Драгомир Дујмов

Бели путеви

роман

Девојка 1.

У полумрачној соби нагло је проговорио радио и почео да разасипа најинтересантније и најважније информације протекле ноћи и раног јутра: "Синоћ у ...десетдеветој улици у касним сатима опљачкали су познату ... банку. Починиоци су били тамнопути и нису старији од двадесет година... оба стражара су рањена... Данас је у Њујорку ведро, а  преко дана се очекује пљусак уз... притисак... Ако можете,  заобиђите ... гужва... Троје мртвих... Шпанац... око четрдесет година... Најновије вести из Босне... Срби су у околини Сребренице побили око... председник Алија Изетбеговић... српски агресор... господин Караxић... пљачка и силовање недужних  младих муслиманки... око тридесет хрватских цивила..."

Девојка са малим младежом изнад леве усне, лењо је отворила очи  и протегла се под постељом.  Полако је устала и запевушила песму под тушом  док је сиви мачак узбуђено чекао свој доручак. Излазећи из купатила непрестано је говорила своме сивом мачору, ушкопљеном срећнику, чији је једини проблем у животу био меки лежај и првокласна храна из конзерве. Облачила се полако,  срчући ретку и слабу кафу. Задовољно се одмерила у огледалу  и присетила се претходне ноћи. После посла, вечерала је са познаником  у кинеском ресторану где су провели цело вече уз забаву и добро расположење. "Плавооки", како га је потајно називала, чинио јој се довољно загрејан. Било јој је то одмах јасно чим је  смогао снаге и довољно маште да је изведе на вечеру у бољи ресторан, избегавајући кратку љубавну авантуру. Екслузивна вечера након краћег познанства  у овој лудници од метрополе, крила је озбиљне намере. Пао јој је на ум кез кинеског конобара, крезуби  смешак и златан зуб  без трунке могућности да се било шта прочита са тог лица, чија се тајна дубоко, шћућурено скривала од спољашњег света. Сетила се укуса лаганог белог вина,  и док је полако испијала своју јутарњу кафу,  одједном се присети невиђеног сна.

Седела је у некој просторији, по свему судећи,  био је то  храм, чудан и таман са непознатим фрескама по зидовима.  Никада раније није видела такву врсту цркве или богомоље: дрвена преграда са ликовима светаца, укочених у један  једини трен ћутње, покрета или благослова. Њихова дугуљаста лица, мршава и бледа,  гледала су право у њу. Изненада је угледала троја врата; у свему томе било је нечега узбудљивог, изненађујућег, страног, а у исти мах, и неописиво привлачног. Одједном јој се јавила жеђ сунца непрегледне пустиње и вапај понизне, устрептале душе. Хтела је само да провири иза преграде са сликама светаца, овенчаних светлошћу и огромним жутим  ореолом око таласасте косе,  непомућених очију, строгих лица и мирних прстију. Угледала је затворену златну књигу. Поново јој се јави малопређашња неутољена жеђ са неутешном жељом да уђе и да отвори позлаћену књигу. Међутим, није била у стању да закоракне  преко прага, који нас неминовно одваја од суштине и од тренутка који тек чека да се оствари и остављајући иза себе моменат као да га никада није ни било. Изненада, обузе је језа зимског јутра. Учинило јој се као да осећа чудан мирис,  до тада неупамћени, сладуњав задах, који је унео несхваћени мир у сва њена чула. Окренула се према зиду, истога трена својим погледом ухвати наглу и изненадну лепоту и питомину. Прво је угледала богате боре белога вела, који је  бестелесном лакоћом и финоћом обузимао неухватљиве обрисе облина, које су се губиле у наслућивању и у претпоставци варљивог вида. Прсти мирни, као порука Христовог изасланика, лебдели су негде у плаветнилу Међупростора. Херувим се смешкао притајено, збуњујући човека при покушају да се одагна порекло и искон меких црта лица. Коса је прикривала његово скорашње Сазнање  док су очи  гајиле тајну, која је у својој  тишини  појала скорашњу Вест и Откровење Празника над празницима. На трен је помислила да је то у ствари лик девојке у дугој белој одори, међутим, очи су одавале да се иза небеске лепоте скрива необјашњива мужевност снаге и одлучности. Учини јој се бестелесан, мек и благ као да је имао намеру да подели своју Срећу и  Радост, а истовремено, као да је у тој својој необузданој жељи задоцнуо и код првог, неизреченог слога, изненада, занемео. Баш као да је предуго и несигурно одабирао тај недоречени слог, па се као саплетен,  клатио између хиљаду речи да би се најзад одлучио за једну једину мисао, која ће згушњено саопштити  васколику Истину. Једноставно није проналазио праве гласове  у жестокој и жустрој намери да подели своју Тајну, која се даје као јединствено и непојмљиво чудо Васкресења у Јерусалиму. Остао је ухваћен и затечен у свом благом осмеху док му је небеска промисао  наметнула  Ишчекивање и Покорност.  Још увек, неодгонетнути младић или девојка, седео или седела је на отвореном гробу, на црвенкастој мермерној плочи, упирући прстом посве нежно и поносно на  Празнину и згужвани бели плашт. Бистро и крајње нежно је делила свој поглед ова појава или бестелена личност од онога света; био је то у ствари велелепни лик анђела у белом, чија се прилика сасвим случајно и изненада  назрела и указала. Девојку је зачудила та тајновитост и како је дуже одмарала свој поглед на анђелу, девојка је, истовремено, полако почела  да разоткрива тајну, која се јављала испод првог слоја премаза.

Седела је у метроу и тек јој је тада  постало јасно да је тај сан био толико невероватно чист и свеж да је чак успела да се присети и мириса, који ју је подсећао на  индијске радње и ресторане. Па ипак, био је неописиво другачији, блажи и чеднији. Одједном, као ледени ветар услед раног јутра, ошину  је отужни задах зноја угојеног црнца, који је досадно буљио испред себе. Сви су седели стешњено, сви су празно буљили, читали новине али реч се није чула. Погледи су им куљали без трунке смелости да се зауставе на лицу или да залутају у сусрет туђих очију. Било је то једно од основних, никада не записаних, нити службено измишљених правила града Њујорка, који су се увек и свуда крајње поштовали.

Назвала је своју пријатељицу и одмах почела да јој препричава несвакидашњи сан. Са друге стране линије допирао је пискав глас пун неразумевања и осетне бојазни од тумачења, удубљивања у анализу таквих и њему сличних сновиђења и халуцинација. "Анђео?!" Пријатељица је ужурбано поставила  питање о задњем датуму вођења љубави и о њеној несметаној и непромењеној привлачности према супротном полу. Пискави гласић је звучао озбиљно забринуто, све док се није уверио да су мушкарци још увек неизбрисиво на првом месту интересовања  добрознане  пријатељице.

Компјутери су радили неуморно и  избацивали из себе силне податке бројева  и шифри. Нервоза шефа одразила се на целом оделењу. Уверила се у то у моменту када је код куће, након посла, нервозно бацила свога сивог мачка са фотеље и запалила мирисни штапић уз тиху музику касете за релаксацију. Тонула је у себе све дубље и дубље са изричитом намером да пронађе значај и право значење свога сна, који јој током целога дана, на двадесет и четвртом спрату фирме у центру града, одакле је пуцао поглед на Менхетн, није давао мира. Искључила је касетофон и у насталој тишини почела да лута у себи. Покушала је да се призове, да зађе у дубине и да препозна  један од својих пређашњих живота. О свему томе, наравно, још ништа није знала али је дубоко веровала у бемртност душе и у реинкарнацију. Наравно, њен "Плавооки" је све то приписивао мноштву глупих женских измишљотина,  које неминовно треба  искоренити и одбацити баш као превазишле вести са насловне стране јучерашњих новина. Међутим, сада све то уопште није било важно. Учинило јој се да је коначно ипак успела  да се  искључи из ове стварности.  Неутешно се враћала дубоко у плаветнило саме себе, без трунке сазнања о опасностима које се приликом оваквих подухвата јављају. Био јој је то тек први покушај да се отргне свога окружења.

Сеоба 1.

Бели прашњави пут се разлио по околним бреговима.  Пресецао је и претицао брзаке и изворе обавијене врбом, тамно зеленом липом  и древним храстовима.  Мирис липа се улепио и упетљао у лице, нос, косу и очи. Луцкасто се поигравао по кошчатим рукама и грбавим снажним прстима. Прљави нокти су чепркали по украшеном ножу, а гола оштрица је лизала  тврди палац, одавајући тајну неутољене, сумануте жеђи, коју је   обавијао мирис лука и наслућене крви.

Бум! Бум! И све је јекнуло праисконским урликом. Подивљала земља је са одбеглим и излуделим огњем водила жустру љубав, те се у својој  сулудој екстази нагло зајапурила и разврежила. Земља се порађала, бубрила и раздробила као нагажени пуж у трави после кише,  док се ватра распукла у хиљаду варница, које су гулиле, дробиле, черечиле и ждерале кости, месо, утробу и очи. Комадићи  каљаво прженог меса размилили су се у ваздуху, распукле кости су летеле ка сунцу док су бујице крви отварале нове чесме у сулудој мешавини знојавих, ускомешаних и чађавих тела.  Дим је засенио и зацарио све око себе. Понекад су се из тог помрачења појављивали, израњали и избијали обриси белих чељусти, раздераних мишица, набубрелих слепоочница - спутаних у урлику крви и помахниталој мржњи - указале су се страхом згрчене јагодице и власи крваве косе међу грбавим прстима. Тешка и крупна леђа, шубаре, клобуци, чалме и фесови  измешали су се у крвавом колу, рвању и клању. Гркљан, језик, нос и бркови, опанци и прсти, мусави, грчевити дланови, излудели погледи и жути зуби промолили су се на час као случајни залутали глумци суманутог и крвавог пира. Нож је харао и веселио се при свом кумству и венчању. Поскакивао је и врискао као пијани чауш усред свадбе добацујући масне, фалш бећарце свим присутним дотераним и уштирканим гостима. Баш као на Ђурђевдан, славио је  и опијао се усред пролећног жагора, оргијао и беснео као излудело ждребе после првог оседлања или жигосања усијаним гвожђем - и најзад, испевао  своју грлату ојкачу и мушку песму уз гусле у ноћи, остављајући иза себе тежак задах  смрти и трулежа. Челик се  челиком грлио са недореченим нагоном кума при крштењу  мушког првенца. Частио се крвљу, наздрављао барутом и ђуладима  по гудурама ове крваве софре где су се ноћас виле и вукодлаци уплели у своје загонетке и уроке. Дим је завладао и ликовао у своме кратком трајању царства, закриливши га, надмудрио је сунце и започео своје немо коло презира и ругобе. Заставе са крстовима спасења, иконама Христа и светих ратника, помешале су се са вијугавим цитатима из Курана по црним платнима и зеленој свили. Голи бодежи су се надметали  са бунчуцима и одроњеним месецом на врховима мунара - залуталих, далеких крајева - који су се, ето, већ неколико столећа забезекнуто огледали у овдашњим обрисима заласка сунца и купали се зачуђено у дрхтају зимског јутра зајапуреног Балкана.

Из хиљаду грла промолило се вриштало, урлало и кричало име Христа и Алаха. Сви су они ускомешани и помешани, одистински, заборавили и на Христа и на Мухамеда.  Једини победник тога трена, лукаво је чучао под презрелом воћком, мирно је грицкао и уживао у сласти слатког сока црвене јабуке. Био је невидљив, иако се вешто украо у све оне, који су ножем у устима хрлили у черечење и покољ. Генерали, официри, паше, бегови и сераскери били су тога дана његове најверније слуге; у његову црну славу запалише невидљива кандила и свеће. Таштина, охолост и свирепост су узимале данак док су   војсковође, нагнуте над картама или већ седећи на меком душеку, сркали врелу кафу или чај те мирним и напућеним уснама издавале наређења. Иза својих тешких, напудерисаних перика и под богатим чалмама, у свили и кадифи, уживали су у свему томе док је невидљиви, одбегли анђео свршавао своју гозбу под јабуком.

Било је то лета Господњег 1689. негде на југу где аустријска армада никада раније није крочила. Ова битка је била од мање важности, много скромнија, у ствари, потпуно небитна у односу на многе значајне бојеве почев од Беча, Будима, Харшања преко Петроварадина и Сланкамена, па све до Београда. Била је у тој мери споредна да је чак ни хроничари нису забележили у своје тефтере и списе, а сам генерал Пиколомини никако није могао да је се присети док је видар на сваки могући начин покушавао да му спасе живот. Он се једино при чистој свести, понекад, сасвим случајно, запитао: "Како? Када?" и "Где?". Док се он тако мучио у својој постељи, обхрван кугом и у недоумици  око своје болештине усред Скопља, ова је кланица одавно била заборављена као обична, пролазна стварчица у неминовном и тихом ромору пешчаника Стварности.

Велики везир Кара-Мустафа, који је 1683. године повео огромну силу од четврт милиона људи на царствујушчују Вијену, био је  осрамоћен и приморан да бежи. Иако је успут нашао времена да задави три паше, одбацујући од себе сваку сумњу могуће кривице, вешто је избегавао необуздани гнев султана и кијамет избезумљених јањичара, но свој мир и неспокојан сан никада више није пронашао. Међутим, чак  ни он није успео да се присети овога боја, баш као ни његови велики супарници: Пиколомини или Еуген Савојски. Мада је беснео од страха због невиђеног пораза под Бечом, на време је успео да подели свилене гајтане свим својим давнашњим непријатељима и ратним друговима у редовима правоверне исламске војске, који су га - судећи по њему - катастрофално обрукали и ојадили. Пљувао је по свима, а по највише по каурском измећару Собјеском, који га је курвински, изненада и несмотрено напао и натерао да се, оставивши све иза себе, срамно да у бегство све до Будима, а и тамо само на трен тек да се издува до првог кашља.  Једино је, часком, у Београду успео да одахне. Овде се на моменат прибрао, међутим, тада га је изненада и сасвим неочекивано, задесило оно што га је дефинитивно спречило да се присети ове сасвим неважне битке. Пре него што му је пружена било каква могућност да ову битку врати у своје памћење, око врата му се затегао зелени, свилени гајтан, који му се прилепио уз гркљан као пијавица на измождено и болно тело, све док се није мртав стропоштао низ степенице. Једини његов непријатељ, био је у ствари, стари и мудри, неухватљиви кицош, који му је на крају ипак отео задњи уздах и  уселио се у  ледени, као мајски месец бледи нос. Беше то неопипљиво и необуздано Време, које га је одиста, немилосрдно издало и изневерило као нико други током  његовог славног живота. Оно га је омело по мађарским трстикама, пољанама, мочварама и непрегледним равницама, не дајући шансу да се присети већ поменутог боја, јер се велики везир исламске стреле, Кара-Мустафа, потпуно изненада повукао и побегао у своје сопствено име. Склонио се у црнину и мемљиву таму,  безобразно,  пре него што се ова битка уопште десила, а камоли, завршила негде на југу.

Једини, који се на моменат сетио овог крајње небитног боја  на Морави, био је славни принц Баденски, разбивши у кратком року по други пут Турке на овој питомој, увек зеленкасто-жутој реци. За њега је то била жута водурина, која је одисала и остављала у њему лепљиву, украдену стрепњу. У овој забити ни реке нису биле онакве какве је знао још из детињства. Овде му је све заударало на ту жуту воду, на лој, на одране овчје коже и на лук. Због свих ових мириса, који су га вазда уходили, осећао је вечиту потребу да хрли и да јури баш као да је непрестано у неком кашњењу. Исцрпљени аустријски војници нису схватали повод и крајње озбиљан разлог непрестаних маршева из битке у битку без предаха и одмора. А он,  као да се плашио њиховог изненадног буђења из крвавог магновења, терао их је непоштедно,  не дајући им да их месец два пута затекне на истоме месту. Учинило им се, као да принц има неодољиву намеру и незасићену жељу да Турке протера не само из ове недођије већ и са целог континента. Као да га је гонио јутарњи дрхтај  заљубљеника и зависника мамурног укуса ракије и вина. Нико није ни претпостављао да се иза свега тога крије обично чуло, које га тера и гони, спаљује мир  и разапиње спокојство.  Морио га је њух. Тај исти оловни усуд, будио би га усред августовских ноћи, зивкајући га на крваву теревенку и пир разних, опојних и чађавих задаха. "Проклетог ли смрада и мириса!"

Срби су одушевљено дочекали хришћанску, ћесарску војску и одмах испевали песме о новим подвизима, одавно неупамћене и невиђене војне. Изгледало је као да се, најзад, протегао и пробудио успавани, далеки хришћански свет - одонуд. Разјарени Расцијани су се драговољно дизали на буну без размишљања, лишени било кавих тајних рачуница. Кренули су заједно са ћесарском војском да се свете и да протерају Турке из Србије. Вођени крилатом звездом, која се родила  на западном небу, напајали су своје јатагане, а она им за узврат није остављала ни трунке сумње да је то ваистину Божји знак победе и отелотворење сањаних стихова Марковог орања. Зачудо, ниједном се нису  запитали из ког се правца  ненадано  појавила  та звезда - а  она се огласила одонуд - са оне стране,  које се  кум јавно одриче и на коју пљује за време крштења детета. Долазила је са извора мрака и зла. Занемарили су своја древна искуства и задоцнили у неизоставном гатању. Сумњу су сатерали из својих разбарушених бркова и разгажених опанака, заборавили су на своја давнашња искушења. Било им је јасно речено, а они никако да се споразумеју са Богом. Сваки пут би се вешто измотавали, лукаво ћутали или већ претерано причали.  Разметали су своје речи у намери да заведу  саговорника својим хвалисањем и испијањем чутура ракије у недоглед, са сврабом обавијеном  жељом да га напију, а да сами, притом, остану потпуно трезни. Према Богу су се односили, као да им је стални гост сео уз софру, да презалогаји свежи сир и  млади лук, па чак и тада би се малко осмехнули и збијали шалу, ако устреба, чак и на његов рачун. И поново се нису одазивали његовом позиву и опомени јер су били народ, који својеглаво живи и губи главу због пркоса и ината. Наслућивали су његов нечујни глас док су дуго - онако кроз нос - појали своје тропаре и певушили пискаво о давнашњим догађајима, који су им у подсвести отварали и одавали вечну тајну Божјег изабраника и његовог свесног определења за Небеско царство. И поново нису послушали. Па ипак,  у својим су песмама успели да разабиру плаву вечност, док би се, истовремено, са разбарушеним главама лукаво осмехнули на овоземљску прошлост и пролазност, баш као да су живели у ритму својих стихова и у димензијама међупростора безвремене, вечите светлости. Ову непојмљиву и бесконачну чињеницу, једино су калуђери по њиховим најудаљенијим манастирима, дубоко у шумама и по забаченим клисурама покушавали да тумаче и да разумеју. Живели су у својим брадама, говорили су кроз њих у њих, скривено од наметљивих људских погледа и сувишних питања.

Остаде им тек наслућивање, за Истину чак ни они нису знали.

Срби су хрлили у најжешћи бој, док се принц Баденски и надаље борио са свим могућим мирисима овог поднебља. Теран својом изненадном муком носа, октобра месеца је у Кладову притворио уображеног и префриганог шизматика Бранковића, који је живео у свом наранxастом свету, на три дана удаљеног хода од пусте сивкасто-жуте јаве и стварности. Сви његови снови и уображења довели су тог умишљеног властелина  до трагичне судбине, међутим,  принца "од љутих мириса" то уопште није занимало. У своме xепу имао је налог да ухапси српског племића и да га спроведе на север, док му се у носу скривала тињајућа нервоза због надирућих мора из ваздуха и воде. 

Баденски је требао  да пожури  док тај извесни  господин Бранковић није још више залутао у своје измишљене странпутице. Чак су кружиле гласине како се самовољно изјашњавао за јединог и правог наследника  познате српске владарске куће Бранковића. Принц није много размишљао. Као прави војник, никада није постављао непотребна и сувишна питања. Ревносносно и прецизно је извршавао своју дужност док је чистом марамицом брисао натекли нос. Реч: избор, одавно  је  заборавио у мајчином погледу, а он се полако смежурао и претворио у команданта крсташког похода царске војске. Седео је у својим каруцама и са пуно одвратности удисао јесен. Безвољно је одмахивао својом влажном марамицом док је са гнушањем  слушао легенде о тим Бранковићима, о Косову и још о ко зна чему. Једино што га је држало у животу, штавише, чак и узбуђивало, била је паганска мистерија: маштовитост,  кривоверје, враxбина и веровање у вукодлаке и виле овог - како га је он радо називао - полукрштеног народа.  Допале му се - како би већ рекао -  срчући кувано вино, те изанђале легенде о свецима и узвишеним витезовима  пропалог царства, који су се узнели у неке несхватљиве плаве просторе и меридијане. "Одиста маштовито!"

Обузео га је смрад. Почео је да верује да га ова земља и њен неподношљиви задах, несумњиво, у потпуности ремети и уништава, и да му из часа у час сваки делић унутрашњице испуњава.  Он је био, јамачно, једини који је са собом понео дан  заборављене битке као подсетник на први сусрет са мирисом југа, који на својствен начин дочекује све залутале чија се сенка и трагови унапред наслућују по злу.

Многи су лутали својим белим или црним путевима по сопственом избору. А друмови и јесу зато да се походе у намери или без одређеног циља да се негде стигне, упозна нешто ново  или једноставно да се нешто старо и безвредно остави иза себе. Путеви су одувек постојали и трајаће док буде покушаја; било да су то стазе, неугледни путељци, пуки пролази, калдрмисани или мермером поплочани славни друмови, јер они у себи носе унутрашњи немир питања и одлуке остајања или одласка. Путеви су прижељкивани сан и суштинска реалност, а између  њих стоји и кези се бојазан и страх, знатижеља и одлучност, једном речју: избор. Они су постављено питање, које пркоси збиљи и јави, надмеће се са њима и уноси сумњу у видљиви и опипљиви свет, који је овенчан и скрхан људским хтењима и намерама.  Истовремено, путеви се ругају и магновењу и машти јер човека бодре, поткрепљују и маме, чувајући тајну, која се понекад скрива иза, често, претерано далеких, пучина, шума или брда. Загонетка, која покреће све у нама, доводи нас до сазнања да доносимо одлуке вођене и заражене  унутрашњом екстазом: чинити или не чинити, које је истовремено и духовног и физичког карактера. На свим тим путевима, било да су бели или црни, леже и крију се одређеност и избор Кајина и праведног Јова, блудног сина, Калигуле и Растка, Марка Пола, Лазара и Бајазита, Колумба, Гутенберга, Калвина и Борђије, Наполеона,  Стаљина, Хитлера и Гандија, па и самога Христа. Пут је, у ствари, најстарија људска затеченост, наизглед најједноставнија творевина случајности или намере,  јер не изискује ни мрамор ни асфалт. Понекад је то уска стаза, која се лети купа у прашини, а када дођу кише,  као задња благодет, претварају се у набујалу реку остављајући за собом кал и блато. Ипак, сачинити  ма и такве путеве, који су можда сасвим случајни  и носе у себи тајну копита животиња, од пресудног је значаја.  Јер, увек постоји скривена процена, жудња да се оствари и најтежа људска тежња; а путеви су промишљена или тек наслућена  жеља, сукоб и шанса да се једноставно начини избор, да се оде или можда неповратно побегне, напусти неко место и да се коначно стекне ново сазнање. Истовремено, они носе у себи могућност да се човек преиспита, покаје и врати, неискључујући одлучност да се никада више не окренемо или осврнемо у правцу, који остаје за нама.

У полумрачној соби нагло је проговорио радио и почео да разасипа најинтересантније и најважније информације протекле ноћи и раног јутра: "Синоћ у ...десетдеветој улици у касним сатима опљачкали су познату ... банку. Починиоци су били тамнопути и нису старији од двадесет година... оба стражара су рањена... Данас је у Њујорку ведро, а  преко дана се очекује пљусак уз... притисак... Ако можете,  заобиђите ... гужва... Троје мртвих... Шпанац... око четрдесет година... Најновије вести из Босне... Срби су у околини Сребренице побили око... председник Алија Изетбеговић... српски агресор... господин Караxић... пљачка и силовање недужних  младих муслиманки... око тридесет хрватских цивила..."

   Девојка са малим младежом изнад леве усне, лењо је отворила очи  и протегла се под постељом.  Полако је устала и запевушила песму под тушом  док је сиви мачак узбуђено чекао свој доручак. Излазећи из купатила непрестано је говорила своме сивом мачору, ушкопљеном срећнику, чији је једини проблем у животу био меки лежај и првокласна храна из конзерве. Облачила се полако,  срчући ретку и слабу кафу. Задовољно се одмерила у огледалу  и присетила се претходне ноћи. После посла, вечерала је са познаником  у кинеском ресторану где су провели цело вече уз забаву и добро расположење. "Плавооки", како га је потајно називала, чинио јој се довољно загрејан. Било јој је то одмах јасно чим је  смогао снаге и довољно маште да је изведе на вечеру у бољи ресторан, избегавајући кратку љубавну авантуру. Екслузивна вечера након краћег познанства  у овој лудници од метрополе, крила је озбиљне намере. Пао јој је на ум кез кинеског конобара, крезуби  смешак и златан зуб  без трунке могућности да се било шта прочита са тог лица, чија се тајна дубоко, шћућурено скривала од спољашњег света. Сетила се укуса лаганог белог вина,  и док је полако испијала своју јутарњу кафу,  одједном се присети невиђеног сна.

  Седела је у некој просторији, по свему судећи,  био је то  храм, чудан и таман са непознатим фрескама по зидовима.  Никада раније није видела такву врсту цркве или богомоље: дрвена преграда са ликовима светаца, укочених у један  једини трен ћутње, покрета или благослова. Њихова дугуљаста лица, мршава и бледа,  гледала су право у њу. Изненада је угледала троја врата; у свему томе било је нечега узбудљивог, изненађујућег, страног, а у исти мах, и неописиво привлачног. Одједном јој се јавила жеђ сунца непрегледне пустиње и вапај понизне, устрептале душе. Хтела је само да провири иза преграде са сликама светаца, овенчаних светлошћу и огромним жутим  ореолом око таласасте косе,  непомућених очију, строгих лица и мирних прстију. Угледала је затворену златну књигу. Поново јој се јави малопређашња неутољена жеђ са неутешном жељом да уђе и да отвори позлаћену књигу. Међутим, није била у стању да закоракне  преко прага, који нас неминовно одваја од суштине и од тренутка који тек чека да се оствари и остављајући иза себе моменат као да га никада није ни било. Изненада, обузе је језа зимског јутра. Учинило јој се као да осећа чудан мирис,  до тада неупамћени, сладуњав задах, који је унео несхваћени мир у сва њена чула. Окренула се према зиду, истога трена својим погледом ухвати наглу и изненадну лепоту и питомину. Прво је угледала богате боре белога вела, који је  бестелесном лакоћом и финоћом обузимао неухватљиве обрисе облина, које су се губиле у наслућивању и у претпоставци варљивог вида. Прсти мирни, као порука Христовог изасланика, лебдели су негде у плаветнилу Међупростора. Херувим се смешкао притајено, збуњујући човека при покушају да се одагна порекло и искон меких црта лица. Коса је прикривала његово скорашње Сазнање  док су очи  гајиле тајну, која је у својој  тишини  појала скорашњу Вест и Откровење Празника над празницима. На трен је помислила да је то у ствари лик девојке у дугој белој одори, међутим, очи су одавале да се иза небеске лепоте скрива необјашњива мужевност снаге и одлучности. Учини јој се бестелесан, мек и благ као да је имао намеру да подели своју Срећу и  Радост, а истовремено, као да је у тој својој необузданој жељи задоцнуо и код првог, неизреченог слога, изненада, занемео. Баш као да је предуго и несигурно одабирао тај недоречени слог, па се као саплетен,  клатио између хиљаду речи да би се најзад одлучио за једну једину мисао, која ће згушњено саопштити  васколику Истину. Једноставно није проналазио праве гласове  у жестокој и жустрој намери да подели своју Тајну, која се даје као јединствено и непојмљиво чудо Васкресења у Јерусалиму. Остао је ухваћен и затечен у свом благом осмеху док му је небеска промисао  наметнула  Ишчекивање и Покорност.  Још увек, неодгонетнути младић или девојка, седео или седела је на отвореном гробу, на црвенкастој мермерној плочи, упирући прстом посве нежно и поносно на  Празнину и згужвани бели плашт. Бистро и крајње нежно је делила свој поглед ова појава или бестелена личност од онога света; био је то у ствари велелепни лик анђела у белом, чија се прилика сасвим случајно и изненада  назрела и указала. Девојку је зачудила та тајновитост и како је дуже одмарала свој поглед на анђелу, девојка је, истовремено, полако почела  да разоткрива тајну, која се јављала испод првог слоја премаза.

  Седела је у метроу и тек јој је тада  постало јасно да је тај сан био толико невероватно чист и свеж да је чак успела да се присети и мириса, који ју је подсећао на  индијске радње и ресторане. Па ипак, био је неописиво другачији, блажи и чеднији. Одједном, као ледени ветар услед раног јутра, ошину  је отужни задах зноја угојеног црнца, који је досадно буљио испред себе. Сви су седели стешњено, сви су празно буљили, читали новине али реч се није чула. Погледи су им куљали без трунке смелости да се зауставе на лицу или да залутају у сусрет туђих очију. Било је то једно од основних, никада не записаних, нити службено измишљених правила града Њујорка, који су се увек и свуда крајње поштовали.

Назвала је своју пријатељицу и одмах почела да јој препричава несвакидашњи сан. Са друге стране линије допирао је пискав глас пун неразумевања и осетне бојазни од тумачења, удубљивања у анализу таквих и њему сличних сновиђења и халуцинација. "Анђео?!" Пријатељица је ужурбано поставила  питање о задњем датуму вођења љубави и о њеној несметаној и непромењеној привлачности према супротном полу. Пискави гласић је звучао озбиљно забринуто, све док се није уверио да су мушкарци још увек неизбрисиво на првом месту интересовања  добрознане  пријатељице.

  Компјутери су радили неуморно и  избацивали из себе силне податке бројева  и шифри. Нервоза шефа одразила се на целом оделењу. Уверила се у то у моменту када је код куће, након посла, нервозно бацила свога сивог мачка са фотеље и запалила мирисни штапић уз тиху музику касете за релаксацију. Тонула је у себе све дубље и дубље са изричитом намером да пронађе значај и право значење свога сна, који јој током целога дана, на двадесет и четвртом спрату фирме у центру града, одакле је пуцао поглед на Менхетн, није давао мира. Искључила је касетофон и у насталој тишини почела да лута у себи. Покушала је да се призове, да зађе у дубине и да препозна  један од својих пређашњих живота. О свему томе, наравно, још ништа није знала али је дубоко веровала у бемртност душе и у реинкарнацију. Наравно, њен "Плавооки" је све то приписивао мноштву глупих женских измишљотина,  које неминовно треба  искоренити и одбацити баш као превазишле вести са насловне стране јучерашњих новина. Међутим, сада све то уопште није било важно. Учинило јој се да је коначно ипак успела  да се  искључи из ове стварности.  Неутешно се враћала дубоко у плаветнило саме себе, без трунке сазнања о опасностима које се приликом оваквих подухвата јављају. Био јој је то тек први покушај да се отргне свога окружења.

Сеоба 1.

   Бели прашњави пут се разлио по околним бреговима.  Пресецао је и претицао брзаке и изворе обавијене врбом, тамно зеленом липом  и древним храстовима.  Мирис липа се улепио и упетљао у лице, нос, косу и очи. Луцкасто се поигравао по кошчатим рукама и грбавим снажним прстима. Прљави нокти су чепркали по украшеном ножу, а гола оштрица је лизала  тврди палац, одавајући тајну неутољене, сумануте жеђи, коју је   обавијао мирис лука и наслућене крви.

  Бум! Бум! И све је јекнуло праисконским урликом. Подивљала земља је са одбеглим и излуделим огњем водила жустру љубав, те се у својој  сулудој екстази нагло зајапурила и разврежила. Земља се порађала, бубрила и раздробила као нагажени пуж у трави после кише,  док се ватра распукла у хиљаду варница, које су гулиле, дробиле, черечиле и ждерале кости, месо, утробу и очи. Комадићи  каљаво прженог меса размилили су се у ваздуху, распукле кости су летеле ка сунцу док су бујице крви отварале нове чесме у сулудој мешавини знојавих, ускомешаних и чађавих тела.  Дим је засенио и зацарио све око себе. Понекад су се из тог помрачења појављивали, израњали и избијали обриси белих чељусти, раздераних мишица, набубрелих слепоочница - спутаних у урлику крви и помахниталој мржњи - указале су се страхом згрчене јагодице и власи крваве косе међу грбавим прстима. Тешка и крупна леђа, шубаре, клобуци, чалме и фесови  измешали су се у крвавом колу, рвању и клању. Гркљан, језик, нос и бркови, опанци и прсти, мусави, грчевити дланови, излудели погледи и жути зуби промолили су се на час као случајни залутали глумци суманутог и крвавог пира. Нож је харао и веселио се при свом кумству и венчању. Поскакивао је и врискао као пијани чауш усред свадбе добацујући масне, фалш бећарце свим присутним дотераним и уштирканим гостима. Баш као на Ђурђевдан, славио је  и опијао се усред пролећног жагора, оргијао и беснео као излудело ждребе после првог оседлања или жигосања усијаним гвожђем - и најзад, испевао  своју грлату ојкачу и мушку песму уз гусле у ноћи, остављајући иза себе тежак задах  смрти и трулежа. Челик се  челиком грлио са недореченим нагоном кума при крштењу  мушког првенца. Частио се крвљу, наздрављао барутом и ђуладима  по гудурама ове крваве софре где су се ноћас виле и вукодлаци уплели у своје загонетке и уроке. Дим је завладао и ликовао у своме кратком трајању царства, закриливши га, надмудрио је сунце и започео своје немо коло презира и ругобе. Заставе са крстовима спасења, иконама Христа и светих ратника, помешале су се са вијугавим цитатима из Курана по црним платнима и зеленој свили. Голи бодежи су се надметали  са бунчуцима и одроњеним месецом на врховима мунара - залуталих, далеких крајева - који су се, ето, већ неколико столећа забезекнуто огледали у овдашњим обрисима заласка сунца и купали се зачуђено у дрхтају зимског јутра зајапуреног Балкана.

Из хиљаду грла промолило се вриштало, урлало и кричало име Христа и Алаха. Сви су они ускомешани и помешани, одистински, заборавили и на Христа и на Мухамеда.  Једини победник тога трена, лукаво је чучао под презрелом воћком, мирно је грицкао и уживао у сласти слатког сока црвене јабуке. Био је невидљив, иако се вешто украо у све оне, који су ножем у устима хрлили у черечење и покољ. Генерали, официри, паше, бегови и сераскери били су тога дана његове најверније слуге; у његову црну славу запалише невидљива кандила и свеће. Таштина, охолост и свирепост су узимале данак док су   војсковође, нагнуте над картама или већ седећи на меком душеку, сркали врелу кафу или чај те мирним и напућеним уснама издавале наређења. Иза својих тешких, напудерисаних перика и под богатим чалмама, у свили и кадифи, уживали су у свему томе док је невидљиви, одбегли анђео свршавао своју гозбу под јабуком.

  Било је то лета Господњег 1689. негде на југу где аустријска армада никада раније није крочила. Ова битка је била од мање важности, много скромнија, у ствари, потпуно небитна у односу на многе значајне бојеве почев од Беча, Будима, Харшања преко Петроварадина и Сланкамена, па све до Београда. Била је у тој мери споредна да је чак ни хроничари нису забележили у своје тефтере и списе, а сам генерал Пиколомини никако није могао да је се присети док је видар на сваки могући начин покушавао да му спасе живот. Он се једино при чистој свести, понекад, сасвим случајно, запитао: "Како? Када?" и "Где?". Док се он тако мучио у својој постељи, обхрван кугом и у недоумици  око своје болештине усред Скопља, ова је кланица одавно била заборављена као обична, пролазна стварчица у неминовном и тихом ромору пешчаника Стварности.

Велики везир Кара-Мустафа, који је 1683. године повео огромну силу од четврт милиона људи на царствујушчују Вијену, био је  осрамоћен и приморан да бежи. Иако је успут нашао времена да задави три паше, одбацујући од себе сваку сумњу могуће кривице, вешто је избегавао необуздани гнев султана и кијамет избезумљених јањичара, но свој мир и неспокојан сан никада више није пронашао. Међутим, чак  ни он није успео да се присети овога боја, баш као ни његови велики супарници: Пиколомини или Еуген Савојски. Мада је беснео од страха због невиђеног пораза под Бечом, на време је успео да подели свилене гајтане свим својим давнашњим непријатељима и ратним друговима у редовима правоверне исламске војске, који су га - судећи по њему - катастрофално обрукали и ојадили. Пљувао је по свима, а по највише по каурском измећару Собјеском, који га је курвински, изненада и несмотрено напао и натерао да се, оставивши све иза себе, срамно да у бегство све до Будима, а и тамо само на трен тек да се издува до првог кашља.  Једино је, часком, у Београду успео да одахне. Овде се на моменат прибрао, међутим, тада га је изненада и сасвим неочекивано, задесило оно што га је дефинитивно спречило да се присети ове сасвим неважне битке. Пре него што му је пружена било каква могућност да ову битку врати у своје памћење, око врата му се затегао зелени, свилени гајтан, који му се прилепио уз гркљан као пијавица на измождено и болно тело, све док се није мртав стропоштао низ степенице. Једини његов непријатељ, био је у ствари, стари и мудри, неухватљиви кицош, који му је на крају ипак отео задњи уздах и  уселио се у  ледени, као мајски месец бледи нос. Беше то неопипљиво и необуздано Време, које га је одиста, немилосрдно издало и изневерило као нико други током  његовог славног живота. Оно га је омело по мађарским трстикама, пољанама, мочварама и непрегледним равницама, не дајући шансу да се присети већ поменутог боја, јер се велики везир исламске стреле, Кара-Мустафа, потпуно изненада повукао и побегао у своје сопствено име. Склонио се у црнину и мемљиву таму,  безобразно,  пре него што се ова битка уопште десила, а камоли, завршила негде на југу.

   Једини, који се на моменат сетио овог крајње небитног боја  на Морави, био је славни принц Баденски, разбивши у кратком року по други пут Турке на овој питомој, увек зеленкасто-жутој реци. За њега је то била жута водурина, која је одисала и остављала у њему лепљиву, украдену стрепњу. У овој забити ни реке нису биле онакве какве је знао још из детињства. Овде му је све заударало на ту жуту воду, на лој, на одране овчје коже и на лук. Због свих ових мириса, који су га вазда уходили, осећао је вечиту потребу да хрли и да јури баш као да је непрестано у неком кашњењу. Исцрпљени аустријски војници нису схватали повод и крајње озбиљан разлог непрестаних маршева из битке у битку без предаха и одмора. А он,  као да се плашио њиховог изненадног буђења из крвавог магновења, терао их је непоштедно,  не дајући им да их месец два пута затекне на истоме месту. Учинило им се, као да принц има неодољиву намеру и незасићену жељу да Турке протера не само из ове недођије већ и са целог континента. Као да га је гонио јутарњи дрхтај  заљубљеника и зависника мамурног укуса ракије и вина. Нико није ни претпостављао да се иза свега тога крије обично чуло, које га тера и гони, спаљује мир  и разапиње спокојство.  Морио га је њух. Тај исти оловни усуд, будио би га усред августовских ноћи, зивкајући га на крваву теревенку и пир разних, опојних и чађавих задаха. "Проклетог ли смрада и мириса!"

Срби су одушевљено дочекали хришћанску, ћесарску војску и одмах испевали песме о новим подвизима, одавно неупамћене и невиђене војне. Изгледало је као да се, најзад, протегао и пробудио успавани, далеки хришћански свет - одонуд. Разјарени Расцијани су се драговољно дизали на буну без размишљања, лишени било кавих тајних рачуница. Кренули су заједно са ћесарском војском да се свете и да протерају Турке из Србије. Вођени крилатом звездом, која се родила  на западном небу, напајали су своје јатагане, а она им за узврат није остављала ни трунке сумње да је то ваистину Божји знак победе и отелотворење сањаних стихова Марковог орања. Зачудо, ниједном се нису  запитали из ког се правца  ненадано  појавила  та звезда - а  она се огласила одонуд - са оне стране,  које се  кум јавно одриче и на коју пљује за време крштења детета. Долазила је са извора мрака и зла. Занемарили су своја древна искуства и задоцнили у неизоставном гатању. Сумњу су сатерали из својих разбарушених бркова и разгажених опанака, заборавили су на своја давнашња искушења. Било им је јасно речено, а они никако да се споразумеју са Богом. Сваки пут би се вешто измотавали, лукаво ћутали или већ претерано причали.  Разметали су своје речи у намери да заведу  саговорника својим хвалисањем и испијањем чутура ракије у недоглед, са сврабом обавијеном  жељом да га напију, а да сами, притом, остану потпуно трезни. Према Богу су се односили, као да им је стални гост сео уз софру, да презалогаји свежи сир и  млади лук, па чак и тада би се малко осмехнули и збијали шалу, ако устреба, чак и на његов рачун. И поново се нису одазивали његовом позиву и опомени јер су били народ, који својеглаво живи и губи главу због пркоса и ината. Наслућивали су његов нечујни глас док су дуго - онако кроз нос - појали своје тропаре и певушили пискаво о давнашњим догађајима, који су им у подсвести отварали и одавали вечну тајну Божјег изабраника и његовог свесног определења за Небеско царство. И поново нису послушали. Па ипак,  у својим су песмама успели да разабиру плаву вечност, док би се, истовремено, са разбарушеним главама лукаво осмехнули на овоземљску прошлост и пролазност, баш као да су живели у ритму својих стихова и у димензијама међупростора безвремене, вечите светлости. Ову непојмљиву и бесконачну чињеницу, једино су калуђери по њиховим најудаљенијим манастирима, дубоко у шумама и по забаченим клисурама покушавали да тумаче и да разумеју. Живели су у својим брадама, говорили су кроз њих у њих, скривено од наметљивих људских погледа и сувишних питања.

Остаде им тек наслућивање, за Истину чак ни они нису знали.

Срби су хрлили у најжешћи бој, док се принц Баденски и надаље борио са свим могућим мирисима овог поднебља. Теран својом изненадном муком носа, октобра месеца је у Кладову притворио уображеног и префриганог шизматика Бранковића, који је живео у свом наранxастом свету, на три дана удаљеног хода од пусте сивкасто-жуте јаве и стварности. Сви његови снови и уображења довели су тог умишљеног властелина  до трагичне судбине, међутим,  принца "од љутих мириса" то уопште није занимало. У своме xепу имао је налог да ухапси српског племића и да га спроведе на север, док му се у носу скривала тињајућа нервоза због надирућих мора из ваздуха и воде. 

Баденски је требао  да пожури  док тај извесни  господин Бранковић није још више залутао у своје измишљене странпутице. Чак су кружиле гласине како се самовољно изјашњавао за јединог и правог наследника  познате српске владарске куће Бранковића. Принц није много размишљао. Као прави војник, никада није постављао непотребна и сувишна питања. Ревносносно и прецизно је извршавао своју дужност док је чистом марамицом брисао натекли нос. Реч: избор, одавно  је  заборавио у мајчином погледу, а он се полако смежурао и претворио у команданта крсташког похода царске војске. Седео је у својим каруцама и са пуно одвратности удисао јесен. Безвољно је одмахивао својом влажном марамицом док је са гнушањем  слушао легенде о тим Бранковићима, о Косову и још о ко зна чему. Једино што га је држало у животу, штавише, чак и узбуђивало, била је паганска мистерија: маштовитост,  кривоверје, враxбина и веровање у вукодлаке и виле овог - како га је он радо називао - полукрштеног народа.  Допале му се - како би већ рекао -  срчући кувано вино, те изанђале легенде о свецима и узвишеним витезовима  пропалог царства, који су се узнели у неке несхватљиве плаве просторе и меридијане. "Одиста маштовито!"

Обузео га је смрад. Почео је да верује да га ова земља и њен неподношљиви задах, несумњиво, у потпуности ремети и уништава, и да му из часа у час сваки делић унутрашњице испуњава.  Он је био, јамачно, једини који је са собом понео дан  заборављене битке као подсетник на први сусрет са мирисом југа, који на својствен начин дочекује све залутале чија се сенка и трагови унапред наслућују по злу.

Многи су лутали својим белим или црним путевима по сопственом избору. А друмови и јесу зато да се походе у намери или без одређеног циља да се негде стигне, упозна нешто ново  или једноставно да се нешто старо и безвредно остави иза себе. Путеви су одувек постојали и трајаће док буде покушаја; било да су то стазе, неугледни путељци, пуки пролази, калдрмисани или мермером поплочани славни друмови, јер они у себи носе унутрашњи немир питања и одлуке остајања или одласка. Путеви су прижељкивани сан и суштинска реалност, а између  њих стоји и кези се бојазан и страх, знатижеља и одлучност, једном речју: избор. Они су постављено питање, које пркоси збиљи и јави, надмеће се са њима и уноси сумњу у видљиви и опипљиви свет, који је овенчан и скрхан људским хтењима и намерама.  Истовремено, путеви се ругају и магновењу и машти јер човека бодре, поткрепљују и маме, чувајући тајну, која се понекад скрива иза, често, претерано далеких, пучина, шума или брда. Загонетка, која покреће све у нама, доводи нас до сазнања да доносимо одлуке вођене и заражене  унутрашњом екстазом: чинити или не чинити, које је истовремено и духовног и физичког карактера. На свим тим путевима, било да су бели или црни, леже и крију се одређеност и избор Кајина и праведног Јова, блудног сина, Калигуле и Растка, Марка Пола, Лазара и Бајазита, Колумба, Гутенберга, Калвина и Борђије, Наполеона,  Стаљина, Хитлера и Гандија, па и самога Христа. Пут је, у ствари, најстарија људска затеченост, наизглед најједноставнија творевина случајности или намере,  јер не изискује ни мрамор ни асфалт. Понекад је то уска стаза, која се лети купа у прашини, а када дођу кише,  као задња благодет, претварају се у набујалу реку остављајући за собом кал и блато. Ипак, сачинити  ма и такве путеве, који су можда сасвим случајни  и носе у себи тајну копита животиња, од пресудног је значаја.  Јер, увек постоји скривена процена, жудња да се оствари и најтежа људска тежња; а путеви су промишљена или тек наслућена  жеља, сукоб и шанса да се једноставно начини избор, да се оде или можда неповратно побегне, напусти неко место и да се коначно стекне ново сазнање. Истовремено, они носе у себи могућност да се човек преиспита, покаје и врати, неискључујући одлучност да се никада више не окренемо или осврнемо у правцу, који остаје за нама.

Монах 1.

Мрав је кренуо да се пење уз стабло препуно дубоких бора, а дрво као да је имало намеру да у тим удубљењима чува и крије сво сећање на дане и ноћи. Био је то овенчани храст, окружен брдима и шумом, па ипак, био је користан само за једног човека. Потамнели табани, ноге, прсти, бут, стомак, прса, рамена и руке опуштено и мирно су се уклапали у околину, као да се само тело приклонило бојама шуме и брда. Црно-зелена боја се увукла у кожу са мајским и јесењим кишама, новембарским мразевима и јануарским мећавама. Разбарушена брада и коса лебделе су у игри ветра, који никада  није престајао да доноси мирисе далеких пољана, одавајући тајне које је само он схватао и бележио. Никада се није знало да ли дрема или само жмирка својим сивим, невидљивим очима, упртим, ево, већ дванаест година у правцу излазаћег Сунца.

Храну су му доносили из оближњег манастира, то је била једина веза са остатком света за који више није марио  и о коме је - веровао је - и сувише знао. Није имао потребу да силази са самоодабраног  столпа, да обилази манастире, села и градове: знао је све о овоме свету, као о често помињаним бајкама и легендама, које се, у ствари, незустављиво враћају на сам почетак и извор те круже у бесконачном кругу од памтивека, не чинећи много да се било шта  суштински мења.  По њему се цео свет искључиво базирао на једну једину ствар, која никако да ишчезне из очију, језика и душе човека, јер је била стара као први грех и помамна као Саломин плес: беше то дубоко уврежена сујета свију нас, који смо отпали од Истине. Знао је за то већ одавно, од оне ноћи и привиђења у ћелији, усред грмљавине и незаустављивог, силовитог пљуска, који му је поново унео немир и промену у живот о којем је, пак, мислио да је коначно стигао до задње луке потпуног смирења. Беше то заиста чудно привиђење. На трен му се учинило као да посматра четири своја пређашња битисања. Начуо је шапат  гласа, који му је открио да човек више није човек него се преобразио у људство, а време и простор су, тек, бели ћилими, који се прљају и боје у оптоку Стварности. Спознао је да све грехове и немере сопствених црних путева, може само на један једини начин да окаје у своме срцу: морао је да се одрекне свих бивших путева и друмова по Азији и Европи: да се хоризонтала, коначно, претвори у вертикалу. Веровао је, да је овај свет тек избор и да је он, најзад, пронашао прави пут, који не води нити лево нити десно, ни напред ни назад, већ право горе у правцу небеских висина. Након тог спознања, заветовао се да ће престати да се врти у круг на земљи, био је жељан, да по сваку цену, крене према небу и ангелима, који ће му шапнути како да окаје своје грехе пређашњих живота.

Када га је игуман Аврам упитао шта га је навело да се заветује да остатак свога овоземаљског живота проведе на стубу, прећутао је најбитнији мотив и претворио се у ћутњу. Затајио је своја пређашња битисања и образложио свој избор душевним нагоном и правим хришћанским подвигом, у намери да доживи просветљење и мир. Није лагао, само је прећутао  део своје приче, која је остала као запечаћена књига  у дубини заборављене библиотеке скривеног и напуштеног манастира, где кисну изгребане и оронуле фреске, где се запатила паучина без монашке молитве и где чами одсуство запаљеног кандила пред иконом Богородице.

Од своје најраније младости, Јона је живео у манастиру, где је одрастао  и васпитавао се као многе генерације монаха пре њега. За родитеље није знао, говоркало се, да су их Турци побили или одвели у робље, неки су, пак, знали или претпостављали да  су страдали од куге, која је харала по целој нахији. Живео је обичним, устаљеним животом калуђера: обављао је све радове на пољу и  око стоке; одлазио је на јутрење, литургију и вечерње, медитирао и купио мрвице знања старих монаха  и игумана, зналаца староставних књига. Читао је много, осликавао је иконе и преписивао књиге крај свеће и  тананог жишка. Украшавао их је лепим сличицама, минијатурама и иницијалима.  Уживао је у томе, иако је знао, да је његов ужитак, у ствари, богохулна работа, нарочито,  када се  одважно, гордо, штавише, са нескривеном сујетом односио према своме делу и таленту. Радио је брзо али не и брзоплето. Молио се Господу благодарећи због свог урођеног талента, мада је знао, да све оно што ствара, у ствари, потиче од Бога и његове промисли. Слова, минијатуре, иницајали, иконе - све је то проистекло и украло се у његово срце и ум -  благословено од Божје Светлости, која даје и награђује. О одласку никада није размишљао мада је читао много о удаљеним манастирима и далеким крајевима. Било је то тако,  све док се са запада  није указао громоносни облак  и потерао све монахе у  ћелије да им, као нечастиви, отргне мир и сан.

Јона је седео сам и слушао громове,  посматрао је прозор: на провидној крљушти капи кише су се утркивале као да журе да утоле жеђ биљака и попуцане земље. Био је мрак без жишка свеће. И тада, као да је изненада улетела нека светлост, која није била од овога света. Јона је утонуо у себе као ошамућен, учинило му се као да види разне светове: тамне, жуте, љубичасте и плаве. Незнана времена су се отварала као древна врата запечаћених градова. Обузео га је страх, плашећи се да се то нечастиви поиграва са њим. Страховао је да су га омађијале ђавоље очи. Одједном, скочи и појури ка вратима.  Међутим, сав сметен и узрујан, промашио је висину излаза, удари главом о дебелу греду и остаде на поду без свести. 

У том магновењу, у тамном свету, указа му се човек,  негде далеко на северу, сав зарастао у риђу браду, мусав и ужасно пегав. Тад угледа село саграђено од грубих балвана. На обали мирног мора досадно су се њихали бродови, опремљени једним, посве усамљеним јарболом. Једра су красили профили коња или неке друге животиње, можда  змаја или самог божанства Мидгарда, кога је негда, у Неупамћено Доба, са удицом ухватио Тор.

Јони се учинило да се служи неким туђим језиком, којег раније није познавао, а сада га је, на његово велико чуђење,  добро разумео и течно говорио. Кроз  наранxасто-љубичасту маглу, одгонетнуо је име тог хладног света и препознао себе: Ерика, германског жреца, који се љуто борио против новог  - како га је он у свом гневу називао - веровања, које је проповедало једнога Бога, неког сувог човека, који је издан, спроведен, попљуван, мучен и потпуно невин разапет на крсту.

У његово су село, једнога поподнева, на бродовима без икаквог украса, допловили дугокоси ирски монаси. Показивали су мале књиге на  чијим се корицама од слоноваче видео  лик жене  са дететом у наручју.  Најгоре је било што је  старешина села, окорели пијандура, потпуно риђ и подбуо, дозвољавао да се дугокоси ирски монаси благог погледа и нежних речи, врзмају по насељу и по целој околини, и да у миру врше своју мисију. Није се упуштао у борбу да одбрани древну веру дивљег бога Одина, који је своја два сина: Хенира и Мимира као таоце предао Ванима у размени за њихову двојицу: Њерда и Фрејра. Один то учини све то у добро осмишљеној намери, да склопи савез супарничких страна божанстава,  два неизмирена табора Аза и Вана, па да на тај начин, заједнички владају над људима.

На самом почетку, Ерика уопште није узнемиравала чињеница да су појавом хришћанских монаха, угрожене легенде громогласног Тора, бога ратника, који је својим огромним, каменим чекићем у руци, одвајкада, чувао и бранио светове божанстава и људи. Тор је у жестоком мегдану са дивом Хрунгниром, задобио тешку рану: у чело му се забио одломљени комад xиновског мача. Мада крваво рањен, на самом крају, до тада невиђене, ужасне битке, својим каменим чекићем, ипак је успео да убије злогласног Хрунгнира.

  Време је пролазило, а Ерик је запенио тек када је схватио да је - тако рећи - преко ноћи, угрожен мит божанства Одина. По том веровању, Одинова намера, од најстаријих времена Неупамћеног Доба, беше да  мађијом и чаролијама надвлада чаробњака. Услов да се стекне невиђена моћ беше веома страшан и суров, наиме, требао је да жртвује своје лево око.

  Људи са севера: Нормани и Викинзи,  нису се много узбуђивали због доласка хришћанских проповедника, мада се већ нашла и омања група, која је дуго слушала и без сумње упијала казивања калуђера са западних острва: о Љубави, о греху, о Покајању и о Спасењу. Од самога почетка, обучен у вучје крзно, жрец је ковао подмукли план  како  да се отараси црноризаца, који су угрожавали не само древне богове и ритуале, већ су доводили у питање и његову дубоко увређену личност и нескривену сујету. Сматрао је, да је његова магична моћ поткрепљена тајном старих бајања и светим легендама о дивљим, немилосрдним и ретко чедним божанствима.

Првим рано пролећним отапањем снега и леда, мушкарци насеља су журно поправљали своје бродове, окићене  главом змаја, коња или вола. Припремали су се за походе по топлим морима далеких крајева. И сам Ерик је много пута учествовао у тим лутањима. Радо се присећао мириса јужних таласа, топлог поднебља, црнокосих жена и презрелих поморанxи. Викинзи су похарали и спаљивали све око себе, чега су се приликом својих пљачкашких похода домогли, највећи део робља  продавали су Маврима. Свила, злато, мирис жена и зачина  највише су га привлачили током пљачкашких путешејствија, пружајући му, уједно, велико задовољство и неизмерни ужитак. Овога пута није се одазвао изазову, имао је важнија посла у своме хладном северном сеоцету, где Один и Тор својим леденим задахом и ужасним муњама утерују страх и поштовање у промрзле кости и у прозирне, плаве очи.

  Ноћ пред одлазак беше весела и свечана, баш као и раније, са обавезном огромном ватром насред села где је страхопоштовани жрец, Ерик, ликовао и приносио жртве: јагањце, рибе, разно воће, поврће и незобилазну медовину, која се после удовољења богова служила за весеље и ужитак свих.  Тако се незадуго цело село  хватало, цимало, тетурало, пијано  урлало и разуздано, бахато водило љубав, баздећи на пиво. Сутрадан, још мамурни, кретали су Викинзи из својих скривених фјордова да се окупе на устаљеном месту, одакле је флота од стотинак бродова кренула ка западу и на југ. Северни људи су похрлили својим змајоглавим бродовима ка мирису презреле наранxе, ка пожуди црне косе, пијанству сладуњавог, тешког црног вина, задаху крви, дима и ка помамном светлуцању злата и рубина. За богове више нису марили.

  Једини угледни човек, који је остао  у селу и кога су се сви, отворено или у потаји плашили, био је Ерик - жрец. Једна од ретких особа, која се није плашила њега и његових враxбина беше његова жена. Нема од рођења, вероватно је била једина, која га није јавно или крадом оговарала. Вешто и верно, а да будемо сасвим искрени, и помало усудом предодређено, чувала је тајну његове срамне и болне мушке немоћи. Ерик је једва дочекао моменат да се обрачуна - како га је у свом гневу називао - са новим веровањем, које је проповедало о неком уздарју несхватљивог праштања, смерности, покајања и чудноватог загробног живота. Окупио је чету својих присталица и при последњим зрацима залазећег сунца спалио постављени крст на истуреној обали покрај села. Борово дрво се нагло запалило у ноћи и оставило неизбрисиво привиђење знамења усправљеног човека. Огњени крст се огледао у тами ледених таласа узбурканог северног мора. Монахе су претукли и натерали их да побегну истим бродићем, којим су и дошли. Западно небо их је примило у себе.

Задовољан сопственим подвигом, Ерик се са плавокосим младићима поново посветио својим врачањима, гатањима и молитвама, оне беху упућене древним божанствима. Резбарене ликове Одина и Тора украсили су јунским цвећем, приносећи поклоне и жртву, у намери, да им удовоље, како би им се гнев смирио, а сујета била задовољена. Њихове грубе црте урезане у дрво, богато су поливали медовином, да би се касније и сами непоштедно частили божанским напитком. И баш то божанско пиће, довело је Ерика, жреца, до саме литице истурене обале и сасвим случајно или не - нико није успео да одгонетне ову тајну - управо на ономе месту где је спаљен крст, мртав се пијан сурвао у узбуркано море. Још исте ноћи, пре него што је било ко могао да примети његов нестанак, наишла је велика олуја. Викинзи су уз цвокотање зуба веровали да се то, у ствари, јављају богови, који су изгледа услишили њихову молитву и прихватили принесену жртву.

Тело обучено у вучје крзно, никада није пронађено, а у кућама од грубо тесаних балвана плавооких северних људи, зачеле су се нове легенде и приче.

***

Након што се Јона опростио од братије, једино што је понео  са собом, био је малени дрвени крст. Кренуо је у шуму да одабере свој столп на којем ће остатак живота провести у молитви и медитацији као прави испосник. Није дуго требао да  тражи, у овом крају је било довољно густих шума, па је лако успео да нађе одговарајуће стабло. Био је то витак и високи храст, једар и весео као окићени младожења усред свадбене пратње.

Полако се помолио, пољубио земљу и заорао по влажном тлу шуме својим грбавим, дугим прстима, на којима су се још оцртавали обриси разних боја као потоњи, неми сведоци работе, која, ето, заувек ишчезава  и тоне у сећање, у прошлост и у лишће у распадању. Почео је радосно да се пење са духовним песмама на попуцалим уснама.  Ускоро је успео да направи од прикупљеног грања и траве велико гнездо. Тако је Јона започео свој нови живот, одричући се свих географских страна овоземљског света и кренувши према горе, ка небеским путевима.  Веровао је, да ће на тај начин окајати све своје грехове пређашњих и овога живота и да ће бити ближе самоме Богу и крилима милешевског Белог Анђела, који ће га штитити и подучити како да, најзад, пронађе сопствени мир и да се искрено покаје. 

  Током година, а прва је била најтежа, молио је монахе, који су му недељно доносили храну и воду, да сваки пут одрежу по једну грану испод његовог гнезда, па да на крају огуле и саму кору младог храста. Овако се, Јона  - био је дубоко уверен - још више удаљио од земаљског живота и света, у нади, да ће успети да  утоне у своја трагања са пуно искушења. Зими би често пратио борбу за живот престрављене кошуте и хајку чопора разјарених вукова; они су га, иначе,  редовито обилазили и остајали чекајући по читаву ноћ, да би на крају, изласком сунца, ипак одустали, јер се до Јоне, никако није могло доћи. Он се, свему томе, само смешкао, трљао промрзле руке и ноге, присећајући се своје - или му се то тек учинило - одеће од вучјег крзна. "Ето, све се понавља и за све се плаћа." - шапутао је обгрљен својом љубичастом маглом. Душа, која је спаљивала крст и прогонила Христову реч љубави, поново се родила у њему да би се искупила и покајала, веровао је да је ово најбољи могући начин: на огуљеном стубу, усред шуме недођије, где се људска реч и стопа ретко примећују.

Јона није силазио свих ових дванаест година са свога столпа, у ствари, једном,  ипак,  јесте. Међутим, то ваља да остане у нашем најужем кругу, уз обећање да ћете овај догађај сачувати у вечитој ћутњи. Као што, малочас, рекох, десило се то пре осам година, док је овај смерни калуђер у својој дубокој медитацији или можда у немирном сну - то ће остати, чак и за нас, у потпуној тајности -  био помало непажљив. Одједном се, чудно зањихао и, таман, када је успео да угледа, изнад петловог крила, девојку изузетне лепоте, налик на риђег анђела - о томе ћемо касније (!) - са урликом се стропоштао низ високо, огуљено стабло. На сву срећу, мада се поштено ударио, пао је на стомак. Срећом, није поломио ни једну кост и целу ствар је пребродио са лакшим повредама. Ипак, сам чин падања и задња слика присећања, у којој се оцртавао лик јужњачке лепотице са ситним младежом изнад усана, дубоко су уздрмали душевни мир сабрата Јоне. Све га је то, натерало  на дубоко преиспитивање. Док му је помућена душа вапила за дугим, неиспрекиданим молитвама: осећао је риђу и лепљиву грижу савести. Присетио се мрава, који су се пре неки дан, изненада, у невиђеном броју појавили на његовом испосничком столпу. Није обраћао посебну пажњу на њих, само се малко упустио у уобичајени разговор са њима, постављајући безброј питања на које, мрави нису знали, нити су хтели да дају било какав одговор. Заборавио је да је масовна појава мрава,  наговештавај наглих промена. Присетио се речи свог духовног учитеља из раног детињства, осећајући и сада мирис његове седе браде и избораног лица.

Јони се често дешавало да поразговара и да приупита животиње, биљке или облаке. Ипак је најрадије постављао питања биљкама, оне му нису побегле. Запиткивао их је без обзира да ли је то неки лепршави листић или већ нека ситна, крхка биљка; понекад их је питао за најобичнију ствар, а често је био заокупљен веома тешким проблемима, наравно, оне су га увек остављале без иједног одговора. Искрено речено ни сам Јона није ништа друго очекивао од њих.

  Ретке речи, које су размењене у овој шуми недођији, биле су донете монашким стопама, са пуним, везеним торбама и свежином воде са извора. Тек би се, тада, зачули гласови људског говора о најуобичајеним стварима, које су се везивале за манастир и његову околину. Јону су најмање погађали смртни случајеви монаха, искрено се радовао њиховој срећи. Дубоко је веровао да су покојни заиста угледали вечну Светлост, која зари и уводи у Спасење. Своју тајну, коју је дубоко скривао у себи, није одавао. Данима се церакао на своме столпу и при самој помисли да ће се њихове неспокојне душе највероватније, још једном, пре потпуног и искреног покајања, ипак појавити негде другде, у неком сасвим другом лику. Рецимо, угојени сабрат Пахомије можда као мршави Кинез у неком забаченом селу, где се свако семе пиринча чува као највеће богатство. Па онда, вечити намћор, Митрофан као дворска луда на шкотском двору или брбљиви Јован као глухонема девојчица у арапској пустињи или - ма, не морамо баш ни ми све знати о часним монасима. Једно је сигурно - а то је вешто наслућивао сабрат Јона - свака душа треба да се поново роди, да плати за учињене грехе из прошлих постојања те да на самоме крају, изистински покаје све своје грехе и да се, тако, удостојена врати у Истину одакле је човек самовољно изишао.

Јону није много зачудила ни вест о новом рату, као да је за њу знао и пре него што ће брбљиви сабрат Јован започети своје казивање.  Угојени Јован је сео под столп и полако једуцкао храну, коју је донео Јони и причао са наглим, широким покретима, као да глуми у неком залуталом позоришту далеке Енглеске.

"Мора да је био глумац." - насмешио се Јона и једва да је слушао незаустављив, набујали зелени монолог. Речи су допирале са северних страна, за њега толико небитне стране, оне су се незаустављиво кретале према југу. Јован је дуго причао о говоркањима и потврђивао ретке речи сабрата Дионисија, који је тешко причао - као да је, притом, стално одваљивао воденички камен - остављајући, тек, слутњу стварних дешавања и будућих догађаја.

У народу су се шириле вести - а то је доказивало и мноштво избеглица од угарске стране - да су Турци потучени под Бечом, да је ћесарска војска запосела Будим,  да је код Петроварадина тешко поразила и осрамотила султанове барјаке и да је у свом налету спалила поломљене славне бунчуке, а пепео бацила у Дунав. Све се више говоркало да се   аустријски генерали - "Чудних ли имена, ко ће их све само  попамтити, кукала им мајка!" -  неће зауставити на Сави и Дунаву. Дионисије је све то изговорио у десетак речи, док је Јован сатима растезао шта народ прича и приповеда. Било је у овој зеленој беседи и хвалисања хришћанског Бога, и оговарања  швапскога цара, и куђења турских измећара и свега агарјанскога - "...име им  се затрло!"  - па све до неких чудних знакова: незапамћене звезде репатице са западних страна. Наравно, нису изостала ни разна чуда, ни појаве, које су предсказивале скорашње догађаје. Масовно су се појављивале виле и вилењаци, свеци и пророци, а некима, чак и залутале душе косовских јунака. Народ је ослушкивао и са неверицом одмахивао. Међутим, све учесталија појава турских избеглица, затрованих журбом и безумљем,  увлачило је у Србе чудан, риђи осећај. Рађале су се нове, до тада, нечувене песме, певане кроз нос уз пиштање гусала о новим борбама и о небеским знацима, који наговештавају слом и истеривање Турака, са скорашњим васпостављањем изгубљеног царства.  Поново су васкрсавали сребрни јунаци, а слепи  гуслари постајали су прави пророци и видовњаци. Ови несрећни певачи, нису могли да гледају али су, зато, умели да слушају и да примећују. Прикупљајући залутале речи и вести далеких поднебља, вешто су их умесили у свој дух десетерца и, на крају, својим привиђењем и укусом, откали  скорашње славне дане наслућене сутрашњице.

Прошло је пар недеља, а Јонин мир је поново реметио, сада већ, пурпурни говор сабрата Јована. Народ је почео да се састаје, да се окупља и договара. Све се чешће и слободније  упирало у прозоре ага и бегова, спахија и паша.  Све се мање осећала стрепња, а одлучност се слепо хватала за нагло ојачане мишице, које су се ножем, јатаганом и кубуром китиле. Неки су остајали са стране да ишчекају, да виде, на шта ће се све ово изметнути; други су се плашили швапске војске, док су се  понеки монаси, остављајући своје ћелије и манастире, денули у народ да га бодре и подучавају.

И њихов манастир је задесио раздор. Било је оних, који су били усхићени,  што се најзад Србија ослобађа Турака; неки су збуњено, сиво ћутали док би други негодовали што се све то, одједном, пребрзо дешавало, говорећи да се треба држати по страни. До праве свађе је дошло око неминовног доласка католичких фратара, који ће са собом донети друго виђење и поимање Христа и цркве. Све је то заударало на унију и на велике - тек из прича знане - узбуркане, немирне и позлаћене барокне катедрале. Неки су већ, тада, видели пред собом обријане фратре и напудерисане, у салу отежале бискупе, надувене, чудно румене младиће извештаченог гласа, обавијене мирисом жутих навика и понашања.  Игуман Аврам је једва успео да помири братију и да их доведе у ред. Ипак, чудни бели и црни путеви као да су се утркивали, доносили су нове мирисе и шумове у њихове животе.

Јона је био једини, који није марио за њих.

Фотограф 1.

  На главу је ставио качкет са натписом "Бостон Селтикс", погледао се у огледалу и насмешио се свом репу од вештачке косе, њега је заједно са зеленом бејзбол капом купио пре две године у Њујорку. Изгледао је као прави даса, или већ један од оних мачо типова, који пате од стваралачког имиxа без правих вредности и осредњег, тињајућег талента. Међутим, треба да се призна, он засигурно није био један од оних, који сатима буље у ништа и муку муче да осмисле нешто ново, непревазиђено, оригинално и надасве вечно. Дубоко је веровао да је све оно што се могло рећи о човеку, о љубави, о злу и о Богу - већ одавно речено. Прво је мислио, да се то догодило захваљујући задњем потезу пера, које је остављало иза себе непрегледну ораницу ћириличних слова,  овенчано последњом тачком на крају реда руског романа деветнаестог века. После је схватио да је све речено и доречено са самим завршетком Новога завета. По њему, од тих давних времена, уистину, ништа ново није казивано, ништа поетичније, ништа дубље и ништа истинскије није речено.

Био је угледан фотограф и човек, који је волео да ухвати и отме трен битисања, у нади, да ће као у међупростору, затећи и дотаћи стварност, која га непрестано окружује, и да ће на тај начин, можда, успети да наслути и саму безвременост. Наравно, у овом моменту све ово још није тачно ни схватао, нити је покушавао да застане и да натенане успостави било какав ред у својој глави. Ваљало је сачекати да му време све само рекне, да изрони као стих необуздане песме неписменог казивача. Био је свуда цењен у свету, многе познате агенције за рекламу и туризам радо су га ангажовале и дебело плаћале његов труд и несвакидашњи таленат. Као у старим причама, једино на својим, рођеним Сејшелима није успевао да нађе било какву повољну понуду.

Када је Творац  стварао овај свет Стварности, на тренутак се одморио - вероватно се и сам, помало зачудио што је једино место где је два пута одиграо игру стварања, беху ова ситна, базалтна острвца омеђена коралним хридинама усред Индијског океана. Решио је да створи највећу обману. Одлучио је да на овим острвцима бисерне лепоте не настани ни змије отровнице, ни шкорпије, ни пацове, нити било какве друге гамижуће гамади како не би реметили ову привидност склада и лепоте. Једино је овде на Сејшелима, несумњиво, чак два пута успео да завлада и да расеје сва своја чуда овоземаљске лепоте, а да зло - привидно - не успе, да засади ни трунку својих враxбина и напасти, које би биле опасне по људски живот и битисање. Творац се слатко насмејао и вребао првог човека, унапред знајући, да ће се на овим предивним острвима убрзо ухватити у прву замку привидности, у намери, да га заувек обмане и заведе у густиш странпутица, да га куша и спотиче у сазнању Истине из које је самовољно изишао. 

 Фотограф је још једном разгледао по соби и скренуо поглед на писаћи сто. Овај тешки дрвени сто од најквалитетнијег махагонија, стално му је задавао муке: враћао га је самоме себи, својој самоћи, терету, који се не да одагнати баш као ни узалудно бекство од раља, мирисом крви излуделог морског пса, изван коралних хридина, које заштитнички овенчавају Махе.  

Згужвана свеска и украдене мисли, ускомешале су се у друштву фотографија његове деце. Биле су то девојчице: Софи, Мари и Патрисија, уоквирене у рам боје махагонија.

Уоквирена златним рамом, фотографија Лизе са осмехом ведрине, стајала је  између побацаних проспеката и отворених маказа, које као да су шапутале притајену намеру аждахе из прича, и наслућивале, оштрицу и раље немани. Изгледало је као да су те гнусне оштрице напросто ишчекивале повољан моменат, у нади, да коначно докрајче портрет жене и њен благи, нехајни поглед.

Живео је сам окружен зидовима, овенчан својим кинеским зидинама, како их је радо, самосажаљиво називао. Наслутио је легенду коју, у ствари, није ни знао, а која се јављала на трен, као залутала фигура кинеских минијатурних позоришних представа сенки, чија се радња приказује супротно од онога што гледалац посматра. Била је то балада о кули, која није дала да се сагради, све док се није напојила људском патњом, чија се крв као цемент и креч упила у темеље и зидине  даривавши, на тај начин,  чврстоћу и снагу. Кула се на крају радова, коначно, поиграла са зором, изненадивши је својом раскоши. Осећао је, како из дана у дан,  све више тоне у тај темељ, који га гута и не да да се искобеља као у паукову мрежу упетљани, безнадежни мрав. Сваким свитањем, све је брже спуштао флашу шкотског вискија која је у себи носила мирис дима. Остављао ју је за собом, празну, као симбол његове садашњости и будућности без вере.

Откако је Лиза напустила Фотографа, уз најдубљи уздах сазнања о бесмисленом траћењу живота поред њега, и збрисала у Канаду са њеним, уштогљеним Пијером, остављајући иза себе Сејшеле и бурму на његовом столу - учинило му се - да ти зидови из сата у сат, сантиметар по сантиметар, неумољиво и незаустављиво  одузимају простор нормалног дисања. 

   Софи, Мари и Патрисија су се школовале петнаестак хиљада километара северозападно од његове собе. Ретко је добијао писма са печатом Уједињеног Краљевства и профилом краљице Елизабете. Дечја су слова скривала дечје снове и носталгију за плажом Бо валон, Гласи и за плантажом кокосових палми на јужној обали Махеа. На хартији се осећао мирис прохладних енглеских киша, а у датуму је жмиркала  дечја суза, увијена у лондонску измаглицу.  Није имао намеру да се свега тога присећа, мада је на том плану, по свему судећи, већ навелико закаснио. Нервозно је узео своју свеску, проспекте и енергично залупио врата. Сео је у кола и са седишта подигао празан кокосов орах са усађеном свећом. Док је размишљао где да узме  квалитетније вино, угледао је Макса, познатог малог гекона, који му се стално у ово доба - после наглог заласка сунца - појављивао на зиду веранде.

Кренуо је без тога да се поздравио са малим, верним гуштером, који је увређено наставио да звера у ноћ. Фотограф је застао код климаве продавнице крај пута, која је, у ствари, више личила на бунгалов неголи на дућан.   Иза шанка је стајао Кинез са вечитим, неодгонетнутим осмехом, који је био непробојнији од познатог Великог зида и зачињенији од било ког касног доручка у некој уличици узаврелог Шангаја. Узео је јужноафрички суви розе, а продавац - сав у кезу - вешто је упаковао флашу вина у јучерашње новине. У дућанчићу су седела још двојица старијих Кинеза. Сркали су одважно и умишљено свој зелени чај из  порцуланске шоље са поклопцем. Једног од њих знао је још од раније. А кога све није знао на највећем острву Сејшела, када  је целокупно становништво било неких седамдесетак  хиљада људи. Поздравио је онога са једним оком, и у исти мах, сетио се његове приче. Био је власник популарног, омањег кинеског ресторана у самоме центру Викторије, близу пијаце и Дома кинеског удружења. Фотограф је често навраћао код њега са Лизом, још у време њиховог  пубертетског забављања. Није прошао месец, а да нису вечерали код једнооког Кинеза. Једном, када је фотографисао пијацу за неки немачки проспекат о Сејшелима, навратио је код њега на пиво. Тада му је, расположени једнооки, испричао како је своје око изгубио још у свом детињству, приликом једног јапанског бомбардовања.  Родитеље и целу фамилију изгубио је исте ноћи, а он се после свога опоравка, опростио од Кине и није се зауставио све до Сејшела где је имао неког далеког рођака, који га је радо примио и упутио у тајне трговине.  

  Говорио је да га је гонило сновиђење једне непознате биљке, која једино овде расте и доноси свој плод. Никада није сазнао одакле му је стигло привиђење, обавијено у белу плаштаницу сна. Једино је знао, да  се као бели дамаст, у његово изгубљено око  украо облик плода кокоса мора - коко де мер.  И када је први пут угледао јединствену палму у лепо уређеном ботаничком парку још из доба Енглеза, препознао је коко де мер из својих снова. Тачно се сећао давнашњег сна, тамо још у далекој Кини, који је из године у годину све више улазио на врата његове куће, уједно и ресторана, те се неприметно  прилепио о, јужнокинеским мирисима окађене, зидове. Било му је суђено - како је сам волео да каже - да угледа мушку и женску палму (тако их је он  оригинално називао на исквареном, никада довољно  прожваканом и удисаном креолском језику) биљке коко де мер. Истога момента, док их је забезекнуто проучавао, осетио је изненада, никада раније не доживљену жудњу, а уједно и риђи  срам, приликом спознаје да поседује много мању ону ствар од ове уображене палме, која се на ветру посве досадно и незаинтересовано клатила са својом мужевношћу. Касније му се учинило, како га иста палма, окићена ореолом тропског сунца, са дубоким презиром посматра. Међутим, прави шок је доживео приликом свог првог сусрета са плодом коко де мера, који је  био величине овеће људске главе. Кокос као кокос, па шта, рекло би се, међутим, на његово највеће запрепашћење, кокос  се није либио да га неповратно подсети, бесрамно, безобразно и крајње веродостојно - пред целим светом - на бујан облик голих женских гузова. Сва та перфектно извајана  женска дупета избечила су се на њега, и тада је решио, да први пут у свом млађаном животу, спозна Жену. Једнооки би овде увек застао у својој причи и елегантно, чак профињено, са пуно поноса и задахом танане самоироније, једноставно показао на буљук деце иза шанка и тихо, уз крезави осмех, прошапутао: "Тринаест!"     Фотограф је потпуно замишљен, замало прегазио црнца, који је усамљено чучао крај пута и буљио у таму испијајући свој "Сејбру". Никада није схватао због чега толики чуче сами у мраку крај друма и шта то прислушкују или ослушкују када их обузима нагла тропска ноћ. Белци, Индуси, Парси и Кинези никада се нису упуштали у самотно  чучање на самоме рубу коловоза, то је била привилегија црнаца. Ови, самозвани чувари ноћи, били су доведени још за време Француза из неутешне мајке Африке, која се свако вече губила и давила  у далеком заласку сунца Индијског океана.  Ко зна, можда је њихово тоњење у ћутњу и таму био задњи нечујни стих  уздаха многих генерација, која су у себи носила мирис савана и  урлик лавова неукроћене дивљине црног континента.  Ко ће одагнати њихов сан и разагнати јаву?

  Пролазио је крај онога дела обале океана где је одувек било опасно да се купа. Многи нехајни  туристи су заборављали основну истину и  закон  -  Океан мора да се поштује. А он је, наизглед, као успавани, троми цар чекао да се неко огреши о ово неписано правило, па да потпуно разјарен, пошаље буљуке својих разузданих каваза да убиру данак у крви. И бивало је тако. Пре неколико дана и сам Фотограф је чуо за причу о неким Италијанима, који су неодговорно кренули да се нашале са таласима грдосије Индијског океана. "Сејшелз нејшн" је опширно писао о њиховој трагедији.

Док је тако размишљао, возио је исувише брзо и није обраћао превише пажње на огромну базалтну стену изразитог облика свињске главе што се надвила над друмом. За сво чудо, ова стена прасећег профила није скривала никакву легенду. Легенде и баладе су тек чекале да се роде, а огромни портрет вепра, мудро је ћутао у својој тишини, упирући поглед у недоглед плавог пространства. Вероватно није ни слутио да је заронио, сасвим несвесно, у стихове ћириличких слова неке плаве свеске, која се намерно затекла овде, у руци коврxавог младића,  да сагледа, да упије и да се врати у даљину белих путева о којима базалтна стена није имала ни најмање појма.

Фотограф је најзад стигао у Ла мизер, место које је на цени због своје благе климе на врху планине, начичкано  ретким кућама и украшено бујним зеленилом негдашње xунгле.  Његови пријатељи су већ седели на трему, а он је једва дочекао да се ували у њихов разговор, који је постепено, све више попримао облик његовог искључивог монолога. Како се празнило вино, тако је Фотограф све више преузимао реч, док је друштво истовремено све дубље тонуло у тишину и, помало, у непријатну ћутњу. 

Домаћини су били добростојећи, средовечни  пар, а затекао се овде и млади, тек рукоположени католички свештеник, који се пре неки дан вратио из Француске где је одличном оценом  завршио теологију. Био је црн, смирено је говорио о проблематици расизма у свету и о проблематици верског живота на Сејшелима. Сејшелци су редовно посећивали мисе, међутим, био је то тешки формализам после којег је следио развратан, буран живот где су се деца често рађала, а бракови се веома ретко склапали. Најчешће, биле су то дуже или краће везе, које су уродиле плодом за чије је васпитање редовито била задужена баба. Родитељи би се, пак, најчешће, незадуго и разишли, или би се, непредвиђено, нашли у наручју сасвим другог партнера.  Говорио је гласом најуснулијег  таласа и потанко је препричавао свој доживљај  о сусрету са папом у хладном Ватикану. Напоменуо је и свој план о организовању верског живота младих, помишљао је на католичку извиђачку организацију, која би могла да окупи сејшелску омладину.  Био је одушевљен својим европским искуствима и веровао је да ће и најсиромашнији део омладине прихватити његову иницијативу. Господин бискуп је  у својој пространој резиденцији, у велепном здању беле и широке Католичке мисије, пажљиво слушао младог, амбициозног   свештеника, чије су речи биле благе  као овдашња јутра. Сложио се са предлогом, помињући заустављање наглог појављивања и ширења ислама, који је у главном граду - Викторији,  био све присутнији, мада је на Сејшелима тек петнаестак одсто становништва било лишено папског благослова. У већини случајева, радило се о англиканцима, или о неким новијим протестантским сектама, затим о заједници Парсија, о Индусима: припадницима хиндуизма и осталих. Ислам је постао нарочито популаран међу црначком омладином, која се на тај  начин  поистовећивала са својим пореклом, афричким коренима. Наравно, све то није било од толике важности, међутим, телевизија, видео филмови  и биоскоп битно су утицали на њих. Посредством медија и добре пропаганде, млади су се директно упознали са исламским покретом црнаца у Америци, а  новац из муслиманског света, веома је брзо допринео да се многи определе за ислам.

После свог мирног и сталоженог излагања свештеник се прикључио слушаоцима.

  Фотограф је на самоме почетку говорио смирено, био је као пламичак свеће у празној љусци кокосовог ораха, којег је донео  Ани са егзотичног Пралена, док је Алену предао флашу вина. Вадио је и показивао своје проспекте и узбудљиво причао о бојама и миру Азије, о декадентној раскоши западног дела Европе и о ускомешаности Латинске Америке. Ана се зачудила његовој дугој коси, која је у облику репа падала на његова широка леђа. Неминовно је подсећао на грчке монахе или на - одавно у легенде прешле -  келтске друиде, са оригиналним и незаобилазним зеленим качкетом "Бостон Селтикса". Прави талас смеха је запљуснуо Ла мизер, након што се  испоставило да их је све зезнуо, била је то у ствари лажна коса. Цела његова појава остављала је утисак неиживљеног, неукроћеног глумца, љубитеља хамлетовских монолога, који пуца од напетости и не познаје моменат завршетка драме. За њега је кулминација увек била  у фази, која је тек требала да се деси.

   После прве флаше вина у њему је све више бубрио бес, на моменте се појављивао, а одмах затим би нестајао, да би се, ускоро, поново вратио и изненада ишчезао. Затим би бес провиривао као притајени тамни лик, који чкиљи и упиње се, не би ли се, најзад, помамио и демонским урликом пробио из дубине на површину, разбивши све око себе. Све жешће, његово најопасније, велико и црно разочарење, попраћено бесом, овладало би њиме. Присутнима се учинило, као да је седео усред гомиле пепела сагорелог дебла, рашчереченог трупла и  умусаних, подераних крпа. Та невидљива чађ га је, очигледно, омамила и у потпуности га опсенила својом каљавом руком.  Црнина је грохотом бљувала ужасан смех, обасипајући га помамом бајања и обмане, а облепљујући га сладуњаво-горким премазом очаја.

  Испрва, тихо, а на крају, риком и урликом демонски шапат се преобразио у несношљиву буку одрона, као када се помера земља, стропошта брег,  одваја и ваља планина, као када се човек раздваја од своје утробе. И сам шапат је био страховит, као да је долазио из неких непојмљивих дубина мрачних сила, која чуче и вребају у нама, којих се бојимо и одбацујемо их. Међутим, ако се суштински сагледамо и изистински  приупитамо, пронаћи ћемо можда, чак, и неки притајени ужитак, којему се несвесно, као последње слуге подајемо, предајемо и слушамо сваки његов хир, и гледамо, да му што пре задовољимо жељу и жеђ. А то је први, нескривени почетак победе зла над нама и над нашом душом.

  Говорио је све спорије, дубоко и тешко као масив неодгонетнутих Хималаја.

Док је излагао неправду, која га је снашла, баш овде, на његовим рођеним Сејшелима, речи су му биле бучне и рашчлањене, као да беже из сопственог грла безглаво и слепо. Свуда по свету, његове су фотографије биле изузетно вредноване. Највеће, широм света признате туристичке агенције, нудиле су му посао;  радо их је прихватао, перфектно осмишљавао и до танчина прецизно урадио. Поседовао је таленат да ухвати срж духа јединственог тренутка: задњи потез хиландарског иконописца пред сам завршетак иконе са молитвом на попуцаним уснама, кап зноја пакистанског ћилимара изнад обрве или паљење жишка пред ликом Зороастре у позлаћеном храму Парсија. Крао је вешто моменте пролазности као да пркоси несхваћеном, надразумном Времену, што и не постоји. Саплео се о окрњени дах секунде, која се разлива у замишљеној безвремености; ловио је последњи уздах црног бика мексичке кориде и задњу кап манчестарске кише. Дотакао је завршене црте обојеног песка, савршено осмишљеног универзума Навахо Индијанаца пре уништења, јер оно треба да се врати земљи и не служи за предмет уживања. Покупио је у ваздуху ухваћена тела деце, која висе и скачу са изанђалих трамваја у Индији, препознао је смерна и уморна три прста на стогодишњем набораном челу старице у сенци тешке црне мараме, негде, у врелој Грчкој.  И  ухватио је још случајни поглед тамнопутог дечака из Бруклина док је подизао изгубљену бејзбол лоптицу и, најзад, профил Лизе у спаваћој соби испред Гогенове слике са Тахитија.

  Био је савршени глумац и својствени комичар. На репертоару је најчешће имао самога себе. Док су домаћини све чешће доносили винске флаше уз разноврсно мезе, чији су рецепт донели са собом из Србије, Фотограф је све учесталије крао задњу кап са својих набреклих усана. Вино је постајало све тамније и теже. У сразмеру са тим,  све је више понаваљао речи као: "неверна, покварена, недостојна, никаква мајка, бесомучна и бездушна". Наравно, држао је беседу о својој супрузи, која је пре годину дана, на овом убогом острву оставила своју бурму и кренула у загрљај сневаног и непознатог остатка света. Ана му је само, онако, узгред напоменула, да је његова највећа трагедија у томе што је  и дана данас заљубљен у Лизу. Можда и више но икада раније.

Наравно, Фотограф је изигравао мачо мушкарца и није му падало на памет да тако нешто и помене, а камоли, да призна. Супротно од његове најдубље жеље: да буде крајње трагичан,  бивао је у ствари све комичнији.

Црни морски јеж му се појавио, мада, невидљив али веома опипљив у доњем делу стомака, полако се дизао, као паук по сребрној нити, која је просто чекала и прижељкивала да се црни путник, коначно, одлучи за покрет према горе. И тај, мали, чупави морски јеж, каквог савремена наука још не познаје, полако се као сићушни лифт подизао до самога грла Фотографа, који је избечио своје очи и помамно почео да казује свој монолог о самоуништењу. Уверавао је своје слушаоце - а међу њима, понајвише, самога себе - да је куцнуо час када се више неће моћи одупрети рвању са самим собом  (и са својим демоном) и да ће кукавно изгубити узалудну битку са зидовима свога глувог стана, који ће га пре или касније, ионако, згужвати као јучерашње новине. Кудио је све: почев од Бога, па до бесмисла живота и битисања, пљувао је по овим острвима што га уваљују у несношљиву досаду и депресију, без трунке наде и могућности да се оде или побегне. Псовао је и жену и овдашње издаваче и неуморно уверавао свакога око себе, како је он све учинио што један мушкарац може уопште да учини и да пружи. Наравно, у себи никакву кривицу није налазио, ни најмању, ни мајушну као што је зеница комарца.

Пред њим се појавио филм Милоша Формана: "Амадеус". И када је поново своме лицу приближио запаљену шибицу са новом цигаретом међу прстима, док се пређашња још димила у пепељари и нагло издахнула, на његовом лицу се појавио  кез Салијерија,  пун мржње, беса и горчине. Исти обрис увређеног и обесног  музичара, који  у полумраку своје пусте одаје и у тами своје душе спаљује распеће, јављао се у његовом мутном погледу. Спаљивао је Христа и остао сам са својим демоном, који се, ето, ове вечери поново прославио у облику непознатог морског јежа. Црне  енергије су преплавиле његове дуге, чак, префињене прсте и утопиле су се у зелене очи - док је ван коралних хридина побеснели морски пас растргао мамац и пробуразио себе оштром удицом, која се као изгубљени сребрени новчић у бунарчићу среће,  зацаклила у ноћи. Млади свештеник  му је из своје торбе извадио и пружио мали папирић. Фотограф се пијано дизао у намери да крене кући. Одмахивао је и гунђао, није му више било ни до друштва, ни до било чега. Јер помоћ овде није налазио. Својим доласком надао се њиховој помоћи, а уместо тога,  добио је пусте слушаоце, који га - по његовом најдубљем, сада већ, изнад свега, увређеном уверењу - нису ни схватили нити оплакивали. А највише је уживао у сопственом, уникатном самосажаљењу. Од њих је то узалудно и очекивао, оно што му је највише требало у том моменту - није добио.

У колима је Фотограф убацио касету  и одврнуо до даске. "Набуко" и "Хор Јевреја" разлио се по тупој месечини тропских Сејшела, у међувремену, потпуно је заборавио да се  на трен приупита: "Зашто ми се  све ово дешава?"

Девојка 2.

Њујорк је и овога јутра био исто тако ужурбан као и што се то и очекивало од њега, без обзира, гледали ми то преко наочара Вуди Алена или из перспективе Индијанаца, који свакога јутра висе око небодера и чисте огромне површине стакла. Био је то обичан дан када су, као и увек, замирисале кухиње свих могућих  ресторана, почев, од вијетнамске преко јеврејске, па чак до мексичке и ирске, све то беше помешано са укусом руског и кинеског чаја уз италијански орегано, индијски кари и грчку фету. Ослободили су се мириси спаваћих соба, тоалета, фрижидера, козметичарских салона кућних љубимаца те испусних гасова хиљада аутомобила и камиона, док је жути задах блештеће три шестице, на безименој зградурини, лебдео на самоме Вол стриту или можда на Петој авенији. И нико није обраћао пажњу на све то. Ни на све те јутарње мирисе и задахе, нити на она три броја, која су се разоткрила пред Јованом и створила видик препознатљивог знака одбеглог анђела. Свет је, као и Њујорк, био исувише обузет самим собом  да би успео да примети и схвати заозбиљно све оно што му се даје, пружа, прстом упире и сугерише. Људи су досадно одмахивали рукама, а у њихове улице, метрое и погледе све се више уносило мноштво нескривених симбола зла. Сатанистички натписи, рекламе са ликом ђавола, музика и многи производи, који су у свом називу имали део те симболике, запатили су се и  разврежили, а да о томе, одиста, нико није бринуо. Људи су се, једноставно, навикли на све то и више нису постављали никаква питања. Изродила се једна потпуно нова генерација, у чијој свести није постојала потреба за питањима. У прецизним и пречистим елитним школама где деца усвајају амерички мит и нови вид битисања - а не и живота - седело се посебно, сваки за себе. Сви су они имали своје посебне столове, посебне столице и посебне компјутере. Па, ипак, имали су и нечег  заједничког. Били су то унапред израђени, строго дефинисани,  до танчина проверавани задаци, затим, носили су сличну униформу и имали су истоветно поимање света. Била је то генерација изузетно послушних и учтивих. Расли су тако мали, лепо подшишани, самоуверени клинци, који нису имали могућности да поделе своје тајне са другом из клупе, јер, њега једноставно није било. Чак ни у програму. Кроз ужасе тестова пробијали су се сами, усамљено сами. Тако су, из године у годину, све више постали саможиви клинци, зачаурени и заведени својим компјутерским игрицама у којима су се борили и надмудривали, гањали и убијали у друштву разноликих монструма. Од њих су се, на самоме почетку, мало чак и плашили -  деца увек најискреније реагују - да би касније, током многих часова проведених пред екранима, тај страх постепено ишчезавао. Полако али потпуно несвесно, почели  су да уважавају и прихватају изглед и дела  тих сподоба и монструма. Временом, те ругобе са екрана, постале су њихови љубимци, деца су их заволела, да би на крају дошло до крајње фазе поистовећивања. Треба да се призна, малишани су највише волели оне најгоре и најсвирепије. После Спилберговог Xурасик парка, деца су просто  живела у манији диносаура. Највише су обожавали најкрвавију сподобу, која немилосрдно убија и прождире људе. "Он је најјачи! Он је најбољи! Баш је супер! Кул!" - одговарали би вам клинци на случајно постављено или просто  питање.  Деца воле да се плаше и покушавају да свој страх испробавају на најжешћи начин. Просто пате од искушења. На тај начин, њихов живот се привикавао на гадости, тако су постепено почела да их конзумирају у великим количинама и да се развијају под њиховим утисцима и упливом. У предпубертету, клинци су понекад пуштали Хичкока - он им је, искрено речено,  деловао и  сувише наивно - а у пубертету Спилберга и остале. То се одражавало и на њиховим графитима, пред којим би се сваки ауторитет рушио и свака би светиња тотално крахирала. Није било цркве, музеја, метроа или статуе где се не би појављивале дречиве боје разних натписа и имена.  Често су то били мотиви и  ликови чудовишта из познатих филмова, прво на зидовима, а затим и на њима самима. Неки од њих су се збијали у групице и означавали своју припадност тетоважом разних мотива аждаје, ђавола, бројева, мачева, ножева и других ознака, оживелих пиратских симбола. Неприметно, ови су се знаци  све више упијали у њих саме, па је случајни мотив постао унапред смишљена намера и избор њихове свести.

Појединци генерације са краја двадесетог века, стали су у ред и уписали се на разне, лепо офарбане колеxе, окружене  парковима и прецизно ошишаном травом. Други су ступили у радњу или ресторан да гледају како се стиче богатство  и да миришу туђи напола поједени оброк. Понеки су се дали у скитнице по асфалту и наставили генерацијску традицију живљења на социјалном.  Сви су имали свој избор и слободу да се преиспитају, размисле и, коначно, да се сами определе. Многи су се колебали између силних кредита и лаке зараде. Једно је значило привидну  сигурност, а друго загарантовани ризик. Често се дешавало да су се та два појма и поимања укрштавала и претапала једно у друго. Понекад није било лако разликовати полицајца од криминалца, баш као у дечјим играма по вртићима. Међутим, како су пролазиле године, сви су постали оно за шта су се определили још у својој трећој години живота. И то је било нормално. Све су више радили, а све мање сањали и сањарили. За то им је добродошла - да би некако, ипак, успели да се опусте и да побегну од себе самих - дрога и чаробна кутија. Задовољавали су се спортом, музичким спотовима и директним преносима из градске већнице где су се осуђивале убице и познате филмске звезде; уплитали су се сладуњаво и надражено у туђе животе и судбине и једноставно заборављали - на њихову највећу срећу - на саме себе. Постајали су, тако, људи, не само без икаквих питања, већ и без саме жеље да  постављају питања. Ступила је нова генерација на покретне степенице, која је све своје дечје снове  упаковала у серије "Рат звезда" и "Мапет шоу" гледајући и верујући више својим екранима но рођеној мајци, баби или деки. О оцу, углавном, ништа нису ни знали. Он се једноствано редуковао на појам зараде. 

  Стасали су људи, који су заборављали не само свој матерњи језик већ, уопште, језик као основно средство комуникације. Знали су за један  термин и заборављали све остале речи. Знали су за тетрапак и пастеризовано млеко, а заметнули су речи као: крава, мужа, каца, сено, паша, слама, виле, јасле, жуљача, оброк, измет, рогови, мирис, муве, штала и фармер. На њиховим столовима постојао је само тетрапак са млеком и ништа од свега онога што претходи, као да га и нема. Био је то период суженог знања и убрзаног времена.  "И чему сва та фрка, уосталом?" - постављао би своја кратковидна питања пијани Ирац, који је свакога јутра излазио из своје омиљене кафане пљујући по свим свецима и по својој жени Италијанки, која се потуцала са протестантским, плавооким попом и збуњеним - у своје зулуфе замршеним - младим рабином,  који је побегао из Вилијамсбурга. Клео је и Порториканце и Кинезе са којима је Ђина поделила све своје јужњачке чари; а понајвише је псовао себе самог и своју заборављену келтску душу.

Изопаченост је ушла у њихове прсте, руке, ноге, срца и удове. Жене су патиле за правим мушкарцима, а њих нигде није било. Они су се све чешће забављали припадницима истога пола, а лепши пол је утеху налазио код неудовољених и незадовољених  пријатељица.  Обриси Старога Рима  неумитно и нескривено су се појављивали са свим својим атрибутима и нијансама. У Њујорку се губила можда једна од најбитинијих ствари људскога живота: Равнотежа, а одмах иза ње, и сама суштина: Љубав.

***

   Девојка је наставила да сања недореченог анђела са чудним осмехом у дну усана, обавијеног у нежне обрисе беле драперије. После мањих препирки и свађа са "Плавооким", схватила је да га је суштински превазишла, а он, уистину, није био у стању да је прати. Кренула је својим путем, стазом трагања и постављених питања, која су је просто опчињавала.  Све се више удаљавала од телевизијских екрана где су протестантски пастори, католички бискупи и рабини неолози неуморно проповедали о Богу, о човеку и његовом моралу, инсистирајући на искључивој привилегији једине могуће истине, која је једино,  и то незаобилазно, била присутна тек у њиховој речи, у једином поимању њиховог Творца. Једино су из својих мозгова, да не помињемо срца,  испуштали главу 23. Јеванђеља по Матеју. Поступали су несмотрено и нехајно али никако несвесно. На завршетку својих беседа, уз широки осмех,  тражили су да им се доставе паре, указујући строгим тоном  да то није ништа мање важно од  јутарње молитве, па чак, и од причести.

Девојка се родила у породици, која није много  бринула о себ