Милорад Зебић

РОМАНСИРАНА ОЖИВЉАВАЊА

Дрина, Велика Међа и Брањево с оне стране Дрине

I

Кад се одавде, с гучевских падина, погледа на ту страну, према северу, угледа се дражесни призор од велике реке која вијуга кроз пространу равницу, прошарану златним њивама, бујним воћњацима, дивовским дрвећем што се зелени крај речних обала, и с плавим брдима и шумама тамо по ивици видика. Сад, у предвечерје, цео тај призор добија још већу чар, када се ивице предмета постепено губе, па ови тако изгледају тајанственији и збијенији, допуштајући машти да их још занимљивијим замишља. По вијугама реке и глаткој површини њене воде, виде се последњи румени одблесци облачака, који се изнад зелене и блиставе воде често шетају и играју у несташним и веселим дружинама... Од шуме иза мене стиже први талас свежине. Ово је тренутак када се ја, после живахног рада по њивама и садовима, повучен у воћњак, нагнут доле према Тичару и Семберији па се, наслоњен уз дрво или опружен по мекој трави, понајрадије пренесем у прошлост...

Јули је 1815... По путу што се види на босанској страни поред Дрине већ месец дана траје живо кретање турске војске. Пролазе коњаници у групама и појединце, за њима и поред њих врве кола натоварена људском и сточном храном; гмизе мали босански коњи претрпани врећама и сандуцима, качицама масла и сира, вучијама за воду. У дугачким поворкама иду кола са шаторима и са грађом за мостове, пушкама и муницијом. Од Зворника до Ковиљаче и тамо даље, докле се види, непрекидан низ људи лагано се креће по јулској врућини. Војници су с гуњевима на левом рамену, са дугачким пушкама о десном; виде се издалека њихове беле и црвене чалме, њихове беле и шарене торбе на леђима. Гледани одавде са планине они изгледају као мале шарене играчке. Одонуд воде, преко целог дана долази лагани шум од кола; пред вече се чују узвици и песма. Према гласовима што стижу овде у село, та се војска скупља ради обрачуна са Србима. Од Цариграда иде и друга, двапут већа и опремљенија; њен је задатак да упадне у Србију са истока, јер српске бунтовнике — веле — ваља притиснути са две стране. Још кажу да овог пута неће бити опраштања; нису забадава кренута два везира: Хуршид-паша из Босне и Марашли Али-паша из Румелије. Први је, канда, највише због тога и одређен за босанског везира; он је из Цариграда дошао у Травник пре три недеље, а отуд право на Дрину. Ковиљачани су видели његов пролазак. Док су окопавали кукурузе по адама крај реке, једно јутро пред први оброк, зачу се издалека коњски топот и звекет широких коњских копита. Оделење од педесет коњаника на добрим коњима и у плавим џубадима преко леђа, са челенкама на црвеним капама забаченим на потиљак, долазили су од Зворника, остављајући за собом прашину што се као застор оцртавала према шумарцима и воћњацима изнад пута. Они прођоше у касу и ишчезоше на окуци где овај пут, код Дебеле међе, савија према Бељини и Рачи. Сакривени по њивама већ повисоког кукуруза, сељаци из низине пратише њихов пролазак горе по путу све до завијутка, где углачани коњски поткови светлуцаху на јутарњем сунцу. Кад се, после пола сата, зачу још већа граја са стране Зворника и кад сељаци видеше још већи и дужи застор од прашине, указа им се пред очима турска пешадија у бескрајној поворци, предвођена пашама и делибашама на коњима. Преплашени они оставише огртање кукуруза и повукоше се у село, па из Јовичића, из Крчевина и са имања Лазића и Трифуновића, све до подне посматраше ово кретање војске. Но то још не би све. Поверљиви људи који поврх села прођоше, носећи из Радаља и Зворника извештаје српским старешинама у Поцерју, казиваху им да је силна коњица турска и много друге војске, покупљене по Санџаку и Херцеговини, заноћила у Зворнику и да се креће низ Дрину; да је има много и у Бадовинцима, да је један део ње и пребачен на ову страну, а да у Лозници, Запруђу и у Руњанима. Видаићи такође држе на окупу доста босанских Турака.

Сутрадан ујутру, отприлике у исто време као и првог дана, прође истим путем најпре једно оделење делија, добро опремљених и, пола сата иза њих, на арапским коњима, са многом опремом у сребру и кадифи, прођоше паше и капетани. Међу њима, судећи по богатој одећи и по бојама његова одела као и по великој пратњи, налазаше се босански везир. У стопу за њима кретаху се лаганим ходом око пет стотина турских коњаника у оделу свакојаких боја и свакојака кроја, са својим командантима на челу поворке.

Страх и туга обузеше српска срца. То беше један тужан дан за овај крај и многе српске жене и девојке заплакаше, јер сви одрасли и кадри оружју из њихових кућа беху отишли кришом и налажаху се сада по српским логорима у борби против Турака. Тога дана пред сам мрак, кад чобанчад сагонише стоку у оборе по Грабовцу, помешана са гласом звонцади чула се тиха запевка једне старице која је погађала осећања многих; она је тужила једва чујним гласом:

Вазда су их крепко дочекали
И стопе им крвљу заливали.
Нема више Богићевић Анте,
Понестаде војводе Јакова,
Карађорђа јади однијели:
Шта ће данас деца без отаца?
Ко Турцима у поље изаћи?
Ко ли младу децу предводити?

III

Идућих дана око Брањева се видео велики логор. Улево од пута, по благој падини, белели су се многобројни турски шатори, сврстани у групице и редове. Испод пута, уза саму Дрину, низови малих шатора изгледаху, одовуд из даљине, као љуске од спужева. Крај шуме изнад логора и испод дрвећа низ пут низаху се коњи, топови и послуга. По доласку многобројних коморских кола, по све живљем придоласку нових група војске, по догоњењу стоке и довлачењу сточне и људске хране, овај логор, читава три дана изгледаше као право и непрегледно вашариште. А затим, следећих неколико дана, оно се донекле прибра и уреди, показујући ноћу безбројне ватре, по којима је изгледало да је турске војске трипут више него је уистину било. Један део те војске беше отишао Бадовинцима и тамо чекаше даље наредбе; иста је, на случај потребе, имала бити потпора и резерва оделењу што већ беше прешло у Мачву.

Када се одатле, са падина изнад Брањева погледа на ону страну реке, види се да је у пољу Тичару, Локању, Ковачевцу, Дебелој међи престао рад: ливаде већином непокошене, кукурузи запуштени. По колибама нигде живе душе. Класје зреле пшенице полегло по земљи, и сељаци се ноћу привлаче њивама, жању и снопове на себи носе у брдо.

Огранци Гучева протежу се дуж пута до Лознице и господаре тичарским пољем, по коме су се кроз десет година, скоро сваке године, водиле битке и дешавали крвави окршаји, те је заливено крвљу и посејано многим костима. „Поћи за Ваљево овим путем, испод брегова — мислио је Хуршид-паша — значило би тући се са Србима на сваком кораку: за такво предузеће требало би имати много већу војску. Поћи тим путем, значило би још и задоцнити и дати прилике Марашлији да први стигне у Београд, а то не смем допустити. Зато ћу пустити глас да идем за Ваљево, док ћу левим крилом од Бадовинаца и од Дубља, под Мараш-пашом, а десним од Лознице и Лешнице, под мојом управом, ударити к Шапцу. Оконча ли Мараш сад овај део посла, ја ћу с војском уз Јадар, преко Цера и Влашића, стићи у Тамнаву, док се он за то време буде кретао Посавином, остављајући мирну Мачву за собом”.

Хуршид је доиста имао пуно извештаја да Мачвани, највећим делом, неће да чују за устанак. Пријавило му се неколико мачванских кметова са породицама и другим сељанима и ставили се под његову заштиту. Доведен му је и војвода Стојан Чупић, који је милом или силом прешао Дрину, па га је и он уверавао да Срби у Мачви желе мир и да се не мисле придруживати устаницима. За сигурност задржао је он Стојана и послао га у Зворник Видаићима на чување.

IV

Тако је мислио и својима говорио Хуршид-паша тринаестог јула 1815. док изнад свог логора посматраше Тичар, Лозницу и венац брда што се као зелени зид протежу од Ковиљаче десном страном простране дринске долине. Сунце је било припекло и ваздух је треперио од жеге: већ неколико недеља није било кише... Чула се граја и живост у логору где је спремање за скори покрет било у току. На мирнијем делу Дрине преносили су лађом два реда троструких конопаца и ланаца привезујући понтоне и многобројне дринске лађе, преко којих ће се поставити греде и даске за прелаз пешадије и коморе. Топови ће се превући на широким дереглијама. Коњица ће, по плићаку на Шепку, делом прелазити делом препливати реку, подељену овде острвцима на три мања рукавца.

Поподне истога дана, док се, у своме пространом шатору, везир саветовао са својим командантима и саветницима, издајући упутства и наредбе, време се изненада промени и небо натушти. Ускоро је силна олуја тресла платно његовог шатора и затезала конопце, те је изгледало да ће све почупати и однети. Мало потом наста дуготрајна грмљавина с пљусковима који трајаше до пола ноћи.

V

Хуршид је добро познавао Србе и прилично разумевао српски. Говорило се чак да је рођен у Србији. Дуго је пашовао у Нишу и водио оштре војне против српских устаника, нападајући их с југа и с истока. Он је 1809 искористио прегањање српских старешина, па је заобишавши Делиград стигао био безмало до самога ушћа Мораве; морао се вратити тек са преласком Руса преко Дунава. Када је Синђелић упалио барутану у своме шанцу на Каменици, Хуршид-пашини војници су заједно са нашим одлетели у ваздух. То је уосталом онај што је своју срамоту и срамоту своје отаџбине овековечио зидањем Ћеле-куле, плаћајући за сваку одерану српску главу по двадесет пет гроша. Он је морао и мрзети Србе: године 1810. приредили су му они пораз на Варварину; 1811. изиграли су његове предлоге које је као велики везир — ко зна с колико искрености а по савету Француске — учинио Карађорђу: да се од Србије образује кнежевина са правима која су имале кнежевине Влашке и Молдавија. Због тога његовог неуспеха био је смењен с положаја великог везира и поново постао нишким пашом. Командујући војском од осамдесетпет хиљада људи, он је 1813 с југа упао у Србију, покорио земљу и дошао до Београда. Ту је за везира поставио Сулејман-пашу. Отишао је из Београда мислећи да је заувек умирио Србију и очекивао је награде и признања за ово дело. Није прошло, ево, ни две године а цео Београдски пашалук дигао се на оружје.

Хуршид је био црн, висок и мршав, танка носа и подругљивих очију. Овај војник и дипломата био је можда углађенији од обичних паша, али занесен као Турчин и амбициозан као човек. Долазећи сад на Дрину, он је имао: покорити рају, не заостати у успесима иза Марашлије и донекле осветити се српским првацима за неприлике што су му раније причинили. Међутим Султан је препоручивао опрезност у опхођењу и у поступању са Србима а слогу са Марашлијом, како би се ред повратио што пре и како би се избегло мешање других сила. Уз то, долазећи с југа, он је успут од старешина и од бегунаца, којих је било у Новом Пазару, Сјеници. Вишеграду, Сребреници и Зворнику, дознао да је у Србији устанак као пламен намах обузео целу земљу, да су Турци одасвуд притиснути, али да притом није било убистава и освете као оно у ранија времена; да су се Срби уздржавали од пљачке и вређања и да су се српске старешине трудиле да заштите мирне турске грађане, њихове жене и њихову имовину.

Ова су сазнања чинила везирову задаћу замршенијом и ваљало је сад, пре оружја, употребити друга средства. И у томе му је догађај на Дубљу и доживљај Мараш-пашин помогао да их испроба.

VI

Док је босански везир спремао план за напад и прикупљао војску, српске су чете под вођством капетана Срдана, његовог друга Панте Бановца и Марка Штитарца, негдашњег Карађорђевог арамбаше, прокрстариле Мачву, позивајући народ на борбу. Ускоро дођоше и војводе Петар Молер, Бојо Анте Богићевића, Јовица Милутиновић и Гајо Дабић са хиљаду људи, враћајући се из битака са Пожаревца. Око Китога су већ раније били прота Смиљанић и Симо Катић Прекодринац. Тако су они сад у Мачви могли имати скупа до две хиљаде људи, не рачунајући војску у црниљевском логору која је имала чувати прелазе преко Цера и Влашића. Војводе са војском избише на Дрину код Бадовинаца, па у кружном маршу низ Дрину и Саву прођоше већи део Мачве, да би народ охрабрили и придобили за борбу, а и да би Турцима показали како су спремни и како их чекају. Са том дакле војском из Мачве, Посавине, из Јадра и Поцерине они се сместише и распоредише измећу Китога и Липолиста, очекујући да им се ускоро придружи нови вођ и врховни старешина српског народа Милош Обреновић. Он се тих дана са Рудничанима и Гружанима бавио око Карановца.

Међутим првих дана јула, једно оделење турске војске беше из Босне прешло Дрину код Јање. Оно се преко Лешнице, са хиљаду и по људи, под вођством Ибрахим Мараш-паше никшићског, упути у Мачву, па се заустави испред села Дубља, ту ископа шанчеве и утврди се. Убрзо му се придруже још две-три групе од по неколико стотина војника послате из логора са Бадовинаца и од Видаића из Јадра, те их је укупно било око три хиљаде људи. За то време Хуршид-пашини логори на Дрини све су више расли придоласком трупа из Херцеговине, из северних крајева Босне и из удаљеније Босанске крајине. Српски извештачи, људи и жене који су из Подриња доносили храну устаницима, преувеличавали су турску силу, иначе већ знатну, те су журба и нестрпљење у српском логору још више расли.

Благодарећи близини турског логора на Дубљу, Срби су из Слепчевића и Липолиста могли пратити шта се ради у шанцу и око шанца Хуршидовог љубимца Мараш-паше. Са Цера они су могли лепо сагледати тај логор удесно од пута што из Петловаче води за Богатић, посматрати увече ватре око шанца и сазнавати кретање преко дана њихових коњаника и пешака који су стизали углавном из Бадовинаца. Они још сазнаше да су поред Мараша и његова два сина, са три стотине Никшићана, а да је последњих дана пристигао и нови паша Хасо Дрвеница са новим одредом војске.

Вести од Милоша донесене тих дана проти Смиљанићу и Молеру беху повољне. Он је успешно ослободио Корановац од Турака, испратио их са поклоном Адем-паши и, за који дан, биће мећу њима у Поцерини. Српске старешине у Мачви и њихова војска с нестрпљењем су чекали његов долазак; они су овде извршили и последње припреме да би могли дочекати какав препад Марашевих трупа и његових коњаника. Нарочито су се бојали удара с бока, од војске коју је Хуршид-паша спремао да пребаци у Јадар, где су Видаићи већ имали добар део своје војске повучене са Рађевог поља и смештене испод Брањева, на другој страни Дрине, све до Запруђа. Због тога Молер одреди Срдана да са једним одредом сиђе до пред Лешницу, да га тамо распореди и да будно прати кретање Турака.

Тих дана, када су за грађење моста код Брањева пристизале Хуршиду лађе зворникуше: једне низ Дрину јурећи као стреле, друге вучене уз реку коњичићима и људима који су запињали из све снаге, провлачећи се кроз врбаке украј воде, низ падине Рудника спуштала се српска устаничка војска, састављена од коњаника и пешака из рудничке нахије. На челу њеном јахао је Милош Обреновић, препланула лица, танких бркова и с црвеним фесом на глави забаченим уназад. На њему беше вунени, плавкаст и подугачак огртач, испод ког се видео кожни појас са оружјем; на ногама је имао чизме а криву сабљу о бедрима. Поред њега беше кнез Аврам Лукић а за њим већи број других кнезова и војвода. Иза барјака, који је на коњу носио Сима Милосављевић-Паштрмац, сливала се наниже као широка река, шарена поворка од коњаника и пешака. Први одреди, састављени од војника што победише Турке на Љубићу и код Ртара, беху тако обучени и снабдевени оружјем да би многи помислили како је однекуд стигла нека свежа царска војска. Било је међу њима људи са по две велике пушке о раменима и са по пет малих за појасом. Без одмора, а по добро познатим путевима, промицала је она, пролазећи преко пашњака и провлачећи се кроз шуме и воћњаке, силазила у њиве и равнице и опет се пела. Ваљало је хитати. Путем се је преко брда с тешком муком кретала једна засебна група са два мања топа на точковима, незграпно али чврсто углављеним, и које је, по проваљеним брдским путевима, сваки час ваљало придржавати, да се не преврну.

Успут је та војска расла: стално су јој придолазиле нове групе, мећу којима је било људи добро одевених: у чакширама од чоје, са ферменима и копоранима свију боја, и других који су ишли у копоранима и у чакширама од дебелог сукна или у гаћама од дебелог конопљаног платна; било их је у чизмама, у опанцима а и босих. Нешто мало коморе је ишло за њима; већина је у својим торбицама носила хране и преобуке.

У само подне стигоше прве Милошеве трупе у село Липолист под Цером. Оне се сместише по забранима на Долуши, измећу Старог Липолиста и Старог Богосавца, недалеко од Молерових које беху улогорене ближе Слепчевићу. Старешине мачванске војске дочекаше Рудничане срдачно и с одушевљењем. Војска нађе у изобиљу спремљене хране и пића, те се људи, после дугачких и заморних маршева могаше ваљано поткрепити.

VII

На путу од Шапца ка Лешници, Слепчевић је друго, Дубље је треће село. Као и остала места у Мачви, оно лежи на богатим наносима Дрине и Саве. Ове су реке кроз своју дугу историју често мењале своје токове и својим честим изливима исталожиле дебеле слојеве муља. Благодарећи том наносу и финој мешавини иловаче, песка и планинског хумуса, свлаченог водом са планина и брегова, тло је мачванско добило оне драгоцене састојке које га ево већ тисуће година чине родним и богатим. Сва су ова места, благодарећи низији, добро натопљена водом и прорашће је у њима бујно. На све је стране у Мачви било богатих и густих шума и обиља у племенитим и родним воћкама. Чувен је био и мачвански храст, а липе и брестови прави су споменици, које су људи на много места окружавали поштовањем као светиње и тешка се срца решавали да их секу. У оно старије доба, мачванска села, па и Дубље и Слепчевић, нису била ушорена онако како су данас; али су куће, мада у нереду разбацане по равници, биле ипак ближе једна другој него ли је то било по брдским крајевима са мршавијом земљом и ређе насељеним. У то старије доба по Мачви је било великих задруга, те је на много места било стаја и кућа као да је то био неки засебан заселак. Остаци таквих задруга и њихових грађевина, доцније проширених и улепшаних, могло се видети још до почетка овог века. Мачванска земља давала је сваке године велике количине пшенице и кукуруза, одликовала се добром пасмином говеда и ситне стоке, добрим коњима и, за оно време, великим бројем возила, јер је по њој било доста путева, од којих су многи били бољи и боље насути шљунком него што је то случај и за наших дана тамо где су железнице и бродарство примили на себе један део промета.

VIII

Осим резерви у Црниљеву испод Влашића, било је сад Срба — које на левом крилу, у Липолисту, које на десном крилу, у Слепчевићу и Китогу —око осам хиљада коњаника и пешака. Међу њима је био Милош Обреновић са великим бројем кнезова, војвода и других чувених старешина и јунака. Уместо страховања, које је до јуче међу мачванима владало, дођоше вера у победу и одушевљење.....

Молер је чекао као запета пушка а његово нестрпљење беше достигло врхунац. Видаићевим четама у Јадру требало би свега три сата коњичког хода до Липолиста, а Хуршид-пашина војска можда је већ прошла Лозницу! С тога се Молеру није чекало; он предложи Милошу да се још исте вечери крену на Дубље и да ноћу ударе на Турке.

Одонуд Дрине долазили су густи црни облаци и чула се у даљини грмљавина. Милошу се Молеров предлог није свиђао: људи које је довео били су уморни и неиспавани због непрекидног и убрзаног хода; потребна им је бар једна ноћ ваљаног одмора и добре хране. Уз то он је више ценио напад по дану, јер тада не може бити забуне.

— А ето, — рекао је он Молеру — киша већ прокапава: закиснуће пушке, и ко зна како би се Рудничани снашли по мачванском блату и барама, по мраку, измећу толиких плотова.

Сем тога, Милошу је било стало да се претходно обавести и о општем положају у коме су се Срби налазили са отпочетим устанком. Он је о томе водио рачуна више од свију других старешина осим проте Матеје. Стално је одмеравао своју снагу према снази свога противника, мерио сваки корак и гледао да се не пребаци. Налазио је да му је врло потребно знати шта се збива у Европи, нарочито још шта се мисли у Русији и у Бечу. Тих дана у логор мачвански беше из Срема стигао архимандрит студенички Мелентије Никшић, који је с протом Матејом, док се овај у Бечу бавио, био у живој преписци по српским стварима. Архимандрит је био добро писмен и врло окретан. Писма која је он из Срема слао Проти вешто су састављана и садржавала су живе и узбудљиве описе народне недаће, као и многе податке о суровости турске управе у то време. Примајући их за време Бечког конгреса, прота Матеја је у њима имао пуно материјала да поткрепљује своје кораке код дипломата и владалаца окупљених у Бечу.

Милош се обрадова кад је архимандрита затекао у Липолисту. Он му је већ раније поручивао да са братством студеничким и са моштима Светог краља пређе из сремског манастира Фенека што пре у Србију: то би имало одлучног утицаја на подизање борбеног духа и вере у победу народне борбе. Саслушавши на брзу руку старешине о стању код њих, Милош се са Мелентијем повуче под један грм и чучећи, да би одморио ноге од дугог јахања, саслушаваше га о народним стварима, које је прота у Бечу бранио и за које је молио владаоце за помоћ и заштиту. Из свега његовог казивања излазило је, а то је Милош већ и сам одавна уочио, да се ваља само у себе поуздати, у своју мудрост и вештину; помоћ с друге које стране или је непоуздана или спора, а готово увек скупа и опасна; своје ствари треба, колико је могуће више, тако уредити да народни живот и слобода не зависе од туђе помоћи.

Облаци се беху примакли и беху застрли небо. Нестрпљив и скоро нерасположен због дугачког Милошевог разговора с архимандритом, Молер му приђе:

— Ми морамо — рече — вечерас ударити на Турке: облачно је и можемо им се приближити непримећени, а ти, ако не желиш сад с нама поћи, ти са својима прихвати борбу кад можеш...

Још од почетка овог устанка, Молер се прибојавао да Милош не отскочи у вођству. Он му је пролетос предлагао да учетворо управљају народом: он. Милош, Прота и Цукић. И сад, у Липолисту, учинило му се да би се он умањио у очима подринских кнежева и војвода, ако би превагнуо Милошев план. Све се то видело на његову лицу. Његово лице било је протегљасто; имао је крупне очи и оштар поглед; правилан нос и лепе дугачке бркове; имао је нагласак горштака из Горњег Подриња. Било му је четрдесет три а изгледао је старији од педесет година. Коса му се спуштала далеко низ чело; низ његове мршаве образе, испод смеђих очију, спуштала се по једна дугачка бора. Ретко насмејан, одавао је строга човека и увек готова да се намршти. Био је синовац Хаџи-Рувима, који је турску понуду да се потурчи пред своје погубљење, одбио са речима: „Наша браћа и сродници који по нама узживе, живјет ће и за нас и Богу се вавијек молити, како и колико за себе толико и за наше грешне душе!“

Видећи Молера скоро љута Милош му рече:

— Па добро, ето ти мог брата Јована и коњаника; пођите заједно и нек вас срећа прати! Ја ћу вас сутра бранити, ако вас Турци потерају. Остави ми неколико људи који добро познају Дубље и турски логор, а ево ти и мог Димитрија, да ми по њему јавиш што устреба. Тако Молер поведе близу три хиљаде људи које пешака које коњаника што се налажаху између Дуваништа, Слепчевића и Китога. Један део ишао је од Шевара, на десној обали баре, према Липовцу, други је ишао путем од Кучишта преко Јереза, како би Турке спречили да не заобићу коњицом, која би могла доћи једним или другим путем. У току ноћи њему се придруже из Китога; прота Смиљанић, Никола Катић из Рогаче и Сима Катић прекодринац са својим добровољцима. Мокри до коже, са закислим пушкама и овлаженим фишецима, Срби се беху сасвим приближили Турцима, али их не беху изненадили. Пушкарање испред шанца и око села трајало је дуго. Срби бише одбачени, а коњица српска необјашњивим случајем беше се поплашила и вратила до Јереске ћуприје, те је требало муке да се умири и поврати.

— Треба да се спасе цела земља од зулума — рече Милош. Зато смо се и латили оружја, па на томе сад и радимо; само ваља да сви сложно радимо. Бити мимо народа то је као и бити против њега. А после када то и не би било грешно, посве је опасно како је Стојан био почео; сам, без подршке осталих старешина тешко он може што успети, а тешко и да не заглави. Па он је бар у томе поучен, јер се већ једном с тешком муком из Турака ишчупао, кад је оно међу њих с Протом ишао. Сад, после толико година и после толиких својих бојева са Турцима, овде на граници где им је он трн у оку, изложио се је доиста великој опасности. Нека му је Бог у помоћи, и дај боже да се одонуд искобеља!

— Стојан је — додаде Паштрмац — велики јунак, то му неће нико оспорити, али и велика љутица; но у љутњи тешко се може што разумно учинити. Зато људи право и кажу: „Љутице су за мегдане а мудраци за диване.“

Ове вечери, измећу два жишка што гореше на клупи, архимандрит допуни Милошу извештај о своме и Протином раду у Бечу, где беху помогнути од осталих Срба који се тамо налажаху. Он прочита редом свих десет писама која су му од његовог повратка из Беча досад стигла од Димитрија Фрушића, уредника Српских новина у Бечу.

Овај млади и родољубиви Србин — говораше Никшић — пропатио је тамо са нама заједно све ваше јаде и невоље које сте у Србији патили и заједно с нама проливао сузе, али нас и жестоко бранио и помагао, шаљући неуморно дописе немачким и француским новинама, које продираху свуда и које на нас привукоше пажњу европског мњења.

Доиста, Фрушић је пратио Проту у његовим посетама аустријском цару и високим претставницима Русије и Енглеске, водио записнике о вођеним разговорима, те се њему има захвалити што су за историју сачувани верни подаци о томе шта је по српској ствари у оно време рађено, говорено и постигнуто. Своја писма архимандриту Фрушић је писао после разговора и саветовања са осталим Србима у Бечу и после многих разговора са другим угледним људима.

Подносећи извештај Милошу о својим утисцима и о сазнањима из Фрушићевих писама, архимандрит Никшић закључи да је сва помоћ која нам је, више или мање искрено, давана од стране владалаца била само у саветима, па и то често неодређеним. И, на крају, он из Фрушићевог писма, писаног за трајања Бечког конгреса, почетком године, прочита онај део где он пише: „Судбина Србије види се концу своме приближавати се. За један месец дана још имаће лека па после — никад више, јер биће доцкан. Другог лека нема, него, како тако, с Турцима мирити се.

IX

Одавно је била превалила поноћ кад се зачу вика стражара око Милошева стана. То Димитрије стиже на коњу и јави да код Дубља нема никаква успеха и да се војска повукла; само се добровољци пушкарају с Турцима који су у шанцу добро утврђени рововима и бедемима и многим прошћем које је дигнуто с оног краја села.

Милош поручи Молеру по једном коњанику да не узмиче далеко, већ да га сачека а да ће он са зором кренути војску. Нареди Паштрмцу и осталима да се спреме и да пре изласка сунца пођу.

Сутрадан, кад се увелико разданило, оно оделење коњице што је било остало с Милошем обухватило је Дубље са западне стране. Молер је остао на десном крилу, према источној страни турског утврђења и према турској коњици. Милошеви пешаци су имали према себи јужни бок великог шанца, крећући се ширином луга. На домаку три пушкомета Милош се зауставио и одморио војску, одредио где ће који старешина бити мећу војском, па после кратке молитве он се обрати војсци са речима:

— „Данас ће се, браћо, овде решити судбина овога нашег устанка. Према нама се налази царска војска, која је у питому Мачву пружила руку. Отсецимо је хитро, да Хуршидову војску онеспособимо. У шанцу према нама налазе се чете које смо ми већ тукли на Љубићу и на Руднику. Чујете ли како лупају њихови бубњеви? То се они не веселе, већ разгоне страх пред битку с нама. Удримо по тројица на једнога, и сложно! Нас је данас више а и Бог и његова вечна правда са нама су. За отечество наше и с Божјом помоћу, пођимо весело напред!

Према челу шанца беху ваљевци. Командант њихов Сима Ненадовић, млађи брат проте Матеје, тек што беше свршио војну школу у Немачкој, јахао је испред своје војске на зеленом коњу! У току прошле ноћи Турци нису могли ни сагледати своје противнике. Борба се водила испред утврђења и око села и српска се коњица није ни осетила. Турци су се испред шанца повукли у утврђење на коме је било два отвора: бочни отвор с истока према Дубљу и задњи према Бадовинцима. Десна им је страна била заштићена шумицом, спреда су имали палисаде и, поврх бедема, често, бирано и чврсто побијено прошће. Иако Турци нису имали велике губитке у тој ноћној борби, ова им је тешко пала, јер су се борили лежећи у блату по каљавим бедемима и газећи по води, која се са њих сливала све до поноћи. Неиспавани измучени Турци се запрепастише када око подне сутрашњег дана сагледаше широки ланац српске војске како се, растурена у полукруг, приближује и савија око њиховог утврђења и опкопа. Око два часа поподне зачуше они српску трубу и добоше и ускоро узбуђени осетише и прве потресе од ђулади која погодише њихове ровове. Они почеше пуцати на Србе кад ови приђоше на домак пушака, идући напред иза многобројних заклона од дасака, проштаца и снопића шибља, које су испред стрелаца носили нарочито одређени и пробрани омањи људи, особито они који нису имали дугачку пушку. Испред свога строја Сима даваше сабљом правац; остале старешине беху сваки уз своје оделење. Барјак у рукама Симе Паштрмца лепршао се упркос зуке од куршума. Нигде у последњим бојевима не беше толики број кнезова и војвода из разних крајева Србије. Овог дана беху сви сложни и пуни поуздања.

Два турска топа неизменице грувају бијући према српској коњици. Милошева и Симина пешадија сипају ватру на Турке по утврђењима приближујући им се; Молерова савијајући живо према источном боку шанца има поглавито у оку турску коњицу, која се креће иза сеоских воћњака и могла би им доћи с леђа, ако коњица Проте Смиљанића попусти. Са једног старог кућишта, добро заклоњен ораховим дрветом, српски топ бије скоро исто место по челу турског шанца све док му се Срби не примакоше. Већ су пред бедемом. Турци одозго убрзано пуцају. На супротној страни испред села обе су коњице већ у додиру и клање је настало. Голаћи су први на бедему. У турски шанац ускочише с бока најпре Тешан Подруговић и војвода Дринчић, па за њима улетеше у Турке и многи други. Само се Ваљевци колебају, јер је паљба с предње стране страшна. Сима Ненадовић на коњу испаде напред и јурну уз бедем храбрећи их. Са левог и десног крила чу се урнебесно: ура!... ура!... Небо се пролама од пуцњаве и вике на обе стране. На самом бедему једно зрно погоди војводу Симу и он паде.... Рудничани и Ваљевци навалише гомилама на шанац. Милош даде знак оном оделењу коњице да заобиђе шуму и да не да Турцима на Дрину. Усред окршаја Дринчић с неколико својих избија на доњи део шанца, стаје на капију и ту се боре и секу с Турцима..... У шанцу је кркљанац као у котлу и граја: „Хасо!... Мујо!... медет... медет... Овамо браћо! Раде ножеви и кубуре... падају главе, запомажу рањени... паде и војвода Дринчић на самој капији, са сабљом у руци... недалеко од њега погибе и капетан Милован Зујаловић из Тулара, Јовица Милутиновић задоби неколико рана... Једни Турци беже преко бедема у шуму и у поље, други се боре и кољу. Клање траје два и по сата. Турци ближи капијама и они на коњима умакоше и прота Смиљанић гони их све до Дрине. Доста је Срба тога дана изгубило живот, али и многи Турци изгибоше; међу овима био је и нови паша Хасо Дрвеница.

X

У овој краткој али крвавој битки Срби однесоше победу: они заробише доста Турака, запленише њиховог оружија и џебане, доста одеће, шатора и добрих коња. Остало се распршта и побеже или погибе. Један син турског заповедника у овом боју пао је од српског оружја, други син је допао ропства као и отац му.

Кад су Срби полетели за Турцима што бежаше преко бедема, скривајући се по шибљаку и суседној шуми, примети Тешан Подруговић на једном високом дрвету неког турског војника, који се беше испео да се сакрије и да осматра кад ће моћи и куда да умакне. Он га својом пушком узме на око и опали. За тренутак два, па се Турчин с гране на грану стропошта на земљу. Док Тешан узе пунити своју испаљену пушку, његов друг Јово Чираковић приђе погинулом, али на своје изненађење, на неколико корака одатле, примети једног другог, крупног, брадатог Турчина. Био је гологлав а од оружја имао је само сабљу.

— Предај се ил' погибе сад! — повиче Чираковић, наперивши пушку на њега.

— Не удри, предајем се. Паша сам. Одведи ме жива Милошу, аманет ти божји, па ћеш од њега бити добро награђен.

— Баци ту сабљу преда ме!

Паша скиде сабљу и баци је.

— И кесу!

Пошто паша и то учини, Ћираковић обеси себи његову сабљу, кесу с новцем стави себи у недра, па дохвати левом руком заробљеног за браду и поведе га из шипрага. Тек што стиже друговима он изусти: — Хај'те људи, да видите: ова се туркешања издаје за пашу.

За трен ока сколише се око њих зајапурени ратници. На срећу Турчинову у том тренутку наиђе сам Милош на коњу, па видевши шта је повика:

— Не убијајте, море, то је паша!

Један голаћ дотрча, проби се између осталих, погледа пашу па ће рећи:

— Оваки се траже!

И већ беше ухватио за пашин ћурак, кад Милош довикну:

— Остав' то и не дирај човека; ако је до узимања, имао је то узети ко и пре тебе.

Милош одреди двојицу момака да заробљеника изведу из шуме и да га чувају док се он не врати, а Ћираковића награди са неколико дуката

XI

После битке опојаше свештеници изгинуле Србе. Неке сродници однесоше да сахране у њиховим околним селима, остале покопаше недалеко од бојишта. Пошто рањенике сместише, Милош нареди да се турски шанац разори, па се врати паши. То беше главом Мараш-паша, Хуршидов љубимац и човек од поверења. Врховни заповедник Срба показа се врло пажљив према овом противнику. Он му поврати сабљу, изнађе и откупи од војника све делове његова одела, даде му да прегледа поотсецане турске главе и да сахрани сина и погинуле сроднике. Затим га поведе са собом у Липолист а одатле у Црниљево. Тамо му даде подићи чадор украј својега. Овај паша имађаше доброћудно лице; беше пуних образа, високог чела и с проседом косом на глави, која изгледаше утолико већа што он носаше браду и беше ниског раста.

Док су момци намештали шатор за пашу, Милош примети да је његов заробљеник узбуђен и да забринуто погледа у једну групу коњаника који су пратили Милоша, па осврнувши се и сам на њих виде мећу њима рудничанина Скерлу. Овај беше заогрнут једним добрим ћурком а за појасом имађаше неколико пиштоља, од којих два с дршкама у сребру

— Да није, пашо, још што од твога оружја у момака остало?

— Мојег није; ама бих рекао да у онога човека видим одело мога погинулог сина. Волио бих знати како га је заробио.

Милош дозва Скерлу, крепка, отресита и плећата човека па га позва да каже како је задобио одело и оружје.

— Ја сам се с неколико друга прикучио био позадини турског шанца на Дубљу. Туда наиђу три Турчина коњаника, бежећи из шанца, у који су наши већ продрли били с предње стране. За нама су, на малом отстојању, били остали наши коњаници. Један од ова три Турчина налети такорећи на моју пушку и ја под њим коња убијем па прискочим и заробим једнога младога бега. Одузмем му ова два пиштоља, ћурак и нешто новца. Његове другове прихватише гонити они други што беху близу мене. Док сам Турчина водио, мислећи да је задовољан што га нисам убио, он кришом извади трећи пиштољ, који је скривао, скреше на ме, али ме не погоди. Нисам имао куд, извадим нож и прекољем га.

Паша још једном пребледи, обори очи и неколико крупних, топлих суза скотрљаше се низ његово лице. После кратког ћутања, он рече:

— То је био мој најмлађи син. Мислио сам да ће се спасти, јер је имао најбољег коња, али ето, би му суђено да погине....

XII

Милош проведе с пашом неколико дана у дугим разговорима. Почаствован овом пажњом, Мараш се донекле поврати од узбуђења и утучености, и осећао се више као гост и као неки поклисар за склапање мира него ли као побеђени непријатељ и заробљеник Милошев. Уз кафу и дуван, овај му објасни узроке српског незадовољства и устанка на оружје. Он му потанко изложи све недаће које су снашле српски народ од многобројних пустахија што су се размилеле по селима и градовима, па противно и жељи и вољи царевој, немилостиво глобе и арају. Он би био спреман да то објасни и Хуршид-паши, а не би се устезао да то и самом цару каже: јер, и као сав народ српски, зна да је цару стало да се рајом по правди управља. То се из царевих наредаба везирима које су народу читане увек могло јасно видети, па је народ због тога цару одан и захвалан. Милош је потанко изложио непоштену радњу Сулејман-пашину, његова свирепства и интриге и рекао своме заробљенику:

— Ја сам разговарао са добрим и ученим Турцима и они су ми казивали да је Бог, према муслиманској вери, дао људима у животу два анђела чувара: памет и срце, да људе заједнички помажу и штите. Оба су ова анђела побегла од Сулејман-паше када су видели какав је он човек. Наше се две вере слажу у томе да ћемо ми сви изићи пред Бога и тада ће свака душа људска примити свој зарађени део, јер ће се тога дана судити по неумитној правди. Ако се Сулејман-паши не буде судило на овоме свету, заиста ће му се судити на ономе другом.

Мараш-паша је хвалио Милошеву мудрост и уверавао га да ће његово држање и његова оданост цару на добро изићи:

— „Држи се свога разума и царева скута, па ћеш бити на правоме путу и добро ће ти бити; цара имај на уму, њему се моли и тужи, њега и очими и мајчими” — саветовао је он Милошу. Још је рекао да ће Хуршид-паши говорити о свему томе и верује да ће га везир к себи позвати. И сам ће на томе настојавати, а верује да ће га у томе помоћи и везиров делибаша Харап-ага Серчесма.

Милош се обрадова кад је сазнао да је овај везиров помоћник главом онај Серчесма с којим се је он, пре две године, на Руднику побратимио и којему је олакшавао посао око умиривања народа у години 1813. Како је на Мораву већ пристизала велика војска под Марашли-Али-пашом, стало му је било да се на Дрини борбе што пре обуставе или да се бар одложе док се не види шта ће бити на Морави. Стога је много полагао да Мараш-пашу што боље задобије, како би и преко њега успео да се надирање из Босне обустави. Тога ради, он омогући заробљеним Турцима да из ропства утекну; паши поклони нешто новца, једног одличног коња, а и двојици његових момака даде по једнога. Пошто га је тако неколико дана гостио, Милош рекне Марашу:

— Ти си, пашо, овде био мој гост и мој прави пријатељ; видим да погађаш и моје и сиротињске жеље. Дао Бог да цар такве паше, везире, хоџе и кадије међу рају шаље. Тада би сиротиња била мирна, јер не би знала ни за кривду ни за невољу. Ти си сада слободан и можеш поћи кад желиш, а ја ћу ти донекле друштво чинити.

Милош је потом Мараша испратио, а одредио капетана Срдана да га с неколико људи отпрати до Лешнице, како би одатле после преко Дрине отишао везиру у логор. По паши је Милош поздравио Серчесму и замолио га да код везира поради, како би га овај на веру примио, а да га извести када би могао с неколико кнезова и кметова тамо поћи. На растанку му још рече да је све заробљене Турке ослободио на тај начин што их је пустио да побегну. Том приликом замоли он Мараша да настане код везира да овај пусти Стојана Чупића, који је пре више недеља к њему отишао, додајући:

— Његова жена и деца су овде код мене из збега допали, па цвиле и пиште за њиме и моле да им помогнемо. Ја те молим у њихово и у моје име да се заузмеш и на моју ми га одговорност вратите.

— Вала, Милоше, и за то ћу се састарати, а погрешио сам што и оне његове кметове не вратих, већ изгибоше код мене у шанцу.

XIII

После битке на Дубљу, један део војске с Јованом Обреновићем буде упућен на Мораву; остатак је имао да чува Мачву, избегавајући нове сукобе с Турцима. По одласку пашину, Милош са стотину људи крене најпре да се састане с Вујицом Вулићевићем, који се вратио из бегства, и нађе га у Болечу.

Једва је Милош чекао да од Вујице чује: шта избегле српске старешине мисле и, пре свега шта Карађорђе смера; има ли најзад наде на руску помоћ и подршку у овом новом народном прегнућу.

— Сада се — говорио му је Вујица — у овом послу и времену више не уздај ни у кога, до у Бога и у себе. Тешко да би Руси Карађорђа сад овамо и пустили. Гледај да се с Турцима сам изравнаш и заштитиш сиротињу српску. Тако би у своје време урадио и сам Карађорђе, да је онда знао ово што данас зна.

Из Болеча они заједно оду у Јагодину где су онамошње српске старешине, после неколико сукоба и окршаја, већ ступиле биле у везу са Марашли-Али пашом и изложили му разлоге са којих се народ дигао на оружје. Марашлија је њима одмах рекао да је дошао да умири земљу а не да сатире Србе. Препоручио им је да о томе известе Милоша и остале старешине. Он ће — рече им — ускоро доћи у Ћуприју, са још више војске, и позива их да се тамо нађу, ради разговора и договора, како би се борба отклонила и народ вратио кућама и мирном животу. Милош се подробно обавестио о тим разговорима али се том приликом и не јави паши. Он остави Вујицу да заповеда војском и препоручи му да с Марашлијом остане у добрим односима, да с њиме преговара и попушта му помало, док се он са Дрине не врати, нарочито нек од њега захтева: да пише Хуршид-паши да овај не прелази Дрину, јер би, иначе, он тамо морао остати целог лета.

Вујица је и сам мислио да тако треба чинити, па је то после све доиста врло добро спровео. По савету Марашлијином, написане су жалбе и молбе султану, одређени су изасланици који ће ићи у Стамбол и уговорено је с пашом да један мањи део његове војске може и у Београд поћи.

XIV

Уз српске молбе и жалбе однео је татарин и Марашлијин извештај, у коме је он писао султану:

„Најузвишенији, најмилостивији добротворе, мој најпремилостивији господаре и пресвети султану, с нашом војском и божјом помоћу, кренули смо се из Ниша на дан седамнаестог јула. Чим су сељаци видели нашу војску одмах су се почели предавати. После неколико дана кренула је твоја силна војска измећу Шумадије и Темнића. Бунтовницима је већ било додијало ратовање. Њихов ми кнез дође са сабљом у руци и рече: „Ево ти моја сабља а ево ти и мој врат, предајем се заједно с народом на твоје праведно поштење и доклегод је света и века остаћемо цару верни. Под тим условом оставио сам их на миру. — Другог дана месеца рамазана кренемо низ Мораву. Бунтовника је било на три-четири места. Нишки владика је био самном и он им је саветовао да узалуд не проливају крв. Његове посланице разаслао сам по татарима. Узалуд сам чекао три дана: они су се скупљали у логоре и градили утврђења. Народ из села одлазио је у планине и очекивали смо да нас ускоро нападну, о чему сам извештен од верних ухода. Код Јагодине, четврти дан рамазана опколих бунтовнике с једне стране а с друге упутим бившег кајмакама нашег Исмаил-пашу, Јашар-пашу, Арслан-пашу сина Нуман-пашиног и мога помоћника Махмуд-бега са доста војоке. Они у трку полетеше на бунтовнике. На пола сата испред својих логора Срби нас дочекаше и почеше на нас пуцати из пушака и топова. С леве стране удари на њих мудри Исмаил-паша с вилајетском војском и главним војним калаузима Чолаг-Али-агом, Асан-агом и Фејзул-агом и њином дружином. После неколико топовских метака одвоји се син мога ћаје Хардар-бег на десну страну с Абдул-бегом, поглавицом чувара капије твог двора, а с војском из Сереза Хусеин-бег, брат пазарџијског војводе, с неколико мојих највернијих слугу. Тако ударисмо на бунтовнике са три стране. Војска, твој верни везир и старешине јуначки су се борили неколико сати, с божјом помоћи успели смо да бунтовнике побијемо; покољемо и натерамо у бекство по планинама. Оно село и њихов логор заузмемо. Крвавим сабљама у рукама гонили смо их по брдима и гдегод смо их достигли не дадосмо им амана. И како ће по корану на страшном суду бити тако је било овог дана: рањенике сам предао на лечење, мртве сахранио. Што је било барјака и нишана то сам узео и сву ћу пљачку поделити војсци. Отео сам и неке заставе, па ти шаљем један барјак да видиш. Што сам поватао робља, вргао сам у синџире и чувам их до даље наредбе. Имали смо коњика на мазгама; они су највише робља заробили и дотерали преко две хиљаде говеда. С овцама и говедима твоја је војска нахрањена, а што смо од душмана задобили кожа, оружја и других ствари све сам то поклонио војсци. Светло сунце, сенко божја, који падну под твоју сен, ја их браним као своју душу и од свега срца, њима помажем као верним муслиманима. Ова радост што смо осетили победом над душманима толико је охрабрила твоју војску, да нико не жали за тебе душу дати и своју крв проливати. У твоје здравље, за два три дана кренућемо за Београд. Молимо се богу за твој дуги живот и за напредак твоје војске и надамо се да је Бог услишио нашу молитву. Остајем твој најпонизнији слуга и сераскер Марашли-Али.

XV

Док се Милош са Јелице враћао у логор у Мачви већ је био стигао и позив босанског везира какав је Милош и очекивао. Тих неколико дана у Китогу је врило и живо се расправљало о томе. Ко зна шта сад све може испасти? Зар да се обустави борба? Нашто онда досадашње муке? А после, то су онај исти Серчесма и онај исти Хуршид-паша из 1813 којима се Милош, скоро једини од знатнијих војвода, био предао!... Било је ту међу старешинама забринутости, незадовољства и нестрпљења.

XVI

У дугачким маршевима сваког дана Милош би измакао мало испред своје пратње, јахао би коња пешачким путањама или по трави преко ливада, и јашући тако размишљао. Често се он питао: куда води овај започети посао коме је он на челу. Растерали смо Турке што су били у Чачку, Пожаревцу и Карановцу, још нисмо савладали оне у Ужицу, Шапцу и Београду, а ево већ се отвара бој са новом војском из Босне и Румелије, и то са огромном војском у поређењу са нашом. Ко нам помаже? Прота пише да нам нико не пружа помоћ нити она стоји у изгледу. А Цукић се, ето, јуче у Јагодини противи да се с Марашлијом изравнамо, да бисмо имали мир. Па и Молер је више за бој. Али с чиме и докле? Поред Вујице и Аврама, уздам се још у Проту: он је у Бечу видио да свако тамо мисли на себе, и Срби се морају спасавати како знаду. Милош се добро сећа и онога што му је о кнезу Прозоровском казивао његов брат Милан када је последњи пут, у октобру 1810, долазио из Букурешта кући. Тај руски генерал и дипломата рекао је Карађорђевим посланицима у пролазу за Петроград: „Ви желите изгледа, обнову српске царевине?!

— „Српске старешине немају тај план” био је одговор.

— „Онда морате остати турски поданици, пошто вам је турска влада обећала уредити управу у Србији. Цените и сами, зар би било право захтевати од Русије да ратује са целим светом и да све жртвује, да би само успоставила засебну српску државу. Независност Србије немогућна је, по самоме њеном географском положају, јер је окружена трима великим државама. Како може између њих постојати једна мала независна Србија?

Какав положај сада за старешину народног! Налазити се измећу две велике војске, од којих је једна већ у срцу земље, и стати против ње са свега неколико десетина хиљада неуких сељака, највећим делом слабо наоружаних, слабо одевених, без коморе, без резерви и без новаца! Кад би се ужаснуо помишљајући шта све још може да наступи, Милош би зауставио коња, да сачека остале, па би им постављао питања, тражећи да чује њихово мишљење. Тако и сад, обраћајући се Авраму Лукићу:

— Ако босански везир позове да му идемо, би ли ти, Авраме, пошао самном преко Дрине, да преговарамо с везиром? Ти си већ и раније ишао по таквим народним пословима.

— Када је потребно, господару, и ако ти то затражиш, зашто не бих!

— А мислиш ли да је потребно?

— Судећи по Марашлији, и Турци данас имају неку муку; зато би ваљало и босанског везира некако одобровољити и умирити, да се без велике муке не пролива крв.

— А ти, Оташевићу, како ти мислиш?

— Богме, господару, доста је боја; ваља гледати да нешто и мудрошћу добијемо. И ја сам прекјуче био с онима што Цукићу довикнуше: „Море људи, станите мало, да и нама једном пође дим из оџака и да макар једну погачу испечемо на кућном огњишту, па ћемо после гледати шта ћемо и како ћемо; не може се све одједанпут. Па зато ја, ето, мислим овако као и Аврам о том одласку везиру, а теби ће то свакако, господару, бити још и јасније него нама.

— Зар можемо, Авраме, овако каљави и знојави пред везира?

— Заиста не би приличило, а ако се већ тога тиче, ево нас, господар Милоше, већ према Руднику, па нек Димитрије скочи тамо с неколико момака и нек од наших кућа донесе за нама оно што побоље од одеће имамо. Нека људи виде да смо људи и по одећи и да хоћемо такви да будемо. Марашлија је то од нас већ добро чуо. Моји су крај твојих у збегу, па ће нас Димитрије до Забрежја стићи, а ако нас ту не нађе, он нека продужи за нама.

— Добро кажеш. И ја сам за то да се не правимо убогарима. Још се стидим оне дреке кметова и кнезова пред пашиним конаком у Београду, кад смо оно у дроњцима богорадили за неколико хиљада гроша и тако сав народ, па и своје куће и своју земљу понижавали, јер знаш како се каже: „Каква је дупља онакве и пчеле из ње излећу”.

Димитрије прими на себе да оде по оно њихово боље одело и оружје. Он одабра тројицу Рудничана и Јадранина Цвеју Љубинковића, младог човека и весељака, на снажном вранцу, па се према Такову и Брусници одвојише од кнезова и њихове пратње и одоше десно за Црнуће. Док Милош и остали окретоше улево према Љигу, Димитрије се са својим друштвом још видео горе на Сувоборској коси. Поред њега је јахао Љубинковић и певао гласом који се орио:

XVII

Молера и остале старешине код мачванске војске нађе Милош у Китогу осмог августа, пред подне. Били су добро на опрези да Турци не навале од Бадовинаца к Шапцу, па су пресекли пут, а на обе га стране добро утврдили. Одговор босанског везира стигао је био већ другог дана по Милошевом одласку на Мораву.

Пошто се Милош ту ноћ мало одморио, позове он сутрадан све старешине под један вењак крај свог шатора. Позвати су пристизали по двојица и по тројица, праћени својим момцима. Једни су били у чизмама, други у опанцима, с ћурковима на леђима и опасани широким кожним појасима, у које беху заденути ножеви и кратке пушке. Неки имађаху на глави капе од јагњеће коже а неки само плитке фесове. Било их је више од двадесет у вењаку, сем четворице свештених лица. Тројица од ових беху у антеријама док прота Смиљанић беше обучен као и остале војводе, носећи само дугачку подрезану косу, као и игуман Мелентије, архимандрит Никшић и поп Сава, који на глави имађаше ниску свештеничку капу. Тројица кнезова од Рудника имађаху још и своје дугачке у витицу оплетене перчине. Сва ова лица бејаху мрка, препланула од сунца и ветра. Сем попа Саве и осталих духовника сви бејаху избријани и оборени дугачки бркови код већине даваху им изглед оштрих и борбених људи.

”Примите пре свега браћо, поздрав од старешина и народа са Мораве. Они се тамо сложно држе. Турцима су показали већ у првом сукобу да је с рајом боље мирити се и гледати да се задовољи, него ли је тлачити и дражити. Оставио сам Вујицу да с Марашлијом разговоре води и можемо се надати добру. Сад је овде на Дрини запело, јер према себи имамо велику војску, којој је, као што знате, предводитељ сам босански везир. Како видим, ви сте узнемирени његовим позивом да му ја одем у логор, а још више страхујете да не прекинемо борбу пре времена. Потребно је с тога, да Вам овом приликом кажем понешто о нашем правом положају. — Добро знате да смо се ми пролетос латили оружја што нам се пред очима било смркло од силних турских зулума, да их више нисмо могли подносити. Дигли смо се против својих тлачитеља, уздајући се у себе и у Бога, а надајући се у исто време и помоћи и заштити и од других, у првом реду од моћнога руског цара, нашег заштитника. После једног састанка у манастиру Благовештењу, ми смо 21. априла прошле године написали прошеније цару руском, изложивши му наше стање и молећи га да прими под своју заштиту народ српски те да га избави и спасе од непријатеља хришћанства. Пошто смо нас деветорица, рачунајући ту и проту Матеју. Молера, Чупића и Максима Крстића, војводу зворничког, испотписивали ту молбу, предали смо је архимандриту Мелентију Никшићу да је носи цару. Не нашавши га у Бечу он је молбу преко пуковника Стевана Живковића доставио цару у Брисел. Но ми на њу не добисмо никаквог одговора. Сулејман-паша, кад је чуо ваљда за то, поново отпоче с клањем још страшнијим од онога пред први устанак. Па када нас нахијске и остале кнезове позва у Београд, поводом кођа данка за митровско полугође, ми се сада, нас једанаест састасмо опет кришом у Топчидеру, те упутисмо Молеру и Проти једно дугачко писмо о свему. И док наши мученици од Баталџамије до Стамболкапије на кољу издисаху, рекосмо им: ”Ми вама обојици пишемо, а ви све ово можете рећи и другима од наших. И великим вас Богом Саваотом заклињемо да нам истину јавите: да ли се је наше сунце од истока од нас заклонило и је ли се наша велика надежда сасвим угасила, то јест: да ли нас је наш велики цар Александар сасвим оставио? Је ли се наш цар нас сасвим одрекао, је ли он нас, свој жалосни, тужни, неутјешни и једнородни род Турцима и њихову скверному олтару и преисполењем огњу на жртву поклонио, те да најжешћи мучитељ на свету и остатак Србаља до конца истреби? У муци својој запомагали смо и питали их: камо вам архимандрит Мелентије, камо Стефан Живковић, камо Миленко Стојковић и Петар Добрњац? Где су, зашто се не трудите? Трошка, ако немате, зашто пешке не идете и леба не просите, док до цара дођете, на путу умирите од глади, и ми браћа ваша и род умиремо сваки минут од страха и зулума по путовима. Ми се уздамо да ћете сјединити сузе ваше са сузама нашим и да ћете њима непрестано умивати ноге и престо великога цара Александра и наше велике надежде Русије. Зато отидите, просите и видите: јесмо ли сасвим од нашег цара остављени, дођите и кажите нам истину коју од вас чекамо, тако вам великога Бога и Христова страшнога пришествија и суда! Ако не одете и не дођете скоро да нам истину кажете, то сви од малог до великог соперници ћемо вам бити на страшноме суду божјем. И Молер и Прота и сви други наши примили су к срцу јаде и наше позиве, па су саставили писма за цареве и за великаше, те Проту с пуномоћјем, које смо нас осамнаест потписали, пошљу у Беч да он тамо моли и да запомаже. Но Прота се вратио без икаква успеха. Када се састаде велики конгрес у Бечу, где дођу и руски цар и немачки краљ, ми Проту, који тек што беше стигао у Земун, вратисмо у Беч поново. И он је тамо, у друштву са Јевтом Чотрићем, договорно са ученим Србима: Димитријем Давидовићем и Фрушићем, са Вуком Стефановићем и другима, походио све цареве и краљеве, све великаше, па и претставнике силне Енглеске. Једни су нам очитали буквицу, други су нас сажаљевали и изјавише да нам не могу помоћи, јер су — говораху — у великом пријатељству с Турском. Они у које смо се највише уздали, рекли су да чекамо, па ће они преко својих посланика молити Турке за милост према нама. Овима је са Порте одговорено: да српска раја, која се тако често буни, треба сва да помре. Али, браћо, ако је то царевом елчији рекао Реис-ефендија, није му то рекао и султан. Па када ће други ићи да за нас милост моле и да Бог зна шта још говоре, онда је боље да ми сами предложимо частан мир и да од султана тражимо да засада бар нешто добијемо, јер, доиста, ево сад око нас две велике царске војске под командом опробаних људи. — Ми смо за ових протеклих десет година имали доста бојева, изгубили смо доста људи и многе су наше војводе изгинуле. Сада, после три месеца од овог новог устанка, дошли смо скоро у оно исто стање у коме смо били у лето пре две године: да се бијемо са две многобројне војске, које нам прете са истока и са запада. Турске смо армије истерали из земље и за нас би сад најбоље било, пошто никаквог обећања, ни о војној ни о новчаној помоћи, немамо ни са које стране, да исходимо један частан мир: да тражимо од Турака поштену и правичну управу, па ћемо, с божјом помоћу, полако и даље настојавати да се испуне народне жеље и да стекнемо пуна права на живот и на слободу у својој српској држави.

Велики народни јунак, после толиких бојева и после две године патњи, које је преживео од слома у 1813, Молер беше постао врло осетљив. Тешко је сада подносио туђа мишљења, утолико теже кад се рачунало на неку турску увиђавност; био је он сит Турака и њихове правде. А с поштовањем према овоме војводи, који је некада из опсађене Лознице доставио осталим војводама крвљу својом написани извештај, Милош му благо одговори:

— У Србији је, Молеру, Хуршид био и пре две године и тада смо били под његовом сабљом. Могло је по нас онда и горе испасти, али ето, ми са њиме ипак нешто урадисмо. Сем тога, да ти кажем, Петре, наде има да се и на Морави нешто постигне, па нам то олакшава и овај разговор у Босни. Не буде ли се успело, бар нам неће бити жао, ако после тога Марашлији будемо морали што и попустити. Не треба сметати с ума да смо ми, чујући за кретње царске и босанске војске, споразумно, још из Ваљева, почетком месеца јула, писали овоме босанском везиру о нашој исправности према султану и молили за овај састанак.

— А знаш ли ти — продужи Молер — да одлазећи у турски логор, сви ви који будете ишли, мећете главу курјаку у уста. Сећаће се паша како Петар Добрњац погуби и опљачка 1807 године оних дванаест турских делегата и момака што са Ичком и кнезом Мићом из Ћићевца и са Живком Параћинцем и Карађорђевим писаром Јевтићем беху пошли за Београд.

— Тако је то онда било. А зар те године београдски Турци, па и сам београдски везир, боље прођоше? Зар и они нису били побијени и опљачкани! А после тога, зар наше главе нису већ десет година, сваког часа изложене биле погибији? Ако и заглавимо, има вас, хвала богу, још бољих и паметнијих, па се сложите и радите даље како вас Бог буде учио. После наше погибије, знајући да нема другог излаза, боље ћете се борити с Турцима.

— Многима неће бити право, кад чују да си ти тамо отишао. Ти знаш Протин и Чупићев белај, кад Карађорђе умал' не уби Проту због његовог одласка у Турке.

— Прота је, Молеру, тим одласком користио народу и задржао Турке на Дрини читаве две-три недеље, а сплеткаши му умало не дођоше главе: они изнесоше како је Прота од паше примио четири стотине дуката и једнога ата. За мене, ваљда, то не могу рећи, пошто ја везиру носим паре. Ево, узећу и кнезове за сведоке а ви судите после...

— Напослетку, господар Милоше, — поче Молер, скоро оптужујући — да ти кажем још и ово. Пристоји ли се теби данас да, предводећи овај народ, завежеш око врата белу мараму и покажеш се пред везиром као старешина покорне и покорене раје? А везир то од тебе тражи у писму које ти је послао. Он неће ни да ти пошаље делибашу Серчесму, већ ти пише; „Ако сте царска раја, и како ви долазите по рајинском послу, узмите мараме и вежите око врата, опроштај и милост иштући, па мени дођите; са пушком, вели, раја бити не може!

— Он је то Молеру, доиста тражио док је заробљен његов паша био код мене; али у овом другом писму, он то више не тражи; а и да тражи, не би му то испунио, нити би му ишао. Сада ми он пише и каже: „Ако овај посао и не уредимо, опет са Серчесмом, гди се састанете, мирно ће вас здраве допратити, а после бијући се у рајалук ћу вас утерати; устаните, у Лешницу са Серчесмом мени ајдете а немојте се бојати! Ето, то он сада пише и ја видим да му је хитно стало да са мном разговара. А сад ћу ја тебе, господар Петре, — продужи Милош озбиљније и оштрије — запитати: шта сте ви постигли, кад сте, док сам ја из Ваљева писао Хуршид-паши, шта сте постигли нудећи Србију аустријској заштити? Ништа, добили сте одговор као и увек: „Ми смо у великом пријатељству са Султаном. Па кад је тако, потражићемо и ми Султана. То нам је лакше и ближе а и много боље, јер с Аустријанцима можемо поново дочекати да нас, бежећи к њима од Турака, опет њихови стражари гађају из пушака, да нам одузимају иметак и да нам хапсе најугледније војводе.

— А ко је дао овај абер?

— Данас у подне дозвао је Срдана баш овај капетан од Градачца и двапут му то поновио. Он је, вели, од везира послан да најави овај долазак по тебе.

Кад се гласник удаљи од вењка, Милош се обрати скупу:

— Као што видите, ова је ствар већ сама собом опредељена.

— С божјом помоћу, господару! — прихвати прота Смиљанић својим крупним гласом.

— Пођи, пођи, господару — прихватише остали.

— А ти, господар Петре — рече Милош, обраћајући се Молеру — шта ти кажеш?

— Нека је срећан тај пут и нека вас Бог штити; али кажем ти: излажеш и себе и нас највећој опасности.

— Нема се куд натраг, ваља ићи.

Милош се обавести још о држању лешничких Турака и препоручи гласнику да се врати што пре на положај према Лешници, камо ће он ујутру кренути. Затим одреди себи пратиоце, неки се и сами понудише. Полазак би одређен за сутра ујутру.У подне тога дана беше већ стигао Димитрије с оделом. Милош још нареди да пратиоци не јашу заплењене турске коње и да не носе на себи заплењена турска одела. Зато за пратиоце узе највише Мачвана са добрим коњима, уз то и боље одевених, јер су се они налазили ближе својих кућа и ближе својих породица у збеговима.

Кад се Милош диже са клупице устадоше и остали и ударише у разговор и објашњавање. Пред Милошевом одлучношћу и под утиском његовог говора настаде код старешина извесно добро расположење. Милош се потруди и да га појача, па ће весело рећи Паштрмцу:

— Дела Симо, знаш ли ти рећи: коју пару Турци највише воле?

— Па ону, господару, коју отму!

— А када им се паре поклањају?

— Онда највише воле цесарске дукате.

— Димитрије, — рећиће Милош, обраћајући се своме секретару, - изнеси из шатора оне бисаге. У њима су с једне стране беле паре а с друге стране жуте. Измењај све орлаше, мамудије, рубље и цванцике и претвори их у цесарске дукате. Јавите војсци: ко има да мења, нека дође; старешинама намакни по двадесетак пара а војницима по читав грош на дукат — нека радије мењју.

Димитрије оде да изврши заповест, а око ладњака се разви разговор и понова почеше пунити чибуци.

— Па зар, господару, да ово пара опет дамо Турцима? запитаће Јовица Милутиновић.

— Паре иду за оним ко ради, а ти знаш да Турци не воле да раде: они имају само док отимамају. Дај да их се само ослободимо, Јовица, па ће тај новац опет нама доћи.

— Дај Боже нека буде тако! — рече Јовица.

Његова десна рука још беше завезана, због ране коју је задобио на Дубљу. Он левом руком извуче из гуња дувањару од свињске бешике и ократак чибук, па га пружи Паштрмцу да му га напуни.

— Зар ти, болан Јовица, на Палежу кад оно повратисмо пролетос Турке не до6и ништа боље него пушиш на земљану лулу? Погледај шта ја имам и показа сребрну лулу с дугачким срмали чибуком оплетеним у ситне разнобојне кожице.

— Било је, мој брајко, на ономе четокаику и златних лула, али ти, Симо, не стиже на време, те београдци за времена оклизнуше низа Саву.

Симо кресивом запали труд који замириса, откиде једно парче и притиште га у Јовичину лулу, па је овоме пружи. А кад и из својег чибука повуче два три дима, он се окрете Милошу:

— Смем ли ја сад, господару, тебе нешто запитати?

— Слободно ти је, Паштрмац.

Бобовац, Молер, Мелентије и остали ако њих обратише пажњу, знајући за Паштрмчеву особину да често кресне у око и оно што је неочекивано и што многи други не би смели рећи.

— Ето, ми рекосмо малопре да Турци највише воле новац који отму. А да видиш и ја нисам с раскида да се понекад и отима; само, мени је најмилије кад повратимо новац отет од Срба. А, господару, који је теби новац најмилији?

— Мени је најмилији онај новац који зарадим и који могу трошити на то да нама и народу нашем повратим слободу и опстанак му обезбедим. А за то треба доста новаца. И сами Турци кажу: мач је први, новац други а перо трећи стуб државе. Паштрмац обори главу, поћута мало, па ће рећи:

— Нека ти је хвала за то од нас, господару и нека ти Бог помогне да то и постигнеш. А од мене ево мојих десет цесарских дуката за ту работу. Јер кад је поцерски кнез Симо Марковић могао из Срема послати Десет хиљада дуката и толику џебану, онда можемо и ми остали приложити по неку десетину дуката.

Он затим извуче кесу из ћурка, намести свој фес и, онако дугачак, у својим чојаним плавим чакширама, повуче за собом још неколико кнезова и старешина, па задиркујући и храбрећи, поведе их да приложе или да мењају паре, јер Димитрије већ беше простро серџаду и отпочео мењати.

XVIII

Сутрадан, деветог августа, са рађањем сунчевим, по Милошевој наредби, оба духовника с протом Смиљанићем и поп Савом одслужише јутрење и молепствије за срећна његова �