Бранимир Гинић

Битка изнад облака
Цер, Гучево,1914.

Битка изнад облака
ЦЕРСКА БИТКА
БИТКА НА ГУЧЕВУ
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
САДРЖАЈ

Прошло је већ много година од како сам се подухватио задатка да проучим две значајне битке у првом светском рату: Церску и Гучевску. Била ми је намера да, у обиљу фељтонског и публицистичког материјала о Церској бици, расутог на свим странама, и у оскудици прилога о бици на Гучеву, опишем оне токове операција који су се најнепосредније односили на оно што је претходило и што се дешавало у часовима сукоба „прса у прса“ српске и аустро-угарске војске на обронцима и највишим котама двеју јадарских планина. Непосредним проучавањем обухватио сам зато углавном оне догађаје који су се одвијали на подручју тадашњег Среза Јадранског, узимајући остале чињенице само као незаобилазне у општем историјском контексту првог светског рата.

Ови догађаји су ме опчинили као историчара јер сам се уверио да су битке на Церу и Гучеву имале велики значај за целокупни ток операција на балканском ратишту: Церска зато што је већ у првом налету самоуверена, бројна и технички изузетно опремљена аустро-угарска војска не само претрпела огромне губитке у људству и ратном материјалу него и озбиљно пољуљала углед монархије у свету и тако битно ослабила међународни положај Аустро-Угарске, а Гучевска — зато што је, у другом налету Аустро-Угара, доказала да Србија има војску и војне стратеге који су спремни да до последњега бране слободу своје земље. И у Церској и у Гучевској бици српска војска је показала изузетну смелост, храброст и спремност за жртвовање, а Српска врховна команда несвакидашње познавање стратегије и тактике ратовања.

Овај скромни покушај осветљавања знаних и незнаних чињеница и података посебно би могао да има важност у даљем проучавању битке на Гучеву. О великој војничкој и људској драми, пре свега на коти 708, писано је, најчешће, успут, уз друге догађаје 1914. године, па су тако остале недовољно објашњене многе истине о српској војсци на Гучеву која је, жртвујући се (само 6. новембра погинуло је и рањено око 800 војника и старешина петог пука другог позива, из састава Дринске дивизије) задржала и ослабила надирање аустро-угарске војске према Ваљеву. Настојао сам да у овом раду прокоментаришем и неке необјављене документе из којих се види сва драматичност гучевских збивања. Онима који се буду прихватали даљег осветљавања битке на Гучеву може на пример, бити од велике користи сазнање о томе како су српски војници и старешине, упркос неупоредиво мањој бројности у односу на противника, успевали да симулирају најобичнијим средствима митраљеску паљбу и тако створе утисак о великом броју митраљеских гнезда. Сличних војничких довитљивости било је још. Херојска погибија бранилаца Гучева заслужује много већу пажњу историчара и књижевника, већу него што је то био случај до сада.

Ово моје историјско штиво је писано управо с намером да подстакне и друге на истраживања и сачува од заборава једно запостављено место пресудних ратних догађаја на балканском ратишту.

АУТОР

---

ЦЕРСКА БИТКА

Тешка 1914. година, прва у миру после два велика ратна искушења. Још су свеже ране из балканских војни, а већ прете нове страхоте ратног сукоба. Империјалистичке тежње за поделу света нису престајале. Намере Аустро-Угарске да загосподари Балканом све више се испољавају, не само у економском него и у политичком смислу.

Србија се нашла у још тежем војно-политичком положају јер је, поред Аустро-Угарске, имала против себе Немачки Рајх који је хтео да се што пре повеже са Турском ради даљег надирања према истоку. Било је то време грозничаве журбе у наоружању, нарочито сила Тројног савеза.

Тада, на светску позорницу историје излази Сарајево. Тамо су 28. јуна хици Гаврила Принципа, из пиштоља типа „наган“, окончали једну нежељену посету. Убијен је аустро-угарски престолонаследник Франц Фердинанд. Убиство само по себи није морало да буде разлог за ратни сукоб — била је то кап после које се суд прелива. Почео је вртоглави сплет догађаја — са зебњом су се очекивале даље акције Аустро-Угарске. А двојна монархија је 23. јула предала Србији ултиматум са низом захтева без преседана у међународним односима. Одбијање аустро-угарског захтева водило је рату, а прихватање је могло само да значи губитак независности земље. „Задали смо Србији неизводљив задатак“ — хвалио се гроф Тиса.

Аустро-Угарска је још раније, у споразуму са Немачком, донела одлуку о нападу на Србију. Видовдански атентат био је само изговор и најпопуларнији повод за то. За атентат окривљена је Србија, и поред тога што је специјални изасланик бечке владе др. Фон Винер, након истраге коју је водио у Сарајеву известио Беч да нема никаквих доказа о знању, припремама и учешћу српске владе у Сарајевском атентату. Конрад Фон Хецендорф, начелник бечког Генералштаба, шаље писма цару, влади, министрима: „Време је да се са Србијом разрачунамо, после ће бити касно“. Конрадов час је куцнуо. Он предлаже да се умаршира у Србију, Бертхолд се слаже. Тих дана у Шембруну између њега и Бертхолда води се овакав разговор:

Конрад: Саопштили су ми шта ће се тражити од Србије у 24 или 48 часова. Предвиђено је да Србија не прими услове, тако да по истеку рока ултиматуму настане мобилизација и рат.

Бертхолд: Шта ће бити ако Србија пусти ствар до мобилизације, па онда попусти на целој линији?

Конрад: Ми ћемо умарширати.

Бертхолд: Али ако Србија не учини ништа?

Конрад: Ми ћемо остати са војском у Србији, док не плате ратну одштету.

Бертхолд: Ултиматум ће се предати после жетве и после сарајевске истраге.

Конрад: Са окупацијом територије још ништа није постигнуто. Мораћемо ићи даље док не уништимо српску војску?

Бертхолд: Али, ако се повуче?

Конрад: Тражићемо демобилизацију и разоружање. Кад једном ствари крену тако далеко, остало долази само собом.

Аустро-Угарска је морала ратовати против Србије да би сачувала идеју аустроугарске државе о територијалној целокупности. С друге стране, Србија је исто тако морала ратовати против Аустро-Угарске, иначе би њен опстанак био доведен у питање. Само, док је Србија желела да се тај рат одигра што је могуће касније да би се опоравила и припремила своју војску, дотле је Аустро-Угарска желела овај рат што пре, да би искористила војну исцрпљеност Србије у последњим балканским ратовима.

Приликом предаје ултиматума, аустро-угарски посланик у Београду, барон Гизл, је саопштио да српска влада у року од 48 часова — до суботе 23. јула, у 18,00 часова, мора да одговори прихвата ли бечке услове или не.

План Аустро-Угарске је било њено ширење на Балкану, уништење српске војске и комадање Србије. Румунији је требала да припадне Неготинска крајина, Бугарској — Јужна Србија и Вардарска Македонија, Косово и Метохија Албанији, а централни део Србије и Санџак да задржи за себе. Немачки цар Виљем је саветовао да се од Србије захтева евакуација Санџака, како би га Аустро-Угарска запосела и тиме спречила уједињење Србије и Црне Горе и излазак Србије на Јадранско море. Ултиматум је био тако састављен да га ни једна суверена држава није могла прихватити. У њему се између осталог тражило:

1. — Да забрани сваку публикацију, којом се изражава мржња и презир према Аустро-Угарској монархији и чија је општа тежња упућена против територијалног интегритета Аустро-Угарске.

2. — Да одмах распусти организацију Народна одбрана и остала удружења у Србији која врше пропаганду против Аустро-Угарске и да предузме мере да сва распуштена друштва не наставе свој рад под другим именом и у другом облику.

3. — Да без одлагања уклони из јавне наставе у Србији и наставнике и наставна средства која би могла служити за пропаганду против Аустро-Угарске.

4. — Да уклони из војске и у опште из државне управе све официре и чиновнике који су се огрешили пропагандом против Аустро-Угарске, и чија ће имена и дела царско-краљевска бечка влада накнадно саопштити српској влади.

5. — Да прими у Србију сарадњу органа царске-краљевске владе ради угушења превратничког покрета против територијалног интегритета Аустро-Угарске монархије.

6. — Да отвори судску истрагу над присталицама у завери од 28. јуна 1914. године који се налази на територији Србије, и да ће органи, које упути Аустро-Угарска влада узети учешћа у тој истрази.

Такође се истиче да су пограничне власти из Шапца и Лознице, као и царински службеник Радивоје Грбић из Лознице омогућили Младобосанцима прелаз у Босну.

НА ВЕСТ О УЛТИМАТУМУ

Рат између Србије која једва да је бројала нешто преко 4 милиона становника и Аустро-Угарске, од 54 милиона, отпочео је, уствари, предајом ултиматума Србији 23. јула пред вече. „Ултиматум какав никад није написан у модерном добу“, вели Винстон Черчил, који је баш у те дане био први лорд адмиралитета Велике Британије, док је сер Едуард Греј, изјавио на вест о предаји ултиматума немачком посланику у Лондону: „Држава која би примила такве захтеве престала би да буде независна“. Руски цар Никола II одговорио је српској влади: „Сви моји напори, докле год има и најмање наде да се избегне проливање крви, биће управљени у том циљу. Ако и против наше најискреније жеље не постигнемо успех, ни у ком случају Русија неће пренебрегнути судбину Србије“. Сазонов, министар спољних послова Русије, кад је прочитао текст узвикнуо је: „Ово је европски рат“. А кад му је аустро-угарски амбасадор читао исти и давао објашњење рекао је: „Хоћете да објавите рат Србији. Изазивате пожар у Европи! Примате на себе велику одговорност“.

Ни руски, ни француски, ни енглески покушаји да се рат спречи нису успели. Напротив, Немачка је подстицала Аустро-Угарску да истраје у свом решењу; и да не враћа мач у корице, ако га је већ извадила. Председник Француске Републике, Поенкаре, у свом делу »Les origines de la guerre« вели: „Питање рата између Аустро-Угарске и Србије дошло је у овом времену на друго место. Оно је било само изговор, да се изазове европски рат, који је одмах после пораза Бугарске на Балкану припреман од стране Немачке до најмањих ситница. Све германске силе имале су се бацити свом јачином против западне цивилизације и словенства“.

ВЕЛИКА ЕПОПЕЈА СРБИЈЕ

Ултиматум аустро-угарске владе предат је потпредседнику српске владе Лази Пачуу. Председник српске владе Никола Пашић налазио се у предизборној кампањи у источној Србији, а начелник Генералштаба војвода Радомир Путник на лечењу у Аустрији. Још исте вечери одржана је седница на којој је констатовано да је ултиматум такве садржине да га у потпуности не може прихватити ни једна српска влада, и да га треба одбити. Србија тек што је изашла из два велика рата. Хиљаде породица још су носиле црнину за јунацима палим на бојиштима, у чијим болницама су се налазили још неизлечени рањеници.

Велика епопеја Србије почела је онога часа када је њена влада, окупљена на седници, одбила све захтеве који су значили гажење независности српског народа, и увреду Његовог достојанства.

Идућег дана стигао је у Београд Никола Пашић. И он је био за одбијање ултиматума, за одбрану слободе, независности и националног интегритета. Одмах је затражена интервенција влада Русије, Енглеске и Француске да утичу на Беч и Берлин како би одустали од агресије на Србију. Црна Гора је, као независна држава, одбила све покушаје Аустро-Угарске и Италије да је одвоје од Србије.

„Судбина Србије је и наша судбина. Зло и добро нам је заједно са Србијом. Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе, како у овом судбоносном часу за српски народ, тако и у сваком другом“ — стајало је у одговору црногорске владе српској влади 24. јула 1914. године.

Посредовање Русије, Француске и Енглеске било је без успеха. Председник српске владе Никола Пашић лично је предао одговор на ултиматум 25. јула у 15,00 часова и 8 минута аутро-угарском посланику барону Гизлу. Одговор је, по савету савезника, био крајње попустљив. Ипак одбачена је 5. и 6. тачка ултиматума. Прихватањем ових тачака Србија би престала да постоји као независна држава. Барон Гизл, примајући одговор, изјавио је да је незадовољан одговором и да Аустро-Угарска прекида дипломатске односе са Србијом. Одмах затим напустио је Београд.

МАНИФЕСТ СРПСКЕ ВЛАДЕ Београд 25 (12) јула 1914.

СРПСКОМ НАРОДУ!

Пре два дана поднела је Аустро-Угарска влада српској влади представку с извесним захтевима и оставила је рок, да се на то одговори, до вечерас у 6 сахата, стављајући у изглед прекидање дипломатских односа, ако не би добила задовољење. Српска је влада, знајући да одговара жељама вашим и потреби мира, коју осећа не само Србија, него — уверени смо — и цела Европа, изашла у сусрет царској и краљевској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ни једна независна држава.

Уздајући се у помоћ Божију, у своју правицу, као и у пријатељство великих држава, које — уверени смо желе исто тако, да се мир одржи, надамо се да ће се овај сукоб свршити мирно; али, како је Аустро-Угарски посланик вечерас изјавио у име своје владе, да није задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је српска принуђена да, за сваки случај, одмах предузме најпотребније војничке мере за одбрану земље. Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима, који нису позвати под заставу, саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове.

У Београду 12. јула 1914. године

ОБЈАВА И ПОЧЕТАК РАТА

(Из аустријске штампе) Шест сати после подне цар седа за свој писаћи сто од махагона у класичном стилу наполеонске епохе. Тихо се отварају врата, улази генерал Маргути са једном цедуљом у руци и јавља: „Одговор српске владе стигао је из Београда и барон Гизл, сматрајући да је одговор незадовољавајући, напустио је српску територију“. Пошто је цар саслушао, мирно рече: „Најзад је то ипак дошло“.

Цар узе пружену цедуљу и пошто ју је лагано прочитао, устао је и узвикнуо: „Али прекид дипломатских односа не значи ипак безуслован рат“.

Два дана доцније Бертхолд је поднео цару нацрт објаве рата Србији. Том приликом изнео је и неистину: „да су српске трупе напале једно одељење Аустро-Угарске војске.“ Ово је доцније Бертхолд признао цару да није истина. 28. јула, Фрања Јосиф I је потписао објаву рата:

„Краљевском српском министарству иностраних дела — Пошто српска краљевска влада није дала повољан одговор на ноту коју јој је предао Аустро-Угарски посланик у Београду 23. јула 1914. године царска и краљевска влада је принуђена да се сама побрине за заштиту својих права и интереса и да у овоме циљу прибегне сили оружја. Аустро-Угарска се сматра, дакле, од овог тренутка у рату са Србијом.

Министар спољних послова Аустро-Угарске гроф Бертхолд ср“.

Био је то обичан телеграм, који је дошао преко Италије, што је у супротности са свим међународним нормама.

Одмах по добијању телеграма Србија се обратила за помоћ Русији, Француској и Енглеској. 28. јула Црна Гора је објавила декларацију у којој је поред осталог истакла: „Србија и Црна Гора сачињавају заједнички фронт према заједничком непријатељу. Оне у овим најтежим данима за српско племе дијеле исту судбину“.

Рат између Аустро-Угарске и Србије није могао бити локализован. Све израженије сукобљавали су се интереси великих сила за доминацијом Балканом.

28. јула 1914. године, објавом рата Аустро-Угарске Србији, почео је I светски рат, између сила Антанте (Русије, Француске, Енглеске, Црне Горе и Белгије) с једне и централних сила (Немачке, и Аустро-Угарске) с друге стране. Уласком Јапана, августа 1914. године на страни централних сила, сукоб се претворио у светски рат. На страни Антанте биће још Италија (1915. год), Грчка (1917. год). Бугарска је 1915. године ступила у рат против Србије и омогућила њену окупацију.

План напада на Србију био је одавно спремаан, много пре атентата у Сарајеву. Аустро-угарски Генералштаб настојао је да изненади Српску врховну команду. Анализирана су три могућа стратешка правца за напад. Разрађен је правац продора долином Мораве — ка срцу Шумадије; ово је због комуникација било и најпогодније. Други правац — долином Западне Мораве, а трећи је био дринско-савски правац операција.

Овом правцу је посвећена највећа пажња. По њему, напад се имао извршити из западног Срема и североисточне Босне, преко Саве и доње Дрине, у правцу Колубаре. И поред тога што је било познато да на овом правцу нема довољно комуникација, да су то делом планински предели и да Ваљево нема значај као Крагујевац, тај правац је прихваћен. Због предвиђања да ће Србија офанзивом на Босну у њој подићи устанак, Аустро-Угарска се, у избору правца офанзиве, руководи заштитом Босне. Тако Босна постаје операцијска основица аустро-угарске војске.

И док је аустро-угарски Генералштаб припремао планове напада на Србију, у Српској врховној команди су разрађени планови одбране. Официри Српске врховне команде даноноћно су припремали замку за аустро-угарску војску. Дринско-савска операција је занемаривана поред тога што су неке индиције указивале на могућност њене примене.

Пре балканских ратова, на једном састанку је војводи Путнику бугарски генерал Фричев указивао на могућност продора аустро-угарске војске у Србију преко Дрине и Саве кроз Мачву и Ваљево. Осим тога, Српска врховна команда је имала податке од италијанског пуковника Негриса који су говорили да ће Аустро-Угарска упасти у Србију дринско-савским правцем. Било је још неких знакова. Путовања аустро-угарских штабних официра по Срему и Босни, развој железничке мреже у доњем току Дрине и поред Саве, а скица аустроугарске шпијунаже коју је израдио обавештајни одсек Српске врховне команде показала је правац преко Дрине и Мачве ка Ваљеву и Ужицу.

При Српској врховној команди је група официра разрађивала тактику одбране у случају напада из овог правца, али се он, углавном, занемаривао. Зато је прелазак аустро-угарске војске преко Дрине био изненађење за Српску врховну команду. Генералштаб је проценио да ће главне аустро-угарске снаге дејствовати из Срема и Баната, долином Велике Мораве и Колубаре, преко Шумадије, а помоћни — преко Дрине, па је на основу тога предвиђено и груписање снага.

Прва армија под командом Петра Бојовића, на простору Стари Аџибеговац — Смедеревска Паланка — Топола — Рача. Друга армија, коју је водио Степа Степановић, распоређена је на простору Аранђеловац — Даросава — Лазаревац. Трећа армија била је груписана: Дринска дивизија првог позива[1] — код Ваљева, делови Дринске дивизије другог позива и формирани Шабачки одред на простору Шабац — Бадовинци, — Лознички одред распоређен на простору Лешница — Лозница — Зворник, Обреновачки одред између Обреновца и Скеле, Љубовијски одред на фронту Љубовија — Узовница. Командант Треће армије био је Павле Јуришић — Штурм. Ужичка војска имала је положаје код Бајине Баште и Рогатице.

Србија је 1914. године мобилисала око 450 хиљада људи, а у саставу оперативне војске првог и другог позива било је 180 хиљада људи, док је у трећем позиву било 70 хиљада војника. У исто време после опште мобилизације, аустро-угарске снаге су имале милион и 740 хиљада војника. Од тога, на почетку рата, према Србији је било распоређено преко 250 хиљада одлично наоружаних и опремљених војника.

После два балканска рата, албанске побуне у којима је изгубила 94.500 људи у цвету младости, за Србију је дошло још једно велико искушење. Обухваћена са севера и запада (Аустро-Угарском и Албанијом) а са истока Бугарском, Србија се пред рат нашла у врло тешкој ситуацији. Једина веза са Русијом и осталим савезницима ишла је тимочко-моравском-вардарском железничком пругом. Али све је то било у близини Бугарске. Србија је од Русије била удаљена око 600 километара а од Француске две хиљаде километара у ваздушној линији, па је непосредна помоћ савезника била немогућа, материјалне и финансијске резерве исцрпљене. Недостајало је 125 хиљада пушака. Артиљеријско наоружање је било недовољно и непотпуно. Нарочито се осећала оскудица у артиљеријској муницији што је имало утицаја на вођење операција. Ни за први позив није било довољно одеће. Други позив је имао само шињеле и шајкаче, а трећи позив ништа од опреме. Али, наследивши борбене традиције својих предака, ступајући у војску са већ формираним ратничким традицијама, очеличен у два балканска рата, српски војник и старешински кадар носили су у себи највише моралне особине. Та војска национално јединствена, самопоуздана, надахнута љубављу према својој домовини и мржњом према агресору, свесна ослободилачког и праведног карактера рата била је спремна да брани слободу и независност своје земље без обзира на жртве. Аустро-угарски генерал Алфред Краус у своме делу „Узроци нашег пораза“ каже:

„Ја сам држао и држим Србе још као најјаче од наших непријатеља. С малим задовољни, вешти да се снађу, лукави, изванредно покретљиви... за борбу мржњом и одушевљењем распаљени, они на наше трупе остављају јачи утисак од Руса, Румуна и Италијана“.

Истрошена у ратовима као и српска војска, црногорска војска је имала 35.000 војника и 64 топа. Било је то недовољно за ширу војну операцију у Херцеговини, па је било потребно заједничко дејство српске и црногорске војске према Сарајеву. Сазнавши за мобилизацију, српској војсци су се придружили добровољци из Срема, Баната, Босне и Херцеговине и других крајева под Аустро-Угарском.

Командант аустро-угарске балканске војске фелдцајгмајстер Оскар Поћорек за борбу против Србије имао је на располагању три армије. Главне снаге груписао је на Дрини. Пета армија генерала Франка — 8. корпус (9. и 21. дивизија) од Бијељине до села Амајлије, 13. корпус (13. и 11. брдска бригада), 42. дивизија од села Батар до Зворника.

Шеста армија под командом Оскара Поћорека на релацији: Власеница — Рогатица — Калиновик, Сарајево, и Друга армија под командом Бем Ермолија. Она је имала задатак да бомбардујући Београд и Обреновац, завара Српску врховну команду да је главни правац напада долином Велике Мораве. Поћорек и Конрад Хецендорф су рачунали да су српске снаге истрошене у претходним ратовима и да ће се тај рат завршити за две до три недеље. По мишљењу бечких војних и политичких кругова, војни поход у „Шљиварску земљу“ био би само једна обична шетња, или у најгорем случају не би премашио обим једног већег војног маневра. За овај поход Поћорек је располагао са 155 батаљона, 54 ескадрона и 96 батерија не рачунајући VI армију, према 144 батаљона, 41 ескадрон и 80 батерија код Срба, не рачунајући ужичку војску. Према речима Конрада фон Хецендорфа, била је то најбоља војска коју је Аустро-Угарска икада имала у рату.

 

 

ЗАПЛАВОМ ЈАДРА

Командант балканске војске feldcagmajster Оскар Поћорек саопштава генералу Франку да је рок за прелазак у Србију 12. август. Журио је. До 18. августа требало је да падне Ваљево, како би се тиме увеличало рођенданско славље цара Фрање Јосифа. Франк оклева и шаље официра у Сарајево да тражи одлагање почетка напада за неколико дана због успореног груписања јединица 21. дивизије услед застоја изазваног железничком несрећом у станици Нови Даљ, где су се сударила два војна воза. Поћорек је неумољив. И аустро-угарска казнена експедиција креће на Србију у зору 12. августа. Уочи напада Поћорек прима последње инструкције од Хецендорфа који га упознаје са ситуацијом и објашњава да би аустроугарски успех привукао Румунију и Бугарску, тим пре што се од Бугарске очекивало да што пре продре преко Пирота и Зајечара према Крагујевцу и Аранђеловцу. Рачунало се да ће и сама мобилизација бугарске војске натерати Србију да одвоји један део војске према бугарској граници.

Тог јутра, 12. августа 1914. године, 8. аустро-угарски корпус генерала Гизл фон Гизлингена прелази Дрину код села Амајлије преко Самуровића аде. После жестоког окршаја, борбе прса у прса малобројна посада аде тек у послеподневним сатима повукла се на десну обалу Дрине. Ту ноћ главнина 9. аустро-угарске дивизије провела је на ади. Због кашњења, 21. дивизија овога корпуса заноћила је између Амајлија и Дрине. Прелаз 13. корпуса био је још тежи. 13. пешадијска и 11. брдска бригада (из састава 13. корпуса) пришли су 11. августа селу Козлуку ради извршења прелаза Дрине према Ковиљачи. У току ноћи 11/12. августа, 42. домобранска дивизија прешла је 11/12 августа Дрину код Малог Зворника. На месту прелаза 36. дивизије, код села Батра, од раног јутра па преко целог дана, чула се војна музика. Ада Курјачица, обрасла густим високим шибљем, отежавала је прелаз војника у плавим униформама. Уз осетне губитке, претходница ове дивизије образовала је узан мостобран код села Липничког Шора. Липничко поље било је засејано претежно кукурузом који је својом висином успоравао даље надирање ове дивизије. Ипак, пред ноћ непријатељ је своје пребачене делове распорећивао дуж пута Лешница—Лозница. Пред зору 13. августа завладала је потпуна тишина.

 

---

ЛЕГЕНДА

ОБОСТРАНИ РАСПОРЕД ПРЕ ПОЧЕТКА БИТКЕ

ОБОСТРАНА ДЕЈСТВА У ТОКУ 12. АВГУСТА

ОБОСТРАНА ДЕЈСТВА У ТОКУ 13. АВГУСТА

ОБОСТРАНА ДЕЈСТВА У ТОКУ 14. И НОЋУ 15. АВГУСТА

ОБОСТРАНА ДЕЈСТВА У ТОКУ 15. АВГУСТА

Церска битка — обострани распоред пре почетка битке и дејства од 12. — 15. августа 1914.

Било је то затишје пред буру. Топла августовска зора увукла се међу уморне војнике. Према 36. аустро-угарској дивизији стајале су две чете трећег позива. Укопани и маскирани чекали су да непријатељ почетком јутра крене у напад. Војницима је издато наређење да се нико не креће на положају, нити да отвара ватру на непријатеља док се не да уговорени знак. Владала је мукла тишина. Српски војници, срчани и храбри, тог топлог августовског јутра нестрпљиво су чекали почетак битке. Знали су да се боре и гину за одбрану своје отаџбине. Хтели су овим страним упарађеним и налицканим војницима да покажу да им није место овде, на тлу Србије, да ту не могу добити ништа. Око 6 часова ујутро засвирала је непријатељска војна музика. На десној ивици села, а нешто касније и на левој, појавила се прво једна, па друга, а затим и трећа плава линија.

Непријатељ је кренуо. Официри су се јасно распознавали по својим жутим појасевима, а било је и неколико официра који су се са својим белим блузама на зеленој утрини у тим плавим линијама белели као лабудови. Видећи ову параду пред собом, неки војници, и поред наређења да не отварају ватру без уговореног знака, отворише брзу паљбу. После првих плотуна поравнате аустро-угарске линије брзо су се претвориле у неуређене гомиле које су бежале у правцу села Шора, а беле блузе прве су се докопале железничког насипа и других заклона.

На месту прелаза, 8. и 13. корпуса налазили су се Лознички и Јадарски одред. Лознички одред је био у саставу Дринске дивизије II позива. Имао је два одсека: десни од Пејине аде до Јеринића аде, у јачини два батаљона, вод коњице и 4 топа и дејствовао је као Лешнички одред, и леви од Јеринића аде до Аде Зеленице у јачини четири батаљона пешадије, три вода коњице и дванаест топова који је дејствовао као Лознички одред.

По преласку Дрине и првих сукоба са аустро-угарском војском, Српска врховна команда добија извештај од команданта III армије генерала Павла Јуришића из кога се види да је непријатељ прешао Саву понтонима код Шапца и заузео Шабац, Шабачки одред се преко Мишара повлачи ка Ваљеву. Снаге непријатеља који је прешао Дрину цене се на 10—15 хиљада људи, а цени се да се око Лознице воде жестоке борбе. На основу извештаја, војвода Радомир Путник доноси одлуку и наређује команданту III армије да из састава Дринске дивизије I позива упути по један пешадијски пук и по један дивизион брзометне артиљерије као појачање Шабачком и Лозничком одреду. Команданту II армије наређује да Шумадијска дивизија I позива предузме покрет у сусрет непријатељу правцем: Уб — Коцељева — Шабац, како би прихватила наше трупе које одступају да непријатеља што пре нападне и да га баци на Саву. Наређује и да се остатак армије прикупи око Уба, прати развој догађаја и енергично дејствује у правцу у коме се појаве главне непријатељске снаге. И најзад, да II армија под своју команду прими коњичку дивизију која ће из састава I армије доћи на Уб.

И док се на лозничким положајима воде жестоке борбе, артиљерија II аустро-угарске армије бомбардује Београд, Обреновац и Шабац, а њен 44. пук прелази Саву код Кленка, Сремске Митровице и Јарка и заузима Мачванску Митровицу, Шеварице, Дреновац, и после тешких уличних борби и Шабац.

Цео дан 13. августа, 8. корпус изгубио је у престројавању у збијене борбене поретке за напад на Лешницу и Видојевицу. Истовремено 36. дивизија стајала је испред Лознице очекујући дејство 8. корпуса док је 42. домобранска дивизија наставила покрет уз Дрину и стигла до ушћа Дрињаче. Аустро-угарска офанзива на Србију одвијала се веома споро. Франку се жури. За 14. август, 5. армији одређује следеће циљеве: „21. дивизија ће избити на Тодоров рт, с претходницом на Скакалиште“. Претходница ове дивизије био је 28. прашки пук. „Девета пешадијска дивизија ће долином реке Лешнице избити на Рашуљачу са претходницом код Текериша“. Тринаестом корпусу — 36. дивизији због жилавог отпора Јадрана одређује кретање друмом у долини Јадра са претходницом бар до Јаребичке цркве. Једанаестој и тринаестој пешадијској бригади одређује наступање преко Крупња са претходницом на Столицама, а 42. домобранска дивизија ићи ће обалом Дрине до линије: Хан Полић — село Витковић, са обезбеђењем на Јагодњи. За VI армију, којом је командовао, Оскар Поћорек је за 14. август одредио: „16. корпус наступа у Новопазарски Санџак“. Корпус је до тада вршио чишћење босанске територије од црногорских и српских одељења која су ту још раније доспела. Истовремено 15. корпус је имао да се групише око Вишеграда а услед наступања Шумадијске дивизије II позива са Шаргана ка Вишеграду.

БРЗИНОМ МУЊЕ

Према наређењу генерала Франка, 14. августа V армија прелази у наступање. Наступала је у шест колона на врло широком фронту. Франк је имао у плану да стегне клештима оба крила 3. српске армије, са Дрине V армијом и Саве II армијом. Потпуно стегнута III армија требала је да буде око Завлаке или Осечине. Аустро-угарски команданти су очекивали да ће се Српска војска прегруписати и пружати отпор тек око Ваљева. Тога дана 8. корпус јачине 25. хиљада људи и 100 топова наступао је против 1.500 пешака и два пољска топа Лешничког одреда. После борби на Гогином брду, Шанцу и Парлогу, Лешнички одред се повукао ка Јошеви, где је добио наређење да одступи ка Поповом парлогу. У току дана овај одред вршио је честе препаде тако да су јединице 8. корпуса напредовале само 8—10 километара.

Најтеже је било 21. дивизији јер је на падинама Цера наишла на јак отпор Јадарског четничког одреда. Овај одред је вешто користио врбаке, жбуње, поља кукуруза и наносио непријатељу велике губитке. Како стоји у аустро-угарским документима „појављивали су се брзином муње и ишчезавали брзином муње“. На инсистирање Франка, 36. дивизија је тек око 13 часова напала Лознички о*ред на положајима источно од Лознице. Напад је предузет са две колоне. Десна колона — једанаеста брдска бригада правцем Тршићко брдо и лева колона — 36. дивизија правцем Приљеви — Горњи Добрић. Стопу по стопу, натопљену крвљу, бранио је продор у Јадар и даље у Шумадију Лознички одред. Надмоћ војника у плавим униформама била је очигледна. Севали су ножеви. Долина Јадра била је прекривена лешевима.

Био је то крвав дан и за једну и за другу страну. Смењивали су се јуриши. Тек увече непријатељ је успео да заузме Обреж и Горњи Добрић. Због великог броја жртава, преморености и пада мрака окршај на лозничким положајима 14. августа је завршен.

---

У току борбе стигао је на Грнчарско гробље командант Дринске дивизије првог позива са наређењем команданта III армије да под своју команду стави све трупе Дринске дивизије II позива у чијем се саставу налазио Лешнички и Лознички одред. Видећи тешку ситуацију Лозничког одреда на Тршићком брду, а знајући да једна колона 42. домобранске дивизије врши обилазак преко Крупња, те да постоји могућност заокружења, наређује повлачење на линији Кулине — Гробље — Пушкаревац — Мај дан. У току ноћи Лознички одред је покушао да поврати изгубљени положај али није имао успеха. На Јаребичким положајима прихватили су га делови Дринске дивизије I позива који су стигли из Ваљева. Тога дана 36. дивизија фелдмаршала Цибулке имала је преко 600 мртвих и велики број рањених војника. Лознички одред имао је 900 војника избачених из строја а претрпео је и велике материјалне губитке.

Према наређењу команданта III армије, Шабачки одред јачине 10 батаљона пешадије и 22 топа, имао је задатак да 14. августа поврати Шабац. Напад је почео у 10 часова. Непријатељску посаду Шапца сачињавао је 44. пешадијски пук. Одбрану је помагала и једна батерија са Турског гробља и монитори са Саве који су тукли српску артиљерију на Мишару и Потесу. Око подне изгледало је да се непријатељ неће моћи одржати. Али тада се из Мачве из правца Мајура појављује одред генерала Летовског који предузима напад у леви бок шабачког одреда. После овога било је јасно да шабачки одред не може заузети Шабац. Због опасности да Шабачки одред преотме Шабац, и због приближавања Шумадијске дивизије I позива, командант 9. корпуса Шојхенштуле наређује хитан покрет 29. дивизије од Јарка ка Кленку. После 68 км. усиљеног марша, стигла је Шумадијска дивизија I позива да помогне Шабачком одреду како би одбио јурише непријатеља и спречио продор његових снага из Шапца у десни бок главних српских снага.

СУДБОНОСНА ОДЛУКА

Одлука о пребацивању српске војске из Шумадије у северозападну Србију (подринско-колубарски крај) била је судбоносна. На великим мукама нашао се војвода Радомир Путник са својим помоћником генералом Живојином Мишићем и начелником оперативног одељења пуковником Живком Павловићем. Шта ће се догодити ако прегрупишу снаге према северозападној Србији а непријатељ изврши напад преко Саве и Дунава код Београда или још источније. Генерал Милан Раденковић каже: „Нас неколико приправника за генералштабну струку, који смо се тада налазили у оперативном одељењу, предосећало је значај овог конферисања које је трајало прилично дуго. У ходнику пред вратима канцеларије у којој се оно вршило са зебњом и узбуђењем очекивали смо исход договора. Одједном се појавио пуковник Живко Павловић сав зајапурен узвикнувши као са олакшањем тешког терета: „А — у — ух сломисмо војводу“. Војвода се одлучио да прегрупише трупе.“

Био је 14. август, трећи дан од преласка непријатеља преко Дрине. У Врховну команду сливају се извештаји са свих фронтова. Из извештаја који стиже са Дрине и ситуације на осталим фронтовима Врховна команда издаје наређење команданту II армије. На основу овога 15. августа у 1,15 ноћу Степа Степановић издаје заповест команданту Шумадијске дивизије I позива да одложи напад на Шабац и да своје трупе постави на десној обали реке Добраве; Команданту Комбиноване дивизије да са дивизијом хитно крене правцем Бањани — Велики Бошњак (Драгиње) и запоседне положај на десној обали реке Добраве; Коњичкој дивизији да изврши покрет са Уба преко Бањана и Дебрца и запоседне положај на десном крилу II армије; Моравској дивизији I позива да се са Уба преко Коцељева што хитније прикупи око Великог Бошњака спремна за даљи покрет. Тако је почео маршманевар II српске армије са Комбинованом, Коњичком и дивизијом у првој линији, а Моравском дивизијом у другој линији, правцем ка Шапцу. У току ноћи 14/15 августа, Врховна команда у Крагујевцу прима нове извештаје. Сада је све јасно. На северу аустро-угарска војска изводи само демонстративна дејства. Правац Шабац — Ваљево је помоћни. По борбама и снази непријатеља сада је очигледно да главни удар аустро-угарских снага иде правцем Лозница — Ваљево. Убрзо се доноси нова одлука и већ у 3,15 часова, 15. августа саопштава командантима армије:

— I армија да пребаци своје три дивизије на простор Уб — Ваљево и да брани северни фронт,

— III армија да упорно задржава непријатељски продор долином Јадра,

— II армија у току маршманерва добија наређење према коме треба да дејствује у леви бок непријатеља који продире долином Јадра.

— Ужичка војска са свим снагама да предузме напад у правцу Вишеграда како би према себи везала што јаче непријатељске снаге.

Овом одлуком, по речима Милана Раденковића, војвода Путник је испољио крајње особине правог војсковође да правилно оцени и брзо искористи прави тренутак када непријатељу треба преотети иницијативу и наметнути му своју вољу.

На основу наређења Српске врховне команде, Степа Степановић у току маршманевара својих дивизија издаје ново наређење: Коњичкој дивизији да скрене правцем на запад и што пре избије на линију Шабац — Лозница, са задатком расветљавања ситуације у Мачви, дејством у бок и позадину непријатеља и осигурања десног бока II српске армије која са Комбинованом и Моравском дивизијом креће ка Текеришу; Комбинованој дивизији да продужи форсирано кретање правцем Бошњак — Михаилов гроб — Ракита — Радоњића брдо — Текериш; Моравској дивизији да продужи марш од села Каменица, долином Тамнаве, кроз село Градојевић па даље шабачким друмом, а затим за Комбинованом дивизијом до Текериша, одатле преко Спасовина да надире Иверком ка Обрежју нападајући непријатеља у бок у долини Јадра ослањајући се на трупе III армије код Јаребичке цркве.

У СУСРЕТ ЦЕРУ

Споро напредовање V армије против слабог непријатеља било је рђав знак за целу офанзиву. Зато Франк, с обзиром на жилав отпор на лозничким положајима закључује да се српска офанзива већ развија. Због тога он 14. августа тражи од команданта II аустро-угарске армије енергичније садејство. Сутрадан телеграфише Поћореку и Хецендорфу:

„Потврђује се моје схватање о почетку непријатељске офанзиве против V армије. Слабе демонстрације Друге армије нису извршиле задатак да се непријатељ привеже на месту. Потребно је да II армија изврши широко садејство ради савлађивања Србије“.

 

На крају телеграма обавештава:

„Пета армија без одсудног садејства II и VI армије неће моћи да успе. Поћорек о томе обавештава Беч, али напомиње:

„Ова армија по мом уверењу и сама може савладати противника пред собом.“ Очигледно Поћорек потцењује Србе. Зато није ни чудо што је на многим српским кућама било написано „уцер-принц“ што значи „дворска будала“. Био је то подругљив назив за Поћорека.

Обзиром да није остварио своје циљеве за 14. август, а пошто је обезбедио делимично садејство II армије за 15. август, Поћорек издаје ново наређење. Одлучио је да овлада Цером. По његовој замисли, 9. дивизија је тога дана морала бити у Текеришу, а 21. дивизија да наступа у две колоне — лева колона правцем Петковица — Цуљковић, — Грушић, а десна — правцем Скакалиште.

У 5 ујутру кренуо је 28. прашки пук као челни, наступајући гребеном Цера док су остали ишли за њим. Имали су да се боре са многим тешкоћама. Велика жега. До воде се једва долазило. На испресецаној и шумовитој греди Цера, чак ни покретне кухиње нису могле да прате трупе. Колона се ломила по равном путу. На више места ишло се у колони по један. И још нешто: о кретању српске војске нису имали баш никаквих података. За 8 часова 28. прашки пук превалио је само пет километара. У 16,30 часова претходница десне колоне стигла је на Тодоров рт.

Због преморености трупа и првог сумрака, поједини команданти предлажу да се ту заноћи, али командант 21. дивизије — Пшиборски, наређује покрет правац Скакалиште. Претходница увече избија на Тројан, а онда почиње страховита олуја. Одједном све се замрачило, а главнина колоне стиже до Тројана и Дејановачких извора тек око 23,00 часа. Дуж гребена Цера заноћиће цела дивизија. Око 1,5 км. источно и југоисточно од Тројана зауставио се да заноћи штаб 21. дивизије. За 28. прашки пук задатак још није био завршен. У ноћ пуну неизвесности, у мраку пипајући од одсека до одсека, силазили су са Тројана.

На Дивичу остале су 6. и 7. чета и командант 28. прашког пука Фрида. На челу предњег одељења, у јачини једног батаљона, ишао је командант 42. бригаде — Подгајски, преко Велике и Мале Лисине овај батаљон коначно избија на пут Шабац — Текериш. У време када претходнице Комбиноване српске дивизије, под командом Михаила

Рашића, избијају на Цер. У тој стравичној ноћи почела су и прва пушкарања. Подгајског и његове уморне трупе то не узнемирава. Сматрао је да су то неки делови Лешничког одреда. Зато се на ватру не одговара.

У 22,30 часова овај батаљон стиже до Грујића механе. Уморни и поспани Чеси једва су се кретали, али су морали стићи где им је за тај дан означено. Коначно на Скаклиште су стигли у 1,00 час по поноћи. За Чехе је све то било превише напорно. Уз то, нису волели Аустро-Угарску која их је терала у рат против словенске браће.

ЗЛОЧИНИМА ДО ПОПРИШТА БИТКЕ

Казнена експедиција на Србију је, прешавши Дрину, почела с масовним хапшењима и убијањима. Непријатељске јединице су починиле многобројне, до тад невиђене, злочине убијајући недужне старце и нејаку децу.

О „Билансу рада“ Аустро-Мађара остало је сачувано сведочанство доктора Арчибалда Рајса професора Универзитета у Лозани у књизи „Шта сам видео и доживео у великим данима“. О томе говоре и многи аутентични документи, међу њима и наредба команданта 9. корпуса: „Рат нас води у једну непријатељску земљу која је насељена становништвом испуњеним према нама фанатичном мржњом, у земљу где се убиства као катастрофа у Сарајеву управо славе. Према таквом становништву свака хуманост... штетна је... ко у овим случајевима буде имао милости, тај ће најстроже бити кажњен...“

Аустро-угарска солдатеска је овакве наредбе послушно извршавала. У Мачви, Јадру, Рађевини и Азбуковици над цивилним становништвом спроводио се масован терор.

„Страхоте за страхотама су се смењивале свуда кроз читаво село. Није било кутка у коме се нису налазили непријатељски војници. Као да су се такмичили ко ће починити већа и гнуснија зверства“ — пише у књизи „Прњавор I“ Михаило Рајичић. „Паљене су куће а у њима старци, жене, деца. Винуо се пламен и из школе где је спаљено 50 живих стараца, жена и деце. Мајке су покушавале да децу избаце кроз прозор, али су их непријатељски војници дочекивали на бајонете и поново враћали у запаљене учионице. Пламена смрт лиже лице. Гори коса, одело, тела... а у школи је било највише ученика I и II разреда“.

„У Прњавору, паклена махнитост војника у униформама аустро-мађарске војске као да је достигла свој максимум.

Од уласка у село, заповедник трупа дао је да се стреља неколико угледних сељана са циљем, како је објавио, да се остатак становништва заплаши. Сви живи су одмах покупљени. По кућама је покупљено све што је имало неку вредност. Носили су чак и девојачки мираз!

Официри су за себе резервисали најмлађе и најлепше жене или девојке, а остале су изручили трупи. Безмало све жене из села су силовали.

Пијани од алкохола и од ниске похотљивости, бедници су — како би докрајчили оргију — коначно запалили и ватру радости; то значи, почели да пале сва четири краја паланке. Куће прекрасно горе... То је предиван призор.

А онда, достижући највиши ступањ ужаса, једна сурова ствар се дешава, једна монструозност, најстрашнија од свих ових о којима сам до сада извештавао, се завршава. Док се дим подиже у слепим вихорима, становници, жене, деца вриште у ужасним покушајима да побегну из својих кућа. Са пушкама на готовс, приморани су да се врате унутра и, ако њихове куће нису још захваћене пожаром, потпаљују се!...

 

Наше заробљене војнике непријатељ је убијао везане или су их живе секли бајонетима. Мучења становника Шапца вршена су у „Зеленом венцу“, „Европи“, „Касини“ и Саборној цркви. Многи су одведени у концентрационе логоре. Историчар Владимир Ћоровић у својој књизи „Наше победе“ о злочинима аустроугарске војске у овим крајевима бележи:

„Једној жени секли су каишеве од коже, а другој су секли дојке“.

Видни трагови рушења и дивљачког пустошења Лознице као и многих других места у Подрињу, забележени су фотографском камером и остали као најаутентичнији доказ једног рушилачког беса. На 89. страни „Ратног албума“ стоји фотографија: Жене, четири мушкарца и један дечак посматрају лешеве побијених дечака. Испод фотографије — легенда: „Лешница — стрељање деце од 13 — 15 година пред очима родитеља“.

У извештају команданта III српске армије, поред осталог, и ово је записано:

„Код механе Кривајица налази се једна група од 19 особа (људи, жене и деца) повезани једно за друго конопцем и потом поклани и ужасно унакажени. Исте овакве групе налазе се свуда по селима — побијени и унакажени углавном жене и деца. Путујући кроз Рађевину, Рајс је „на свим висовима, и у свим долинама чуо болни лелек мајки које плачу на гробовима своје поклане деце“.

Своје кретање у овом делу Србије непријатељ је обележио крвавим трагом. Иза аустро-угарске војске свуда је остајала пустош, масакрирано цивилно становништво, а највише су страдале жене, деца и немоћни старци. У једном свом извештају са фронта ратни дописник париског „Журнала“ Анри Барби каже:

„Нећу да говорим о силовањима ни о страшним садистичким зверствима која су починили аустро-угарски официри и војници. Довољни су ови примери које сам навео у претходном делу извештаја. Ја дрхтим при помисли на сву ту злочиначку гнусобу, коју ћемо имати да констатујемо када дефинитивно буде одагната та војска која се сматра за цивилизовану. За сада су њени рањеници смештени заједно са Србима. Према њиховим заробљеницима поступа се као према људима. Србија и овога пута болно пати и лопти крвљу... Она јауче над ужасима, али се не свети над обезоружаним непријатељима“.

 

МАРШ НА ДРИНУ

Задатак да прва пође у сусрет непријатељу добија Комбинована дивизија, а она тек што је завршила мобилизацију. Командант Комбиноване дивизије генерал Михаило Рашић, искусан тактичар и управник војне академије у Београду, није се могао похвалити неком бојном готовошћу своје јединице: један батаљон без бомби, други без прибора, трећем недостају секције, нема резерве хране, и тако редом. У два претходна рата све је било потрошено, а није било времена да се попуни, па ни старешинског кадра није било довољно.

Тек што су се после балканских ратова војни обвезници вратили кућама, а већ је требало поћи у још тежи рат са таквом моћном царевином. Само три дана, колико је прошло од уласка непријатеља у земљу, требало је Српској врховној команди да прегрупише снаге и створи план за битку. У то време Врховна команда је имала 5 авиона од којих је само један био исправан, делом и због тога није било лако одредити главни правац непријатељског надирања.

Ноћу 15. августа, у 1,15 минута — нови задатак за Комбиновану дивизију: „Форсираним маршем сви пукови према Мачви, а један према Текеришу, са одбраном према Церу“.

Јутро хладно, дан ведар. Око подне паклена жега, прашина, напори и журба. Војници су осећали да се нешто судбоносно спрема. Од 16,00 часова 12. августа дивизија је стално у покрету. У Великом Бошњаку срели су воловска кола са рањеницима из борби код Шапца. За њима се кретала колона кола избеглица из Шапца. Жене, старци и деца. У дирљивом сусрету причали су о ужасима што их починише културни Аустро—Маџари. Код села-Бошњаци одвојио се Други прекобројни пук и кренуо према Церу. У том стиже ново наређење команданту Првог прекобројног пука Светиславу Мишковићу јер се Рашић налазио у извиђању на реци Добрави:

„Услед промене. ситуације мењам издату заповест команданту Комбиноване дивизије и наређујем да цела дивизија крене одмах на Текериш са задатком да са Првим прекобројним пуком осигурава пут Текериш — Шабац. Један пук и батерија да се одмах упути гребеном Цера на Тројан, а са два пука и хаубичким дивизионом форсирајте, јер заузеће Косаниног града биће од пресудног значаја за целокупну ситуацју наше војске у следећим операцијама...“

 

Извршавајући нову заповест, уместо у Мачву, сви пукови Комбиноване дивизије крећу на Цер. Сунце пржи. Врућина је неподношљива. Прашина засипа војнике. По подне наилазе и први облаци, али је и даље веома топло. У 18 часова почео је пљусак праћен громовима. Прашина се претворила у каљугу. У том дође и ноћ. Ноћ тешка и тамна. Прст пред оком се није видео. Осећај дужности као да се пренео са људи на стоку. „Коњи се наслањаху један на другог и сложно запињу, а где они нису могли ту су им притицали у помоћ тобџије и пешадија. Правац је био осветљен слепим фењером. Уморну војску с времена на време осветљавају муње. Од 3,00 ујутру војници су превалили 40 километара — уморни и поспани корачају даље. У 19 часова, претходница састављена од два батаљона Другог прекобројног пука и једна пољска батерија, после двочасовног одмора, крену са Кривајске косе, преко Кика, ка Церу. Заједно са једним батаљоном Првог прекобројног пука продужиће марш блатњавим сеоским путем.

Пљусак не престаје. Војници се клизају и падају. Шапат је умукао, опрема отежала, а српски опанак напуњен водом. Сву своју снагу људи предају служби извиђања и опреза. Података о непријатељу још није било. Мада су уз пут мештани нашим војницима говорили да је непријатељ запосео сва села на северној страни Цера, у то се не верује. Мислило се да сељаци претерују“.

 

 

СУДАР ЈЕ БИО НЕИЗБЕЖАН

У 21,00 час и 30 минута киша је престала, истина на кратко. Изашао је и месец. Тек тада се назирао Цер. Као огроман зид испречио се дивизији, а још исте ноћи ваљало га је савладати. У даљини су светлуцале ватре, гореле су и неке лампе. У 24,00 часа претходница избија на пут Текериш—Шабац, а патроле подилазе Парлогу. Наједном, са Парлога и Дугог Рта: јака митраљеска ватра на коју нико не одговара. Три чете Другог прекобројног пука, које су већ биле близу друма Шабац—Текериш, брзо претрчаше друм и заклонише се уз усеке поред друма. Последња чета кога је још била на узаном сеоском путу нађе се под унакрсном ватром, што код ње проузрокова велики неред.

Ватра је брзо престала. Ни страже 21. аустро-угарске дивизије, ни претходница Комбиноване дивизије нису одговарале на ово пушкарање. Аустро-угарска 21. дивизија већ је запосела Цер — Косанин град и Тројан, а Комбиновна дивизија је за тај дан имала баш тај задатак. Било је десетак рањених. Мислило се да су ватру отвориле трупе чији је бивак војске виђен док је Други прекобројни пук био на Кику и за који се сматрало да је бивак наших трупа. Али где је ту стража? Нигде живе душе. Све је ово доводило команду овог пука у заблуду. И једни и други веровали су да непријатељских војника нема у близини. Ипак, Други прекобројни пук застаје, да патроле установе ко је то пуцао.

Немо ишчекивање. Поноћ је увелико прошла, а извиднице се још не враћају. Командант пука ипак наређује да се марш настави не верујући да је непријатељ у близини. Тек што се кренуло, патроле почеше да пристижу. Саопштавају резултате извиђања: „На положају — свуда побацане празне конзерве (српска војска тада није имала конзерве са храном), једна патрола извести да се на 500 -600 корака налази логор непријатељских војника, друга јавља да је десно, више пута Текериш—Шабац, велики непријатељски логор и да се лево, у Дејановачком потоку, виде ватре и чује ларма. У том стиже и један коморџија — чика Мита који беше заостао од свог митраљеског одељења, после оне забуне од прве пушчане ватре коју добисмо испред Парлога и исприча команданту: „Господине мајоре, пошао сам за одељењем и то друмом, кад наиђох на један бивак (и показа руком у правцу к. 300 на друму) никог будног не нађох у биваку да би га могао упитати за своје одељење. Прођох скоро цео бивак и тек на крају бивака у једним болничким носилима нађох једног војника где спава. Покривен преко главе шињелом. Открих га, пробудих и упитах: Да ли си видео да је путем прошло моје одељење? Он онако сањив, поче ми говорити „Унцили“ „минцили“ и још нешто. Ја видех да је Шваба. Лепо га покрих и ево дотрча да вам јавим“.

Један војник из Другог прекобројног пука сав задихан и усплахирен пробија се до команданта VI прекобројног пука и саопштава: „Ево их Швабе“. „Где?“ упита га командант. „Ето их ту на 200 корака од нас“. И показа руком десно. Упитан да објасни од куда су ту Швабе, војник исприча ово: „Застао сам од одељења да пијем воде, па идући у правцу у коме сам их оставио, спазих ватру крај пута. Упутим се тамо, али се ватра већ гасила. Приђем том месту и опазих људе који потрбушке спавају а коњи привезани за дрвеће. Повиках је ли бре, је ли то моје митраљеско одељење Другог пука. Они ћуте. Ја понових питање два до три пута док се један не промешкољи и проџамрља и позна га по говору да није наш војник већ Шваба. Командант претходнице посла једну патролу са тим војником у означеном правцу. После неколико минута патрола се врати и потврди исказе војника да су ту аустро-угарски војници на спавању“.

УМЕСТО КИШЕ — ПЉУСАК КУРШУМА

Када је колона српских војника кренула, са Парлога је почела пушчана паљба која убрзо постаје ураганска. Прави пљусак куршума приковао је наше војнике за земљу. Делови Другог прекобројног пука су се увукли између непријатељске предстраже и главнине. Српски војници продиру у непријатељске редове. Рвање. Почела је борба прса у прса. Војници се клизају, ипак, на рукама износе топове на Парлог. Трубе, за обе стране, позивају на Јуриш. На Малим Лисинама непријатељ даје страшан отпор. Наши долазе до самих непријатељских митраљеза који их косе као снопље. Трубе више не свирају јуриш. Сада се чују и знаци „стој“, „прекини паљбу“. Чете су се потпуно измешале и постојала је опасност да се међусобно туку војници исте јединице. Није било правилног заповедања. Била је само једна заповест, једна команда — „напред“, и као један огроман талас понет буром кад удари у стену разбије се па поново удари, поново се разбије тако II, I и VI пук Комбиноване дивизије понети надчовечанском снагом ударају на Тројанову вратницу, нешто раније заузету и брањену. Разбијали су се о њу и поново нападали. Био је то изненадни судар, нешто после завршетка марша 21. аустро-угарске дивизије и избијања наших претходница на друм Шабац—Текериш. Удар је био крајње изненађујући за непријатеља — није знао одакле и са којим снагама Срби нападају.

Зора је на помолу. Киша је престала да пада, али се навукла измаглица. Наша четири митраљеза почеће да сипају рафале на Мале Лисине. На јуриш — бивак је освојен.

Призор је био стравичан — лешеви на све стране. Мали војнички шатори непријатељских војника — празни.

За то време, Први прекобројни пук је кренуо на непријатеља који је отварао ватру са Дивича. Шеста и седма чета 28. прашког пука браниле су Дивич на челу са командантом Фридлом. Праште бомбе. У ноћи препуној буке једва да се чују повици војника: „Ми смо браћа — соколци“. Официри претњама присиљавају војнике на борбу против Срба. Први јуриш је одбијен. Следи други. Многи се предају. Неки одступају у правцу Грујића механе. Око 3,00 часа Први пук запоседа Дивич, а на бојишту за увек остаје и командант 28. прашког пука — Фридл. Око пола ноћи, на Великим Лисинама развила се борба на блиском одстојању. Јединице су се измешале. Нешто због тога, нешто због мрака, у борбу није могла бити уведена Седма пољска батерија. Падинама Цера проламали су се трубни знаци и штектање митраљеза. Са пушком у руци борио се и командант 21. дивизије Пшиборски. Око 5,00 часова постављене су још две пољске батерије које су јаком ватром тукле Тројан. А када је у борбу уведен и четврти батаљон Другог прекобројног пука, заузета је Велика Лисина. Генерал -мајор Пшиборски, са око 20 војника, спустио се у долину реке Лешнице да о поразу своје дивизије извести команданта 8. корпуса.

У четири часа ујутру ситуација за српске трупе била је повољна. На десном крилу I прекобројни пук запосео је Дивич и у пет часова кренуо ка Скакалишту. Командант 42. бригаде Подгајски, који се са две и по чете 28. прашког пука налазио на Скакалишту, видећи да је усамљен и да је са источне стране нападнут од делова трећег Коњичког пука повукао се у 7 часова кроз село Двориште. Избезумљени војници 28. прашког пука бежали су на запад — преко Дрине, сејући страх чак до Брчког.

У току ноћи јединице су прихватале борбу како су долазиле на линију фронта. На испресецаним и пошумљеним обронцима Цера одиграле су се невезане ноћне борбе у којима су се јединице српских пукова боље снашле. Свануо је нови дан. Сунце је већ одскочило. Нове јединице двеју армија хитају једне другима у сусрет. Церска битка тек започиње.

УЖАСАН, КРВАВ ДАН

О изненадном ноћном судару мајор Јеврем Топаловић пише: „Под кишом од олова улазили су у борбу батаљони за батаљоном, пук за пуком, дивље и огорчено. Битка се развијала брзо, силно и свом жестином. Батерије беху, такорећи, на рукама изнете на Парлог у сам стрељачки строј. Пешадија је вршила јуриш за јуришем, ватра појачана и митраљеска била је паклена. У том огромном послу у коме је врило ратничком духу познато клокотање кључалог олова, звиждање и прасак — нешто безмерно силно, величанствено и страховито — све се то слило са громогласним УРА! српског пешака“.

Била је растројена 21. дивизија. Комбинована дивизија изгубила је у овом окршају 45 официра и 2.720 подофицира и војника. Скоро пола официра и војника Другог прекобројног пука избачено је из строја и остаде да вечно борави на падинама гордога Цера. Губици 21. ландвер дивизије били су далеко већи. Овој дивизији за борбена дејства требао је дуг опоравак.

Ситуација на осталим фронтовима 15. августа изгледала је овако: Од два часа ноћу, са Уба креће Коњичка дивизија. Требала је да се распореди на десној обали реке Добраве везујући се за Шумадијску дивизију I позива. У току кретања, у осам и тридесет минута добија наређење од команданта II армије да што пре избије на запад, на линију Шабац — Лозница, расветли ситуацију и штити десни бок II армије. Пред почетак ратних операција штитила је Коњичка дивизија одсек Дунава: ушће Мораве — Гроцка. Зато је закаснила да расветли ситуацију у Јадру и Мачви. Осми корпус је избио на Текериш а о томе нису имали никаквих података ни II армија, ни Српска врховна команда. Командант аустро-угарске Друге армије Бем Ермоли, да би помогао V армији, наредио је да трупе IV и IX корпуса, на фронту код Шапца, одсудно туку непријатеља пред собом. Када је сазнао да северна колона V армије може стићи до села Грушић, наредио је 29. дивизији да јој се приближи како би 16. августа наступали у истој висини. Ова дивизија је требала да се прикупи на линији Добрић — Богосавац. Због спорости прикупљања веза ове дивизије са V армијом одложена је за 16. август. У ноћи између 15. и 16. августа/ 29. и 21. аустро-угарска дивизија су заноћиле у близини српских трупа необавештене о њиховој снази и распореду.

Ујутро 15. августа, Шумадијска дивизија I позива добија наређење да нападне Шабац и заузме га, а ако то није у могућности да се утврди на десној обали реке Добраве и брани правац према Текеришу обезбеђујући десни бок Друге српске армије. Дан уочи битке на Церу III српска армија налази се на Јаребичким положајима. Био је то четврти дан битке за армију генерала Павла Јуришића — Штурма.

Снага ове армије била је равна снази једне дивизије. Фронт дугачак 26 километара, а свега 15 батаљона пешадије и 38 топова. На јаребичким положајима владало је тог дана углавном затишје. Само се Лешнички одред морао повући до Завлаке, јер га је око подне напала десна побочница 9. аустро-угарске дивизије долином реке Лешнице и гребеном Иверка. Правац од Љубовије бранио је Љубовијски одред. Под налетом јаких непријатељских снага, овај одред (два батаљона III позива) се повукао, а 15. августа пао је Крупањ.

Ужичка војска са Шумадијском дивизијом II позива припремала се за прелаз Дрине и напад на Вишеград. Пљеваљска дивизија се налазила на положају Метаљка.

КРИЗА КОМБИНОВАНЕ ДИВИЗИЈЕ

У рату као и у болестима, има криза. После 6 часова пре подне 16. августа ситуација се почела погоршавати. Појачавање непријатеља — премореност трупа, измешаност јединица биле су узрок да поједине јединице почињу малаксавати и попуштати. После 7 часова I, II и VI прекобројни пук налазили су се на линији: Дивич — Мале Лисине — источне падине косе Водице — Борно поље. После више јуриша нису успели протерати непријатеља са Тројана. Око 8 часова вратио се са извиђања десне обале реке Добраве генерал Михаило Рашић, командант Комбиноване дивизије, и узео команду над својом дивизијом. Одмах је наредио да хаубички дивизион дође од манастира Криваје на Радоњића брдо, и туче одсек — Скакалиште — Тројан — Велика Глава. Непријатељска ватра на VI прекобројни пук била је све јача и јача. Док се у центру напредовало, дотле је на крилима било обратно. Непријатељ је појачавао своје десно крило које је нападало из села Трбосиља. Напад је био потпомогнут артиљеријском ватром са Рашуљаче. Сви команданти батаљона и велики број официра били су избачени из строја. Пук се усколебао и почео одступати ка Кику.

За Шестим прекобројним пуком одступао је у правцу Кика и Други прекобројни пук. Парлог је напустила и 7. батерија остављајући на положају, услед јаке непријатељске ватре, један топ и три каре.

Кад је командант VI прекобројног пука дошао на Кик, био је оштро укорен. Михаило Рашић је издао наређење да одмах свој пук прикупи, да му проговори неколико ватрених речи и да га о резултатима кроз један сат извести. Криза Комбиноване дивизије је савладана благодарећи V прекобројном пуку који је у то време стигао на Кик, а пре свега постигнутим успехом у ноћи 15/16 августа када је растројена 21. аустро-угарска дивизија. Бој 15/16 августа није био у плану команданта Друге армије. Он га је нехотице заметнуо. По свом резултату он је најважнији стуб у српској победи на Церу, иако га је командант II српске армије, због повлачења Комбиноване дивизије, у свом извештају Српској врховној команди другачије приказао. У ствари, овај бој се није завршио повлачењем, него му је повлачење следовало зато што лево од Комбиноване дивизије Моравска дивизија I позива још није стигла на висину Комбиноване дивизије.

Нешто после десет часова, на Кик је стигао командант II српске армије, генерал Степа Степановић. У маневарском погледу, његов рад је био веома тежак. Српска врховна команда упућује на Текериш II армију а одатле командант армије треба да је води. Пукови Комбиноване дивизије брзо су се стабилизовали и прешли у одбрану на линији: Кик — Радоњића Брдо — Кривајска коса. Шеснаести август био је сунчан. Са положаја Комбиноване дивизије примећено је да непријатељ одступа са Велике и Мале Лисине, па командант наређује да један батаљон 5. прекобројног пука крене на извиђање ка Тројану. Овај батаљон је дочекан јаком ватром јер је непријатељ увео појачање. Комбинована дивизија 16. августа није имала снаге за неке веће подухвате. Она је свој задатак обавила у току ноћи 15/16 августа. Сада је чекала развијање Моравске дивизије I позива.

СТИЖЕ МОРАВСКА ДИВИЗИЈА I ПОЗИВА

Из села Градојевића 16. августа, од 2 часа, кренула је ка Текеришу Моравска дивизија I позива. Већ око 7 часова на Кик је стигао пуковник Илија Гојковић, командант ове дивизије. Нешто касније, Церу су се приближавали и први пукови Моравске дивизије, а око подне Степа Степановић обједињавао је са Кика рад Комбиноване и Моравске дивизије. Ове две дивизије сачињавале су Церску групу. Према наређењу команданта II армије Моравска дивизија је наступала преко Поповог парлога у правцу Иверка, у међупростор између Комбиноване дивизије и III армије која се повлачила према Завлаци. Убрзо, Трећи пешадијски пук ове дивизије избија на Беглук. На 1. и 2. пук, који наступа према селу Југовићима, 18. пешадијска аустро-угарска бригада предузима противнапад са одсека Велика Глава — Спасовине. 3. пешадијски пук је обасут артиљеријском ватром. Дивизија је заноћила 16/17 август на Беглуку и према селу Југовићи.

Командант осмог корпуса, 16. августа, не знајући за растројство своје 21. дивизије, у 5,45 издаје наређење: „21. дивизија ће продужити кретање преко манастира Криваје на Клак, а северном колоном ка Метлићу“. Истовремено 9. дивизији одређено је за тај дан наступање према Текеришу и даље. Тек када се са Цера спустио командант 21. дивизије, Пшиборски, корпусна команда је сазнала о недаћама 21. дивизије. О левој колони корпуса команда није имала података у току целога дана. Ни командант V армије, Франк, све до подне 16. августа, и поред опреме за везу, није знао шта се догодило са 21. дивизијом.

И док церска група на својим положајима води жестоку борбу, северно од Цера, Коњичка дивизија постиже успех. Ова дивизија је имала задатак да расветли ситуацију у Мачви, и омогући заштиту унутрашњих бокова Комбиноване и Моравске дивизије. У то време лева колона 21. аустро-угарске дивизије, која је преноћила 15/16 августа код села Грушића, са главнином код села Цуљковића, под командом артиљеријског пуковника Хинкеа, хитала је да преко Десића и Милошевца пружи помоћ деловима 21. дивизије на Тројану. Са 20 прикупљених чета из свих пешадијских пукова 21. дивизије, генерал-мајор Панеш држао је Тројан. Командант Коњичке дивизије, пуковник Јовановић доноси одлуку да прегрупише снаге. Он на коти 205, код села Слатине, наилази на Шумадијски дивизијски Коњички пук и побочницу Шумадијске дивизије — три батаљона 19. пешадијског пука и пољску батерију. Тако ојачан формира две колоне. Лева — три батаљона Шумадијске дивизије, трећи Коњички пук и Пољска батерија наступала је правцем Гушин гроб — Радловац — Мађарско гробље. Она је имала задатак да заузме Осоје и штити десни бок Комбиноване дивизије. Према овој колони налазила се главнина леве колоне 21. дивизије у покрету на Скакалишту. Лева колона Коњичке дивизије запосела је Осоје и Скакалиште. Када је непријатељ пришао на 500 метара, отворила је снажну ватру. Командант трећег пука упутио је два ескадрона на коњима у правцу Десића да нападну лево крило и бок непријатеља. Настала је пометња. Аустро-угарске снаге су издржале само пола часа, а затим су се разбежале на све стране. Трећи пук је гонио непријатеља који се повлачио преко Десића и Беле Реке, а неки су одступали према Дрини, остављајући за собом топове и опрему. Тако је већ у девет часова и 45 минута осујећен покушај леве колоне 21. дивизије да помогне суседној десној колони.

Десна колона Коњичке дивизије наступала је правцем Слатина — Бели Камен — Добрић, а имала је задатак да штити леви бок Шумадијске дивизије I позива. У 10 часова командант Коњичке дивизије упутио је три батаљона Десетог пешадијског пука преко Белог Камена ка Добрићу. Та формација је налетела на 57. бригаду аустроугарске 29. дивизије која је наступала према Богосавцу да би угрозила леви бок Шумадијске дивизије I позива. Користећи се високим кукурузима и шумарцима, три батаљона Десетог пешадијског пука неопажено избијају на Косу између Мутника и Добрићке реке. Ту, на ливади у реону села Маова, примећују 57. бригаду на застанку. Непријатељска пешадија је, одмарајући се, одложила оружје. Батаљо�