Miroslav Pantić

Knez Lazar i Kosovska bitka u staroj književnosti Dubrovnika i Boke Kotorske

Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)

Kada se istoričari književnosti u svom poslu nađu pred velikim događajima i ličnostima iz prošlosti koji su postali tema pesničkih dela, često se osete ponešto izgubljenim, a njihova situacija učini im se paradoksalnom. Jer samo na prvi pogled to su teme kao i sve druge književne teme i samo prividno izgleda da u raspravljanju o njima postupak može da ostane uobičajen. U stvari, prateći sudbinu i poetsku obradu takvih tema, povesničari pesničke umetnosti ne mogu nikada da se do kraja oslobode utiska da u ovakvoj situaciji oni moraju da čine drugo, ili barem još i nešto drugo, u odnosu na ono što čine redovno, i da na njih pri tom s dosta podozrenja motre istoričari od zanata. A to sve stoga što se ovi svojski trude da razluče stvarnost od fikcije i da, odbacivši odlučno ovu drugu, pođu za onom prvom, do koje im je jedino i stalo, i radi koje se u traganja i otiskuju, dok istoričari književnosti kao da idu upravo obrnutim smerom i kao da se, već samim tim, odaju besposlici. Više nego za stvarnošću oni, reklo bi se, posežu za fikcijama, i pre no istine njih kao da zanimaju laži.

Suvišno je, međutim, i ovoga puta ponoviti staru reč da u pitanju nisu makar kakve fikcije i da su to takozvane pesničke laži, od kojih književnost i živi u prvom redu, i odvajkada. Punom i tačnom sagledavanju jednog znamenitog istorijskog zbivanja, a u našem slučaju to je kosovska bitka na Vidovdan 1389. godine, kao i mesta i uloge vodećih ličnosti u njemu, a ovde je to knez Lazar sa svojim doglavnicima i vojvodama, te "pučke priče i pričalice", kako ih je jednom u svom stilu nazvao Ilarion Ruvarac,^[1] možda uistinu ne mogu bogzna što da doprinesu. I nije sasvim isključeno da te "lepo smišljene priče", kako se još o njima izrazio naš jarosni arhimandrit, posmatrane sa određenog stanovišta, "ne zaslužuju nikakve vere" i da se njima "današnji pisac povesti o boju na Kosovu ne može služiti".^[2]

Ali upravo ta okolnost da su te priče lepo smišljene, što im kod istoričara ubija gotovo svaki kredit, u očima književnih istoričara postaje najbitnija njihova vrlina, i zbog toga ponajviše oni ih izučavaju i cene. Pa ipak, to nije jedini, a nije ni glavni, razlog što razgovor o njima treba da bude obnavljan od vremena do vremena. Još je jedan razlog tome, a on lako može da bude i pretežniji, u tome što te "pučke priče i pričalice o kosovskom boju" uprkos svemu ne mogu ostati izvan delokruga pažnje ni samih istoričara takođe; jer ako i ne baš istorijske činjenice u pravom smislu reči, – a u njima nikad nije sve do kraja izmišljeno, – one im mogu ponuditi rečita i pouzdana svedočenja o vekovnom prisustvu pojedinih istorijskih događaja i ličnosti u pamćenju određenih slojeva naroda, a i čitavog naroda pokatkad, i u oblikovanju onoga što bi se moglo nazvati nacionalnom svešću i ideološkim konceptom istorije.

Ovo nekoliko opštijih napomena ne predstavljaju ipak uvod u ponovni razgovor o čitavoj legendi o knezu Lazaru i o tragičnoj bici kojoj je on bio jedan od protagonista. Ta legenda tkala se, bez preterivanja rečeno, u toku stoleća i u nju su pojedine niti pridolazile sa mnogih i vrlo različitih strana. Za njeno praćenje i raspredanje trebalo bi i vrlo širokog prostora i unapred osiguranog strpljenja čitalaca, a to će reći barem dveju važnih stvari na koje se ovde i u ovaj mah ne može računati. Stoga je iz celog tog velikog kompleksa izabran tek jedan odeljak, koji istina nije od najmanje važnosti, i o njemu će se pokušati nešto reći. Nas će, ovoga časa, zanimati šta je sve od te legende nastalo – ili što je samo zabeleženo, a mi sad verujemo da je nastalo – na tlu Dubrovnika i Boke Kotorske; i zatim, kako se sve to odrazilo u renesansnoj i baroknoj poeziji koja je tu stvarana i u pesništvu nepoznatih pesnika iz naroda koje je tu takođe imalo svoje slušaoce. Pri tom će, kao što je u ovakvim stvarima i neizbežno, morati da budu ponovljeni neki momenti i okolnosti već odranije poznate, ali i tada uvek uz nastojanje da se izvesne pojedinosti u njima sagledaju u drugom svetlu ili istaknu na drugi način od onoga kako je to do sada činjeno.

1

Zanimljiv je, a u mnogom pogledu i karakterističan, bio viševekovni život legende o knezu Lazaru i kosovskoj bici na ovom području. Za to vreme ta legenda se tu ne samo uporno održavala, u usmenoj tradiciji, u kazivanjima istoričara i u poetskim sastavima književno obrazovanih pesnika, nego se i razgranavala i širila, dobijala nove detalje, a ne retko i čitave nove tokove. U svemu tome živo su učestvovali ljudi sa toga tla, osećajući kosovsku legendu ne samo kao veliku i tragičnu priču, zanimljivu po sebi, ali koja je došla odnekud sa strane, poput tolikih drugih, no i kao nešto što je deo zajedničke sudbine i u čemu se i emocionalno učestvuje na poseban i najprisniji način.

Na početku se, kao što je i sasvim prirodno, tragovi te legende sreću u konciznim i retkim hroničarskim zapisima, rađenim bez mašte i domišljanja, s ponekom neizbežnom pogreškom i po duhu još uvek srednjovekovnim. Jedan se od njih probio do mesta u Analima vrlo plemenite Republike Dubrovačke (Li annali della nobilissima Republica di Ragusa), iz kraja XV veka.^[3] Nepoznati analista zabeležio je da se na Kosovu polju (in Kossovo polje) odigrala na dan svetoga Vida, u utorak 15. juna 1389, krvava bitka između Turaka i "Bosanaca" – tako on zove Srbe – kojima su na čelu bili "despot Lazar, kralj Bosne" – tako on tituliše srpskog vladara – "i Vuk Branković, i Vlatko Vuković vojvoda", i da su u njoj ubijeni i car Murat i "kralj Bosne", ali da odluka nije pala.^[4] U ovoj kratkoj vesti pažnju ne privlače hronološka određenja događaja, koja Dubrovčanin sasvim precizno navodi, a ne zanima nas, za ovaj trenutak, ni zagonetka o učešću Vlatka Vukovića u krvavoj bici; o tim pojedinostima bilo je i drugde dosta razmišljanja. Na ovom mestu mi bismo hteli da podvučemo dalekosežni značaj koji je dubrovački hroničar u tom događaju video za svet, pa s tim dabome i za svoju malenu Republiku, za koju su zbivanja u srpskoj zemlji odavno bila od suštinske važnosti, pa i kada ne samo, ili ne više, sentimentalne, a ono uvek, i sigurno, političke i trgovačke ne malo kazuje i srpskohrvatski obrt Kosovo polje u inače italijanskom tekstu tog zapisa; kao da se u svest anonimnog hroničara taj obrt utisnuo direktno iz narodnih "popjevaka" i više nije mogao utrnuti čak i kada je potom fraza našeg pisca tekla u drugom jeziku. Ali još je značajnije što jedna rečenica u tom dubrovačkom zapisu ima i neke literarne lepote. Ona je kratka i glasi samo: "a malobrojni se vratiše u svoje krajeve" (et pochi tornorno in suo paese). Dubrovačkom hroničaru ta je rečenica izmakla očigledno nehotice i po slučaju, ali ona stoga ne deluje manje poetski i impresivno.

U eposi koji su humanisti obeležili svojim pogledom na svet i svojim dejstvovanjem izmenio se bitno i karakter legende o knezu Lazaru i Kosovu. Na mesto lakonskih zapisa srednjovekovnih analista ovi pozniji "latinski ili lacmanski povesnički izvori o boju na Kosovu", kako ih je nazivao Ilarion Ruvarac, nude razvijene literarne prikaze, s puno novih elemenata i s još više pesničkih pojedinosti. U tim prikazima današnji čitalac nikako više ne može biti načistu dokle ide samo literarno uobličavanje postojećih etapa u razvoju kosovske legende, a odakle naši humanisti, koji svi imaju i književnih ambicija, počinju da puštaju na volju svojoj razigranoj mašti i svojoj slobodnoj pesničkoj invenciji.

Jedan je iz toga reda pisaca anonimni prevodilac poznate grčke hronike Jovana Duke na italijanski jezik.^[5] Potekao bez sumnje iz naših krajeva, on ne krije simpatije za Srbiju, a vojsku kneza Lazara naziva "našom vojskom" (el nostro exercito).^[6] Ako nas naslućivanje ne vara, on mora biti odnekud iz Boke Kotorske, a možda baš i iz Kotora samog, i jednom će se verovatno o njemu doznati i nešto određenije i više. Svoj prevod on je radio tačno onako kako je to bilo u običaju kod humanista, a to će reći slobodno i s amplifikacijama na svakom koraku. Kod njega je prikaz kosovskih zbivanja prerastao u veliku i sjajnu pripovest, s puno epizoda koje su sada prvi put ušle u istorijske i literarne spomenike, i koje su od tada postali sastavni delovi kosovske legende.

On, tako, zna mnoge glavne učesnike kosovskih zbivanja, koje u renesansnom maniru naziva "baronima", "gospodom" i "kavaljerima", a zna, naravno, i za poletne besede kojima je knez Lazar pre bitke "opomenuo i ohrabrio sve hrišćanine da se junački bore i da osvete tolike sramotne uvrede i neizmerne štete koje su im počinjene, ili da slavno umru za ljubav Hrista našeg spasitelja i za odbranu mile domovine, sinova, rođaka, vere i svetog zakona pod znakom časnog krsta"; njemu nisu promakla ni tajna pisma koja su izmenjivali turski car Murat i Miloš Kobilić (Milos Cobilichio), "kapetan Lazarev, čovek i duhom i telom toliko pun kreposti i snažan" i koje je srpski vitez lojalno pokazivao svome gospodaru; opisao je, kao da joj je bio prisutan, i glasovitu kneževu večeru, i naveo je, kao da ju je slušao, "zdravicu" Lazarevu i reči koje su tako ponizile i uvredile Miloša i u njemu rasplamsale plemenitu vatru i izazvale njegov veliki zavet; dao je i sliku Miloševog odlaska u turski tabor na moćnom konju i s blistavim kopljem okrenutim naopako, i ispričao, s bogatim pojedinostima, kako je Miloš izveo svoj nezaboravni podvig i kako je potom pokušao da se vrati u srpski tabor, ali je bio ubijen dok je stavljao nogu u levu uzengiju svoga konja; nije zatim taj Dukin prevodilac propustio da iznese kako je tekla bitka, koja je, razume se, morala imati svog izdajnika – zabeležio je i njegovo toliko zagonetno ime: Dragoslav Probišić – i u kojoj su Srbi poraženi, a njihov knez, "napušten od svojih kapetana", živ zarobljen, doveden pod sultanov šator i tamo pogubljen, pošto se prethodno mogao osvedočiti u Miloševu vernost i njegovo besprimerno junaštvo.

U svojoj verziji Dukine istorije anonimni njen prevodilac pokazao se više kao zainteresovani pripovedač, a manje kao nepristrasni istoričar; on se nije ni potrudio da potisne lična osećanja, a više puta im se i otvoreno prepustio, i prekidajući tokove naracije, uzbuđeno je apostrofirao ličnosti o čijim je delima govorio. Svako pobliže razmatranje tog dela neizbežno se susrelo s pitanjem: odakle je on uzeo osnovne elemente za svoj humanistički prikaz bitke? Odgovor koji se najčešće daje ne mora biti netačan: našao ih je najverovatnije u savremenim pesmama, u prvom redu usmenim, koje su se o kosovskoj tragediji već mogle pevati i koje su se u to vreme i na našem Primorju uveliko volele.^[7]

Istovremeno s Dukinim prevodiocem kosovsku legendu uneli su u svoja dela i neki poznatiji dubrovački humanisti. Ali kako nam za sve njih nisu na raspolaganju ni potpune biografije, ni precizno utvrđene hronološke okolnosti njihovog rada, nismo u mogućnosti da razrešimo ni ceo niz neizvesnosti koje se u vezi sa njima postavljaju, a između ostalih, ni dve osnovne: kakav je međusobni redosled njihovih spisa, i nisu li oni možda uticali jedan na drugog kako u svojim opredeljenjima za kosovsku priču, tako i u njenoj obradi.

Koliko je sada mogućno videti, najraniji je od tih Dubrovčana bio sve doskora malo poznati Feliks Petančić.^[8] Odnedavno znamo da je on rođen u Dubrovniku, oko 1455. godine, u skromnoj porodici koja je stanovala negde u predgrađu Pile. Prvi životni koraci bili su mu isto tako skromni: počeo je kao pomoćni nastavnik u dubrovačkoj školi, od 1478. godine, i kao kancelar u krivičnom sudu, od 1482. godine. U to je vreme, nesumnjivo, imao prilike da osluškuje žive glasove narodne tradicije, od kojih će neki ponovo odjeknuti u njegovom sećanju kasnije, kada bude u tuđini. Još tada je i dosta putovao, proširujući svoja poznavanja sveta, a sem toga je pune tri i po godine, od septembra 1487. do aprila 1490, boravio u Ugarskoj, kao upravnik prepisivačke radionice kralja Matije Korvina. Na scenu evropske politike stupio je, ipak, tek po konačnom odlasku iz Dubrovnika, koji je pao prvih dana 1496. godine. Tada je, jedno za drugim ili istovremeno, bio minijaturista i kaligraf, diplomata u službi ugarskog kralja Vladislava II i ličnost njegovih poverljivih misija, autor istorijskih i političkih traktata i zakleti kancelar kraljevskog grada Senja.

Od tri njegova spisa, u dva se ponešto govori o kosovskoj bici i o njenim znamenitim učesnicima. Oba su ta spisa nastala, po svemu bi se reklo, približno istovremeno: jedan 1502, a drugi možda i koji mesec ranije, tokom 1501. godine, i oba su, kao što je to već. među humanistima moralo biti, na latinskom jeziku. U onome koji nosi naslov Quibus itineribus Turci sint uqgrediendi (O putevima kojima se Turci mogu napasti) Petančić je kralja Vladislava II, kao jednog od glavnih vojskovođa tada obrazovanog hrišćanskog saveza protiv Turaka, obaveštavao o dva puta koji ga preko Balkanskog poluostrva mogu odvesti do Carigrada. Oba su ishodište imala u Beogradu, ali je jedan od njih, koji se zvao "gornji put", vodio u Trakiju ili Romaniju do Galipolja i Carigrada, a drugi, koji je nazvan "donjim", polazeći od Beograda, išao je preko Dardanelskih i Tribalskih gora (Makedonije) i opet stizao do Galipolja i Carigrada.^[9] Govoreći o ovom drugom, Petančić se doticao i lokaliteta koji su zauvek proslavili događaji vezani za sudbonosnu bitku. Prvi je od njih Kruševac. "Idući oko mesta Osternice i Ravaničkog manastira, [put] dovodi najpre na Moravu, pređe Moshijom zvanu, uz jednu stranu grada Kruševca tekuću, koja se katkad, kad su mnoge kiše, prelaziti ne da". Posle toga isti put je izišao na Kosovo, na kome, prema daljem Petančićevom kazivanju, "Amuratu turskom kralju sa velikom varvara množinom iz Trakije u Miziju upadajućem, Lazar despot (...) sa mnogo tisuća na susret izađe, i tu bude ubijen, a od njegove vojske malo nji' u životu ostanu, pobedu pak Turci dobiju, no ta nije bila bez njihove krvi, jer tu im je njiov car pogubljen, gdi jošt njegova utroba, u mermernom smeštena grobu, leži, jer lešina je u Burziju ili Birzu, stolicu Bitinije, odnešena, da se tamo sa drugima iz familije Otomana kraljevima sarani".^[10]

Taj prvi Petančićev tekst o kosovskoj bici po obimu a i po svome karakteru ne odvaja se mnogo od zapisa anonimnog dubrovačkog analiste; ali u njemu već ima i novih pojedinosti, kao što su one o Muratovoj utrobi, ukopanoj na Kosovu, i o njegovom telu, odnetom u Brusu i tamo sahranjenom. Njih će, dugo iza Petančića, jedan za drugim ponavljati dubrovački putnici koji budu prolazili glasovitim poljem i o svom putu ponešto beležili, u putopisima i službenim izveštajima, ili u pesničkim delima.^[11]

Ako je u ovom svom spisu Petančić o kosovskoj bici morao biti ograničen na koncizne i uzgredne nagoveštaje, u drugom svom delu, u kome je izlagao životopise turskih careva i islikavao njihove minijaturne portrete, mogao se široko i slobodno otisnuti po pučini neobuzdane humanističke retorike. To delo se pod naslovom Historia Turcica (Turska istorija) čuva u jednom raskošnom kodeksu Gradske biblioteke u Nirnbergu, za koji je sada nesumnjivo utvrđeno da predstavlja Petančićev autograf.^[12] Izlažući život Murata I, kada je, po hronološkom redosledu, došao do toga sultana, Petančić je, na desetom folijumu svoga rukopisa, dao vlastiti prikaz kosovske bitke, koji je tek nedavno publikovan i koji stoga istoričari narodne književnosti još nisu stigli da uoče.^[13] U uvodnim rečenicama tamo se pripoveda kako je sultan Murat, gledajući da Grci propadaju od nesloge i u međusobnim sukobima, začeo u sebi misao da izgradi temelje prostranog kraljevstva. U kraljevstvima Raške (in Rasiae regnis) i u "Iliriku" on je zatekao više sitnijih kraljeva (reguli), slavnih vrlinom ne samo svojom, već i svojih predaka (maiorum et sua virtute illustres). Već je to insistiranje Petančićevo na vrlini raških kraljeva trag njegovog humanističkog gledanja na stvari i unošenje omiljenih humanističkih termina u procene ljudi i njihovog postupanja; u tom pravcu on će nastaviti do kraja svoga prikaza. Raške i "ilirske" kraljeve, pripoveda on dalje, turski car je pretnjama nagnao da biraju između surovih zakona ropstva i rata; a da se brže odluče, zatražio im je taoce. U međuvremenu lukavo je obasipao njihove prve ljude bogatim darovima, sramoteći ih potom kao prebege i izdajnike. U takvim prilikama "Stefan, car Makedonaca i Rašana" (Stephanus Macedonum Rasianorum caesar) – a to je glavom naš knez Lazar – za koga se veli da je bio "izvrstan vojvoda i ratnik" (dux singularis et miles) naredio je vojskovođama da sakupe vojsku, a velmože je pozvao sebi u dvor da se posavetuju o spasu države. Među zvanicama bio je i jedan "ilirski knez, plemenit i revan, po imenu Milon Kable" (dux illyricus quidam nobilis, pervigil, cui Myloni Chable nomen erat); nije, naravno, teško pogoditi da se iza tako izmenjenog imena ne krije niko drugi do Miloš Kobilić. Za njega je rečeno da je takođe primao darove od Turaka. Na gozbi, "car" je svojim "raškim, makedonskim i ostalim kneževima i prvacima kraljevstva" održao potresan i dramatičan govor, koji Petančić, po humanističkom običaju, tekstuelno navodi. U tom Lazarevom govoru opšte refleksije smenjivale su se s vrlo konkretnim pozivima prisutnima, a snažne emocije koje su prožimale jedne i druge dizale su rečenice do neke posebne rečitosti. Pošto je na početku odao priznanje slavi (gloria) predaka svojih velmoža i njihovoj ličnoj vrlini (virtus), koje je dugo imao pred očima – što je, pored vrline (virtus), unošenje i drugog ključnog pojma humanističke doktrine o čoveku, slave (gloria) – car ih je odmah podsetio da omiljenost, dostojanstvo i časti u puku brzo nestaju pred glasinama koje se šire, a da jedino vrlina nikada neće biti prolazna i trošna. Nije od njih tražio da slepo slede njegove sudove, nego ih je pozivao da procenjuju i sami; nikoga nije optuživao, već je hteo da iznese ono o čemu su se širili glasovi; i nije privodio svedoke, niti je tražio otvaranje parnice. Spomenuo im je nešto što je slušao od svojih predaka, a to je da je sloga najbolji vođa kraljevstva. Neprijatelj je stajao pred njima pripravan, a njihove snage bile su odavno umanjene i skršene; jedina uzdanica, prema tome, bila je njihova sloga, pa ako ona i ne bi bila kadra da spase kraljevstvo, mogla bi barem da bude podsticaj u borbi. "A smelost donosi slavu", – podsetio je on, sentencom koju bi mirne duše potpisao svaki humanista među Petančićevim suvremenicima. Jecajući i u suzama, car je prešao tada na ono najteže: da su neki od prisutnih dobili turske darove i da su dezertirali usred boja. Opominjao ih je i zaklinjao, u ime vernosti i pokornosti kraljevstvu, da pre saspu svoje strele u njega, ako im je što kriv, nego da prevere i pređu Turcima. Jer, odozgo gledaju bogovi – rekao je upravo tako: bogovi, a ne bog – i oni smrtnicima odmeravaju pravedne nagrade za njihova dela. Sam završetak svog govora raški vladar jedva je izrekao od bola i jecaja (dolorem cum gemitu missens) i to je bilo ponizno obećanje bogovima i svim božanstvima na nebu (diis sociis et quaeque superum numina extant) s molbom da oni pomognu u borbi s neprijateljima.

Uzbuđenom raškom caru, na njegove reči pune emocija i bola, odmah je uzvratio "Ilir Milo" (Illyricus Mylo). koji je morao osetiti da se one njega ponajviše i tiču. Ali, za razliku od svoga vladara, Miloš je, u ovoj humanističkoj Petančićevoj pripoveci, besedio trezveno, racionalno i kako bi to učinio i neki Petančićev suvremenik pred sudijama, vešt u odbrani od iznetih a rđavo zasnovanih optužbi; u njegove reči kao da se prelilo juridičko iskustvo dubrovačkog humaniste stečeno dugotrajnom službom u krivičnom gudu i u opštinskim kancelarijama. Nije stoga nezanimljivo oslušnuti taj vešti i jezgroviti Milošev pledoaje za vlastitu stvar:

"Slavni care! Govorim za sebe, jer se jako stidim da pred ovim uzvišenim sudom vodim spor za druge. Ovo je stvar u kojoj je glava u pitanju, a svako treba da čuva svoju glavu i da je ne izgubi bezumno. Ali kada su vojskovođe, proslavljeni u ratu, optuženi za zločin, zar nije potrebno da budu prisutni i tužilac koji im zločin pripisuje i svedoci koji su dostojni vere? Car kaže: glasine optužuju. Zar da njima verujemo? Pošto je, velmože, takav tužitelj veoma nepouzdan, ja nikako ne vidim da se može obrazovati suđenje za zločin Doista priznajem da sam od turskoga cara primio darove ali odbijam da sam ja, Milon, prebeglica i izdajnik u bici. O care kada je odbijanje darova koje daje tiranin smrtno opasno, i kada ih, međutim primimo pretvarajući se da smo mu verni i tako lukavstvom sačuvamo glavu onda je to veština, a ne može da bude zločin. Ti si care, priznao da ti je već dugo pred očima vrlina moja i mojih predaka. Rado primam tvoju pohvalu, slavni care, ali te molim: pomozi milostivo Milonu da bezumno ne propadne Staro pravo makedonskih kraljeva zahteva da se suđenje za zločin obavi tamo gde je on počinjen. Prema tome ću ja poći turskom kralju da mi se tamo sudi zbog zločina o kome se širi glas!"

U toj pribranoj pravničkoj odbrani teško bismo mogli poznati rasrđenog Miloša Kobilića iz narodne tradicije, s kojim Petančićev osuvremenjeni Milo Kable uistinu ima malo šta zajedničko. Dalje pričanje dubrovačkog humaniste znatno je bliže duhu poznate priče. Oklevetani vitez digao se s trpeze i žurno se uputio turskom taboru. Posle nekoliko dana putovanja – (podatak koji izaziva čuđenje!), – stigao je turskoj vojsci, silno uzbuđen zbog prekrasnog podviga za koji se spremio; bio je odlučan da svoju sudbinu reši oružjem. Kad su ga Turci, zaprepašćeni njegovim dolaskom, kome nisu pogađali uzroka, uveli pred cara, Milon mu se poklonio, pavši pred njega ničice; ali pružena careva noga, obuvena u čizmu, koju je valjalo da poljubi, razdražila ga je još više i on je hitro levom rukom izvukao bodež, a desnom ga zabo caru u bedro. "Još je zavrteo bodež, i tada ga je krvava izvukao, kao da se hoće osvedočiti da li je rana smrtonosna". Zasut turskim strelama, a pošto je izvršio svoj veliki podvig, umro je okrenut nebu. "Njegova desnica, kao večiti zalog vrline i slave, sve do današnjeg dana visi o srebrnim okovima na vratnicama Bruse, koja je znameniti grad Mizije".

Sa današnjeg našeg rastojanja od Petančića uopšte nije mogućno išta reći o izvorima kojima se on poslužio i od kojih je pošao razvijajući svoju kosovsku pripovest; da je takvih izvora morao imati, i da su oni bili i pisani, a ne samo usmeni i tradicionalni, izgleda nesumnjivo. Koliko je dorađivao preuzetu građu takođe nije lako prosuditi; ali sav onaj humanistički okvir u koji ju je stavio i mnogi tragovi humanističke koncepcije sveta koji se u njegovom tekstu zapažaju stvaraju uverenje da je njegov lični udeo u svemu tome svakako bio vrlo veliki.

Od tada će i svi potonji pisci o Kosovu, Lazaru i Milošu postupati na istovetan način: njihovo će izlaganje biti svojevrsni spoj izdvojenih momenata koje je nudila tradicija i koji su ponegde bili već pribeleženi kod prethodnika i vlastite dogradnje izvedene s više ili manje veštine i fantazije. Da je taj zaključak na sigurnim temeljima najbolje pokazuje okolnost da još barem dva pisca na raznim stranama ubrzo ponavljaju pojedinosti legende o tragičnom događaju, ali obojica, pored već poznatih detalja, kao što su kneževa večera, zdravica i Milošev zavet, odlazak Milošev u turski tabor i ubistvo sultana, domeću sa svoje strane i poneke nove, i svemu daju još osobeni stilski i literarni pečat. Jedan je od njih slovenački putopisac Benedikt Kuripečić, čiji spis za ovaj mah ostavljamo po strani, a drugi je vrlo poznati dubrovački humanista i istoričar, vlastelin, benediktinac i opat manastira Sveti Andrija i Sveti Jakob od Višnjice Lujo Crijević-Tubero (Aloysius Cervinus-Tubero, 1459–1527), čije nas viđenje kosovske bitke trenutno više zanima.

Kao što se zna, opis kosovske bitke Crijević je uneo u šesti odeljak (liber sextus) svog značajnog istorijskog dela, koje se obično navodi kao Komentari o svome vremenu, a u stvari ima mnogo duži naslov: Ludovici Tuberonis Dalmatae abbatis etc. commentariorum de rebus, quae temporibus eоus in i4a Europae parte, quam Pannonii et Turcae eorumque finitimi incolunt gestae sunt libri undecim.^[14] Svoje delo učeni benediktinac radio je dugo, između 1500. i 1527. godine, a ono je ugledalo sveta tek osam decenija posle njegove smrti, da još kasnije, zbog piščevih bezobzirnih opaski o papi Aleksandru VI i drugim prelatima, kao i o zbivanjima iz istorije rimske crkve, bude uvršteno u popis knjiga čije je čitanje zabranjeno katoličkim vernicima (Index librorum prohibitorum).

Malo u kom napisu o kosovskoj bici, bilo da mu je autor istoričar, ili ga je radio povesničar književnosti, Crijevićev opis nije navođen i opširno komentarisan,^[15] tako da se može zaista reći da je široko poznat u svim osnovnim svojim linijama. Isticano je, i zna se dovoljno, da i kod Crijevića dolaze mnogi već više puta do tada ponovljeni detalji kosovske legende, kao što su kneževa večera, Lazareva zdravica upućena Milošu, odgovor osumnjičenog viteza i njegov zavet dat tom prilikom da će ubiti turskoga sultana, odlazak Milošev u neprijateljski tabor i ostvarenje te zamisli, zatim sama bitka i u njoj junačka kneževa pogibija. Ali Crijević, gotovo na svakom koraku, ima, ili zna, i ponešto više, i to kako u samim činjenicama, tako u kontekstu u koji ih stavlja i u načinu na koji ih daje, i zatim, i ne manje, u objašnjenjima i razmišljanjima kojima propraća svoj prikaz. Od činjenica novo je pre svega ukazivanje na to da je Miloša pred knezom iz zavisti optužio jedan od njegovih takmaca; nov je i sitan, ali živopisan, podatak o peharu, koji knez poklanja Milošu, zajedno s vinom, kojim mu je nazdravio; nova je i slika Miloša kako koplja okrenutog naopako odlazi u sultanov tabor, i nov je, sasvim, opis same bitke, u kome ima i vrlo svežih pojedinosti o promenljivim tokovima ratničke sreće, o držanju srpskih i turskih boraca, o lukavstvu turskih vojskovođa i o fatalnoj Lazarevoj zameni konja i još fatalnijem njegovom upadanju u jamu pokrivenu prućem koju su lovci iskopali da pomoću nje hvataju divlje zveri. Još više je Crijević intervenisao sa svoje strane navodeći – a u stvari, ako hoćemo pravu reč: izmišljajući – sopstvene verzije govora koji kazuju Lazar i Miloš, ili govore kojima turski prvaci podstiču svoju uplašenu, posustalu i već na izmicanje spremnu vojsku da se vrati u bitku i iznova zasvedoči junaštvo i stečenu slavu. Humanista Crijević prisutan je zatim naročito kada, sledeći antičku terminologiju, srpske borce i Lazareve podanike naziva Dardancima, Ilirima i Makedoncima, a samoga kneza "kraljem Dardanaca" (Dardanorum rex); kada unosi izmišljenu pojedinost o načinu na koji Iliri i Makedonci iznalaze istinu kod osumnjičenih pomoću vina; kada Lazara ne zamišlja kao pasivnog i uplašenog borca, koji u boj ulazi "više nagnan nuždom no po svojoj volji", kako ga je Dukin prevodilac shvatio, već kao čoveka koji je i sam veoma srčan ratnik (erat ipse quoque aserrimus bellator) i koji na čelu svojih konjanika juriša smelo na Turke i bori se čitav taj krvavi dan, tako da katastrofa nastupa neminovno tek kada mu konj posustane od teškog umora i kada knez odluči da ga promeni, pri čemu se, ne shvativši njegove namere, njegova vojska zbuni i preplaši, a on ni tada još ne klone duhom, već "poleti kroz redove njihove trudeći se da ih povrati u boj", na žalost uzaludno, "jer niko od straha ništa ne čujaše". Naročito karakterističan momenat u Crijevićevom pripovedanju nastaje prilikom opisivanja poslednjeg Lazarevog časa kada on pokuša da i sam utekne iz opasnosti i kada, u očaju, prokune sudbinu; ali pomenuvši tu reč (fortuna) humanista Crijević odmah se setio da je on i katolički opat, i očigledno da unapred predusretne eventualne nevolje, objasnio je da sudbina nije drugo do odluka Božja koja je ljudskom znanju nedostupna.

Kada je reč o Crijevićevoj humanističkoj rekonstrukciji zbivanja na Kosovu, ne treba, svakako, ostaviti po strani i ne spomenuti i neke dalje okolnosti. Prvo je da je on događaj vremenski pogrešno odredio, smestivši ga u vreme vladavine Bajazita Drugog (Vazethes secundus), koji je, kao što se odveć dobro zna, umro tek 1512. godine! Kako je do te njegove zabune moglo dalje, niko još nije pokušao da objasni, a uistinu nije je ni lako objasniti. Druga se okolnost tiče njegovoga odnosa prema tekstovima Feliksa Petančića: da li ih je Crijević poznavao i u kojoj ih je meri koristio? To je on mogao, i čak lako, s obzirom na to da je Dubrovčanin, što je i Petančić, i još s obzirom da je bio tesno povezan s Ugarskom, u kojoj su se čuvala Petančićeva dela, i da je tamo i išao, krajem 1508. godine, na osnovu dozvole svoje vlade da poseti nadbiskupa kaločkog i bačkog,^[16] s kojim je bio prijatelj i kome će ove svoje Komentare i posvetiti.^[17] Na pretpostavljanje u tom smislu navodi identičnost načina na koji Petančić i on menjaju ime Miloša Kobilića: obojica ga zovu Milonom, što teško može biti samo slučajna podudarnost; možda je putokaz u tom smeru i detalj o Miloševoj u srebro okovanoj i na grob ubijenog turskog sultana u Brusi okačenoj ruci, o kojoj takođe govore i Petančić i Crijević. Treća je od tih okolnosti da se i iz Crijevićevog dela vidi da je kosovska legenda živela na tlu Dubrovnika već u ono vreme u mnogome uobličena i u punoj raskoši svojih slikovitih detalja. Najverovatnije je da ju je doista, kao što je pomišljao još Stojan Novaković,^[18] Crijević velikim delom uzeo "iz kakve narodne pesme o boju na Kosovu, kako se pevala u drugoj polovini XV veka". Prisutnost takvih pesama ne bi bila nimalo neobična kada se zna koliko su u te decenije u Dubrovniku još bila živa sećanja na slavu srednjovekovne Srbije, jedinstvene među svim "slovinskim državama", sećanja koja su sa svoje strane zatim ponovo održavale u životu i čak jačale, između ostaloga, i te pesme. Ali je isto tako van spora da u Crijevićevoj kosovskoj priči, fiksiranoj u humanističkoj prozi na latinskom jeziku, "sve pojedinosti nisu bile iz narodne pesme", kako se dalje dosećao Stojan Novaković: njih je dubrovački opat našao ko zna gde ili ih je jednostavno sam smislio.

Crijevićevo istorijsko delo, i u njemu njegov prikaz kosovske bitke, čitali su se u Dubrovniku iz rukopisa sve dok glavninu tog dela koja se tiče porekla i običaja Turaka i događaja iz njihove istorije nije u Firenci 1590. godine štampao italijanski humanista Frančesko Serdonati (Fransesco Serdonati) i tako je načinio predmetom svetske, a ne samo usko domaće, lektire.^[19] Svoje izdanje on je priredio na osnovu rukopisa koji mu je poslat iz Dubrovnika, a troškove štampanja podneo je, iz patriotskih pobuda, dubrovački patricije Mato Džonov Bunić. Knjiga je odužim i laskavo pisanim tekstom posvećena senatu Dubrovačke Republike, i u njoj je italijanski humanista, koji je bio plodan i raznovrstan pisac,^[20] između ostaloga sa zahvalnošću govorio i o svom dvanaestogodišnjem boravku u Dubrovniku, gde je za sve vreme služio kao upravitelj gimnazije, smenivši na istom mestu ne manje čuvenog Našimbena Našimbenija.^[21] Serdonati je, međutim, učinio i nešto više: 1598. izdao je u Firenci italijanski prevod Bokačovog dela De casibus illustrium virorum koji je bio dao Đuzepe Betusi (Giuseppe Betussi) pod naslovom I casi degl'huomini illustri^[22] ali je u nizu sopstvenih dodataka "slučajevima" koje je bio obradio Bokačo pridružio i niz napomena o zbivanjima iz života nekih naših ljudi, kralja Zvonimira, Hrvojića, Stjepana Kosače, Sandalja Hranića, Nikole Zrinskog, a između njih i kneza Lazara, "despota Srbije" (Lazzero, Despote delia Servia).^[23] Ova poslednja, koja je i najduža, predstavlja priču o kosovskoj bici, datu u italijanski pisanoj verziji, ali sasvim prema delu Luja Crijevića, kao što je Serdonati lojalno i priznao, napomenom Abate Tuber. [one], stavljenom na margini odnosne strane. Serdonatijeva verzija je znatno skraćeni, ali uglavnom prevedeni i parafrazirani Crijevićev tekst; italijanski pisac izostavio je iz njega govore i izbacio Crijevićeve amplifikacije i suvišne refleksije.^[24] Koliko se držao Crijevića i oslanjao se na njegov autoritet, pokazuje činjenica da je kosovski događaj, idući za Dubrovčaninom, pogrešno vezao za vreme Bajazita Drugoga, i pri tome čak polemisao sa svojim zemljakom Paolom Đovijem, po čijem je računu to bio prvi sultan tog imena. "Mi, međutim, sledimo u tome Ludovika Tuberona opata – naglašava on na tom mestu – koji je bio Dubrovčanin i mnogo bolje obavešten o turskim stvarima". Zahvaljujući Serdonatiju, o velikoj bici srpske istorije i o podvigu Miloša Kobilića – koji se ovde takođe naziva jedino Milonom (Milone) – sada je ponešto mogao pročitati i onaj deo evropskog sveta koji nije znao latinski, ali je pratio knjige na italijanskom jeziku; u tome je i sav značaj ovoga dela i time se ono uključuje u literaturu o Kosovu.

Kratko vreme posle toga, Serdonati je bio nadmašen i u tom pogledu voluminoznim delom Kraljevstvo Slovena (Il regno degli Slavi) koje je u Pezaru 1601. godine štampao drugi Dubrovčanin i benediktinski opat Mavro Orbin (Mauro Orbini).^[25] Orbin je kosovskoj bici dao prostora na odgovarajućem mestu srpske istorije, gde je iznosio ono što je uspeo da iz svojih izvora prikupi o Knezu Lazaru i o svemu što se zbilo za njegove vladavine. Za prikaz kosovske bitke, Orbin je, kao što je to u istoriografskoj literaturi odavno utvrđeno, preuzeo u celini kazivanje svoga čitav vek starijeg sabrata Luja Crijevića, i preuzeo ga, razume se, sa svim njegovim legendarnim pojedinostima. Za takvo preuzimanje mi sada upotrebljavamo prikladniju reč – prepisivanje, ali ono je bilo jedan od omiljenih humanističkih manira, koji je "mljetski abate", mora se to otvoreno reći koristio prečesto i previše. U ovom slučaju, ipak, nije ostao jedino kod toga, mada bi krupnu stvar učinio i da je Crijevićevu priču samo ponovio; jer time ju je uklapao u svoj veliki i sa zanosom rađen mozaik slovenske i srpske istorije koji će se čitati na strani, ali koji će zatim izvršiti i toliko snažan, a gdekad i presudan, uticaj na duhove kod nas, i to ne samo na one iz njegovoga doba, nego i na mnoge iz vremena kasnijeg, čak i znatno kasnijeg. Orbin je poznatu priču sa svoje strane još obogatio pojedinim momentima koje, sumnji nema, nije mogao naći u spisima istoričara, a koje je mogao, ukoliko ih nije do kraja sam izmislio, slušati isključivo u pesmama anonimnih narodnih pevača. To je najpre momenat o svađi Lazarevih kćeri, Mare, žene Vuka Brankovića, i Vukosave, tobožnje žene Miloša Kobilića, koje se nisu mogle složiti oko vrednosti svojih muževa, a zetova kneza Lazara. To je isto tako momenat o zavadi i o dvoboju Vuka i Miloša, koji su iz te svađe proistekli i koji su posle dali svoje kobne plodove. I to je, zatim, momenat o izdaji Vuka Brankovića, koji je, kao poetično objašnjenje poraza, brzo i široko prihvaćeno, a koje je dalo toliko prostora čuvenim i strasnim prepirkama u našoj poznijoj istoriografiji. Po vlastitom nahođenju, Orbin je dodao još nešto što je, u skladu sa svojim shvatanjima artis historicae, smatrao veoma efektnim. To je onaj veliki Lazarev govor, tobož održan borcima pred odlazak u bitku, prepun plamenih poziva, bujne retorike i uzvišenih sentenci o slobodi i životu dostojnom čoveka, ali u kome se oseća i dah istinske poezije. Taj izmišljeni Lazarev govor Orbin je doista mogao pisati prema nekom obrascu iz humanističke literature, koji još uvek nije identifikovan; ali u njega je on, isto tako sigurno, unosio i neke misli koje su mu lično bile vrlo drage i koje je formulisao sasvim prema baroknoj i restauracijskoj poetici, koje se i inače držao. Jedna je od takvih njegovih misli i ova: "Smrt se ne izbegava odlaganjem, ali se zato mnogo umanjuje slava kad se nastoji da se izbegne. Zar je smrt drugo nego svršetak i kraj svih zala? Ona, koliko nam razum kaže, ne može biti teška, jer biva u jednom času; ni gorka, jer s njom prestaju sve muke i patnje; a zacelo ni bedna ni dosadna, jer biva samo jednom ..."

Sigurno je prvi za Mavrom Orbinom pošao u izlaganju istorije kneza Lazara i njenog tragičnog završetka na Kosovu, suvremenik i sugrađanin njegov Jaketa Lukarević (Giacomo di Pietro Luccari, 1547–1615). U svojoj knjizi o Dubrovniku i njegovoj prošlosti, koju je pod naslovom Obilni izvod iz dubrovačkih anala (Copioso ristretto de gli annali di Rausa) objavio u Veneciji, 1605. godine, ovaj ugledni vlastelin, uticajni državnik i iskusni diplomata imao je prvenstveno za cilj da prikaže svoj grad, od njegovoga osnivanja do vremena u kojima je on sam u njemu živeo i delao, sa svim menama njegove sudbine i s opisom njegovog ustrojstva. Ali je morao zahvatati i šire i govoriti i o ratovima koji su Dubrovniku bili nametani, o ugovorima o miru koji je sklapao i o svemu znatnijem što se događalo u njegovom susedstvu ili u zemljama od kojih je on zavisio. Tako je u njegovo izlaganje ušao knez Lazar, kao što su, više ili manje, ušli i svi ostali srpski vladari. O knezu Lazaru – kome daje titulu despota – Lukarević je govorio s uvaženjem i simpatijama, prikazujući ga kao prijatelja Dubrovčana (Lazaro Despot amico de' Rausei). Došavši u tom svom izlaganju do 1389. godine Lukarević je spomenuo kako je sultan Murat (Murat, re de' Turchi) prodro do Kosova – "koje Nemci zovu Amselveld, Ugri Rigomezev, a Turci Cossovo" – "i tu je na obali Sitnice razbio i umorio Lazara, kneza Srbije, koga je izdao njegov zet Vuk Branković". Očigledno je, već po ovome, da se Lukarević služio Orbinovim delom, iz koga je uzeo objašnjenje Lazareva poraza izdajstvom Vuka Brankovića, ali se isto tako zapaža i to da je pri tom služenju pokazao i izvesnu meru opreznosti, jer je pogrešku svoga prethodnika da se sve to odigralo kod reke Strumice ispravio stavivši umesto nje reku Sitnicu. Dalje je Lukarević sasvim koncizan i u potpunosti sleduje Orbina: "Ipak je na ovom mestu ubijen i isti Murat, od strane Miloša Kobilića, barona od Tjentišta u Humu, zeta kneza Lazara". Prema Orbinu, Lukarević. je naveo i da je, osim sinova, knez Lazar imao i pet kćeri, od kojih je Mara bila žena Vuka Brankovića, a Vukosava udata za Miloša Kobilića, ali u Orbinovu pripovest o njihovoj zavadi oko slave i junaštva svojih muževa nije zalazio, jer joj možda, znajući joj izvore, nije ni poverovao.^[26]

U celini je izvan naše tradicije i predstavlja tursku verziju bitke na Kosovu delo Tag-ül tevarach (Kruna istorije) od turskog istoričara Sad-ud-dina (Sa'd en Din, Seadedin, Sadudin);^[27] ipak i ono ulazi u ovaj pregled, zahvaljujući činjenici da ga je u XVII veku jedan Dubrovčanin preveo na italijanski jezik i, pošto je on svoj prevod u isti mah i štampao, učinio ga je rano dostupnim čitavom evropskom svetu. Taj je Dubrovčanin Vicko Bratutović (Vinsenzo Bratutti), rođen u ovom gradu negde oko 1615. godine, ali je, posle dugog stranstvovanja, umro u Madridu, približno oko 1680. godine, u svojstvu tumača turskoga jezika na španskom dvoru. Isprva je Bratutović živeo u Dubrovniku, u kome je dobio i srednje obrazovanje; turski je učio na izvoru, u Carigradu. Kratko vreme bio je u službi dubrovačke gospode i pratio je kao dragoman njene poklisare kada su s haračom odlazili na Portu; njegova vlada slala ga je nekoliko puta u naročite misije pašama i vezirima u Budim. Već 1638. godine napustio je Dubrovnik, da najpre izvestan broj godina proboravi u Beču, gde je bio tumač turskoga jezika kod cara Ferdinanda, a onda se trajno nastanio u Madridu, u kome je, opet kao tumač, kod kralja Filipa IV, došao do lepog ugleda i gde je i dovršio svoje dane. Turskog istoričara, koga naziva Saidinom i ceni vrlo visoko, stavljajući uz njegovo ime atribut "preizvrsni" (ecsellentissimo historico), prevodio je dok se još bavio u Beču. Tamo je, 1649. godine, štampao prvu knjigu toga prevoda, pod naslovom Hronika o poreklu i o napredovanju otomanske kuće (Chronica dell' origine e progressi della casa Ottomana), dodavši uz to i veoma dugačak podnaslov.^[28] Nastavak prevoda istoga dela pojavio se nešto docnije 1653. godine, u Madridu,^[29] ali nas on ovde ne zanima jer se našeg predmeta dotiče samo prethodna knjiga.

Kosovska bitka zauzela je vrlo mnogo prostora u obimnom odeljku knjige u kome se izlažu dela sultana Murata, "kralja ratnika" i "trećeg kralja Turaka".^[30] Kao što se moralo i očekivati, događaj je Sad-ud-din i sagledao sa suprotne strane i ispripovedao ga na drugi način pristrasno. Turska vojska i njeni ratnici kod njega su pravi i jedini vernici, ovenčani pobedničkom slavom, a njihovi protivnici su "nevaljali i đavolski nevernici", svet "nečist", "opak" i "đavolski", "nemio i odvratan Bogu". Isto tako, Murat je kralj "večite slave" i "satritelj vojski", a Lazar "despot Srbije", zao je i opak sused, koji snuje intrige i sklapa saveze s "nevernicima", arogantan, hvalisav i razmetljiv samo kada se oseti jačim. Opisujući nadugačko i naširoko, i uz obilnu upotrebu razgranate orijentalne rečitosti, svaki momenat kosovske istorije, turski ecsellentissimo historico počinje najpre od njenih uzroka: on ih vidi u pakostima i nevoljama koje Turcima zadaju "nevernički" susedi i zbog kojih se Murat odlučuje da ih smiri i uništi. Naznačeni su i glavni tvorci tih nemira: "despot Srbije Lazar", zatim "kralj Bosne" i, kao treći, "vladar Arbanije i Skadra". Sad-ud-din posle toga pripoveda kako je Lazar, osetivši zlo koje mu se sprema, a "pun iluzija", uputio poslanike na sve strane, s porukama susednim vladarima o pripremama "kralja ratnika": "Ako on uništi moju vojsku i razori moje zemlje, budite sigurni da će razoriti i uništiti na isti način i vaše. I ako sada propustite ovu priliku i pogodnost da se oduprete i suprotstavite, biće to pripisano vašoj ludosti i nemoći. Ali ako se svi zajedno oduprete sa svojim oružjem i narodima, biće lako suzbiti neprijatelja". Pošto je izneo ovakvu svoju verziju Lazarevog apela, koji je u srpskoj narodnoj poeziji dobio znatno drugačiji oblik ("Ko ne dođe u boj na Kosovo..."), turski je istoričar dao fantastičan popis Lazarevih saveznika koji su se na njega odazvali; bili su to vladari Bosne, Italije, Ugarske, Vlaške, Albanije, Bogdanske, Poljske i Češke. Sledeći je momenat njegove priče: osokoljen brojem i množinom saveznika, Lazar otprema Muratu poslanika s drskim i uvredljivim predlozima, "pokazujući mnoštvo, svirepost i moć neverničkih vojnika, da bi zastrašio vernike, i upotrebivši veliku veštinu u hvaljenju, uveličavanju i uvećavanju svojih stvari". Po Sad-ud-dinu, Lazar je dobio dostojan odgovor i pošto je Kosovo određeno za poprište sukoba, počele su obostrane pripreme. U daljim tokovima pripovedanje se zaustavlja kod neuspelog pokušaja Lazarevog da se sa delom trupa prepreči put Muratov kod Marice, koji se svršava po njega sramotno; na dolasku na Kosovo i rasporedu "neverničkih" (hrišćanskih) i "verničkih" (turskih) trupa, koje su bile u razmeri pet prema jedan u korist onih prvih; na većanjima u taboru hrišćana (da li da udare noću)^[31] i u taboru Turaka (da li da upotrebe kamile, kako bi zastrašili protivničke konje); na lošim i dobrim okolnostima, i predznacima pred bitku i na Muratovoj molitvi Bogu uoči sudara, da ga pomiluje i nagradi mučeništvom; na promenljivosti i kolebanju ratne sreće i na turskoj konačnoj pobedi. Lazareva pogibija konstatovana je suvo, kratko i bez dramatičnih i romantičnih pojedinosti sa kojima su je kitili hrišćanski pisci: "Nemili Lazar umre od rane koju su mu dali neustrašivi ratnici". Tek posle toga, turski istoričar dolazi do kulminantne tačke svog prikaza, a nju predstavlja umorstvo samoga Murata. Srećan što je bitka dobijena, ali i neveseo i zabrinut što mu Bog nije uslišio molbe i nagradio ga mučeništvom, sultan je iščekivao povratak svojih boraca, koji su se dali u gonjenje nevernika, kada ga je to što je toliko želeo dostiglo sasvim iznenada. "Jedan od onih sedam glavnih zapovednika nevernika, koji je bio ranjen, a još živ, i sakriven u jednom krdu leševa, iz straha od smrti, a videći da tim mestom prolazi kralj s malobrojnim ratnicima, taj neverni krvnik (koji je bio slavan pod imenom Miloš Kobilović), pošto je izgubio nadu za svoj život, a da bi stekao ime i postao čuven, odluči se da ubije kralja vernika i dade se na taj teški i opaki poduhvat. Stoga se kao neka grabljiva ptica podiže iz onih leševa i pretvarajući se da će se učiniti vernikom, zamoli za prijem, da bi poljubio kraljeve noge. Iako su se dvorski čauši trudili da ga zaustave i udalje, bilo je to bez koristi, jer on nije želeo da se udalji od slavnih vratiju pre no što ga kralj primi i sasluša, pri čemu je govorio: "Imam da kažem tajne i važne stvari". Stoga se onaj milostivi kralj, po svom urođenom milosrđu, sažali na njega i dodeli mu čast da poljubi njegove kraljevske noge. A tad onaj zločinački i očajni nevernik, pretvarajući se da će poljubiti kraljevske noge, približi mu se s oštrim i otrovanim nožem, koji je sakriven držao u rukavu, i tim nožem udari u čisti trbuh onog pobožnog kralja. Na to, iz krvi koja je šiknula iz samrtne rane zemlja postade rumena kao livada lala, a kad kralj pade na zemlju od tog strašnog udarca, svet dožive dan strašnoga suda. Iako se ovaj nesrećni i prokleti nevernik (prema svojoj naopakoj nameri i zločinačkoj zamisli) ovim sramotnim delom pročuo i proslavio, ipak je Kralj ratnika svetom verom, pobožnim ratom i ličnim mučeništvom, postao još čuveniji i još slavniji, noseći pred njim palmu i barjak svog slavnog mučeništva..." Raspričani i vlastitom retorikom nošeni Sad-ud-din zadržava se potom na mnogim drugim detaljima – kako se turski kralj veselio što mu je Bog prihvatio molbe i dodelio mu mučeničku smrt, kako se rešila stvar nasleđa među njegovim sinovima, Bajazidom i Jakubom, koji je govor pred smrt održao Murat, i kako mu je telo sahranjeno u Brusi – ali je to sve izvan naše stvari i nema potrebe da mu ovde poklanjamo neku posebnu pažnju.

Može biti zanimljiv odgovor na pitanje u kojoj je meri Dubrovčanin Bratutović verno i tačno prenosio tekst dela koji je prevodio; nije pri tom, dakako, reč o njegovom većem ili manjem znanju oba jezika, od kojih mu nijedan nije bio maternji, ali je izvan sumnje oba poznavao izvrsno, već je reč o sklonosti prevodilaca njegovog vremena da se izvornog dela drže uglavnom okvirno, i da ga po potrebi i gde im se svidi proširuju i skraćuju ili još i na puno drugih načina menjaju.^[32] U rešavanje tog pitanja nismo u mogućnosti da ulazimo; ipak jednu slutnju ne bismo prećutali. Prenoseći, naime, opis Miloševog podviga i došavši do mesta gde je srpskog junaka turski istoričar prezrivo nazvao "onim nevernim krvnikom", sam Bratutović mora biti, – i čovek bi se u to zakleo – dopisao je u zagradi: "koji je bio slavan pod imenom Miloš Kobilović" (che so'l nome di Milos Cobilovich era famoso). Taj dodatak Dubrovčanin je mogao staviti prema istorijama koje su pisali njegovi zemljaci, a on ih je čitao (Orbin, Lukarević), ili prema narodnim pesmama, koje su se pevale u njegovom gradu, a on ih je slušao.

Iako je Bratutović bio Dubrovčanin, pa se njegov prevod Sad-ud-dinove hronike već i stoga čitao u njegovom gradu, prikaz bitke na Kosovu, koji je u njoj bio dat nije izvršio nikakav vidan uticaj ni na buduće istoričare, ni na usmeno predanje. I istoričari i prenosioci toga predanja, očigledno ne bez uzajamne veze, ponavljali su verziju koju je zabeležio Mavro Orbin. Orbinovim Kraljevstvom Slovena legenda o Knezu Lazaru i o kosovskoj bici dosegla je svoj potpuni i zaokrugljeni vid, koji je zadugo ostao neizmenjen; tek noviji guslari Vukove epohe uneće u nju, pod vidnim uplivisanjem sa strane crkve, ili barem nekih njenih predstavnika, uzvišeni motiv Lazarevog nebeskog opredeljenja,^[33] i tako je još jednom uobličiti, ali sada definitivno.

Posle Jakete Lukarevića prvi stvarni i veliki Orbinov dužnik u našim stranama bio je nadbiskup barski i "primas Kraljevstva Srbije" Andrija Zmajević (1624–1694). Ovaj učeni Peraštanin, koji je i u ovom pesničkom radu išao za primerom dubrovačkih pisaca, kao istoričar, u delu Država sveta, slavna i kreposna crkovnoga ljetopisa^[34] koristio je Orbinovo Kraljevstvo Slovena gde god je to mogao. Predmet mu je, doduše, bio sasvim drukčiji: hteo je da izloži istoriju religije kojoj je pripadao, počev od samoga stvaranja sveta, pa do 1675. godine, kada je svoj spis okončao. Ali pored nje, izlagao je i istoriju svetsku, a kao veliki i vatreni Sloven, uplitao je u svoje delo i mnoge događaje iz istorije slovenskog plemena, čiju je starinu i rasprostranjenost video u okvirima koje im je i Orbin davao. A u slovenskim stvarima Orbin je za njega bio vrhunski autoritet, kome je on bez rezerve verovao i kome se najdublje poklonio rečenicom u kojoj zanimanje privlači ne samo njegovo visoko priznanje Orbinovim zaslugama, no i njena izrazito barokna formulacija: "Na svijetlo poda činjenja i junaštva toliko stara, koliko nova našega slovenskoga naroda (...); slaveći svoj slavni narod slavu sebi nakon sebe steče". Preuzevši iz Kraljevstva Slovena mnoge činjenice, prikaze događaja, kao i ocene ličnosti i zbivanja^[35] on je to učinio, razume se i sa opisom kosovske bitke.^[36] Ali učinio je to naš dobri Peraštanin na način i u meri kojima pre priliči ime prevoda i prepisa, no služenja prethodnom literaturom; i sam jedan pogled na uporedo stavljene tekstove, Orbinov i njegov, pokazuje to nepobitno:

Samo za dve sitne pojedinosti moglo bi se reći da u Zmajevićev tekst nisu ušle iz Kraljevstva Slovena, jer ih tamo nema ili nisu na taj način formulisane, nego je njih peraški "filosofije naučitelj i bogoslovac" dodao prema drugom svom izvoru. Jedna je od njih u rečima Moja vjero i njevjero iz Lazarevog obraćanja Milošu, koje svi pamtimo iz narodnih pesama kosovskog kruga i koje je, kako vidimo, odatle pamtio i Zmajević; a druga je u Miloševom odgovoru na kneževe sumnje Fala ti, kneže gospodine, na daru i zdravici, koje su takođe refleks iz usmenih pesama, ali sada ponešto modifikovan i izmenjen.

Zahvaljujući silnom uticaju što ga je Orbinova pesnička vizija naše prošlosti za sve te vekove vršila, bilo neposredno, bilo uz pomoć Save Vladislavića "Grofa raguzinskog", koji je tekst dubrovačkog dela preveo na rusko-slovenski jezik (Kniga istoriografija počatija imene, slavi, i razširenija naroda slavjanskogo i uh'' carej i vladĕtelei ..., Sanktpeterburg, 1722), ili grofa Đorđa Brankovića, Jovana Rajića i ostalih naših istoriografa XVIII veka, koji su se na njega naslanjali, kad manje, kad više, ali uvek uočljivo, kosovska legenda postala je takoreći opšte mesto našeg osećanja vlastite prošlosti i naše nacionalne ideologije. A odatle pa do toga da ona postane i velika tema naše umetničke književnosti istoga vremena bio je potreban samo jedan korak; taj korak, međutim, nikada nije načinjen u potpunosti.

Bogata i raznovrsna dubrovačka književnost XVII veka ponajpre je bila u prilici da se u potrazi za temama okrene tragičnim događajima na Kosovu 1389. godine, koje je predanje upotpunilo, a u mnogome i ulepšalo, pojedinostima o kojima istorija ništa ne zna. Ta prilika je čak bila dvojaka. Bilo je vrlo prirodno da krug zbivanja oko sudbonosnog boja, sa moćnim ličnostima kneza Lazara, Miloša (K)obilića i Vuka Brankovića, koje su im u središtu, ondašnji pesnici u Dubrovniku izaberu za osnovni predmet i glavne junake svojih epova i svojih istorijskih drama. Iz nekih razloga, u koje nikada nećemo dovoljno pronići, to se ipak nije dogodilo.

Kosovski događaji i njihovi protagonisti bili su kao stvoreni za barokne epose, koje su pisci onoga vremena radili na širokom planu i vezujući za njih vrhunske ambicije. Ti događaji, koji nisu bili ni vremenski suviše blizu, da bi ih čitaoci do detalja pamtili i da im se ne bi smela dodavati pesnička domišljanja, niti pak suviše daleko, da bi pri čitanju izazivali nerazumevanje i dosadu, mogli su postati veoma pogodna epska materija upravo prema poetici i pesničkoj praksi Torkvata Tasa, tada najvišeg zakonodavca u tim stvarima. Uprkos tome, dubrovački pesnici, počev od Dživa Gundulića, koji je za svoje životno delo izabrao temu ubistva turskog sultana, uzimali su za svoje epose vrlo aktuelne i, ondašnjim relacijama mereno, takoreći jučerašnje sukobe hrišćanskog i muhamedanskog sveta, ili su, kao Palmotić., smatrali da je značajnije da opevaju život Isusa Hrista, ili su posezali za biografijama pojedinih svetaca, naročito onih koji su prvo bili grešnici, pa su se posle pokajali i skrušili, ali i onih iz sasvim svežih vremena, koji su se istakli boreći se i stradajući za širenje vere, ili su se najzad okrenuli pojedinim dramatičnim i prelomnim trenucima same dubrovačke istorije. Što su oni, tražeći teme za svoje epose, zaobišli kosovsku legendu, razlog nije svakako u tome što su tu legendu osećali kao daleku i stranu, bilo na koji način ili budi iz kojih razloga. To najbolje potvrđuje okolnost da je ona, ako i nije baš nijednom uzeta za centralnu temu neke dubrovačke epske tvorevine, ipak prisutna ili čitava, ili sa pojedinačnim svojim fragmentima u ondašnjoj epskoj poeziji.

Gradeći svojim istorijsko-romantičnim eposom Osman raskošni i svojevrsni barokni mozaik, Dživo Gundulić je, saobrazno svom osećanju "slovinstva", za veoma bitan deo tog mozaika uzeo srpsku istoriju, pored istorije poljske i turske, koje ni inače ne bi mogao mimoići. U njegovo delo, koje je polagano nastajalo u godinama pre 1638, kada je pesnik umro, ne uspevši da ga okonča, ali koje je, uprkos tome, tokom proteklih stoleća bilo od skoro nesagledivog dejstva, ušlo je na taj način i sve što je najveći dubrovački pesnik smatrao nepobitnom istorijom kneza Lazara i kosovske bitke, a što je u stvari bilo ono što se moglo pročitati u Kraljevstvu Slovena Mavra Orbina. Ali tu istoriju on nije izneo celovito i na jednom mestu; više je voleo, naprotiv, da je razloži i da pojedine njene deliće ugrađuje u svoj epos gde mu se dopadne i u meri koju je smatrao dovoljnom. Jednom će to biti u govoru mudroga hodže upućenom mladome sultanu, kada on svoga cara nagovara da nađe sebi ženu iz vladarske kuće, i u njemu će se praviti aluzija na Oliveru, kćer kneza Lazara, udatu za sultana Bajazita:

Grčkijeh carâ i despotâ
raških, kćeri gospodične,
rajska bješe kijeh lipota
bjehu carom ljubi slične.

Tvoji djedi toga cića
unuci su bili carâ
slavna Ivana Palkošića,
Đurđa despota i Lazara.
(Osman, pevanje II
stihovi 333–340)

Kneza Lazara i njegovih kćeri setiće se dubrovački pesnik još na drugom jednom mestu, ovoga puta u potpunosti prema Orbinu:

Diže se iskat u svom dvoru
Lazar, despot od Servije,
dva junaka po izboru
da uda za njih kćeri dvije:
lijepu i mladu Vukosavu
dâ Milošu Kobiliću,
a ponosnu i gizdavu
Maru Vuku Brankoviću.
Od Mare se i od Vuka
slavni despot Đurađ rodi... (VIII, 441–450)

U ostalim slučajevima Gundulićevi stihovi vraćaće se na kosovsku bitku i na Milošev podvig u njoj, i svi ti prekratki spomeni biće izazvani ponekim trenutkom pripovedanja: – kada se nabrajaju događaji opevani u narodnim "bugarkinjama":

U njih žive slava obilna
ký Kobilić steče mudri
kad handžarom cara silna
na Kosovu smrtno udri (III, 72–76)

kad se opisuje put sultanovog poklisara Ali-paše kroz srpsku zemlju kojom prolazi idući za Varšavu, gde treba da sklopi mir:

Aga i ostala družba svoja
na Kosovo dođe paka,
glasovito polje od boja,
gdi ubi Miloš cara opaka (VII, 425–428)

ili kad u predsmrtnim časovima Osmanu prolazi kroz glavu duga povorka njegovih predaka, kao i slavna dela koja su oni činili držeći u ruci istu onu otmansku sablju koja se njemu sada silom oduzima:

S ovom Mušan srca smina
Drenopolje primi u sili
i despota Vukašina
razbi i s glavom još razdili.
Š njome Murat drugi stupi
naprijed jakno strijela plaha,
da pod Vitoš sve pokupi
i u Kosovo polje ujaha;
i despota tuj Lazara
š njom bi jošte pogubio,
kleti Miloš da s privara
nevjerom ga nije ubio (XX, 189–200)

Kosovo i Milošev podvig dolaze, na sasvim osoben način, i u imaginarnoj "popijevci" koju neki poljski "gospodičić" peva kraljeviću Vladislavu "da od puta trud mu skrati". U toj pesmi glorifikuju se dela poljskog prestolonaslednika koja je on već načinio, pa se navodi poruka neke "sive ptice" u koju ona stavlja obaveštenja o pretećem kretanju sultana Osmana i savete kako da mu se Vladislav suprotstavi. Između ostaloga veli se tu da poljski kraljević otpravi kneza Radovilskog na Vitoš i "proz Planinu staru", gde bi Vladislavu obezbedio:

Nemanjiću da Stjepanu
namjesnik si krune carske,
čim pod tobom zemlje ostanu
srbske, raške i bugarske,

dok bi Senjavski i najbolji vitezovi bili poslati da usade "dobitni stijeg" na staro Nikopolje. Saveti sive ptice teku zatim ovako:

Skokni konja po Kosovu,
gdi ubi Miloš cara opaka,
a k bijelomu Smederovu
pošlji kitu tvih junaka.
Duh da odahne i počine
ukopanijeh pepeo kosti
Đurđa despota i Jerine,
kijeh zet Murat ožalosti (X, 181–184, 193–200)

Na pola veka posle Dživa Gundulića i njegova Osmana dubrovačka poezija dobila je novo pesničko viđenje kosovske bitke, i opet je ono kao fragmenat uklopljeno u veliku epsku celinu. Njega ta poezija duguje vlastelinu Jaketi Palmotiću (1625–1680), koji je bio izvanredno značajan državnik i diplomata, ali kud i kamo skromniji pesnik. U svom velikom eposu Dubrovnik ponovljeni, u kome je pokazao ambiciju da se takmiči s Gundulićem, a ostao je samo njegov epigon, opevao je napore Dubrovnika da ponovo stane na noge posle katastrofe koja se na njega sručila 1667. godine. I u toj katastrofi, kao i u tim kasnijim naporima, sam Palmotić imao je ogromnog udela: zemljotres mu je usmrtio čitavu porodicu, a on je zatim svu svoju ličnost stavio u službu obnove Grada i učvršćenje Republike. Njegov epos slika je Dubrovnika iz tih godina, a u njemu se, između drugoga, najopširnije prikazuje poslanstvo u koje su s haračom bili upućeni na Portu Palmotić i druga herojska figura istoga doba Nikolica Bunić.^[39] Deveto od ukupno dvadeset pevanja Palmotićevog eposa opisuje njihove zastanke u Mileševi i Novom Pazaru i njihov prolazak preko Kosova.^[40] Usred slavnoga polja poklisari su naišli na kameni most, koji su stanovnici nazvali Babinim Nosom, i za koji su vezali jednu od izmišljenih epizoda iz davnašnje bitke. Ta je epizoda u kosovskoj tradiciji sigurno bila svežijeg postanja, a sumnje nema da su joj izvori lokalni i da potiču sa Kosova. Tu se isprela priča kako je Miloš, pošto je izvršio svoj zavet i ubio sultana Murata, počeo da se probija kroz turske redove, želeći da se vrati Lazarevoj vojsci, i kako ga Turci, uza svu svoju brojnost i silovitost, nikako nisu mogli savladati dok im god neka baba nije u tome pomogla. Priča je u nastavku imala više varijanti: po jednoj, baba je Turcima savetovala da okrenu oštre mačeve (po nekima: koplja) vrhovima u vis ne bi li se tako na njih nabo Milošev konj; po drugoj, Miloš se u bekstvu sakrio u njenu kuću, a ona ga je prokazala goniocima. Završetak je u obe varijante jedinstven: tek na taj način savladan, Miloš je za osvetu odgrizao nos prokletoj babi koja je prouzrokovala njegovu pogibiju.^[41] Slušajući tu priču na prolazu Kosovom, Palmotić je upamtio njenu drugu varijantu i posle je preneo u čitke osmerce svoga speva:

Uz Lab rijeku obraćaju
i sred polja kako more
od kamena most gledaju,
nos da 'e Babin to govore.
Hude babe, kojoj s zubi
Kobilović nos odgrize,
kad Murata cara ubi,
ter u kuću nje sakri se;
bivši ga ona ukazala
kletijem Turcim u nevjeri,
kojijeh sila bješe ustala
za junakom u potjeri.

Dubrovčanin Jaketa Palmotić bio je izvesno prvi pisac koji je zabeležio tu priču; posle njega, ona će ući i u druge spise – jedan je od njih Tronoški letopis, na primer – a nisu je zaobišle ni pojedine narodne pesme ili pesme koje su, kao narodne, smišljali ljudi na neki način već upoznati s literarnim izvorima.

Palmotić je na Kosovu video, razume se, i grobnicu u kojoj je, prema turskim običajima, bila sahranjena sultanova utroba, i koju redovno pominju i drugi ondašnji putopisci:

Gori više ostajaše
u istom polju zgrađa od groba
ukopana gdje stojaše
ubjenoga cara utroba.
Tijelo onda mu s mnogom časti
k Drenopolju bjehu odnili,
kô mirisne tad pomasti
bjehu unutra napunili.

Susret s kosovskom pričom o žalosnom Miloševom kraju i prolazak pored Muratovog turbeta nagnali su Dubrovčanina da zabugari u tonu žalobnih narodnih pesama, za koje je i inače poznato da ih je voleo, o velikoj i strašnoj bici koja je predstavljala takvo krvoproliće i odnela toliko života "slavnih vojevoda" i "gospode", a od koje su, posle svega, ostali na njenoj negdašnjoj pozornici tek neznatni tragovi:

Ah, koja se tijeh vremena
bješe tudi krv prolila,
zemlja kostim bi skrovena,
krv sve bješe omastila.
Koje slavne vojevode
glasa u svem neumrla,
i kэ silu od gospode
ljuta bješe smrt satrla!
I vidjet se ne mogaše
sred ravnoga polja toga
neg gdje biljeg mao staše
od junaštva tolikoga.

Takva konstatacija upravo je mamila na razmišljanje o neumitnoj prolaznosti svetskih stvari i čovekove slave, pa bi u toj baroknoj eposi, a Palmotić je njoj pripadao svakim delom svoga bića, bilo teško, ako ne i nemoguće, naći pesnika koji bi odoleo iskušenju da joj se ne prepusti na način na koji je to i Palmotić učinio, sigurno bez trenutka predomišljanja:

Vrijeme krati i satira
groblje i svaku inu diku,
glas u slavi ki se stira
gine, slovit Neće u viku.
Kraljevstva se satiraju
na skončanje vas svijet hrli,
a čovjek je sam u vaju
er je stvoren da je umrli.

Ako su dubrovački epski pesnici propustili priliku da načine kosovsku epopeju, dramski pesnici toga doba još su manje pomišljali na kosovska zbivanja, iako su ona bila ne manje pogodna kao materija dramske književnosti. U tim zbivanjima ima u obilju i pravih tragičnih sukoba, i nerazmrsivog klupka suprotnih htenja i sudara među sobom protivnih karaktera, i pravih dramskih zapleta i tragične katastrofe, opšte i pojedinačne, koja bi na gledaoce ostavila snažan utisak sažaljenja i straha i proizvela željeno kataraktično dejstvo. Da su samo znali da je baš u te godine jedan Englez, Toma Gof, student teologije i amater-pisac, bio boljeg sluha od njih?! On je 1617. godine na jednoj studentskoj pozornici u Oksfordu prikazao svoju dramu Odvažni Turčin ili Murat Prvi, doduše više nego skromnu po pesničkoj vrednosti, ali za nas naročito zanimljivu s obzirom na okolnost da joj je glavni junak Miloš Obilić.^[42] Na žalost, Dubrovnik XVII veka nije bio Oksford, i daleko od toga, i u njegovoj književnosti nisu kao u književnosti Engleske postojale tradicije istorijske drame. Umesto da od kosovske priče načine najzad istinsku nacionalnu dramu, dubrovački pesnici više su voleli da idu za italijanskom modom i da svojoj publici prikazuju sladunjave i sadržajem obično pretanke drame o izmišljenim pastirima i o njihovim ne manje izmišljenim ljubavima za isto toliko izmišljene pastirice i vile, ili onda omiljene melodrame na odavno i do zasićenosti korišćene epizode iz mitologije, iz antičkih spevova ili iz italijanskih romantičnih eposa. Čak i onda kada su, radeći te nestvarne drame, na pozornicu izvodili, kao njihove junake, ličnosti naših imena, a radnje tih drama smeštali na srpske, bosanske ili hrvatske srednjovekovne dvorove, bili su to uistinu samo prividi, jer su i te ličnosti i radnje u koje su one upletene poticale iz suvremenih italijanskih melodrama, koje su samo spolja i ćudljivom igrom dubrovačkih autora bile lokalizovane, ali se ispod njihovih ovlaš stavljenih maski i na brzu ruku prilagođenih kostima jasno raspoznaje njihovo tuđinsko poreklo. Palmotićev Pavlimir, za koji je upotrebljena poznata legenda iz Letopisa popa Dukljanina, prema njenoj italijanskoj verziji koju je dao Mavro Orbin u svom Kraljevstvu Slovena, predstavlja izuzetak jedino po temi, ali po svemu drugome inače to je isto tako tipična melodrama.

Međutim, i iz tih efemernih drama kosovske ličnosti i teme nisu do kraja izostali, toliko je bila privlačna moć tog događaja i nekih legendarnih dodataka koje je u međuvremenu on bio dobio. U tom je smislu daleko najinteresantniji Gundulićev nešto mlađi suvremenik i dubrovački vlastelin takođe Džono Palmotić (1607–1657). Taj izuzetno plodni dramski pesnik napisao je veliki broj pastorala, melodrama, "mužika" i baleta, koje su pozorišni amateri iz godine u godinu prikazivali tadašnjoj dubrovačkoj publici. U dvema od njih neposredno se javljaju protagonisti bitke na Kosovu, knez Lazar i Miloš Obilić. Jedna je s naslovom Glas, a predstavlja neku vrstu barokne revije živih slika, kojima se na pozornicu izvode najznamenitije ličnosti slovenskog sveta.^[43] Te mnogobrojne "svijetle care, i bane, i kraljeve, kim se diče sve slovinske ove strane" doveo je u Dubrovnik Glas – koji je personifikacija slave – da ih prikaže pred stanovnicima slobodnog "slovinskog" grada,

er njihova krepos mnoga
i zamjerna pod nebesi
od jezika slovinskoga
svekolike zemlje uresi.

na zahtev Glasa, jednu za drugom od tih znamenitih istorijskih ličnosti pokazuju i glorifikuju njegove "dvorkinjice" Hvale, koje su, kao i on, personifikacije, a ima ih u svemu šest. Slovensko pleme i njegovi najistaknutiji predstavnici shvaćeni su ovde potpuno U duhu i maniru Kraljevstva Slovena Mavra Orbina i pod nesumnjivim njegovim uticajem. Među Slovene su, tako, ubrojani "Lesandro, car veliki", njegov otac Filip i kralj Pir, kojima "slovinska se zemlja hvali"; tu su se dalje našli car Dioklecijan, "u slovinskoj rođen strani, sred hrabrene Dalmacije", i carevi Justinijan, Decije i mnogi druga; Sloveni su potom kraljevi Gota i Vandala, hvarski Dmitar i gotski Totila, pa za njima i puno drugih, legendarnih i izmišljenih, sve do Čeha, Leha i Pavlimira. Na tle istorijske stvarnosti Hvale stupaju tek ukazivanjem na cara Stjepana, koji je stekao veliku slavu, dobivši junaštvom "krunu od slave, ime od cara". Prvi je do njega Đurađ Despot, a do ovoga naš knez Lazar, o kome "Hvala druga" kazuje ponosno:

knez je Lazar nad svijem prvi,
ki slovinske vitezove
suproć turskoj nuka krvi.

Niz istorijskih ličnosti nastavljaju onda Sandalj Hranić., Petar vitez i "Hrvoje, ban od Spljeta", da red dođe napokon i do i za nas središnjeg:

Oni je junak čina plaha
Kobilović Miloš vrijedni,
koga odluci podat straha
ne mogoše trudi nijedni.
Za ukazat on Lazaru
čas i vjera kф se ljubi,
život uze turskom caru
plemenitoj u pogubi.

Niz se još zadugo ne prekida, ali nas ovde više ne zanima; u njemu su, samo da pomenemo, Đurađ Skenderbeg, "slavni Janko vojevoda", kraljevi Matijaš, Ludovik i Šišmundo, Sekula sestričić, Mihajlo Svilojević, Vuk despot, Šišmund Bator, Mihajlo vojevoda, s nekoliko žena ratnica iz "slovinskog" sveta.

Ovu svoju reviju Palmotić nije pravio iz čiste barokne težnje za neobičnim i šarenim; ona je imala svoju jasnu nameru, utilitarnu i patriotsku. Njom je trebalo razviti osećanje slovenskog ponosa kod Dubrovčana, jedinima slobodnima, usred do kraja porobljene, "slovinske zemlje rodne", koju sad "plešu lavi i zmije, otrovnoga puni jeda" – aluzija i više no jasna na Turke i Mlečiće! – ali i uliti im srčanosti da tu svoju "slobodu vječnu", tada često dovođenu na rub najstrašnijeg iskušenja, brane svim snagama i po svaku cenu, poput slavnih "izgleda" herojstva i junačke vrline, koje su im pružale ove žive slike.

Još je jednom Džono Palmotić odstupio od uobičajene tematike svojih melodrama, antičke i mitološke, romantične i fiktivne, i u tom su mu slučaju motivi bili rodoljubivi i, bezmalo, propagandni. Reč je o sitnom i neuglednom njegovom delu Gosti grada Dubrovnika, od jedva nekih sto sedamdeset osmeraca, koje nije ni ušlo u korpus njegovih dela, pa je stoga većini književnih istoričara ostalo nepoznato.^[44] U tom melodramskom baletu on je načinio pravu smotru "gospode slovinske, ugarske i bosanske". Tu čudnu smotru, koja je znamenite ličnosti iz istorije i narodne poezije preobrazila u nacifrane barokne marionete, otvara Đurađ Despot, a zaključuje naš knez Lazar, koji i ovde dolazi pod imenom Lazar Despot.^[45] Pored njih, na pozornicu izlaze, da pred dubrovačkim damama i gospodom, koji su publika, kažu po nekoliko strofa u slavu Dubrovnika, još i Jerina, Vuk Despot, sin kralja Radoslava Branislav, Stjepan Kotromanić, Sandalj Hranić, Radoslav Pavlović Mihajlo Svilojević, Herceg Stjepan, Janko vojevoda, Sekula sestričić i Miloš Kobilović. Većina njih seća se, sa naglašenom zahvalnošću, dobara koje im je Dubrovnik nekada učinio, dajući im gostoprimstvo ili štiteći ih u najtežim njihovim časovima; ostali napominju šta su oni Dubrovniku darovali zauzvrat. Svima kao da je jedino stalo da Dubrovniku požele što više dobra ili da ga pohvale što gromkije, kao Vuk Despot, na primer:

Od srpskoga svega puka
podunavske sred države,
od Despota bit će Vuka
svud hvaljene tvoje slave.

Kao što se i moglo očekivati, Milošu Kobiloviću pisac je odredio da se seća svog junaštva na Kosovu, ali da se i on na kraju svog kratkog nastupa pokloni dubrovačkoj gospodi uz galantni komplimenat po baroknom bontonu:

Cijenim da se razumjelo
i pripjevat čulo od davna
mę smiono bojno djelo
vrh Kosova polja ravna.
Ja sam oni isti bio
Kobilović ognjeviti
ki sam cara pogubio
za Despota osvetiti.
Sad na službu vaše vlasti
sablju pašem i mač bojni,
za uzmnožit vječne časti
kojijeh jeste vi dostojni.

Još neprirodnije u ovom baletu izgleda knez Lazar i još je manje on priličan liku na koji smo se svikli prema legendi ili prema istoriji. Njemu je namenjeno da izjavi kako su se "svi bosanski svijetli bani i vojevode" okupili ovde da se zajedno s Dubrovčanima raduju što se njihov grad, posle zemljotresa 1639. podiže "iz plamena u kom gori" poput "slavne feniče" i da, u svoje ime, završnom strofom poželi Dubrovniku:

Rasti, rasti, diži zgrade,
uzvisi se do nebesa,
plemeniti slavni grade,
pun slobode, pun uresa.

3

Pesnicima, eruditama i ljubiteljima poezije iz Dubrovnika i Boke Kotorske dugujemo zahvalnost za najranije zapise narodnih pesama o bici na Kosovu. Tih pesama nema mnogo – za sada ih znamo samo četiri, ali bez ustezanja može se reći da su one samo maleni deo pesama koje su u tim ranijim vekovima nastale. Sve su iz reda takozvanih bugarštica, to jest pesama dugog, tromog i žalobnog stiha, koji je kosovskim događajima najbolje i pristajao. Ali da tih starih Dubrovčana i Bokelja nije bilo, ili da u njima nije živela tako snažna ljubav za "slovinsku" prošlost i njene spomenike, danas ne bismo imali ni tih pesama, a verovatno ne bismo čak ni znali da ih je uopšte ikada bilo.

Najstariju od poznatih bugarštica zabeležio je Đuro Matijašević. (1670–1728), slabi dubrovački pesnik, ali srećom neuporedivo veći starinar, leksikograf i znalac širokog interesovanja. Mislimo da možemo reći kako je došlo do njegovih zapisa usmenih pesama. On je bio jedan od osnivača i glavnih pokretača dubrovačke "Akademije ispraznijeh", koja je, suprotno od onoga što je nagoveštavalo njeno ime, trebalo da bude središte intenzivnog pesničkog i naučnog rada u gradu u kome su poezija i nauka negovane oduvek.^[46] Među zadacima te akademije bio je "ilirsko" -latinsko-italijanski rečnik, čija je izrada poverena maloj grupi u kojoj je Matijašević bio duša i jedini delatni član. Sakupljajući građu za taj rečnik, koji nije otišao daleko, jer je Matijašević bio prisiljen da napusti Dubrovnik, ovaj erudita marljivo je prebirao po "slovinskim" rukopisnim i štampanim knjigama i iz njih ispisivao paragrafe, rečenice i reči koje su imale biti građa za njegov rečnik. Sklonost prema istoriji slovenskih naroda i leksikografski rad doveli su Matijaševića i do usmenog pesništva, koje je i on, kao i drugi u to vreme, shvatao kao dokumenat prošlosti i vrelo primera narodnog jezika.

Kao i ostale narodne pesme koje je zabeležio,^{[47 ]}Matijašević je jedinu svoju bugaršticu s kosovskim motivom morao čuti u rodnom gradu ili u njegovoj najbližoj okolini; o nekim njegovim putovanjima izvan toga područja pre nego što se odselio u Rim ništa se ne zna i bez sumnje nije ih ni bilo, a i svojim jezikom uostalom pesma upućuje na dubrovački kraj. Izvorno ona nije imala nikakvog naslova, a dugi naslov pod kojim je štampana stavio joj je tek kasnije prepisivač i redaktor dubrovačkog rukopisa, Ivan Marija Matijašević,^[48] koji je inače bio nećak Đura Matijaševića. Po svojoj sadržini, ova bugarštica stoji potpuno po strani od kosovske tradicije kako ju je fiksirao Mavro Orbin: niti je iz nje proistekla, niti je na nju uticala. To može značiti da je pesama s kosovskim temama bilo i mnogo više i daleko raznovrsnijih no što bismo prema slučajno sačuvanim zapisima smeli da slutimo.

Za "popijevku" Matijaševićevog zapisa uzet je događaj posle bitke, a usmeni pevač lokalizovao ga je negde izvan Kosova. Kneginja Milica (Milica Lazarovica) išetala je iz svog dvora – ne kaže se da li je on u Kruševcu – i u "jezeru crne krvi" naišla na ranjenog i neznanog "gizdavog gospodičića", koji je ovamo dospeo "iz sred polja od Kosova". Kod njega se ona raspituje za ishod bitke i za sudbinu "Lazara gospodara" i svoga zeta Miloša. Ispostavlja se da je ranjeni vitez upravo taj njen zet, koji se u "popijevci" zove Miloš Dragilović, što je već jedno odstupanje od tradicije kakvu nalazimo kod Orbina i drugde. A što ga Milica nije već na prvi pogled poznala, sam će Miloš naći objašnjenje, i ono deluje čak i uverljivo: njegovo lice, koje je ranije sijalo "kako cvijetje mjendelovo", sada je "od rana i bolesti potamnijelo". Na to, međutim, dolazi i drugo iznenađujuće odstupanje od tradicije: Miloš sam veli Milici da je "uteko sa Kosova ranjen polja", a svi poznati izvori kazuju da je on sasečen na Kosovu odmah po ubistvu Muratovom ili nedugo posle toga, kada je pokušao da se probije do srpske vojske. Iz njegovoga razgovora s Milicom doznajemo, čak u dva odvojena stiha ponovljeno, da je on oženjen "njenom jedinicom ćerkom", što je nova neobičnost Matijaševićeve "popijevke", jer narodna tradicija zna za pet Lazarevih i Miličinih kćeri, pa je po njoj i Miloš jedan od petorice njihovih zetova. Što Miloš dalje govori predstavlja njegovu poslednju, predsmrtnu poruku i svodi se na čist pesnički motiv, bez ikakvog oslonca na bilo šta u istoriji ili tradiciji; ali nije zato bez lepote, i neke diskretne, gospodske tuge, koja čitaoca obuzima dok prati Miloševo rastajanje sa svim što je u životu imalo za njega nekog ličnog, ljudskog značenja. Ranjeni Miloš moli "punicu" da mu iz "svilenih špaga" izvadi maramu od svile što ju je izvezla njegova "vjerenica" i da ovoj ponese "stotinu zlatnijeh dukata" koji su u marami; da vjerenici ponese i njegov "pus klobuk kamilovac", koji je ona "svojom rukom nakitila"; i da joj poruči, najzad, da njegovoga "pusta konja velikoga", pošto protekne osam dana, pokrije svilom do kopita i pusti u zelenu planinu, "ko pješice izide, neka se na konja vrže".

Druge dve bugarštice o Kosovu zapisi su dubrovačkog pesnika Joza Betondića (1709–1764).^[49] Betondić ih je zabeležio, kao i sve druge od ukupno osamnaest "popijevaka", koliko ih od njega imamo, u Dubrovniku, a možda i na Pelješcu odakle je poreklom i gde je dugo živeo.^[50] Jedna je od njih znatno kraća, ali je ona možda i nepotpuno zapisana: pripovedanje se u njoj prekida nekako naglo, pa čitalac oseća da joj pravi završetak nedostaje.^[51] Redaktor zbornika u kome je njen tekst, maločas pomenuti Ivan Marija Matijašević, dao joj je naslov Kako se svadio Miloš Kobilović i Vuk Branković, jer joj je predmet poznata prepirka Lazarevih kćeri oko porekla i junaštva njihovih muževa, i sukob koji je posle toga, a zbog toga, nastao između ove dvojice. Zavađenim sestrama u ovoj pesmi ne kazuju se imena, nego pevač jednu dosledno zove "Vukova vjerenica", a drugu "Miloševa vjerenica", što bi upućivalo ka zaključku da je "popijevka" nezavisna od Orbinova Kraljevstva Slovena, a isto tako i od njegovih izvora. Na izvesnu samostalnost njenog neznanog tvorca u obradi omiljenog motiva ukazuje i to što povod svađi nehotično daje sama "Milica, Lazara kneza", koja sedeći na prozoru između kćeri i gledajući svog muža okruženog zetovima, neočekivano uzdahne:

Lijepo ti je Lazara među zetim pogledati
ma bih dala, Milica, moje u glavi crne oči
da je Vuče Branković ko i Miloš Kobiloviću.

Dalje sve ide poznatim redom. "Vukova vjerenica" uzvraća na to s prezirom da je njenoga muža rodila "lijepa od grada vladika", a Miloša i rodila i pod kobilom othranila "jedna mlada Vlahinjica", našto od sestre dobije još prkosniji i prezriviji odgovor, u kome je naročito pogađaju reči:

Ma bi ona kobila do dva Vuka priskočila
i njemu bi izbila zadnjom nogom sprednje zube...

Udarac koji je Miloševa "vjerenica" dobila rukom na kojoj je bio prsten s dijamantom, njeno cviljenje "pod zelenu pod narandžu", dočeci Lazara i Vuka od strane njihovih "ljubovca" i prihvatanje njihovih konja, a odsustvo Miloševe "vjerenice" u toj prilici, srdžba Miloševa kad sazna šta se dogodilo i njegov surovi obračun s Vukom, u kome ga je "uhitio za junačko tanko grlo", bacio na "junačku crnu zemlju", udarao "desnom nogom" i izbio mu "dva zdrava zuba iz ruse glave", – sve su to dalje pojedinosti kobnog sudara koji je nastao ni iz čega i koji je jedva svojim molbama stišao sam knez Lazar. Pre jednog veka Srpsko učeno društvo odbilo je da ovu pesmu štampa zato što se u njoj proslavljeni srpski junak naziva Kobilićem, kako ga, uistinu, zovu svi stariji izvori, a Bogišić nije hteo da to prepravi u Obilić, kako je od njega zahtevano; u ta vremena na prošlost se još uvek gledalo s romantičarskim ulepšavanjima. Danas, međutim, u pesmi smetaju daleko pretežnije njene mane: ona je bez poezije, bez psihološke uverljivosti, bez lepote; a Milošev lik u njoj ne čini neprivlačnim njegovo prezime, već njegov grubi, nerazumljiv i nemotivisan čin, upravljen protiv čoveka čija se krivica nigde ne kazuje i ni iz čega ne vidi.

Druga bugarštica o Kosovu u zapisu Joza Betondića bezmalo je čitava jedna "Lazarica", kakve su u prošlom stoleću pokušavali da sklapaju, bez osobitog uspeha, učeni pojedinci među našim ljudima, ali i neki stranci.^[52] I ova bugarštica deluje kao takav jedan veštački pokušaj, koji je načinio neko – mogao je to biti i sam Betondić – na istovetan način, samo znatno ranije i, ako je to doista slučaj, pre svih drugih. U njoj kao da je spojeno više posebnih i kraćih pesama ili "komada od različnijeh kosovskijeh pjesama", kako bi to Vuk rekao, te je usled toga ona ispala predugačka i duža od ijedne pesme ovoga roda. Te odvojene pesme mogu se i jasno nazreti: prva bi bila pesma o Bušić Stjepanu, koji strahuje da ne zakasni na boj, i njegovoj "ljubi", koja je snila san pun zlih slutnji i zato bezuspešno pokušava da ga odgovori od odlaska na Kosovo (stihovi 1–58); druga, koja bi počinjala stihom "Na prozoru bijaše Milica Lazara kneza", za sadržinu ima razgovor kneginje Milice i Miloša Kobilovića, u kome ona njemu izlaže svoj san, a on joj daje crno i strašno njegovo tumačenje, i zatim, pod pritiskom toga tumačenja, njeno nastojanje da zadrži "jednoga od Jugovića", završeno neuspehom, kao i u drugim pesmama (stihovi 59–108); trećoj bi početak bio "Veće Lazar izide iz svojega b'jela dvora" i u njoj se pripoveda kako je knez stigao s vojskom na Kosovo i kako je, podstaknut klevetom Vuka Brankovića, na večeri nazdravio Milošu Kobiliću, a ovaj mu uzvratio zakletvom da neće "izdaje na Kosovu učiniti" i zavetom da će sutra turskoga cara, pod njegovim šatorom, "handžarom udriti u srce živo" (stihovi 109–144); četvrta je morala kazivati o odlasku Miloševom u turski tabor, sutradan, u pratnji njegovih "slugu" Ivana Milana i Nikole Kosovčića, o njegovom ubistvu sultana Murata, a onda i o uzaludnom pokušaju bekstva koje je ovde sprečio "glas iz oblaka", savetujući Turcima da mu stave pred konja "štite i sablje britke"; tu su bez sumnje ulazili još i Miloševo očajno dozivanje kneza Lazara, ciničan Vukov odgovor, i Lazarev pokušaj borbe, sve do kratkog nagoveštaja sloma, Vukovog izdajstva i Lazarevog zarobljavanja i dovođenja pred Murata (stihovi 145–222); poslednja bi od tih prvobitno odvojenih, pa ovde naknadno u jednu celinu udruženih pesama morala prikazivati sve ono što se, posle bitke, odigralo u Muratovom šatoru i poslednji čin vernosti i viteške "dvorbe" Miloševe knezu Lazaru, ispoljen u njegovoj molbi da, suprotno naređenju turskoga cara, on, a ne Lazar, bude sahranjen kraj Muratovih nogu, a Lazar, a ne on, na sultanovoj desnoj ruci (stihovi 223–253).

Pažljivim čitanjem ove bugarštice zapaža se ne samo da spojevi nisu svuda podjednako vešto izvedeni i da nije dovoljno sakrivena prvobitna razdvojenost pesama, nego i da je Betondić, ako je on to radio, ili njegov anonimni prethodnik, sastavljajući ovu celinu smeo s uma pojedine njene neophodne elemente ili mu se tog časa neke kosovske pesme jednostavno nisu našle pri ruci. Tako on nije uzeo u obzir pesmu o svađi Mare i Vukosave, i o megdanu između Miloša i Vuka, koji je iz nje proizašao i u kome je Kobilović izbio Brankoviću "dva zdrava zuba iz ruse glave", kako smo to već videli. Ali on nije pri tom uočio da mu je na taj način ostala slabo motivisana Vukova kleveta pred knezom i "gospodom" da će Miloš "nevjeru na Kosovu učiniti", a da je pogotovo ispalo neshvatljivo, čak i besmisleno, puno podrugljivosti Brankovićevo reagovanje na Miloševe vapaje upućene knezu Lazaru za pomoć, pošto je ubio Murata i pogubio silne Turke, ali se konačno ipak našao u nevolji:

Vlada' mi se Milošu, moje gosposko koljeno,
pokli hoćeš ratiti i s Turcima bojak biti,
sad ćeš meni sve zube od jednoga zaplatiti.

U ovoj dugoj pesmi iznenađuju, osim toga, i neke njene upadljive nesaglasnosti s tradicijom kako su je zabeležili Mavro Orbin i drugi istoričari ili kako je nalazimo u ostalim pesmama o slavnoj bici. Tako je, na primer, za pevača jedne od pesama koje su ušle u njen sastav Marica "plaha rijeka" negde na Kosovu, ili u njegovoj neposrednoj blizini, i Murat je, dolazeći na "ravno polje" da se na njemu sukobi sa srpskim knezom, "padnuo" na nju sa svojom vojskom i tu večerao i počinuo, a i Miloš je, ubivši sultana i krenuvši pod krvavom borbom prema vojsci svoga "gospodara", saterao Turke opet "na Maricu plahu rijeku". Otkud pevaču te pesme tolika pogreška? U Kraljevstvu Slovena reka na Kosovu takođe je bila pogrešno naznačena, ali je to bila Strumica, a ne Marica. Najverovatnije objašnjenje koje se može naći za ovakvu pogrešku jeste da je u svesti tog pevača Marica ostala kao reka na kojoj su se sukobljavale turska i srpska vojska i da ju je onda, kao standardno, "stajaće" ime preneo i kada je zatim pevao o kosovskom sudaru. Dalje je nepodudaranje ove pesme s tradicijom u imenu Miloševe "vjerenice", koje ovde glasi Danica, i dolazi u dva maha, jednom u Lazarevoj "zdravici" Milošu ("I tako ti, Danice, tvoje l`jepe vjerenice"), a drugi put u Miloševom uzvraćaju na nju ("I tako mi, Danice, moje mlade vjerenice"). Kod Orbina, međutim, a i drugde, ta izmišljena Miloševa verenica dobila je ime Vukosava, što pevač ove pesme očigledno nije znao. Najzad, i sam je završetak Betondićeve bugarštice potpuno nekonvencionalan i u punoj suprotnosti sa svim drugim pesmama o Kosovu, barem kada je u njima reč o kneginji Milici. Taj završetak glasi:

Kad mi bješe Milica tužne glase razumjela,
bješe jom se od žalosti živo srce raspuknulo.

Ta dva stiha, ispred kojih nema ničeg, i nema već dugo, o kneginji Milici ostavljaju utisak nečega što je naknadno i nasilno dodato, što je, na brzinu i bez mnogo smišljanja, samo nezgrapno prilepljeno.

Poslednja sada poznata bugarštica koja za predmet ima događaje vezane za bitku na Kosovu zabeležena je u Perastu, a lako je mogućno da je tamo i ispevana. Našla se u jednom rukopisu nastalom početkom XVIII veka i još nije štampana.^[53] Ona sadrži sledeće momente: svađu Lazarevih kćeri, Miloševo zlostavljanje Vuka Brankovića, Vukovo bacanje sumnje na Miloša, kneževu večeru i na njoj zdravicu Lazarevu i Milošev uzvraćaj na nju, odlazak Milošev sa još dva "dobra junaka", Milanom i Kosančićem, u turski tabor, ubistvo sultana Murata, neuspeli pokušaj Miloša i njegovih pratilaca da se vrate natrag, sam boj i u njemu Brankovićevu izdaju i Lazarevo dopadanje ropstva, i konačno Lazarevo i Miloševo pogubljenje i sahranu u jednom grobu s Muratom, pošto su Turci prethodno ispunili Miloševu molbu da on bude pod carevim nogama, a knez Lazar na Muratovoj desnoj ruci. Iz ovoga se vidi da je pevač, – a možda je to i neki pesnik – iz staroga Perasta delom činio ono što je u Dubrovniku već bilo učinjeno u upravo pominjanoj Betondićevoj bugarštici: spajao je pojedinačne komade u veću celinu. U tome je Peraštanin postupao na svoj način, ne osvrćući se na ono što je već bio učinio Dubrovčanin, a izvesno i ne znajući za njega. On je, kako se to iz gornjeg pregleda vidi, uveo u svoju jedinstvenu pesmu i svađu Lazarevih kćeri i Miloševu borbu s Vukom; on je tim Lazarevim kćerima smislio nova imena: "ljubi Miloševa" kod njega je Mara, a "ljubi Brankovića" nazvao je Vidosavom; on je odnekud imao uveravanje "ljubi Miloševe" Mare da se njen "hrabar" ne zove Miloš Kobilić, jer njega "nije kobila porodila", već se zove "vitez Miloš Koviliću", pa je to prihvatio i sam i Milošu je takvo prezime davao u toku čitave pesme; on i Miloševe pobratime ne zove zbrkano Ivan Milan i Nikola Kosovčić, kako to čini Dubrovčanin, već im daje imena Milan i Kosančić, kako će ih zvati i svi kasniji pevači narodnih pesama (Milan Toplica, Kosančić Ivan). Peraška bugarštica ima još jednu specifičnost, koja navodi na misao da je oko nje imao posla i neki učen pesnik, a možda i samo on: u njoj su dosledno, to jest najpre posle prvog, a zatim posle svakog drugog stiha, stavljeni šestosložni pripevi, koji sa tom pravilnošću retko kada dolaze u našim starim zapisima.

Sva četiri zapisa bugarštica koja za predmet imaju događaje na Kosovu i oko njega potiču iz srazmerno novijeg vremena: najraniji, a to je zapis Đura Matijaševića, u najboljem slučaju može biti tek s kraja XVII veka; najmlađi su zapisi Joza Betondića, i oni su načinjeni čak oko sredine XVIII veka; između njih po vremenu stoji zapis peraški, koji je nastao u prvim decenijama, a možda i u prvim godinama, XVIII veka. Ništa se ne zna kako su ti zapisivači došli do tekstova kosovskih pesama. Da li su ih sami čuli i lično zabeležili? Da li su ih našli već otpre stavljene na hartiju i svoje prepise napravili sa rukopisa? Da li ih nisu beležili naknadno i po sećanju, dopravljajući ih na mestima gde ih je ono izdavalo ili, pošto su i sami bili pesnici, "popravljajući" ih na mestima gde im se činilo da će bolje zvučati kako oni misle od onoga kako je glasio izvorni tekst? Jedva da smemo tom nizu pitanja bez odgovora pridodati još jedno: a nisu li neki od njih izvesne između tih pesama čak i u celini ispevali sami, u duhu, u maniru i u ritmu poezije koju su znali i pamtili, i koju su mogli, kao što to često mogu naši ljudi, da oponašaju kako hoće?

Bilo kako bilo, pesme koje su nam ostavili odražavaju kasnije stadijume u istoriji narodnog pevanja o Kosovu. One svakako nisu varijante pesama koje je slušao Mavro Orbin, još su manje varijante pesama koje je slušao Lujo Crijević. Ali isto tako one nisu ni neposredni refleksi Orbinovog, još manje Crijevićevog, izlaganja kosovskih događaja. Jedini zaključak na koji nas njihovi zapisi ovlašćuju možda bi bio: i u ovim stranama gde su oni načinjeni pevalo se neprestano o omiljenoj, davnašnjoj temi, s većom ili manjom vernošću tradiciji i uz stalno njeno transformisanje, bilo u pravcu njenog bogaćenja, kod darovitih pevača, bilo u pravcu njenog osiromašenja, kod pevača manje darovitih, ali sa stalnim osećanjem da se peva o značajnom događaju prošlosti koji je bitno odlučio o sudbini celog "slovinskog" naroda.

4

Ono što su propustili da učine dubrovački pesnici barokne epohe, koji o knezu Lazaru i o bici na Kosovu nisu ostavili ni poseban i celovit epos, ni istorijsku dramu, pokušao je da nadoknadi neki nepoznati Peraštanin, negde početkom XVIII veka, a može biti čak i ranije. Međutim, da li stoga što u književnosti nije bio osobito vešt, ili stoga što mu se žurilo previše ili najposle stoga što je baš tako hteo, on je oba nedostatka naše dotadašnje književnosti pokušao da otkloni odjednom. Tako je nastao neobičan i neprirodan spoj eposa i drame, u kome ima i pripovedačke naracije, ali u kome takođe pojedini učesnici proslavljenih događaja kazuju svoj deo teksta, kako izgleda pred publikom koja ih sluša, a po svoj prilici i gleda.

Takav utisak, pun neodređenosti i teško razjašnjivih tajni, ostavlja tekst jednog do sada neobjavljenog dela, nesumnjivo peraške provenijencije, koje je sve do pred kraj prošloga stoleća čuvano u rukopisu sa početka XVIII veka, a od kako je i taj rukopis nestao, koje nalazimo samo u jednom novijem njegovom prepisu.^[54] Na mestu na kome bi se očekivao naslov dela, dolaze, u maniru srednjovekovnih incipita, reči: Ovdi počinje boj Kneza Lazara i zla svrha Miloša Koviljića i izdajnika Vuka Brankovića i devet braće Jugovića na Kosovu Polju na 24 cunja godišta 1348. Iz toga bi se sa sigurnošću moglo zaključiti da je u naslov ulazilo sve što sledi iza reči Ovdi počinje, što je i predugačko i nedovoljno spretno, ali što je bilo u duhu ondašnje sklonosti za glomazne naslove. Autor tog dela, kao što se vidi, hteo je da u naslovu bude hronološki određen, ali je pri tom teško pogrešio: očigledno brkajući vreme jedne kosovske bitke sa vremenom druge, one iz 1389. s onom iz 1448, on nije bio tačan ni u jednom. Da se to ne može tumačiti kao njegova slučajna omaška u pisanju, već da je po sredi doista neobaveštenost o pravom trenutku zbivanja koje je uzeo za predmet svome delu, vidi se još i po sledećem njegovom mestu, gde je isključena i pomisao da bi mogla biti reč o pisarskoj omašci:

I tako zgodi se na petnaes džunja
Vidov-danak bješe, a mjeseca puna,
a Knezu slavnome bješe krsno ime
kako mu suđeno bi na nj da pogine,
a roda ter lita Spasitelja biše
imenom za kazat, kako zakon piše,
tisuću i trista četrdeset i osam
kad Lazar pogibe i njegova vojska...(453–460)

Kako je peraški autor dozvolio sebi toliku grešku, kad ju je lako mogao izbeći, teško je sa ovolike daljine i pretpostavljati, kada za to nema ni najmanjeg traga koji bi nas nekuda poveo.

I iz samog gornjeg navoda vidi se da je peraško delo u stihovima. Namera je pisca bila da ti stihovi budu naši stari dvanaesterci, kakvi su u književnosti Primorja u upotrebi od kraja XIV veka, to jest da se slikuju u parovima, svojim sredinama i svojim završecima, i da unutrašnji njihov sklop bude pravilan, sa glavnim odmorom kod šestoga sloga, gde je i prvi par rima. Ali takvih stihova ima tek za nepunu trećinu od ukupnog broja, kakvi su, primera radi, stihovi:

povazdan i svu noć, koliko jest duga,
na sofru da je moć od druga do druga (61–62)

od tvoje hrabrosti ne mogu sve reći,
er druge žalosti gredu ti preteći " (141–142) ;

a ti se ustavi s vojskome za m a l o
prem da si na spravi, da bi se što z n a l o (263–264).

Kudikamo su češći stihovi na mnogo načina nepravilni i nesavršeni, i u mnogo čemu nedoterani i rogobatni. Još je od najmanje štete kad se u njima ne poštuje ritam koji regulišu sporedne cezure, kod trećeg i devetog sloga, kao u stihovima:

Vidosavi rečem: | "Primi gospodara" (214);

neg na tursku volju | moj Miloš učinit (252);

što Branković svodi | mreže da ne uteče (258).

Mnogo se osetnije čitaočevog sluha dotiču stihovi u kojima nedostaju rime po sredini, a koji nisu nimalo retki:

neće se umolit to tvoje m o lj e nj e,
zašto od Boga biće njegovo z l a m e nj e (305–306);

er silu dan stoja, tužeć se plakaše
zašto mu se nigda veće ne nadaše (355–356) ;

a Knezu slavnomu bješe krsno ime,
kako mu suđeno bi na nj da pogine (445–456),

a veoma ga neprijatno ranjavaju stihovi bez rime na završecima stihova, i koji su samo nešto ređi:

Mile i Kosančić, tri tvoje poglavice,
tvoj hrabren Obilić, tve zlatno uzglavje (361–362);

kad ih skupa v i d i Despot u sastanju,
vjerova, u b l i d i, fati se za bradu (373–374) ;

Stanišu, Radonju, ki malo družine
imaju na konju, a u svem je vitez (481–182);

kako su barjakčije i glave od čete,
ka' se vojska bije, da vojsku usteže (711–717).

Ali nesumnjivo najtvrđe deluju, i utisak čiste proze ostavljaju, stihovi bez ikakve rime, koji su doduše još ređi, ali i njih ipak ima u priličnoj meri.

al' ne znaš, viteže, da vuk kožu dere,
ispod nje izdira i meso poteže (763–764);

što se Miloš vrati i opet izljeze,
sve to bila škoda Lazarove vojske (845–846);

prokleto vladanje koje mu dah u ruke,
i proklete spendze, kad mu dah ulafe (1129–1130).

Da građenju stihova Peraštanin nije bio mnogo vičan i da je stoga pribegavao olakim rešenjima zapaža se zatim i po obilju nepravilnih rima, koje je neštedimice rasuo po delu (gradi-postavi, 7–8; Lazaru – zboru, 31–32; konju-molju, 201–202; strah-natrag, 245– –246; nami-ljubavi, 271–272; biše-sjedoše, 349–350; prve-glave, 431–432, itd.). Pojedini parovi dvanaesteraca sačinjeni su isključivo od tih rđavo skovanih slikova:

tad zaljuskom udri s rukome s prsteni,
da Mari pomodri i lice potamni (75–76);

uživaše zemlju, gradove i s e l a
i milosti velju, a sad žalost velja (151–152);

a tebi, nevoljni Lazare, tri biše
proroci ter vrijedni, i od svijeh zgodi se (395–396).

Isto tako padaju u oči, i nipošto nisu izuzetak, i stihovi koji – i po ondašnjem načinu brojanja, a ne samo po našem – imaju slog ili dva više, ili im, suprotno od toga, poneki slog nedostaje gde ga očekujemo i gde bi ga moralo biti.

Pune istine radi, treba reći da sve takve, i mnoge druge slične, formalne nesavršenosti peraškoga dela ne idu uvek na račun njegovoga autora, iako je najčešće izvesno da im je uzrok jedino on. Nezgoda je, naime, što to delo nije do nas stiglo u rukopisu, a samim time ni u obliku u kome ga je ostavio pisac, već u daleko kasnijem i sasvim nesigurnom prepisu, načinjenom sa neke njegove isto toliko nepouzdane kopije. Već u toj prethodnoj kopiji bilo je pogrešno shvaćenih mesta, ispreturanih i naopako pročitanih reči, ponavljanja i preskoka, a u posebno velikoj meri i svakovrsnih ogrešenja u oblicima reči. Ako su se ova poslednja dešavala na završecima stihova, odnosno polustihova, otkrivale su ih rime i tada ih je lako bilo otkloniti; tako, na primer, kad su se u tom položaju našle reči mjere – prostire, sjede – vide, vrijednost – kripost, Ugrina – ostinu, odnijet – uznijeti, biti – učinit, tako – ovoj, djelom – milom, onoga – svojega ili rijeti – napiti, na prvi pogled videlo se da su umesto podvučenih izvorno morali stajati oblici mire, side, vridnost, Ugrinu, odnijeti, bit, takoj, dilom, onega i rijeti. Ali kada nije bilo tako sigurnog vodiča, kao što su to u ovakvim slučajevima rime, nije bilo ni pomoći u traganju za pravim neiskvarenim piščevim tekstom, i tada se moramo zadovoljiti i ovim koji se nudio. U istoj smo neprilici i na nekoliko mesta gde je tekst oštećen usled mehaničkih lakuna u rukopisu, a koje se nikakvim naslućivanjem nisu dale popuniti. Tu najčešće nedostaju pojedinačne reči (kao u stihovima 118, 119, 138, 139 i 371): u četiri stiha (159, 659, 660 i 666) izgubljen je po jedan polustih a samo je praznina ostala umesto čitava dva stiha, (464 i 589).

Delo po sebi nije veliko: po svemu sudeći, ono nije imalo više od 1172 stiha, pri čemu su u zbir uzeta i ona dva izgubljena, kao i četiri druga (473–474 i 587– 588) koji predstavljaju nepotrebno ponavljanje istovetnih prethodnih stihova (471–472 i 501–502). Spolja gledano peraško delo je drama i zbog tog njegovog oblika istoričar s kraja prošloga stoleća, Srećko Vulović., čijim je staranjem ono prepisano i na taj način spaseno, nazivao ga je starinskom reči dvogovor, koju su prihvatili i neki drugi, Valtazar Bogišić, na primer. Među ličnostima koje "govore" i koje bi prema tome bile učesnici te drame najčešće se čuje i najduže je pred publikom Pisnik ili Pisac kako se naznačuje takođe; njemu pripada nešto više od polovine sveukupnog broja stihova. Pored njega, ali nesravnjeno ređe od njega, do reči dolaze još malobrojne ličnosti. To su ponajpre dve sestre, a kćeri Kneza Lazara, Vidosava, koja je ovde žena Vuka Brankovića, i Mara, koja je žena Miloša (K)obilića, zatim sami njihovi muževi Miloš i Vuk (gdekad i Vuko) Branković, pa zatim knjeginja Milica, i, razume se, Knez Lazar i sa hrišćanske strane još jedino Milošev pobratim Milan (Kosančić) i Žena, koja će Turcima dati kobni savet kako da se zaustavi i uhvati Miloš, kad se borbom pokuša da probije do svojih, pošto je izvršio dati zavet. Sa turske strane, kao pojedinac, govori samo Car, a kao neka kolektivna lica – dakle, vrsta hora ili "skupa", kako su to zvali stari primorski pisci – zajedno se javljaju Turci i Čauši.

U suštini delo je spoj narativnog i dramskog, s osetnim preovlađivanjem onoga prvog; na dramu ono podseća time što su ličnosti koje su učesnici zbivanja dobile svoje odvojene deonice teksta iznad kojih je jasno naznačeno da ih oni kazuju: Vidosava Mari govori srčno; Mara sestri odgovara; Miloš govori Vuku Brankoviću; Vuk govori Lazaru; Knez Lazar govori; Milica Lazaru govori; Turci vele; Car govori i slično. Ali je delo zamišljeno prvenstveno kao pripovedanje i to pred slušaocima kojima se Pisac (ili Pisnik) neposredno i usmeno obraća. On će to učiniti već prvim rečima:

Umiljeno budi slišati vi svima
vi nevoljne zgode Lazara gospodina.

a već rečima koje se nadovezuju na to karakter čitavog dela jasno će odrediti kao "spovijedanje":

spovijedaću sprave što žene stvoriše.

Opet kada, pošto je prikazana svađa Vidosave i Mare, Pisac zaluta u dugu digresiju o gradovima, zemljama i državama koje je ova svađa, ili koje je uopšte ženska ćud i sledovanje njoj, dovela do propasti, on se prekinutoj niti, ali i pripovedanju samom, vraća rečima kojima sve to izrikom naglašava:

Da neka svršim tu jezikom izreći
besjedom početu kojom htjeh prije reći...
Ter se gredem poteć na mjesto đeno bih,
eda uzmogu reć što davno naumih (185–186, 189–190).

A da delo nije imalo da ostane štivo, koje se doživljuje lektirom, i da je priređeno da bude neposredno saslušano, Pisac pokazuje i kada tok događaja dođe do intervencije zloreke Žene protiv Miloša:

Ter ovo pokliče što ćete sad čuti (914).

Ako se peraški Boj Kneza Lazara doista i izvodio kao drama, sigurno je to bilo na najširem slobodnom prostoru u inače malenom Perastu, ispred župne crkve Svetoga Nikole, ukoliko ne i u samoj crkvi. Morala je to biti sasvim osobena predstava. Jedino naracijom i bez imalo pokreta i radnje, ona je u srazmerno kratkom vremenskom razmaku, koliko je izvođenje moglo da traje, davala prikaz dugog niza događaja, od onih pred tragičnu bitku i u toku priprema za nju, do onih iz same bitke i sa njenog završetka, događaja, dakle, koji su se u stvarnosti protegli na više dana. Učesnici tih zbivanja najverovatnije su svi bili pred očima gledalaca od početka do kraja predstavljanja, a govorili su onda kada im Pisac (ili Pisnik), koji svu radnju drži u svojim rukama, dade reč, kao što se to činilo u srednjovekovnom teatru i kao što se potom nastavilo u baroknim oratorijumima, u kojima, samo, ličnosti nisu izlazile na scenu, nego su se jedino čuli njihovi glasovi. Pisac ili Pisnik osnovni je činilac dela i on svojim pripovedanjem objedinjuje sve pojedinačne događaje u nekakvu celinu. U svojim tiradama, najčešće dugim, on izlaže narativne partije dela, priča ono što se u međuvremenu zbilo ili nagoveštava ono što treba da se zbude, lokalizuje radnju i ocrtava položaj ličnosti u prostoru. Ono što bi se u pravim dramama moralo postizavati novim činovima i promenom kulisa on ostvaruje sa po nekoliko stihova svega. Jedan takav slučaj predstavlja njegova intervencija pošto je, u prethodnim partijama dela, ispričano ili prikazano kako su se sestre zavadile, kako su se toga radi sukobili Miloš i Vuk, kako je Lazar pošao na Kosovo i kako je pred polazak odbio da usliši molbe Kneginje Milice. Bez ikakvog prelaza i neposredno posle takvog odgovora Lazarevog Milici Pisac govori i tom prilikom o svemu što se desilo posle toga i kaže najpre ovo:

Na konju uzide i vojsku obrati,
Kosova obside, i već se ne vrati.
moguć njega tabor s desne polja biše,
a s istoka odzgor stran' Cara sjedoše.
Udilje posla it kuma svoga Milu
da pođe uhodit onu carsku silu,
koji stojat tamo postoja vele dan... (347–353)

Ali Pisac ili Pisnik nije samo tu da ispriča događaje i da ih poveže među sobom, niti da pravi prelaze od govora jedne do druge ličnosti. Uz sve to, on objašnjava i razmišlja, zalazi u duge i dalekosežne istorijske reminiscencije, prosuđuje o ljudima i događajima, pri čemu jedne uznosi, a druge osuđuje, tumači značenje pojedinih postupaka ili izlaže njihove posledice, jednom reči meša se u sve na najrazličitije načine. U tim svojim tiradama on i direktno apostrofira pojedine ličnosti, Kneza Lazara, vrlo često, zatim Miloša, ili Vuka Brankovića, ili čak i one koji nisu na pozornici i uopšte i ne pripadaju događajima o kojima je reč. Ponekad on i u svoju reč unosi ono što govore drugi, Miloš Obilić, na jednom mestu (stihovi 283–286), Vuk Branković, na drugom (638–646) ili arbanaški beg, na trećem (704–716), umesto da njih same pozove da kažu što imaju, kako to već čini inače. Najzad valja reći i to da Pisac ili Pisnik nije samo pasivni i hladni narator, već da on i emocionalno učestvuje u onome što kazuje. Došavši, tako, do momenta kad razljućen Miloš odlazi u "šetnju" s Vukom Brankovićem i uzima srdito "pašenoga svojega za ruku" Pisac; dodaje svoj uzdah:

"Nut čemera moga, koji u srce tuku!" (194). Sve ostale ličnosti, međutim, nemaju u delu ni tog značaja, ni toliko raznovrsnosti u sebi. Kao što se i može misliti, pri ovakvoj koncepciji dela one su morale ostati blede i bezizrazne, unapred u potpunosti određene i do kraja neizmenjene; u njima kao da nema misli, ni osećanja, i one se ne kreću i ne žive, već deklamuju. Čak i oni njihovi postupci koji bi se bez teškoće dali izvesti i u najskromnijim uslovima i u tumačenju najlošijih glumaca, kakvi su bez sumnje bili i uslovi i glumci ondašnjeg Perasta, ne daje im se da one izvedu same, nego o tome pripoveda Pisac. Ništa ne bi lakše bilo no pokretom prikazati kako žestoka i rasrđena Vidosava udari "rukome s prsteni" prkosnu Miloševu Maru, a opet to se ne čini, nego pošto je Mara dorekla svoj odgovor, Pisac govori.

Toliko žestoka bi, oh, iskra riječi te,
da Vidi pri skoka užeže srce sve,
ter zaljuskom udri.. itd.

Narativni karakter peraškog Boja Kneza Lazara nije samo prevashodan i premoćan, nego je on i prvobitan: to delo nije ni pisano kao drama, niti da drama bude, već je najpre zamišljeno i ostvareno kao spev. Tek kasnije neko je taj spev pretvorio u dramu ili mu je prividno dao dramski oblik. Da li je to obavio njegov autor sam, ili je, što se čini verovatnijim, na tome radio neko drugi, ne može se sa sigurnošću reći. Ali ko god to bio, on se nije oko tog posla trudio previše, a nije učinio ni potreban napor da se bar u minimalnoj meri prilagodi zakonima drugog pesničkog roda. Radio je to sasvim ovlašno, skoro bi se smelo reći mehanički, onako od prilike kako je u isto vreme postupao i neki njegov sugrađanin pretačući pojedine delove Gundulićevog eposa Osman u bugarštice. Pri tom on nije uvek pazio da ukloni sve tragove nekadašnjeg epskog načina saopštavanja stvari, iako oni u dramskom obliku nisu bili ni potrebni, niti čak mogućni. Tako u Vidosavinom "srčnom" obraćanju Mari, već u prvom stihu ima: "Sestro – reče – nuti pogleda' malo van" (stih 25), iako je očevidno da ovo reče Vidosava nije nikako mogla izgovoriti. Istovetni je slučaj u odgovoru Kneza Lazara na Brankovićevo klevetanje Obilića: "Muči – reče – s lažom! – srčno mu reče knez" (241). Tu je čak ukazivanje da su to Lazareve reči, iako iznad odnosnog teksta jasno stoji Knez Lazar govori, načinjeno dva puta. Takvu je omašku nepoznati Peraštanin načinio prilikom "dramatizacije" prethodnog epskog teksta još jednom u Vukovom klevetničkom došaptavanju Knezu Lazaru protiv Miloša mada ni to još uvek nije poslednji put: "Al' ti ne veljah ja – reče mu – ne vjernik, smrt, tuga velika, svijeh krstjan nevjernik (373–376).

Ni pesnik koji je ispevao prvobitni epos, ni autor ove poznije dramatizacije tog eposa nisu bili zabeleženi na rukopisu u kome se delo sačuvalo, a nisu nam poznati ni iz bilo kog drugog izvora jedno vreme, kada ova dvojnost u nastanku Boja Kneza Lazara nije ni bila uočena, pomišljalo se da bi autor tog dela mogao biti nadbiskup barski i "primas srpski" Andrija Zmajević, najpoznatiji Peraštanin iz onih dana, koji je uz svoje mnogobrojne i teške službene poslove voleo još da bude pesnik i istoričar. Prvi je takvo naslućivanje načinio Srećko Vulović, koji je jedini i video stari rukopis dela,^[55] a zatim je ono uglavnom prihvaćeno, s ponešto sumnje ili bez imalo rezerve.^[56] Vulovićevo naslućivanje ne bi se moglo, na žalost, održati jer ga opovrgavaju mnogobrojni razlozi, od kojih bi i svaki pojedinačni bio gotovo dovoljan. Kao što smo već imali prilike da vidimo, Zmajević je u obimnoj istorijskoj hronici Država sveta, slavna i kreposna crkovnoga ljetopisa dao svoj prikaz kosovskog događaja i on sadrži ne jednu nesaglasnost s našim Bojem Kneza Lazara. Kao i Mavro Orbin, Zmajević pre svega Brankovićevu ženu naziva Marom, a ne Vidosavom, a Obilićeva žena kod njega je Vukosava, a ne Mara, kao što je to, jedno i drugo, kod pisca peraške drame, odnosno eposa. Zmajević zatim dobro zna tačan trenutak u koji se odigrala bitka na Kosovu i sigurno mu ni u snu ne bi moglo doći da je datira 1348. godinom, kako je to urađeno, i čak u dva maha, kao što smo naveli, u Boju Kneza Lazara. Najzad, i kao pesnik, ili barem kao versifikator, Zmajević stoji neuporedivo više od ovog nepoznatog Peraštanina i, mada ni on nije neki veliki pesnik, svakako nikada ne bi iz svojih ruku pustio najveći broj stihova koji su se ovde našli, da oni svojom nedorađenošću, nespretnošću i neuglađenošću užasavaju neveliki ali odabrani krug upućenih duhova, u koji je spadao i sam.

Ma ko bio autor peraškog Boja Kneza Lazara, pored zaključka da on nipošto nije spadao u prvorazredne stvaraoce, mora se načiniti barem još jedan, i po njega čak teži: u istoj je meri on bio i nebrižljiv pisac i sada jednostavno izgleda da je svom delu završni oblik dao istoga časa kad ga je prvi put nekako doveo do kraja. A to bi značilo da ga posle nije čitao i da više nije radio na njemu, da ga nije popravljao i nije iz njega uklanjao delove koji smetaju. Možda je bio sasvim zadovoljan i onim što je učinio, a možda, odveden poslovima ko zna u koju stranu sveta posle trenutka predaha u rodnom mestu, nikada više nije ni našao vremena da se oko svega toga i dalje muči. Zato Boj Kneza Lazara ostavlja neodoljivo utisak posla obavljenog na brzinu i celine skrpljene bez mnogo prethodnog razmišljanja od vrlo raznorodnih delova.

Na drugi koji način teško bi bilo objasniti otkuda to da se neke situacije u njemu ponavljaju u duhu onog Vukovog "opet isto, samo malo drukčije", i da se ponavljaju u kratkom razmaku jedna od druge, a obično i sa veoma malo preinačavanja i varijacija. Takav je slučaj s molbom koju Knjeginja Milica upućuje Knezu Lazaru i ostaloj "gospodi" pred njihov odlazak na Kosovo. Prvi put sam je Pisnik opširno ispripovedao kako je Milica preklinjala "Lazara s gospodom" da joj ne vode "braću svu na boj", već da joj ostave jednoga ili dvojicu "za zakletvu sestri" (stih 289. i dalje). Drugi put, i odmah zatim, istoj stvari posvećena je posebna scena u kojoj su slušaoci imali prilike da čuju kako Kneginja moli Kneza: "Nemoj mi devet brat sad na boj voditi", kako je on odbije, kako ona na to ponovo vapije: "Jednoga mi a ti ostavi za žalost", i kako, kao što su to već znali i sami, i po drugi put ostane neuslišena (stih 334. i dalje). Isto mu se desilo i sa Lazarevim zdravicama Milošu na slavnoj večeri kojih ima dve, što se, osim u ovome delu, ne sreće nigde više u spomenicima s kosovskom tradicijom. Prvi put "Lazar zlat pehar uze u desnu ruku i Milošu napi, suze proli u muku", zaklinjući ga onim što mu je najsvetije: junaštvom, poštenjem, zdravljem, opštim sudom, "ljubovcom" Marom, životom i družinom, da ga ne izda "u polju Kosovu" (503–516), a odmah zatim uzima "drugu zlatnu kupu vina" i jedva savladavši trenutnu slabost koja ga hvata od bola, još jednom iznosi svoje sumnje, ovoga puta proširujući ih i na "vojvodu Ivca" i na svoga kuma "Topličića", ali najviše ih upravljajući Milošu, koga podseća, prebacujući mu, da ga je odabrao za sina i dao mu svoju kćer za ženu, da mu je dodelio"vojvodstva" i"gospodstva" i u ruke stavio"štap", vlast i moć, a on sada ide da izgubi"čast veliku bez muke", jer ga"kažu vjerna i nevjerna" (stihovi 559–586). I nije drugo do izraz piščeve neveštine što je naveo junačnog Miloša da se u dva maha, jednom pred svojim drugom Milanom (385–392), a drugi put pred Knezom (601–620), zaklinje – prvi put: sabljom, konjem i svojom Marom, drugi put: konjem, družinom, poštenjem i ponovo Marom ("tako mi Mare moje, tvoje ćerce mile"), ali uz to i junaštvom, travicom, plemenom i svojim Koviljem – da će sutradan ostaviti spomen na sebe i da će otići u turski tabor, da izvrši svoju nameru. Pa onda – a to je sledeći primer oskudne inventivnosti našega Peraštanina – pošto je Miloš rasporio sultana i stao mu"na grlo nogom" i dobro ga pritisnuo"sobom", pa izleteo ispod njegovog šatora,"kod svoje družine" (835–839), on se odjednom, besmisleno i nepotrebno, vraća,"da ispuni sve želje, kako bješe obećo Lazaru svomu tastu" (840–841), dok je u celokupnoj tradiciji, koju tog časa peraški pisac nije pouzdano držao u pamćenju, do njegovog kobnog povratka došlo, mnogo logičnije, usled toga što je, ubijajući cara, na svoju nesreću zaboravio da mu stane nogom "pod groce", što je imalo da bude drugi deo njegovog zaveta i kruna njegovog podviga.

Peraško delo o bici na Kosovu – bilo ono prvobitno rađeno kao epos, pa posle pretvoreno u dramu, bilo pak od početka zamišljeno kao spoj oba ta pesnička roda – tvorevina je pisca koji je o svetu i istoriji mislio, i koji ih je doživljavao, na način barokna čoveka. Samo takav čovek mogao je da dođe na misao o takvom jednom čudnom spoju; i samo takav čovek mogao je da u njega ugradi elemente nađene na raznim stranama i katkad međusobno oprečne. Taj pisac, vidi se, znao je dubrovačku poeziju i pokušavao je da je u ponečemu sledi, makar i na odstojanju. Poput Gundulića, a svakako i imajući u svesti pesnika Osmana, on je odredio predmet svoga dela; za dubrovačkog pesnika, predmet su bili"hudi uzroci i tašte zgode" pogibije mladog turskoga sultana, a za Peraštanina to su bile"nevoljne zgode Lazara gospodina". Analogija ima i dalje. Gundulić je zbivanja ispripovedana u eposu predstavio kao ilustraciju hrišćanskog uverenja da je svaka oholost smrtni greh i da ona svakoga neminovno sunovraćuje u propast; Peraštanin je hteo da pokaže koliko su istoriji zla nanele žene i kako su se zbog njih, i od njih, rušili i nestajali narodi, države i znamenite ličnosti. Ta mizogena koncepcija našega autora, koja je potpuno u sferi baroknog viđenja sveta, objavljuje se kao izričito formulisan program od prvih stihova:

spovijedaću sprave što žene stvoriše,
kroz koje sve države svijetle izgubiše,
slave Despotove, lijepe banovine,
krvi čiste knezove, lijepe kraljevine,
ohola česarstva i pritvrdi gradi
i velja junaštva u zemlju postavi,
obilne države raskoša velika,
pretilo imuće vrijednosti tolika,
Ah, dali bez žene rati ni čudesa
ne stvori spomena što ona ne sveza (3–12).

Na nju pisac podseća i u toku dela, a imajući u vidu konkretnu situaciju:

poginu sva zemlja s uzrokom sestara,
i gospostva mnoga, kroz kćeri Lazara (91–92).

Najposle, sentencom, koja je sva proizašla iz te koncepcije on zaključuje delo i otpušta svoje slušaoce:

ako žena grada ne zida i zgradi,
a ona s tugom sad razgradi i obali (1171–1172).

U maniru starog Mavra Vetranovića, koti te usred dubrovačke renesanse svojim rečitim jeremijadama oplakivao propadanje hrišćanskih država, ali i s mnogo gundulićevske istorijske melanholije, peraški pesnik nabraja nekada moćne zemlje čiji je pad došao kao posledica svađa Lazarevih kćeri, dajući tako isti mah izraza i svom, u suštini baroknom, shvatanju o neizbežnoj prolaznosti ljudskih stvari. Prva je na tom njegovom spisku "Despotovina", kako on zove zemlju "hrabrena viteza Lazara", koja je nekada bila "na glas slavna zemlja, vele vrijedna slave", a koju tog časa – za Peraštanina to je danas! – "carska vlast nemilo razmeće"; za njom sledi "tužna Arbanija", sa svojim gradovima, u prošlosti moćnim i sjajnim, i koji su sada "pod jaram turački, i Boga sveđ mole da budu krstjanski", a umesto bogatstva i svile, u koju su se bili odeli, tavore u bedi; žalobni niz nastavlja Ugarska ("pogibe i Ugrin, sva zemlja ugarska, i slavni grad Budim, s Biogradom Vlaška"), a za njom su na redu "Bosna gizdava, kâ po srijedi staše, kâ u velju slavu mirno počivaše", i, na kraju, "zemlja Hercegova", čiji je vladar tako uživao u ženama i time tako mnogo nevolja, i konačnu propast, doneo sebi i njoj. Crnoj sud bini izbegao je jedino Dubrovnik, čijoj slobodi, usamljenoj na ovom prostoru, Peraštanin daje izdvojeno mesto, kao što je to pre njega takođe činio i Gundulić., i koga se on i ovde opominje. Ali u njegovom oduševljenju za mudrost i slavu Dubrovnika, kao i u nje tovim blagoslovima i molbama upućenim Bogu za očuva nje slobodnoga grada, jasno se raspoznaju i poneki od jeci davnašnjih hvala kojima su Dubrovnik još u XV veku štedro obasipali ne samo pesnici njegovi, kao Vetranović i Marin Držić, nego i oni iz susedstva kao Hvaranin Hanibal Lucić ili Korčulanin Ivan Vidali. Peraštanin nije pesnik njihove veštine, ali je očigledno pesnik njihovih ideja:

Eto ću samo rit: Dubrovnik gospodi,
koji u slobodi u slavi nadhodi
on u časti svu vlast obilato drži,
a poštenje u cijenu uživa junački;
svoje kruto temelje nastani ondika,
ni se boji vele sile ni gladnika;
on svojemu djestvu temeljito hrani
ne ockrnit mjesto od svakoga brani;
on boja dobiva bez sablje tržući,
protive dobiva bez konja tekući;
on svaki udarac daleko dočeka,
toliko hitarac na štitu ondeka;
razum je lug njegov, kim ne griješi nigda,
kim čuva u daleko sebe, i svoje ne da;
on je čast i hfala našega jezika,
i dika velika, i biće dovika,^{[57 ]}
plod svud njega plodi, čast ime prostire
dokli se nahodi da more dopire;
razmira ni rati ne drži s nikime,
đe goj se obrati, dobro su svud s njime;^[58]
on boži blagosov primio zaisto
i bio sveđ njegov stan vjera i djestvo;
on mirno bez tuga počiva na stanu,
Višnji da bi mu ga sahranio u hranu (161–184).

Drugi izvor nadahnuća nepoznatog peraškog pisca, iz koga je on osim toga i neposredno zahvatao detalje i preuzimao pojedine momente kosovske tradicije, bila je usmena poezija, narodna i narodska, koja je baš u to vreme u Perastu ne samo našla utočište, nego i imala svoj period cvetanja. S jednom sačuvanom pesmom te vrste, bugaršticom o kosovskoj bici, koju smo već ukratko razmotrili, peraški Boj Kneza Lazara ima ne jednu srodnost, i u tome se, nesumnjivo, krije i razlog što se i ona, pored njega, našla skupa u istom rukopisu; s ostalim takvim pesmama, kojih je sigurno bilo, ali ih na nesreću niko nije zabeležio, moglo je tih bliskosti biti i više. Kao u toj bugarštici, u Boju Kneza Lazara kneževe kćeri zovu se Vidosava i Mara, i kao tamo, one ovde sa prozora posmatraju svoje muževe, a ne i Kneza Lazara među njima, kako je drugde, dok na konjima jezde poljem, i to "Miloš s desne Vuka", što Vukovoj Vidosavi teško padne i zbog čega nastane sukob među sestrama. Marino razlikovanje između Miloša i Vuka, koje je ona izvela iz viteštva jednoga i lukavosti drugoga, peraški pesnik će u osnovi primiti, ali će ga veoma razviti sa svoje strane i zasnovati na baroknom poimanju o istinskom gospodstvu, kome je izvor u velmoškom i plemenitom postupanju Miloševom, i gospodstvu prividnom, koje proističe iz bogatstva, pritvorno