 |  | |
 |  | |
 |  | |
| | |||||||
 |  |   |
 |      |
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 30. октобра 1830.
Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
и много високопочитајеми Србе
Јеремиј Михајлович,Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столи вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које мије говорио на умрли час. Упитам га: "Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?" А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: "Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије." То изговори и у исту минуту предаде душу у руке господње. Но по свему томе и по свој тој жалости која ме је постигла, имам прво тврду надежду на всемогућега створитеља и сирих утјешитеља, па на јединороднују покровитељницу и обранитељницу нашу Росију да нећемо бит заборављени ни височајше њезине милости лишени, уз то и на Ваше соотечественоје к нам благонаставленије.
Ја сам се и од Тураках бојао да не учине какву смутњу на крајину ђе, но ми се чини да неће зашто и не могу, но им се она сила и оно турско старо тирјанство почело украћивати од рати коју су имали с Росијом, која је све славјанство прославила, а све турство унизила - Рос, глава Славјан под покровитељством всевишњаго. Приложеноје овди писмо имаћете чест прочитат и обратно ми га повратит, који се уздам у Вас да ми нећете замјерит јербо Вас много обеспокојавам с мојијем краткоумијем и неученошћу мојом, али можете бит истинито увјерени да ћу бит и пребиват
Вашего Високоблагородија
всеусердњејши почитатељ
и покорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧЈеремији М. Гагићу
Цетиње, 22. новембра 1830.
Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,Јошт ме је једна велика главобоља постигла. Наш господин губернатор Вуколај Радонић пошао је у околину которску, на Пуч, нотњо без знања ничијега него својевољно, тер се ту саставао с некаквијем генералом цесарскијем и с другијема људима цесарскијема, имајући намјереније предати им Черну Гору и на исту метнути покровитељство њино, мислећи он без никаква расутка, кад је владика умро да већ није остало синовах отечества у Черну Гору и привјазаниках к славимој Росији. Него, по његовому великому нешчастију, нагнаше се неки Черногорци у Котор, и ту чују за њега а ђе се налази, они час потрче у исту кућу на Пуч ђе се налазио и ту га нађу и с њиме се повсују; па отолен брже дођу к нама и к некијема главарима који се бјеху нагнали овђен и кажу ни све што је и како је. Кад то главари разумјеше, те они пишу и за друге главаре, те се овђе окупи и пошљу за губернатора да дође међу њима. И тако он дође међу њима. Запитају га чесову је прешу има у конобу Сима Ораовчанина на Пуч, а оп им одговори: "Имао сам прешу моју, а и за нароцку корист, тер сам писа једну књигу консулу у Дубровник". А они му јопет говоре: "Да ли ти ми нијесмо рекли да твојега добра нећемо? Па и да смо дали тебе у руке да за нас по свијету пишеш, зашто не би писа из Черне Горе, него из Котора?" Пак му одмах узму печат и чина га лише и дођу да им ја дам паспорт. И друго писмо они бјеху написали свиколици да иду два или три Црногорца к Вама да Ве питају је ли Ви што писа, и овако се погоде: ако буде Вама што писа, да га лише чина и да му узму печат, зашто је преступио ријеч свега народа, јер је то написа за њих кад му они нијесу рекли никуд да пише за народ; ако ли пак не буде Вама писа, него их буде преварио, ано да га убију и да му не оставе трага у Черну Гору од његове фамилије. Него, видећи ја то да не може бити без смутње, изидем пред главарима и почнем их молити за све што им је он сад учинио да му опросте. И тако, благодарећи Бога, будет моленије моје услишано и све му опросте. И тако се с нашијем измјеником умиримо.
Бјеху сви главари на скуп кад ме допаде књига од Вас, и ја им они час како прочитах и разумјех Ваше похвале достојне совјете прикажем, и они Вама сви завазда остају обвезани и всесердечно Вас поздрављајући за Ваше преизрјадно наставленије и о њима попеченије.
Молим Вас опростите ми јер Вас много заглушујем, који остајем с истиним мојим к Вам високопочитанијем и с совершеном преданосћу
Вашего Високоблагородија
искрењејши почитатељ
и покорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧЈеремији М. Гагићу
Цетиње, 20. децембра 1830.
Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,Препочтењејше писмо Ваше, писатоје сего теченија 13 (25), а под № 111м, имао сам чест исправно получит. У истому што ме питате за два манастира, то јест за Стањевиће и за Маине, да Вам објавим како су ограђени и на чију је који земљу. Манастир Маине јест саграђен на земљу (илити у границу) тадер бивше республике млетачке, а почет је градит владиком Руфимом Његошем, ма с допуштенијем венецијанскијем. Него и ово вјерујте да речена республика није ни пару похарчила илити помогла манастир градити или земље штогођ дала да се исти согради, нако само што је та владика купио сву земљу која принадлежи манастиру за готове новце, ма с помоћу митрополије цетињске. А манастир Стањевићи, који не принадлеже држави австријској, почео је градит покојни митрополит Данил Петровић, а дограђени су покојним митр. Петром Петровићем. И како сва права изговарају, граница је испод воде која истијече испод монастира Стањевићах, које и исти Австрици знају, него они друго не раде ништа него да узму Црногорцима свеколико до врх планинах које могу они виђети с мора, а то ми се чини неће нигда бити приђе [него] Црној и кукавној Гори име не погине и затре се. А што опомињете, Ваше високоблагородије, да они неће неправду учинити, вјерујте ми да хоће и да друго ништа власт которска не ради него да покоље Црногорце с околином бококоторском, за што не бих вјеровао да нијесам те прове видио. Престара је пословица: "Чија је сила, тога је и правда". Него како им драго, нека чине како су почели, а ми ћемо их трпјети. А ми, господине, нијесмо кадри ни ове наше јаде држати а камоли силноме цесару његово отимати. То је грехота и помислити а камоли рећи. Ма јопета, колико је гођ силан и могућ, није право да нас сиротињу пршти, па и ђецу великога оца испод истока, него да не бисмо, бисмо и ми наше бранит ради били су ово мало сиромахах голијех и босијех исто ка да су ни ове главице свака пуна свашта ка Лондон, него свакоме је у свијет извјестно ко није игда једном име чуо да ми немамо што никоме дат до камена студенога.
У другом писму, писатом истога 14га (26) дек., што ме питате за које сам Вам писмо ја писа да Ви га повратим, ја сам Вами писао хоћу ли Вам повратит оне два, то јест што је Вама писао г. губернатор и Ви њему што сте одговорили. Писмо Вам шиљем што су Црногорци за губернатора учинили, а оне два моја што су ми дали свјашченици и народ не могу послати, јербо Сима није дома.
За болијест и за буну учињену у Полонију молим Вас не оставте унаприђе сиромаха да ме не извијестите, јербо сам за то веома смутан. За кнеза српскога што ми прикричујете да имам по сваки начин с њим сношеније, вјерујте одовуда није сад могуће никако, јербо су велики сњегови у планине.
Љубезно Вас поздравља игуман Мојсеј, такођер и ја, који пребивам на вазда Ваш озбиљски почитатељ
и препокорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧЈеремији М. Гагићу
Цетиње, 6. јануара 1831.
Ваше Високоблагородије,
милостиви государ,Разумио сам и из Вашега писма, пак и од нашега Поповића, како Ви захтијевате да Ви ја пошљем два потвржденија која су мени дата од народа, али нијесам могао и не могу зато једино што потвржденије које су ми главари дали јест пропало, а тому је причина: Симо наш га је понио кад је поша на Стањевиће и тако га је стопио, него молим Ваше Високоблагородије, ако сте га преписали, да ми га пошљете, па ћу Ви исто повратит кад га препишем. А наш Милутинович узео је нечесову слободу отка се преставио митрополит, која би му сломила врат да се не гледа на његово иностранство, пак н на Ваше писмо с којијем сте га пропратили к мојему по донду.
Него ја истинито знам да Ви јесте мислили да је он чојак, јербо ја знам истинитога мојега у Вас пријатеља, како што сте били и мојему претку. А он био је поша пред свјатаго Николаја на Стањевиће и ја сам шиља за њега момке у два пута. Он није ктио доћ кад сам ја за њега шиља, него кад је њему драго било, па по свему тому ја сам га примио ка да није ништа преступио, зашто Ви знате ја нијесам имао чесова ученија, нити сам нимало свијета видио, па мисљах да ће ми што помоћи у ову нашу жестоку муку, а он не стаде него два дана и пође без питања некуђ пут Боке Которске. Сада ја не знам што ће бити. Ви знате како је он преступио законе царске када је утекао из Котора, и они га уфатише, хоће га кастигат по закону. Ема нека ломи врат куђ му драго.
Чест имам приложити Вам погодбе које су между солтаном и нашом љубезном Србијом, а то јест ферман царски и антишериф. Може бити да их имате ема, ако их имате, а 'но ове читати нећете, него свакојако када бисте изволили повратити ми их натраг.
Новости одовуда: везир мохур-сеибија дошао је у Ђаковицу и ту учи солдате на екзецир. За скадарскога не чујемо ништа изнова. Препоручио ми је Иванчик да Вам принесем од његове стране всенижајше поклоненије к Вама и к Вашој фамилији, такођер исто и наш игуман Мојсеј Васојевић.
А ја јесам и бити ћу вазда с истиним мојим к Вам високопочитанијем и совершеноју преданостију
Вашего Високоблагородија
покорњејши слуга
РАДИВОЈ ПЕТРОВИЧЈеремији М. Гагићу
Цетиње, 4. фебруара 1831.
Ваше Високоблагородије
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,Имао сам чест получити Ваше високопочитајемоје писмо, писато прошлога јануарија 19 (31)го, а под № 10и, и све што ми у њему пишете разумио...
Потвржденија данас Вам не могу обратно послат, ема ћу што скорије. Неке ствари од мојијех писам не толкујете по состојанију жалостнога народа черногорскога, него по дужности како би ваљало даје, али то се све познаје, особито пашћење о добру својего љубимца и како му ваља ђе друго у таквијема вешчима поступати.
Ја сам прошлијег неколико данах стајао на рибник Олач близу Жабљака и ту, вјерујте, принужден сам био народом да се станем с владиком данас сушчествујушчим в Скендерији за произвести ме архимандритом. Потому послао сам к везиру да ми пошље владику и послао га је у Ком, ђе је Иванбег Чернојевић погребен, и ту ме је произвео архимандритом и преиначио ми име с [Радивоја] на Петр, ема то му је било јербо су то охћели главари који су са мном били на исто мјесто.
Потому имао сам три пута описку с везиром за утврдити мир међу Скендеријом и Црном Гором и он у сваком његовом писму пише ми да има збора тајнога са мном, што ми је веома страно било... Дакле, у најпотоње писмо говори: "Знам да си на рибнике и ја ето шиљем спахију Лекића да с тобом моје тајне збори свеколике и у исто вријеме да мир утврдите". И тако пођоше два-три Црногорца и спахију Лекића доведоше и јошт десет Турака на Олеч. Почех га ја насамо упитивати што везир и каква разговора са мном имаде тајна, а он ми одговори: "Послао меје везир и поздравио ти се много да утврдите мир међу собом, зато једино да сиротиња и ваша и наша живи у добро и да не бисте ви што учинили када се он побије с мухур-сеибијом". А ја му одговарам: "Мој драги Мухо, - такво му је име - ти знаш да ја не могу обрнути Црну Гору ка и везир Арбанију у послушаније, него да ја та мир учиним, може који драго Црногорац поштетити га, јербо ја не имам сабље нити конопца, а он то обоје имаде. Али по свему тому ја мислим: да дође мене оли везиру мука, да ми не бисмо један другому чинили пакости, него давали руке помоћи". А он јопета одговори: "Ми све то знамо, него ово ти се везир поздравио и река ми да ти кажем како ће сад на њега мука панут од стране цареве, а да је крив, не би ни жалио... И ово ми је река да ће с тобом држат пријатељство боље него ли га је итко од вашијех старијех држа и валан ни у кога не има узданицу данас у свијет него у тебе, нити данас имаде брата до тебе." А ја му нијесам смио ништа одговорити, јербо ме је страх било да не такне у политику, нако само што сам њему ово одговорио: "Спахија, ти ми поздрави везира љубезно и реци му ово: да ја ћу њему помоћ и бих му рад био помоћ ако могах, једно што је старином мене и свакојему Црногорцу брат, а за друго што ми је комшија". Мир с истијем закључисмо за годину.
Сада ја не знам, В[аше] В[исоко]благородије, чинити што ћу без Вашега наставленија. Везир ће теке им овај рамаџан изиде одити на војску противу мухур-сеибије и ја по свијема зборовима виђу да ће утећ, ако не разби сопротивника, и то нигђе друго него к мене. Сада ме наставите смијем ли га ја прифатит к себе али не.
Чест имам непрестано називати се
Вашего Високоблагородија
покорњејши слуга
архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧНЗ. Молим Вас љубезњејше поздравите од моје стране сву Вашу почтенују фамилију, којој желим како и Вама сваког добра и благоденствија...
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 9. марта 1831.
Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович Гагичу,Похвале достојњејше писмо Ваше имао сам чест исправно получит у прошасти понедјелник, које је писато прошлога ферфара 21/5го а под № 18м бјележеноје, и второје, у истом приложеноје, писато 19/3го прошлог ферфара, које се касатељно до мене тиче.
Пак у Вашем нотом означеном писму что пишете за везира скадарскога да смо му објешчали се дат покровитељство, Ви будите увјерени да се ми нијесмо њему објешчали нити му вјеру дали да он дође у Црној Гори да га одбранимо од његова цара, него је он нас молио, ако би му дошла мука, може ли утећ к нама да га куђ препратимо. Него ми по свијема његовијема ријечима нијесмо му рекли да смо га ми капци содржати и убранити од љутога и јароснога меча брата сонца, а рођака мјесеца, него ја сам и од Вашега В[исоко]б[лагородија] био совјетован, тер сам мир закључио, зашто виђу да у твојим совјетима, када би се човјек њих држа, не би погрешностих много учинио. Него и ово Вас увјеравам да нас много меч отомански не страши, нити ће не устрашит. Имамо тврду узданицу на всевишњега Бога и на нашего цара. Ема по свему тому добро је не задијеват бољег а и јачега, како, вјерујте, нећемо га ни задијеват за сада.
Јучер дође овђена момак господара Милоша некијема послима до мене... пак ми и једно писмо даде за Вас да Вам га пошљем и у исто га прилагам, уздајући се да ће Вам сигурно доћи.
Новости. Везир ће у суботу прву на војску на низам, па на мохур-сеибију иде, и кажују да ће од све турске земље до Једрене све с њим на цара и да ће моћи он под својом командом скупит 120000 хиљадах војниках. Много слободно Ви пишем, ема имам узданицу да ћете ми простит, зашто Ви знате да сам ја у слободи узрасто, него јопета никому тако слободно не пишем као Вама, зашто држим те у числу првијех мојих пријатељах.
Који чест имам наименоват се Ваш истини почитатељ
и предањејши служитељ
архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧЈеремији М. Гагићу
Цетиње, 26. маја 1831.
Високоблагородни господине
Јеремијо Михајловићу Гагићу,Данас сам дошао из Брдах на Цетиње, али кад сам дошао, сасвијем сам нашао нечесово волненије, које говоре исти који волненије то пожижу да оно происходи од конта Матеја Периновића из Доброте, а на њега је наслоњено од австријскога двора, али ја сасвијем то не вјерујем да то двор авс[тријски] чини. Него по свему тому народ, како и сами знате, прост је и необуздан и може га смутити и сам Периновић како је почео с новцима... него се молим штогођ ме совјетујте, зашто мене пишу наши посланици, тј. г. Иван и Ма-го, да ће доћи до Ђурђева дне, него да кажем народу да се држи у слоги, миру и јединству. И каза сам. И тако су ми три оли четири пута писали, али сам сваком био преварен. Сад народ је остао без надежде, а ја, како и сам знадеш, трошка не имам да установим такво правитељство које би народ довело до послушанија, а народ је сасвијем сиромашан, а наши непријатељи дају новце за смутити га, а Ви знате да новци многократ учине буну и смутњу и у столичне градове европејске, којизи имају и новацах и војске доста, а камоли неће у један сиромашни народ.
Него Вас јопета молим, ако ишта чујете за наше посланике, објавите мене; ако ли пак не чујете, и тако ми објавите и пишите ми бих лија могао поћи до у Русију и кудијен бих, зашто другојаче не ваљадне, јербо настаје погибељ народња.
Везир ми пише да ће и опета на војску, али пређе ће се затварати него ли војевати изван града.
Остајући Вашего љубезнога отвјета очекујући, јесам и бити ћу
Твој богомољац
и покорни слуга
архи[мандрит]
чер[ногорски] и брцки
ПЕТР ПЕТРОВИЧП. п. Народ је јошт слава Богу у слогу и поздравља Вас г. игуман Мојсеј.
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 20. јуна 1831.
Ваше Високоблагородије,
Чест јесам имао Ваше дражајшеје писмо примити од 15 (27) јунија, а под № 91м означеноје. Исправно сам га получио и при њему оно од господина Вукотича, за којега ми говорите и расуждајете зрело која га је причина уставила тере сада не пребива с нама у Црну Гору, али ће брзо ако Бог да. Пак за мој пут у Росију што ме совјетујете, много Ви захваљам и на то исто ћу остати за неко вријеме. А вјерујте ми да ја толико и не желим у ова смутна времена тудијена ходити: једно, што ме је страх у животу у ова велика народња возмушченија и болијести, а друго, што ја нијесам искусан у језицима нити у другому ученију европејском, а сувише тога што сам млад љетима исто како и просвјешченијем. Него ми и ово вјерујте да ћу од сваког благоразумнога и просвјешченога чојка примати совјете како и од Вас, зашто Ви објављам да се већ на све наше стране зна твоја добродјетељ. Али сам ја веома узео свободу писати Вама, али то је истино чистосрдечије, вјеруј, него све ме је страх да Вас не наиједим, исто пак да ми не очитате ону руску пословицу: "Гордец'' не терпит'' наставленја, глупец'' не лјубит'' просвешенија и так'' лампаду угасит'' желаја доброј ночи им''."
Писао ми је везир скадарски би ли му могло неколико фамилијах пасат преко Црне Горе у Цесарску, али и на то чекам што ћеш ми рећи и одговорити, ема скорије што можете, јербо ће се он брзо, колико ја могу познат, затварати у град.
Мохур-сеибина је војска већ дошла у Гусињску нахију и покрила Пећ и Призрен и све до Гусиња, који одстоји од Подгорице 16 сахатах а друга је војска на Мат, близу Скадра, и они Скадранин пресјека је мост на Бојану који је био, пак заиста оће се затварат. Веће не знам што ће бити, али за христјане све добро.
Што ме питате тко ми је писар, сада мене није нитко до ја сам што пишем, него што бјеше дошло једно момче, ја мислим Вама извјестно, а именом Стефан Васич, али је ономадне пошао к кући својој у предрагу нашу Србију.
Аја остајем љубезно поздрављајући Вас и сву Вашу поштенородну фамилију.
Јесам Вашего Високоблагородија
покорњејши слуга
архимандрит
черногорски и брцки
П. ПЕТРОВИЋНе могу ти пером изразити колико те поздравља и колико те љуби срдечно наш игуман Мојсеј.
Твој исти архим.
ПЕТРОВИЋР. Р. У ови исти час дође ми глас ла везир скадарски изиде на војску на Љеш, који одстоји од Скадра 5 сахатах.
Јеремији М. Гагићу
Црмница, 1. новембра 1831.
Милостиви господин
Јеремиј Михајлович,Имао сам чест получити писмо Ваше од 13 (25) прошлога окт., а под число 124е означеноје, на којему нијесам Вам могао одговорити пређе, јербо сам био у великијема послима међу народом, али сада постављам себе у дужност, ако сам и на путу, одговорити Вам.
Што ми спомињете за динаре који су код Вас да их не можете по мојему прошењу послати у овому времену без вјерне прилике, зато Вас сада молим нека још за неко вријеме код Вас пристану, доклен пошљем нарочито чојка по њих. И заисто јако сам увјерен да је за Вас та работа мучна, али трпите, јербо ни за кога другога не трпите до за својега пријатеља и отечественика, који Ве љуби како своју душу.
Објављам Вам како се је предао неваљали и страшљиви паша скадарски великому везиру у прву суботу, 24га окт., а 31га истога окт. пошао је са својом фамилијом на брод пу г Цариграда да се цару поклони. Будите увјерени да се није ови неваљатни ништа-чојак предао, да би га спасла Босна, ако не приђе, а оно би вјерно на прољеће, зашто ови везир што је под Скадар не имаде такве силе да би узео ни мањи град на силу а камоли тврди Скадар. Неваљали Мустафа скадарски имао [је] 1300 људих у затвор са собом, а имао је захире и праха у град најмање рећи за пет годинах, али његово неваљало и страшљиво срце све то учини за ништа. Али сам и то увјерен да неће жив до Цариграда доћи, него ће се лишити главе и свега својега имућа, а то је и заслужио.
Поздрављајући Вас и сву Вашу фамилију љубезњејше, остајем желећи Вам купно свакога благополучија и добра од свевишњега створитеља. Јесам
Вам покорњејши
архимандрит црногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧЈеремији М. Гагићу
Церница, 5. новембра 1831.
Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,Почитајемоје писмо Ваше од 31. октомбра (12. новембра), а под № 130м означеноје, имао сам чест исправно га получит и вјерно га разумјети.
Што у исто опомињете за нашега човјека што смо шиљали к мохур-саибији за преговор, ми тога човјека нијесмо шиљали каквијем другијем образом него само да му внуши и каже да он пише и рече Турцима пограничнијема да се пасају, да не задијевају нека наша селенија (Кучах, Жупе, Дробњаках, Грахова и Сеоцах), зашто се они нешто у тијема мијешају и присвојају их да су њихова. И секретар наш се је вратио, али зато није ничесова одговора имао, него је обећао велики везир, када узме Скадар да ће на то одговорити. Сада он је узео Скадар, не силом но срећом својом и Мустафином неваљаштином, а за вишеречено нама није ништа одговорио.
Имали смо толико писамах другога содржанија... и хоћемо утвердити мир на границе, будите увјерени. А друго, будите и ово увјерени, Ваше [Високо] благородије, да се ми толико не бојимо Тураках у садашње вријеме да нам што учине, зашто су се они и у стара времена, када су били силни неголи данас, кајали кад су наше отечество полазили с војском. Зашто вјерујте даје наше отечество утвердио његов создатељ жестокијем каменом, кршом и стијеном, преко које чојак који се није уз њу родио мучно и миран иде пјешки а камоли каквијем другијем начином, да њезине синове изтребљује, а некали данас да ће ни учинити што када су из числа живијех изишли, само теке што се помичу на карту плајвазом написану. Али и то, имамо узданицу, да ће брзо сјевер избрисати, зашто се на сјеверне стране највише резине налази, али сверх свега ваља и ону српску пословицу набљудавати: "Не бој се, а чувај се".
Покорно Вас молим, отмјено љубими мој Србине, да ми опростите, јербо Вам веома се јесам усудио слободно писати, али вјеруј да је из највишега мојега усердија к твојој доброти, којој навсегда остајем почитатељем и покорњејшим слугом
Вашего Високоблагородија
архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧ
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 6. децембра 1831.
Високоблагородни господин
Јеремиј Михајлович,Почитајемоје писмо Ваше од 27. новембра (9. децембра) под № 148 имао сам чест исправно га получити и при њему остала турска која су Ви мном била послата за превес г их, али виђу Вашим данашњим писмом да нијесте могли моје прошеније и желаније испунити, нити сте имали вјерна случаја учинит га. Ја сам јако увјерен, В[исоко]б[лагородни] Г[осподине], да сте Ви велики отечествољубец и да бисте Ви ради били са свијема силама своје могућности послужити своје драго отечество, али и ово ми вјерујте: ја да не знам Вашу љубов и поштено срце, не бих на Вас ни наслања моје после који требују да се крију, него ја Вас знајући и Ваше благородно срце познајући, ја ћу готов бити и посад ка и досад на Вас наслањати све после од народа који се тичу тијех странах.
Друго Вама објављам за великога везира. Он се налази у Скадру у кући Хусеин-аге Чолака. Он велики зулум чини по Скадру, а особито од пријатељах пашинијех. Вјеша их, сијече их и набија на коље, а реџале Мустафине, који нијесу с њим у Цариград пошли, шиље их у манастир у Урумелију и ту их лишава живота различитијема мученијама...
Ми се сада налазимо у мир с мохур-сеибијом, али разумијем од некијех нашијех пријатељах даје почео једне ствари чинити које се не пристају онаквој особи да ради и које су ниске за велике људе и помислити а камоли чинити. Он је послао неколико људих од своје стране и дао им је велике новце за да чине мутњу у народ црногорски и да га призивају да уљезе под његовијем владањем, пак се тому чудим како он може то чинити и како му то његов султан допуштаје, зашто ја знам да је Порта отоманска у тврдому свезу с нашијема покровитељима... и како он не помисли да ми можемо сјутра да хоћемо сву Арбанију противу њега подигнути и подбунити, али ми нећемо се у такве ствари мијешати, но желимо, ако он оће, мир да је међу нама. Друго, разумјели смо да се спрема да прође преко Бјелопавлићах на Босну на силу без питања ничијега, али ми с помоћу божом не бојимо се њега да на силу преко Бјелопавлићах на Никшиће паса доклен су ни неке крепости Богом создане и утрђене. Али по свему тому не бисмо ради били да се с њим ратимо и да се без преше лије крв љуцка, него, како видим, жеља моја не може се испунит, будући да Турци безпрестано, како и приђе, задијевају пограничне наше Црногорце и не хоће од њих мировати.
Друго, имам чест Вама објавити како се Црногорци находе у согласију међу собом исти како су били овога прошлога времена од како је блаженопочившег митрополита завјешчаније проглашено, али сада је сувише стављено управленије народње, које управленије состовља 180 људих, из којијех су 16 совјетници (senatori), а 164 исполнитељи (polizia), које слуша народ добро и како је дужност народња своје старије слушати и собом одабранима повиноват се. Мене се радује срце и душа када ја виђу моје отечество тако сложно и када виђу толико њихово почитаније к нашему царју и благодјетељу и к њиховијема старјешинама и главарима, али каква ће ми јошт и ово радост бити када виђу моје отечество ђе напредује у наукама и процвјетава просвјешченијем и када га виђу да почне излезати своје просвјешчене и вјерне синове, који ће га умјети бранити не само оружјем него и пером умним... како што и други народи европејски такве људе рађу и умножавају их ко више може, јербо је премудро изречена ова ријеч: просвјешченије свјет... а непросвјешченије тма. Него сад се и ја много радујем, зашто виђу да се сада омјерило пут ове цјељи коју Вама више опомињем, али све с помоћу свемогућега створенија и нашега покровитеља в[еликога] и[мператора] Николаја I-га, такођер и нашијех пријатељах, којизи намјеравају возвисити род храбријех Славјанах и избавит га испод тешкога и безчеловјечнога и богопротивнога јарма турскога... и ири свему молећи Вас да дате све ово више писано до свједенија кому сљедује.
Остајем Богу Вас и сву Вашу фамилију препоручујући. Јесам и бити ћу Ваш,
Високоблагородни Господине
покорњејши слуга
архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧХусеин-Бегу Градашчевићу
Цетиње, 4. фебруара 1832.
По посланому нама игумну Мојсеју имали смо радост примити твоје предраго писмо од 9. числа прошастога јануарија, у које видим пријатељство и љубав које желиш да буде међу нама. То нам је много мило чути, а особито што си зборио на ријечи с игумном Мојсијем, ми све то кабулимо и тврду ти божју вјеру дајемо да ћемо од сада унапредак бити уједно и крв своју пролијевати за вјеру и слободу нашу. Него те молимо како нашега предрагога пријатеља да се држиш јуначки и да се чуваш да те не би садријазем у чему гођ преварио, јербо знаш да садријазем нема велике јакоте, али има наредбе јевропејске, и ми смо тврдо увјерени да ће се садријаземова војска први пут јако побити с Вама, јербо не може бити јошт друкчије. Зато те много молимо да наредиш твојима људима да се мудро владају и да с малим числом војске не ударају на низам.
Много се радујемо чујући од игумна Мојсеја да си у сву земљу твоју прави суд поставио за свакога, будући да таквијем начином можемо се надати у Бога да ће нам помоћи у овоме и у свакоме другоме дјелу.
Ми се често бијемо с низамом садријазема и мислимо овога прољећа скупити војску и ударити на низам који се налази око Скадра. Но за такву војску не имајући џебане, молимо те како нашега предрагога пријатеља да нам пошљеш једно 100 товара фишека да тај низам што је око Скадра разбијемо и да га отолен рашћерамо. То смо наумили овога прољећа по сваки начин свршити. Зато те много молимо да нам ту љубав и пријатељство учиниш. Ако ли не мога послати фишека, а ти нам пошљи аспри, да купимо, али ми радији бисмо готовије фишека.
Ми смо по свој нашој земљи дали знати о љубави и пријатељству са твојијем људима, али ти добро знаш да има по крајинама људих хрђавијех, који би могли штогођ скривити у твојој земљи. Зато те молимо да не примаш у рђаву страну, но да нам за такве људе напишеш и буди увјерен да ћемо их ми жестоко наказати. Али ти знаш да се ми с вама ласно не можемо мијешати, будући да нам Никшићи у томе сметају и побуњују народ против вас и против нас. Зато молимо да пошљеш неколико војске у Никшиће да накажеш те људе који не слушају заповијед ни твоју ни ничију и да ту поставиш твојега човјека да заповиједа и тако ћемо се моћи ласно мијешати. Но тако како у Никшиће налазе се неки муселими који су одбјегли из другијех градова, то ако би ти људи побјегли у нашу земљу, буди увјерен да ћемо ти их свезане послати. Бићеш чуо како се мисирски паша обратио против цара и како је његов син Ибрахим-паша узео један пашалук царев који се зове Сан Ђовани ди Акри, тако исто и друге многе земље устале су против цара, а за то остало ти ћеш знати, будући да чујемо да примаш новине бечке. И да си здраво.
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 19. јуна 1832.
Ваше Високоблагородије,
Рад сам Вам писмено представити причину нашега несогласија с Турцима албанскијема и ко је тому почетак, а притом Ваше Високоблагородије може бити совршено увјерено да све ово што ћу Ви представити јест истинито, које би и сами наши комшије Турци посвједочили.
1. Без ни најмање причине уфатише Турци подгорички дванаест нашијех људих, који бјеху пошли да пазарују и свезаше их у синџир и у авсу бачише. А послијед писах ја Афиз-аги, који бјеше забит у Подгорицу, и пушти вишеречене људи, али пошто их неколико намучи у авсу и синџиру. И за то наши не учинише никакве освете, него све гледаху да ће их наказати забит, који бјеше од великог везира послат, но их не кће ни он наказати, нити им мога ништа.
2. Послијед тога дигоше се Турци спушки по наговору подгоричкијех, а све за инат забита спушкога и подгоричкога, и дођоше међу Спужом и нашијем селом Мартинићима, те нађу неке људи који су били дошли да земљу работају без оружја. Почну се Турци договарати и уложише на исте работнике ни криве ни дужне. Пет убише а четири ранише, а наши јошт њих нигђе ни у малој работи не зађели.
3. Исти Спужани по наговору подгоричкому уфатише у Спуж на пазар двадесторо чељади сиромашке и узеше им сваку работу што бјеху купили на пазару и избише их и све их справише онако грдне дома. Подбуни се наш народ да за то учини на Турке освету, али му ми никако не дадосмо, него заваравајући га да ће то дјело извиђети царски забити који су у област зецку, и тако се народ смири и опет поче улазити у пазаре наново.
4. На све то Турци не погледаше пишта што бјеху учинили толике преступке противу пограничног мира и тишине, него наново, у исто доба кад бјесмо пошли с нашом гвардијом у Брда, дочекаше на пазар једнога Бјелопавлића од гвардије и убише на пазар. Потом тога народ се узбуни и поче им искат да им одговоре Турци за оно зло што су им преко мира учинили, но Турци за то и не обратише главе, но се почеше јошт ругати с нашијема. У томе се наши разјарише. Нити кћеше правитељство, нити шта друго слушати, него нападоше на Спужане и Подгоричане и с њима се побише, а потом више путах ударали су кад наши на Турке, а кад ови на наше до последњега ударца Намик Али-паше на Мартиниће. Пошто је то нападеније учинио су неколико тисућах војске I д пошто је много војске учинио изгубити, ево је и нама млого зла учинио не једанпут него пет путах. Покушавајући своју срећу на Пипере и Бјелопавлиће, вратио се натраг с великијем числом мртвијех и рањенијех и више нити су наши на њих ни они на нас нападали.
Поздрављајући искрено Вашу љубезну семеју, имам чест с истиним почитанијем бити
Вашега Високоблагородија
покорњејши слуга
арх[имандрит] черногорски
ПЕТРОВИЧМехмеду Решид-Паши
Цетиње, 17. јула 1832.
Од нас архимандрита црногорскога и Правитељствујушчега сената, везиру Мехмет-Решид-паши, садријазему и управитељу од све Руменлије итд. итд.
Примили смо Ваше писмо, из којега видимо да Ви држите безразложно и лажљиво све оно што смо ми Намик Али-паши, везиру скадарскому, писали и желите нам доказати да Црна Гора припада Порти отоманској и да росијски двор није се никад за нас узимао, нити ће се за нас кад постарати. На ово ми Вам одговарамо.
Прво. Јошт кад је царство српско на Пољу Косову пало и невољно под иго турско дошло, од онога доба до данас Црна Гора непресјечно је како своју независимост тако и своју вјеру сачувала и крв своју пролијевала само ради слободе, независимости и своје вјере, нити се икад икому хоћела покорити, знајући она добро почитовати шта је то слобода и предвиђајући каква би то невоља била туђима робовима бити.
Друго. За увјерити Вас тврдо да је Росија нас јошт одавно под својијем крилом држала и да је за нас мислила, налазимо нуждно јавити Вам како је јошт блажене памети Петар Велики, цар росијски, нама грамоте шиљао као јединовјерному и једноплеменому народу и своју милост и он и његови потомци, прејемници престола, ево за 120 год. нама указивао. Надамо се, дакле, да нас неће у потреби и сада заборавити.
А што Црногорце називате хрсузима и хајдуцима? Зар зашто бране своју слободу и независимост и што знаду уважавати и свој закон почитовати? То се не зове бити хрсузином нити хајдуком, него вјернијем сином отечества и истинијем богопочитатељем.
Што ли нас сада зовете да се Вама предамо и рајом турском постанемо, не видимо нимало да право на то имате, јер како ће тако наједанпут туђијема поданицима постати Црногорци, који су више од 400 годинах свагда мужествено непријатеље од себе одбијали, а само да слободу и независимост у овијема безплоднијема и пустијем кршевима сачувају и да слободно по закону своме жертвоприношенија могу совршивати и господу Богу приносити, који ће свагда држати страну праведнијех и њима на помоћи бити.
Што ли нам пак сада пријетите да ћете на нас силну војску послати и нас све истријебити, то само је у руци свемогућега Бога, који управља судбом човјечијом и, колико се год Ви уздате на своју силу, толико се и ми уздамо на божију, која нас је за толико вријеме бранила да нас неће ни сада оставити.
И ово имамо јавити Вам за узрок што нам пишете сада даје Црна Гора турска част, а Ви сами прошасте године писали сте нам како једноме слободноме народу и да смо с Вама по комшилуку у пријатељству, а сада пишете противу самога себе и против својијех писама, које свједоче Вашу неправду против Црпе Горе, која је могла прошасте године много штете Вашој војсци у Скадру учинити, али нијесмо кћели мијешати се с хајинима цара Отмановића, а Ви зато посјекосте нам осам Црногорацах у Скадру на правди божјој и посиласте тајно у Црну Гору да се Вама Црногорци предаду и да се буне противу своје законите власти.
А што велите да смо Хусејин-капетану писали и с њим помијешани били противу Вас, на то Вам јављамо да смо ми, истина, њему писали, али зашто? Само зато да прими и да не сијече рају која је била на границе црногорске добјегла и желила у Црну Гору ући, коју Црна Гора није могла примити, зашто не има доста мјеста ни за своје људе, а ми нисмо с њим руку држали противу Вас, него јошт ми смо свагда ради били да га султан освоји и јарамазе да угњети, како што је био исти Хусејин-капетан. Тако исто и из Зете прибјегли су овамо неки од зулума и неки су се од овијех повратили, а неки и сад стоје и желе да се поврате, али не смију, јер су неком оца а неком брата посјекли Подгоричани.
Ми Вам и сад опет предлажемо да се прођете свакога на нас навојштења, него да у миру и љубови живимо, као што се пристоји на комшилуку, и да нико ником ништа не отима. Ако ли пак дигосте војску, то знадите добро да Русија, која нам је до сада 14 грамота послала, неће нас тако оставити, особито зато што узрока не имате никаква да нас не оставите у миру, да по овијема пустијема горама бринемо се себи за ужитак. И ако Ви на нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимост, коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали. Тако исто и ми сви јединодушно пролићемо нашу посљедњу капљу крви за вјеру, слободу и независимост, и да знате добро да Црногорци ради су ви до посљедњега погребсти себе под развалинама својијех кућах и со тијем оставити потомству свједочанство гробовијех крстах да су пострадали за вјеру и отечество неголи потпасти под иго туђега ропства.
И то Вам јављамо да ово није први пут да се Подгоричани и Црногорци бију него може бити стоти, а све за то што Подгоричани на тврду божу вјеру невино сијеку Црногорце.
Молимо Вас да нам одма одговорите на ово писмо шта мислите, да се и ми знамо владати.
И да сте здраво!
У богохранимој Црногори.
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 14. октобра 1832.
Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,Откако сте Ви из Црногоре пошли већ досада трипут су турске чете на Црногору ударале. Први пут попалили су стаје Кучима, другом напали су на пастире црничке, од којих тројицу су убили и двије главе понијели у Скадар, а трећи пут засјели су Врањинашима, који су ишли да беру своје кукурузе, и убили су двојицу, те им главе понијели на дар везиру скадарскоме.
Правитељствујушчи сенат писао је Али Намик-паши, везиру скадарскому, молећи га да своје подчињене одврати од таквог рђавог поступка спрама Црногораца, но да живујемо на сусједству у миру и љубови. Обаче везир није ктио нашем Сенату ни рјечце одговорити, но ми пише да он тај потпис, сирјеч президента и каваљера г. Вукотића, не познаје и Црногорце турском рајом назива. Све ово видићете боље из приложене копије.
Црногорци пак нити су кад раја били, нити ће, ако Бог да, икад бити, јер да они желе бити туђи поданици, већ одавно има тко би их примио и ђе би барем могли бити сигурни животу и совршивати слободно своје богослуженије, а не трнити, као под Турчином, свако угњетеније и ризични живот проводити. Црногорац кад изгуби своју слободу и независимост, он више свој живот не шчитава ни у што и радије свагда овај губи но оно двоје. При свему тому скадарски везир не престаје трудити се како би овај народ у турско поданство довео. Најпослије почео је потајно нашијема пошиљати бињише и берате. Један од ови берата имам и у рукама и жао ми је што ми га не има тко истолмачити. Узмите сада на Ваше благорасужденије све предименовате турске поступке, пак чините закљученије: тко има право тужити се, Турци или ми? Ја Вас молим именом цијелога овога народа да бисте по Вашој удобности о томе изволили јавити коме сљедује, јер знам добро да Ваша препорука млого може учинити, какогод што сте и сада Ви управ највише содјејствовали да се то три хиљаде цекина назначе, иначе Бог зна кад би ти новци дошли. - Хвала вам на усердију и труду које за овај биједни народ полажете.
Приђе неколико дана долазио је овђе г. Симо Милутиновић од јего свјетлости књаза Милоша послат с писмом којега и пошиљем Вама да благоизволите прочитати а потом возвратити га.
Ужички епископ Никифор дошао је у Морачу, од куда ми и пише да жели доћи и стојати у Црногору, почем из разни обстојатељства никако не може остати у Србију. Нешто собољезнованије спрама страдајућег ближњег, а нешто и оскудност духовенства у овој земљи принудило ме је да га примим и да му манастир у Црници опредијелим за живљење и за обучавање клирика, а при том и кажу ми да је добри христијанин који се здраво стара укријепити народ у благочестију нашем.
С чувством отмјеног високопочитанија имам чест називати се
Вашега Високоблагородија
милостивога господина
покорњејши слуга
архим. черногорски
ПЕТРОВИЧ с.р.Вуку Стефановићу Караџићу
Петроград, 1833.
Многопочитајеми Стефановићу,
Једва јутрос сјетих се да сам ти обрекао писати из Петробурга. Пространство града, симетрија улицах, величественост стројенија и тисућама овим подобна за мене нова појавленија узроком су томе моме закашњењу. Но како нећу закаснити и како ли ћу сјести писати кад и не знам да сам на земљи, но мислим подигнут Дедаловим крилима да из ваздуха сматрам или у сну да гледам столицу јединовјернога и јединоплеменога цара славенскога, столицу која се у пуном смислу назвати може цара и то управ великога. Сад све то расуди, пак ћеш и сам признати да прије ти досада нијесам могао писати.
Ово ти јутрос полусанљив пишем из гласовитог монастира Александра Невскога, но теке именом монастира, а свијем прочим палате, и јављам ти да сам здраво путовао од Беча до довде, здраво дошао и здраво се сада налазим у мон[астиру] Невском. Наслађујем се предивнијем погледом и прекраснијема зданијама Петробурга, разном искусном архитектуром дворовах царскијех, храмовах свемогућему уздигнутијех и величественима памјатницима воздвигнутијема основатељу ове столице и просвјетитељу Русије, какогод и другима мудрима њему последоватељима-Сваки безпристрасни овђе дошавши мора рећи и рећи ће: "Руски је народ велик, а цари рускога народа велики; свемогућа је рука творца излила благодат на цара Русије и на сав његов дом, свемогућа је воља творца возвисила Русију до овога степена, свемогућа је рука владике излила своје богате даре просвјешченија и човекољубија на дворјане".
Немој рећи да ћу ти послије другаче казати и да је озад Маре са сватовима; Мара или је дошла, или прошла, или је озада. Доиста је Петробург међу најљепшијема столицама европејскима. Љубезно те поздрављам.
Ако примиш коју част од онијех црногорскијех пјесанах, пошљи ми овамо. Ја ове двије мнозини читам, а највише женидбу... Имадем и Хомера на руском језику Гњедићем преведена. Српскије Хомер у народној поезији ко ју хоће разумјети и коме је српскост мила; а ко неће, залуд му сва добра качества праве поезије у народним пјесмама, у којима се налазе.
Допушташе ли печатати ту Глас каменштака? Ако су допустили, дај га печатати и пошаљи ми 12 егземплара; ако ли пак нијесу, а ти ми пошаљи матицу (оригинал), пак ћу обист хоће ли га овамо дати печатати.
За друго остајем твој прави и искрени доброжелатељ и слуга
Архим. ПЕТРОВИЧ ЊЕГУШ
Хасан-Бегу Ресулбеговићу
19. марта 1834.
Оно твоје пријатељство које си био са мном учинио на састанку ти си сасвијем искварио твојијем рђавијем поступањем против Жупљана, које си преко вјере чинио посјећ и плијенит. А што ми сада пишеш да ја наговорим Жупљане да теби дођу и да им ти разлоге даш, ја нијесам та човек који ћу луде на душу узет кад не могу поуздано знат хоће ли се здраво кући вратит, јер, да ми нијеси оне на пријевару посјекао, ја би их наговорио некако, но овако не могу никако. И вазде ће ми жао бити што нијеси држао ријеч, а ја сам моју држао и платио 20 талијера за она два Турчина што сам их откупио на твоју ријеч, за које си ми ти обећао те аспре, а сад, ако хоћеш послат или нећеш, како ти драго. Чуо сам да војску периш на Жупљане да удариш; но ја те молим да се прођеш тога и да гледаш љепши начин, е могло би на та начин горе изаћ и за једну и за другу страну.
Васу Поповићу
Цетиње, 24. априла 1834.
Сјутра увече дођи овамо да се учиниш сасвим житељ пустиње цетинске.
Ти знаш какво је моје срце - доста сам ратова, блажени иже в рај внидоша и раја не увидјеша.
Христос воскресе. Алилуја.
Владика ПЕТР ПЕТРОВИЋ
Петар II и Сенат црногорски подгоричким и спушким Турцима
Цетиње, 27. априла 1834.
Владика и Сенат црногорски поздрављамо бегове, аге, спахије и све Турке подгоричке и спушке.
Данас су нам дошли Брђани Бјелопавлићи и донијели неколике главе које су ви посјекли када сте удрили на наше село Јаштреб. Сматрајући ми на вас, иако честа нападенија чините, како и на друго человјечество, ми се нијесмо могли похвалити с овијема главама, нити је наше срце у томе несретноме ђелу никаква задовољствија нашло. Зато ви и шиљемо главе ваше браће натраг и пријатељски ви говоримо да се оставите ударања на наше крајине, јер доиста нас није жеља да с вама у немиру живимо, колико поради нас и вас толико више поради вашега цара, којега да оћете слушати, ми знамо, не бисте никаква нападенија учинили на вама пограничне народе. И знадите добро да смо ми кајил с вама бити у миру и у спокојствију само ако узоћете ви с нама. Ако ли не кћесте, каквом ни мјером узмјерите, онаквом ћемо ви и враћати. А противу воље нашега покровитеља, његовије сојузника и вашега цара никада нећемо одити. Оставимо старе будалаштине и све што је досад неваљало међу нама било, а доватимо се добра и мира, јере ми оћемо ако ћете ви.
Тако знадите и здрави будите!
Вуку Стефановићу Караџићу
Цетиње, 16. новембра 1834.
Особито почитајеми
господин Караџић,Да сам Вам и приђе одговорио па Ваше писмо од 6а ноембра, не би згорега било, али се мене доста рано и данас чини. Све ће бити како Бог узоће, а за хартију како ја узоћу. Наручио сам 100 стопах онакве коју сте Ви одабрали. За сада ће доста бити. Милаковић каже да је посла пословице. За слова ни гласа ни појаве. Бог да их сачува од свега злога. Не бих желио да попадну у царству Амфитриде, макар ако би се њима штампавали и укази (фермани) Океанови.
Засад код нас не има бољега појача од попа Јована и попа Васа. Они се код нас славе својијем гласом како Зонтах и Каталани у Европу, а унапријед ако што боље буде, чуће се и до Вас. Вјерујте ми да мање нијесам чека (по Вашему одласку) да се преселим с попришта свјецкога у покој уједињени него Мојсеј из пустиње у објетовану земљу (идјеже течет мед и млеко). Што бих ви дуже писа, све би замршеније било, и зато није потреба којекакве беспослице у поса окрећати.
Збогом остај, збиљски Србе,
храни српства душом грбе,
буди свагда оне ћуди
да ти српством дишу груди
па ћеш сваком мио бити,
душом ћу те ја љубити.Владика ПЕТРОВИЋ
Вуку Стефановићу Караџићу
Маине, 7. фебруара 1836.
Почитајеми господин Караџић,
Ваше сам писмо примио 1га фебрара, у које не стоји забиљежено када је писато. Ви захтијевате да Вам на њему брзо отпишем. Што знам али Ви брзо али поздно отписујем, јербо не знам колико је Ваше писмо трајало путом.
Ваше ће "Пословице" бити брзо готове, а би и досада да није била мала премјена у штампарији. Што пишете за конат Милаковића, он Ви је понио што сте му писали и ето га к Вама да Вас лично полази. Пјесмознавца и пјесмотворца Јована Ковача нијесам мога добавит, јербо је он у турске руке, али сам добавио Теодора Икова Пипера, ни горега ни горевића- Ови знаде 120 пјесамах доста добријех и ми смо их већ више половину преписали. Када их све препишемо, послаћемо Ви их на дар, но с тијем уговором да их све штампати дате, да буде за удивленије људима ови прости Србин који је оволико пјесамах мога упамтити у своју просту главу.
Моје прошеније које сам да г. Татишчеву за Вас јошт није никаквога гласа произнијело, нити ја о њему ништа знам. Не знам јоште што ће од тога да буде. Могло би што и бити, а лашње ништа. Ја знам да сам Ви дужан одговор из Котора, али сте Ви они који ћете опростити. Кога гође поздрављате сваки Вас троструко одпоздравља (симовскије). Ја љубезно Вас, сву вашу фамилију поздрављам, све Ваше пријатеље и добротворе.
Збогом остај, збиљски Србе,
храни српства душом грбе,
буди свагда оне ћуди
да ти српством дишу груди,
па ћеш српству мио бити,
вјечно ће те спомињати.Твој искрени
В. П. ПЕТРОВИЋЈеремији М. Гагићу
Маине, 17. фебруара 1836.
Ваше Високоблагородије,
Почитајемо Ваше писмо од 24. јануара пр[ошлог] имао сам чест примити. Двије жалости које су посјетиле Вашу душу и које су, ја мислим, причина Ваше болести, будите увјерени да су и мене тешке и да су ми увриједиле душу, јербо моја је душа таква да са својима пријатељима и печал и радост дијели. Природа је Вас и Вашу фамилију ту веома увриједила, а још више нашега доброга патриота и пријатеља Фрушића. Вишњи је управитељ дао у руке премену и плач и радост, а оно са својом смјелом руком раздаје и једно и друго. Када сте Ви оздравили, Ви ћете, ако Бог да, са онијема истијема те плачете и веселит се.
Чудо ми је ђе се није Милаковић свратио у Дубровнику да Ви каже причину његова путовања; зар му није дало вријеме. Он се отправио пут Русије ни за какво важно дјело, него за једну малу ствар; узнаћете за коју.
Љубезно ми поздравите, молим Вас, госпођу Евстахију и сву Вашу фами[ли]ју којој желим да творац иза печали посјети душу са радошћу.
Вас поздрављајући остајем с високопочитанијем
Вашег Високоблагородија
покорњејши слуга
владика црногорскиП. П. ЊЕГОШ
НЗ. Мој братучед Георгије Петровић дошао је и љубезно Вас поздравља. Другога па Црногорца није долазило.
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 13. маја 1836.
Милостиви господине
Јеремија Михаиловићу,Ваше почитајемо писмо од 14а пр[ошлог] априла примио сам, из којега разумијем колико је путах Вашој доброти досађивао г. Марко Радонић да Ви за њега ходатајсвујете, то јест за његов повратак у своје отачаство Црну Гору, на које Ви данас имам чест одговорит. Г. Радонић, да је био човјек какав се Вами представља и другијема људима, он не би ни прогнан био са својом фамилијом из својега отачаства, него би у њем био како остале поштене фамилије које у њему пребивају, јербо су он и његова фамилија бројена и чествована међу најпрвијема фамилијама у Црној Гори, него је г. Радонић својега отачаства свагда био враг и возмутитељ, не само он но сваки од његове фамилије. Стога су били и прогнани из Црне Горе. Ви знате, милостиви господине, да су људи зли и мутни који могу бунити народ свуда опасни и ђе су правитељства свој темељ јако утврдила, а камоли међу овијем свободнијем народом, који није нигда привика узду правитељства врх себе држати. Овђена лако онакви људи како што је г. Радонић могу наћи свободнијех немирнијех главах које ништа не разумију друго осим оно како им њима подобни каже. Њима се оно најљевше и најпоштеније чини. Ја сам истинито увјерен да би исти г. Радонић јопета, како би уљега у Црну Гору, почео мутити и бунити народ и обраћати га противу онијех људих који у народ његово правитељство состављају. Увјерени будите да његово обећање и његова заклетва не би ништа друго била до гола лаж. Дакле, када је отачаство остало без својега врага, што ће му се јопета у дому уводити?
Што се пак тиче мене, будите увјерени да не само један Радонић него и стотина да и[х] онаквијех дође, они не би могли мене ништа учинити, али оно што се чини зло мојему отачаству, оно је моје собствено зло. Што пак кажете да нама више могу учинити зла с прага од Црне Горе неголи из саме Црне Горе, напротив тога они нама ништа не смију нити могу учинити из државе авс-гријске, јербо ће бити наказани законима австријскијема. Ако ли би нама пак штогођ учинили (што се не надам), па не би били наказани законима државнијема, онда би се јавна непријатељска дјела међу нама и Австријом отворила. Веома ми је жао, милостиви г[оспо]дине, што Ваше прошеније не могу испунити, али ћете виђети причине које ми не дају у истоме листу и надам се да ћете ми опростити, јербо Ви знате моје срце и душу: они Вас љубе и почитују како мојега искренога пријатеља, који ће свагда занимавати у њиховоме храму мјесто првога отачаствољубивога Србина. Г. Саво и његов син Г. Георгиј Вас срдечно поздрављају. Ја Вас и Вашу фамилију поздрављајући искрено, остајем с почитанијем
Вашего Високоблагородија покорњејши слуга владика црногорски
П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
Али-Паши Ризванбеговићу
Цетиње, 6. октобра 1836.
Од нас Петра Петровића, владике црногорскога и брцкога, Али-паши Ризванбеговићу.
Примио сам твоје писмо јошт поприђе, али ти нисам има кад одговорити на њем. Ти пишеш да ге честити Отмановић поставио везиром од Херцеговине. То смо чули откако си постао тијем чиновником. А што пишеш е је Грахово у твој санџакат, досад није било и ако си га пријеваром опалио, то си мога кријући учинити вазда, али никаквога поштења ни пред ким не можеш добити за такве твоје поступке. Ја ти кажем да је Грахово мој ђед населио и оно је наше, а посад биће онога коме Бог суди. Што кажеш да си се мислио стати с заповједницима од Котора и Дубровника пошто Грахово смириш за поставити мир међу вашом крајином и ћесаровом, а послијед и с Црногорцима, то је све била твоја пријевара, коју си и учинио над Граховљанима, но такви твој поступак није ти донио никаквога поштења. - Зашто, кад си мислио харати Грахово, нијеси написа мене да идеш с војском харати моје људе, да би се и ја спремио бранити моје границе и људе који су моји? Ја знам веома добро да његово величество султан Махмуд није ти река да хараш погранични народ, но си кријући ударио, а кријући и побјега- Има боја нијеси ни с ким но с неколико Граховљана при помоћи триста и четрдесет Црногорацах, који су били пандурима на својој граници.
Што говориш да мислиш е сам чуо да су два цара у мир, - па у мир њихов ко има право метати прст у рају цареву? Ја моју дужност веома добро знам на конат тога и наредбу коју сам има од мојега високога покровитеља да сједимо с миром од свакога- И ја бих с драге воље с поданицима високе Порте отоманске у мир живио како што живим с људима цара аустријскога, али ти твоју дужност не знаш, но желиш славу добити харајући народ који није подвластан Порти отоманској, и то с пријеваром. - А знај добро да на Црну Гору јошт нико није добио славу. Нећеш ни ти, вјеруј ми, иако се поводом твојега славољубија много наше крви пролило, ма ни турске није ништа мање.
Што говориш да не знаш је ли то из моје главе било да гвардија и неколико људи од Црне Горе дођу у помоћ Граховљанима и толико твојијех људи побију, ја сам ово мало число људи посла у Грахово као пандуре, а теке су дошли, твоја је војска ударила на њих и Грахово попалила, и они су се дужни били бити и били су се колико су могли и толико твојијех људих, што говориш, побили. И мене се међу тијема Црногорцима неколико момчади од моје куће нагнало и ту је двоје погинуло; нијесу имали но по петнаест годинах. Ја веома сажаљивам да нијесам знава твоје намјереније, зашто бих скупио неколико хиљадах Црногорацах да те јуначки сретем на своју границу, како су се вазда научили Црногорци. -
Него сврх свега тога покоља и крви која је пала и с ваше и с наше стране, ја те молим да се прођеш од Грахова. Нећеш ли се проћ, а ти одговори Богу и твојему цару за све што се досад догодило и што ће се посада око њега догодити.
Милошу Обреновићу
Беч, 15. јануара 1837.
Пресвијетли Кнеже,
милостиви господару,Почитајемо писмо Ваше од 1-вога октомбра прошле године имао сам чест примити, из којега видим Ваше драгоцјено расположеније к мени и народу црногорскоме, за што приносим Вашој Свјетлости моју чувствитељњејшу благодарност и молим всевишњега творца да сохрани Ваше за свакога Србина драгоцјено здравље за похвалу и срећу свега славеносрпскаго народа.
Молим Вас, Пресвијетли Кнеже, да ми опростите што нијесам има времена прије Вама одговорити па почитајемо Ваше писмо, будући сам оно примио пред самим мојим одласком из Црне Горе у Бечу поради неких посалах с австријским правитељством црногорскијех ђе се сада и налазим.
Послије доласка мојега у овоме столичноме граду првом дужношћу поставио сам себе одговорити Вама, Свјетљејши Кнеже, на прељубезно мени Ваше писмо и изјавити у томе моје неограничено желаније виђети се с Вама лично и преговорити о многоме што би се тицало до ползе народа славеносрпскаго, но опстојатељства нека неће ми дозволити моју давњејшу нелицемјерну жељу испунити.
Пресвијетли Кнеже, Ви изволите изјасњивати у Вашему писму да у књигопечатњи црногорској јесте познали нека правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатани црковни славенски књига нашег вјероисповједанија. Поради мене била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби учинили међу собом једно правило књигопечатања, а особено Срби и Црногорци, но и то остављам до тога времена доклен будем срећан виђети се с Вама лично и преговорити како о томе тако и о многијема другијема стварима које би се тицале до среће подвласних нама народах.
У закључењу овога мојега писма имам чест поздравит Вас Пресвијетли Кнеже, наступајућим Новим љетом, којега како и млогих другијех всесрдечно желим Вама проводити са свом пресвијетлом Вашом фамилијом у доброме здрављу, спокојствију и благоденствију за похвалу и радост српскога народа.
С глубочајшим мојим високопочитанијем и преданошћу имам чест бити Ваше Свјетлости милостиваго господара покорњејши слуга.
Владика црногорски и брцки
П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШРадовану Мрчарици-Пиперу
Варшава, 18. јула 1837.
Радоване,
Како примиш ово писмо, писаћеш Виду у Бјелопавлиће да нађе троје четворо момчади, но која су лијепа виђети, која ће имати по двије леденице и нож и бијеле шалове; толицињу пиши нека и Тодор Мушикин из Пиперах изабере исто тако ођевене и оружане; нека буду готови кад им пошљемо да нас срету, а ти изабери црногорскијех пешесторо, како на примјер Ђура Прелова, Мишка Никова с Липе, но нека буду лијепо ођевени, јербо иде са мном један човјек стидан; рад сам да их види. И нека ово све буде како ти пишем, и немој да ко за ово зна. И гледајте обијелите куће, нека је све лијепо и чисто како смо ви писали и из Петробурга, и поздрављам моје родитеље и сроднике, и стрика Сава, архимандрита Стефана, попа Николу и Филипа, Михаила, и нека буду весели. Ја сам здраво и нијесам залуду стоја оволико времена.
Владика ПЕТРОВИЋ
И оне камаре на Стањевићима иска обијеле лијепо, то јест оне двије, и скла нека метну ако је које разбијено.
Милошу Обреновићу
Трст, 3. августа 1837.
Ваша Свјетлост,
Има неколико данах да се бавим овди у Тријесту чекајући прилике отправити се у Црну Гору, и баш на два три дни пријед мојега одласка допадну ми однекуд у руке сочиненија покојнога Обрадовића, препечатана у типографији Ваше Свјетлости. Ја сам се тому веома удивио и зачудио како се допустило то у Вашу типографију препечатат, у типографију из које су дужни источници слатки и питателни у народ православни истјецати, а не горки и отровни.
Свјетљејши Књаз, то је јавно подруганије с благочестијем, које је корен шчастија славенскога садашњега и будућега. Ја знам истинито да Ваша Свјетлост, како се у друге ствари умно владате, тако бисте и онај разврат од својега народа удаљили да Вам нијесу ту ствар наопако представили Ваши служитељи, којизи то зло сјеме нијесу намјеравали и посијали на штету благочестија ни иза шта другога до из сопственога интереса.
Такви случај мене принуждаје молити Вас покорњејше да заповиједите вишеречена сочиненија не пуштати из Ваше типографије и да их забраните у Ваше књажевство свакоме читати и имати, као што и друга сва правитељства зла и развратна сочиненија запрећују.
Ја просвјешченије љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је сообразно данашњијем опстојатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а просвјешченије развратно, којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске нити ја љубим нити ће ниједан управомисљашчи Славјанин.
Ја бих Доситеја почитова да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио, и зато га презирем како човјека који није видио у што се садржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем.
Впрочем поздрављајући Вас љубезњејше имам срећу бити с високопочитанијем
Ваше Свјетлости
предањејши слуга
владика црногорскиП. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
Фридриху Орешковићу
Цетиње, 25. октобра 1837.
Благородни господине,
високопочитајеми и љубезни пријатељу,Ваше почтено писмо од 13. овог мјесеца мило ми је и повољно било колико икакво писмо што може бити човјеку мило кад прими од свог сонародника који с искреностију свога знанца љуби. Оно ме је у многотрудним мојим пословима, због који писам Вам могао досада одговорити, развеселило, и ништа ми повољније не би било као да ме и унапријед посјетите почесто, баш ако и пс пространима, јер знам да Вам дјела не допуштају на то много времена, а око барем краткима писмима, и надам се да ћете Ви овој мојој пријатељској жељи угодити.
Кад гдје успишете Њиховој екцеленцији господину губернатору далматинскому, молим Вас изјавите им моје високопочитаније.
У време мога и Вашега заједно бављења под Махинама препоручивали су ми г[оспо]да Митар Микула и сердар Буровић из Будве да пишем и да молим њихову екцеленцију, за првога да му сина Марка приме у Задру у духовну семинарију, а за другога да му одреде плату која се даје другима сердарима по Далмацији. Мени је тешко било досађивати њиховој екцеленцији, знајући напред да су им се и други молили за друге конкоренте, па свакоме не могу ни њихова екцеленција жељи испунити. При свем том желио би срдцем и душом да могу помоћи и једном и другом, јер су обојица добри и честни људи, но оптерећени многобројном фамилијом. Из тог узрока молим Вас да бисте имали доброту узети на себе то бреме - пре поручити их од моје стране Њиховој екцеленцији да благосклоно соизволе на моје прошеније.
Хвала Вам на доброти што сте изволили на прочитаније послати ми неколике н[оме]ре "Србскога листа", које Вам враћам, а овај лист и мени долази из Пеште.
Ево Вам шиљем и писмо Вама писано од г-на Караџића, кога можете слободно увјерити да гаја и сада исто као и пре него што је ону књигу о Црној Гори издао љубим и почитујем. Па и зашто би ја на њега мрзио? Он је човјек наш ревностни списатељ, који чест свом народу, а покрај њега и себи чини. Напротив тога, ја би му рад помоћи и подржати га у његовим пословима, те како јошт. О овом га можете увјерити слободно и поздравите га.
Сад Ви примите искрено-илирски пријатељски поздрав од онога који Вас срдечно љуби, почитује, много цијени и с којим се дичи
Ваш
покорни слуга и искрени пријатељ
владика черногорскиП. П. ЊЕГОШ
На полеђини овога писма стоји: Примићете ту пастрвицу да пробате каква је риба црногорска.
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 3. јуна 1838.
Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,Сљедујући мудрима наставленијама нашега покровитеља Њ. В. императора всеросијскога, како сам посљедњи пут из Русије дошао овамо, тај час обратио сам се к везирима скадарском и херцеговачком с понуђењем мира и доброг на обојудној ползи основанога сношенија, но дни, мјесто да уваже ова моја мирна подношенија, клонивша се к уштеђењу проливања човеческе крви, одбацили су и с презренијем и јошт већма настојали су беспокојити Црногорце, као што се јавно дознаје из поступака њима подвластни житеља. Од тога доба мало је кад времена пролазило да турски поданици нису накост чинили Црногорцима, час палећи им једно или друго, час отимајући или с намјером да отму животињу, час из пријеваре сијекући и[х] и главе носећи. Најпослије су гдјеког и жива хватали и у ропство водили. Да, милостиви господине, жива у ропство водили! Ово није измишљеније за оправданије моје или Црногораца, него ово је дјејствитељно било. Недавно су турски житељи заробили једнога Црногорца, па јошт заробили у аустријском предјелу. Ово не подлежи никаквој сумњи.
Не пазећи на сва та постојана турска зла, ја сам, имајући свагда у виду свјато набљудавати совјете и наставленија великодушног монарха, којим смо ми облагодјетељствовани и у којему ми сву надежду и нашу садању и будућу срећу полажемо, - ја сам, велим, колико сам кадар био, одвраћао и заустезао Црногорце да злом не враћају за зло Турцима, надајући се на побољшање ови, но препунивши се мјера турски безчовјечија, Црногорцима није другог средства остало него или да им се свете или да им предаду оружје. Дуг чести, презревши посљедно, предизбрао је прво и освету над Коренићима учинио.
Што се тиче Грахова, за које сте ми у Вашем почтеном писму од 31. маја (12. јунија) ов. г. за № 62 изволили писати да се тамо говори да су Црногорци њим завладали и да се Турци купе у Херцеговини да освободе Грахово и ишћерају Црногорце из своји предјела, чест имам соопштити Вам да Грахово нити је данас турско, нити је од преко сто година њиово било него црногорско. Граховљани су од сто година више дијелили зло и добро с Црногорцима уједно. Они су с овима заједно помагајући и Русима своју крв пролијевали против непријатеља. Њима су моји предшественици као и осталима племенима црногорскима шиљали старјешине да им по обичају овоземском суде, и судили су им. Такођер и откако сам ја постао за управитеља, владајући се примјером моји предшественика, моја им је гвардија вазда судила и дан данашњи суди им. Истина да су они Турцима давали понешто, но то су давали од неки земаља и пасишта која су држали до града Клобука. Ја им то нисам никад бранио, нити им и сада браним то давати, само да хоће Турци од њих мировати. И отуда не сљедује да је Грахово турска земља, као што сте га и Ви у предпоменутом Вашем писму изволили тако назвати. И Други црногорски племена има која за гдјекоје земље аустријске плаћају, но она зато не престају бити црногорскима племенима.
Осим тога, треба знати да је Грахово, какогод и остала племена црногорска, често тукло се с Турцима и опет се по обичају ови земаља с Турцима мирило, па Турци, бојећи се Црногораца, нису до 1836. године никад смјели велику војску на њ дизати. Поменуте 1836. године, истина, везир херцеговачки ударио је пријеварно ка Грахово, попалио га и посјекао неколико Граховљана и Црногораца који су им у помоћ били дошли, као што би и свакоме свом племену дошли и долазе кад Турци на које ударају. Речени везир, свршивши зло своје дјело, побјегао је тај час из Грахова, а побјегао је јединствено зато што се бојао Црногораца, који су и спремали да се с њим побију. И тако је Грахово опет остало црногорско, равно као и друга племена црногорска која су Турци кад палили, исто су остала опет црногорска, којима су и насељена.
Кад би ми Турцима оставили сад Грахово, ми би морали и сва наша племена једно по једно уступити им, ако они добијају право притјажанија мјесто тим што га попале. На примјер, кад је при свршетку 1837. године везир херцеговачки имао намјереније ударити с војском на наша два племена, Горњу и Доњу Морачу, да ја зараније нијесам то обазнао и да нисам отправио двије хиљаде Црногораца онамо, он би из пријеваре може бити попалио обје Мораче, но зато ни по каквом правилу ми не бисмо допустили да њима принадлеже докле бисмо кадри били Морачане својим оружјем подржавати. Паша скадарски виђели сте шта ми пише за Црницу да је његова. Да ми херцеговачкоме пустимо Грахово, он би сјутра опет искао Црницу.
Даја нисам кадар ратовати с Турцима, то и Ви сами знате, а да не имам ни намјеренија никаква на завојеванија, о том Вас увјеравам искрено. Притом баш и да сам у стању рат водити с Турцима и да је мном обладало славољубије завојеванија, опет не би ја до тога чак степена неразуман био да предузмем оно што би ми причином било изгубити милост великодушнога монарха всеросијскога, коју милост ја далеко више цијеним него велика каква завојеванија, нити би њом жертвовао Бог зна каквима завладјенијама, а камо ли једноме безплодноме и празноме Грахову подобноме мјесту. Но Грахово је наше, а што нама принадлежи то лако доиста не пушћамо, као што ни други нико своје не пушћа, јер кад бисмо почели то пуштавати, онда би наше мало племе ишчезло међу многочисленима непријатељима. А да је Грахово наше, то је познато и г. полковнику Озерецковскому, који је овдје био и о њему на мјесту идући кроз Црну Гору вјерно извијестити се могао.
Ако што будете доносити о Грахову министерству, можете му донести из овога што ја имам чест Вам сообштити. А да је све ово истина што Вам пишем, ја стојим добар и кадар сам свагда доказати. У случају да министерству буде сообштено онако како што наши непријатељи желе и раде, министерство би се могло за неко време против нас вооружати, но најпослије и у овом случају знам да ће се увјерити и оно о свему овом што Вама сообштавам и мене права наћи као што сам и у овом дјелу прав.
С отмјеним високопочитанијем и преданошћу чест имам бити
Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорскиП. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
Венцелу Фетеру Фон Лилиенбергу
Цетиње, 12. августа 1838.
Ваша Екселенција,
Почтено писмо Ваше од 17а авг. по р[имском] пуно укора као и свако на мене отпусћено, имао сам чест примити. И ово је готово истога содржанија као и оно од 12. числа истога мјесеца, само што је у овом прибављено да моја воља занима мјесто права и да ово пред њом не ваља ништа. Кад би то дјејствитељно тако било, онда би било с моје стране сувише да се таковим показујем и спрема равног себи, толи спрема Аустријске Империје. Заиста, иако ме тијем укоравате, ја знам да и Ви сами не можете то вјеровати, зашто знате да ја нијесам чак толико глуп чојек да ја таким себе показујем пред чиновницима аустријскима.
Што Ваша Екселенција спомињете да сам ја у Бечу дао Њ. Свјетлости књазу Метерниху и Вама честно слово да ћу ја радити да се границе раздијеле међу Црном Гором и државом Њ Величества императора аустријскога, то је истина. И заиста да је Ваша комисија с таквом справедљивошћу поступала у назначенију граница с каквом сам ја, оне би се досада биле и раздијелиле; но с оним поступањем и намјеренијем како чини Ваша комисија досадашња трудно ће се у томе дјелу успјети.
А што Ваша Екселенција помињете ако ја желим промијенути мисао, ја је другојачије промијенути се могу већ ако би све оне собствености црногорске које захтијева Ваша комисија уступио, па и с тим не би успјео никаква добра учинити, само би противу себе васколик црногорски народ ваоружио. Вашој Екселенцији познато је добро колико сте ме пута увјеравали и Ви и Њ. Свјетлост књаз Метерних да раздјеленије граница међу Боком и Црном Гором гледаће се свршити најсправедљивијим начином, да се не учини ни једноме ни другоме пограничноме племену никакве штете нити узимања собствености, то ли га лишити и онога о чему живи и без чеса не може суштествовати. Ја знам доиста да сте Ви и данас истога мњенија, но будите увјерени да се овамо на граници сасвим против тога поступа.
На питање Ваше Екселенције да кажем шта је моја жеља, чест имам одговорити да би Ваша Екселенција, ако бисте могли, изволили видјети очима собственима како ове пограничне ствари стоје, па онда бисте видјели јесу ли свеколике тужбе па мене справедљиве или лажне. Ја се надам зацијело, како бисте Ви дошли и ствар развиђели, да би се границе свеколике у кратко време раздијелиле. У случају да Вашој Екселенцији важнији послови не допусте доћи, а оно когагод изволили будите послати или наредити да том ствари управља, ја сам готов са свијема могућијема силама порадити да се учини какогод добар доспјетак овоме дјелу које је теже мени исто икоме другоме.
С чувством глубокога високопочитанија и преданости чест имам бити
Ваше Екселенције
предањејши слуга
владика черногорскиП. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу
Цетиње, 29. октобра 1838.
Ваша Екселенција,
Давно сам ја Вама обећао послати мало вина црногорскога. Моје обећање, ако је и позно, него испуњам. Ја би и давно ово испунио, него сам се нада да ћете Ви заборавит да сам Ви га обећа. Ја сам се похвалио да имам лијепа вина, а сада виђу да овака вина нијесу за таке особе, него је руска пословица: Чјам'' богат'' тјам'' и рад''. Ми бисмо ради били да је природа к нама тако расположена као што је к Италији и к Грецији, него наша природа, како је сама по себи љута, тако је и у својима производима.
С особеним високопочитанијем чест имам Вас поздравити и увјерити Вас о мојој к Вама непремјеној преданости, с којом остајем
Ваше Екселенције
покорњејши слуга
владика черногорскиП. П. ЊЕГОШ
Ферих-Хасан-Паши
1838. [?]
Од нас Петра Петровића, владике црногорскога и брдскога, Ферик-Хасан-паши, забиту скадарскоме, пријатељски поздрав.
Примио сам Ваше писмо, које ме веома удивљава видећи да се мећете у туђе послове. Што је Вама стало до нас и до Примораца или ми наше границе [подијелили] или не подијелили. То је Вама ствар сасвијем туђа, по којој се показујете да не познајете своју дужност. Ви кажете да Црница принадлежи Вама. Она, истина, да је принадлежала у старо вријеме Вама, како што је негда Вама принадлежала Арбанија и готово сва друга европејска Турска. Ако је ово увреда, коју мени наносите у Вашем писму, и из Ваше главе, то је знак да добро не знате како ствари стоје. Ако ли је из чије друге главе, то они, који Вас је ово учио да ми овако пишете, није то Ваш пријатељ, јер се с Вама смије. Ово Ваше писмо другојачији одговор иште, но ја желећи бити с Вама као забитом у пријатељству, удаљавам се од свијех нелијепијех ствари које би Вас могле увриједити.
И да сте здраво.
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 10. јула 1839.
Ваше Високоблагородије, милостиви господине,
Послије дугог мог списивања с везиром скадарским напосљедок успјео сам и с турском Албанијом учинити мир, но овај је мир тако слаб у својима основима да се врло лако поколебати и нарушити могне. Да нису с друге стране побуђивали Турке не согласити се на моја честа представљенија о миру, он би се, као што и сами гдјекоји албански Турци говоре, и давно и темељно учинио. Не пазећи на слаби основ овога мира, Црногорци га доиста нарушити неће.
С Аустријцима није јошт почето лани прекинуто назначивање граница, но и ако се почне, једва ли ће што од тога бити, јер аустријска комисија нема рјешитељно никакве власти да сама у договору с нашом комисијом забиљежи границе, него се поводи за својима, с Црном Гором граничећим житељима, а ови Бог зна гдје унутра у Црној Гори кажу своје границе. Вјерујте ми да би ја срцем и душом рад био да се могу око граница лијепијем начином с комисијом аустријском нагодити. Но је ли могуће на њена неправедна захтевања, ослањајући се на жељу своји житеља, согласити се и лишити неке Црногорце онога о чему живе? Једном ријечју, границе међу нама и Аустријцима није никако могуће раздијелити што не би од аустријског двора комисија упуномоћена била, јербо ова досадашња никакве власти не има јербо један најпосљедњи сељанин аустријски да рече да не пристајем на то што сте ви комисија раздијелили, аустријска комисија, ако не доспије да га убиједи кано молећи га да пристане, раздјеленије се они час прекида. Ово је причина која чини оволико ларме међу нама. Ја баш и да хоћу склонити се на ово уступљење и тако несправедљивим бити к Црногорцима, неће Црногорци хтјети пустити оно што су и они и њиови преци с крвљу досада бранили. Мене је и лани не малога труда стало удржавајући Црногорце од непријатељски дјејствија против Аустриј[а]ца, који су неправо напали били на Црничане и попалили им стаје, но све једнако чини, на мене се сва кривица бача. Када је био бој међу Црничанима и Аустријцима, ја сам више од двије хиљаде Црногораца у једној гомили зауставио да не ударе на Аустријце. Такођер и по другијема Црници пограничним племенима дао [сам] наредбу да нико не удара на Аустријце, говорећи да су они наши пријатељи. Мене су овоме послу свједоци који су све ово очима гледали господа К. Ковалевски, бивши мој учитељ Француз Жом и аустријски офицер Хартлин.
Чујем, а не знам хоће ли бити истина, да су Аустријци намјерени да граде и затварају воду на црничкој граници, којом се водом Црничани од преко 70 година служе и без које нека племена морала би се иселити. Може бити даје њихова намјера била да тим само даду повод к свађи и непријатељству, будући смо се у том налазили с албанскима Турцима, па да нас јошт већма спрегну и киње. Ако буде истина да ће они ту воду градити и затворити, ја не вјерујем да ће то бити по наредби правитељства, него само мјестнога началства, јер та забрана воде непремјено морала би изнова нарушити на црничкој граници слогу и добро сношеније.
Ми овдје одавна не имамо кише, нити се надамо да ће што родити жито. У сваком случају да би сачувао се народ од глади, наручио сам с прошастом поштом у Тријест г. М. Вучетићу да за мој конат купи и у Котор пошље 4000 млетачки стара кукуруза.
С отмјеним високопочитанијем и преданошћу чест имам бити
Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорскиП. П. ЊЕГОШ
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 19. јула 1840.
Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,Имао сам чест примити Ваше почтено писмо од 13 (25) јулија под №59, којим сте изволили извијестити ме да сте вексле продали с роком да се плате 29. јулија. По истеченију тог рока изволите, молим Вас, новце отправити по пароходу у Котор на мог брата Пера Томова Петровића, од којега ћете и моје росписке добити.
Истина даје прошла већ година дана откако Вам ја нисам ништа сообштио шта се догађа у Црној Гори и на њенима границама, ал' томе је узрок што нисам имао ништа новога и важнога сообштити Вам, иначе ја не би никако пропустио то. Што се говори у Вјени и ту да смо ми, штоно рек, у одкровеној војни с Турцима ерцеговачкијема и албанскима и што газете разне којешта о нама опомињу, то су само измишленија наших непријатеља, јер ми с Турцима немамо ништа друго осим обичне ваздашње ствари. Они нас често, час овђе час онђе, нападају и штету нам чине, а Црногорци им свете се гђе и колико могу, а може бити каткад да им и у већој мјери зло за зло враћају. Бива често да самовољни Турци ерцеговачки и албански ударе на које село наше и предаду све што им до руке дође огњу и сабљи, па њиови главари, намјесто да их за такова ђела накажу, а они их јошт похваљују и даром даривају. Ово је прави и једини узрок зашто Црногорци морају да истом мјером враћају својима сусједима којом им ови узајмљују.
Ви можете свободно увјерити росијско-императорско министерство да ја сасвим никакве намјере немам покушавати се па завојеванија туђи земаља, нити ја почитујем ишта даје полезно мени и мојему народу што је противно вољи нашега покровитеља. Ја се свето држим совјета императора Николаја, који се у то состоје да са сваким у миру и согласију живимо ко хоће с нама тако. По овима совјетима ја сам свето досада поступао, па и од сада поступаћу, нити ћу се и у што пуштати што би противно било вољи нашега високога покровитеља. С Аустријцима у согласију и добром споразумијевању смо. Земље су на граници измјерене и само се чека да дође г. Чевкин, па да докончамо дијељење граница.
Писма која ми унапред будете пошиљати, молим изволите рекомандовати: Al Sigr. Giovanni Bjeladinovich a Cattaro.
С отмјеним почитанијем чест имам бити
Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорскиП. П. ЊЕГОШ
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 20. септембра 1840.
Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,Од чести погранични турски нападенија на нас посљедно које се Ови дана догодило врло је знатно за наш крај.
Хасан-ага Хот, буљубаша албански, Мехмед-ага, муселим подгорички, и Мехмед-бег, капетан спушки, скупе кријућ 6 до 7 хиљада војске, с којом пођу на наше село Додоше, удаљено од фортице жабљачке . врсту и по, с том намјером да исто село попале и поробе и да наша поља ту лежећа опустоше. За турском војском ишла су и кола празна, опредијељена на возење из наши поља кукуруза. На срећу, нашима дође Ас прије него што ће непријатељ ударити, те Додошанима, којих се броји до 120 пушака, прискочи у помоћ из другога оближњег села једно 100 пушака. Ово незнатно число људи дочека Турке, који су се већ били селу примакнули, с њима се мало преко ријеке побије, а затим усуди се и ријеку прећи и с Турцима потуку се. Послије кратког боја, који је Трајао сахат, Турци нададу бјежати без озира куда је који могао тако да су наши једне сагнали у саму фортицу. Мртви и рањени од наше стране износи число на 20, а на страни турској има их извјесно преко стотине, Премда се говори да их је и више. Међу турскима рањеницима и поменути муселим подгорички броји се, који је јако обрањен. Овај је бој тако жесток био да су се и рукама хватали за пушке једни другијема и неколике турске пушке донешене су ми онако искривљене, око којих су се чупали, а наши нијесу своје ни једне непријатељима пуштили.
Сви наши старци, па штавише и сами Турци признају да у овима крајевима јошт никад мања шака људи против толико велике силе није се тако храбро као сада поднијела. И доиста овај догађај остаће огледалом ваљатности у љетописима црногорскијема, као што ће у љетописима рускијема остати узором храбрости и самоотверженија поступак штаб-капетана Лито противу Черкеза.
Желећи да ови догађај изволите сообштити министерству, с отмјеним почитанијем и уваженијем чест имам бити
Вашега Високоблагородија,
милостиви господине
покорњејши слуга
владика црногорскиП. П. ЊЕГОШ
Александру Карађорђевићу
3. јануара 1841.
Сијатељни књаз
Александер Георгијевич,Ваше сам љубезно писмо од 8. окт. примио исправно по г-ну Раду, такођер портрет вашега бесмертнога оца. Никакав дар на овоме свијету не би мени пријатнији био од портрета витеза и оца јединоплемене мени Србије, којега су славни подвиги јошт када сам ја млеко матерње посао јако на таблици душе моје написати и који ће вјечно остати огледало витештва не само међу малијем народом српским него и међу великијема народима и у всемирној историји.
Такођер за оно што сте препоручивали г-ну Раду, што је могуће било од моје стране учинио сам, и унапријед све оно што будем могућ немојте ме поштедити.
Впрочем чест имам Вас поздравити и остати Вашега Сијатељства к услугам готов.
Ј. А. Турском
21. јула 1841.
Премда сте већ разумјели да смо благополучно раздијелили границу између аустријске Албаније и Црне Горе, но не могу пропустити да Вам и ја о томе не објавим, јер знам да је то Вама тако исто мило као што је и мени.
Имао сам чест примити од Ваше стране послани ми микроскоп. Овај чудесни инструмент заслужује свакојега вниманија: чрез њега људске очи јасније виде природу и човека, у велико восхишченије доводе твари великога створитеља, који је како у великијема својијема дјелима тако и у најситнијема животнијема своје совершенство показао. На овом Вашем дару много Вам и сердечно благодарим.
С истиним високопочитанијем и преданостију чест имам бити.
Али-Паши Ризванбеговићу
Цетиње, 18. октобра 1841.
Од нас П[етра] П[етровића], влад[ике] црн[огорскога] и брд[скога], Али-паши везиру херцеговачкоме, поздрав.
Примио сам твоје писмо, не знам у којему је мјесецу писано, зашто у њем мјесец није постављен. Овоје твоје писмо дошло преко Никшића отпечатано. Ја не знам ко ова твоја писма отпечатаје. Из њега сам све лијепо разумио што ми пишеш. Прво што ти се жали фукара пивска и дробњачка на наше Ускоке да им велики зулум чине, ја вјерујем да доста од њих трпе, јербо је тај зли и дивљи обичај остао међу њима и Турцима када нијесу граничари у миру, те један другоме сваким злом досађују, али ја не вјерујем да је ово писмо цијела фукара из договора писала и да жели да се Ускоци раселе, него су ово неколика човјека писали који Ускоке мрзе. А што кажеш да су ти Ускоци вазда давали данак од како си ти везиром [поста]нуо на Херцеговину, а када ти га нијесу [дав]али да су ти га све одједном платили. Они може бити да су ти неки пут и давали понешто, него без мојега знања и од мене кријући, како што га и мене многа села турска дају. А што кажеш да су га плаћали одједном када га нијесу шћели лијепо давати, то знамо да су они често пута плаћали и много зла претрпјели, него је и њима свак ко им је што чинио потпуно платио. За то што је досада било не може их нико прекорити. А што пишеш да тија чисто кажем иштем ли ја царску земљу, ја никакве царске земље не иштем, разма што ти пишем, ако желиш мир на граници, како што ја желим, да ми се прођеш од Ускока и од земље, на којој Ускоци живе, јербо ево педесет и више година од како су Ускоци ускочили к нама и отадар су они наши као и остала сва племена црногорска. И вјеруј ми добро, мој пријатељу, да те сви ти људи лажу који ти кажу да се Ускоци могу с њиховога очинства раселити, зашто докле ми трајемо трајаће и Ускоци и оно ... своје пуштат нећемо никоме. Само ти људи што ти то кажу раде о немиру.
Тако знади и да си здраво.
Мехмед-Спахији Лекићу
Цетиње, 7. марта 1842.
Од нас П[етра] П[етровића], владике црногорскога и брдцкога и каваљера русијскога, Мехмед-спахији Лекићу, капиџибаши на коншилуку, пријатељски поздрав.
Примио сам твоје писмо, из којега сам све лијепо разумио што ми пишеш. Ти знаш лијепо, спахија, да сам ја рад са сваким живјети по граници у миру и љубави ко хоће са мном, а посебно бих рад био с тобом, с којијем сам јошт када сам био дијете уфатио љубав. Сада пишеш да си и ти рад да се наша љубав понови. Ако си ти рад, и ја сам рад да изнова љубав уфатимо и да крајине наше смиримо. Ови ће мир Богу и царима мио бити, а нашијема крајевима свијема рахатлук и добро донијети. Ако си каил миру, како што се ја надам да си, а ти отправи три-четири твоја човјека под Жабљаком, а ја ћу моја три-четири да се ту, ако Бог да, састану и робје размијене и мир међу собом утврде и прогласе. И ако ти хоћеш да смо пријатељи на коншилуку док смо живи, знади добро е ја хоћу. И ову ми књигу по истој сахији отпиши да знам јеси ли каил ка и што пишеш са мном пријатељство поновити.
И да си здраво.
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 21. августа 1842.
Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,Примио сам Ваше почтено писмо од 15а августа, које ми је жалосну вијест донијело да се мој млади синовац, императорски паж Павел Петрович Његош, јошт 20а маја ове године преставио. Овај тужни глас мене је сасвим поразио. Па како и не би кад оно што сам имао најдраже на свијету, то сам изгубио, јер с њим је сарањена јединствена надежда његове куће, његовог стрица, а и самога отечества. Како сам за мене овај жалосни глас примио, ја би одма поспјешио дужност родствену учинити упутити се к гробу да га загрлим и над њим се исплачем, у којему је моје младо сунце зашло, мој ангел почива, којега сам љубио више него самог себе и у којему је погребен онај на којега сам највише надежде зидао за будућу срећу његова отечества и мене тужна, - ја би, велим, поспјешио ту дужност учинити да се не бојим да мој полазак не би што противан био мојему милостивоме покровитељу. Зато молим Ваше Високоблагородије да изволите извијестити се од Вашега началства и мени колико је могуће скорије јавити могу ли ја тај жалосни пут предузети или не.
С отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити
Вашега Високоблагородија,
милостиви господине
покорњејши слуга
владика црногорскиП. П. ЊЕГОШ
Ј. А. Турском
Цетиње, 23. јуна 1843.
Ваше Високопревосходитељство,
милостиви господине,За знак мојега пријатељства и одличнога уваженија к Вашој особи пошиљем Вам на дар једнога од мојих хатова који се назива Гавран. Ово је хат био онога у свој Босни и Албанији турскога у садашње вријеме најславнијега витеза Смаил-аге Ченгића, па кад су овога Црногорци прије 2 године дана посјекли, узет му је хат искрај његова шатора. Гавран је коњ млад, пунан огња и тако згодан даје управ весело на њему јашити. Примите дакле, Високопревосходитељни господине, овај мали дар за знак највећега уваженија с којијем Вам га подноси Ваш срдечни пријатељ и покорњејши слуга
владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 29. јула 1843.
Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,Одавно би Вам писао о стварима нашијема и Али-пашинима, али нијесам имао што докле виђу што ће се из тога родити. Ви знате каква је погодба лани међу нама у Дубровник била. Ја сам и онда готово знао, а сад виђу да оно није ништа било осим једна лаж с његове стране. Послијед, пошто је примио одговор из Цариграда, писао ми је једно писмо, у којему ништа друго казао није него што ме опоменуо да сам на царској земљи поданик отомански. Наравна ствар да сам се ја том његовом будалаштином, иако ме је увриједила, насмијао, па видећи и он сам да сам се ја тијем подругао, почело се опет зборити о нашему састанку негђе на наше границе. По кратком времену како је у народ изишла ријеч о састанку, почела су се откривати злоумишљенија турска да намјеравају мене на састанку убити пошто их стало да стало. Утом дође вријеме и од састанка, и ја пођем у Острог, а они некизи дођу у Никшиће. Цијелијех 5 дана варали су ме и чекао сам их када ће изисти на састанку к мени, док ево ти их шести дан ђе иду, но та исти дан, мало прије него што ће они доћи, мени се да чрез једнога пријатеља открити све њихово зло намјереније, зато их и не пустим к себе, нити хћенем с њима станка чинити, јер знам да ни о чему другоме варалице не раде, него да плету мрежу да у њу мене ухвате. Црногорци, који су чули шта Турци раде, и они су се о злу турскоме договарали, па кад виде да ја Турке к себи не примам, онда они те су око мене били и другијех неколико људи од оближњега села скоче на оружје да оне Турке исијеку. Ја сам се свакојако старао да те ствари било не би, и половину Турака учинио сам спасти, а 9 или 10 од њих близу саме границе исијеку Црногорци.
Три пута смо ми досада мир чинили с пријеварнијем везиром херцеговачкијем, и сва три пута је нас на миру преварио. Једном нам је посјекао три чобана и узео око хиљаду оваца, другом посјекао је тројицу, трећом знате колико зла учини када Граховљане на мир пороби, посијече и поплијени, па ни за једну од ове три није нам удовлетворенија дао, и ова му четврта за руком не изиде. Ви који сте близу граница и као консул нашега покровитеља, и сами све ове пријеваре готово знате као и ја. Ја оволико постављам себе у дужност Вама објавити, молећи Вас да доведете ово до знања Вашега началства и да га увјерите од моје стране да са злијема и пријеварнијема Турцима од Босне и Арбаније никако није могуће имати мира ни доброга споразумјенија, нити ће се моћи мир у ове крајине међу нама и Турцима никако установити приђе него би посланици од двора рускога и турскога међу нама мир утврдили.
Ово Вам објављујући, с отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити
Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорскиП. П. ЊЕГОШ, с.р.
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 12. августа 1843.
Милостиви господине,
Драго Вас поздрављам са свом Вашом благородном фамилијом.
Знам да Вас много интересује знати што се међу нама и Турцима ради, али Ви немам што важнога писати, само ту неки дан једна 1,000 Арбанаса ударили на једно наше погранично сеоце у коме се не броји но 30 кућах, зажде двије сионице и једну кућу, која је исто тако сламом била покривена, но оно сеоце с помоћу једнога другога ништа мањега изаждену Арбанасе из села. Ту 40 Арбанаса падне мртвијех и рањенијех, а од нашијех никакав не буде мртав, но 5, 6 рањенијех. Овако су ме увјерили они, по овдашњему обичају, који су неколико глава арбанашкијех донијели овамо.
Ми смо у рат са свијема Турцима около нас, како готово свагда што смо. Они су вазда сложни на наше зло, и Бошњаци и Арбанаси. Веома ми је за чудо, господине, да би многи људи радији да су Турци и ови пут, како много пута, преварили Црногорце, него ли е су Црногорци својијема варалицама зајам вратили. Чудо ми је да људи кажу да су Црногорци противу права народнијех сада поступили, а нико не каже даје Али-паша противу права народнијех поступио када моје посланике похвата, три на колац наби, а три по године у синџир држа, и за друге многе невјере које је учинио мојијема крајинама, а и сада да су преварили мене и моје Црно[горце], за то не би пико ни ријечи рекао, но би све ћутањем прошло, како што је пролазило и ово до данас што је нама чинио. У нас је обичај, који се у ови народ у закон обратио: којом мјером ко нама зајми, оном истом да му зајам повратимо. Да нијесмо зло са злом предусретали, давно би се на ову гору турска џамија поперила и ова шака Славјана своје име изгубила. - Истина да је мучно водити рат 100000 народа црногорскога са 2 милиона Бошњака и Арбанаса, а особито у данашње вријеме када им правитељство цариградско сваку нуждну помоћ у изобилију противу нас даје. Може бити да ће казати ко да ово овако није, али ја најбоље знам који сваки дан то очима виђу.
Дуже немам времена писати Вам, а имао би шта доста, али како би што изнова било, објавићу Вам, молећи Вас да и Ви мене како својему пријатељу што бисте чули објавите.
Молим Вас узмите од тије динара оне 700 рубаља те намирите рускога генерала за мојега братучеда Георгија, а он ће овамо платити.
Впрочем драго Вас поздрављам
Ваш искрени пријатељ и слуга
в[ладика] црногорскиП. П. ЊЕГОШ
Јеремији М. Гагићу
Котор, 24. септембра 1843.
Ваше Високоблагородије,
Постављам у дужност себе објавити Вама да сам јучер 23г септ. благополучно се повратио из Грахова пошто смо с Турцима премирје учинили, и у идући четвртак послаћу ја мојега секретара Милаковича и Али-паша једнога чиновника у Кастелнови да се саставе и трактатом мир учине Херцеговином и Црном Гором, од кога ћу трактата, како се начини, копију Вама отправити. Ви сте куриозни знати шта је међу нама и Турцима било на Грахову. Турака је по чистима извјестијама било од 12.000 до 15.000, Црногорацах најпре је било 4000 до 4500, но како везир скадарски и Арбанија почне ударати на погранична њима наша селенија, ја будем принуђен отправити 1500 људих по граници арбанашкој да останове везира скадарског, који је сам предводитељствовао Арбанасе. Херцеговци, како су чули да им помага везир скадарски (како што је обичајно да увек Арбанаси Херцеговцима помажу, а они њима у подобне случаје), посоколе се Херцеговци и почну излазити гомилама у предјел граховски. Ја нисам хтјео пуштити да се учини сраженије на граници турској, него смо све чекали да се нашему логору повуче поближе, да се снажније с њим побију. По 500 до 600 људи пуштавао сам те су се с Турцима неколико лута ударали, но не гледајући на превосходство Турака, они нису, слава Богу, успјеха имали, како сами чујете, нити су смјели уљести у равнину граховску до 16га септ. прошастога. А овај дан ударе около 1000 кавалерије турске и проспе се равнином граховском, наше два посијеку и неколицину ране, но послије неколико сахати буду принуђени с Грахова с бјекством повратити се, носећи собом неколико мртвијех и рањенијех, и оставивши на мјесту сраженија неколико мртвих коња. Док ево ти сјутрадан више кавалерије но први дан и од 4000 до 5000 пјешаца, и ударе сасвим зором на наше крило лијево. Од нашијех до 800 људи више није било, али су имали позицију добру. Четири сахата су Херцеговци са свом силом на њих ударили да их изгнају из њихових засједа, но су ови храбро држали своје мјесто, нису пуштили да Турци ни наручје сламе запале. Наше десно крило, којим су сенатори предводитељствовали, није се могло с једнога мјеста кренути, јербо се на њиховом мјесту највиши напор турски чекао. Но пред сами вечер пође наши 1001"' другах, који су били у резерву на помоћ лијевоме крилу. У то исто вријеме Турци буду принуђени бјежати, а ови наши пожену до близу крјепости клобучке. У томе сраженију погине много Тураках и кољах, и рањенијех много буде људи и коња, и наши нађу неколико оружија и фишеках на мјесту сраженија, које су Турци побачали, и наших тек неколико буде рањено. У све ове бојеве које смо имали с Херцеговцима било је нашијех 11 мртвих и около 20 рањено; Тураках је погинуло и ранило се около 150 људих и узето им у ове бојеве 60 коњах, а толико их има мртви. Ово научи Херцеговце те не смедоше са свом силом па нас ударити. И послијед ови покушенија почнемо се преписивати ја и Али-паша и војске наше раздвојимо. У овом случају Аустрија се показала спрама нас и биједни Граховљанах великодушно и благородно, за које ћу јој ја за свагда остати признателан.
С отличним почитанијем и уваженијем чест имам бити
Вашега Високоблагородија
покорњејши слуга
в[ладика] черногорскиП. П. ЊЕГОШ
Александру Карађорђевићу
Цетиње, 27. октобра 1843.
Ваша Свјетлости,
О како ми је добро дошло Твоје писмо од 27а септембра ове године! Општа народа српскога радост, моја је радост. Славна и бесмртна дјела Карађорђа одушевљаваће Србе довијека. Твоје је, срећни и драги књаже, народу српскоме ступљење на престол књажевски празник најдражи њиховим душама - без искљученија цијеломе Српству од малога до великога, а мени драже и милије од иједног српскога сина. Божије су судбе неисповиједиме. Његова је правда над твојом главом књаже[в]ском заблистала за срећу и слапу цијела Српства.
Препоручујући се и унапријед твојој благонаклоности и пријатељству, чест имам назвати се
Ваше Свјетлости [...]
Јеремији М. Гагићу
Цетиње 24. октобра 1843.
Високоблагородни господине,
Знам да сте љубопитни знати почисто што се догодило међу нама и Турцима од Арбаније у оно време када сам се ја бавио на Грахову. Опростите ми јер Вам нисам могао досада објавити, будући нешто зањат пословима, а нешто док дознам праву истину да Вам пишем. Албанци, заклети наши непријатељи, како су чули да се везир херцеговачки дигао с војском на нас и да сам ја пошао и одвео Црногорце противу њега, 1а септембра ударе на погранично наше племе Пипере су три стране око 8,000 Турака, но послије дугога боја притрчи у помоћ капетан мартиницки су 50 друга. Тај мах обрате Турци плећа, мислећи да виша помоћ Пиперима дође и наши их пожену до у Подгорицу. С наше стране било је 12 људи рањени и мртви, а с турске преко 80. Истина је да су Турци неколико штете учинили у пољу од жита и сијена пиперска, него су и наши у пољу турска сијена попалили и многе винограде турске иштетили. У овоме боју буду Арбанаси грдно посрамјени.
Шеснаестога истога мјесеца ударе Турци на остров наш Врањину, којих је било числом 12,000 и које је предводитељствовао сам паша скадарски. Војска удари на Врањину, једна прегази од турске стране, јербо је у то време вода јако била спличала од суше, а друга дође језером у лађе; лађах је било војени турски с топовима 15, а без топова од 50 до 60. Један се дан цио бише, и Турци не могоше ништа учинити само што блокираше својом флотиљом Врањину, те јој у помоћ од Црногораца нико доћи не мога, а у Врањину је тако мало число било наши да се нису могли турској сили одржати. - И све ово време с турске стране грмјели су топови турски и лећеле бомбе противу Врањине, а највише против моје куле која је била један особити камен у води и у којој је било затворено 25 људи. Они су се храбро бранили и много Турака около себе убили, али залуду водом није им могао нико у помоћ притрчати од турске флотиље и топова. Турци кулу опашу, која је незгодно за бој била направљена, пробију јој зид гвозденима полугама док отворе јаму унутра у кулу и почну у кулу убачати бумбе, 7 Црногораца погину на мјесто, а 18 рањени и испечени од бомба похватају Турци. Тај исти дан кад освоје кулу на Лесендру ударе Турци на Врањину. Они су се и тај дан бранили и не могну им Турци никако одољети, но како се смрачи, видећи да не могу ништа учинити по сви изгинути, навезу се у своје мале чунове и између турске флотиље утеку тврдој земљи црногорској. Ови исти те су утекли, којих је било око 200, на њих сви Црногорци пљују и постали су предметом посмјејанија у свој Црној Гори, јер ту не изгибоше сви, али шта ће учинити двојица противу стотина или 200 људи противу 10,000-12,000.
Седамнаести истога мјесеца опалише Турци село Врањину, у којему је било око 30 до 40 кућа, куће све до темеља разуре. Нашијех буде око 60 људи мртви и рањени и ухваћени на Лесендро и на Врањину. Турака је и више три пута толико било мртви и рањени, али све исто Турци осташе побједитељи на овоме маломе острву.
Деветнаести истога мјесеца дигне се паша скадарски са свом том војском с којом је Врањину похарао и повуче са собом бумбе и топове. Топови су му неки јаки, до 12 фунти кугла потеже. Учини оков под наше село Додоше и почне топовима и бумбама гађати село, али на село не смједне ударити јер сухијем могаху наши у помоћ притрчати Додошанима; но послије једно два сахата окупе се наши до 1,000 на Додоше и побију се с Турцима. Турци плећа обрате и побјегну, а наши их поћерају док и доћерају до фортице жабљачке, која није но по сахата пута далеко од села Додоша. Турака је ту много погинуло, али управо не знам колико. Ови исти дан разбјеже се војска турска, а паша пође у Скадар.
Турци јошт стоје флотиљом око Врањине, на Лесандру их има око 4 до 5 стотина од војника који су на царску плату. Имају неколико топова украј себе и граде фортицу на Лесендру. - Ми флотиље немамо с топовима, а сухом се до њих доћи не може, а топова добри немамо, али, колико узможемо и како узможемо, с њим ћемо се ћерати доклен гођ ови островак оставе. И ако је мали, ал' је нама у њему велика штета. Молим Вас да ово доведете до свидјенија Вашега началства. С чувством мојега к Вам високопочитанија и преданости чест имам бити
Вашега Високоблагородија покорњејши слуга владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ
Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 19. новембра 1843.
Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,Знам да Вас интересира зна ти ш га се догађа сад на нашим границама, па зато и не пропуштам извијестити Вас о томе.
Да сам с везиром херцеговачким поновио и утврдио мир, то сам Вам саопштио још у мом писму 6га овога мјесеца под № 67, и какогод што сам рад да тај мир остаје ненарушим и вјечан, тако би желио учинити мир и с пашом скадарским, но овога не само што није била жеља да се међу нама мир учини, него је још преварним начином завладао црногорским малим островом, зовомим Лесендро. Сва средства, у мојој власти стојећа, ја сам употребљавао и употребљавам како би тај остров опет освојио од Турака, но признати морам да засад никакве прилике није, јер Турци довезли су 15 с топовима снабдјевени бродова и преко 40 превозни лађа, па с првима свуд унаоколо чувају га и бране од нападенија наших, а с другима промјењују и поткрјепљују своју војску на њему. Истина и ми смо наперили два топа, те тучемо укрјепленија која су Турци на поменутом острову начинили, но будући да су наши топови стари и рђави, а к томе ни зрна не имајући доста, па и што их је нису од калибра, зато и не можемо имати жељенога успјеха, али при свем том барем узнемирујемо непријатеље, па и штете им понешто чинимо. Да ми којом срећом имамо неколико бродића с топовима, те би Турци давно чистац с Лесендра, или барем да паша скадарски ту војну на свој трошак води, и тако би Лесендро досад наш опет био. Обаче види се да је то посао саме Порте. Тим се пак јасније види да је то управо њен посао што су и сами Албанесци преко нашег сердара ријечкога и војводе цеклинскога, кад су се ови с њима на разговор састали, чинили ми од стране Порте предложенија и обећања, шта мислите какова? Да ће Порта мени онакова иста права и отличија дати којима је негда она бившега српскога књаза Милоша подарила. Но то су предложенија и обећања заваривајућа, која су кадра опсјенити само онога који при својој сопственој ползи и угодности општим благом жртвује, али никад онога који у срећи свога народа тражи и налази своју сопствену срећу. Не гледајући пак ни на силу и опсјену непријатељску, ни на слаба средства којима би кадар био надвластити непријатеља, ипак увјерен сам, полажући моју надежду на Бога и на покровитеља нашега, да ћу с помоћу њиховом и храброшћу Црногораца свагда тријумфирати над враги.
Молећи Вас да бисте изволили о овом увједомити и Ваше началство, с отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити
Вашега Високоблагородија
покорњејши слуга
владика црногорскиП. П. ЊЕГОШ
Али-Паши Ризванбеговићу
Цетиње, 27. децембра 1843.
Поодавно нијесам био у Беч, па зато овијех дана полазим да се мало проходам и надам се, ако Бог да здравље, да ћу се вратити у Црну Гору до два или три мјесеца дана, и мислим да ћу наћи ствари на граници између Црне Горе и Херцеговине у лијепом начину и слоги, зашто знам да ко отуда најмању рђаву работу учини Црногорцу, да ћеш га ти кастигати, а ако Црногорац што ружно коме од туда уради, кастигаће га Сенат и мој брат Перо, који за ово вријеме остаје на мјесто моје. И све што би ти требало да за штогод пишеш мени, пиши моме брату и Сенату. Они ће ти све учинити исто тако колико и какогод би ти и ја чинио.
Објављујући ти ово као мом правом пријатељу, желим ти од Бога здравље.
Али-Паши Ризванбеговићу
Вјероватно 1843. год.
Од мене Петра Петровића, владике црногорскога и каваљера цара рускога, љубезни поздрав побратиму Али-паши, каваљеру цара турскога и везиру све Херцеговине.
Пишем ти само да знаш како примих твоје писмо да желиш да би се на комшилуку уздржао мир међу мојим и твојим људима, и да зла буду резил. Ја ти се чудим што збориш, јер не твориш као што збориш. Како смо у Дубровник уговорили, ја онако и држим и не дам никаквоме херцеговачкоме ускоку у моју земљу, а ти, пошто намјести пандуре, допуштио си им да правим Црногорцима сијеку главе и да ударају на чобане, те их убијају и одгоне пљенове, и раји свака зулума и безакоња чине што никад тако, а ти их јошт дариваш кад ти црногорску главу доносе. Је ли се игђе у свијету чуло да једна страна држи мир и вјеру, а друга да на миру гази вјеру и све што хоће да ради? Ја држим оно што смо уговорили, а ти, ако оћеш, стави по паланкама поштене а не ајдучке људе, који неће јадну фукару прштити. Оваковим се начином може мир обновити међу нама, ако оћеш, а не друкчије. Сад ми отпиши како мислиш на нове пандуре.
Александру Карађорђевићу
Беч, 2/14. фебруара 1844.
Ваша Свјетлост,
Ево већ неколико дана да сам доша у Вјену и не пропуштам ови пријатни случај да Вас драго и свесрдно поздравим. Откако сам овде дошао већ је неколико пута био код мене г-н Вук Караџић, жалећи ми се како му је оно пенсије што му је давала Србија укинуто. Сматрајући ја његове заслуге литературске на ползу нашега народа, пак и његово положеније у ком се налази, с друге пак стране уздајући се у Ваше српско чисто и неразрушимо пријатељство к мени, ја сам истоме г-ну Караџићу обрека да ћу Вас о том молити, и штовише, колико су моје надежде и љубав к Вам неограничене, ја сам горепоменутога увјерио да по мојему писму који дан очекива Ваше милостиво решеније којим ћете му пређашњу пенсију унапред продужавати и оно што му је од ње заустављено досада отправити и тијем њега старца утјешити, а Вашега душом преданога пријатеља удужити. Што [се] пак њега тиче, иако га је стање принуждавало те се неколико противне нама стране придржавао, али будите тврдо и истинито увјерени да ће посада бити Ваш душом и срдцем предани.
Какав ће то Србин бити
који неће Вас љубити?Опростите смјелости онога који је Вас свагда пламтећом душом љубио, а сад више но икада.
Ваше Свјетлости
искрени и предани пријатељ и слуга
владика црногорскиП. П. ЊЕГОШ
Осман-Паши Скопљаку
17. априла 1844.
Примио сам твоје писмо од 14. априла ове године, из којега све видим што ми пишеш. Откако заповједам међу овијем народом јошт никада нијесам једнога чојека, не Турчина не кога другога на вјеру преварио, нити мојом вољом никоме каква зла учинио, а од зла сам се бранио ја како што од давнога времена су и моји стари. И да су хоћели турски главари који су око Црне Горе, како што сам ја хтио, не би никаква зла нигђе у ове крајеве било, но би био мир међу Турцима и Црногорцима како што је мир међу Црногорцима и ћесаровцима- Али, Осман-пашо, ти знаш зликовце турске који својега цара не слушају, него свако зло које им до руке дође граде. Граничећи ја с подобнијема људма нијесам мога да се од њих не браним. Истина да су и Црногорци често путах за осветити се подобно Турцима чинили, него штогођ је мени до руке дошло, ја сам то поправља. Ја сам много пута Црногорцима робље турско отимао, обдарива робље даровима и враћа га својијема кућама, како н. при[мјер] диздара жабљачкога са свијема његовијема, и проче. Ово ће теби сваки поштени од тога краја казати да сам ја то чинио који неће лагати.
Што сам ја тебе ланих учинио и је ли Црна Гора с пашалуком скадарскијем у миру била? А ти како чу да мене дома није, преко мира опали оне 20 рибарскијех кућах у Врањину и намјести око ње лађе и топове царске; ухвати 10-15 старацах и богаљах на њу, те их и данас мукама мучиш. Ти знаш и сам лијепо да ништа од овога што си учинио није право, и ја, сматрајући тебе како намјесника царскога у Албанији, знам да се за такве послове хвата не би да те нијесу Албанаси окренули. Што ли кажеш да се ове наше ствари не могу писмом свршити, но да пошљем 2-3 чоека к теби, ти знаш лијепо, Црногорци који готово нигда из својијех гора не излазе, они не знаду оне начине како треба о тијема пословима зборити, но ако те каил миру, како што је мене, макни ми се из овога ништавога острова те си га ланијех узео, па је мир међу нама готов и да се народ поспјеше. Нећеш ли се ни маћи, ја свакојако задијевати никога нећу, но ћу чинити како су ми рекли старији и чекати удовлетворенија од блистатељне Порте отоманске. А ти, ако желиш се, како што ја желим, да све у мир и у ред стане по границама, пошљи к мени Хамзагу Казаза. Он је и прије код мене био, овђе му је доћи исто као и у своју кућу. Ако ли би ко што почео зборити тако или онако, а ти пошљи једнога коџобашу до мене да се разговоримо. Може у толико бити лако и да се сложимо, ако ти усћенеш ка и ја. Што се пак тиче за Додошане, они се више пружавати неће орањем него што су овијех година.
Осман-Паши Скопљаку
24. априла 1844.
Примио сам твоје писмо од 21. априла, у којем много којешта смијешнога виђу. Ти спомињеш аге и дрваре турске да сам ја ланијех побио, а не спомињеш главаре и чобане црногорске који су од Тураках погинули. То тако и бива да се у туђем оку и длака види, а у својему ни брвно не види се.
Свак зна да су ланих Бошњаци на Планиницу против моје воље погинули, али ништа друго није било него су панули у ону јаму коју су за друге копали.
Што кажеш да не пуштајеш царске земље ни прст, ја царско и не тражим ништа, нити ћу тражити, но ја знам царе и царске земље уважавати како се пристоји, а ни своје, чуо си, нијесмо никоме пуштавали лако.
Црногорци да су ланих дома били и да није мир с Албанијом био, ја и ти не бисмо се мразили, нити би ти војске никакве на Врањину дизао, ја то чисто знам. Него сврх свега тога ја никога у моја писма никада нијесам увриједио, па нећу ии тебе.
Што се тиче за пошиљање људих и с једне стране и с друге око мира, кад ми се не хоћеш маћи с тога камена и с те воде, немамо их рашта пошиљати један другоме, него ја, како сам ти у оба моја писма писао, знади чисто да хоћу у миру од свакога сјеђети ко шћене од мене и чекати рјешеније од старијијех, по којему ми се ред владати.
И буди здраво и весело, мој пријатељу.
Али-Паши Ризванбеговићу
6. маја 1844.
Примио сам твоје драго писмо, једно и друго. Што се тиче Ускока, надам се да ће им се турити запт да не смију ни у чије ништа таћи, а за ово што буду досад учинили преко овога мира, наредио сам капетанима морачкијема да се саставе с твојим чоеком који је у Дробњаке и да све једни другијема поврате, и од тога краја надам се да неће ни мене ни тебе глава бољети, но да је и теби препоручено, мој драги пријатељу, немој да ко какво зло Ускоцима учини.
Што се тиче Цуца, ја сам послао сердара цетињскога с дружином у Цуце да свеколико врате те су узели са Никшића који су погинули и да их жестоко оглобе, а за њиову злу освету шта ћу ти дуље причати. Али-пашо, ти знаш лијепо као и ја несрећну работу, освету нашијех крајева, али заисто да нијесу они погани Ускоци посјекли кнеза њиова, Цуце не би смјели ни у што ргнути.
Што ћу ти се фалити, што се рече "туђему се пофали, а својему право кажи", ја Цуцу нијесам кадар за ту ствар мушкетати ниједнога приђе но би ти мушкетао оне који су кнеза цуцкога посјекли, а како би ти њих мушкетао, вјера и Бог и ја би арамбаше од ове чете цуцке мушкетао пошто стало да стало. И како би се кривци мушкетали, тадар би тврди мир по граници свуда био. Но било како било, мал ће се никшицки из Цуца врнути и ја и ти пријатељи за свагда остати.
Осман-Паши Скопљаку
7. маја 1844.
Управо сам примио твоје друго писмо од 3. маја, из којега сам почисто разабрао све што ми пишеш. Доиста не могу да ти се неколико за неке ствари не чудим у ово писмо.
Што кажеш да су моји људи једног Жабљачанина убили и двојицу ранили на својима њивама ђе су орали, познато је свој крајини, и мојој и твојој, да откако сам ја из Беча дошао, није се ни једнога Црногорца кренуло противу Турчина или христјанина Арбанаса кога да му зло учини. А напротив тога твоји топови сваки дан противу Црногораца пуцају, а та исти дан кад је тај Жабљачанин погинуо цијели су дан пуцали топови противу Црногораца који су своје њиве орали, па је истрчао гарнизон жабљачки и на наше неколицину ударио, а наши, ти чисто знаш како и ја, да никога не задијевају. Ја се веома овоме немиру чудим.
Чуо си јучер што су учинили неки твоји људи који су посјекли на кумство двојицу од мојијех. Ја знам да ти за то знавао нијеси, но да је то њихов угурсузлук, али се све опет догони до тебе како су твоји људи.
А што ми пишеш да би много лијепо било да ти једнога мудрога и вјернога чојека пошљем, вјеруј ми почисто, Осман-пашо, да ја чојека од тога посла немам, а доиста да га имам, бих ти га послао, а да ти опет пошљем онога који не би за та поса био, то ми стидно долази. Него што ћемо дуљити работу: смири ово, а можеш лако. Макни ми се из тога шкоља да се поврате у њем ови 20 сиромаха да направе по једну колибу и штогод усију и улове да се хране да не досађују некијема Црногорцима и мени на капију. Ту стварих није око шта говоримо, знаш и ти чисто. Ја ти ово писмо шиљем преко Лесандре, а ти мени, ако ћеш што писати, пошљи ми преко Жабљака у Додоше на Мрђена Савићева.
Осман-Паши Скопљаку
12. маја 1844.
Виђу у твоје писмо од 9. маја што ми пишеш. - Што ми велиш е си разумио да сам по сиротињи подијелио нечесово кремење, да их приправљам бајаги да су готови. Што ће сиротињи кремење? Сиротињи хљеб треба да се нахрани и ја сам многијема хљеба давао који га немају, а кремења никоме.
Што ли се фалиш е си подијелио твојој сиротињи прах да нас дочекају пријатељски, а да међер ти да имаш су чим, умио би се добро фалити, зашто у твоја писма ја не виђу ништа ни једном до нечесове смијешне фале и измишљенијах. Него како гођ пишеш, буди увјерен, мој драги пријатељу, да од моје стране нико никога не смије зађести. А ко дође да њих напада, то се зна да ће се бранити; и буди увјерен да хоћеш ти каја да нико никог у ови вакат не би задио, но би све на рахат сјеђело.
Ј. А. Турском
Цетиње, 18. маја 1844.
Ваше Високопревосходитељство,
милостиви господине,С особитим удовољствијем имао сам чест получити Ваш високопочитајеми лист од 21 (9) маја, којим сте благоволили увједомити ме да се већ предузела дипломатическа радња да Турци острове Врањину и Лесендро, прошле године од нас пријеваром узете, очисте. Ја почитујем себи за дужност принети моју најчувствитељнију благодарност правитељству аустријскому за то што оно великодушно узима участије у судбу овога народа и стара се водворити мир и срећу у ове крајеве.
Што се пак тиче мога владања на граници спрама Турака, то Ваше Високопревосходитељство можете увјерити цесаро-краљевски свијетли двор да ћу ја, докле сам год жив, свето сљедовати по оној стази коју ми указују два велика и могућа двора, нити ћу се, сохрани Боже, упуштати и у што што би њима противно било, обаче свакоме је познато добро дивља нарав и крвожедност злих Турака босанскијех и албанаскије спрама христијана, а најпаче сп