Младена Прелић

Срби у селу Ловри у Мађарској током XX века

Садржај

Предговор.

Увод

Теоријско-методолошки оквири истраживања

ПРВИ ДЕО

ИСТОРИЈСКИ И ДРУШТВЕНИ КОНТЕКСТ ПРОБЛЕМА

- Миграције Срба у Подунавље и настајање енклаве у околини Будимпеште

- Неке специфичности културе Срба у Угарској

- Процеси формирања мађарске нације и однос према Србима (1790-1918)

- Енклава Срба у околини Будимпеште

на прелазу из XIX-ог у XX век

- Срби у Мађарској од 1918. године до данас

- Концепција етничког идентитета Срба у Мађарској

- Карактеристике руралне културе у Мађарској у XX-ом веку

ДРУГИ ДЕО

Хроника Ловре у XX-ом веку

ТРЕЋИ ДЕО

ЕТНИЧКА СВЕСТ ЛОВРАНА

- Ставови о етничком идентитету

- Историјско памћење

Реализација симбола етничког идентитета

- Матерњи језик

- Лична имена

- Верска пракса

- Музика и игра

КОМЕНТАР

ЗАКЉУЧАК

БИБЛИОГРАФИЈА

ПРИЛОЗИ

- Топоними ловранског атара

- Терминологија сродства

- Лична имена Срба у Ловри

- Надимци Срба у Ловри

- Неке фреквентне речи локалног ловранског говора везане за свакодневни живот у селу

- Неке речи из локалног ловранског говора, везане за традиционални живот и начин привређивања

Summary

Хроника Ловре у XX-ом веку

Административни положај, окружење и изглед насеља

Село Ловра (Lоrеv) налази се на острву Чепел (Csepel sziget), на Дунаву, педесет четири километра јужно од Будимпеште. Административно, сеоска општина (Lоrеv kоsеg) припада округу Српског Ковина (Rаckevei jаrаs) и Пештанској жупанији (Pest megye). Чепелско острво се протеже од Будимпеште до Дунаујвароша (Dunaujvаros), и то је највеће острво у Мађарској. У Средњем веку оно је било део угарског краљевског поседа (мираз мађарских краљица) и служило је за лов и забаву. После периода турске власти (1526–1688), од 1689. до 1737. године било је у поседу Еугена Савојског, затим је више пута променило власника, да би од 1780. поново дошло у руке владарске породице /K.Galgоczy, 1877: 2-3/. У претходном делу већ је речено да је прво документовано насељавање Срба на територији данашње Мађарске везано управо за Чепел у XV-ом веку. После Велике сеобе 1690. године српска популација на острву је још увећана; наводно је Срба тада било не само у Ловри, Чипу (Szigetcsеp) и Српском Ковину (Rаckeve), већ и у Бечици (Szigetbecse) /ибид. : 33; S.Borovszky, 1990:134/, Сигетсентмартону (Szigetszentmаrton), Сигетсентмиклошу (Szigetszentmiklоs), Чепелу (Csepel) /S.Borovszky, 1990: 49, 135-136/. Од XVIII века забележено је и присуство Немаца на острву - на пример у Бечици (Szigetbecse) 1711. године, у Сигетујфалу (Szigetujfalu) и Сигетсентмартону 1720. године /ибид. :33, 135-136/. Етничка слика острва у XX-ом веку може се видети на основу следеће табеле:

Етничка структура округа Српски Ковин /Rаckevei Jаrаs/

- на основу матерњег језика /Извор: Државни пописи становништва/

Осим у Ловри, српског живља данас има и у Чипу. Осамдесетих година у овом селу је живело двеста четити особе српске националне припадности. Они имају црквену општину и двојезично обданиште, као и матерњи језик као изборни предмет у основној школи /Клупски живот, бр. 8, 1984: 7-8/. Данас их већ има мање од двеста, а у селу је основан и Српски клуб. Немаца има у значајнијем броју у Бечици, Сигетујфалу и Чипу, а у Тукуљи живи преко хиљаду Хрвата, који имају фолклорну групу и клуб, двојезично обданиште, а од 1984/85. и четири разреда основне школе на матерњем језику /Клупски живот, бр. 8, 1984: 27-28/.

Структура становника на основу вероисповести може се пратити у пописима становника до 1941. године - после II светског рата ови подаци се не пописују.

Верска структура округа Српски Ковин /Rаckevei Jаrаs/

Осим Ловре, на острву је данас још девет насеља (Szigetszentmiklos, Szigethalom, Tokol, Szigetcsep, Szigetszentmarton, Szigetujfalu, Rackeve, Szigetbecse, Makad). Насеље Чепел, на северу острва, индустријализовано је почетком века и прикључено Будимпешти, после I светског рата^[16]. Ловра, која спада мања села у Пештанској жупанији, је најмања од њих. Највећи је Српски Ковин /Rackeve, који је и административни центар округа, под који, осим Чепелског острва потпада још осам насеља на левој обали Дунава.

Када су се Срби населили у Ковину у петнаестом веку, претходно насеље је наводно било опустело. Они су обновили и прилагодили православном обреду постојећу цркву, претходно подигнуту у готским стилу /Д. Давидов, 1990:343/. Постоје размимоилажења у мишљењу када је тачно ова црква подигнута и када је обновљена. У сваком случају, то је данас најстарија православна црква у Мађарској.

Место је било погодније за трговину него за пољопривреду и захваљујући трговачким повластицама и праву на вашаре које су његови становници добили, у XV-ом веку је цветало. Имало је чак седам пијаца (једна од њих звала се рацка = српска) /K.Galgoczy, 1877:5/. Ту је такође била и јака шајкашка посада /Д. Давидов, 1990:374/. , После турских освајања, место је почело да пропада. Велике групе становника (Срби, Мађари, Талијани- који су дошли као трговци) су се иселиле, а Турци су запалили град /K.Galgоczy, 1877:5-6/. Срби су се иселили у Ђур и Коморан, на северу /Д. Давидов, 1990:374/. За време великог рата град је поново страдао, а становништво је 1689. погодила и епидемија колере. Године 1737. извори бележе да је то мала општина. Док је раније имала многе улице, пијаце и тргове, сад има само једну улицу и тек понеку већу зграду. Само једна особа бави се трговином (и то неуспешно), а остало становништво је земљорадничко. Једина импозантна грађевина је дворац Еугена Савојског подигнут почетком осамнаестог века (постоји и данас). Већину становника у то време представљају Мађари-протестанти, Немци-католици и Срби-православци /K.Galgоczy, 1877:6-7/. Број Срба већ у то време почиње веома да опада - после укидања ковинског манастира 1777^[17]. године и до XX века они се скоро сасвим асимилују^[18] /Д. Давидов, 1990:374/. Током XIX века, насеље полако расте и 1872. поново добија статус велике општине. Становништво је тада већином земљорадничко, али има и сто педесет занатлија различитих профила /K.Galgоczy, 1877: 15/.

Током XX века место се и даље развија и данас има општину, суд, пошту, банку, аутобуску станицу, станицу приградске железнице, пристаниште, четири основне школе, гимназију и музичку школу, хотел, робну кућу, дом здравља, дом културе, библиотеку, дом омладине, летњу позорницу, биоскоп и музеј. Православна, протестантска и католичка црква као и дворац Еугена Савојског спадају у споменике културе. У Ковину нема никакве значајније индустрије, али насеље је још почетком века спојено са Будимпештом приградском железницом, као и сва друга насеља на острву, осим Ловре, Бечице и Макада. Острво је са обалом спојено са пет мостова и три скеле. У изградњи је и кружни пут око Будимпеште који прелази преко северног дела острва.

Ловра је удаљена од Српског Ковина седам километара. Сеоски атар (1717 катастралних јутара) на северу се граничи са атаром Српског Ковина, на истоку са Бечицом, на југу са Макадом, а западна страна излази на Велики Дунав (десни речни рукавац). Ово насеље помиње се први пут 1276. године /M. Hajdu 1982:208/, али се ништа не зна о његовим становницима. Име села је према мишљењу филолога мађарског порекла и представља србизирану варијанту мађарског назива Лорев (мађ. lо- коњ, rеv - скела = коњска скела). Село је, дакле, добило назив према скели која се ту налазила /L.Kiss, 1983, II: 47/, и која се у историјском изворима први пут помиње 1240. године /М. Hajdu, 1983:208/. Ово тумачење етимологије имена познато је и данашњим становницима села, а за друга не знају.

О прошлости села не може се говорити са великом поузданошћу, с обзиром на недостатак података.

Кратак опис изгледа села с почетка овог века може се наћи у писму тадашњег ловранског свештеника Василија Хужвика упућеног Тихомиру Остојићу, 1905. године:

"Ловра је чисто српско село у срезу Пештанско - долњем са 656 душа и 138 домова, лежи крај великог Дунава на југозападу чепељског острва.

Село имаде четири сокака, који су доста несређени, куће су малене, у којима и споља и изнутра примерна чистоћа влада. Кућа нити једна није ограђена, имаде две /2/ собе, предњу и стражњу, у среди је кујна, у којој понајвише и пребивају /у Ловри кујну називају кућом/. Стаје за марву и остале потребе спојене су са кућом" /Д. Давидов, 1992:237-238/.

Постоји такође кратак опис села из 1923. године, и овај је из пера једног од српских свештеника у Мађарској - Светозара Ластића - забележен приликом посете Ловри за време црквене славе - "бучуре":

"... Кренули смо се мало у шетњу по селу које се састојало из три упоредна неких 500 м дугачка сокака. Куће мало подигнуте на насип од земље, некоје под трском. Авлије разграђене, тако да је свако могао ићи тамо, амо - уздуж и попреко. Прођосмо кроз главни, први сокак, и дођосмо до цркве и старе школе, где је омладина вежбала са изигравањем једног позоришног комада који ће приказивати други дан славе" /С. Ластић, s. a., s. p/.

До Ловре се данас може стићи асфалтним путем из Српског Ковина који води кроз винограде и њиве сеоског атара. На улазу у село је двојезична табла (сви јавни натписи у селу су двојезични), са леве стране на малом узвишењу је сеоско гробље^[19]. На десној страни је данас невелика задружна шума и пашњак (Слатина). На ту страну се одваја пут за скелу до Адоња (Adony) који води преко насипа подигнутог још почетком века (1902. године) ради регулације тока Дунава. Поред скеле је мали бифе, а недалеко одатле, на пољани иза које је ловранска шума Адица је капела грофа Зичија^[20] и фудбалско игралиште.

На улазу у село рачвају се две улице - ловрански "сокаци" - Велики или Први (Улица Алексе Дундића) и Мали или Други (Улица Ђерђа Доже). Паралелан с њима је Трећи сокак (Улица Лајоша Кошута), а сва три пресеца Четврти, Преки сокак (улица Арсенија Чарнојевића). Ловра припада типу ушорених села, а куће грађене до шездесетих година су тзв "дугачке", "парасничке" куће, са просторијама и помоћним зградама у низу, што је типично за панонска села.^[21] Неке од ових кућа имају трем са стубовима ("конг", нем.gang), али још чешће имају само надстрешницу и обавезно два прозора која гледају на улицу. Куће грађене од шездесетих година више немају просторије за становање распоређене по дужини једна за другом, али се трагови традиционалне архитектуре примећују (помоћне зграде су и даље у низу, два прозора гледају на улицу). Последњих десетак година зидају се у селу модерне куће на спрат (што се сматра симболом престижа), које изгледом потпуно раскидају са традиционалним градитељством (данас их има петнаест). Свака српска кућа има на спољном зиду на видном месту окачен ивањски венац.

Улице су без дрвореда, асфалтиране су седамдесетих година. Многе куће и дворишта су све до шездесетих година биле неограђене или су имале само ниске и ретке дрвене тарабе, а данас ниске гвоздене ограде. Ово се у селу сматра ловранском специфичношћу (мада није) и знаком поштења - у селу није било лопова, па није било потреба да се куће ограђују. Сва дворишта су према улици лепо уређена, већина домаћица негује цвеће. Неколико дворишта уређено је за одмор и игру деце (неговани травњаци, клупе и љуљашке), али већина још увек има функцију у домаћој економији, па су у доњем делу свињци и кокошињци, а у другом делу повртњаци који су остали у приватном власништву и после опште колективизације земље. , На крају Првог сокака је сеоски крст ("крст на сред села"), свештеникова кућа и црква. Село све до данас има само православну цркву, и по томе га његови житељи сматрају јединственим у Мађарској.^[22]

Село такође има школу,^[23] сеоски савет, пошту, аутобуску станицу, амбуланту која ради једном недељно од 1972 године, дом културе, библиотеку, две продавнице прехрамбене робе и кафану. Све ове институције налазе се неправилно распоређене у Првом и Другом сокаку, у зградама које се не разликују битно од кућа за становање, тако да у простору села нема препознатљивог центра (црква је готово у самом крају насеља, према насипу и шуми; чак се ни њен торањ не истиче сувише). На крају Улице Арсенија Чарнојевића налазе се зграде сеоске земљорадничке задруге Подунавка. Улица се наставља у сеоски пут преко њива до три километра удаљеног, Ловри најближег села Макад, у самом јужном шпицу Чепелског острва. Недалеко од задруге у сеоском атару је дрвени крст ("крст у пољу") до којег је до шездесетих година на Марковдан (8. маја) ишла литија да би се посветиле сеоске њиве.

Пут до Српског Ковина асфалтиран је 1946. године, приградска аутобуска линија уведена је 1948. године. Струја је у село уведена 1949, од када постоји и пошта, као филијала поште у Српском Ковину. Исте године уведен је и први телефон, али до данас осим јавне говорнице и телефона у задрузи и "сеоској кући", у селу постоје још само два приватна претплатника.

Водовод је уведен и спроведен до сваке куће 1972. године новцем ловранске земљорадничке задруге.

Ипак, село ни до данас нема добре везе са Будимпештом - да би се стигло до ње приградским превозом потребно је око два сата, а веза постоји само четири пута дневно.

Оно што је упадљива карактеристика овог села за сваког посетиоца је малобројност људи који се, без обзира на доба дана или године могу срести на ловранским "сокацима". Нешто живље је у летњим поподневима када се комшије међусобно посећују, или, обично млађи људи са децом, одлазе у шетњу на обалу Дунава, а мале групе деце играју се у понеком дворишту, или за празнике, када веће групе мештана одлазе у цркву. У зимском периоду пролазници су изузетно ретки и већ са првим мраком готово је немогуће видети некога на улици. Ово је последица малобројности и депопулације становника Ловре, као и великог броја старачких домаћинстава, о чему ће даље бити више речи.

Демографски подаци

Српско становништво Ловре сигурно је из времена Велике сеобе, а може се претпоставити и да је старије, с обзиром на близину Српског Ковина и старост насељавања Срба на Чепелу. Међутим, за сада је то само претпоставка.

На читавом Чепелском острву се може евидентирати велики број топонима јужнословенског порекла /М. Hajdu, 1982. /, што сведочи о присуству нашег становништва у овим крајевима, које је оставило трагове све до данас. Називи делова земљишта у Ловранском атару уписани су и у званичне данашње катастарске књиге у српској варијанти (видети Прилоге, Топоними ловранског атара).

Осим времена досељавања Срба, тешко је и одговорити на питање о њиховом пореклу, с обзиром да докумената нема. Неки филолози указују на могућност, на основу карактеристика говора, да становништво садржи и једну источнохерцеговачку компоненту, али се не може поуздано тврдити да ли је та струја ишла директно из Херцеговине, или преко Западне Србије. Ова компонента била је према том мишљењу превладана досељеницима србијанског порекла /П. Ивић, 1966: 200/. Евентуални показатељ порекла би могла да буду презимена, али питање је да ли је то поуздано, јер није сигурно да ли су то породична имена донесена из старог краја или су формирана по досељавању.

Што се породичних презимена тиче, вреди напоменути да црквене матице показују у том погледу велику стабилност, и већ се у најстаријим црквеним матицама, од 1788. године појављују презимена која у Ловри постоје до XX-ог века.^[24]

Такође, у вези са могућностима утврђивања порекла становника Ловре, отежавајућа околност је што се међу садашњим житељима Ловре изгубило историјско сећање на досељавање. И најстарији житељи села не знају ништа о свом породичном пореклу - од српских свештеника су увек слушали да су сви Срби у околини Будимпеште дошли са Чарнојевићем са Косова, па би тај утицај свештеника могао бити узрок зашто су се губила породична предања о пореклу која би била ближа стварним збивањима. Извођење порекла становника српских села и породица од Чарнојевићеве сеобе сматрало се за ствар престижа код Срба северно од Саве и Дунава /С. Ћирковић, 1990: 9/. Од када крајем XVIII-ог века почињу да се редовно воде црквене књиге, не могу се установити нова досељавања - врло је мало нових презимена, а губи се један број породица.^[25] Међутим, могу се евидентирати локалне миграције, и појединачна досељавања породица из околине.^[26]

Судећи по пописима становника, Ловра је била мало насеље - према у пописима обављеним 1715. и 1720. године, Ловра има 21, односно 22 куће /И. Јакшић, 1968:100, 119-120/.

Попис који је Хабсбуршка монархија обавила 1828. године^[27] је најпотпунији (условно речено, јер не пописује чланове домаћинства млађе од 18 нити старије од 60 година). У Ловри је тада пописано је 80 домаћинстава, а имена њихових чланова су очигледно српска. На основу пописа се такође може закључити да су једна трећина сигурно неподељене (задружне) породице, једна трећина су инокосне, а за једну трећину није могуће тврдити каква им је структура.

Године 1851. Е. Фењеш наводи да Ловра има 530 становника /E.Fenyes, 1851:38/, а евиденција Српске православне цркве у другој половини XIX-ог века бележи:

1878. - 600 душа, бр. парова 141, кућа 118 /С. Болманац, 1878: 37/

1896. - 585. , м. 293, ж. 292, домова 130 /Г. Марјановић, 1896: 78 - 79/

1900. - 618. , ж. 298, м. 332, кућа 139, бр. парова 178 /Д. Руварац, 1900: 126/.

На основу црквених матица рођених, венчаних и умрлих може се видети и колики је био наталитет (I), нупциалитет (II) и морталитет (III) у Ловри од 1780. до 1900. године:

На основу изабраних година (свака десета), не може се закључити да је било неких значајнијих промена броја становника Ловре у периоду 1780 - 1890. године.

Према евиденцији Српске православне цркве у XX-ом веку, 1905. године бележи се у Ловри 672 становника, од тога 650 Срба; од 147 домова, српских је било 144 - /Косовац, М. , 1905: 495/. У већ поменутом писму свештеника Хужвика, стање се 1905. године описује овако:

"Странаца у Ловри имаде 5, осталих 651 су православни Срби, овамо сам убројао и 22 Бугарина, који имају своје баште у околини Пеште али одавде су ожењени, овде стално пребивају, говоре добро српски и славе крсно име као и ми.

(...)

Народ бројно не опада, али се и са напретком похвалити не можемо, у год. 1895. било је 622 душе, а до данас је тај број порастао на 651" /Д. Давидов, 1992: 238/.

Већ тада је дакле било приметно да број становника не показује значајан пораст, а током двадесетог века супротна тенденција - опадање броја становника - постала је толико изразита да је седамдесет пет година касније, према државном попису становника 1980. године, житеља села скоро двоструко мање - 348, од тога је 236 за свој матерњи језик означило српски. Године 1992. Срба има само 202.

Кретање броја становника у другој половини XIX века, затим његово опадање у Ловри током овог века, као и упоредне податке за суседна села (Макад, Бечица, Чип, Српски Ковин), даје следећа табела /извор: Држави пописи становника/:

Број становника

Да би се употпунила слика кретања броја становника (Срба) у Ловри, могу се погледати и подаци о наталитету (I), нупциалитету (II) и морталитету (III), као и просечној дужини живота пунолетних особа (IV) у Ловри од 1900. до 1990. године (узети су релевантни подаци за сваку другу годину; извор: црквене матице):

На основу ове две табеле - упадљив је процес депопулације српског становништва. Узрока овог процеса има више. Промена структуре породице довела је до пада наталитета (мањи број деце у породици после рата), али још више су томе допринеле миграције - пре свега оптирање 1924. године за Краљевину СХС, али и послератна миграција село - град.

Већ је спомињано да је после успостављања граница између Мађарске и Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, велики број припадника српског народа у Мађарској оптирао за матичну државу. Према сећању житеља села, агитација за ову сеобу вршила се из Београда, углавном преко Посланства Краљевине СХС и неких свештеника Српске православне цркве. Из Ловре се иселило око 150 становника, у највећем броју сиромашних породица, са мало земље, а много деце, дакле из економских разлога, мада се агитација наводно вршила због "српства", односно због указивања на опасност асимилације која је наводно претила Србима у Мађарској. Управо чињеница да су се селили млади људи са доста деце, иако на први поглед број становника није много опао, смањила је у перспективи могућност Ловрана да одрже и увећају своју популацију. Изгубљена млада генерација није више могла бити обновљена, а наталитет је од 1924. године редовно мањи од морталитета, са две-три године изузетка. Већ тада мали број Срба у Ловри и у Мађарској од тада се још више смањио и овај догађај је вероватно био пресудан у погледу могућности даљег физичког одржања српске мањине у овим крајевима. Међу Србима у Ловри, последице се данас веома добро осећају, и то пре свега у виду малобројности и врло неповољне старосне структуре становништва. Важно је приметити још неке последице сеобе - најпре, сви или готово сви Ловрани имају родбину у Југославији, углавном још увек у Молу (али неки су и у Новом Саду, Београду и др. ), са којима одржавају везе, а потом, од тог периода се у село насељавају Мађари у већем броју, и док број Срба опада, њихов број од тада стално расте.

Депопулација српског становништва у околини Будимпеште услед оптирања за Краљевину СХС после I светског рата

/извор: Б. Чобан, 1981:23/

Миграција са села у град, појачана после II светског рата, имала је, такође, удела у депопулацији Ловре.

До 1945. године, број особа које су отишле да живе изван села био је врло мали (7,8%), а узрок му је пре свега била удаја девојака у друга села где је још било српског становништва. После другог светског рата свака трећа пунолетна особа рођена у Ловри живи изван села (34,8%). И даље је број жена које су напустиле село већи него број мушкараца (жене - 61,3%, мушкарци - 38,7%). Од 34,8% одсељених, у друга села отишло је 15,7%, (ради се већином о приградским селима и запошљавању у индустрији), у Будимпешту и друге градове 12,9%, у Српски Ковин 2,2%, у Југославију 2,8%, у Аустрију и Немачку 1,1%. Иако и даље постоји мотив склапања брака изван села као узрок за одсељавање, почиње да преовлађује мотив запошљавања у граду, нарочито изражен педесетих година. По завршетку II светског рата, кад нова социјалистичка држава настоји на што бржој индустријализацији, водећи политику неповољну по село, од тадашњих нешто више од триста Срба - становника Ловре, више од 10% се одселило у град, пре свега у Будимпешту, с тим што је миграција била израженија 40-их и 50-их година него после тога. Пошто се и у овом случају радило о младој генерацији, последице су биле сличне као и претходне.

Процес асимилације која се може означити као природна током целог овог периода износи око 4% и односи се на оне Ловране који су, отишавши из села ступили углавном мешовите бракове и потпуно изгубили везу са етничком групом из које потичу.

Резултат ових процеса није само малобројност, него и врло лоша старосна структура села, што се види из следеће табеле, упоређено са суседним селом Макад (извор: пописи становника, домоводни протокол православне цркве у Ловри и лична истраживања на терену):

Старосна структура Ловре 1900 - 1990. /упоређење са Макадом

Током двадесетог века у Ловри су живеле (или још увек живе) следеће српске породице (уз презимена су наведене и крсне славе):, Аврамовић (св. Јован), Бечејић (св. Јован, св. Стеван, св. Димитрије), Богдан (св. Јован), Видак (св. Никола), Величков (св. Алимпије), Вукајловић (св. Лука), Драгојловић (св. Ђорђе), Дошић (св. Илија), Коларовић (?), Ковачевић (?) , Лукић (св. Јован), Мијатовић (св. Никола), Мојић (св. Никола), Малуш (св. Јован), Милованов (?), Марјановић (св. Димитрије), Николов (св. Ђорђе), Остојић (св. Јован), Павловић (Ђурђиц), Поповић (св. Јован), Радула (?), Радановић (св. Никола), Радашин (св. Аранђео), Радивој (св. Јован), Суботић (св. Ђорђе), Симић (св. Јован), Скорић (св. Јован), Станковић (Ђурђиц), Ћосић (св. Никола), Хранислав (св. Ђорђе), Шакрак (Ђурђиц), Шаин (св. Никола), Хајџан (св. Василије), Колонић (св. Ђорђе), Томић (св. Јован).

Интересантна је чињеница да данашње српско становништво села има и значајну бугарску компоненту.

Група Бугара који су се током периода од око педесет година асимиловала у Ловри путем домазетских бракова (од 1881. године, када сам евидентирала први, до 1922. године кад сам евидентирала последњи српско-бугарски брак - у XIX-ом веку их је склопљено 16, у двадесетом 22) била је део економске миграције из Бугарске по Средњој Европи од краја деветнаестог па све до средине XIX-ог века (стизали су и до Чешке, а у Мађарској је било сезонских миграната још и у годинама после II светског рата). Бавили су се повртарством, а у Мађарској су се насељавали већином око Будимпеште, где су биле велике баште, а и највећа пијаца. Ова миграција је била не само сталног него и сезонског карактера. Бугарски досељеници су већином живели на баштама на којима су радили, нису били толико бројни и имућни да би оснивали сопствена насеља. Осим тога мигранти су били већином мушкарци (било је и оних који су доводили и жене из Бугарске, али знатно мање од неожењених мушкараца). Ако су се одлучивали да остану у Мађарској, придруживали су се већ постојећем становништву, женећи се као домазети. Што се овога тиче, посебно су им била привлачна српска села у околини Будимпеште, с обзиром на исту веру и блискост језика. Тако се једна група Бугара асимиловала у Ловри, а и у Бати (Szаzhalombatta) - оближњем насељу на десној обали Дунава, где такође још има српског живља, их је било доста. , На основу црквених матица и сећања данашњих Ловрана евидентирала сам следеће бугарске породице које су живеле или још увек живе у Ловри у току овог века, и њихове крсне славе, које су обично узимали од женине породице:

Алексов/ић/ (св. Јован), Василијев (?), Генов (св. Јован), Гергев /Георговић/ (св. Ђорђе), Димитров/ић/ (св. Јован), Иванов (св. арх. Михајло), Јорданов (св. Јован), Лазаров (св. арх. Михајло), Митев-Савов (св. Јован), Нидеков /Недељковић (св. арх. Михајло), Петров (св. Јован), Рајко (?), Рашковић/ (св. Јован), Славев (св. Јован), Стеванов /Иванов (св. Јован), Танасов/ић/ (св. арх. Михајло, Теодосијев (св. Ђорђе), Христов (св. Јован), Хубев/Худов (св Стеван Дечански).

На основу црквених матица може се установити порекло ове групе Бугара - најчешће се наводе села Драганово, Куцина, Билиш, Трнова...

Почетком века у Ловри је живела само једна Мађарска породица. После 1924. године доселило их се још неколико, а број се значајније повећао од 1960. године. Данас у Ловри живи тридесет четири мађарске породице, и још увек се повремено досељавају нове. Због тога, као и због повољније старосне структуре, њихов број постепено расте.

Материјални аспекти живота

Занимања

Становници Ловре у XX-ом веку све до 1960. године (до потпуне колективизације земљишних поседа) су били земљорадници ("паори")^[31]. Осим "паора", у селу је, све до година после II светског рата било и неких неземљорадничких занимања (неколико приватника који су држали кафане - "мијане", "мијанџије", и продавнице - "дућане", "дућанџије" и неколико занатлија - берберин, касапин, ковач, кројач, чизмар, ципелар, столар, пиљар). Село је наравно имало и свештеника и учитеља, као и скелеџију. , Неке битније промене у структури занимања у селу примећују се тек од шездесетих година, од када црквена матица почиње да наводи све већи број службеничких и радничких занимања. Проценат пољопривредног становништва и промене у току овог века, за Ловру упоређену са околним селима даје следећа табела:

(Извор: Државни пописи становника за 1900. и 1980. годину)

Проценат пољопривредног становништва

(Чепел је, што је већ речено, припојен Будимпешти после I светског рата и за њега нема података)

Из ових података види се да је Ловра од свих ових села у највећем проценту још увек земљорадничка. Види се, такође, разлика између села која имају добру комуникацију са Будимпештом и оних која немају. Ови подаци се односе на становништво које живи од пољопривреде (дакле убројана су и издржавана лица), а истраживање на терену међу српском популацијом у Ловри, показује да је 1991. године у сеоској задрузи радило 54,5% запослених становника, а 45,5% су занатлије и службеници. Сви запослени у задрузи, ипак, нису земљорадници, већ има и службеника. Исте године, 73,8% запослених Срба ради у селу, а 26,2% изван села, у највећем броју у Српском Ковину. Што се тиче образовне структуре Ловрана, у данашњој пунолетној популацији стање је овакво:

Образовна структура 1991. године