замишља портрет идеалног црквеног представника у Цариграду, који мора да буде и мудар, опрезан, вазда на све приправан, скроман и уздржан Христов пастир, и окретан дипломата на сцени пуној тегоба и у улози пуној опасности. "Сваки излив наглости, па био и оправдан и праведан, тамо се плаћа суровом ценом бола и патњи; верујте моме искуству и туђим погрешкама које сте видели." По Змајевићу, потребно je било још пуно уздржавање, у придикама, "од уједљивих инвектива против мухамеданства и источне шизме", једно што оне тамо доводе до недогледних невоља, а друго што "наше догме ваља да се подупиру снагом разума, који им у обиљу помаже, а не сатиричким декламацијама, које изазивају срџбе и бес, а не доносе користи". Змајевићева посланица Јелићу, занимљива са толико страна, а и сама по себи, као један од текстова наше старе филозофско-политичке литературе, ретко очуване са овога подручја и из овога столећа, местимице je од већег значаја и аутобиографски. Између осталога, надбискуп из Пераста с горким разочарањем говори у њој о невеликим резултатима које je постигао у цркви која му je поверена. "После толиких трошкова и напора, налазим се без жељеног добитка. Зло je надвладало моје старање. Ако je учињено нешто добра, то je све мало у поређењу с оним многим што тражи надокнаде и помоћи."

После убиства Вицка Бујовића, Змајевић je из Пераста прешао у Котор и настанио се у властеоској палати Бућа. Изгледа да се извесна сенка око тог убиства протегла и на самога надбискупа, а његов брат Матија био je у њему један од најнепосреднијих учесника.^[382] Матију Змајевића то ће одвести у вечито прогонство из домовине, коју од тада није више видео, али ће за њега бити и почетак блиставе каријере у страном свету. Та његова каријера показује још једном колико су судбине наших људи у она времена покаткад могле да буду бурне и пуне великих обрта, али и несумњиве трагике, и какве су све снаге и скривене способности избијале из њих у изузетним приликама живота. Из Пераста Матија се одмах склонио у Дубровник, да сачува главу, а онда се, после вишемесечног ишчекивања и пошто je изгубио све изгледе да стекне милост власти које нису могле лако прежалити Бујовића, упутио у Цариград, где je дефинитивно ступио у руску службу. Већ у Цариграду чекали су га прегорки часови: чим je избио рат између Русије и Турске, он je, заједно с тамошњим руским послаником грофом П. А. Толстојем, бачен у злогласну тамницу Једи-кула, у којој je проборавио годину и по дана "мучног заточења и суровог ропства", у мраку, под земљом и не видећи друго до ланце, конопце и мучилишта и где je био суочен са ужасима куге. Ишчупавши се отуда маја 1712. он je преко Петроварадина и Беча стигао у Карлштат, где се сусрео с Петром Великим. Цар га је примио лепо, али га је и подвргао тешком испиту из наутике и војне вештине и тек после тога определио га je за службу у руској флоти. Од тада, па све до смрти у Таврову, 1735 године, Матија je непрекидно у њој, најпре као заповедник ратног брода, од 1714, контраадмирал, од 1719 и коначно адмирал, од 1721. године. Нарочито се истакао у дуготрајним и суровим руско-шведским ратовима, у бици код Гангута (1714) и у каснијим беспоштедним операцијама руског бродовља против шведских обала (1719), којима je више или мање сам командовао. Крупне заслуге за Русију Змајевић je стекао поред свега тога још и као организатор изградње њених флота, северне, балтичке, и јужне, речне. У својим писмима из Русије, која je слао у Пераст породици, рођацима и пријатељима, описивао je шкртим војничким речником, али местимице пластично и живо, своје борбе и успехе у далекој земљи, али и своје невоље и патње у том за њега страном свету, говорио о признањима и високим одличјима која je примао и о понижењима која није избегао, сликао им своје доживљаје и своје учешће у појединим крупним збивањима руског државног, дворског и друштвеног живота, спомињао своје претпостављене, заштитнике и пријатеље, међу којима у првом реду "грофа рагузинског" Саву Владиславића, истицао своју заштиту католика по Русији, изградњу цркве за њих, у арсеналу, у Петрограду, подршку коју je пружао исусовцима. и осталим католичким редовницима и свештеницима дуже настањеним у руској земљи или одасланим у њу по нарочитом задатку, и наглашавао стално, неуморно, постојано своју неутољиву чежњу за кућом и Перастом, и своје наде, које се нису оствариле никада, да га цар отпусти и да му се и са друге стране дозволи да се врати међу најближе који су га узалудно ишчекивали најпре из године у годину, а онда из деценије у деценију.^[383] Завршетак каријере Матије Змајевића у Русији није ни сенка њеном блиставом почетку. Осумњичен, крајем 1727, за разне злоупотребе положаја, за кривотворење докумената и за присвајање и утају државног новца, Змајевић je изведен пред суд, где je понешто признао, а понешто се без тешкоћа доказало. Стога je проглашен кривим и осуђен на смрт, али до извршења пресуде није ипак дошло, већ je прослављени адмирал деградиран у чин вицеадмирала и послат за заповедника пристаништа у Астрахану, уз обавезу да причињену штету држави надокнади троструко. Тако je осрамоћен и у забораву дочекао и последњи дан негдашњи неустрашиви адмирал и командант у борбама против Швеђана, творац руске флоте, и каваљер највишег ордена Светог Александра Невског.^[384]

Боравећи у Котору, одакле je енергично водио послове своје цркве и своје породице, Вицко Змајевић je понешто настојао и око књижевности. Из Котора он се 1. септембра 1711. обратио папи Клементу XI предлажући да најзад буде штампан Љетопис црковни његовог стрица Андрије Змајевића, који би, с обзиром на околност да садржи и латински текст, по његовом уверењу могао бити од користи народима који не знају словенски. Али, да ли стога што су црквени кругови увиђали да je то дело временом превазиђено или што средстава за штампање није било, ово настојање Вицка Змајевића остало je безуспешно.^[385] A пратећи с пажњом, помешаном са стрепњама, прве кораке свога брата Матије у руској служби, он му je 20. фебруара 1713, управио једно дуго писмо политичко-моралне садржине, у коме му je, као пре тога пријатељу Рајмонду Јелићу, али још подробније износио своје мисли о томе како треба да се понаша у свом новом животу који je тек отпочињао. Један препис тог Змајевићевог писма нашао je данас посве непознати Никола Алберто Пјаца (Piazza) 1777. у Перасту, "у књижници неког старог свештеника", и мада његовог аутора већ одавно више није било међу живима, штампао га током 1778. или убрзо потом у швајцарском граду Ивердону (Yverdon) као засебну књижицу.^[386]

Дело Змајевићево доиста je било достојно овог изласка у свет. У њему има мудрости и животне филозофије, има присног познавања историје и савремених светских прилика, има стила, а местимице и истинског надахнућа. Писано као да се већ унапред рачунало са штампањем, оно просто кипти од сентенци и афоризама, који ако и нису сваки пут нови и продорне дубине, а оно су барем увек окретно и с духом казани. Реченица je високо култивисана, а фраза раскошно барокна, заснована на свесно траженим антитезама и на навлаш бираним обртима. Гледано у целини, то je свакако најбоље и најдотераније дело Вицка Змајевића.

Посланицу брату Змајевић je сeo да пише када je непостојана судбина Матији одједном окренула насмејано лице, после његових многобројних патњи; надбискуп чије je искуство било дуже, мудрост већа, а знање шире, хтео je да га поучи вештини живљења, како би точак среће, који се обрнуо у његову корист, што трајније задржао у том положају и тако га спречио да поново преузме "свој фатални ток унатраг". Али ни личну срећу, ни животне успехе за свога брата није Змајевић хтео на било који начин; њему je у истој мери било стало да их Матија постигне с чашћу и на основу истинских вредности, и да оне служе на понос и његов и његове куће. Стога се на сваком кораку у тексту овога писма срећу појмови као што су "врлина" (virtù), "слава" (gloria), "име" (nome), "част" (onore), "дужност" (dovere), "вера" (fede), "вредност" (valore) и "срчаност" (coraggio). У том je смислу стилизована и већина Змајевићевих изрека: "Ко добро отпочне, треба да настави боље, да би свршио са славом"; или: "Врлина није лака ствар, али не треба да се плаши тешкоћа онај који делује подстицан славним завршетком"; или пак: "Увек je боље живети у тескоби а с чашћу, него се понизити у нади на сјајне добитке."

Змајевићеви савети задиру у све стране живота и казују на начин сасвим одређен како би, према његовом гледању на ствари, Матија имао да се понесе у њима. Пре свега су то политички савети: како би Матија ваљало да се односи према земљи, владару и народу којима служи, остајући при том увек у неокрњеној верности и према своме "природном владару" то јест према Млетачкој Републици, као што су то чинили и његови преци. Суд Змајевићев о Русији строг je, подоста негативан и на местима чак неправедан, па je и сам издавач осетио потребу да се понегде од њега огради напоменама које je приложио тексту. Руски двор je, по Змајевићу, најнесталнији на свету, а нарочита клима учинила je онај народ суровим у поступцима, променљивим у осећањима и далеким од цивилизованог друштва; у том поднебљу владају злоћудне влаге и отровне паре, које, дижући се са тла, замрачују руском народу "сунце католичке истине". Њихов je систем несрећан, а онај који тамо борави мора настојати да му се прилагоди како би сачувао "светлост у тами и живот међу мртвима". Своју стару веру Руси чувају љубоморно и једино њу сматрају имуном од грешака; "несрећни народи умотани у маглуштине заблуда заобилазе пут вечнога спаса". Њихов цар има нешто Змајевићевог уважења, јер je личност херојска и даровита, заокупљена мислима о рату и економији (овом последњем чак и превише!), али се у посланици ипак истиче да њега народ у свом незнању држи за носиоца божје воље и ту су разлози његове деспотске власти. Ако се и нису никада према Млецима показивали као пријатељи, Руси су за Змајевића, борбеног католика и оданог млетачког поданика, прихватљиви због њихове борбе са заједничким непријатељима. Од свога брата, кога je судбина довела к њима, он и не очекује друго до да им служи лојално и верно, као што му je и дужност, али не пропушта да га при том упозори: "Господару коме служите дугујете живот, али самом себи дугујете част", или: "Љубав владара треба да се заслужи делима племенитим и вредним, а не подлим и недостојним."

Знајући пак колике опасности вребају његовог брата у новом животу и какве га све замке у њему очекују, Вицко je писмо испунио прегрштима савета из области морала и друштвеног понашања. Препоручивао му je, с много разложитости и позивајући се на примере, нарочито из античког света, како онога из митологије тако и онога из историје, да се држи мудро и до крајности опрезно, да не испољава велике амбиције и да буде свестан променљивости среће, да се са свима понаша уљудно и да се не показује охолим, да и не покушава да тражи широк круг пријатеља, јер се многи само претварају да то јесу, а у ствари нису, и да остане поверљив само са изузетнима и најређима, да се клони љубави и жена и да брижно избегава неумерености било које врсте.

Змајевићу je особито било стало да његов брат остане недотакнут "московском вером" и у потпуној чистоти свог католичанства: у тој се ствари он не колеба и није спреман да чини и најситније уступке. Али ипак зато не очекује од Матије да јавно доказује преимућства религије којој припада и чак захтева од њега да радије ћути него да се упушта у верске расправе које не приличе његовом положају и за које није спреман, а које би неминовно изазвале најнепријатније реакције. "Увек je боље", разлаже о тим дискусијама учени надбискуп, "избегавати их мудро него их водити непромишљено; вама припада да верујете у свете догме, а не да их испитујете: пашете сабљу да бисте их бранили на бојном пољу, али немате оружја да бисте их заступали у друштву." Његов брат треба да остане у неокрњеној побожности и да вазда држи на уму како ништа не бива без Бога или мимо њега - да je, једном речи, "узалудан сваки напор ако у њему нема учешћа божије руке" и да "победе нису кћери људске снаге, већ небеске милости која их додељује".

Као војник и заповедник Матија Змајевић треба да се труди, према саветима свога брата, да задобије љубав и оданост потчињених и да своје поступање темељи на хуманости и благости, чак и према обичним редовима, а не на суровости, иако то не значи да би имао да попушта у дисциплини и да одустаје од кажњавања, када je оно потребно; "увек je добро учинити да вас се плаше, али у томе ваља имати и љубав за друге". За однос према војницима Матији се даје прецизно упутство и наводи пример, који једини у целом спису није узет из античке историје. Упутство гласи: "Примати војнике с благошћу, саучествовати са њима, помагати им у недаћама, давати им у потребама исто je што и привезати их да се жртвују у ратничким потхватима за славу свога вође и добротвора." A пример je "наш Скендербег", који je, идући назначеним путем, "срећно доспео до великог храма части". Као дворанин, Матија Змајевић би морао знати да je двор по коме ће се кретати препун несталности и опасности и да je налик на огромно и разбеснело море, са кога je протеран мир у коме све узбуркава ветар ћудљивог понашања. "Ако je гдекад зрак ведар, изненадно се рађају облаци и буре. Стога je мучно пловити по том немирном мору. Добар водич бродова ваља да често премерава карту и да регулише терете да се не би насукао на плићак [...] Пошто je ваш војнички занат поморство, ви ћете веровати да je погибељнија пловидба на двору но на Балтику [...] Али ко зна да добро плови по већим непогодама, још лакше ће умети да то чини по мањим."

Својом посланицом Вицко Змајевић хтео би још да свог брата увери да je потребно да непрекидно изучава историју, с обзиром на чињеницу да "никада није било ваљаног војсковође који не би био и добар историчар". Наводећи користи које такво изучавање пружа и задовољства која нуди, Змајевић развија схватање историје у коме додуше нема ствари која у оно време, а и далеко раније, није била већ позната и безброј пута казана, па опет то његово понављање изгледа лепо, јер га чини на свој начин и са правом барокном речитошћу. "Историја je галерија ретких Драгуља", разлаже Змајевић, "која богати свест свога ученог госта. Она je арсенал који снабдева оружјем за употребу најфиније врсте. Она je позориште које живо приказује мин