 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Војвода Мирко Петровић, старији брат књаза Данила и отац краља Николе, рођен је у Његушима 1820. године. Овај човјек изразитог војничког и дипломатског дара, ватрени поборник свесрпског уједињења, показао је и пјеснички таленат у својој збирци епских пјесама Јуначки споменик која је први пут штампана 1864. на Цетињу. У овом граду је умро од колере 1867. године.
Ово електронско издање збирке, односно, сабраних дјела војводе Мирка Петровића Његоша објављује се захваљујући пројекту Српска земља Црна Гора.
Садржај
| ---------------------------------- Што утече испод сабље турске, Што на вјеру праву не похули, Што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине Да гинемо и крв проливамо, Да јуначки аманет чувамо, Дивно име и свету свободу. Све су наше главе изабране! Момци дивни, исто ка звијезде; Што су досад ове горе дале, - Сви падали у крваве борбе, Пали за чест, име и свободу. И наше су утирали сузе Вјешти звуци дивнијех гусалах. - Просте наше жертве свеколике Кад је наша тврда постојбина Силе турске несита гробница. ---------------------------------- ---------------------------------- Ко умије вама сплести в'јенце? Споменик је вашега јунаштва, Гора Црна и њена свобода. Петар II Петровић Његош |
Погибија Ђулек-бега у Дуги
Почетак буне у Дробњацима
Погибија Бећка Аџиманића
Освета попа Радосава
Бој на Зупцима
Бој на Колашину
Освета Јока Јовићевића
Четовање Јована Лучића
Бој у Коловозу
Бој у Врањини
Ударац на Турке у Дуги
Ударац на Турке на Кусињу
Бој на Пилатовцима
Бој на Колашину
Бој на Забрђу у Пиви
Бој у Пиви
Бој на Крњицима
Погибија три српска сокола
Бој у Васојевићима и погибија Селим-паше
Бој на Ништицама
Бој на Медуну у Кучима
Бој на Понарима
Ударац на град никшићки
Бој на Пресјеци у Дуги
Бој у Кити и погибија Салик-паше
Бој на Новом Селу
Бој на Мартинићима
Ратовање Омер-паше на Црну Гору
Бој на Шаранцима
Погибија Ђулек-бега у Дуги
(1852 год.)Пошто Омер Босну умирио,
Равну Босну и Херцеговину
До границах близу Горе Црне,
Он ис'јече све турске главаре
Од добријех кућах и оџаках,
Још изгуби змаја најжешћега,
Али-пашу Ризван-беговића;
Зароби му два нејака сина
И оправи цару у Стамболу.
И осташе јадни Херцеговци,
Па изнова стављају главаре
Од жалосних кућах и оџаках;
Пак се стали у Мостару граду,
Пију Турци кафе и духана
И жестоке мостарске ракије,
О свачему зборе и говоре,
А највише око Горе Црне,
За јунаке, мрке Црногорце,
Уто дође једно момче младо
По имену Ченгићу Дед-ага,
Па Турцима турски селам зваше,
А Турци му селам прифатише
И дивно му мјесто начинише;
Сједе Дедо међу поглавице,
Бритку сабљу држи преко крила;
Па му дају кафе и духана.
Поче им се туговати Дедо
На ваљану српску Гору Црну,
Да он више живоват' не може
Од Србаља од те Горе Црне,
Од сокола протопопа Луке
И сокола сердара Шћепана:
"Вазда иду по Херцеговини,
Робе, пале и сијеку главе;
Све су збили у касабе Турке,
Већ ми, Турци, живљет' не можемо!"
Аге муче, ништа не говоре,
Док подоцкан једно Туре зорно,
Арнаутин беже, Ђулек беже:
"Ај, да би ме не родила мајка,
Већ кобила, која ата рађа!
Ако сјутра уранити нећу,
Баш са моје хиљаду момаках,
Па изаћи на Гацко широко
Под Ченгића пребијелу кулу;
Ту ћу једну ноћцу преноћити,
Па отолен рано уранити,
Обрнути низ Дугу крваву
Докле сидем граду никшићкоме;
Ниже града насред поља равна,
Бијеле ћу попети шаторе,
А на граду ставити барјаке,
А упалит' зелене лубарде,
Нек' се мене страше Црногорци;
А отлен ћу ситне књиге писат'
По свој Босни и Херцеговини
На цареве аге и бегове,
Да покупе Бошњаке јунаке,
И крваве љуте Херцеговце:
Биће војске тридесет хиљадах,
Да похарам ломну Гору Црну
И запалим на Цетињу цркву;
Остала је земља без главарах;
Владика се Петар преставио,
Кнез Данило поша' у Русију;
Учинићу све, што ми је драго,
А који ми по тефтер не дође,
Мојом ћу му сабљом посјећ' главу!"
Ал' му вели Ченгићу Дед-ага:
"Арнауте, беже Ђулек-беже!
Ја знам да си царев капиџија,
Јеси л' изам од цара узео?
И је ли ти више дао војске,
Нако Босну и Херцеговину?
Хоће ли ни помоћ' Арбанија?
Хоће ли доћ' из Стамбола војска,
Из Стамбола и из Анадола
И Мисира, мјеста питомога?
Јер ако та војска доћи неће,
Немаш рашта водит' Херцеговце
И Бошњаке, мртве потурице,
На ђаурску ђецу Црногорце."
Тада Ђулек њему одговара:
"Мучи, Дедо, курвино копиле!
Како су те Власи уплашили,
Откад су ти баба изгубили,
Што ће мени Арнаути љути,
И што ће ми од Стамбола Турци,
И што ће ми Турци Анадолци?
Што ли ће ми војска из Мисира,
Кад ћу повест' тридесет хиљадах,
Од све Босне и Херцеговине?
А у јадну малу Гору Црну
Нема више нег' десет хиљадах;
Нас ће бити по три на једнога;
Још немају праха ни олова,.
А ми силну имамо џебану
И цареву хазну и заиру."
У млађега поговора нема.
Отолен се Турци подигоше,
Ђулек узе два хата крилата,
Дора јаше, а ђогата води,
И четири буле у кавезу;
За њим иде хиљада коњиках;
Изађоше Гацку широкоме,
Испод куле Ченгића Дед-аге;
Ту је турска починула војска,
А на кули силан Ђулек-бего
И његове буле све четири;
Ту ноћили, и дивно им било,
Па ујутру рано уранише,
Обрнуше низ Дугу крваву;
Угледа их протопопе Лука,
Ш њим је друга четири стотине,
Па Шћепана зове побратима:
"А, Шћепане, мој сиви соколе!
Ево среће, а ево Тураках!
Запанимо око друма пута,
Око друма пореди дружину,
Запријети другу свакојему,
Да се не би који преварио,
Ни на Турке срце преграбио,
Да опали свога џефердара,
Да ни даље не поплаше Турке;
Е су брзи на хатове Турци,
Утећ'ће ни Гацку широкоме;
Док не чују твога џефердара,
Али моју везену шишану."
Скочи Шћепан, као соко сиви,
Око друма бусије пореди,
А он сједе насред друма пута,
Па Ђулека чека на дорина,
Још дружини тако проговара:
"Немој који пушку истурити,
Док чујете мога џефердара
И попову везену шишану;
Ми смо оба један до другога."
Црногорци њега послушаше.
Утолико Турци нагазише;
Гађе Шћепан бега Ђулек-бега,
Но Ђулеку добра срећа бјеше,
Те га танка пушка не погоди,
Но код њега Омера синовца;
Паде Турчин у зелену траву,
А Шћепан му осијече главу,
Пуче пушка протопопа Луке
И погоди оџу из Мостара,
Поп Лука му уграбио главу;
Зацикташе бистри џефердари
Око друма са обије стране,
А подвикну сердаре Шћепане,
Он подвикну, ка' да пије вино:
"А на главе, браћо Црногорци!"
Ту поп Лука разагони Турке,
Као курјак у планини овце:
Ту им триста глава посјекоше,
А остали натраг утекоше:
А сам Ђулек оста на дорату,
Голу држи у рукама ћорду,
Око себе с'јече Црногорце;
Жа' му бјеше буле оставити,
Да у српске не упану руке,
Но га љута гуја опазила,
Баш од Цуцах Мика Вуковићу,
На Турчина јуриш учинио
С голим ножем у бијеле руке;
На сабљу га Турчин дочекива,
Махнули су по два по три пута,
Но га Турчин сабљом ошинуо
По капици и по перјаници,
На образ му даде рану грдну.
Онда Мика ријеч бесједио:
"Давор капо, не остала пуста!
Мислио сам, да си на јунака
И још моје златне перјанице,
Које но сам на крв задобио!"
Махну боље, примаче се ближе:
Пос'јече му иза сабље руку;
Другом махну, посјече му главу;
Уграби му коња и оружје
И зароби буле све четири;
На томе су боја раздвојили.
Арамбаше војску окупише,
Па погибшу браћу избројише:
Четрдесет и четири више,
Што на мртво у бој погибоше:
А турскијех главах три стотине,
Међу њима Ђулекова глава
И четири буле заробљене;
То је грђе свој турској крајини,
Но њихове пос'јечене главе!
Арамбаше буле прифатише,
Па их пита протопопе Лука:
"Сад шта ћете, буле Ђулекове!
Али ћете са мном Гори Црној?
Ал' ћете се натраг повратити
До Ченгића пребијеле куле,
Е ћу ви дат' добре пратиоце?
Нос' те ваше рухо свеколико
И на грлу ђердане од злата;
Јер адета у Србина нема,
Ко би турску булу заробио,
Србин зулум учинит' јој неће,
Нити ће јој образ оштетити."
Заплакаше буле све четири,
Па овако ријеч бесјеђаху:
"Бе аферим, српски арамбашо!
Баш су такви поштени јунаци,
Што на мејдан добивају главе!
Бог ти дао срећу у јунаштву,
Кад си нама живот поклонио
И кад си ни образ сачувао!
Ходићемо Гацку широкоме."
Тад' им попе пратиоце даје,
Оправи их Гацку широкоме
До Ченгића пребијеле куле.
Онђе стоје Турци кукајући,
Отиђоше Срби пјевајући:
Носе турске ћурке и саруке;
Носе турско свијетло оружје;
Турске главе на стржево коље,
Међу њима Ђулекова глава
По границах на стржево коље.
Ето сада, Арнауте љути!
Пиши књиге и зови Бошњаке
И ваљане твоје Херцеговце,
Да похараш с њима Гору Црну.
То је било, истина је било.
Домаћине, дај ми чашу вина,
Ма доброга, а чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима!
Почетак буне у Дробњацима
(1855 год.)На хиљаду и осме стотине
И педесет и пете године:
Тужни Дробњак Турци притиснули;
По Дробњаку сваке јаде раде:
Поградили карауле тврде,
На Језера више Дурмитора,
И на Превиш, село поносито;
Ту им раја предаје араче;
Измет чине све, што веле Турци,
Јер у раје неима оружја;
Више муке сносити не може!
Они мисле, нико не виђаше,
Али види Бегане сердаре,
Од Ускоках, крваве крајине,
Жао њему жалосне Дробњаке,
Које муке сносе од Тураках,
Па Ускоке браћу покупио,
Ускоцима ријеч бесједио:
"Браћо моја, узмите оружје!
Да идемо низ племе Дробњаке,
Баш Превишу селу поноситу,
Код бијеле Миланове куле,
У кули је стотина пандурах,
Сваке јаде по Дробњаку граде;
Већ су мени додијале даве
Од дробњачке сиротиње љуте;
Но с Турцима да се покољемо,
Запалимо турске карауле,
Из Дробњаках Турке ишћерамо,
Да почину јадна браћа наша,
Од зулума и од зулумћарах."
Сви Ускоци њега послушаше.
Оде Беган жалосну Дробњаку,
Докле дође код села Превиша;
Ту су једну ноћцу заноћили,
Па ујутру рано уранише;
Стаде сердар дијелити војску:
Једну даде Бајагићу Шунду
И соколу Алексићу Мирку,
Да преведу низ Превишу војску,
Под Којића ојађелу кулу;
У кули је ага Шабан-ага
И код њега су педесет других;
Па да скрију усред поља војску,
Докле сердар удари на кулу,
На бијелу Миланову кулу,
Јер су у њој педесет Тураках,
Међу њима Асан-буљукбаша,
А тврда је ојађела кула;
Па кад сердар удри на Асана,
Онда ће се Шабан отворити,
Да Асану дође у помоћи:
"Ви удрите, два сива сокола!
Пожен' те се пољем широкијем:
Па што коме бог и срећа даде!
А ја кулу оставити нећу.
Ни у кули Асан-буљукбашу,
Задајем ви божју вјеру тврду!"
То рекоше, војску раздвојише:
Оде Шундо у поље зелено,
Под Којића ојађелу кулу;
Тада сердар уд'ри на Асана
И на б'јелу Миланову кулу,
Но с' из куле Арнаути бране,
Јер се кули ништа не могаше;
Око куле бију Црногорце.
Оно виђе Бегане сердаре,
Викну сердар као соко сиви:
"Ђе сте, момци, на вас прогрмјело!
Што бијелу не узмете кулу?"
Оно чуше два добра јунака:
Од Ускоках Грдинић Стефане,
А од жупе Бојовић Милошу,
Па дрвене саони узеше;
Уз саони коше натурише,
А у коше сламу и сијено,
Поћераше пут бијеле куле:
Пучу пушке са обије стране;
Ма не мисли Грдина Стефане
Са соколом Бајовић Милошем;
У саону ватру утурише,
Те заждише сламу и сијено,
Па још боље кули примакоше,
Докле кула ватру прихватила,
Док стадоше падати угарци,
А из огња искакати Турци;
Ватају их млади Црногорци,
Свакојему пос'јекоше главу.
Дим је цио Превиш притиснуо,
Од брзога праха и олова,
И несрећне Миланове куле.
А шета се Бегане сердаре,
Јер он хода и дората вода,
Зачуди се, што се урадило:
Ђе су турске главе и оружје.
Ал' ево ти три Јелића млада,
Носе мртве од Тураках главе;
Па их пита Бегане сердаре:
"Што би, браћо, на високу кулу?
И камо ви Асан-буљукбаша
И његова глава и оружје?"
А веле му три Јелића млада:
"Ти, сердаре, од крајине главо!
Педесет смо главах откинули
И узели рухо и оружје;
А бијелу изгорјели кулу,
Не шће изаћ' из бијеле куле,
Но у ватри изгорио живу,
Под пусатом и свијем оружјем."
Шабан-ага, курвино копиле,
Бојећи се Бегана сердара
И његова великог јунаштва.
Не смје Турчин отворити кулу,
Ни Асану у помоћи доћи;
Па га зове Бегане сердаре:
"Шабан-аго, турски капетане!
Видиш дивно, што се амо ради
Од Асана, буљукбаше твога,
Шта сам јутрос њему учинно,
И сјутра ћу теби, акобогда!
Ако Превиш оставити нећеш
И Којића пребијелу кулу."
А вели му ага Шабан-ага:
"Хајде збогом, Бегане сердаре!
Ја ћу б'јелу оставити кулу,
Већ на Превиш Турци ходит' неће,
Кад их тако знадеш поздравити
С јунацима од ваше крајине."
Беган пође двору бијеломе
И одведе Ускоке јунаке.
То је било, истина је било.
Погибија Бећка Аџиманића
(1857 год.)Пили вино два сокола сива,
Црногорске двије арамбаше,
У маленом селу Марковини:
Једно ти је протопопе Лука,
Друго соко сердаре Шћепане;
Вино служи попадија млада,
Вјерна љуба протопопа Луке,
Братучеда сердара Шћепана;
Пак се фале двије арамбаше:
Колико су пос'јекли Тураках,
Колико су узели шићара
И турскијех запалили селах,
И градове турске затворили,
До границах на свакоју страну,
И у Гацко четири касабе.
Оно чула попадија млада,
Живо јој се срце распучило,
Од жалости за братом роднијем,
Из руках јој паде чаша вина,
Баш на софру међу арамбаше;
Нит' се сломи нит' се просу вино!
Погледа је сердаре Шћепане,
Ал' је топле сузе пропадоше,
Топле сузе низ бијело лице,
Као бисер низ бијелу свилу;
Пак је Шћепан руком загрлио:
"Што је, селе, да од бога нађеш!
Што ми не даш с миром пити вино?"
А она му млада одговара:
"Ја вас чујем, обје арамбаше,
Кад пијете, како се фалите;
Па се сјетих милог' брата мога,
Те га љетос посјекоше Турци,
На Лукову, крваву палангу,
Пред Љуцине пребијеле дворе:
Па се турске арамбаше фале,
По кафана и по механама;
Но, Шћепане, мио братучеде!
Освети ми брата рођенога,
А на част ти кућа и баштина
И мог' брата зелена планина,
Ништа носит' у миразу нећу."
Када Шћепан сестру разумио,
Али Шћепан њојзи бесједио:
"Сестро моја, попадијо млада!
Ја сам њега осветио давно,
И опет ћу њега осветити,
Али моју главу изгубити."
Па се ш њоме у образ пољуби,
С чивилука узе џефердара,
Па отиде преко Марковине;
Собом узе седам, осам другах,
Ш њима иде преко Горе Црне,
Па Никшићко Поље прегазио,
Дође сердар у Дугу крваву,
Посједаше накрај друма пута:
Сердар Шћепан на високу јелу;
Гледа Шћепан на свакоју страну,
Не би ли ђе угледао Турке.
Ту трајали три, четири дана,
Шћепану се погледати дало
Пут Ноздарах, врела студенога,
Ал' угледа дванаест Тураках,
Међу њима турску арамбашу,
Арамбашу Бећка из Никшићах,
Жешће гује у Тураках нема;
Чим га виђе, тим га и познаде;
Па потрча и дружини каза,
Око пута наредио друштво,
Па овако њима бесједио:
"О дружино, моја браћо драга!
Немој који палит' џефердара,
Док не гађем Бећка арамбашу,
Е се Турчин по крајини фали,
Да је тридес'т пос'јекао главах,
И још више братучеда мога."
Сједе сердар на друму широку,
А дружина накрај друма пута,
На сердара нагазише Турци,
Неће сердар далеко да гађе,
Но га виђе Бећко буљукбаша,
Па са руке пали џефердара,
Једанак им пукли џефердари;
Обојици добра срећа била:
Један другом ране не зададе;
Али танка пушка Шћепанова
Омер-бега погодила млада:
Паде Омер у зелену траву,
На њега се Бећко обрнуо;
Ал' се Шћепан обратити неће,
Но за оштро гвожђе прионуо,
Па пут Бећка јуриш учинио,
А Бећко му плећи обрнуо;
Шћепан дође ка Омера мртва,
Па му русу посијече главу.
Кад то виђе друштво Шћепаново,
Намах пуче осам џефердарах,
Паде мртвих до осам Тураках;
А четири коња одјахаше,
Побјегоше кроз гору зелену.
Али ко ће утећ' Црногорцу?
Што не лети, утећи му неће;
Што не лети, достићи га неће;
Акамоли мртва потурица
С калчинама и с опанчинама!
Црногорци њега пристигоше
И његови три четири друга
При једноме букову омару,
Свакојему пос'јекоше главу.
Ту Шћепану не погибе друга,
До рањена Павловића Крста.
Ту дванаест коњах уграбише
И с Тураках рухо и оружје,
Турске главе на стржево коље.
Отидоше селу Марковини,
Пред бијелом кулом сердаревом
Једанаест главах оставише
За лијепу Јованову главу;
А Бећкову носе на Цетиње
Баш на Табљу више Манастира,
Ђе су досад многе окапале,
И посад ће која, акобогда!
Од турскијех пашах и везирах,
Од турскијех агах и беговах,
Од турскијех добрих арамбашах,
Ка' што бјеше Бећко буљукбаша;
Ту је сердар добро шићарио
И лијепо добио поштење,
Бог живио сердара Шћепана!
Освета попа Радосава
(1858 год.)Пили вино ријечки главари
У механи Јовићевић Луке,
Уто дође Ђоко капетане,
Лијепо му мјесто начинише;
Сједе Ђоко међу главарима,
А Срби му дају пити вина,
Вино пију разговарају се,
А највише зборе за јунаштво;
Но говори Ђоко капетане:
"Чујте мене, ријечки главари,
Ја сам сада са поља Цетиња,
А глас дође из Бјелопавлићах,
Да су Турци вјеру претурили
И посјекли сивога сокола,
Радовића попа Радосава,
Који бјеше Брђанима глава,
Не бјеше му пара до дивана!
Но на ноге, моји соколови,
Да идемо, да га осветимо!
Но је њега мука осветнти
Без царева паше ал' везира."
Кад то чуше ријечки главари,
Сваки жали попа Радосава,
Па шарене пушке дохватише
И стотину другах покупише,
Пак се у три лађе увезоше,
Обрнуше студеном ријеком,
Док дођоше под тврду Лесендру,
Под топове цара честитога;
За гором су заклонили лађе,
Па да ноћно крај Лесендра мину
И да иду под Скадар бијели,
Да сијеку Арнауте љуте,
Ал' низаме цара честитога
На Казину Скадра бијелога,
Ка' што су се вазда научили.
Сунце зађе, тамна ноћца дође,
Крај Лесендра суминуше лађе;
Ал' ево ти среће црногорске:
Двије турске окренуле лађе
Од Лесендра цареве паланке,
Пут зелена Вира црничкога;
У лађе је шездесет Тураках,
А на лађе два топа огњена;
Та не би ли камен шићарили,
Ал' српскога роба заробили;
Сретоше се ш њима Цеклињани,
Међу Виром и међу Лесендром
Насред хладна Блата зеленога,
Побише се огњем из пушаках,
Запуцаше два топа огњена;
А да видиш младе Црногорце,
Кад од прве ватре остадоше,
Турцима се ближе примакоше,
Докле им се лађе састадоше;
Крму држе два Јовићевића:
Једно Перо, а друго Никола
И бију се као соколови,
Док их турско свладало олово:
Оба пала један врх другога
И осталих десет Цеклињанах,
Кад то виђе Ђоко капетане,
Он повикну младе Цеклињане:
"Јуриш за мном у њихове лађе,
Па што коме бог и срећа даде!"
Тек ускочи, увати Турчина,
Па му русу посијече главу;
За њим скочи Ђурашковић Гајо,
А за Гајом до два перјаника:
Једно ти је Милошевић Јоко,
А друго је Маркишић Стефане
И остали неки витезови,
Те у турску ускочише лађу,
С Турцима се по њојзи поклаше,
Тридес'т и три тлаве посјекоше,
Ђавољега жива не пустише,
И црну им лађу повезоше,
И на лађи топа огњенога,
И с Тураках рухо и оружје;
Друга им је умакнула лађа
На брзине Блата зеленога,
Те утече она у Лесендро;
Ал' ни она утећи не ћаше
Но је с града топи обранише.
Цеклињани, као соколови,
Тридес'т и три главе доватише,
Однесоше у Бјелопавлиће
Више Спужа, града крвавога,
Поперише на стржево коље;
Нек' гледају буле и кадуне,
Ђе је мрамор попа Радосава,
На њега су тридес'т и три главе
Од Тураках, царскијех синовах;
Нек' их кљују вране и гаврани,
Нек' их скубу тице и лисице,
Освета је ово потурице!
Бој на Зупцима
(1858 год. 10 фебр.)Откако је настала крајина,
Међу нашом српском Гором Црном,
Црном Гором и Херцеговином,
Зулум виши није постануо,
Што је данас у Херцеговини,
Особено Шуми н Попову
И жалосне на крајини Зупце
И питому пољу Суторини;
Они више живљети не могу
Од зулума и од зулумћарах
И Турчина Салик-паше млада,
Не може их подносити раја,
Па се раја трже на оружје;
Ал' се раја одбранит' не може
Од велике царске налбаане,
Па главаре своје одабраше,
И послаше српској Гори Црној
На Цетиње Петровићу кнезу.
Кад главари на Цетиње дошли,
Кнежеву су пољубили руку,
Па овако Срби бесједили:
"Помагај нам, драги господаре!
Од зулума и од зулумћарах
И Турчина, паше, Салик паше,
Истурчи нам Шуму и Попово
И крваве на крајини Зупце;
Притиште нам поље Суторину,
На дну поља начинио куле,
На дну поља, накрај сиња мора;
Наше робље прибјежишта нема,
Не у Турску, а не у Латинску;
Нако теби, српска круно сјајна!"
Када кнеже Србе разумио.
Кад разумје њихове давије,
На живо га срце забољело,
Па овако њима бесједио:
"Хајд'те збогом, моја браћо драга!
Тек дођете, бијте се с Турцима,
И слушајте Вукаловић Луку,
Јер постављам њега капетаном
Над Зупцима и над Суторином;
Још браните Шуму и Попово,
Па кад би вам до невоље било,
Ја ћу вама бити у невољи,
И у индат послат' Црногорце,
Штогод буде с вама дијелити,
Ка' с' Србљима и ка' с браћом мојом,
Дијелити срећу и несрећу;
Ама биће срећа, акобогда!
Ко се моли, одмолит' се неће;
Ко се брани, тај се и одбрани;
Споменте се имена српскога!"
Оно рече, оправи главаре.
Ал' не прође ни петнаест данах,
Оно зачу паша Салик-паша,
Поче себи призивати рају,
Призивати рају и главаре,
Ш њима зове Вукаловић Луку,
Па да Срби иду у Мостару,
Ал' му Срби поћи не шћедоше
Ни главара послат' ниједнога,
Не шће поћи Вукаловић Лука.
То Турчину врло жао било,
Па је своју подигнуо војску,
Има војске пуно шест хиљада,
Да прегази Шуму и Попово,
Пак да иде на крваве Зупце,
Да похара и да их попали,
И да пита Вукаловић Луку:
Ко је њему дао капетанство
И ко смије стављат' капетана
У цареву земљу и државу,
Без питања цара и везира.
Ово рече и одведе војску,
И са војском огњене топове;
Он прегази Шуму и Попово,
Па га ето на широке Зупце,
Ниже куле Вукаловић Луке,
Па на кулу обори топове,
Док сву диже из темеља кулу,
Јер се нико код ње не нагнао,
Ни с Турцима боја заметао,
Но у гору побјегоше Зупци,
Јер су Зупци турска раја били;
Ал' се нагна педесет момаках
Од ваљане српске Горе Црне,
Побише се боја са Турцима,
Ту им двадес'т посјекоше глава.
Кад виђеше Зупци Црногорце,
Ка' дијеле мејдан са Турцима,
Мало им се срце ограшило.
Сједе Турци на широке Зупце,
Робље цмили по гори зеленој,
Слободе их браћа Цоногорци:
"До'ће нама индат од Цетиња,
Виђећете јада од Тураках".
Глас допаде на поље Цетиње
Пред соколом Петровићем кнезом
Да су Турци Зупце похарали,
И на Зупце табор учинили,
Па преда се млађе дозиваше,
Зета свога војводу вјернога,
Од Његуша Радоњића Ива:
"Да си брже на широке Зупце,
Узми војске, колико ти драго,
Па поздрави Салик-пашу млада,
Ка' што ваља и како требује,
Да се спази тужни Османлија,
Како рају на крајини дави,
И нека зна, што су Црногорци!"
У млађега поговора нема,
Но похита преко Горе Црне
И поведе хиљаду момаках
Од крваве Нахије катунске,
Докле дође у Грахово равно
Под бијелу војводину кулу;
Оде Иво на високу кулу,
Па с војводом пије вино хладно,
А војници на поље зелено;
Ту ноћили и дивно им било,
Па ујутру рано уранише,
Дв'је војводе ка' два горска змаја,
А за њима хиљада момаках;
Б'јелу Гору здраво пријеђоше,
Код Зубацах поља уљегоше:
Бије раја, као мрки вуци,
А по пољу алакају Турци!
Кад виђоше дв'је српске војводе,
Тад стадоше уређиват' војску,
Уто дође војвода Илија,
Црногорски храбри мегданџија,
И војвода Матановић Ђуро;
Па кад дивно разредише војску,
Па на Турке сложно ударише:
Мало Србах, а много Тураках;
Јунаци су бољи Црногорци,
А боље су њихове војводе;
Бој се бије од јутра до мрака,
По широку пољу зубачкоме;
У највишем боју жестокоме
Викну соко Радонићу Иво:
"Јуриш сада, браћо Црногорци!
Јер се овђе дијели поштење,
Јер ћу гледат' ко ће одвојити
У овоме боју крвавоме."
Оно чуо соко тица сива,
По имену војвода Илија,
Голу носи у рукама ћорду,
Он најпрви поче с'јећи Турке;
Поред њега јунак издвојио,
Красан јунак као горска вила,
По имену Манојловић Ристо.
Кидисаше мрки Црногорци
С ножевима у бијеле руке,
Па низ Драчу поћераше Турке
До Требиња, града бијелога,
Соколи их Радоњић војвода.
Црногорци, као мрки вуци,
Пет стотина главах пос'јекоше,
Хиљаду им на мртво убише,
Три хиљаде ранам обранише;
Нека знаде тужни Османлија,
Ђе су Зупци, што су Црногорци.
Ту остави азну и џебану;
Ту је Салик срећу изгубио;
Познаваће боље Црногорце.
Тад војвода војску окупио,
Окупио па је избројио,
Колико је њему погинуло:
Сто и тридес'т мртва и рањена!
Па војнике грди и целива,
Особено војводу Илију
И делију Манојловић Риста.
То је било, истина је било.
Бој на Колашину
(1858 год.)На хиљаду и осме стотине
И педесет и осме године,
Пили вино дв'је српске војводе
У манастир у Морачу доњу:
Једно ти је Церовић Новица,
А друго је војвода Миљане,
А код њих су седам капетанах.
Служи вино црни калуђере,
Руком десном, а чашом од злата;
О свачем се Срби зађедоше,
А највише зборе за јунаштво:
Како је ко ос'јека' крајину,
Како је ко добива' поштење,
А вели им црни калуђере:
"Рђаве вам фале, војеводе,
Кад Колашин насред брдах спава,
За вас нико ни хабера нема!
А знате ли што је љетос било
На Граховац на поље зелено?
Што учини војевода Мирко
И његови мрки Црногорци
Од Кадрије[1] и његове војске,
Кад пос'јече дванаест хиљадах,
А узе му дванаест топовах,
И сву турску хазну и џебану,
И с Тураках свијетло оружје;
Нек' се они и славе и фале,
А ви сјед'те, пијте вино хладно!"
Кад Новица њега разумио,
Тада јунак ријеч бесједио:
"Хајд', Миљане, на ноге устани,
Пиши књигу у Братаножиће
Милошевић Вуку капетану,
И ти дигни све Васојевиће,
Ја ћу скупит' Ровца и Морачу
С командиром Мишнић Милисавом
И Дробњаке, задрте јунаке;
У неђељу, која прва дође,
На планини да се састанемо,
Да уд'римо Колашину граду,
На Мекића и на Мушовића.
Акобогда, те их похарамо,
Ту ће бити големо шићара,
И поштења за нашу крајину!"
Тада Миљан на ноге скочио,
Па Новици тако бесједио:
"Благо мени, мио побратиме!
Што сам хтио, то сам дочекао;
А ја сам се богу зафалио,
И мојему срцу јуначкоме,
Да ћу на град барјак изнијети,
И да ћу га огњем изгорјети,
Јер су моје очи извадили:
Љетос су ми брата изгубили,
Брата мога, Вуковића Ђока,
Па се Турци у Колашин фале
Са његовом главом и оружјем;
Бог ће дати, брзо да ми плате!"
Тад војвода поклопи ђогата,
Кули пође и покупи војску,
И отиде горје у планину:
Ту зачама два бијела дана,
Кад ево ти Церовића бана,
И за њиме хиљаду момаках;
Ту су једну ноћцу заноћили,
Ту су своју војску одморили;
Понеђељник јутро освануло,
А Турцима на зло, акобогда!
Дв'је војводе раздвојише војску,
С двије стране на град ударише:
На горњи крај војвода Миљане,
На бијеле Мушовића куле,
Што је река', није преварио;
Кроз сокаке проћера ђогата,
А сијече и разгони Турке;
Наврх града барјак поперио,
За њим хита хиљада момаках,
Васо'вићах и Братоножићах,
Многе турске главе пос'јекоше
И пб града ватри предадоше.
Но да видиш Церовића бана
С командиром Мишнић Милисавом
И његово хиљаду момаках,
Он јуначки бјеше ударио
На Мекиће и на Мушовиће;
Ћера бане претила Крњаша,
Многе турске попалио куле,
Многе турске пос'јекоше главе,
Докле вас град огњу предадоше;
Шест стотинах робах заробише,
А хиљаду главах пос'јекоше.
Бе аферим, дв'је српске војводе!
Већ ко клања, ту се селит' неће,
Тек их знате, тако поздравити,
Но се нека селе Црногорци.
Онда робље пред војводе дође:
Стоји цика булах и кадунах,
Стоји писка ђеце код војводах;
Неке буле стале међу њима,
Сузе роне, а војводе моле:
"Пуштите нас, српски витезови!
Да бјежимо с овом сиротињом
У цареву земљу и државу,
Јер се овђе нико селит' неће;
Ви сте доста добили поштења,
И сатрли љуту кочаницу
Колашина града бијелога."
Поробљено робље опростише,
У царску их земљу предадоше.
Па погибшу браћу избројише
Од јуначке војске Миљанове,
Седамдесет и четири више,
Што на мртво Турци ту убише;
Новичиних шесдесет јунаках.
Јунаци се рађу, да умиру
За крст часни и вјеру хришћанску,
И за славу имена српскога.
Бе аферим, моји соколови!
Кад' дајете живот за поштење,
Кад турскога града сатријесте,
И кад вуч'је јато ископасте,
Ево славе, а ево поштења
За крајину брдску свуколику!
То је било, истина је било,
Ја сам био на Ком на планини,
Ту сам био и очим' видио.[1] Кадри-паша, који је ту погинуо.
Освета Јока Јовићевића
(1858 год.)Пошетало једно момче младо
Од ваљане српске Горе Црне,
По имену Јовићевић Јоко;
Шета момче преко Подгорице,
Онђе аге подгоричке нађе,
Пију Турци кафе и духана,
Па им момче божју помоћ зваше,
А Турци му бога прихватише,
И дивно му мјесто начинише,
Додаше му кафе и духана,
О свачему збора зађедоше,
А највише зборе за јунаштво;
Питају га подгорички Турци:
"О дијете, Јовићевић Јоко,
Ал' су бољи Турци за јунаштво,
Али ваши мрки Црногорци?"
А момче им тако одговара:
"Велим да су бољи Црногорци,
А који ми вјеровати неће
Нека пита пашу Ферик-пашу,
Што је с војском био на Граховцу
И с Кадријом пашом царевијем,
Какво му је војевање било,
И ђе оста Кадри-паша млади
Са низама дванаест хиљадах
И турскијех дванаест топовах
И остала војничка оправа;
Све је ово дошло на Цетиње
У арсенал Петровића кнеза;
А који ми неће вјеровати,
Нека пође, па ће све виђети;
Па ће онда боље вјеровати."
То Турцима врло жао било.
Ту се нагна турско момче младо,
Бицко Крњић, да га бог убије!
Он извади двије кумбурлије,
Сасу му их у прси јуначке.
Онда момче ријеч проговара:
"Да си здраво, драги господаре!
Који ћеш ме осветити брзо,
Ка' све друге Србе од Косова."
Оно рече, испаде му душа.
Тај глас брзо на Цетиње дође,
Код Данила Петровића кнеза,
То му момче врло жао било,
Па овако ријеч бесједио:
"Бог убио сваког хришћанина,
Који држи вјеру у Турчина!
Пријешло ја толико в'јекова,
Ка' се ш њима класмо и ћерасмо,
И љетос се добро поздрависмо
На Граховцу и на друга мјеста;
Хришћанске се силе све сложише,
Међу нама консуле послаше,
Али вјере није у невјере!"
Па погледа Бошка капетана
Од питома Загарча равна
И тако му ријеч проговара:
"Хајде, Бошко, Загарчу равну,
И покупи једну чету малу,
Ш њом ћеш сићи у Коловоз тврди,
Ђе су турске карауле честе,
Чекај онђе подгоричке Турке,
Ал' низаме цара од Стамбола;
Ко гођ дође покољи се ш њиме,
И освети Јовићевић Јока,
Ја ћу тебе даровати дивно."
У млађега поговора нема,
Него лати танка џефердара,
Па похита преко Горе Црне,
Докле дође Загарачу равну,
Ту находи Сима барјактара
И сокола попа Матијаша
И делију Благотића Луку,
Јунаштва му у хиљаду нема,
И са њима двјеста соколовах
Од Команах и од Загарача;
Ш њима пође у Коловоз тврди,
Покри друштво у гору зелену,
Па он чека подгоричке Турке.
Мало било, дуго не трајало,
Низ Кадрму навалише Турци,
Јест Тураках четири стотине,
Уљегоше међу Црногорце;
А погледа Бошко капетане,
На његове љуте Загарчане,
Ко ће први да заметне кавгу;
Понајпрви Симо барјактаре,
Пушком гађе, а из грла виче:
"А на главе, браћо Црногорци!"
Отсвуд танке пушке запуцаше,
Многи Турци земљи попадаше,
Црногорци јуриш учинише
С ножевима у бијеле руке,
Понајпрви Благотићу Лука,
Ту двије, три посијече главе;
Запуцаше пушке од низамах,
Уби једна Благотића Луку,
Ни жива га земља не шчекала.
Бој се бије низ Коловоз тврди,
Гину Турци, гину Црногорци,
Сијеку се млади убојници;
Соколи их Бошко капетане,
Голу носи у рукама ћорду
И нагони своје на јунаштво,
Док у куле Турке затворише,
Па се Срби натраг повратише,
Те погибшу браћу избројише,
Ту дванаест на мртво нађоше,
Међу њима Благотића Луку;
А нека га, весела му душа,
Јер је живот за поштење дао!
Па стадоше бројит' турске главе:
Седамдесет и четири више,
Што турскијех главах избројише;
А не броје мртве ни рањене,
Којијема главе не с'јекоше.
Богу фала, Срби задобише!
Нека леже у Коловоз Турци,
Нек их скубу тице и лисице,
Освета је ово, потурице!
Четовање Јована Лучића
(1859 год.)Обор збориле аге од Никшићах
На бијелу ару Мушовића,
Међу собом зборе и говоре:
"Што хоћемо од живота свога?
Јер смо грдне муке допанули,
Грдне муке, а од српске руке;
Од Србина Петровића кнеза,
Он разјари младе Црногорце,
Узе нама Жупу и Грахово
И Луково крваву паланку,
Сву планину равну до Дробњаках;
Освоји ни све Рудине равне,
Тудијен се селе Црногорци,
Који нама сваке јаде граде:
Робље робе, сијеку ни главе;
Много су се Власи посилили,
Откад царску исјекоше војску
На Граховцу пољу крвавоме;
Па су пукли уз Херцеговину,
Почеше нам одметати рају,
Противу нас дизат' на оружје;
Узеше нам земље и тимаре
И из раје многе кесимаче;
Већ чујемо влашке арамбаше,
Као што је сердаре Шћепане,
Вазда стоји Гацку широкоме,
Све је збио у касабе Турке;
С друге стране војвода Илија,
Који сједи на Луково равно
На жалосне Ибричића куле,
Вазда ш њиме тридесет момаках,
Ш њима иде уз Херцеговину,
Док се с'тане с' сердаром Шћепаном,
Кад се с'тану, ту шићар дијеле;
Да је мајка родила јунака,
Да посјече сердара Шћепана,
Али змију војводу Илију,
Бисмо с миром уз Дугу ходили,
Пут Мостара и пут Сарајева."
У ријечи у које бијаху,
Ал' ево ти једно момче младо,
По имену Лучићу Јоване,
Од крваве куће Николића,
Добро му се Турци ограшише
И дивно му мјесто начинише.
Сједе Србин међу Никшићима,
Бојали му чибук напалише,
А мрку му кафу принијеше,
Онда бего Мушовићу виче:
"О Јоване, царски рајетниче!
Би ли мене нешто послушао?
Да ми издаш војводу Илију,
Ал' сокола сердара Шћепана,
Да их издаш, али посијечеш,
А давам ти турску вјеру тврду,
Ја ћу тебе добро даровати:
Насред Сливја седам агалуках,
И бијелу у Никшићу кулу,
Поред моје, а љепшу од моје;
Још ћу ти дат' ситну бурунтију,
Да не дајеш гроше ни араче,
За вијека и живота твога."
Када Јован оно разумио,
Филџан сломи, а чибук потури,
Па овако ријеч бесједио:
"Не бих изда' сердара Шћепана
Ни сокола војводу Илију
За све благо, што имају Турци."
Расрди се Мушивићу Бего,
За сабљу се руком приватио,
Одиста га и пос'јећи шћаше,
Но му була из кавеза викну:
"Арслан-беже, црна кукавице!
Шта ћеш на ар' заметати кавгу?
Па да је с ким, не би ни жалила,
Него с нашом највјернијом рајом;
Можеш њега данас изгубити,
Ма ти на ар други доћи неће,
Ни донијет' данка ни арача."
Тад се Турчин натраг повратио
И бритку је сабљу оставио.
Но да видиш Лучића Јована,
Лако иде низ бијелу кулу,
Ма се јоште боји од Тураках,
Држи обје на кумбуре руке,
Док изађе пред бијелу кулу,
До његова вранца претилога,
Па он сједе вранцу на рамена,
Па овако ријеч проговара:
"Арслан-беже од Никшићах главо!
Досад сам ти био раја права,
На вјеру те варао нијесам,
Ни посад те преварити нећу;
Задајем ти божју вјеру тврду,
Већ ме виђет' у Никшићу нећеш,
Као рају с куком и мотиком,
Него сабљом у бијеле руке,
Да сијечем кроз Никшиће Турке!"
"То слушаше Бего Мушовићу
И његово тридесет грађанах,
Заиста им мило не бијаше,
Али Јован зато не мишљаше,
Него пољем напустио врзнца,
Док у село Озриниће дође:
Озриниће на искупу нађе,
Па им поче Јован казивати,
Како су му говорили Турци,
Још овако њима проговара:
"Не шћех издат' два српска сокола
Ни се српском назвати издајом;
Но ћу б'јелу оставити кулу,
А отиђох данас у хајдуке,
Да сијечем од Никшићах Турке,
Ка' што чине мрки Црногорци;
Док погинем бићу се с Турцима.
Но је ли се придесило друга,
Ко ће са мном у чету ходити?"
Ту јунака не би ни једнога,
До момчета Милетића Јевта,
Од јуначке куће Николића;
Отидоше оба у хајдуке,
А кад Јован у планину дође,
И ту нађе три четири друга,
Ту су Срби из Херцеговине,
Које бјеху ишћерали Турци.
Са собом их Јован прихватио,
Па кад даље уз планину пође,
Али нађе голема јунака,
Арамбашу Пивљанина Вула
И код њега три четири друга;
Па се Срби тај час познадоше,
Међу собом вјеру уватише,
Да четују до Митрова дана.
Докле снијег пане на планине,
Да четују, да се не раздвају.
То трајало три, четири дана,
Док ево ти кар'ван од Никшићах,
Иде путем шеснаесет Тураках;
Дочека их Лучићу Јоване
Са његово седам, осам другах,
Свакојему посијече главу
И узе им рухо и оружје.
А шта ћу ти дуљит' и казиват'?
Од Никшићах до Гацка широка
Ту прелети Лучићу Јоване,
Често с'јече на друмове Турке!
Док најпосље, када наљегоше
У бусију дванаест Тураках,
На дванаест дебелијех коњах,
Који бјеху били у Мостару,
На Никшиће ајлук извадили,
А пред њима Адем Веризовић,
Згодан Турчин, ка' на гори вила,
Вас у срму и у чисто злато;
За појас му двије кумбурлије,
А о бедри позвекује ћорда,
А шишану носи преко крила,
Па Турцима тако проговара:
"О грађани, моја браћо драга!
Ја се бојим од Црногорацах,
Е ће нама ђе гођ ударити;
У Дуги су вазда Црногорци,
Ја се бојим Лучића Јована,
Скоро нам се Влашче одметнуло
И отишло Влашче у хајдуке."
Адем мњаше, нико не чујаше;
Оно слуша Лучићу Јоване
С побратимом Пивљанином Вулом,
Јовану се живо срце смије,
Покрај друма нареди дружину,
А он сиђе друму широкоме,
Па Адему иде у сретање;
На њега су све турске хаљине.
Адем гледа, ма га не познаје:
Мисли иде Никшић у сретање,
Докле Јован до Адема дође,
Па му пружи везену шишану
Испод гриве претилу дорату;
Кад му Турчин очи сагледао,
А под грлу везену шишану,
Тад познаде Лучића Јована;
Препаде се и утећи шћаше,
Него Јован опали шишану:
Паде Турчин у зелену траву,
А Јован му посијече главу,
Скиде с њега рухо и оружје.
Оно виђе Пивљанине Вуле,
На дружину ршум учинио,
Док хајдучке пушке запуцаше:
Јед'нак падне дванаест Тураках,
Свакојему пос'јекоше главу,
Узеше им рухо и оружје
И њихове коље седленике
И вас ајлук, што је за Никшиће;
Па сједоше об'је харамбаше,
Рече Јован Пивљанину Вулу:
"Побратиме, Пивљанине Вуле!
Ево има шест мјесецах данах
Откако смо пошли у хајдуке
Са десетак ваљанијех другах,
Колико смо откинули главах?"
Рече њему Пивљанине Вуле:
"До данас смо откинули главах:
Сто и двадес'т и више четири."
Онда Јован ријеч проговара:
"Више волим Адемову главу,
Но све турске пос'јечене главе
И његово рухо и оружје."
Па стадоше шићар дијелити,
Свакојему другу подједнако,
Старјешинство Лучићу Јовану
Све с' Адема рухо и оружје,
Које ваља кутију дукатах;
А дората коња Адемова
Дароваше Пивљанину Вулу.
Отолен се дигоше хајдуци,
Отиђоше ђе ће зимовати
У Бијелу, у племе дробњачко,
Код Кекића Јова капетана.
Тада било, сад се спомињало.
Бој у Коловозу
(1861 год.)Процвиљела спушка сиротиња
Уз кољено спушког капетана,
Овако му Турци бесјеђаху:
"Селман-аго од крајине главо!
Ми дурасмо, више не могасмо,
Од србинске руке и оружја:
Узеше нам поља и ливаде,
Што држаше царове градове;
Сад су нама путе прекинули
Пут несрећне варош Подгорице,
А немамо праха и олова,
А немамо азне ни џебане,
Ни тајина за наше грађане,
Но ћемо се предат' Брђанима."
Селман-ага њима проговара:
"Не бојте се њему, браћо драга,
Ја ћу сада књигу направити
У гиздаву варош Подгорицу
Али-паши глави од низамах,
Догнаће нам хиљаду товарах,
Што тајина, а што џебеане,
На срамоту свој српској крајини.
Ово рече, ситну књигу пише
И посла је варош Подгорици
Али-паши на бијеле руке:
"Али-пашо, главо од низамах!
Хитај, море, до прве неђеље,
Дај ми индант Спужу бијеломе,
И доћерај азну и џебану,
Коју ти је султан повјерио
На градове око Горе Црне,
Ја л' ћемо се предати Србима."
Али-паша, када књигу прими,
И кад виђе што му књига каже,
Скочи Турчин на ноге лагане,
А по граду телал учинио,
Да хиљаду буде коморџијах,
Да му гоне хиљаду товарах
Под затвором Спужу бијеломе;
А он стаде поређиват' војску
До четири хиљаде низамах;
То видјело црногорско момче,
Којено се намјерило онђе,
Па похита ноћно без мјесеца,
Брзо иде, ка' да грије сунце,
Докле дође у Бјелопавлиће,
У главицу на Орју-Луку,
Баш на кулу Бошковића Баја,
Командира од Бјелопавлићах;
Све му право по истини каже,
Кад ће проћи низ Коловоз тврди,
Тада Бајо на ноге скочио,
Руку у шпаг од доламе тури,
Дарова му три дуката жута:
"На ти ово, те се напиј вина,
Акобогда, те дочекамо Турке,
Онда ћу те боље даровати."
Па направи лист књиге бијеле,
Па је посла у Пипере равне,
На сердара Пилетића Јола,
Све му право по истини каже:
"Него да си у прву неђељу
С пет стотинах добријех јунаках
Од Пиперах, крваве крајине,
Да те нађем у Коловоз тврди."
Другу шиље Загарачу равном,
Баш соколу Бошку капетану,
Све му што је и како је каже:
"Него чујеш, Бошко капетане,
Покупи ми другах пет стотинах
Од Команах и од Загарача,
У неђељу која прва дође,
Да те нађем у Коловоз тврди,
Ја ћу довест' хиљаду Брђанах
И пред њима до три капетана."
Теке Бајо књиге растурио,
По Брдима војску покупио,
С Брђанима у Коловоз мину,
И ту нађе Бошка капетана
И код њега пет стотин' момаках,
Црногорца, као ватре живе,
Па га дивно уредио Бајо:
С десне стране зелене калдрме,
При ћавскоме лугу зеленоме,
Кад навале уз калдрму Турци,
Да за њега Турци и не знаду,
Него ће им ударити озада,
Да Турцима буде изненада.
Таман оно поредио друштво,
Уто дође Пилетић сердаре,
Са соколом Рамом капетаном
И за њима другах пет стотинах
Од Пиперах, крваве крајине,
Па их поче Бајо уређиват':
С друге стране зелене калдрме
При Вељему брду зеленоме,
Те у гору сакрише дружину;
А командир у Коловоз тврди
Са његово хиљаду Брђанах
На калдрму међу карауле,
Код њега су до три капетана
Од равнијех, широкијех Брдах.
Теке што је уредио војску,
А неђеља јутро осванула
И свијетло огрануло сунце,
А Турцима на зло, акобогда!
Многе више никад гријат' неће.
Уто силан Али-паша дође
Са његове четири хиљаде,
Све низамах царевих солдатах.
Он промину Бошка капетана,
Не виђе га, жалосна му мајка,
Води турску понапријед војску;
А промину Пилетић сердара
И Пипере, крваве јунаке,
Док на Баја Бошковића дође.
Гледа Бајо на своје војнике,
А напријед Тока капетана,
Што ће први да замеће кавгу,
За њим друга четири стотине
Папковићах, као ватре живе.
Тек њихове пушке запуцаше,
Многи Турци земљи попадаше;
Оно виђе капетан Радоје
И за њим су другах три стотине,
С друге стране удари на Турке
И капетан Радовић-Илија
И за њиме триста Мартинићах;
Убише се бојем нз пушаках,
Соколи их Бошковићу Бајо,
И нагони своје на јунаштво.
Ту се црна пролијева крвца:
Гину Турци, гину Црногорци,
Боже драги, страшне мјешавине!
Док удари Бошко капетане
Са његово другах пет стотинах,
С друге стране Пилетић-сердаре,
А за њиме Пипери јунаци
Из потаје, из горе зелене;
Сметоше се низ Коловоз Турци,
Плећи даше, бјежати стадоше:
Остављају мртве и рањене;
Остављају коње и коморе;
Ко ће први почет' с'јећи главе?
Понајпрви Нишићу Мијајло,
Кој' с' не боји сабље ни гадаре,
Но сијече и разгони Турке,
И остали мрки Црногорци.
Пала тама низ Коловоз тврди
Од брзога праха и олова,
Од пушаках и од лубарадах
С караулах цара честитога.
Ту бој био за четир' сахата,
А четврти кад се навршио,
На томе су боја раздвојили.
Ал' да видиш Бошковића Баја,
Зове себи Бошка капетана:
"А ђе си ми, Бошко капетане!
Које су те савладале виле
Усред поља, у зелену лугу,
Те те к мени није на биљегу?"
Ал' ево ти Бошка капетана
И за њиме другах пет стотинах.
Пита њега Бошковићу Бајо:
"Колика ти погибоше другах
У овоме боју крвавоме?"
Капетан му право казиваше:
"Петнаест су јутрост погинули,
А тридесет има рањенијех."
Па му стаде бројит' турске главе:
Сто и двадес'т и више четири;
Доста коњах, руха и оружја
И узели турске џебеане.
Зове Бајо Пилетића Јола
И Пипере на гласу јунаке:
"Ђе си, Јоле, мој соколе сиви!
Које су те савладале виле
У Вељему брду зеленом,
Те те к мени на биљегу нема?"
Уто сердар Пилетићу Јоле
Са соколом Рамом капетаном
И за њима Пипери јунаци.
А пита га Бошковићу Бајо:
"Колика ти погибоше другах?"
А сердар му право казиваше:
"Погибе ми дванаест Пиперах,
А четрдест има рањениках,
Од ранах им ништа бити неће."
Па му стаде бројит' турске главе:
Сто и тридес'т и више четири;
И сувише рухо и оружје.
Зове Бајо до три капетана
И за њима хиљаду Брђанах,
Најпријед су избројили мртве,
Што у томе боју погибоше:
Четрдесет и четири више,
А турскијех главах пет стотинах.
Главари се онђе састадоше,
Пак стадоше шићар дијелити:
Свакојему другу подједнако,
Најгорему, као најбољему;
А сердару Бошковићу Мату
Бритку сабљу муле Сарајлије,
Што је у том' боју погинуо.
Али-пашо, срамота те била!
Што утече главом безобзира,
И остави онолику војску
Под мач српски у Коловоз тврди!
То је било, истина је било,
Ја сам био на Сађавац тврди
И гледао ову касапницу.
Бој у Врањини
(1861 год.)Пиле вино цеклинске газије
На Ријеку у пјану механу,
У механи Јовићевић Луке,
Међу њима Саво капетане;
То је сердар од равна Цеклина;
А кад били у највише пиће,
Ал' ево ти два добра јунака
Од Врањине, жалосне крајине:
Једно ти је Ђуракићу Саво,
Друго јунак Марковићу Коле,
Пак сердару бож'ју помоћ зваху:
"Бож'ја помоћ, цеклински сердаре!'
А сердар им бога приватио,
Код себе им мјесто начинио,
Па им сердар даје пити вина.
Но говори Ђуракићу Саво:
"О сердаре, од крајине главо!
Ви сједите и вино пијете,
А ми смо ти муке дочекали,
Од зулума и од зулумћарах,
Од Тураках, царскијех војниках.
Турци нама сваке јаде раде,
Фортице су начинили тврде,
Па фортице војском попунили,
Има више од триста Тураках,
У Лесендру и селу Врањини;
Све бисмо им јаде опростили,
Докле нашу разорише цркву
И манастир код бијеле цркве;
Направили цркву за казерму;
У њој сједе цареви низами;
То нам вјера поднијет' не може,
Ни можемо ово претрпљети,
Сви да ћемо главом погинути!
Но нам индат, ако знаш за бога
И за нашу цркву православну!"
Кад то чуо сердар од Цеклина,
Овако је ријеч бесједио:
"Хајд'те збогом, браћо Врањинаши!
А ја пођох на поље Цетиње,
Господару кнезу Николају:
У њега ћу изан[1] извадити,
Пак ћу доћи у Додоше равне
И довести Ријечку нахију;
Отлен ми је понајближе доћи,
И превести преко воде војску,
Да ударим на царске паланге;
Ви ћете ми у сретање доћи
И довед'те Ђуровић Грујицу,
Јер без њега не преводим војску,
Преко воде студене Мораче."
Онда сердар на ноге скочио,
Па појаха претилога вранца,
Пред њим иду цеклински главари,
Па кад сердар на Цетиње дође,
С главарима пред кнеза изађе.
Сви кнежеву пољубише руку,
Па сам сердар говорити пође:
"Николаје, црногорски кнеже!
Многесу ми додијале даве
Од Врањине и од Врањинашах,
Сада су им потурчили цркву,
И у цркву турили низаме;
Друге двије у Врањини куле,
А куле су пунане Тураках;
Колико је зулум одолио,
Они ће се поклати с Турцима;
Ма залуду, кад их помоћ' неће:
Њих је мало, а Тураках много,
Подавиће сиротињу рају.
Ако ћеш им изан допустити,
Ја им могу бити у индату
Са хиљаду Ријечке нахије,
Сваког часа, а сваког сахата."
Жао кнезу сиротињу љуту,
А кад зачу за бијелу цркву,
Изан даје, а справи сердара
И главаре Ријечке нахије,
Па овако њима проговара:
"Хајд'те збогом, моји соколови!
Па браните рају од Тураках,
Карауле турске попалите,
Цареве низаме дос'јецнте
И бијелу оперите цркву,
Оперите водом, али крвљу!
То је свети тамјан јунацима!"
Оде сердар и за њим главари,
Пак су успут покупили војску,
Док дођаше у село Додоше;
Ту је сердар с војском починуо.
Ал ево ти Ђуракића Сава
Са два мила своја побратима,
Ка' што му је сердар наредио;
Па по ноћи навезоше војску,
На Морачу, студену ријеку,
Навезоше, па је превезоше,
У Врањину село уљегоше;
Тек дођоше, џењак заметнуше,
По селу се с Турцима побише,
Док им тридес'т главах посј'коше!
Утекоше, па се затворише,
Па се бране огњем из пушаках:
Гину Турци, гину Црногорци;
Ма залуду, кад им не помага:
Црногорци, соколови храбри,
Кулама се примицају близу,
Натурују студено камење
На пенџере и на пушкарице,
На шљемена пребијеле куле,
Поломише ћерамиде жуте.
Ал' су Турци одвише јунаци:
Осман-Кука међу њима глава
Слободи их, те се не предају,
Но се бране огњем из пушаках.
Кад то виђе Јовићевић-Саво,
Он покличе богом побратима,
Капетана Голубовић-Станка:
"А напријед, Станко капетане!
Ђе су твоји храбри Љуботинци?
Ти отуда, ја ћу одовуда,
Навалимо сламу и сијено,
Да у куле запалимо Турке,
Е се љуто из затвора бране;
Убише ми сада капетана,
Из Доброга Радонића Ника,
И још неке момке и јунаке."
Тада Станко јуриш учинио,
А за њиме храбри Љуботинци;
С друге стране сердар од Цеклина
И за њим су цеклинске газије!
Навалише сламу и сијено
На жалосне турске карауле,
Навалише, па их запалише;
Док стадоше падати угарци.
А из куле искакати Турци.
Хватају их мрки Црногорци,
Свакојему пос'јекоше главу.
Осман-Кука, скадарски газија,
Не шће изић' из бијеле куле,
Да се ш њиме Србин не наслади,
Са његовом главом и оружјем,
Но изгорје у бијелу кулу.
Кад свршише турске карауле,
Онда сердар повратио војску,
Па погибшу браћу избројио,
Ал' су њему двадес'т погинули,
А тридес'т је ранах допануло.
Поче бројит' мртве турске главе:
Сто и тридес'т и више четири,
Што бацише онђе пред сердаром.
Нека знаду Турци Анадолци,
Што су наши љути Црногорци,
Јере су се они потежили
Из равнине из Анадолије
До нашијех крвавијех кршах,
Да чувају цареву границу
И цареве тврде карауле;
Ками ће их они сачувати,
Код нашијех крвавијех кршах,
Од нашијех добријех јунаках;
А други се потежити неће,
Који би зна' како им је било.[1] Изан, турска ријеч; српски - допуштење.
Ударац на Турке у Дуги
(1861 год.)Полећело тридес'т кукавицах,
Тамо горе из Херцеговине,
Из бијела града никшићкога;
Лете тице земљом и свијетом,
Док дођоше у Стамболу граду
Пред диваном цара честитога,
Како пале, тако закукале.
То зачуо Абдуле султане,
Зачуди се па на ноге скочи,
Пак погледа кули на пенџеру,
Да он види, гдје су кукавице:
То не било тридес' кукавицах,
Но тридесет од Никшићах агах,
Тридес'т агах бијелијех брадах.
Они вичу сви једнијем гласом:
"Аман, један земљи господаре!
Ал' помагај, ал' све посијеци!
Од каурах љутијех змајевах,
Веће од њих живљет' не можемо!
Ево има шест годинах данах,
Откад твоју пос'јекоше војску
На Граховцу, пољу маленоме,
И отада Никшић затворише:
Узеше нам зелене планине,
Ђе ширасмо пребијела овце;
Узеше нам поља и ливаде,
Што држаше цареве градове!
Опсјели су града никшићкога,
Не смијемо из града изаћи,
Преко Дуге пољу гатачкоме,
Да ћерамо рану на самару,
Но изљ'ећу из крвавих горах,
Те нам русе осијечу главе!"
Онда Абдул њима одговара:
"Не бојте се, моја ђецо драга!
Ја ћу вашу жељу испунити,
И путове ваше прочистити,
И у град ваш тајина догнати
С мојом главом и мојом мудрошћу;
Замолићу хришћанске краљеве,
Да оправе њихове конзуле,
Да јаоше кроз гору ћерају;
Онда ће се Дуга отворити,
У Никшиће тајин навријети,
Да ви ништа никад мањкат' неће."
Отолен се аге подигоше,
Па одоше земљом и свијетом,
Док дођоше Гацку широкоме,
Па из Гацка низ Дугу крваву
Пут бијела града никшићкога.
Ђе је среће, има и несреће:
Дочека их војвода Илија,
Црногорски страшни мегданџија,
Свакојему посијече главу
И узе им од цара дарове.
То вријеме за дуго не било,
Ал' ево ти хришћански конзули
Из Мостара и из Сарајева,
По наредби од својијех царах;
Док дођоше Гацку широкоме,
Уљегоше низ Дугу крваву,
Но на српски логор навријеше,
Ђе сјеђаху око друма пута:
По двојица и по четворица,
По петина и по деветина,
Има Србах четири стотине;
Међу њима српске арамбаше:
Соко сиви сердаре Шћепане
Са сердаром Бањанином Ђоком
И соколом војводом Илијом
И с делијом Павловићем Пеком.
Под јелама пију вино хладно
И чекају Турке Херцеговце,
Ал' низаме цареве солдате;
Ко гођ дође, да се бију ш њиме,
Да без крви Дугу не пасају;
Нек липсају у Никшићу Турци,
Јербо Никшић у затвору тужи.
Но да видиш сердара Шћепана,
Око му је хитро и жестоко,
Вазда гледа Крстцу и Голији,
Док угледа хришћанске конзуле;
Препаде се, зачудо му није,
Јер конзули њега познаваху,
Па он тај час свој дружини каза:
"Немој који пушку истурити
Без својега чуда и грдила;
А ти, Пеко, млади арамбашо!
Сјед' на друму међу конзулима,
Па се ш њима разговарај дивно,
Ка' што ваља и како требује;
Ако би те они упитали:
Ђе је Шћепан и ђе је Илија,
Ђе је сердар Бањанине Ђоко,
Реци њима да их овђе нема,
Но су пошли у Његош Планину."
Уто Пеко на друм излазио,
А конзули коње наћераше,
Пак су Пеку божју помоћ звали,
А он њима дивно одговара:
"Добро дошли, хришћански конзули!"
Питају га, ко је и одакле
И како се зове по имену;
А он њима право казиваше.
Питају га хришћански конзули:
"Ђе је сердар Шћепан и Илија?
Ђе ли сердар Ђоко Бањанине?"
Пеко њима тако одговара:
"Отишли су у Његош Планину,
Ја сам оста' у Дугу крваву
С' ово мало ваљанијех другах,
Чекам Турке, невјерне хајдуке,
Који газе српску сиротињу,
Да их светим у ову планину;
Ми смо добро и гладни и жедни,
А сувише трудни и уморни;
Ал' одовле ја се мицат' нећу
С' ово мало ваљанијех другах,
Без нечије велике погибље!"
Конзули се онда погледаше,
А највише рускога конзула,
Па он руке у џепове тура,
Па извади шездесет дукатах,
И даде их арамбаши Пеку:
"На ти ово, српска арамбашо!
Па ти хајде у твоју дружину,
То потроши па их напиј вина,
И да дадеш вјеру конзулима
Од неђеље до друге неђеље,
Да с' ућера тајин у Никшиће,
И да нећеш заметати кавгу."
Пеко им се смјерно поклонио,
Паре прими и вјеру им даде,
Па им Пеко тако проговара:
"Ви, господо хришћански конзули!
Од мене је вјера за неђељу,
Ал' ви богме вјеру дат' не могу
Од Илије са његозим друштвом;
Но ја мислим, нн десит' се неће."
Пак конзули тада отргоше
Пут бијела града никшићкога,
А сахију Гацку оправише
Да најави тајин у Никшиће.
Но ни Пеко не сједи залуду,
Но онај час у дружину мину,
Хитро дође међу арамбаше,
Све им што је и како је каже.
Тада рече сердаре Шћепане:
"Драги брате, арамбаша Пеко!
Ти си дао вјеру конзулима,
Они теби дукате од злата;
Вјеру држи, а дукате носи,
Не дај дио другу ниједноме,
Грехота је вјеру преварити;
Узми чибук и узми духана,
Па изиђи на клисуру тврду,
Сједи вјерно и сједи поштено,
Немој пушку окретат' на Турке.
Ја ћу остат' са мојом дружином,
И од Гацка кар'ван дочекати,
Ти ћеш виђет', што ћу учиннти!
Па смо оба доста шићарили:
Ти дукатах, ја турскијех главах
И турскога руха и оружја
И њихових јаићијех коњах,
Јаићијех и товарећијех."
Уто Турци низ Дугу крваву,
А удари Шћепан арамбаша
Са његова оба побратима
И са друштва четири стотине;
Три стотине главах посјекоше
И узеше руха и оружја,
И стотину јаићијех коњах,
И другијех коњах пет стотина,
Што ћераху тајин у Никшиће;
Оћераше уз Дугу зелену,
Изиђоше уз Његош планину,
Онда Срби шићар дијељаху.
На разбоју у Дугу крваву,
Ту остаде једно турско момче,
Мало бјеше раном обрањено,
Од ране се мало разабрало,
Виђе турску грдну касапницу,
Па побјеже низ Дугу крваву,
Докле граду никшићкоме дође:
Сретају га од Никшићах Турци
И никшићке буле и кадуне,
Хоће ли им гласа донијети,
Иде ли им тајин у Никшиће.
А он њима тако одговара:
"Кам' да ви је, турске кукавице!
Ками ће ви у Ннкшиће доћи!
Удари нн сердаре Шћепане
Са његова оба побратима,
Пос'јекоше нам триста Тураках,
Поћераше коње и коморе
До студена бијела камена,
Док у Дуги сједе Црногорци!"
То се брзо по гласу разгласи,
Стаде цика жене и ђетета;
Завијаху око града Турци,
Као гладни у планини вуци!
Оно чуше хришћански консули
Под чадором ниже б'јела града,
Пак се бјеху грдно препанули,
Да ће своје изгубити главе;
Ту разговор међу собом граде,
Што ће чинит' од живота свога,
Док сви они бјеху обрнули,
На сокола Вацлика Јована,
Секретара црногорског кнеза:
"О Јоване, кнежев секретаре,
Ка' си јуче доша' са Цетиња,
Ти знаш ове кланце и богазе,
Можемо ли утећ' Гори Црној,
Да ми наше главе сачувамо?"
Али Јован њима проговара:
"Браћо моја, хришћански консул
Погледајте поље под Никшиће,
Јесте много дуго и широко,
Њега не би орај прелетио,
Док би добро крила уморио,
Акамоли јунак прегазио
С калчинама и опанчинама,
А бржи су на хатове Турци;
Да бјежимо, утећ' не можемо,
Да чекамо, чекат' не смијемо,
Погани су од Никшићах Турци,
Свакојему посјећи ће главу!
Овђе има царева низама,
Јакуп-ага Турцима је глава;
Да бјежимо к њему наврх града
Одржаће нас неколико данах,
Па ако нас не шћеде да пусти,
Да идемо Црној Гори славној,
Ја ви дајем божју вјеру тврду,
Извадиће мене Црногорци
Са свом мојом узданом дружином.
Сви консули њега послушаше,
И Јакупу на град отиђоше,
У кулу их стави наврх града,
И даде им четири низама,
Да им чине стражу од грађанах;
Ту их држа један мјесец данах;
Кад то чуше српски капетани,
Који бјеху до б'јела Никшића,
Да консули сједе под затвором,
У бијелу граду никшићкоме,
Пише књигу Јован капетане,
Вукотићу с Чева крвавога,
На Јакупа турскога диздара:
"Ја сам чуо, турски капетане!
Ево има један мјесец данах,
Да ти држиш консуле хришћанске,
Под затвором у твојему граду!
Но их пушти, турски капетане!
До крвава моста никшићкога,
Јер ја идем да сретем конзуле,
По наредби мога господара
Са Цетиња Петровића кнеза.
Ако ли их, море, пуштат' нећеш,
Држи ми се граду на капији!
Задајем ти божју вјеру тврду,
Али ћу их јунак извадити,
Али моју главу изгубити
Са свакијем братом Црногорцем!
Али знади, грдни Османлија!
Биће крке по б'јелу Никшићу,
Ако тамо дођу Црногорци!"
Кад бимбаши таква књига дође,
Да је мила, мила му не била!
Ал' му мила на срамоту била.
Кад сјутрадан огрануло сунце
Консулима коње изведоше,
А соколу Вацлику Јовану,
Њему даје испод себе ђога
И четири стотине низама
И грађана четири стотине,
Да попрате каурске консуле;
Попратише до моста никшићког,
Па се ш њима онђе раздвојише;
Врнуше се Турци кукајући,
А конзули иду пјевајући,
Док их срете Јован-капетане,
И одоше на Цетиње равно,
Претстави их своме господару,
Господару кнезу Николају,
Одведе их у његову двору;
Ту их кнеже лијепо частио,
Па их здраво кући оправио.
Ударац на Турке на Кусињу
(1861 год.)Бијела је кликовала вила
Сврх Његоша, високе планине,
Кличе вила у равне Рудине
По имену сердара Шћепана:
"О Шћепане, рудински сердаре
И главару српских соколовах!
Ал' не чујеш, али баш не хајеш?
Ућера се тајин у Никшиће."
Али Шћепан вили одговара:
"Мучи, вило, бољела те глава!
Тајин неће у Никшиће доћи,
Јер сам јуче дочекао Турке
У крваву Дугу од Никшићах,
Пос'јека сам три стотине главах,
Данас шићар с дружином дијелим
Под Његошом зеленом планином,
А оста' је војвода Илија,
Моја десна из рамена рука,
У крваву Дугу од Никшићах;
Ш њим је војске четири стотине,
Пуштит' неће прије своје главе."
Онда вила Шћепу говорила:
"Богме су те Турци преварили,
Другијем су путем обрнули,
У кнеза су изан извадили,
Да слободно могу трговати,
Прек' његове земље и државе,
Јер су њега приморалн били
Свиколици хришћански краљеви:
Он је њима тврду вјеру дао
За његову вјеру и државу
Да им лоше ништа бити неће.
Пак су пошли Рисну бијеломе,
И велики тајин окренули,
Сада су ти Дврсну и Грахову,
Уљегли су уз Рудине равне;
Сад ће Турци на Кусиње сићи
Код тврдога моста кусињкога;
Но се пази рудински сердаре,
Немој с војском њима ударити
У границу Петровића кнеза;
Немој њему образ оштетити,
Е ћеш твоју главу изгубити;
Но запани у Поље Никшићко
У зелену лугу никшићкоме,
Па ћеш тада уд'рити на Турке,
Па што бог да и срећа јуначка!"
Када сердар разумио вилу,
Он дофати лака џефердара
И припаса свијетло оружје,
Па посједе вранца од мејдана,
Обрну га зеленом планином,
И отиде Пољу Никшићкоме;
За њим иде уздана дружина:
Дв'је стотине и педесет другах;
Док сидоше Пољу Никшићкоме
И зелену уљегоше лугу,
Ту су једну ноћцу преноћили,
Док ујутру огрануло сунце,
Ал' ево ти пет стотин' Тураках,
Ђе су Турци на Кусиње сишли,
Па отолен пољем никшићкијем,
Лако иду, а тешко пјевају,
Припјевају сердара Шћепана:
"Ђе си, курво, сердаре Шћепане?
Чувај саде Дугу и Голију!
Барем данас ударити нећеш
На 'волико силнијех Тураках,
Усред равна Поља Никшићкога."
Они мисле да нико не чује,
Оно сердар и слуша и гледа,
Па намигну оком на дружину;
Док пјешаци пушке истурише,
А коњици на коње сједоше,
Своје бритке сабље повадише,
А у Турке јуриш учинише,
Ала банда затури се кавга,
По равноме пољу зеленоме,
Сердар Шћепан поче сјећи Турке
Са сердаром Бањанином Ђоком,
Два јунака оба подједнака,
Па по двије посјекоше главе;
Но да видиш арамбашу Пека
Са соколом Машовић Богданом
И соколом Лучићем Јованом,
Они с'јеку без прилике Турке,
А остали како који може;
Моле бога, да им припоможе,
Брзо мејдан ш њима подјелише,
Сто и тридес'т главах пос'јекоше,
Пет стотинах коњах узеше;
Побјегоше у Његош планину
Код студене воде Чепелице,
Под бијелом сердаревом кулом.
Ту јуначки шићар под'јелише,
Свакојему другу подједнако,
Најбољему као најгорему.
Ту осташе Срби пјевајући,
А никшићки Турци кукајући,
Сада да си здрава' домаћине!
Донеси ми чашу вина добра,
Вина добра и чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима.
Бој на Пилатовцима
(1861 год.)Пије вино војвода Јоване,
У Бањане на високу кулу;
Код војводе триста соколовах
Од Бањанах и двије Рудине
И ваљане српске Горе Црне;
До њега су два сокола сива,
Два јунака оба подједнака:
Једно сердар Радојев Шћепане,
Друго сердар Бањанине Ђоко
И остало триста витезовах;
Сваком доста пива изобиља.
Кад су били у највише пиво,
Ал' ето ти голема јунака,
Од Рудине Алексића Вука,
Ни божју им помоћ не назива,
Сједе Вуче, поче пити вино,
А пита га сердаре Шћепане:
"Што је теби, Алексићу Вуче?
Те си нешто сјетан невесео,
А срдито пијеш вино хладно,
Још нам божју помоћ не називаш,
Ка' да нам о невјери радиш!"
Тада Вуче њему одговара:
"Зло вам пиво и горе вам било!
Из Билећа изљегоше Турци,
Хватише се нашијех планинах,
Гоне јадну сиротињу рају,
Робе, пале и сијеку главе.
Још су Турци табор учинили
На крваво село Пилатовце:
Тураках је четири хиљаде;
Но на ноге, ако бога знате!
И купите из дубине војску,
Да идемо да их дочекамо."
Онда рече војвода Јоване:
"Чујете ли ово, Црногорци?!"
Одговара сердаре Шћепане:
"Сви чујемо, војвода Јоване,
Али слушај, што ти сердар каже:
Нама више не требује војске,
Нако ово триста соколовах,
Ја знам добро Турке Херцеговце
И низаме цара од Стамбола,
Од мене су страха заузели
И од мога богом побратима,
Баш сердара Бањанина Ђока;
Ево има четири године,
Како ходам и чете проводам,
Затворио цареве градове:
Колашина, Фочу и Таслиџу
И бијела града никшићкога
И у Гацко четири касабе
И Требиња града царевога
И Клобук им у невољи цмили;
А не, онај мртви Османлија,
Да град гради, ђе га није било
У крваво мјесто Пилатовце."
Онда Шћепан на дружину викну,
А дружина на ноге скочила;
Стаде Шћепан дијелити војску:
Један дио војводи Јовану
И сердару Бањанину Ђоку;
Други дио Алексићу Вуку;
Трећи дио себи оставио.
Сердар учи Ђока и Јована,
Да се скрију у гору зелену
Да с' Турцима не замећу кавгу,
Док не сине сабља сердарева;
А научи Алексића Вука,
Да он први удари на Турке,
Па да бјежи уз гору зелену,
Да замами уз планину Турке;
Уд'риће им Шћепан испријека,
Даће њима ране без лијека.
Ка' рекоше, тако учинише:
Војсковође војску поведоше,
Логору се турском примакоше;
Први уд'ри Алексићу Вуче
На шанчеве и на чадорове.
Када њега опазише Турци,
Тргоше се из окола Турци,
Поћераше Алексића Вука
И његово стотину момаках,
Зајмише их горје уз планину
Бијући се бојем из пушаках.
То гледају два српска сердара
Са соколом војводом Јованом,
Шћепан викну, ка' да јелен рикну:
"А сад, Ђоко, богом побратиме!
Ти отуда, ја ћу одовуда,
Кроз ордију да се састанемо!"
Сину Ђоко, како соко сиви,
Поред њега војвода Јоване,
А за њима стотина јунаках,
Па у Турке јуриш учинише;
С ове стране сердаре Шћепане,
А за њиме седам арамбашах
И другијех стотина јунаках,
У ордију турску ударише,
Ко ће први почет' с'јећи Турке?
Понајпрви Бањанине Ђоко,
Па остали момци и јунаци:
Стоји цика танкијех пушаках
И ломљава мачах и анџарах;
Поврну се Алексићу Вуче
И његово стотину јунаках,
Сви су снажно уд'рили на Турке.
Боже драги, чуда великога!
Ђе удари триста соколовах
Црногорца, као мрка вука
На четири хиљаде Тураках!
Пут Билећа Турке прићераше,
Три стотине главах пос'јекоше,
А рањене многе унијеше.
Али Срби добро шићарише:
Добро главах, а доста оружја,
Воде турске коње седленике
И с' Тураках чоху и кадиву.
Од српске је војске погинуло
Таман двадес'т и четири друга
И рањено шездесет момаках:
Од ранах им ништа бити неће.
Весели се, ти крајино наша,
Докле рађаш онаке јунаке,
Као што је Ђоко и Шћепане
И делија војвода Јоване!
А ви беж'те, тужне Османлије,
Пут Мисира и пут Цариграда,
И водите буле и кадуне,
Јер ће ви их Срби пограбити
Па се ш њима Срби оженити!
Бој на Колашину
(1861 год.)Чудне треске у Пиву крваву!
Има двадес'т хиљада низамах
Код Омера, царева везира;
Ш њим се кољу браћа Херцеговци
И крвави мрки Црногорци,
Два мјесеца од године данах;
Мало Србах, а много Тураках,
С војском влада Радоњић-војвода
Од Његушах, мјеста госпоцкога;
Све крајине зове у помоћи:
Крајичници, као мрки вуци,
Сваки хита, за војводу пита;
Али неће дробњачки главари,
Е је њима понајдаље доћи![1]
Но Новица и шест капетанах
У Дробњаке окупише војску,
Па Новица ријеч говорио:
"О, Дробњаци и ви Морачани,
И Ускоци, на гласу јунаци,
И Ровчани, соколови сиви!
Хоћемо ли у Пиву ходити,
Да бранимо Пиву од Тураках,
Али ћемо обрнути војску
На широка Поља и Подбишће [2]
И тврдоме Колашину граду?
Који су нам много јада дали,
И многе нам однијели главе
На тврдоме Колашину граду,
На јуначку кућу Мушовића,
Ако бог да, да их похарамо,
Да све наше јаде покајемо,
Које су нам учинили Турци."
Па оправи Божа капетана
И старога Милету сердара
С командиром Мишњић-Милисавом
И дијете Милетина Пура,
И за њиме китне Морачане,
На Подбишће, на бијеле куле,
На бијеле куле Љаљевића;
А оправи Саву капетана,
И Ускоке крваве јунаке,
Са соколом Петром капетаном,
И Ровчане, соколове сиве,
На бијеле Кајовића куле;
А оправи Јоксим-капетана,
Од јуначке куће Кнежевића,
И за њиме све Шаранце листом
На Диздара, на Мартиновића,
На њихове куле и чардаке.
Кад Новица оправио војску,
Па овако њима проговара:
"Хајд'те збогом, моји соколови!
Ђе сам коме наредио дивно,
Сваки ћете уд'рити јуначки,
Који не би прихватио куле,
И живијем огњем изгорио,
Да дијела нема од поштења!
Ја ћу гледат' војску у пореду,
Изићи ћу на Кравар планину
Са војводом Мартиновић Марком.
Ту ћу гледат' момке и јунаке,
Ђе се д'јели слава и поштење;
Немојте се у што поумити,
Ал' друга издат' на невољу,
Да га мојом не посјечем ћордом!"
Капетани војску поведоше,
Барјактари барјаке развише,
Кулама се ноћно примакоше,
Па ујутру рано уранише.
Ко ће први да заметне кавгу?
Понајпрви Божо капетане,
На бијеле Љаљевића куле;
Побише се огњем из пушаках,
А из куле искочише Турци.
Ко најпрви поче с'јећи Турке?
Понајпрви Милета сердаре
И дијете Милетићу Пуро,
Па остали китни Морачани;
Главе с'јеку и живе хватају:
Много робље турско поробише,
Б'јеле куле ватром опалише.
Викну Новко с високе планине:
"Бе аферим, китни Морачани!
Ваш почетак и ваше поштење!"
Па Новица са планине вика,
Капетана Бошковића Сава
И сокола Бегана сердара:
"Које су вас савладале виле?
Што чините, те се не бијете?"
Два сердара и два капетана,
Они добре коње појахаше,
Па на равна поља ишћераше,
А за њима сва њихова војска;
На бијеле куле ударише,
Б'јеле куле ватром опалише,
Многе турске главе ос'јекоше;
Батрићевић разагони Турке
На његова вранца махнитога:
Трипута га на Тару нагони,
Кроз бусије мртвијех Тураках,
Голом сабљом у бијеле руке;
У Тару је потопио Турке,
А уд'рио Кнежевић Јоксиме
На бијеле Диздареве куле:
Неке куле ватром попалио,
Неколико главах откинуо,
Ал' се Диздар из затвора брани,
А кликује љуте Колашинце,
Који ће му у помоћи доћи.
То виђеше дробњачки главари:
Капетане Каљевић Јокица
Од Бијеле с Јовом капетаном,
Издадоше Кнежевић Јоксима,
Побјегоше главом безобзира!
Но се брани Јоксим капетане
Са његово двјеста соколовах,
Много му је војске погинуло;
На томе су боја раздвојили.
Кад се скупи код Новице војска:
Ево иде Божо капетане,
Носи турско рухо и оружје,
Води турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Петра капетана
И за њиме Ровчани јунаци,
Носе турско рухо и оружје,
Воде турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Саве капетана
И за њиме сви Ускоци листом,
Носе турско рухо и оружје,
Воде турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Кнежевић Јоксима,
Он је мало узео шићара,
Ама носи седамдесет главах,
Још су њега ране допануле.
Од јуначке црногорске војске,
Ту погибе шездесет момаках,
Међу њима Орман-барјактаре;
Жешће гује у крајини нема
Па Новица сазива главаре,
Свакојега грли и целива,
Побратиме, као свога сина;
А срамоти Каљевић-Јокицу
И Кекића Јова капетана,
И њихову свуколику војску:
"Ђе сте били, црн вам образ био!
Ђе је ваша неваљала војска?
Ђе су турске главе и оружје?
Ђе ли су ви коњи седленици?
Него сте им ваше оставили!
Кунем ви се вјером православном!
Ако икад на Цетиње дођем,
И у здравље нађем господара,
Ви нећете бити капетани!"
Што је река', није преварио,
Да си здраво, брате домаћине!
Теби пјесма, мени чаша вина,
Ма доброга и чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима.[1] Дробњацима је најближе било доћи, но нијесу дошли; за то велики војвода, корећи их, напротиа, вели да им је најдаље било.
[2] Ово су прва турска села до Колашина.
Бој на Забрђу у Пиви
1861 год.Кад се Омер из Пиве поврати,
Он оставн Ченгића Дед-агу
Са његово хиљаду Тураках,
На Забрђе, на поље широко,
Међу Гацком и Пивом пространом;
Ту му б'јелу начинио кулу,
Око куле шанце и чардаке;
Ту нареди цареве пандуре,
Да чувају гору и планину,
Да у Пиву с миром иду Турци.
Оно чуше наши крајичници,
Младо момче, Церовићу Ђуро,
За њим иду до два капетана
И четири стотине Дробњаках;
Још то чуо Јован капетане,
Вукотићу с Чева крвавога,
Са соколом сердаром Шћепаном
И соколом војводом Јованом,
И сердаром Бањанином Ђоком;
Па одоше на Забрђе равно,
Пут бијеле Дед-агине куле,
За њима су четири стотине
Црногорца, као мрка вука;
С друге стрзне Церовићу Ђуро
Са четири стотине Дробњаках;
Када су се кули примакнули,
Ту су тамну ноћцу преноћили,
Док су своју војску одморили,
Док је сјутра јутро освануло,
А Турцима на зло, акобогда!
Уранио Јован капетане,
Па повика Церовића Ђура:
"Устај, Ђуро, и подигни војску,
Да уд'римо аги на шанчеве,
Ти отуда, ја ћу одовуда,
Док се наше смијешају војске!"
Тада Ђуро на ноге скочио,
И повикну дробњачке главаре:
"А сад, браћо, ако бога знате!
Да јуначки данас кидишемо,
Е нас коре вазда Катуњани,
Да нијесмо добри за јунаштво."
Алакнуше, бога споменуше,
На шанчеве мушки ударише:
С једне стране Јован капетане,
С друге стране Церовић Ђуро;
Ал' су Турци одвише јунаци,
Бране шанце и бијеле куле;
Јуришају млади Црногорци;
Пучу пушке, падају јунаци,
Ма не могу освојити шанце.
Онда рече Јован капетане:
"Оздринићи, на вас прогрмјело!
Ђе су турске главе и оружје?
Још вам нико није почињао!"
Кад то чуше Оздринићи љути,
На шанчеве јуриш учинише,
А најпрви Ђуровићу Лука
Од нашега свакојега војника,
С голим ножем у бијеле руке
У шанчеве скочи међу Турке!
Па остали момци кидисаше,
Три стотине главах уграбише,
У куле се Турци затворише,
Бране себе и бијелу кулу;
Бој се бије никад не престаје;
А изаша' сердаре Шћепане
Насред поља под бијелом кулом,
На вранчића коња дебелога,
Па он хода и вранчића вода,
А зазива Ченгића Дед-агу:
"Ход', Дед-ага, на поље широко,
И ишћерај крилата ђогата,
Јер те сердар чека на вранчића
Да јуначки мегдан под'јелимо;
Јер сам чуо, турски капетане,
Да се Гацку хвзлиш пространоме,
Да се Србин није породио
Ни на себе турио оружја,
Ко би теби на мегдан изиша'!
Ево Србин сасред Горе Црне,
Из малога села Марковине,
Који тебе на мегдан позива;
Но ако си јунак од јунака,
И ако те була породила,
Поносита млада Херцеговка,
Ти ћеш мени изић' на мегдану.
Спомени се старца, баба твога,
Какав јунак бјеше на мегдану,
Он не шћаше узмаћи Србину".
А Дед-ага из затвора виче:
"Хајде збогом, сердаре Шћепане!
Ви сте доста јада учинили,
Триста сте ни главах откинули;
Ваш је мегдан, ваше је поштење!'
Од јуначке црногорске војске,
Ту погибе тридесет јунаках,
Међу њима Јакшићу Шауле,
И рани се Машо капетане,
Још рањених педесет момаках
На похвалу Јован капетану!
И младоме Церовићу Ђуру.
Бој у Пиви
(1861 год.)Па хиљаду и осме стотине
И шездесет и прве године,
Деветога априла мјесеца,
Омер паша из Стамбола крену,
Па изађе на Херцеговину,
Да ухапси рају сиротињу;
Па да иде проћу Горе Црне.
А кад Омер у Мостару дође,
Онда диже двадесет хиљадах,
Отиште се низ Херцеговину;
Право иде Пиви валовитој,
Да похара Пиву и опали,
И ис'јече све пивске главаре.
Паша мњаше нико не виђаше;
То видио соко тица сива,
Од Грахова Обреновић Драго,
Јер се бјеше јунак придесио
Баш у чети у Херцеговини;
Пак се спусти на Крстац планину,
Указа се брату хришћанину,
По имену Тодоровић Пеју;
Па га Драго за Омера пита,
За Омера и његову војску,
Куд је Омер с војском накастио.
А Пејо му право казиваше:
Да похара Пиву и Дробњаке
И Шаранце, гнијездо јуначко.
Већ га Драго ништа питат' не шће,
Но потрча момак низ планине,
Као јелен од двије године;
Докле дође у равне Рудине,
Код студене воде Чепелице,
Баш код куле сердара Шћепана;
Па истрча на високу кулу,
Ту находи сердара Шћепана,
Па му божју помоћ називаше,
А Шћепан му дивно одговара:
"Добро доша', наша арамбашо!
И причај ми што је тамо било,
Ка' си био у Херцеговини?
Је си ли ђе Турке уходио?
Бисмо ли ђе могли ударити?"
А Драго му тихо одговара:
"Ти, сердаре, од крајине главо!
Ја сам јутрос из Гацка широка,
Видио сам, што прије нијесам:
Турске војске двадесет хиљадах;
Међу њима царева мушира,
Омер-пашу велика везира,
Те царевом војском командира.
Он отиде Пиви и Дробњаку,
Да ис'јече све српске главаре,
Све војводе и све капетане.
Но, сердаре, ако знаш за бога!
Да хитамо да им поможемо;
А знаш добро Пиву и Дробњаке,
Исклаће се у оне планине,
Да пас пасу до вијека прича."
А Шћепан му тако одговара:
"Ками ће се исклати Дробњаци
И Пивљани, сиромаси љути,
То је вазда турска раја била!
Ма хајдемо да им поможемо,
Па што бог да и срећа јуначка
И лијепа срећа црногорска."
То изрече ситну књигу пише,
А шиље је у племе Пјешивце
На Николу млада капетана:
"Доведи ми триста Пјешивацах
У неђељу, која прва дође,
Те на Брезна да се састанемо,
Е у Пиву уљегоше Турци,
Повадише сиротињу рају;
Од књаза сам изан извадио,
Да идемо, да им поможемо;
Да бранимо рају од Тураках,
Е су оно јадна браћа наша."
Другу посла у питому Жупу
На сердара Николића Шога:
"Да си брже у прву неђељу,
Баш са твоје три стотине другах,
Те на Брезна да се састанемо,
Е у Пиву уљегоше Турци,
Да хитамо да им поможемо."
Трећу посла на Луково равно
Побратиму војводи Илији,
Све му што је и како је каже:
"Хитај, брате, да им поможемо,
И поведи све Луковце листом."
Кад главаре књиге допадоше,
Те на лаке ноге устадоше,
Из племена војску поведоше,
На равна се Брезна састадоше,
Три главара, ка' три горска вука,
А за њима хиљада момаках.
Кад ево ти сердара Шћепана,
За њиме су триста соколовах,
Од Рудине мјеста јуначкога.
Главари се онђе изљубише,
И рекоше, да су здраво били;
Па су своју смијешали војску,
Пак пођоше Пиви валовитој:
Ђе је среће, има и несреће!
Јер је Омер прије уграбио,
На Горанско куле начинио,
И велики табор поставио,
Па низ Пиву упуштује Турке,
Те ћерају сиротињу рају.
Кад то виђе сердаре Шћепане,
Покри друштво у гору зелену,
Главарима ријеч проговара:
"Сад шта ћемо од живота свога?
Нас је мало, а Тураках много;
Све су нама похватали кланце,
На Горанско начинили куле,
На бијелу војводину кулу;
Ђе је војска пивска и дробњачка?"
А вели му војвода Илија:
"Ја знам, брате, ђе је њина војска,
Синоћ су ми калаузи дошли
Скрај Новице и његове војске,
И тако ми калаузи кажу:
Код њега су седам капетанах
Од жалосне Пиве и Дробњаках;
Има војске дванаест стотинах;
Могли бисмо Турцима уд'рити."
Тад рече сердаре Шћепане:
"А ти, брате, војвода Илија!
Хајде, пођи к њима на логору,
Поздрави ми Церовића бана,
И поздрави седам капетанах
И његову свуколику војску,
Да хитају на Закамен тврди,
Јер су к нама обрнули Турци;
Неће трајат' пуна два сахата,
Док ми ш њима заметнемо кавгу.
А опрости, мој соколе сиви!
Е те к њима шаљем на састанку,
Знам, млађега не би послушали,
Какви су ти они поглавице."
Па Илија низ планину мину,
Кад Новица у табору дође,
Цијела се ограшила војска,
Кад виђеше орла крилатога,
Баш Илију, турску крвопију;
А Илија кроз ордију мину,
Кад Илија код Новице дође
И његово седам капетанах,
Илија им божју помоћ зваше,
Али њему нико не одзива;
Но се чуде од војске главари:
Ко је дошо', ко бога спомиње!
Избечили очи, као тенци,
А зинули ка' курјаци гладни!
Међу њима један мијех вина
И мјешина фочанске ракије:
Ту друг друга, брате, не познаје,
Акамоли да о боју раде.
Опет рече војвода Илија:
"Ти, Новица, и сви капетани!
Што чините јесте ли при себи,
И држите оволику војску?
А сви Пиву погазише Турци!
Ја сам доша' и довео војску,
Са соколом сердаром Шћепаном
И сердаром Николићем Шогом:
Остали су на Закамен тврди.
Они ће сад заметнути кавгу,
Но се диж'те да им поможемо!
Нас је мало, а Тураках много,
Страх је мене и бојим се љуто,
Изгинуће нама Црногорци."
Ни на то му нико одговара,
Но подоцкан Мимов Миловане,
Грдно рече сивоме соколу,
А нека га, црн му образ био:
"Ја ћу ходит' кад је мени драго,
Не питамо тебе, Црногорче!
Ка' ћеш с нашом војском управљати,
Ми се знамо побити с Турцима."
И још нешто говорити шћаше,
Него танке пушке запуцаше,
На Шћепана Турци ударише.
Оно чуо војвода Илија,
Па повика грлом бијелијем:
"А Новица и браћо Дробњаци,
И Пивљани, сиви соколови!
Да хитамо, да им поможемо."
Али војска гледа на главаре,
А главари један на другога,
Ни бој чују нити за бој знаду,
А кољу се мрки Црногорци;
Сердар Шћепан разагони Турке
Са сердаром Николићем Шогом
И Николом, младим капетаном.
Већ Илија ништа не говори,
Но похита јунак низ планину,
Као јелен од двије године;
А Дробњаци онђе остадоше:
У пјанице нема узданице!
Како дође урину у Турке
Голом сабљом у бијеле руке,
Двије турске посијече главе;
У бој виђе сердара Шћепана,
Голу носи у рукама ћорду,
А соколи браћу Црногорце:
"Јуриш, браћо, ако бога знате!
Турци су ни плећи обрнули,
С'јеци сваки који боље може,
Да идемо паши на таборе,
Јер га онђе заноћити неће;
А ево ни војвода Илија,
Сад ће нама добар индат доћи:
Церовићу, седам капетанах
И њихово дванаест стотинах."
Онда рече војвода Илија:
"О Шћепане, наша арамбашо!
Удри, с'јеци, док умориш руке!
И соколи браћу Црногорце,
Е на другог узданице нема,
Што не роди мрка Црногорка;
Новице ти нема ни главарах,
Ни њихова никаква војника."
Зато сердар ни хабера нема,
Но сијече и разгони Турке,
И соколи браћу Црногорце;
До шанчевах Турке доћераше,
А изиде низам у параде,
Упалише зелене лубарде,
Те Шћепана натраг повратише
И сердара Николића Шога,
И Илију, турску крвопију;
Главари се натраг повратише
И за собом војску повукоше,
А на табор Турци остадоше;
Кад главари на Закамен били,
Око њих се купе Црногорци:
Носе турске главе и оружје;
Носе турске ћурке и саруке;
Воде турске коње седленике;
Многи момци у крв огрезнули;
Ту не бјеше никаква јунака,
Коме није крваво оружје.
Па војвода међу војском стаде,
И код њега обадва сердара,
Сва три, брате, у крв огрезнули,
Па стадоше бројит' турске главе:
На број нашли дванаест стотинах,
И толико јаићијех коњах,
Јаићијех и товарећијех,
Па погибшу браћу избројише:
Седамдесет и четири више,
Што на мртво онђе погибоше;
Рањенијех има и стотина,
Од ранах им ништа бити неће;
Јер медизи њима не требују:
Лијече се сами Црногорци,
Као мрки кроз планину вуци.
Богу хвала, Срби задобише!
А срам био све оне јунаке,
Што могаху у тај бој приспјети,
Што могоше, али не шћедоше!
То је било, истина је било.
Ту сам био, очима гледао;
Бог живио овакве јунаке:
Као што је Шћепан и Илија
Са сердаром Николићем Шогом!
Бој на Крњицима
(1861 год.)Пили вино црнички главари
На пазару Виру црничкоме:
Сердар Туро и војвода Машо
И код њих су седам капетанах;
Уто дође Кусовац сердаре
Од ваљана села Љуботиња
С побратимом попом Пејовићем
И соколом Колом капетаном
Из Крњицах, мјеста јуначкога,
Па он дође међу главарима,
Па им сердар божју помоћ зваше;
Главари му бога прихватише
И сердару мјесто начинише,
Код сердара и војвода Маша;
Па почеше пити вино хладно,
О свачему еглен затурили,
А највише зборе за јунаштво;
Проговара војвода Машо:
"О главари, моја браћо драга,
Чујете ли треску и грмљаву,
Око наше српске Горе Црне,
Особено у Херцеговини?
Та шта раде мрки Катуњани
И Брђани, соколови храбри;
Вазда бију боја са Турцима,
Бране рају од силних Тураках;
Бране Шуму, а бране Попово,
Затворили Клобук и Требиње!
Бране Гацко, Пиву и Голију,
И још бране широке Дробњаке;
Ту се црна пролијева крвца:
Гину Турци, гину Црногорци!
Ја се деси међу Катуњане
Са десетак црничких момчади,
Под команду Радонић војводе,
У питому Пиву поточљиву;
Уто Омер са двадес'т хиљадах,
Нас не бјеше но двије хиљаде.
Уд'рисмо му насред поља равна,
На њихове крваве шанчеве:
Како наше пушке запуцаше,
Уврсти се низам у параде,
Опалише зелене лубарде,
Коњаници коње појахаше,
Катуњани, сиви соколови,
Од Тураках препанут' се неће
Ни њихове силне грмљавине,
Но тргоше сабље и ханџаре,
Па у Турке јуриш учинише;
И ту видјех сивога сокола
На вранчићу сердара Шћепана,
Голу носи у рукама ћорду,
Све сијече низам у паради;
Поред њега до два побратима:
С десне стране војвода Илија,
А с лијеве Бањанине Ђоко;
Ш њима видјех нагнуту делију
На алата, коња претилога,
Војводу из Грахова Анта;
Поред њега војвода Јоване,
На два коња, ка' на двије виле,
Све сијеку и разгоне Турке,
Ш њима сердар Пилетићу Јоле
И остали мрки Црногорци;
Особено Машовић Богдане,
А перјаник књаза свијетлога,
Јатагана носи у рукама,
Па уљеже међу низамима,
Поче с'јећи низам у параду;
Докле њега однесе лубарда,
А нека га, весела му душа!
Ја се близу њега бјех десио,
Држах самур-калпак над очима
И на калпак грба позлаћена,
Јатагана носих у рукама,
Сијецијах око себе Турке.
Пуче једна пушка од Тураках,
Мене гађа и погоди дивно
Уврх чела у грб позлаћени,
Црна крвца проли низ очију,
Већ не виђох, ђе сам и како сам!
Ту ме моја браћа уграбише,
Из жива ме огња изнијеше,
Од очију крвцу очистише.
А што ћу ви дуљит' и казиват'?
Од ране сам љуте преболио,
А сви знате, што се тамо ради,
Ми сједимо, ништа не чинимо,
Али нема Срба ни једнога,
У крајини Скадра бијелога,
Ко би смио започети кавгу,
А ми бисмо били у индату,
Ка' што чине браћа Херцеговци."
Уто рече Кусовац сердаре:
"Стани мало, војевода Машо,
Ја сам јуче био на Цетињу
И водио Колу Петровога
Код нашега Николаја књаза,
Те се Кола књазу пожалио,
Да не може живљет' од Тураках,
И даде му божју вјеру тврду;
Пак се Кола у Крњице врати,
Да ишћера из Крњицах Турке,
Из Крњицах и из Драчевицах;
А књаз га је приватио дивно,
Под десно га загрлио крило,
И дао му двије пушке мале,
Све од срме и чистога злата,
И постави Колу капетаном
Над Крњице и над свом Крајином.
Још сам изан узео од књаза,
Кад би Коли до невоље било,
Да вам кажем, црнички главари,
Да будемо њему у невољи."
Пак дадоше Коли чашу вина
И да'ше му божју вјеру тврду,
Да га Срби изневјерит' неће.
Пође Кола у Крњице тврде,
А главари исто пију вино.
То се чудо и на даље чуло,
У тврдоме Скадру бијеломе;
То су чуле буле и кадуне,
Па срамоте Скадране јунаке
И њихова пашу Абди-пашу
И Турчина Хота Асан-агу:
"Што чините, што се не бијете?
Јер се ваша сад одмеће раја!
Чујете ли у Крњице тврде,
Петровића Колу капетана,
Ђе се Кола на Крајини фали:
"Јутрос сам им узео Крњице,
А сјутра ћу Скадар ако бог да!"
Кад то чуо паша Абди-паша,
Ал' је Черкез рода јуначкога,
Па он зове у Скадар главаре,
Буљук-башу од Крајине Мурта,
И Турчина Хота Асан-агу,
Што је глава над свом Малесијом;
И војводе хотске и кастратске,
Па им даде поголемо војске,
Што Скадрана, а што Арнаута,
Пет хиљадах на тефтеру кажу;
И даде им зиле и борије,
Од страшивца те граде јунака,
И четири хиљаде низама,
Да су тврђа плећа Албанасу,
Па им тако Абди-паша виче:
"Хајд'те збогом, турске буљук-баше!
Предајем ви силну војску моју
И за њоме хазну и џебану,
Обрните Скадарском Крајином,
Те Крајину клету похарајте,
Похарајте огњем попалите,
До границе црногорског књаза,
Немојте се нигђе уставити,
Јер су Власи уши подигнули,
А пазите Колу капетана,
Радите га уватити жива,
И справ'те га Скадру бијеломе,
Да га видим и да га распитам,
Ко је њему дао капетанство."
Ово рече и отправи војску:
Једна пође Скадарском Крајином,
За Турчином буљук-башом Муртом;
Друга иде Блатом зеленијем,
У велике турске параброде,
Пред њима је Хоте Асан-ага,
Извезе се на Крњичку Луку,
Турчин справи татарина свога
У Крњице протопопу Јову:
"Попе Јово, каурска газио,
А од вазда турски пријатељу!
Издај мени Колу капетана
И бијеле у Крњице куле,
А ево ти стотина дукатах,
Тебе ћемо ставит' капетаном,
Над Крњице и над свом Крајином"
Лаком Србин, да га бог убије!
Те издаде Колу капетана,
Те он оде на Крњичку Луку
Код Турчина Хота Асан-аге,
Паре прими и поведе Турке,
И пред њима Хота Асан-агу,
У своју их уводио кулу,
Турске војске три стотине другах;
А у другу буљук-башу Мурта
И са њиме три стотине другах-;
А осталу око села војску,
Док је сјутра јутро освануло
Хасан-аги на зло, ако бог да!
Зове Хасан Колу капетана:
"Видиш, Влаше, силну војску иашу,
Све сам твоје поватао куле,
Изда'ше те браћа Крњичани,
Све је село опасала војска;
Но се предај, мрки каурине!
А немој се у ништа уздати,
Ти у књаза, али Црногорце,
Јер ти доћи у помоћи неће,
У царску си земљу запануо;
Па да имаш соколова крила
И бијело од лабуда месо
Не би крила тебе унијела,
Која те је сила опасала!
Сам се Кола у кули нагнао,
И код Коле седам, осам другах:,
Сва од куле зазидао врата,
И разбио пушкарице често,
Па на пенџер наслонио главу,
А у руке држи џефердара,
Па овако Кола проговара:
"Хасан Хоте, Малесији главо!
Ја све чујем, што мени говориш,
Ал' те оком виђети не могу,
Покажи се, да ти виђу лице."
Мудар бјеше, ал' се преварио,
А Кола му ријеч проговара:
"Што будалиш, мртва потурице,
И Србина зовеш на предају!"
Па опали Кола џефердаром,
Те он Хота Асан-агу гађа,
Не погоди Хота Асан-агу,
Но Омера, његова синовца;
Мртав паде у мермер авлију,
А Хасан се затвори у кулу,
Па овакву заповијед даде:
Да сва војска уд'ри капетану,
И на јуриш да му узму кулу.
Ма се не да Кола капетане
Са његове седам, осам другах,
Ваља Србин око куле Турке,
Већ мишљаше да је погинуо,
Али њему мали индат дође
Од Сеоцах педесет момаках
И пред њима Митровићу Стефо;
Теке дође удари на Турке,
Ма залуду, кад га не помаже,
Зајмише их уз планину Турци.
Ал' се бије Кола капетане,
Брани себе и бијелу кулу,
Докле њему други индат дође
Од Црнице капетан Илија
И за њиме двјеста соколовах;
Тек дођоше, на Турке уд'рише,
И стотину главах пос'јекоше;
Док дођоше до Колине куле,
Тада Кола отворио кулу,
С Турцима се бију и ћерају:
Уто дође Пламенац сердаре
Са војводом Дуп'љанином Машом
И осталих седам капетанах
И цијела Црничка нахија;
Тек дођоше, на Турке уд'рише
Од Крњицах Турке проћераше,
Од Крњицах преко Драчевицах;
Ту се многа пролијевала крвца
Од Тураках н Црногорацах;
У томе их ноћца раздвојила,
Али оста' буљук-баша Мурто
Са његово три стотине другах
Под затвором у Крњице Горње,
А остао Хоте-Асан-ага,
И главари од све Малесије
У издајну кулу попа Јова
И ш њиме је триста соколовах;
Ма их чува Кола капетане
Са сердаром Средановић Ђуком
И Врбицом Машом капетаном,
Који воде топа књажевога,
Често агу на пенџеру гађу
И страха му велика задају,
Не даду му отворити врата,
Док се врну црногорска војска.
Уто приспје Кусовац сердаре
И његови храбри Љуботинци;
Стадоше се црнички главари
Са соколом Кусовац сердаром.
Казаше му, шта је код њих било,
Да су доста главах откинули,
Много кућах огњем изгорјели
И натраг су Турке подузбили;
Али турска не одлази војска,
Но прилази, у индат долази,
Да избави Мурта буљук-башу
И сокола Хота Асан-агу
И његово другах шест стотинах:
"Но што ћемо, Кусовац сердаре?
Куле тврде, а зорни јунаци,
Нећемо их на јуриш узети,
Много ћемо изгубити војске."
Тада сердар њима проговара:
"Не бојте се, црнички главари!
Него нашу преведите војску,
Међу Блатом и међу Крњице,
Ја ћу чуват' у затвору Турке,
Док нам индат од Цетиња дође,
Да чувамо, да их не пуштимо."
Тај час сердар ситну књигу пише,
А шаље је на Цетиње равно,
На Цетиње своме господару,
Све му право по истини каже,
Још му индат од Цетиља тражи.
Тада књаже слуге сазиваше,
Који брзо пред њим изидоше,
Онда зове милог кума свога,
Кума свога војводу вјернога,
Вујовића Петра с Љуботиња,
Па га спреми у Крњице тврде
И даде му Ријечку нахију
И катунских хиљаду момаках,
Па му тако књаже проговара:
"Хајде, збогом, вјерна слуго моја!
Пази индат од Скадра бијела,
Што ће Хоту у обрану доћи;
Ако бог да те разбијеш Турке,
Предаће се Хоте Асан-ага."
У млађега поговора нема,
Пође хитро у Крњице тврде,
За њим двије хиљаде момаках,
Ту находи црничке главаре.
Војвода им божју помоћ зваше,
А они му бога приватише,
И дивно му мјесто начинише;
Сједе јунак међу главарима,
Па им поче казиват' војвода,
Заповијед свога господара:
"Власт ми даје и даје команду
Над свом нашом у Крњице војском,
И који ме не би послушао,
Да му сабљом посијечем главу."
Сви главари војводи рекоше:
"Ми слушамо свога господара
И онога кога нам он спреми,
Но на ноге, наша војеводо,
Јер ће ни сад ударити Турци,
А силна је војска у Тураках,
Биће муке низ крњичке луке!"
Тад војвода разредио војску,
Капетане меће у пореду,
А за њима сва племена редом,
Међу њима Пламенца сердара,
И сокола војеводу Маша;
С друге стране Ријечку нахију,
А пред њима Јовићевић Сава,
То је сердар равнога Цеклина,
И капетан Станка с Љуботиња.
Тек војвода разредио војску,
А удари Албанија љута
На крваву Црничку нахију.
Ту се црна пролијева крвца:
Бој се бије, нигда не престаје!
Гину Турци, гину Црногорци,
На муци се познају јунаци!
Мушки су им навалили Турци.
Онда рече Пламенац сердаре:
"А сад, браћо, ако бога знате!
Да л' нијесмо вјеру учинили,
А с Турцима ђе се састанемо,
Да нећемо дуго размицати.
Но поједном пушке истурити,
Па у Турке јуриш учинити?
Ђе су турске главе и оружје,
Но свакога унијаше мртва?"
Тада викну војевода Петро
На јунаке Ријечке нахије,
Капетана Голубовић Станка:
"Јуриш, брате, Станко капетане!
Јер се данас дијели поштење!"
Тада момци јуриш учинише
С ножевима у бијеле руке,
Зајмише их низ широке куле,
Поћераше преко Драчевицах,
Зајмише их скадарском крајином,
Докле их је ноћца раздвојила.
Ту хиљаду главах пос'јекоше,
И Срби се натраг повратише:
Носе турско рухо и оружје,
Турске главе на стржево коље,
Док су дошли у Крњице тврде,
Онда зове Петар војвода,
Зове Србин Хота Асан-агу
И Турчина буљук-башу Мурта:
"Предајте се, турска два главара,
А дајем ви божју вјеру тврду,
Животу ви ништа бити неће,
Само ваше предајте оружје;
Вас ћу водит' своме господару,
Ка' робове свезанијех руках!"
Онда рече Хоте Асан-ага:
"Слушај добро, српска војеводо!
Ја ти доћи на предају нећу,
Докле ми је Скадар на Бојани,
И у Скадру бирани јунаци,
И цареви ваљатни низами,
Они ће ми у походе доћи,
И одавле мене извадити."
А вели му српска војевода:
"Не уздај се, мртва потурице!
На Скадране цареве низаме,
Јутрос су се теби оправили,
А ми смо им на сусрету били,
Хиљаду им главах откинули,
Још хиљаду на мртво убили,
Дв'је хиљаде било рањениках;
Ако мени, аго, не вјерујеш,
Ти помоли на пенџеру главу,
Па погледај мрке Црногорце,
На њих турско рухо и оружје,
Сви у црну обојени крвцу;
Изнад куле Коле капетана,
Турске главе на стражево коље;
А немој се уздат' на Скадране,
Што не видиш, ни виђети нећеш;
Но ћеш у ту изгорјети кулу,
Задајем ти божју вјеру тврду!"
Кад то виђе Мурто буљук-баша,
Тада јунак ријеч проговара:
"Асан-ага, да се предајемо,
Већ на Турке узданице нема,
Кад је 'вако касапница била
Од Скадранах и од Албанасах!"
Ма му Хоте Асан-ага вика:
"Нема, море, вјере у Србина,
Особено ка' у Црногорца!"
Али Мурто њему одговара:
"Имам вјеру у њихова књаза
И његове велике војводе,
А другога ни питати нећу."
Па својему друштву говорио:
"Хај'те, Турци, да се предајемо,
Сви оружје нос'те наопако,
Док дођемо до Петра војводе."
Па за Муртом изађоше Турци,
Предадоше свијетло оружје
Пред војводом и пред главарима.
Кад то виђе Хоте Асан-ага,
Дивно виђе, да је погинуо;
Предаде се Петру војеводи
С његовијем друштвом ваљанијем,
Све оружје пред њима предаше,
А у ропству Турци остадоше.
А нека их, црн им образ био!
Нагрдише Албанију љуту!
Нека знаду, пасје вјере Турци,
Нека знаду, шта су Црногорци!
Пита Турчин Хоте Асан-ага:
"О војводо, Петре с Љуботиња,
Буд' ли тако пос'јекосте Турке
И ћерасте свом турском крајином,
Је ли твоје војске погинуло
У крваву турску касапницу?"
Тада Петар њему одговара:
"Није наше много погинуло:
Сто и тридес'т на мртво јунаках,
Међу њима три сокола сива,
Три сокола, до три капетана:
С Љуботиња Голубовић Станко,
Од Црнице Мићановић Томо
И делија Војводићу Мико;
У рају им починуле душе,
Јер су живот за поштење дали!
Још нам има триста рањениках,
Од ранах им ништа бити неће,
Јер медизи њима не требују,
Лијече се сами Црногорци,
Као мрки у планини вуци."
И још ага нешто зборит' шћаше,
Но му не да Петар војевода:
"Диж' се, ага, дома да идемо,
Ја се бојим мога господара,
Јер сам му се нешто закаснио,
Да ме књаже штогођ не покара"
Онда стави гарду у параду,
Међу њима робље повезано,
А пред робљем Мурту и Асана
Свезанијех руках наопако,
А пред њима српске војеводе;
А предаше хаџи-попа Јова,
Ш њим његову невјерну дружину,
Што у села доведоше Турке,
Капетану преда'ше у руке,
Свакојему посијече главу.
Да се не би други преварио,
Ни издао Србе у Тураках!
Здраво дошли на поље Цетиње,
И све турско робље доведоше,
Под палатом црногорског књаза,
Колико је Поља Цетињскога,
По њега је притиснула војска,
Што робовах, што Црногорацах.
Онда књаже међу војском стаде,
Барјактари дигоше барјаке,
А у шемлук пуцају лубарде,
У манастир звона зазвонише,
А у земљу Турци погледаше;
Ал' је књаже срца милостива,
Робовима попушташе руке,
Па им даје кафе и духана,
А Србима вина изобила.
Ту трајаше два мјесеца данах,
Док се Турци дома ужељеше,
Па пред књазом на земљу падоше:
"Аман, књаже, имена ти твога!
Ил' нас пушти, ил' нас посијеци!
Јербо смо се ужељели Турци,
Свога робља и својега дома,
А највише свога завичаја."
Ал' је књаже срца милостива,
Те отвори из тамнице Турке,
Сваки Турчин оде пјевајући,
Асан-ага црни кукајући:
Жали Асан образ и поштење,
Пошље боја већ кајања нема.
То ј'е било, истина је било,
Ту сам био, очима гледао.
Погибија три српска сокола
(1862 год. у Дуги)Турска се је војска сакупила,
Баш на Гацко под Ченгића кулом,
Код Дервиша паше царевога,
Има војске дванаест хиљадах;
Гони Турчин тајин и коморе,
Да доћера граду никшићкоме,
Па он узе шест хиљадах војске,
Ш њима иде низ Дугу крваву;
Собом води убојне топове,
Гони силни тајин у Никшиће.
Здраво бјеше Дугу прегазио
И доћера тајин у Никшиће,
Пак се опет у Дугу поврати,
Ш њим је војске пуно шест хиљадах.
Вози Турчин убојне топове,
Јер се боји од Црногорацах.
То виђели до три побратима:
Једно бјеше сердаре Шћепане,
Друго сердар Бањанине Ђоко,
Треће бјеше војвода Илија,
Црногорски страшни мегданџија,
Са сердаром Николићем Шогом;
Ш њима има три стотине другах.
Рече соко војвода Илија:
"Слушајте ме, оба побратима,
И сва моја дружино уздана!
Ја бих данас, да им ударимо
На Дервиша и његову војску,
Нек' је у њег' војске шест хиљадах,
А у нас је триста соколовах.
Кад зацикте наши џефердари,
Кад се стану преметати Турци,
Смутиће се по гори зеленој,
Оставиће зиле и борије
И њихове убојне топове."
Онда рече сердаре Шћепане:
"Не, војводо, ако знаш за бога!
Нас је мало, а Тураках много,
Лудо ћемо изгубити главе."
Онда рече војвода Илија:
"Чуј, сердаре и дружино редом!
Ја ћу данас уд'рити на Турке,
На Дервиша и његову војску
И његове зелене топове
Да бих знао, е ћу погинути!"
Што је река', није преварио,
Око пута поредио друштво:
По двојицу и по четворицу,
По петину и по десетину;
А он сједе са три побратима
Накрај друма, под зелену јелу,
И дружини ријеч бесједио:
"Немој који пушку истурити,
Док не пукне мога џефердара
На Дервиша, пашу царевога,
Нека друмом пропасају Турци,
Ја ћу знати, кад ћу започети;
А Дервиш ће бити с топовима,
Ђе ј' највиша снага од Тураках."
Превари се, жалосна му мајка!
Па уз Дугу најавише Турци:
Дервиш мину у прву дружину,
А топови у средњу дружину.
Све их пази војвода Илија,
Многе Турке броји џефердаром,
Намјера му наниј