Александар Ђурђев

Рађевина

Обичаји, веровања и народно стваралаштво

Крупањ 1988.

 

САДРЖАЈ
УВОД ПРЕДГОВОР
УВОД
ПРВИ ДЕО
ДЕО ДРУГИ
ЗАКЉУЧАК
RÉSUMÉ
СПИСАК КАЗИВАЧА
УПОТРЕБЉЕНА ЛИТЕРАТУРА

 

---

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР 7

УВОД 9

ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА

I — ОБИЧАЈИ ИЗ ЖИВОТНОГ ЦИКЛУСА 13

1. ОБИЧАЈИ ОКО РОЂЕЊА 13

Жена и трудноћа (14), Рођење детета (16), Мале Бабине (17), Крштење или Велике бабине (18), Веровања везана за децу (19)

2. БРАК И ЖЕНИДБЕНИ ОБИЧАЈИ 23

Начини склапања брака (24), Свадбени обичаји (27),

а) Позивање на свадбу (30), б) Скуп сватова (31), в) Долазак младиној кући (31), г) Венчање (34), д) Повратак младожењиној кући (35), ђ) Свођење младенаца (37), е) Пријатељи (38),

3. СМРТ И ПОГРЕБНИ ОБИЧАЈИ 47

Предзнаци смрти (47), Умирање (48), Спремање мртваца, мрца, покојника или меита (48), Јаукање (49), Сахрана (50), Жалост (55), Даћа (55), Гробља и надгробна обележја (57), Задушнице (59)

II — ОБИЧАЈИ УЗ ПОСЛОВЕ И ЗАПИСИ ИЗ ДРУШТВЕНОГ ЖИВОТА 65

Обичаји око градње куће (65), Обичаји око ткања (66), Обичаји пред невреме и прогноза времена (67), Моба (68), Прела (69), Сједења (70), Сијела (70)

III — ГОДИШЊИ ОБИЧАЈИ 77

1. Новогодишњи обичаји 77

Вариндан (78), Туциндан (79), Бадњидан (79), Божић (84), Мали Божић (90), Крстовдан (90), Богојављење (91), Савиндан (91), Сретење (91),

2. Пролећни обичаји 92

Лазаревдан (92), Велики четвртак (93), Велики Петак (95), Ускрс (95), Ђурђевдан (96),

3. Летњи обичаји 96

Видовдан (97), Ивандан (97), Петровдан (97),

IV — СЛАВА И ПРЕСЛАВА 100

НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО

I — НАРОДНО УСМЕНО ПОЕТСКО СТВАРАЛАШТВО 115

Обредне и обичајне песме (116), Песме о раду и уз рад (118), Баладе (126), Старије лирске песме (138), Дечије песме (142)

II — НАРОДНО УСМЕНО СТВАРАЛАШТВО 144

Предање о воденицама као честом станишту вила (144), Предање о откривању вештица (145), Хајдук Гајо Гајић (145)

III — ЛЕГЕНДЕ 147

Како је настало име места Крупња (147), Како је настало име села Дворске (147), Како је настало име села Беле Цркве (148), Како је настало име села Бањевац (148), Како је настало име села Костајника (148), Како је настало име села Ликодре (149), Како насташе имена села Липеновића и Врбића (149), Како је настало име села Цветуље (149), Како је настало име села Красаве (149), Како настаде име села Богоштице (150)

IV — НАРОДНЕ ИГРЕ У РАЂЕВИНИ 151

Народне игре и играња у прошлости (151), Држање у игри и понашање играча у прошлости (151), Народно играње и игре данас (152), Држање при игри и понашање играча данас (152)

ЗАКЉУЧАК 166

РЕЗИМЕ 168

СПИСАК КАЗИВАЧА 169

УПОТРЕБЉЕНА ЛИТЕРАТУРА 172

---

ПРЕДГОВОР

У времену од августа 1979. године до октобра 1985. године сакупљао сам грађу из области народног стваралаштва по селима Рађевине. Међутим, под утицајем казивача непосредно на терену, који у својим казивањима нису могли издвојити било који облик народног стваралаштва од народног живота јер су се поједине теме једноставно преплитале, ја сам бележио и све што сам видео и чуо из народног живота. На крају свог сакупљачког заноса нашао сам се пред гомилом рукописа, богатом ризницом народног блага, састављеном из разноврсног фолклорног и етнолошког материјала.

Пошто је Рађевина антропогеографски испитано подручје од стране многих научника (Ј. Цвијића, Б. Милојевића и др.) са етнолошког аспекта, остала је ова сакупљена грађа коју сам систематизовао у рад под насловом „Рађевина (обичаји, веровања и народно стваралаштво)“.

Сâм рад има за циљ да описом обичаја, веровања и народног стваралаштва трајно сачува народно благо овог дела западне Србије исказујући народни живот у прошлости и данас, првенствено са елементима матичног наслеђа које је досељено становништво донело са собом.

Сусревши се са народним незнањем зашто упражњава или која је сврха појединих обичаја и веровања, а које народ оправдава наслеђем из старине, за најнужнија објашњења, упоређивања као извор послужила ми је бројна литература.

У току рада помогли су ме саветима: др Мила Босић, др Душан Дрљача и Сава А. Стакић, на чему им овом приликом најтоплије захваљујем. Искрено захваљујем и свим онима који су ми пружили податке из народног живота и указали помоћ приликом теренских истраживања.

Крупањ, јануар, 1988.

Аутор

---

УВОД

Рађевина је област у северозападној Србији између планина Влашића, Цера, Јагодње и Соколских планина. Долином Јадра повезана је са Мачвом и Панонском низијом, а заједно са Азбуковицом чини Горње Подриње. То је претежно брдско-планински крај, пун шума и пашњака испресецаних бистрим и брзим речицама. Највећи врх у брдском делу је Кошућа стопа на Јагодњи (940 м). Њен највећи део припада Општини Крупањ, коју чине 23 насељена места од којих су 22 сеоска насеља: Бањевац, Бела Црква, Богоштица, Брезовице, Брштица, Врбић, Дворска, Завлака, Костајник, Красава, Кржава, Ликодра, Липеновић, Мојковић, Планина, Равнаја, Ставе, Толисавац, Томањ, Цветуља, Церова, Шљивова и једно варошко насеље, Крупањ, који је привредни, културни и политички центар општине.

Према традицији, насеља лоцирана око и у Рађевском пољу називају се Доња Рађевина, а насеља брдског дела Горња Рађевина.

Рађевина је добила име по Рађевом пољу. Рађево поље чине ливаде на месту где се међусобно граниче Бела Црква, Мојковић и Равнаја, а добило је име по високом надгробном споменику — Рађевом камену који је у њему посађен. Вук Караџић тврди да овај споменик припада неком старешини Рађу.^[1]

[1]

У сваком од 22 села живи по неколико староседелачких породица, а досељено становништво чине углавном Срби приспели у 17, 18. и 19. веку из Босне и Херцеговине и Црне Горе.

Границе Рађевине су под утицајем разних историјских и политичких прилика често се мењале. Многа стална насеља о којима нам говоре многи документи^[2] под истим горе поменутим околностима су нестала или припала другој области.

[2]

Насеља су разбијеног типа, састављена из „мала“, које по Вуку Караџићу су исто што и „маале“ (махале)^[3], односно турски назив за део села или заселак.

[3]

Пошто је Рађевина, као што сам већ у предговору напоменуо, антропогеографски испитано подручје^[4], не бих понављао познате чињенице већ бих нагласио да су бројна миграциона кретања становништва (првенствено континуитет досељавања из истих предела), као и историјска збивања која су се одвијала у прошлости, утицала на одржавање, нестанак и трансформацију обичаја, веровања и народног стваралаштва овог дела западне Србије.

[4]

---

ПРВИ ДЕО

ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА

---

I — ОБИЧАЈИ ИЗ ЖИВОТНОГ ЦИКЛУСА

1. ОБИЧАЈИ ОКО РОЂЕЊА

Жеља за децом од увек је била велика — главни циљ и срећа свако човека.

Човек тежи да у деци добије своје наследнике, који ће га одменути у раду, у старости неговати, који ће му лозу наставити да се не затре или угаси славска свећа. При остваривању ових жеља врло је важна полност деце, а ту се предност даје мушком наследнику који остаје као чувар огњишта, док женско дете, по народном, рођено је да само себи бира дом. Отуда и превелика наклоност родитеља, а посебно жене, према мушком наследнику јер самим рођењем мушког детета она учвршћује своју брачну везу. Условљена овом жељом, која је у ствари традиционално опште прихваћена у народу (јер по народном веровању, жеља за добијање мушког наследника „утемељује“ се унапред вршењем разних магијских радњи нпр. млади се даје мушко дете, „накоњче“, да би рађала мушку децу; ако се роди женско дете, кум при улазу у кућу да дете крсти измења места својих ципела да би следеће било мушко и др.), жена и у прошлости, што је присутно у многим народним песмама, а и данас иде из трудноће у трудноћу са жељом да роди мушког наследника — сина.

„Роди мајка девет девојака
и десето под појасом носа
Куд год иде све се Богу моли
дај ми, Боже, да се мушко роди...“

(Види песму: „Анка ђаволанка“)

или

„Роди мајка девет девојака
и десетог родила је Рајка... „

(Види песму: „Урекнути Рајко“)

У прошлости жене у Рађевини рађале се у просеку деветоро деце, а има и поприличан број жена које су родиле од десеторо до шеснаесторо деце. Међутим, у прошлости због специфичних услова живота велики број деце је умирао. Ако упоредимо наталитет од пре неколико деценија са данашњим, уочавамо да наталитет све више опада. Данашње породице (сем појединих изузетака) углавном се задржавају на двоје деце, највише троје, а све је више оних који имају само једно дете. Разлога овоме има више, али истакао бих само један, а то је велики утицај градског на сеоско становништво.

Многобројни су примери раскида брака у прошлости, а и данас, чији је заједнички узрок брак без деце. Жена нероткиња, коју у народу погрдно називају „јаловка“, тешко се задржава у брачној заједници јер бива отерана од стране супруга или његове породице. Зато многе нероткиње проводе цео свој брачни живот у очајању и очекивању да затрудне, па би учиниле све што би им се казало, макар по цену њиховог живота и угледа само да би родиле и сачувале брак.

У народу Рађевине дубоко су укорењена веровања из паганског наслеђа да је брак без деце: Божија казна (прича се тако у једном селу Рађевине да је некакав младић који је сакупљао паре за изградњу сеоске цркве од сакупљених пара један део присвојио себи да нико не зна. Али кад се ожени, Бог га казни да нама порода.); „суђено“ (по народном веровању за будући живот сваког човека велику улогу имају „суђенице“ које долазе по рођењу детета (за време малих бабина) да детету „суде“ односно проричу будућност); дело проклетства које стиже и девето колено (ако се ономе који је много зла другима чинио ништа не деси, ако га Бог не казни за време његовог живота за његова надела испаштаће његово потомство).

Жена и трудноћа — У Рађевини жену која носи дете називају „тешка“, „гравидна“, „благословена“, „носећа“, „трудна“, „у другом стању“ и др.

Вук Караџић каже: „Црногорке, као и Српкиње уопште, а особито по Херцеговини, Босни и Србији не мјењају ни у чему свој начин живота за вријеме трудноће до самог порођаја... „^[5] Овакав начин живота жене за време трудноће до самог порођаја устаљен је у Рађевини од Вуковог доба па све до данашњих дана. Чест је пример да трудница ради и најтеже физичке послове, тј. није ни мало поштеђена, што говори о тешком положају жене на селу. Највећи разлог овоме су застарела схватања, од којих наводим казивање К. Д. из села Дворске: „Ни мене моја свекрва није мазила; радила сам и вукла са стомаком до зуба, и нико те ништа не пита. Па ево ме; вала Богу, жива сам и здрава и здраву децу изродила. Е, па кад сам могла ја, још прије у оно време у онаквој беди и сиротињи да се мучим и служим, може и моја снаја да потегне, и ако је трудна ништа јој неће валити“.

[5]

По народном веровању, трудна жена је честа мета злих сила као и гатара (врачара или чинилица), које покушавају да на разне начине нашкоде трудници и детету (набацивањем или потурањем чини или урока). Међутим, гатаре то раде по поруџбини, тј. њих за разне услуге плаћају они који желе да нашкоде трудници и детету, а то су у већи број случајева поједини чланови фамилије или саме породице. Да би се трудница сачувала од враџбина као и урокљивих погледа, обичај је да трудница уз себе носи разна апотропејска средства као и разне амајлије у виду крпе, конца, ланчића и др. које јој по личној наруџбини врачара уврача. Од разних апотропејских средстава трудница уз себе најчешће носи главицу белог лука јер на њега „не сме никаква нечиста сила^[6], а нарочито се од њега плаше вештице и сви који стоје у вези с врачањем и гатањем^[7]; глогов трн којим се терају демони болести^[8], цвеће урочац које истакнуто на телу скреће на себе урокљиве погледе и тиме штити трудницу од урока.

[6] [7] [8]

Трудница мора да се придржава и одређених прописаних обичајних норми или, у противном, нашкодиће свом породу на пример

1) Жена док је трудна не сме ништа украсти. Ако украде, показаће се на детету белега као што је украдена ствар, и то и на оном месту за које се она на себи прво дохватила пошто је ствар украла. Да се не би на детету показала белега ако шта украде, по Р. Т. из села Костајника, трудница после крађе треба прво да дотакне земљу.

2) Трудница не сме повезивати црнину нити јаукати, гледати мртваца, нити јести о даћи јер ће „набаксузирати“ и родити мртво дете.

3) Трудница не сме прескакати конопац јер ће јој се дете кад одрасте обесити итд.

За радознале чланове породице и будуће родитеље важно је унапред сазнати, пре рођења, које ће полности бити рођено дете. Да би се то одгонетнуло приступа се провереним народним методама:

— шиваћа игла (чији делови ушице и врх имитативно представљају људске полне органе) завије се средином хлеба и да трудници да загризе. Ако трудница загризе ону страну где су ушице родиће женско дете, а ако загризе на ону страну где је врх родиће мушко дете.

— маказе и нож (који наменом у домаћинству откривају и полност корисника) ставе се без присуства труднице на столице и прекрију платном. Онда се трудница позове да седне на столицу коју сама по личном избору одреди. Ако седне на столицу на којој су маказе родиће женско дете, а ако седне на столицу на којој је нож родиће мушко дете.

Превремена трудноћа или трудноћа пре „вакта“ (времена) карактеристична за неудате девојке одлика је и прошлости и данашњице. Међутим, и поред заједничке одлике, схватања овом проблему данас су сасвим различита у односу на прошлост.

У прошлости ако девојка затрудни пре удаје, да би сачувала образ од срамоте, одлази сама (или ако се поверила мајци, с мајком) у потаји, сеоској бабици да прекине трудноћу. Наравно, та нешколована сеоска бабица, разним надрилекарским методама и средствима понекад би, али врло ретко, успела да прекине трудноћу без већих последица по девојку и њено здравље, али чешћи случај је да после побачаја због последица које настају, девојка умре.

Данас се побачаји или абортуси врше у домовима здравља без последица по здравље. Да девојка затрудни пре удаје није више толико страно. Народ на селу се толико прилагодио да се чак и брани да девојка абортира, већ девојка рађа ванбрачно дете, и гаји га и уз помоћ својих родитеља.

Рођење детета — У прошлости жена у Рађевини, као што је и Вук Караџић забележио, „породи се често изненада на послу“. Дешавало се да се жена породи у њиви, у шуми, у кући и др.

Ради заштите породиље, здравог рођења детета и да би порођај био лакши свекрва би магијским обредом имитативно представила порођај. Кроз породиљину кошуљу (која је у овом случају исто што и за врачару „биљешка“ — део од одела који замењује свога власника) пробацује живо јаје које се у нашој обредној пракси појављује као извор живота и плодности. По народном веровању, као што јаје брзо пропада кроз кошуљу тако ће се брзо и породиља породити.

Чест је случај да породиља сама одсече детету пупак српом, ножем или га зубима одгризе. Ако се порађа у кући, онда пупак свекрва одсече српом, по веровању да би дете напредовало и расло као жито. Пупак се везао концем, улепио воском, а дете онда купало хладном водом да би по веровању било здраво.

Жена после порођаја само један дан би лежала уз дете на слами, а затим нормално настављала да ради. За дете се правила „бешика“ (назив за колевку као и у Босни) или колевка. У колевку се простирала слама а преко ње стављала каква „аљетка“ (поњава) или безано платно. У одећи се доста оскудевало. Беба има само две или три пелене које су саткане од дебелог беза. Док се једном беба увија, друга се „цеђем“ (пепео прокуван у води) пере и све тако наизменично.

Данас се жена најчешће порађа у болници мада има понеких случајева да се породи изненада на послу или код куће.

Мале бабине — Данас, као и у прошлости, кад се жена породи, њој се доносе „бабине“ (част). У великој вуненој торби доноси се: погача, пита, бушени колачић и кувана кокошка која је обавезно с главом.

Доношење дарова или даровнине је обавезно само што се о малим бабинама дарује само беба, а о великим бабинама и сви чланови породице. У прошлости се детету доносило вунени повој, вунене зепе и обавезно новац. Новац којим се дете даривало стављао се детету испод главе с тим што се претходно „намењивао“ (унапред одређивао за што да се користи), нпр. да купи оловку ако је мушко да би био писар или да купи игле ако је женско да би била добра везиља итд.

Од хране и пића које чине част, дететова мајка мора узети по парченце или гутљај. Прво мало погаче, па пите, крило од кокошке, гутљај ракије, а млека ако је ко донео она наспе себи у недра, јер по веровању млеко ће јој брзо надолазити. Кад све ово изређа, онда ону торбу у којој су донете бабине веша о врата да би по веровању дете пре проходало.

Кад се окупи доста бабињара, поставља се ручак, а после ручка понегде и провесели уз песму и свирку свирале. У прошлости по Вуку Караџићу, бабине су трајале седам дана^[9], а данас много више (месец дана), односно кад ко има времена он тад оде и однесе част.

[9]

Крштење или Велике бабине — Крштење — дан када дете добија име обавља се у цркви или у кући ако је црква много удаљена или је у селу нема. Кум дете крштава или ако је остарео, он одреди свог најстаријег сина да дете крсти, односно да му „надене“ или дâ име. У случају да је женско дете рођено, онда кум пре него што уђе у кућу изује се и измења места својих ципела да би по веровању следеће било мушко. Мајка предаје дете куму, али га после крштења она не прихвата, него дететова тетка. Сам чин крштења је овакав: Кум дете распреми и стави га на очеву белу кошуљу да би, по казивању Б. М. из села Врбића, „био вазда у очевој заштити“. А сам обред крштења обавља свештеник по прописима Цркве.

Родитељи за време извођења овог чина нису у кући него излазе и обилазе три пута око куће да би по веровању дете брже проходало. После овог церемонијала, у кући се руча, весели и опет, као и на малим бабинама, дочекују бабињаре.

Оно што је најзначајније за овај обичај јесте давање имена детету. Некад је кум давао детету име по својој вољи, а данас у договору с родитељима. У Рађевини кум најчешће име детету даје по имену неког детињег претка (деде или бабе).

У прошлости, како је и Вук Караџић^[10] записао, оним родитељима којима се деца не могу да одрже давала су се имена: Вук, Вукашин, Остоја и др.

[10]

Веровања везана за децу — Да би се дете заштитило од „чинилица“ (врачара или гатара), вампира, „ноћница“ и других надприродних сила, испод главе у колевци му се ставља главица белог лука у коју се позабада неколико глогових трнова.

У неким селима, ради заштите од ноћница и надприродних сила, колевку с дететом ставе између гребена.

Да се дете не би урекло узме се гарежи и нагарави по челу.

Да би се дете заштитило од жутице, чим се роди, за руку му се свеже црвени конац да би по веровању било стално црвено.

Да би дете боље расло треба га мало повући за нос док је још у колевци.

Извађен зуб детета треба ставити у хлеб и дати псу да поједе да би по веровању имало јаке зубе као пас.

Извађен зуб детета треба бацити на таван међу ораје.

Дете због урока не ваља хвалити већ кудити, а ако га и похвалиш мало га попљуј.

Децу не ваља тући метлом јер ће остати мала.

Децу не ваља тући чарапом јер ће остати „замлаћена“ као чарапа.

Деца после јела не ваља да се протежу за столом јер ће по веровању све што поједу дати ђаволу.

Дететову косу после првог шишања треба ставити на дрво да би новоизрасла коса покрила дететову главу као лист дрво.

Дететову косу после првог шишања треба ставити на жару, јер по веровању жара никад не може да замре па ће по веровању дететова новоизрасла коса бити јака тј. неће опадати.

Ако се деца због нечега престраве (уплаше), треба им саливати страву усијаним оловом или жаром који се загасе у води.

Деци не ваља повезивати црнину, нити дати да гледају мртваца да не би себи „набаксузирала“.

 

2. БРАК И ЖЕНИДБЕНИ ОБИЧАЈИ

У прошлости, као и данас, постојало је више разлога због чега се ступало у брак.

Ако се има у виду да су главну реч о удадби и женидби имали родитељи, онда љубав и физички изглед — данас главни услови који спајају двоје младих — занемаривали су се, а економска страна излазила из позадине као главно мерило и циљ.

Поред економске користи, потомство и одмена у раду су исто тако битни циљеви због чега се ступало у брак.

Према подацима матичних књига венчаних (црквених и матичних служби Крупња, Беле Цркве и Костајника), момак се женио пунолетан, а девојка је могла бити и старија. Међутим, по подацима са терена, у прошлости је било доста случајева да момак одведе (најчешће украде) девојку која још није пунолетна, па је после под присилом власти или девојчине родбине врати родитељима, а он буде кажњен или претучен од стране девојчине родбине.

Упознавање младих је већином ишло посредно, преко пријатеља или „проводаџија“ у разним приликама („панађурима“ (вашарима), „сијелима“ (игранкама), сједењима, прелима, мобама, итд). Стајати са младићем у било којој прилици, према строго патријархалним нормама, морало је бити на јавном месту, да они виде. Момак је могао бити сам, а девојка обично са својом „другом“ (другарицом).

Пошто је становништво досељено једним делом из Босне и Херцеговине, задржало се доста истих речи из матичног краја. Тако се за момка и девојку каже „јаран“ и „јараница“, а за њихово данас забављање каже се да „јаране“ или „ашикују“.

У склапању брака, упознавању двоје младих и преношењу жеља супротних родитељских страна велику улогу су имале „проводаџије“. То су већином биле жене, а ређе мушкарци. Њихов главни циљ је био да „насоче“ (уговоре, упознају) момка девојци или девојку момку.

Начини склапања брака

По договору — Када девојка стаса за удају, жеља родитеља је да из материјалних разлога удају кћер за богатог младића без обзира да ли га она воли или не. А ако је девојка још „миражинка“ или „миразуша“, тј. јединица у оца и мајке која наслеђује очеву непокретну имовину, онда сигурно њена воља не одлучује.

У селу се одувек морала слушати реч старијих, посебно домаћина^[11] куће, па су се деца морала покоравати жељи и одлуци родитеља.

[11]

Девојка може бити и са телесним манама (да је „валидна“ или „саката“ у ногу или руку, да не види) што је могао бити случај и са младићем; дешавало се да се девојка и момак никад у животу нису видели, али то је била само споредна ствар у оваквом начину склапања брака.

Тако је био случај у Рађевини да се Р. Р. из Костајника, који је био слеп, оженио по договору родитеља са Ж. Л., која је била здрава и лепа цура. Други случај је у низу многих који су се десили у Рађевини, да је П. Р. из Кржаве, исто по договору родитеља, оженио се а да пре тога никад није срео ни видео своју, данас покојну жену, која је тада била „миражинка“ али мало „валидна“ у ногу.

Главну улогу у оваквом начину склапања брака су имали „проводаџија“ или „проводаџика“, који би, обилазећи обе куће (момкову и девојчину), пренели жеље и поруке, а на крају и уговорили састанак између двеју страна, односно будућих „пријатеља“, или прошевину.

Некад је било овако и у другим крајевима наше земље, а данас је сасвим другачије. Одлуку о склапању брака доносе млади сами, а пристанак родитеља је само формалност.

Отмицом до девојке — Обичај женидбе отмицом који је у прошлости био карактеристичан и за Рађевину, данас је изобичајен. Задњи и то неуспели покушаји у Рађевини су се догодили крајем 1945. и од тада се више нису поновили.

По Вуку Караџићу, „највише се догоди те отимају дјевојку кад момак запроси дјевојку па му је не даду; а кадшто је и не просе (кад знају да је неће дати), него управо отиду и отму, а момак је није ни видио“.^[12]

[12]

У отмицу су ишла обично два три младића, на коњима или упрегнутим колима, са каквим оружјем јер девојка је често добро чувана од стране своје браће који су били наоружани, па је понекад долазило и до крвавог обрачуна.

Девојка се „вребала“ (чекала) кад је сама (код стоке, у кући или на сјелу), па се уграби (однесе, или је двојица одведу између себе, каткад и свежу). У оваквом случају, девојци није вредело отимати се, викати, нити запомагати, јер тешко је могло шта спречити отмичаре у њиховој намери. Док двојица оду да отму девојку, трећи их чека са упрегнутим коњима које напоји ракијом, па кад их потера „ни ђаво их не би стигао нити зауставио“.

Ретко се дешавало да се девојка врати родитељима после отмице, јер ако се врати, остаје осрамоћена целог живота.

Крађом до девојке — Обичај крађе девојке одржао се и до данашњих дава у рађевским селима. Сам обичај се може тумачити као трансформација некадашње грубе отмице у уговорену отмицу, мада је било случајева које можемо назвати као прелазни облик из грубе у уговорену отмицу, обичај „потурања момка“ при крађи девојке.

а) Потурање момка

Онај момак који зна да девојка из било којих разлога неће да пође за њега, а он је хоће, договори се са својим друговима да се девојци потури неко од њих па да је онда украду. Момак који се потура, мора да буде богат и леп и да му родитељи уживају велики углед, а он добру репутацију код девојака. Кад се то све „утаначи“ (договори) онда се девојци посредно, преко другарице или каквог рођака поручи да се тај и тај момак загледао у њу, па ако хоће да пође за њега, он ће доћи да је украде из таквог разлога што се замерио њеном брату или ком од уже родбине па се плаши да је њени неће дати ако пође редовним путем (прошевином итд.). Девојке би обично примале те приче као истините и као свака која једва чека такву прилику залетале би се и давале пристанак, наравно без знања својих родитеља. Пошто се само на њен пристанак чекало неколико момака, одмах крену да је украду пошто су се унапред договорили, тј. девојка је унапред поручила где ће и када бити сама (код стоке или на бунару). Кад дођу да је краду, девојка се пожурује и каже јој се да је момак чека на неком месту мало даље од њене куће јер се плаши да га не виде њени родитељи. Девојка би без речи седала у кола, а кад седне — повратка више нема. Девојка се тад доведе оном младићу који је све уговорио, и она му тад остаје жена.

б) Крађа девојке

У то доба ноћи
украд'о девојку,
украд'о лепојку,
па повед'о доле
низ смиљево поље.
Па питам девојку:
„Шта би ти, девојко
да те браћа стигну,
да те стигну шта би
својој браћи рекла?“
„Просци долазише,
просци одлазише
ви ме не дадосте.
А ја одо сама,
вама на срамоту,
Богу на гријоту,
мени на лепоту.“

Као што нам говори и ова рађевска песма, момак и девојка који се воле, а родитељи из било којих разлога не допуштају да се узму, тајно се договоре, те момак пре одведе девојку. Кад момак тако одведе девојку, без питања њених родитеља, каже се у Рађевини: „украо“ девојку, а за девојку да је побегла или „побегуља“.

После овакве крађе девојке потребно је да прође више времена да се њени родитељи одљуте што је она тако урадила, те је онда они први морају посетити и — тако се измире.

За крађу девојке најчешће прилике су биле за време одржавања сијела. Девојка би крадом изашла из просторије, да је не опази мати, а мало касније за њом и младић са својим друговима који су унапред обавештени. Тако би заједно повели девојку. Кад дођу у момково село, неко од момака би отрчао испред осталих да јави момковим родитељима и да добије „муштулук“ (обично чарапе или пешкир, а понегде код богатијих и ћилим). Кад остали дођу близу куће, неко ко је понео пушку или пиштољ, а обично се носило шта од оружја кад се пође у крађу девојке, пуцњем би објавио долазак младе. Домаћин, кад то чује у знак весеља и добродошлице узвратио би пуцњем. Тиме би уједно објавио селу и комшијама да је добио снаху. Онда би се весеље наставило до зоре. Комшије би долазиле на честитање и да попију коју. Ту се играло, певало и веселило.

Свадбени обичаји

Прошевина или „јабука“ — У прошлости у Рађевини ићи „на јабуку“ значило је ићи у прошевину или просидбу девојке.

У прошевину се ишло онда када су родитељи, преко посредника, са будућим пријатељима већ се о свему договорили, или ако су родитељи задовољни момковим избором

Обично се одреди дан када се не ради, те у просидбу крене момков отац, понегде без сина, а понегде са сином, и са још неким од мушкараца из фамилије. Тога дана се сви свечано обуку, а младићу се изврати једна чарапа наопачке или друго шта од одела, да би по веровању „извратио“ памет девојци, тј. да би пристала да се уда за њега. Упрегну се најбољи коњи и спреми за девојку дар — црвена јабука (симбол љубави, среће и пријатељства) у коју се позабадају дукати.

У Ликодри је постојао обичај да кад момак крене у просидбу, неко од укућана ухвати мачку па баци на момка. Ако се мачка задржи на момку испросиће девојку, а ако не, онда неће, тј. у имитативном смислу, мачка овде представља „чини“ којима ће „обрлатити“ (привући) девојку.

Када просци дођу девојчиној кући, поздраве се са њеним родитељима и кажу зашто су дошли. Домаћин — девојчин отац им отпоздрави и поведе просце у кућу да се почасте, одморе и на миру поразговарају. Док се они тако договарају, девојка је у другој соби и не излази док се договор не утаначи. Тек када се договоре како је за обе куће најбоље, онда се пита девојка. Ако су се обе стране преко проводаџије већ договориле, или ако није било ранијег договора међу родитељима а двоје младих се одавно воле, зна се унапред да ће девојчин одговор бити потврдан. За девојчин одговор иде да пита неко од укућана. Девојка тада као знак свог пристанка шаље, по ономе ко је дошао да је пита, тањир који прекрије марамицом или пешкиром. Тај тањир се стави пред просце и они тад девојку даривају — ставе ону јабуку са дукатима у тањир који се опет враћа у собу девојци. Девојка онда улази у просторију (собу или „кујну“), пољуби просце у руку, а са младожењом се поздрави и онда дарује их даром (чарапама, пешкиром, кошуљом и др). Кад се све то заврши, просци остану на ручку и тад се договоре када ће бити прстеновање.

Некад је било тако, а данас сасвим другачије. Ретко се иде у прошевину девојке, а и онај ко иде не придржава се некадашњих обичаја.

Прстеновање девојке или испит — За прстеновање девојке (данас веридбе) обичај је био да се у девојчиној кући састају породице момка и девојке. Тад се спрема богат ручак, зову се и „ашчије“ (кувари и куварице) да спремају.

На овај дан се понегде звао и поп да „испита“ девојку у кући док се у граду испит обављао у цркви. Овај испит се састоји у томе што би поп постављао неколико питања девојци пре прстеновања, на пример да ли је у сродству са младићем, да ли је приморана на удају, болује ли од какве болести и др. Када девојка одговори да није ни у каквом сродству са момком и то потврде обе породице као да је и нико није натерао, поп је благосиља, а момак вади прстен који је унапред купио и стави девојци на десну руку. Када се то заврши, седа се и руча, а ако је домаћин звао и којег фрулаша онда се и провеселе. На овај дан се уговара и дан одржавања свадбе. Иначе, овог обичаја данас у оваквом облику нема, јер се млади данас сами вере без икаквог церемонијала.

Свадба. — Свадба је врхунац женидбених обичаја и склапања брака. Одувек је то био најсвечанији чин у животу сваког човека; доживотно се памтио и често препричавао.

Време одржавања овог церемонијала била је јесен (данас било које годишње доба), а ређе пролеће, јер у Рађевини се каже „Пролећна млада и јесењско прасе никада нису ваљали“. Међутим, јесен је била најпогоднија због повољних материјалних прилика на селу (највише стоке, доста хране и пића) па су могли да се претрпе велики издаци око свадбе што се до тада није могло.

Свадба је у прошлости трајала седам дана — данас три дана. Обично се свадба прави крајем седмице (петак, субота и недеља), а никад почетком нити на „посан“ дан.

Главне личности на свадби, сем младе и младожење, су сватовске старешине. Идући по „старешству“, најстарији је стари сват или старојко тј. ујак младожење. Поред кума, он је најважнија личност коју треба слушати; он руководи читавим свадбеним церемонијалом; он је старешина свадбе, што нам говори о још увек присутним траговима авункулата.^[13] Ако младожења нема ујака, за старог свата се узима неко други ко је доста поштован и угледан, а тај и не мора бити из фамилије. Други по старешству је кум. Кум је обично онај ко је крстио младожењу, а ако је кум много стар или болестан, онда неко други од његових синова преузима кумство. И данас се поштује старо кумство као и ново тј. оно које се тек склапа, јер и данас честа је узречица у Рађевини. „Кум па Бог“, односно „Кум се поштује на земљи, а Бог на небу“. Улога кума као и старог свата је да венча младу и младожењу, а касније и да им крштава децу.

[13]

Ручни девер, којих је у прошлости било два (данас један), трећи је по значају, иза старојка и кума. Девер може бити брат, а може бити и сестра, рођени или из фамилије. Његова дужност је да изведе младу пошто се она обуче, јер девер купује млади венац, „вал“ (вео) и ципеле; у прошлости је путем водио под њом коња; стално је чува и увек је поред ње. Девера у Рађевини још називају „ђешо“ или „брато“.

Четврта личност по важности био би „чауш“ или „чајо“. По Вуку Караџићу, „чауш“ виче да се сватови опремају, збија шалу (говори све што му на уста дође), приказује част и дјели дарове; он треба да је врло смјешан и шаљив“. Зато се за чауша узима човек који зна доста шала, који зна да глуми и који самом својом појавом изазива смех. Данас се на неким свадбама појављује чауш окићен каквим даром, са сукњом (некад „бошчом“ — кецељом), капом од хартије (обично новогодишња капа) — некад шубара на коју натакне рогове. Поред тога што је чауш само смешна фигура, и лакрдијаш, по Тихомиру Р. Ђорђевићу, „првобитна улога му је била у томе да својом спољашњошћу, понашањем и говором скреће на себе пажњу и погледе и тако обезбеди младенце од урока“.^[14]

[14]

Тихомир Р. Ђорђевић, Зле очи у веровању Јужних Словена, Београд 1985, 139-143]

Свадба или свадбени церемонијал обавља се по реду, тј. по устаљеном начину који се огледа у: позивању на свадбу, скупу сватова и одласку по младу, доласку младиној кући, одласку на венчање, повратак младожењиној кући, свођењу младенаца и „пријатеља“.

а) Позивање на свадбу

Чим се одреди дан свадбе, момков отац одлази петнаест дана раније да са чутуром зове на свадбу. Он то и данас ради у рађевским селима док у граду се шаљу позивнице. У прошлости тамо где није домаћин стигао да дође и позове на свадбу или весеље он пошаље по коме јабуку, да однесе и позове на свадбу.

Чутура је направљена од дрвета и у њу домаћин сипа ракију. Онако пуна чутура се стави у „откану“ торбицу где се „закити“ (украси) свакојаким цвећем а највише рузмарином и босиљком чији јо циљ да заштите свадбу од урока и злих демона.^[15]

[15]

В. Чајкановић, нав. дело, 209-210 и 41-49]

Домаћин иде од куће до куће и зове на свадбу. Онај код кога дође да зове, прекрсти се благосиљајући речима: „Помози Боже, нек ти је, домаћине, срећна свадба, да су младенци живи и здрави. Ове године венчавали, догодине крштавали и увек се веселили!“ Онда три пута отпије по мало ракије из чутуре, дарује чутуру парама а домаћина каквим даром (чарапе, пешкир — данас ћебад, кошуље и др.) и обавезно долива својом ракијом чутуру да надокнади количину коју је попио. Сличан обичај позивања на свадбу чутуром среће се и у другим нашим крајевима: Црној Гори и Србији.^[16]

[16]

М. С. Филиповић, нав. дело, 163-164, Драгослав Антонијевић, Алексиначко поморавље, Српски Етнолошки зборник LХХХIII, Београд 1971, 145, II Ж. Петровић, нав. дело, 275, Драгутин М Ђорђевић, Живот и обичаји у Лесковачкој Морави, Српски Етнолошки зборник LХХ, Београд 1958, 448-449, В. Караџић, нав. дело, 313-314; Јован Вукмановић, Свадба у Перасту, Гласник Етнографског института VII, Београд 1958, 141-151.]

б) Скуп сватова

На дан свадбе скупе се сватови још ујутру, те доручкују, јер ако је девојка далеко, ваља дуг пут прећи. Данас је обичај да сватови који дођу на свадбу доносе поклоне великих вредности (шпорете, сервисе итд.), а у последње време најчешће коверат са већом сумом новца. Док сватови доручкују, њихови коњи (у прошлости), кола (тј. фијакери или обична запрежна од почетка двадесетог века), а данас скупи аутомобили, оките се венцима направљеним од бршљана и цвећа. Највећи и најлепши венац ставља се на капију дворишта и главни циљ му је заједно са осталим венцима да заштити весеље, младу и младожењу као и све сватове од урока и чини.^[17]

Кад се заврши доручак, девојке оките све сватове струком рузмарина а ови их даривају новцем. Док се то ради, домаћица — момкова мати узима дар (у прошлости пешкире, а данас ћебад, ћилиме и кошуљу и др.) и дарује, односно кити коње, кола или аутомобиле. Сад кад је све спремно колона креће младиној кући. Кад сватови крену девојке би у прошлости запевале:

[17]

В. Чајкановић, нав. дело, 56-57]

Ај, поласте кићени сватови,
ај, поласте по лијепу девојку,
Доведите лијепу девојку
док је дана и јаркога сунца!

в) Долазак младиној кући

Кад сватови дођу близу младине куће, огласе се пуцњем (из прангије и пушака. Кад дођу до капије, опет се на исти начин огласе. Онај ко је први од сватова стигао добија „муштулук“ (дар) и њега називају „муштулугџија“. За тим се сватови скупе код капије. У прошлости испред капије сватови би ставили јабуку а на њу бурму (прстен) те би младожења гађао из пушке. Ако погоди, а гађало се више пута, онда добија девојку.

Сватове дочекују отац и мати младе са још неким од „ашчија“ који изнесу „ћевап“ (нанизано печено месо на какав прут). „Пријатељи“ се поздраве и крену у кућу, а сватови се послуже месом са ћевапа реда ради. Унутра седају сватови за сто с тим што кум и стари сват седају у предње чело а младожења ниже њих. Ашчије које се за свадбу зову да помогну (да спремају јело и служе) одмах послужују све сватове.

Док се остали сватови госте, девер одлази у собу где је млада, али не може ући док не плати. Кад уђе, он млади дâ оно што јој је купио (венац, „вал“ или „дувак“ који, по Тихомиру Ђорђевићу, штити младу од урокљивих погледа^[18]

и ципеле). Док се млада облачи, девер је у њеној соби све док не дође време да је изведе из собе.

[18]

Тихомир Ђорђевић, Наш народни живот 1, Београд 1984, 279-282.]

Кад сви сватови буду послужени пићем и буде постављено да ручају, пије се трећа ракија. На трећу ракију ред је да млада изађе. Младу изводи девер и она прво прилази свом оцу те га љуби у руку, а затим кума, па старог свата, а са осталим сватовима се здрави (рукује). После здрављења млада се враћа и стаје иза кума и заједно са девером „двори“ док се ручак не заврши. Пред крај ручка младина мајка доноси патишпању и „груду“ (тек засирено млеко — млад сир) и ставља пред младожењу у тањир. Младожења ће ово појести кад крену сватови јер до тад он не сме јести да по веровању деца не буду „брљава“. За ово стављање груде пред младожењу везана је у народу шала где се каже. „Младожења, не гледај груду већ једи и води што брже луду“.

Док сватови ручају, у другој соби (данас под великим „шатрама“ — шаторима уз скупу „музику“ [оркестар]) играју и веселе се „свадбароши“, тј. гости или званице које је девојчин отац позвао на „женску свадбу“. Кад се заврши ручак, дарује се младожења. На његово десно раме свадбароши су стављали дар и кад би се сви изређали, дар се скидао и везао у какав чаршав.

У прошлости се даривао скроман дар: пешкири, кошуље, чарапе и марамице. Данас су то скупи поклони, али их „свадбароши“ не дарују младожењи већ како ко долази на свадбу, честита домаћину и предаје му поклон. Тај поклон остаје код младине куће њеним родитељима да се опет узврати тј. и данас као и у прошлости гледало се ко ће доћи на свадбу и донети поклон, да би се њему истом приликом дошло на весеље и донео поклон односно да би се „раздужило“.

После овог даривања младожење у прошлости млада би повела коло и играјући изотварала све прозоре и врата (што се може тумачити веровањем да јој буду отворени сви путеви, и коло изведе напоље. Извођењем кола напоље које још називају „младино коло“ или „опроштајно коло“ по већ устаљеном обичају, означава се да је време да се сватови опреме за повратак, односно за одлазак на венчање.

Барјактар се први пењао на коња и разавијао барјак који је кум донео. У прошлости је барјак био од црвеног платна са белим крстом на средини; за време старе Југославије државна застава са белим крстом на средини; данас државна или српска застава са јабуком на врху копља.

Церемонијал опраштања младе од родитеља је доста архаичан. Она узима дар који је унапред припремила и дарује своје родитеље, а онда се поздрави с њима тиме што их пољуби у руке.

Мајка испраћа своју ћерку саветом и речима: „Пођи, ћери, у сто добри часа, чувај роду поштенога гласа“.

Обичај је у свим селима Рађевине да кад млада крене са сватовима да разбије чашу, да би „унапред онемогућила зле демоне или проузрокиваче зла“^[19] да јој шта учине.

[19]

Кад сватови крену, испале многе прангије и пушке уз подвикивање, а девојке су испраћале младу песмом.

Ај полази, лепа момо.
Ај полази и не обзири се.
Ако си се мислила обзирати,
не била нам полазити!

Док је млада на коњу, девер пази, као што и сама песма каже, да се млада не окрене према својој кући, тј. „да јој се не би пород уметнуо на њезин род“.^[20] Наводимо Шпира Кулишића: „Из ових симболичних обичаја који одржавају настојање да пород припадне једној или другој страни, може се наслућивати да су деца првобитно припадала мајчином роду“.^[21]

[20] [21]

У неким селима Рађевине обичај је и данас да млада кад крене од свога дома са сватовима, пребаци преко своје главе шаку шећера да би јој по веровању остала пуна кућа свега.

Кад сватови на путу којим се враћају од младине куће пређу преко какве воде (реке или потока), обичај је био да млада баци шиваћу иглу у воду или шаку шећера. То ради, по веровању, због „чини“. Сличан обичај са истим значењем, тј. бацања каквих предмета при преласку сватова са младом преко воде среће се и у Босни (Доњи Бирач, Бјељина, Тузла)^[22].

[22]

г) Венчање

Венчање се обавља у цркви села у коме младожења живи или околини ако је у селу нема. Данас се венчање ретко обавља у цркви већ како закон налаже, младенци се евидентирају код матичне службе.

Пошто се свештеник већ раније обавести, венчање одмах почиње. У цркву прво улази млада и младожења, затим кум и стари сват па остали сватови. Церемонијал венчања отпочиње тиме што се младенци рукују рукама које свештеник марамицом увије (ово архаично састављање руку врло је важан елеменат црквеног обреда^[23]). Онда се млади и младожењи ставе круне на главе, а куму и старом свату дају свеће које држе упаљене докле год траје обред венчања. Уз благосиљање свештеника, младенци, а иза њих кум и стари сват, обиђу око целивајуће иконе и врате се на исто место. Свештеник узима чашу с вином која је унапред припремљена и даје да свако од младенаца отпије по мало. Прстење које је кум купио још раније, будући да је било положено на Јеванђељу на часној трапези, размењено је пред олтаром три пута између младенаца. Кад младенци изађу из цркве девојке су певале:

[23] Родила се Даница —
венчала се краљица.
Венчала се сва у свили —
сви војници били.
На глави јој златни венци —
живели младенци.

Кад сви изађу из цркве, у црквеној порти, по устаљеном обичају, одигра се које коло. Око кума скупе се деца и сватови узвикивајући. „Куме, изгоре ти кеса“. Кум онда вади из џепа унапред припремљену ситнину и баца увис, а деца отимајући се купе по земљи. Кум неколико пута баца новац јер циљ овог обичаја је доста познат у нашем народу обезбеђење плодности у браку.^[24]

[24]

Т. Ђорђевић, нав. дело, 316.]

д) Повратак младожењиној кући

Кад се угледају сватови да долазе са младом, девојке би запевале:

Ето нама кићени' сватова,
воде нама лијепу девојку.
Изађи де, изађи де, женикова мајко,
па погледај кроз зелене гране
како трепте венци на девојци,
како игра коњиц под жеником!

Кад сватови уђу у двориште уз пуцње прангија и пушака, млада (у прошлости на коњу, данас у аутомобилу) се зауставља испред куће.

У Томњу је постојао обичај да док су младожења и млада на коњима кум их служи медом као симболом живота без горчине.

У прошлости у овим селима Рађевине постојао је обичај да млада кад силази с коња или кола не сме стати на земљу већ се потури „рало“ (плуг) или џак зоби, да би се млада, по Т. Ђорђевићу, „заштитила одоздо“.^[25]

Ова „заштита одоздо“ среће се у истој прилици и у другим нашим крајевима: Босни и Херцеговини, Црној Гори и целој Србији.^[26]

Док би млада силазила с коња девојке су певале једну доста шаљиву песму:

[25]

Т. Ђорђевић, нав. дело, 291-307.]

[26]

Нав. дело; М. Ђ. Милићевић, нав. дело, 216-217; Вук Караџић, Српски ријечник 1818, Женидба, Београд 1966, 368-372, П. Ж. Петровић, нав. дело, 281—282, В. Караџић, Црна Гора и Бока Которска, нав. дело, 178; Др. Миленко С. Филиповић и Персида Томић, Горња Пчиња, Српски етнографски зборник LXVIII, Београд 1955, 80.]

Сиђи, сиђи, лепа снашо,
с коња на рало,
с рала у кућу,
свекру на крило
свекрви у недра

И данас се задржао обичај да се млади уручи сито у којем је помешана зоб и пшеница. Млада узима сито и два пута хитне из њега ону зоб и пшеницу на кућу (као симбол плодности), а трећи пут баци и сито на кров или пребаци преко куће. Младожењи се да јабука у коју се позабадају паре, а у неким селима се јабука дâ и млади, па је пребацују преко куће „да мађијским путем пренесе на њих своју плодност и животворну снагу.“^[27]

[27]

Видосава Николић, Природа у веровањима и обичајима у Сретечкој Жупи, Гласник Етнографског института IX-X, Београд 1961,121.]

После овог обреда и данас је обичај да се млади даје „накоњче“. „Накоњче“ је, по Вуку Караџићу, „мушко дијете, што се по обичају да девојци на коњу, кад је сватови доведу пред младожењину кућу.“^[28]

Млада узима накоњче и три пут диже увис и три пут пољуби — то ради као симбол плодности и да би по веровању рађала мушку децу. После овог дизања, накоњче млада дарује даром.

[28]

В. Караџић, Речник, нав. дело, 436.

Кад млада пође у кућу стављају јој два хлеба под мишке, а у руке две флаше с вином (да би кућа увек била пуна). На прагу куће је чека младожења са испруженом руком испод које треба млада да протрчи да је младожења не докачи, а да уједно и прескочи праг. Овде се срећу два архаична момента.

Први би био протрчавање младе испод младожењине руке који се среће и у Херцеговини „да би га се вазда бојала“^[29]

или ако је мало докачи, по веровању он ће бити главни у кући. Тихомир Ђорђевић за овај обичај каже „да је у вези са очишћењем од духова“.^[30]

[29]

Л. Г. Бјелокосић, нав. дело, 208.

[30]

Т. Ђорђевић, нав. дело, 311.]

Други моменат је прескакање преко прага, који се исто тако може тумачити на два начина: 1) из поштовања, јер по Веселину Чајкановићу култ предака је основа на којој се гради низ обреда, табуа и веровања везаних за кућни праг;^[31]

2) из страха, јер по Тихомиру Ђорђевићу праг се избегава зато што је најјаче изложен опасностима од чини или магија.^[32]

[31]

Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд 1973, 102-106.

[32]

Т. Ђорђевић, нав. дело, 299.

И један и други архаични момент могу се срести у обредној пракси и у другим нашим крајевима: Црној Гори, Босни и Херцеговини и целој Србији.^[33]

[33]

После ових церемонијала млада је служила свекрву медом или шећером као симболом слоге у кући, а после тога улазили би ови сватови и седали за сто да вечерају или ручају. У предње чело су седали кум и стари сват, а иза њих су стајали млада и младожења и „дворили“. Данас у предње чело (обично под шатором) седају млада и младожења, а кум и стари сват поред њих.

У прошлости за време вечере, после треће здравице постојао је обичај приказивања дарова и части. Дар је у неком предмету, а част у храни. То је чинио чауш уз шалу и смех, приказивајући прво дарове кума, старог свата, а онда осталих.

По вечери, младеж игра у колу. Весеље траје до зоре и многи сватови остану на „сјелу“ (игранци), да би опет сутрадан настанили да се веселе са „пријатељима“.

ђ) Свођење младенаца

Младожења и млада су имали засебну зграду (обично вајат) или одељење у које ће да заноће прво вече. Свођење је у неким селима Рађевине вршио девер, а у неким свекрва.

Обичај је био да кад се младенци сведу, неко мало залупа на врата да се по веровању деца не би рађала глува.

У прошлости је постојао обичај да прво вече заноћи с младом девер, међутим, тога данас нема као што се ни свођење младенаца у данашњим свадбеним обредима не уобичава.

Пошто се у прошлости много пазило на то да ли је млада била невина, обичај је био да сутрадан свекрва узима младине кошуље у којим је преспавала па их ставља у сито и приказује.

У неким селима био је обичај да млада ујутру иде на бунар и донесе воде, па онда том водом полива младожењи, свекру и свекрви да се умију.

е) Пријатељи

Трећи дан свадбе, ујутру, обичај је и данас да младожењиној кући долазе отац и мати младини са родбином у „пријатеље“.

Обавезно су се измењивали дарови, постављао доручак, а после веселило до подне (данас остану и до сутрадан ујутру).

Око подне се пријатељи испрате и враћају својим кућама.

У свадбене или женидбене обичаје данас спада и обичај који се јавио у Рађевини шездесетих година овог века. Овај обичај се назива „пребачај“ због тога што се данас у народу свугде не упражњава да момак иде са сватовима по младу њеној кући, већ је пре одведе тј. „украде“. Пошто се девојка тако одведе без „женске свадбе“, њен отац „пребацује“, тј. после венчања прави тзв. „женску свадбу“ или „пребачај“.

Пребачај се може правити и месец или два после венчања. Новина у овом обичају је што млада и младожења дођу неколико дана пре „пребачаја“ код младиних родитеља.

Младин отац, као и за „женску свадбу“, позива госте и они му доносе разне поклоне.

На дан пребачаја долазе пријатељи, тј. момков отац и мати са фамилијом. Ту се обавезно мењају дарови, руча се, весели и уз традиционално „сјело“ остане до зоре. Сутрадан, или после неколико дана, младожења с младом се враћа својој кући.

---

3. СМРТ И ПОГРЕБНИ ОБИЧАЈИ

Највише архаичних и анимистичких веровања задржало се у погребним обичајима Рађевине. Ови обичаји су углавном слични, а понегде и идентични са обичајима не само Србије већ и матичних крајева — Босне и Херцеговине и Црне Горе, одакле је становништво досељено.

Ови обичаји чине комплекс обреда и веровања, а данас иако су модификовани, у појединим култним обредима, радњама наслућују своје пракорене, утемељене мешавином: прасловенске, словенске, хришћанске и исламске културе.

Предзнаци смрти — У народу Рађевине и данас је распрострањено веровање да се од судбине не може побећи. Често се може чути за оног ко је погинуо или умро да се каже: „Било му суђено!“. Идентично мишљење о судбини као предсказивачу смрти, што је врло старо веровање, среће се и у другим крајевима наше земље.^[34]

[34]

Актуелно је веровање да разни догађаји, појаве и знаци могу да предскажу смрт. Кукање кукавица, грактање гавранова, хукање сове, певање петла ноћу кад му време није, мукање крава или волова, завијање паса у народу су сигурни предзнаци смрти.

Ако у току године умре двоје из породице, по веровању тројство се мора намирити, па ће у току године умрети и неко трећи.

Ако свећа сузи за време божићног ручка или о слави, по веровању неко ће у породици умрети.

Ако при гледању у плећку на Божић, на врху плећке у оном улегнућу које представља кућу буде каква рупа, по веровању умреће домаћин куће.

Ако се при гледању (гатању) у шољу види бели крст, томе ће умрети неко у фамилији. У зависности на којој је страни крст, мушкој или женској, одређује се и пол онога ко ће умрети.

Умирање — Поред изненадне смрти, где се у Рађевини за оног ко је „напрасно“ умро каже: „Умро здрав човек“ или „Умре човек из чиста, мира“, постоји и „очекивана смрт“, кад је неко тешко болестан. Тако за оног ко умре после дуге и тешке болести каже се. „Јадник /или веселник/ одморио се“.

Скора смрт се може наслутити најпре по болеснику тј. његовом понашању. Ако му се тражи да једе шта, а до тада је одбијао храну, ако му нокти поплаве, кад почне да преврће очима, да тешко дише, кад почне да призива своје мртве, тражи да му се упали свећа, итд. — све су то знаци, који слуте скору болесникову смрт.

У том задњем часу обавезно се око болесника скупља његова родбина и пријатељи. Некима тад болесник даје благослов, деци усмено исказује своју последњу жељу тј. коме шта оставља у наследство, с ким је у завади тад се мири, а понегде исповеда и причешћује.

Још док болесник издише, прекрштају му се руке на грудима (десна преко леве), па му се између прстију десне руке стави „самртна“ свећа. Сматра се да је велики грех да „иксан“ (људско биће) умре без свеће јер „чврсто се веровало да самртна свећа обезбеђује покојнику светлост на другом свету, па ако се у правом тренутку не упали, душа ће му бити у вечном мраку и он ће се повампирити.“^[35] Зато се свећа унапред припрема, али се сакрије да је болесник не види пре времена, јер ће тада, по веровању, тешко се раставити с душом.

[35]

Кад болесник умре, или ако неко „напрасно“ умре, жене из куће јаукањем огласе смрт, а из куће се проспе сва затечена вода и донесе друга, свежа.

Спремање мртваца, мрца, покојника или „меита“ — Више је назива за мртваца у Рађевини, али кажу да је најстарији назив „меит“; назив за мртваца донет из Босне, односно наслеђен од Турака.

Са покојника се скида одело и онда се купа. Мушкарци купају мушкарца, а жене жену. Купање се понегде врши у кориту а понегде мртваца спусте на земљу па га купају (бришу мокрим пешкирима који се квасе у каквом суду). По завршетку вода и пешкир се бацају у какву јаругу или трње.

Окупан мртвац се облачи у ново одело, али при облачењу на мртвацу не сме ништа остати завезано, јер по веровању мртвац ће се повампирити.

У прошлости се није мртвацу обувала обућа, нити се сахрањивао у обући (опанцима), јер се веровало да ће доћи животиња од чије коже је направљена обућа и однеће кожу.^[36] Данас се мртвацу облаче нове ципеле или оне које је већ носио, а у прошлости „мртвачке опанке“ од хартије.

[36]

Мушкарцима су пред први светски рат, као и у Јадру,^[37] стављали на главу црвени фес с кићанком, тзв. „мртвачки фес“ а данас шубару или шајкачу. Жене су повезиване марамом, а девојке не.

[37]

Кад се мртвац спреми, лицем на источну страну, полагали су га у прошлости на земљу, данас у неким селима на сто или кревет. Кад се покојник положи на сто или кревет узима се црвени конац и вежу му се ноге. Руке му се прекрсте на грудима, а понегде свежу марамицом или концем. Уста се мртвацу обавезно вежу марамицом јер, по Слободану Зечевићу, „затварање уста је имало заштитну улогу, пошто се веровало да кроз отворена уста душа се може повратити у тело или да се у њега може увући неки зао дух због чега би се покојник могао повампирити“.^[38]

[38]

Преко целе ноћи изнад главе мртваца гори самртна свећа са другим свећама које народ доноси. Мртвац се преко ноћи никад не оставља сам већ га чувају пријатељи и родбина на смену... Осим жалости и жеље да се што дуже буде уз покојника, мртвац се као и у другим крајевима чувао да га не прескочи каква животиња па би се по веровању повампирио.

Јаукање — Обичај јаукања, какав је назив за оплакивање мртваца у Рађевини, постоји од вајкада у нашем народу.^[39] Сматрало се пријатељском обавезом да свака жена која дође на жалост извесно време нариче над телом, при чему моли покојника да пренесе поруке њеним мртвима.^[40]

[39] [40]

У Рађевини су у прошлости постојале као и у Црној Гори^[41] жене које су се позивале да за новац јаучу за мртвацем (Кржава). Данас обично јауче ужа родбина.

[41]

Јаукало се највише кад се огласи смрт у кући; кад покојника износе из куће и кад га спуштају у раку. Док жене јаучу ударају се песницама у груди, а ако је неко млађи умро, чупају себи косу с главе.

По сахрани мајка, жена или сестра јаучу свако јутро како сване и предвече недељу дана. За тих седам дана оне се распореде која ће где (у дворишту, „башчи“, на гробу и др.) и овако јаучу:

Јаукање за оцем

Ајој, јадна тужна ти сам!
Ајој, нема мога милог родитеља!
Ајој, тато, а што нас остави!
Ајој, тато у црно нас зави!
Ајој, не дочека, тато!
Ајој, да видиш унучиће твоје!
Ајој, што си, тато!
Ајој, што си, тато, душу испустио!
Ајој, што мене Бог не узе!
Ајој, шта сам дочекала!
Ајој, ко ће мене лебом ранити,
ранитељу наш!
Ајој, јадна сиња кукавица!
Ајој, јадна тужна сиротица!
Ајој, отвори очи, тато!
Ајој, види, тато, 'ћери твоје!
Ајој, види, тато, сирочиће твоје!

Сахрана — Већ ујутру на дан сахране почињу припреме за сахрану. Зовне се неко од сељана, обично старији човек којег у оваквим приликама зову „веденичар“, а који зна ред око сахране да се постара да све иде по устаљеном обичаjу (обреду). Његове дужности су разноврсне: да оде да самеље пшенице или кукуруза за „вереницу“ (по чему је и добио име „веденичар“), да сазива на сахрану, да служи госте и врши друге обредне радње.

Одреде се људи који ће копати раку, тзв. „гробари“ или „укопници“. Неко од укућана понесе кадионицу и оде па им покаже место где ће се покојник сахранити. То место се окади, а неко од укопника одломи прут и оде да њим одмери покојника да би знали колику дужину раке да копају. Пре него што почне рака да се копа наложи се ватра, укопници се прекрсте и почну са копањем. Веровало се да кађењем места за раку као и паљењем ватре одстрањују се зле силе.^[42]

[42]

Док се копа рака у дворишту куће су се у прошлости правиле „склопнице“ — данас сандук који се прави на дан сахране или готов купује. Склопнице су се правиле од храстових дасака које се исеку лиснатим тестерама грма који се секао на дан сахране. Састојале су се од дна које су чинила два дужа дрвета, а која су се попреко „пришивала“ или „патосирала“ краћим даскама. На месту где ће глава доћи правили су узглавницу. Странице које су се наслањањем склапале над покојником нису ничим биле везане за дно већ су се одвојено носиле па тек кад покојника спусте у раку преклапале над њим. У неким селима Рађевине, као и Кржави, у прошлости су склопнице прављене без дна. Покојник се носио на носилима до раке, а тамо полагао на поњаву и преклапао оним страницама.

Данас се мртвац ставља у сандук. У неким селима се и данас на дан сахране зовне столар па га прави на лицу места од готових дасака које обично старији људи већ унапред пре смрти намене себи за сандук, а све чешће улази у праксу да се купује готов или „куповни“ сандук. Поред сандука, прави се крст, а данас се исто као и сандук купује готов.

Док се све ово обавља, у кућу долази родбина и сељани изражавају изјаве саучешћа породици умрлог. Овако ко дође у кућу умрлог и уђе да га види, прекрсти се, запали му свећу коју пре паљења намени и онда дарује покојника. У прошлости је био скроман дар: нешто новца, појас, назувци, пешкир или чарапе. Данас се обавезно ставља новац на покојника и дарује скупљим даром: пешкиром, кошуљом, кафом и шећером, материјалом за шивење, цвећем и обавезно босиљком који „у магији, религији и погребном култу код Срба важи као света биљка, мистичне и заштитне моћи“.^[43]

[43]

Укоп је обично поподне око 15-16 часова, а лети и касније због великих врућина.

Када свештеник стигне, покојника полажу у сандук — у прошлости на поњаву или дно од оклопнице. На дно сандука се простре ћилим и стави јастук па се онда положи покојник. Преко њега се стави други ћилим, покров и сандук се затвори поклопцем. Сандук износе мушкарци од родбине или пријатељи умрлог. При изношењу сандука обавезно се води рачуна да се покојник изнесе с ногама напред, да не би „гледао“ у кућу односно да се не би враћао у кућу. Кад покојника изнесу из куће, преврћу се све клупе и столице да по веровању не би још ко из куће умро, а прозори се широм отварају.

Сандук се стави испред куће на две столице. Док свештеник опојава, сандук отворе и смакне се покров да би се видела глава покојника. Изнад главе на столици гори свећа забодена у кољиво, а поред кољива стоји чаша вина и кадионица. Крст који ће стајати на гробу за време опела наслања се изнад главе умрлог уз сандук.

По завршетку опела, сви присутни „целивају“ (љубе) свештеников крст који лежи на покојниковим прсима, а рођаци, породица и чело или лице умрлог.

После опраштања породице и других од покојника, тело се прекрије покровом и свештеник га полије вином. Ово преливање покојниковог тела вином, по Веселину Чајкановићу, обавља се као „замена за крвну жртву, јер се мисли да душа покојника воли крв, па је у црном вину нађен еквивалент за њу“.^[44]

[44]

По устаљеном протоколу пратња креће одређеним редом. Напред се носи послужавник са кољивом и вином; иза — крстоноша носи крст, данас иза крста носе се венци; иза венаца иде свештеник; иза свештеника ако је гробље близу куће покојник се носи на рукама или вуче воловским колима, а зими саоницама; иза сандука иде покојникова родбина и остали народ који је дошао на пратњу. Задњи у пратњи иде веденичар. Веденичар у руци носи торбу, у којој је ако је мрсан дан десна плећка од свињчета, а ако је посан дан онда посан пасуљ, погача, бели лук, црни лук, тамњан и кадионица.

Сваког ко носи кољиво, крст, венац и сандук редаре дарују пешкиром који му стављају на лево раме, а крстоноши се и крст дарује пешкиром.

Док пратња креће ка гробљу, у неким селима Рађев