Владану

Сатима већ седимо у аутобусима и само чекамо и чекамо. У једном тренутку неопрезности испустио сам ове записе што их већ месецима брижљиво слажем. Папири су се разлетели на све стране, једва сам у овој гужви успео да их скупим. Потрпао сам их у ранац, прљаве, изгажене, помешане, нисам ни покушао да их поново разврстам. Кад стигнемо кући, сложићу их по правом, хронолошком редоследу, јер су ми се сада тотално измешали сви листови, и сви на њима описани ликови и догађаји.

Помешали су се рат и мир.

Пре пар дана је склопљено примирје које се, за разлику од претходних, углавном поштује. Последња граната која је пала на касарну погодила је биоскоп. Отишао сам да погледам штету. Ништа страшно: једна рупа на зиду и неколико седишта растурених у парампарчад. Кроз рупу се повремено пробија сноп сунчевих зрака и пресеца биоскопску таму, неодољиво подсећајући на светлост кинопројектора.

Допао ми се амбијент у празном биоскопу, отада сваки дан долазим овамо, пењем се у кинокабину и ту седим сатима, у самоћи. Обожавам ову просторију, препуну старих филмских трака, с отрцаним, препотопским кинопројектором у средишту. То је моје царство. Претурам по стварима, одврћем прашњаве филмске траке и прегледам их. Све сама историја, окорела на сликама од целулоида, непокретним услед недостатка струје. Када ми досади да их дешифрујем, црткам нешто или пишем. Сатима не избијам из кинокабине.

Седим ту и размишљам, из главе ми полако ишчезавају слике спољашњега света – вртим своје филмове.

Од прошлог викенда више не смемо да излазимо у град. Забрана Центра. Ана сваки дан долази да посети Амадеуса и сваки пут нам доноси колаче. Масу неких торти, пуслица, ба­клава, кифлица, пита. Гушимо се у слаткишима. Потраје ли овакво стање још неколико недеља, угојићемо се као свиње.

Сањам сваке ноћи откада знам за себе и моји снови нај­че­шће личе на филмове. Сваке вечери идем на спавање као што други одлазе у биоскоп, и једва чекам да заспим јер знам да ме чека нова прича. Након буђења сећам се сваког детаља: сатима умем да размишљам о својим сновима – филмовима. Одређујем им жанр, дајем им чак и наслове.

Снови су за мене исто што и јава: мозаик од искрзаних комадића стварности.

Ноћас нисам могао да заспим. Никако да ми дође сан на очи. Био сам у униформи као и увек, не сећам се да сам је уопште скидао од почетка рата, осим при пресвлачењу. Увек нешто може да се деси, зато нам и чизме, упркос језивом смра­ду, целе ноћи стоје у соби.

Неко зло доба беше. Лежао сам тик до прозора, главом према орману, и слушао како по касарни падају гранате.

Ослушкивао сам њихов фијук и процењивао где ће која да тресне. Човеку се невероватно изоштри слух за те ствари. Го­во­рио сам у себи: ова ће да падне у близини кантине, ова недалеко од хаубице, ова поред објекта прашинара, ова тик уз Принци­по­ву зграду, ако не и на њу саму. Слушао сам их како се редом забијају. Бам. Бам. Бам. Никако да се успавам. Остали су већ одавно спавали, или се бар нису померали.

Опседао ме неки чудан осећај, зла слутња, да ће једна од тих граната ударити тачно на наш прозор. Увртео сам то себи у главу, видео сам је како се забија уз страховити блесак и екс­пло­зију, растура орман и разноси све, и собу и нас, у ситне комаде. Толико је та мисао била снажна да сам премро од стра­ха. Молио сам бога, а не памтим када се то последњи пут деси­ло, да ме сачува, да ме одбрани, да ми се смилује. Само да прође ова ноћ и да се ништа не деси.

Све до јутра ока нисам склопио, чекао сам своју гранату. Пала је тек негде пред свитање, забила се у зид при самом теме­љу зграде, тачно испод нашег прозора. Зграда се затресла, љу­ља­ла се као лађа насукана на санту леда, на све стране се чуо прасак стакла. Нисам скочио с кревета, остао сам да лежим као и сви остали. Ако нам се плафон сруши на главу, свеједно нам је да ли стојимо или лежимо. Убрзо се, међутим, све смирило, љу­ља­ње је престало. Цела ствар можда и није трајала дуже од јед­не, или, највише, две секунде. Због те две секунде целе ноћи ока нисам склопио.

Ни сада ми није јасно откуд ми тај предосећај. Последњих дана нас гранатирају скоро сваке ноћи, а ја обично мирно спавам. Тек понекад се пренем, код неке снажније експлозије. Све је то, чини ми се, била само игра пренапрегнутих живаца. Запљуснуо ме тај страх, надошао је нагло као плима, а исто се тако брзо и повукао. Не дешава ми се то често, срећом.

У ствари, последњи пут сам се овако уплашио оне мировне демонстрације.

Изласци су најлепши део живота у касарни.

Пуштају нас у град петком, суботом и недељом. Петком и суботом до дванаест, а недељом до једанаест. Најбољи ученици могу да траже дозволу за излазак и преко недеље, али они ту повластицу најчешће не користе: радије остају у касарни и бубају до изнемоглости. Сероње.

Мени, напротив, сваки други викенд лупе забрану. Кажу да сам безобразан. Ја не мислим тако, али Амадеус тврди да не схватам ствари на прави начин:

– Ово је војска, човече! Нико те не пита за мишљење. Ћути и ради шта ти се каже.

– Чекај – кажем му ја – ако је војска, није казнено-поправни дом! Ја сам овамо дошао да учим, а не да ме киње! Шта то хоће од мене? Разуме се, нико од старешина не уважава моје аргу­менте. Зато сам принуђен да се довијам како знам и умем. Викендом позајмљујем књижицу од некога ко неће да излази, а преко недеље, када су легитимације под кључем, бежим преко ограде. Пресвучем се у цивилно одело за време вечере, искочим кроз прозор, пребацим се преко ограде и – слободан сам. Често излазим и сам, када је лепо време. Мало прошетам по граду, опуштам се и разгледам. Удишем слободу и пуним батерије. То ми много значи: мислим да бих одавно пуко без тих вечерњих третмана.

У нашу касарну је, међутим, теже ући него из ње изаћи. Једном сам се враћао из града после дванаест и прескочио ограду. Одједном чујем стражара како урла:

– Стој! Руке горе!

Зна да сам питомац, али њему, кретену, требају поени.

– Лези – виче – руке на потиљак!

Мени, наравно, није падало на памет да легнем. Одвратио сам му, ван себе од беса:

– Хајде, немој да сереш! Шта се ложиш, будало!

Тада је нешто шкљоцнуло. Идиот је репетирао пушку! Истог тренутка сам се бацио на земљу. Онај кретен ме терао да пузим неких двадесет метара, па ме после још и пријавио. Три дана сам прао и чистио све што је могло да се пере и да се чисти.

Чистоћа је у војсци главна казна.

Међу питомцима немам непријатеља. Чак ме и Вуле по­шту­је. Када га је Медо питао што се са мном никада не качи, Вуле је слегао раменима и одговорио: судбина.

Тек недавно сам сазнао зашто ме се многи плаше: првог дана, тек смо били стигли у школу, окупила се друга година да погледа нас гуштере. Ту је била и групица мангупа, што нон-стоп праве фрке. Туку се, изазивају кавгу у граду, стално су кажњени. Један од њих ми је испричао шта се десило:

– Кад сам те први пут видео, рекао сам осталима: овај је дошао у касарну да неког убије!

Изгледа да су сви то прихватили здраво за готово. Ваљда имам такво лице. Када се уозбиљим и сложим фацу, људи помисле: е, овај је неки зајебан тип.

Та смешна реченица изговорена још првог дана залепила се за мене као нека етикета: и до дана данашњег је довољна да ме заштити и да свима улије страхопоштовање. Сви ме држе за опасну фацу и не смета им што се никада ни са ким нисам тукао. Када крене нека групна зајебанција и мангупи заређају од човека до човека да их зезају, мене увек изоставе. Знају да не волим такве ствари и то поштују.

– Нећемо Богија – кажу.

Ти никада ниси провела дуже време на оваквом месту, па ти је вероватно тешко да то схватиш. Фама је у касарни неупо­ре­ди­во важнија од истине.

Рат је у нашу касарну привукао праву галерију сваковрсних лудака. Међу њима је и један момак кога сви зову Вуковарац. То је тип без икаквих видљивих емоција. Када се не пуца, он без престанка шпарта по касарни, звиждуће Марш на Дрину и игра се ручном бомбом. Баца је у ваздух па је хвата, котрља је ногом по бетону, или је врти око струка као кошаркашку лопту. Виђамо га свакодневно. Даноноћно лелуја по саобраћајницама, пистама и зеленим површинама, као нека авет.

Нико не сме да га заустави. Чак га се и старешине клоне, у неком сујеверном страху.

Ага је друга прича. Тако сви зову капетана наше класе, Скендера Агића. Ага.

Онижи тип, набијен, са брковима. Падавичар. Кад Ага вик­не, заледи ти се крв у жилама. Уме на смрт да препадне људе.

Мене је прилично брзо узео на зуб: још јесенас када сам се, из чисте досаде, ошишао на ћелаво. Можда сам стварно прете­рао, али је то за мене војничка фризура. Устајем ја следећег јутра сав бунован, а Ага ме сними и пришуња ми се иза леђа, нечујно као нека звер. Уста су му била тачно поред мог левог ува, када је нагло дрекнуо: 

– БОГАВАЦ!!!

 Цео ходник је одзвањао. Окренуо сам се ка њему, а већ сам дрхтао као прут, живци су ме издали. У старту ме покосио.

– Каква је ово фризура питомац? – кезио се, пиљећи у мене леденим погледом. Шта сте ви? Тифусар? Или, можда, члан неке секте!?

Животиња.

Од тога дана користио је сваку прилику да ми напакости. Пролетос умало да ме доведе до ивице. Једног дана, управо смо се враћали са наставе, видимо како Ага стоји испред нашег об­јекта и чека нас. У ствари, чекао је мене. Имали смо шест часова, а на крају неке кондиционе зајебанције, били смо мртви уморни. Ја нисам ни обраћао пажњу на њега, замишљао сам како ћу да се умијем, па да идем на ручак. А после ручка спавање до четири. Милина. Ага је, међутим, прекинуо моја маштања:

– Богавац, дођи овамо!

– Изволите – кажем му ја.

– Имаш петнаест минута да се скинеш и да сиђеш.

И шта ћу, сиђем ја, а он ми нареди да почупам травуљину која је никла уза зид нашег објекта. Само да би ти било јасно о чему се ради: зграда има више од стотину метара у дужину. Ја чупам, и чупам, и кувам се.

Била је нека језива врућина, сав сам био знојав, смрдљив, нокти су ми се искидали, поломили, и знао сам да после подне нема шансе да свирам на кларинету. Ага је све време ишао поред мене и провоцирао ме. Чуо је, каже, шта причам о Кости Нађу. Ја, питомац народне армије, школујем се од пара што наш народ за војску издваја, а псујем матер народном хероју!

– Шта ти мислиш – урлао је – где си дошао!? Погледај се какав си, колико имаш кечева! Мислиш да можеш да лајеш што год ти падне на памет, да бежиш у град, да радиш шта хоћеш? Идиоте мали!

Ја му нисам одговарао. Само сам ћутао и чупао. Кад сам завршио, Ага је само процедио, и не погледавши ме:

– Сад метлу у руке и почисти све то.

Узео сам метлу и кренуо да чистим, а он је и даље ишао поред мене и изводио ме из такта. Те, није добро ово, није добро оно, тамо ниси почистио, лепше то, лепше ово: тражио је длаку у јајету. Кад сам стигао до краја зида, премерио ме од главе до пете и рекао:

– Не ваља ти то, Богавац. Хајде поново.

– А ручак? – питам га.

Аги је истог трена заиграло нешто испод ока:

– А шта ако останеш гладан!? – дрекнуо је. Ово је војска, а не одмаралиште, воле!

Тад је и мени пуко филм. Нагло сам се окренуо, звекнуо метлу о зид и почео да урлам:

– Нисам вам ја ђубретар! Ја сам овамо дошао због музике! Довршите сами ако вам се не свиђа!

– Ти ниси нормалан, Богавац – рекао је Ага, нагло снизивши тон. Знаш ли куда то води!? Хоћеш да те пошаљем на четврти спрат ВБС-а?

Најежио сам се. На четвртом спрату ВБС-а су смештени лудаци. Онај ко пукне у војсци иде на тај четврти спрат. Знам за неке питомце који су били сасвим океј, само мало на своју руку, као ја. А онда би их неки од старешина узео на зуб, упорним малтретирањем би их довео до границе и на крају послао на четврти спрат Војне болнице. Ту када дођеш, више се не враћаш. Добијеш папир да си одлепио и – здраво. Кући. Тамо и да уђеш здрав, пре или после полудиш међу оним лудацима и лекарима.

Срећом, Ага није остварио своју претњу, само је позвао моје родитеље на разговор. Они су допутовали још крајем те недеље. Ага их је увео у канцеларију и напричао им све и свашта о мени, а ја сам морао цело време ту да стојим и да слушам.

У ствари, та сцена ми је одговарала. Хтео сам да се скинем. Нека само прича, помислио сам, нека ме оцрни што више. Бар ће и моји маторци да схвате како војска није место за мене.

Кева је укапирала ствар: када смо, после, шетали по граду, убеђивала је маторог како треба да ме воде кући. Ја сам се одушевио:

– Спаковаћу ствари – рекао сам. Још данас могу да пођем са вама!

Матори, међутим, ни да чује. Да останем, па да останем. Вртео је познату плочу: ово је војна школа, забога! Сигуран посао, обезбеђен стан, добра плата – и остала срања.

На крају смо отишли до мајора Петровића: он и матори су стари ортаци. Петровић ми је рекао да се не скидам, средиће он проблеме с Агом. Остао сам, а ствари су се, зачудо, изгладиле.

По граду се и даље пушкара. Већ смо навикли. По цео дан висимо у тв-сали и гледамо нови муслимански канал. Нон-стоп пуштају филмове, као да су опљачкали неку видеотеку. Сви филмови су акциони: Терминатор, Рамбо и остала чуда. У паузи пуштају муслиманску музику и пљују по Србима. За то време одемо да презалогајимо или да се испишамо, а онда се вратимо да гледамо следећи филм.

Командир нашег вода је потпоручник Аца Гавриловић, се­роња из Лесковца. Зовемо га Карика Која Недостаје, пошто је ружан као праисторијски експонати Британског музеја.

Карика упорно копира Агу, али никако не успева да га скине. Има ситне очи, и згужвану фацу као младунче од мај­муна, па кад се намршти и викне, умишљајући да је страшан као Ага, ми падамо од смеха. Нико на њега не обраћа пажњу. Агу сви цене: иако је свиња, он је такав какав је, не фолира се. Оно што каже, то ће и да уради. А Карика само прети и зајебава нас због неких ситних, небитних ствари. Ауторитет му је раван нули. Чак и када изиграва ортака, а то се често дешава, држимо га на одстојању: више пута се десило да је оцинкао некога ко му се поверио.

Вуле је направио сцену већ на првој смотри коју је Карика одржао у нашој соби. Стао је пред њега без капе, сав искривљен, глумећи збуњеност, и кренуо да рапортира:

– Друже потпуковниче...

А ми у врисак. Пет минута смо се цепали од смеха. Карика стварно на све личи само не на потпуковника. Он се сав зајапу­рио па је почео да виче на нас:

– Какав је то начин, како се то понашате! Не треба да му се смејете! Тек сте дошли, нормално је што греши!

Цивилни професори нису много битни, дођу, одраде своје и оду кући. Професори за војне предмете исто тако. За нас су нај­важнији професори за музичке предмете.

Кларинет ми предаје Мухамед Алић, Мујо. Ја и мој ортак Раде идемо код њега на часове заједно, понедељком и средом. Се­ћам се, на почетку прве године разговарао сам са неким ста­ри­јим питомцима. Питали су ме шта свирам. Кажем: клари­нет.

– А код кога?

– Код Мује.

– Ауу – кажу – најебо си!

Када поменем Мују, сви се хватају за главу.

– Где код њега, јебо те!?

– Што? – питам.

– Видећеш. Ако будеш имао тројку, бићеш срећан.

Мујо је човек од метар и педесет. Има високо чело, а коса му је попут свиле. Увек је зализан и подшишан, личи на неку добро ухрањену бебу. Језива фаца. Плаве, буљаве очи, нос као у свињчета, напућена уста. Прави мали Наполеон. Има пиштав, уњкав глас и тежак босански акценат.

За Мују се прича да као питомац никада није излазио у град. Док су се други зајебавали, играли фудбал, излазили, он је вежбао на кларинету. Ни са ким се није дружио, сви су га тукли, малтретирали.

Пошто сам очекивао да ће ме Мујо кињити, од самог по­чет­ка сам озбиљно кренуо да вежбам на кларинету. Хајде, рекох себи, кад је већ будала, нећу да правим себи проблеме, бићу добар. У прво време је све текло у најбољем реду, било је, чак, лакше него што сам се надао. Редом сам добијао петице. Ме­ђу­тим, та почетна идила није трајала дуго: свега два-три месеца. Након тога Мујо је постао право ђубре. Рецимо, Раде је гори од мене пет пута, а он га хвали, даје му петицу. На мене се нон-стоп дере, псује ме:

– Проћераћу те из школе! Међеде, глупане, ниси низашта!

Посматрам одређене људе из друге класе који свирају код њега и све ми нешто сумњиво. Видим како пропадају. Гледам их како вежбају, па се нервирају, псују, мрзовољни су, гризу нокте, а кад иду код Мује на час, дан им је упропаштен. Најзад укапи­рам ствар. Сви они су у почетку имали саме петице као и ја, и сви су из Србије. Мујо, изгледа, намерно бира такве ученике. Прича се да су га они највише малтретирали док је био пито­мац, па сад нама наплаћује дугове. Од свих питомаца што сви­ра­ју код њега, свега двојица-тројица су из Босне. Они сасвим добро пролазе.

Професор клавира је тип који, по свој прилици, живи зато што мора да живи. Буквално тако. Зове се Анте Кларић. Аветињска појава. Никог не примећује, а ни њега не примећује нико, упркос томе што је огроман. Право једно брдо од меса, скроз сметено и изгубљено. Зато и не вежбам на клавиру колико би требало. Понекад ми је криво због тога, али не тера ме, па се опустим. Кад почне да виче на мене и хоће да ми да кеца, ја сложим неку невиђену причу. Имам проблема код куће, разводе се матори, лудница, пуко сам скроз, не могу да вежбам. Или узмем фластер и обмотам прст, па му кажем:

– Не могу да свирам, исеко сам се.

То су ствари које нико други не би прогутао. Али он само климне главом и каже: добро.

Њему је све добро. У његовом свету нема конфликата.

У нашој соби влада атмосфера као у неком неореали­сти­чком филму. Вуле чита Еротику, ја пишем, Роки броји флаше од ужине, а напољу ветар дува. У вежбаоници Камено Теле раз­би­ја флауту, а матори му иде у рат за три дана.

Ово ратно време је стварно зајебано, све више га осећамо. Јуче су у Театар ушла два муповца у новим униформама са грбом Кулина бана, обојица два са два, окићени оружјем. Данас су поред касарне у неколико наврата протутњала борна кола МУП-а са пратњом. Таман помислимо отишли су, а они се опет појаве. И тако више пута, као да нас изазивају.

А Медо се све више национално освешћује. Седели смо прексиноћ у неком кафићу, а келнер нам је донео пиво. Медо је погледао флаше и почео да се буни:

– Што си нам донео пиво у зеленим флашама!? Враћај то!

Келнер није хтео да се качи са њим, однео је флаше и донео друге, а Медо му је само климнуо главом у знак одобравања и погледао нас испод ока, сав поносан.

Од пре пар дана морамо да замрачујемо собе. Проблем смо решили једноставно: преместили смо ормане испред прозора. Допада ми се тај нови размештај, маштовитији је од претходног.

Прекјуче нам је прочитана наредба пуковника Пауновића према којој се и паљење светла строго забрањује. То наређење, међутим, чини помало апсурдним једна чињеница – струја нам је од пре три дана дефинитивно искључена. Пауновићеве заповести, по обичају, каскају за стварношћу.

Укапиравши да струје више нема, поразбијали смо све си­јалице, лустере, утичнице и почупали све водове којима су биле премрежене наше собе. Ништа од тога није остало. Ако би се сада којим случајем и вратила струја, ми бисмо остали да чучимо у мраку.

Најгоре је што и вода само цурка. Има је таман за пиће и за кување, а на прање веша и на туширање можемо да заборавимо.

Бар киша да падне, па да се окупамо као људи! Али кише ни за лек. Ни капи није пало читавог пролећа.

На кухињу можемо да заборавимо. Постројили су нас на ходнику, јуче пре ручка, а онда се појавио неки мајор, вероватно обавештајац.

– Од данас више не идете на ручак у кухињу – саопштио нам је кратко. – Доносиће вам храну у собе.

Ми се одушевили: јешћемо у соби! Супер! Не морамо више да се постројавамо, да марширамо до кухиње и назад, не морамо ни прстом да мрднемо, само да се излежавамо и да чекамо да нам донесу клопу! Као у неком хотелу! За дивно чудо, нико ништа није ни питао. Вест је била толико изненађујућа и толико добра, да нам се учинило сувишним постављати било каква пи­тања.

Одговор је убрзо стигао и без питања. За време ручка, док смо у соби таманили конзерве, нешто је пукло. Навикли смо већ на експлозије, али ова детонација је била снажнија од уобичајених. Погледали смо кроз прозор и видели да је кухиња отишла у аут. Неки паметни момци са Хума погодили су је ракетом за навођење. Тачно у време ручка.

– Срећа што нам обавештајци добро раде – крстио се Медо.

– У праву си – смејао се Раде. – Бескрајно сам им захвалан. Мрзим кад ми ракете пливају по супи.

Нисмо се удубљивали у ту тему. Нико не воли да замишља себе како га растура ракета док руча.

После смо отишли да погледамо шта је остало од кухиње. Момци с Хума гађали су прецизно – плафон је био скроз рас­турен. Стајали смо на сред те огромне, сабласно празне просто­рије, пуне преврнутих столова и столица и гледали како се кроз изломљену кровну конструкцију пробијају сунчеви зраци.

У сноповима светлости комешала се прашина.

У пола шест ујутро у собу улази дежурни и издире се:

– Устај, војско!

Тако почиње сваки наш нови дан.

Дежурни је увек питомац, један од нас, али то га не спречава да се понаша као животиња. Људи се дословно изобличе када су дежурни. То знам по себи. Човек се, с једне стране, плаши да не зајебе ствар, јер ће му као казну увалити дежурство за викенд и онда нема изласка у град. С друге стране, он осећа да сад има неку власт, да је изнад осталих.

Каткад и мене ухвати то лудило. Шпартам по спрату као дежурни, чујем неке питомце како галаме, и издирем се на њих:

 – Шта урлате, животиње! Марш у собе! Часови учења!

Они ме гледају у чуду:

– Хајде, немој да се зезаш, Боги! Шта ти је?

Ништа им то не помаже, ја се строго држим правила. Заређам по ходнику и качим се за сваку ситницу: чизме нису чисте, ово није чисто, оно није чисто. Улећем у собе ујутро и дерем се као свиња:

– Устај, војско!

Ко неће да устане збацим га с кревета. Радим све што мрзим да ми се ради. А остали исто тако.

Наставу је могуће избећи једино ако се човек претвара да је болестан. То, међутим, није нимало једноставно. Као прво, болесни ујутро морају да се пријаве код дежурног. Ко то не уради, неће га пустити код лекара, па макар био на самрти. Ово правило је, наводно, уведено због нас, фолираната. Која глупост! Ми никада не заборавимо да се пријавимо: ја сам сваке недеље пријављен најмање три пута. Сваког јутра на смотри, када Ага пита ко је за лекарски, јави се бар петнаесторица нас.

Ага нас онда испитује и одређује ко је за лекара. Дође, ре­цимо, до првог и пита га:

– Шта ти је?

– Прехлађен сам.

– На наставу.

Дође до следећег. И тај лупа нешто без везе. Ага, међутим, за трен ока поставља дијагнозу:

– Карикираш. На наставу.

Дође до мене:

– Шта је теби, Богавац?

– Морам код зубара! Хитно ми је, зуб ме откида!

Ако се, рецимо, Ага превари и одобри ми преглед, следећа препрека је један од лекара. С лекарима се воде отприлике овакви дијалози:

– Да чујемо, Јагоше, шта ти је!

– Болестан сам.

– Јеси ли много болестан?

– Много сам болестан.

– Па, шта ти је?

Ја ту почнем да лупетам, не бих ли га некако исфолирао. На жалост, мој монолог доктор веома често пресеца питањем:

– Која си ти школа?

– Музичка – кажем му, и већ знам шта након тог одговора следи.

– Музичка!? Марш у јединицу!

Зна се да музичари највише карикирају. Било када да одем у болницу, она је увек пуна музичара што чекају на лекар­ски преглед. Нађу се ту, додуше, и неки момци из других школа: они су, најчешће, стварно болесни, кијају, кашљу, или су се, ре­цимо, исекли, али не могу да дођу на ред од силних музичара фоли­ра­на­та, што свуда седе у великим групама, причају вицеве, умиру од смеха и у сјајном расположењу чекају да их прозову.

У старијој класи имамо и једног првокласног медицинског стручњака. Зовемо га Примаријус. Човек је завршио медицин­ски факултет у војно-музичкој школи: познаје све болести света и све могуће симптоме. Соба му је пуна приручника из меди­цине и још му се није десило да омане.

Сваког јутра је у болници: седи увек на истом месту, као да је део намештаја. Спријатељио сам се са њим, па га у последње време све чешће гњавим да ми набаци неку идеју. Шта да лупам, човече, сваке недеље морам да смислим нешто ново! Он почне да набраја: је си ли рекао ово, је си ли рекао оно... Јесам, јесам, јесам... И он крене да размишља. Одједном се сети:

– Знаш шта: реци да ти прескаче срце, да си доста времена пио те и те лекове, који су ти изазвали ту и ту болест на бубрезима, али то се стишало. Само сад не смеш више да пијеш те лекове. Сада пијеш неке нове лекове, зову се тако и тако, али ти они не помажу, и зато...

И тако у недоглед, само прича и прича, разбацује се имени­ма лекова и неким латинским изразима. Исприча ми читаву ис­торију болести за неких пола сата, једва успевам све да попам­тим. Међутим, ствар вреди труда: Примаријусу се још никада није десило да не оде на ВБС. Већини питомаца лекари у ка­сарни само препишу неки лек и врате их на наставу. То се и мени редовно дешавало, све док нисам почео да причам приче које ми је смислио Примаријус. Лекари ме отада обично гледају разрогаченим очима, често и с неким сажаљењем, и одмах ми лупају печат за ВБС!

– Што ниси раније дошао? – питају ме прекорно.

Њихов печат је виза за слободу. Док су остали питомци на настави и док их гњаве свакојаким глупостима, ја, слободан као птица, шетам по граду, шмекам девојке, и у мислима се захва­љујем Примаријусу. Једини је проблем што на крају стварно морам да одем на ВБС како бих добио печат и од њих, јер то Ага строго проверава. Никад не смем да одем код оног лекара код кога су ме упутили. Још би ми урадио нешто од чега бих се стварно разболео. Али, Примаријус и за то има решење. ВБС је огроман, треба само шетати ходницима и вребати празне про­сторије. Три секунде су довољне да човек улети у празну орди­нацију, да зграби папир за дијагнозу, да лупи било који печат и да га мало заврне како се не би тачно видело шта на њему пише. Ако то ради мајстор попут мене, види се само др незнамкоји и ВБС, а остало је мутно. Хемијском накнадно нажврљам нечитак потпис, а Примаријус ми напише дијагнозу: смириће се ствар, али пацијент не сме да се замара наредних пар дана. И ствар је решена.

Поново је рат. Артиљерци најгоре пролазе од свих. Они су укопани на сред касарне, па их са Хума засипају гранатама. Ни они не остају дужни никоме, рокају као луди. Сећам се, првих дана рата су још и зивкали команду и тражили од Брозовића одобрење да узврате, али овај никако није хтео да им га да. Ар­тиљерци су из тих разговора врло брзо извукли поуку:

– Не даш одобрење? Ко те јебе!

Усмерили су хаубицу ка брду, без мерења, нишанећи кроз цев, пошто раздаљина ваздушном линијом није већа од хиљаду-две метара, и кренули да откидају. Растурили су пола Хума с том хаубицом, ипак, нико од њих није био кажњен. Накнадно су, чак, добили и одобрење за паљбу, уз наређење да гађају и даље.

По правилу нас не кажњавају када урадимо нешто на сопствену иницијативу. Штавише, најчешће нас похвале. Кажњавају само оне који праве изгреде појединачно, али ако подивљамо сви одједном, честитају нам на одважности и терају нас да наставимо оно што смо на своју руку започели. Нашим старешинама је, изгледа, једино важно да сачувају привид како су они ти који командују. Можемо да изгинемо или све живо да побијемо, под једним јединим условом: да се то дешава по њихо­вом наређењу.

Највише срања праве војаци. Њих много мање контролишу него нас. Они чувају део касарне преко пута железничке станице, укопали су се с једним бестрзајним топом и са неколико митраљеза на тридесетак метара од главне капије. Од зелених беретки, што су се утврдиле на станици, дели их само паркинг.

Омиљена забава војака је мажњавање аутомобила. Сатима вребају повољну прилику, а онда двојица излете напоље, док остали пуцају по станици, чувајући им леђа. Она двојица дотрче до паркинга, убаце се у неки аутомобил, обично у неки новији голф, дају гас и улете с њим у касарну. То раде усред бела дана. Њихов део касарне је пун аутомобила. Не смета им што је свим тим колима шофершајбна разбијена, а лимарија изрешетана мецима. Нема везе док иде машина! И официри су подмићени: присвојили су неке од тих украдених аутомобила, па сада ћуте. Војаци се најозбиљније спремају да приликом евакуације иду кући својим колима.

Од професора за војне предмете најзанимљивији је мајор Петровић, један од безбројних пријатеља мог маторог. Он је, иначе, тенкиста, а предаје нам војну историју. Права војничина, то се види на први поглед, али има смисла и за хумор: пре сваког часа коментарише политичку ситуацију, или исприча по неки виц. Волим да идем на његове часове.

Једном смо га замолили да нас провоза тенком по касарни. Одмах је пристао, није правио питање. Сви смо се испентрали по тенку, оклоп је био врео од сунца, а када је Петровић упалио машину, као да се земља под нама затресла. Затворио сам очи и замишљао да стојим на леђима неке огромне звери, што бесно режи, пробуђена из сна. На бетону су зашкрипале гусенице и челична неман је кренула нагло, без напрезања, и не осетивши нашу тежину. По читавом телу су ми се разливали дрхтаји мо­тора и у том тренутку сам се осећао као саставни део те моћне машине, створене за убијање.

Но, то више нема везе са Петровићем.

Већина момака је, међутим, залутала у ову школу. Угурали су их тате и маме, бринући се за њихову будућност. Војска је сигурна егзистенција, говорили су, војнике наш народ цени и поштује!

Још како. А ово споља је почасна паљба.

Данас после подне дежурни виче по ходнику:

– Обуците се и сви у биоскопску салу!

Прешли смо у биоскоп и видели да је сала дупке пуна. Згужвали су у њу све питомце. Пошто више није било слобод­них столица, стајали смо по страни и чекали шта ће бити.

У то се појавио неки сићушни, матори генерал и стао на сред бине, испред платна. Деловао је помало гротескно с оном џиновском белином иза себе. Онако укочен, изборан и жут личио је на мумију одбеглу с неке изложбе. Старачки се накашљао и кренуо да нам диже притисак.

– Ситуација је напета – каже. – У случају напада на касарну, ви питомци морате да будете спремни за борбу. Предузмите све што је потребно, будите у приправности.

Причао је, углавном, о мерама обезбеђења. Како се чувати од снајперске ватре, од минобацача, како постављати џакове на прозоре, како укопавати топове, пушкомитраљезе, шта радити са рањеницима и све у том стилу. Ми само слушамо и не веру­јемо ушима. Град миран, нема чак ни забране Центра за излазак у град, пре два дана смо били у дискотеци, све је потпуно нор­мално. О чему он то прича?

Тада се, међутим, десила неочекивана ствар. Усред генера­ловог говора нестала је струја. Одједном смо се нашли у пот­пуном мраку. Нисмо више видели генерала, само се његов глас пробијао до нас кроз таму.

– Нема везе – покушао је да се нашали генерал-мумија – ионако не треба да ме гледате, него да ме слушате! Ха, ха, ха, ха!

Нисам веровао да уме овако гласно и од свега срца да се смеје.

Међутим, на крају свога говора, мумија је рекла нешто од чега нам је мало лакнуло. Ако јој је веровати, у случају немира ми, питомци друге класе, одмах идемо кући. Остају питомци с треће и четврте године.

Они ће бити евакуисани накнадно.

Поново имамо струје! Цео данашњи дан сам провео у кино­кабини пуштајући филмове. Научио сам да рукујем кинопро­јектором изненађујуће лако. Увлачио сам у њега филмске траке, једну за другом, не марећи за редослед.

На платну су редом искрсавали и треперили искрзани, црно-бели снимци. Слетови, партизани, радне акције, војне параде, руковања и одликовања, униформисани пионири, заставе, и оружје у свим количинама. У мозаику ми се откривала читава наша тужна историја. Ратоборно-мирољубиве пароле, песнице на слепоочницама, смешне сцене скоројевићког расипништва, обавезног оптимизма и непрестаног показивања мишића. Мир­нодопска славља и ратни ужаси, наизменично, без икаквог система. Често је било немогуће установити где престаје свечаност и почиње убијање. Као да су сви ти филмови сним­љени у кругу једне џиновске касарне.

У ствари, помислих, читава наша домовина и јесте била нека врста касарне. Наши маторци, првоборци и ударници, уредили су је по сопственом укусу, као војни санаториј за ратне ветеране.

А сада од њених рушевина граде себи маузолеј.

Настава је у последње време постала неозбиљна.  Профе­сори таман крену с предавањем, а ми убацимо тему: шта ако дође до рата. То увек пали, поготово код цивилних професора, Сарајлија. Они умиру од смеха. Ма какав рат! Овај град не може да се подели!

А ми лепо узмемо план града и показујемо им како може. Овај кварт Србима, овај део Муслиманима, и тако даље. Расправљамо о томе, док не прође час.

Најсмешнија је била професорка социологије. Млада жена, много симпатична. Увек облачи неке кратке сукње, а има прелепе ноге па смо на њеним часовима стално на поду. Час нам испадне хемијска, час нам се откотрља гума за брисање... Она се не буни: или не капира ствар или јој годи наша пажња.

И њу смо ложили: биће рата. Она не верује:

– Хајде, децо, шта ви о томе знате!

Ми јој објашњавамо, упадамо једни другима у реч: Срби ће да узму Илиџу, Добрињу, Грбавицу, Враце... А овај део града ће да се подели. Кренемо да јој показујуемо по улицама где ће бити линије разграничења. Она гледа и одједном покаже на карту, праснувши у смех:

– Јао, па ја живим баш у овој улици! Онда ја нећу бити ни тамо ни овамо!

Смеје нам се из свега срца, а ми је и даље ложимо: тако ће бити, жено, сасвим сигурно! Готова ствар!

Али она се само смеје, и смеје, весело, као клинка.

3 * Читаве ноћи није испаљена ни једна граната, а нисам чуо ни пушкарање. Као да су сви узели дан одмора. Мени се, међутим, не одмара. Размишљао сам о евакуацији, коју последњих дана све више помињу. Шта ће да се деси ако заиста одемо кући? Прилагодио сам се рату изненађујуће лако, могу ли исто тако лако да се прилагодим и миру? То је исто као када би неко покушао да се врати у сопствено детињство. Како ћу да се спо­разумем са својим вршњацима који нису прошли оно што сам ја прошао? Они су сада клинци у односу на мене. Деца. Како да одговорим на њихова силна несувисла питања везана за рат? Како да им објасним буку и – што је још теже – тишину?

Мислим на тишину која ме тренутно окружује. Ово је превише тишине и то не само зато што смо протеклих дана навикли на експлозије. Стојим на ходнику, поред разлупаног прозора и посматрам сарајевску ноћ. Нестваран призор. Цео град без струје, у потпуном мраку, без икаквих звукова. Не само што се не чују детонације, нема ни других гласова: ни вике, ни смеха, ни певања, ни свађа, ни брујања аутомобила, ни музике из касетофона, ни еха фудбалских утакмица с телевизије, ни крчања радија. Ни птице се не јављају, чак ни преко дана: одавно су се одселиле, као да је позна јесен, а не пролеће. Ноћни град је пре само неколико недеља личио на кошницу, а сада личи на напуштени, чађави осињак из којег су димом истерани осови. Какав преокрет за тако кратко време! Рат је неверо­ватно моћна ствар, много, много моћнија од мира.

Окружује ме сабласна ћутња тамних обриса зграда на месечини. Као да су сви грађани, угасивши светла, напустили свој дом и отишли у непознатом правцу.

Посматрам звезде како равнодушно сијају у ведрој пролећ­ној тами и није ми тешко да замислим себе као последњег становника напуштеног града, или, чак, напуштене планете.

Неко ме је заборавио овде, у глувој ноћи, у сред свемира.

Македонац, који је био задужен за чување просторије са инструментима, нестао је без трага. Покупио је масу нај­ква­ли­тет­нијих инструмената, кларинете, гитаре, клавијатуре, читаво мало богатство, и збрисао.

Све више имам предосећај да ће се нешто десити. Не знам због чега, али једноставно осећам. Као кад изађеш у град са неком лошом екипом и знаш да ће бити фрке. Осећам да се нешто спрема, али не могу да верујем. Све ми изгледа некако нестварно. Лежимо у соби, на радију по ко зна који пут пуштају „Заједно смо расли, граде, ја и ти...” а Вуле се зеза на тему рата:

– Биће супер – каже – сви мушкарци ће да оду на фронт, а рибе ће да остану саме у граду. Улице празне, продавнице празне, можеш да уђеш и да узмеш шта год хоћеш. Где си, рате!

Питомци четврте године су завршили своје школовање и пребачени су у оркестре. Гледали смо их како одлазе и некако нам било тешко око срца: благо њима, они су слободни.

Прича се да су питомци из касарне у Рајловцу евакуисани. Потрпали су их у авионе и пребацили их у Србију. Ми, међутим, чекамо Кнински корпус. Тај корпус, наводно, треба да преузме нашу касарну, а ми се селимо тек након тога.

Све ми је то, некако, сумњиво. У Хрватској је рат. Колико времена Книнском корпусу треба да у таквим околностима стигне у Сарајево? Да ли ће му уопште дозволити да уђе у град? Чини ми се да нам том причом само замазују очи. Ова касарна је стратешки важна, не могу је тек тако оставити празну, а немају кога да ставе у њу. Најбезболније је да све оставе онако како јесте, па шта буде.

Ми смо, међутим, друга година, у случају рата свакако идемо кући. Четврта година је већ отишла, најебаће ови са треће.

Сањао сам пејзаж пред олују. Небо је било тамнољубичасте боје, мада је сунце још сјало, а пред мојим очима се уздизао брежуљак, налик на брдо Хум, засејан житом боје злата. Низ брдо су галопирала четири огромна, дивља коња, безобзирно газећи кроз класје. Први је био бео као снег, други црвен као пламен, трећи црн као ноћ. Четврти је био скроз провидан и светлуцао је на сунцу као да је од кристала.

То је био цео сан. Коњи су се незадрживо приближавали, постајали су све већи и већи, све док нису заклонили сунце.

Пробудио ме мрак.

Коњи дивљи (видео-спот апокалипса)

Цимери су ми Вуле, Роки и Медо.

Вуле је из Ниша и зове се Вукота Мрваљевић. Страшно висок тип, незграпан, смешно грађен, и будаласт. Увек је спреман на свакојаке глупости. Са њим сам у јуну пао из хемије и математике. Он је често насртљив и пргав, али је у суштини широка срца. Било шта од њега да тражиш, увек ће да ти да. Хоће он и да узме ако му нешто затреба, и то без питања, али увек и даје, не прави проблема.

Што се облачења тиче, Вуле има неке фикс-идеје. Пара има, може себи да купује скупе ствари. Има најбоље фармерке, хаос јакне и кошуље. Мирисе не купује ако су испод сто марака. Кад идемо у град, његово облачење је прави ритуал. Испробава све могуће комбинације. Воли да експериментише, и да при том од себе направи будалу. Обуче, рецимо, различите чарапе, или неку кратку кошуљу, са рукавима до испод лаката. Па дохвати неки скупоцени мирис, и сипа га на главу. Та концентрација парфема већ више смрди него што мирише. Десило се једном да је своје нове новцате ципеле умочио у неку златно-бронцану боју и скроз их офарбао. Други пут је за излазак навукао доњи део пиџаме и војнички капут, а уз то обуо војничке чизме. Пресвукао се у граду, пошто га таквог не би пустили из касарне. Често га хвата то лудило, и зато мало ко сме са њим да изађе у град. Плаше се, добиће батине због њега.

Ако га питамо зашто то ради, једноставно каже: судбина. То је његов одговор на сва питања. Судбина. Смешно изговара ту реч, са нагласком на другом слогу. Њему је све зајебанција.

Што се тиче музике, он је и ту на своју руку. Слуша групе за које нико жив није чуо. Ископао је неке експерименталне плоче, касете, ко зна одакле, и то слуша нон-стоп. Зашто? Судбина.

Други мој цимер је Роки, Врањанац. Добар дечко. И леп је. Има лепе, питоме очи и благе црте лица. Роки је билдер: уради шездесет склекова за педесет и седам секунди. Тачно смо из­ме­ри­ли. Грађен је смешно, као манки: ноге су му остале танке као штапићи, а горњи део тела му је као лепеза. Јаки трбушњаци, широка рамена, и дуге, мишићаве руке.

У суштини, Роки је право сељаче. Дечко из Врања, што свира хармонику и слуша Драгану Мирковић. У прво време то чак није ни крио. Тек касније је укапирао да је та врста музике овде крајње непожељна. Када му је Вуле, не баш љубазним тоном, саопштио какве га батине чекају буде ли и даље пуштао народњаке, Роки је покушао да их слуша кришом. Ставио, буда­ла, вокмен на уши, и певао на сав глас неки домаћи рокенрол, не би ли нас заварао. А кроз слушалице, чујемо, пичи Драгана. Вуле га је убио од батина. Поред Бумбара, Роки је најјачи у читавој класи, али је ужасно плашљив – када му подвикнеш, он се покуњи. Никад се ни са ким није побио, па Вуле може да му ради шта год хоће.

У последње време је и Роки почео да слуша нашу музику. Рецимо панк, као ја, или ЈУ-рокенрол, као Медо. Понекад, чак, и од Вулета позајми касете са експерименталном музиком. Међутим, није избацио ни касете са народњацима. Ко зна, можда их слуша када ми нисмо ту.

Све у свему, Роки је стварно добар дечко. Једина права мана му је што је циција. Када неко од питомаца добије пакет, увек га подели са осталима. Рокију то не пада на памет: он стави свој пакет у орман и не констатује никога. Увече, кад угасимо светло, он примакне столицу орману, стави пакет у крило и клопа. При том се све време осврће и проверава да ли спавамо. Ми се, наравно, правимо да ништа не видимо. Више пута нам је то урадио, док једном Вулету није досадило:

– Ко га јебе – рекао је – хајде да му узмемо клопу.

– А шта ако нас провали? – питао га Медо.

Вуле се искезио:

– Ће га утепамо!

Извадили смо Рокијев пакет из ормана и бацили се на клопу. Смучило нам се на крају, толико смо ждрали, али му ништа нисмо оставили. Било је ту кајмака, пршуте, сланине, еурокрема, чоколаде и чега још све не. Јели смо неких пола сата, без престанка. На крају смо сву амбалажу уредно очистили, савили и вратили у кутију, па смо легли да спавамо. У то се појавио и Роки, весело звиждућући неку песму. Нон-стоп нешто звиждуће. Ушао је у собу сав хепи и видео нас како спавамо. Тада је, по свом старом обичају, примакао столицу орману и отворио кутију.

Пар секунди је само ћутао. Гледао је у кутију и ћутао. А онда је почео да запева:

– Јаооо! Па, шта је овоо?

Има чудан, певљив глас, као да поје док прича, а при том маше рукама као неки оперски певач. Умрли смо од смеха. А он нас гледао, сав изгубљен, и само је климао главом:

– Добро, у реду је, нема проблема. Добро је, пичке сте, нема проблема. У реду је.

И док је он тако понављао да нема проблема и да је све у реду, Вуле је устао и почео да га шамара. Из чиста мира. Било му је криво што је Роки тако реаговао, што није почео да се дере и да се буни. Тукао га без разлога, само да се иживи. Млатио га као неку врећу. Једва смо успели да га склонимо, Медо и ја.

Изненадићеш се, има и горих типова од њега. Ту је, на пример, један добровољац кога зовемо Колекционар. Он је пре рата трговао оружјем, продавао га је по Београду и Сарајеву. Не ловачко, него баш оно право. Наменско. Има убедљиво нај­бо­љу опрему у читавој касарни – прелепу униформу и прво­кла­сно оружје.

Знаменит је, ипак, највише по својим капама. Оне су, у ствари, његови трофеји. С времена на време, Колекционар излази из касарне, провуче се ноћу, кришом, кроз непријатељ­ске линије и врати се сутрадан с новом капом на глави. Са неком зеленом беретком, на пример. Само он зна како у томе успева. Шета ту капу једно време, фантом, виђамо га сваки дан, у пролазу. Онда једне вечери опет нестане, а сутрадан се појави, рецимо, са качкетом МУП-а!

У граду има сијасет различитих војних формација и све имају своје специјално дизајниране беретке. Прави рај за оваквог манијака!

Последњи пут смо га срели јуче, док смо тражили опушке поред Принципове зграде. Прошао је поред нас, опеглан, изгланцан, у предивној униформи, и сијао је од задовољства. Најежили смо се када смо видели шта има на глави: беретку светлоплаве боје! Нагло нас је погледао, једва смо стигли да оборимо поглед.

Надам се да му се моја капа није допала. Не бих волео да и она заврши набодена на чиоду, у Колекционаровој витрини.

Мој трећи цимер је Медовић Алија, Медо. Прилично висок момак тамносмеђе косе, буљавих очију неодређене боје, и прћастог носа. Некако је сав млохав, млитав, а покрети су му феминизирани. Љуља се док хода, а када седне, намешта се као нека жена. Облачи се лепо, са истанчаним укусом. Носи скупе ствари, све у тону. Јединац је и страшно је размажен. Отац му је неки официр.

Медо је у последње време све више у фазону да је он Србин. А чист Муслиман, мајка му је Јасмина, а отац Емир. Рођен је у Сарајеву, имао је три године када су се његови преселили у Београд. Они што га од раније знају кажу да у Београду није толико србовао, али откако се вратио у Сарајево, стално се доказује. У град увек излази с платненом торбом на којој је исцртао четири велика оцила.

Вуле је и њега почео да дресира. Медо се, додуше, у почетку бунио, али га је Вуле лако савладао.

Данима су нам причали, биће евакуација, биће евакуација. Пробили су нам уши с том причом о евакуацији. Од јуче су, међутим, у оптицају нове варијанте: једна од тих је да идемо на пробој, у клин, само са пушком и с борбеним ранцем. Треба да претрчимо петсто метара до моста, пуцајући на све што се миче и не осврћући се на оне који су погођени. Пробој је самоубилачка акција, али нас сасвим озбиљно припремају за то Петровић, Карика и остали. Рачуна се да би на улици остало око педесет посто људства.

Друга варијанта је да нас извлаче хеликоптерима, док нас артиљерија са брда покрива. Та варијанта ми се највише допада: као у Вијетнаму! Нас извлаче хеликоптером, као на филму, а около димна завеса!

Наређено нам је да припремимо борбени ранац: у њега се стављају само најнужније ствари. Размишљао сам шта је оно што свакако морам да понесем. Први корак је био да елиминишем све што је непотребно, пре свега војну опрему, а затим и остале глупости. Тек након тога сам почео да се пакујем.

Спаковао сам, као прво, ове записе. Затим фармерке, петстокец. Нећу, вала, то да им оставим! Убацио сам и неке друге ствари које су ми драге: мајице, писма, цртеже и свакојаке друге ситнице.

Успомене.

Прави ортаци су ми Богдан Ђурашковић и Раде Кнежевић. Више пута смо покушавали да се спојимо, да будемо у истој соби, али можда је добро што нисмо успели. Са цимерима се човек увек свађа, свако има своје лоше тренутке. Ван собе смо ионако нераздвојни.

Богдана сви зову Амадеус. Важи за праву фацу, многи се труде да му буду ортаци, концентришу се око њега не би ли им извадио просек. С њим сам почео да се дружим случајно. Једног дана смо баш у исто време изашли у град. Ја сам, он сам. Кренули смо с причом и, једноставно, пронашли смо се. Од тада смо нон-стоп заједно.

Амадеус је дечко који има стила. Лепо је васпитан, и увек дотеран, елегантан. Има изграђени имиџ младог господина. И моралиста је, у неку руку.

Он је у ову школу дошао да се закопа. Свира перфектно и клавир и кларинет, без проблема би завршио средњу музичку. Заправо, његов отац је хтео да он дође овамо. Позната прича: „Војска је сигурна егзистенција.” Има зајебаног оца. Не сме ништа да му каже, или, не дај боже, да се посвађа са њим. То би онда, тако бар Амадеус каже, био крај.

Дефинитиван раскид.

Данас је Раде, играјући се у соби с пушком, случајно опалио. Сви смо били ту, али, срећом, нико није повређен. Лудак је направио само рупу у плафону, коју је, после, избушио кашиком и свима је показивао:

– Погледајте, колику сам рупу направио!

Не прија нам, изгледа, ово примирје, превише се отегло, убијамо се од досаде. Буквално тако. Јуче су се два интенданта играла пушком и један од њих је, у шали, повукао ороз. Мислио је да је пушка празна, али је у цеви остао један метак – дечко га је просвирао ортаку кроз главу. То уопште није усамљен случај. Кажу, имамо доста погинулих откако је закључено примирје.

Потраје ли ово затишје још неко време, међусобно ћемо се поубијати.

Раде је невероватан тип. Првих шест месеци практично није ни излазио у град. Највише једном месечно, а и тада само да мало прошета, да нешто на брзину поједе и да се јави кући. Након тога би се одмах враћао у касарну. Био је са свима добар, весео, али, ипак, некако повучен. Од њега смо стално узимали легитимацију када смо бежали у град.

Ја сам већ и тих првих месеци стално био под казном па сам нон-стоп узимао његову књижицу. На крају сам се избезобразио.

– Идеш у град? – питам га једном приликом.

– Идем – одговори – само да бацим неко писмо.

– Може – одобрим му – али врати се брзо, треба ми књи­жи­ца.

Није се увредио, напротив, пожурио је само да бих ја што пре могао да изађем.

Раде је из неког села надомак Бање Луке. Језиво је мршав, али зато жилав, има јаке руке и шаке као лопате. Ружан је као ноћ. Пун је неких бубуљица, има огроман нос, велике, буљаве очи, светлу, коврџаву косу и високо чело. Види се да ће рано оћелавити.

Он је право сеоско дете из сиромашне породице. Волимо га зато што то никада није ни покушавао да прикрије. Кад му неко каже да је сељак, он се не збуњује, него једноставно каже:

– Да, ја сам сељак. Па шта?

Скроз је природан. Он је једини кога никада нисмо покушавали да променимо, ни што се тиче музике, ни што се тиче понашања. Гесло за Радета гласи: „Не дирај га, супер је такав какав је.” Он једини сме некажњено да слуша народњаке – чак га ни Вуле не малтретира због тога.

Раде је невероватно духовит. Увек је пун неких вицева, шала. А како само уме да се смеје! То је онај прави, здрави смех, без претварања, из дна душе. Њега једино никад не можеш да видиш нервозног, нерасположеног. Кад неко од нас улети у депресију, зна се: петнаест минута код Радета и све је супер.

Никако нам није било јасно откуда та његова повученост: човек је створен за друштво, али не излази. Ту је када ти је потребан, али он тебе не тражи. Због тога смо једног дана Амадеус и ја одлучили да изађемо са њим у град. Кажемо ми њему:

– Хајде, спремај се, идеш са нама!

Раде се нашао у чуду. Звали су га, додуше, и раније неки небитни типови да изађе са њима, али Амадеус и ја, ипак, важимо за неке фаце. Почео је да се снебива, да се предомишља.

– Шта ћу ја у граду? – каже. – Не пијем, не пушим, не јурим девојке, шта да радим тамо?

Ми, међутим, нисмо одустајали. Хајде, па хајде. Видело се да му прија наше наваљивање, али никако да пристане. Питамо га зашто, а он нас погледа и одједном нам покаже своје панталоне:

– Шта мислите о овим панталонама?

Смешне неке панталоне, скроз отрцане. Амадеус и ја смо се погледали и без речи смо изашли. Отишли смо свако у своју собу и донели смо Радету гардеробу. Обукли смо га хаос, боље него себе. Средили смо га као манекена. Он је све време одваљивао неке форе на свој рачун, али се није противио. Супер смо се провели те вечери с Радетом, који је, потпуно ослобођен, надмашио самога себе у смишљању свакојаких глупости.

Од тада се нас тројица интензивно дружимо.

Многи магацини у касарни су отворени и без страже, па свако ко хоће може да претура по стварима и да узима шта год му се допадне.

Раде сваки дан одлази у интендантски сервис и узима нам чисти доњи веш, чарапе, панталоне и кошуље.

– Коначно је дошло време да ја облачим вас! – смеје се. Маскирни дизајн, по најновијој моди!

Пуна нам је соба одеће. Какав апсурд! Прљави смо, смрдљиви, неокупани, а шетамо у чистим, испегланим стварима. Међутим, чак, ни ганц нове униформе не могу да пригуше наш воњ.

Смрдимо све више и више, из дана у дан.

Излазак из објекта нам је строго забрањен, због снајпера и граната. Наравно, ту забрану не поштујемо, бежимо кроз прозор и шетамо по касарни. Полудели бисмо када бисмо цео дан седели затворени.

Јуче умало да заглавим. Скупљали смо опушке у околини купатила. Раде и Амадеус су зашли иза зграде, а ја сам заостао. Угледао сам нешто на путу. Одем да погледам није ли неки пикавац, приђем, сагнем се и, одједном, чујем иза себе чудан звук: зип. Па, још два пута: зип, зип. Првог тренутка нисам ни укапирао о чему се ради. Окренуо сам се да видим шта је, али истог тренутка ми је синуло: снајпер! Залетео сам се и скочио наглавце у травуљину иза купатила.

Не бих рекао да сам се нешто посебно уплашио. Није ми било свеједно, али нисам осетио неки нарочити страх. У том тренутку, заправо, нисам ни био свестан шта ме снашло. Тек касније сам почео да размишљам: имао ме на нишану, као на длану, могао је да ми ради шта год је хтео. Не верујем да је толико лош стрелац. Можда је видео белу траку на мом рамену па се сажалио, кретен. Укапирао је да сам питомац.

Ма, ко га јебе, помислих. Нек иде у војску спаса, кад нема петље.

Ноћас је било жешће него икада до сада. Већ двадесетак да­на нам орман стоји пред прозором, у потпуном смо замрачењу, али када је вечерас почело бомбардовање, у соби се разданило! Наши су с Враца вишецевним ракетним бацачима гађали Хум. Невероватна количина пројектила летела је тачно изнад ка­сарне.

У животу нисам видео тако нешто. Небо је пламтело, го­рело изнад нас, као да смо се нагло приближили некој ужареној планети. Померили смо орман и посматрали ракете како се у групама забијају и растурају, кућу по кућу, муслимански део Хума. Сцена је највише подсећала на снимање неког високо­буџетног холивудског филма.

То ли је тај рат кога треба да се плашим?

То је да не поверујеш: репетитор на Хуму стоји и након јучерашњег бомбардовања. Муслимански део Хума је, међутим, у рушевинама.

У граду се пуца на све стране, а наша касарна је у току данашњег дана нападнута у више наврата. Свакоме ко је спреман да се бори дели се оружје, а ни муницију не узимамо више као пре, по стопедесет метака уз потпис, него читаве сандуке муниције складиштимо у собама.

Можемо да рокамо по цео дан, нико нас ништа не пита.

Живот у касарни је, иначе, ужасно досадан. Не сметају ти ни дисциплина, ни обавезе, колико та убиствена досада. Сваки дан је исти, сваки дан гледаш исте фаце, слушаш исте глупости, радиш исте ствари, и при том знаш да те све то чека и сутра, и прекосутра, и накосутра, и тако у недоглед. Ништа се под милим богом не дешава, а напетост се из дана у дан таложи у теби.

Већ после месец дана проведених у касарни човеку дође да лупа главом о зид, само да би урадио нешто што иначе не ради сваки дан. Управо због те језиве, неподношљиве досаде су тако честа и пијанства и туче и остала срања. Све, све, само да се нешто деси.

Деси се да се потучемо у граду са локалним мангупима. Нису то туче по националној основи, мада се бијемо углавном са Муслиманима, зато што они живе у центру, а ми тамо из­ла­зи­мо. Они се групишу углавном на Чаршији, код катедрале, а нас питомце препознају на први поглед. Нема шансе да их пре­ва­риш. Знају да излазимо у град петком, суботом и недељом, да се крећемо у мањим групама, да смо сви подшишани, обри­ја­ни и да смо готово увек без девојака. Често се деси да нам тра­же паре или хоће да нам скину јакну. Више пута су тако заметали кавгу.

Најмасовнија туча избила је још негде у октобру због мог цимера Меде. Била је недеља, Медо је отишао у град и вратио се у касарну око подне, сав изубијан. Аркада разбијена, једно око затворено, кошуља поцепана. Каже, шетао је мирно чаршијом, када су га неки мангупи напали испред катедрале. Биће да им се није допао дизајн његове торбе. Премлатили су га и отели му нову новцату јакну, а торбу му изгазили.

То је за нас било довољно: искупили смо се без речи, нас педесетак музичара, сви са неким оружјем. Ломиле су се метле, опасачи се везивали у чвор, проналазиле се неке мотке, палице. Прашинари, дочувши шта се спрема, сјатише се за трен ока.

– Ако иду музичари, идемо и ми! – рекоше.

Дошли су и многи интенданти. Нису имали појма због кога ће да се бију, само су чули да је неко претукао питомца и да се спрема туча. Било нас је, на крају, више од стотину. Излазили смо у мањим групама да нас не би провалили и скупљали се, по договору, код дома ЈНА. Скупила се језива маса: показивали смо један другом фаце како се не би грешком међусобно млатили у гужви.

Израдили смо и тактику. Поделили смо се у три групе: прва је ишла право на катедралу, на главни улаз испред којег су и даље седели типови што су претукли Меду, а друге две су обишле трг и приближавале су се с леђа како би пресекле пут мангупима уколико ови покушају да побегну.

Идемо ми тако, а град пун, крцат. Недеља је, топло време, поподне створено за шетњу и за излазак. Испред катедрале је кафана, а у близини маса ресторана, башти, кафића. Све је дупке пуно, људи седе, ћаскају, пијуцкају кафу и уживају, а ми пролазимо, реч не проговарамо. Договорили смо се да ћутимо све док се не скупимо.

Одједном смо се спојили испред катедрале, три групе у мртвој тишини. Људи су се окретали у чуду: сви су гледали шта се дешава, било им је јасно да се нешто спрема.

Мангупи су и даље мирно седели на степеницама катедрале, као да нас не примећују. Само су њихове рибе почеле да кукају и да запевају. Знале су шта следи. Ми се, међутим, нисмо поме­ра­ли – стајали смо и чекали. Најзад је једном од типова досади­ла тишина, па је нагло устао. Баш је имао петљу.

– Шта је, питомци? – кренуо је да нас провоцира. – Шта хоћете, мајку вам јебем!? Хоћете да се бијете? Хајде!

И почео је да нас псује. Спустио се при том неколико сте­пе­ника. Четворица-петорица питомаца, неки жешћи типови, тад су викнули Меди:

– Медо, покажи ко те ударио!

Медо гледа мангупе на степеницама и каже:

– Онај тамо, што седи. На њему је моја јакна.

– Дођи овамо – рекао је типу један од питомаца. – Вас дво­ји­ца ћете то да решите. Ми се не мешамо. Једном ће да те удари, а ти да му вратиш јакну. Поштено?

Тип је без речи устао и пришао, скидајући јакну. У том тренутку ми се учинило да ће све глатко да се оконча. Медо ће да га одалами из све снаге и на томе ће цела ствар да се заврши.

Међутим, није упалило то „само вас двојица”: људи су тада већ били исувише наоштрени и хтели су да се бију. Неко се залетео из масе и, предухитривши Меду, звекнуо типа ногом у главу. Тако је почело.

Оно што је након тога уследило било је страшно: за мање од пола минута ту десеторицу смо једноставно угазили у степенице. После првог налета нико од њих више није био на ногама. Као да је преко њих прешао стампедо. Ударали смо их моткама, шутирали, газили, као неке крпењаче.

У међувремену, њихове рибе, које нико није дирао, некако су се извукле и одгалопирале да зову помоћ. Окренули смо се и видели како јури ка нама нова екипа од неких тридесетак типова. Кренули смо и ми према њима и тада је кренула свеопшта туча. Само су се чули урлици и псовке, комешала су се тела, прштали су ударци на све стране.

Одједном се неко продрао:

– Мурија!

За само пар секунди, сви смо се повукли са трга. Направила се чистина, а на њој су лежала изубијана тела петорице-шесторице момака. По плочнику су се видели трагови крви.

Када смо видели да нема мурије, неко од наших је викнуо:

– Фолирају! Враћај се!

И кренемо ми опет. Видимо један од мангупа је побегао у кафић и јурнемо за њим. Тад устане неки чича у кафићу и продере се на нас:

– Шта је ово!? Какав је ово начин!?

Поче да се буни и да нас псује. А Вуле се затрчи на њега, у руци са опасачем везаним у чвор. Замахне и распали чичу из трка, право у фацу. Покосио га, лудак.

Нагрнусмо на кафић као чопор бивола. Читава маса, са моткама, камењем и каишевима. Све је прегажено, изломљено, демолирано у року од пет минута. И гости и намештај. Ко је успео да се склони, успео је, ко није, прешло се преко њега.

Тада је стварно почела да пристиже мурија, а ми, пошто смо се већ ионако истутњали, кренули смо да се растурамо и да се враћамо у касарну у групама од двадесетак људи. Успут смо ломили све што нам се нашло на путу. На све стране је летело камење, прштали су излози. Тај део чаршије је комплетно уништен.

Повлачили смо се тако ка касарни, а иза нас се одједном појавила група од тридесетак људи. Прво ми се учинило да су то питомци. Ја и још једна будала станемо и почнемо да вичемо:

– Еј, станите, па ово су наши!

Истог часа, полетеле су ка нама каменице. Видимо како нам се приближавају неке крволочне фаце, прво стиже камење а за њим они. То су били они прави фудбалски хулигани. „Хорде зла”.

– Јебем ли ти сунце, бежи! – продрао сам се. Одосмо у пичку материну!

Почели смо да јуримо као луди, а они за нама. Један од њих ме каменом погодио у ногу, откинуо ме. Данима сам после ћопао. Ипак, успели смо да се извучемо.

Спојили смо се с осталима код хотела Холидеј ин. Кренули смо ка касарни, а испред ње је већ стајао кордон пандура и чекао нас. Док смо им прилазили, све време се чуо звекет, падале су мотке и каменице, свако је одбацивао шта је имао у руци. Звекетали смо као неки оклопници што се враћају из боја: цинг, цангр, туп, трас.

Нису нам могли ништа. Показали смо војне легитимације, видели су да смо питомци и пустили су нас. За нас је задужена војна полиција.

После тога смо од Центра добили колективну забрану изласка у град. Медији су недељама трубили о тој тучи. Ми питомци смо, наравно, испали главни кривци, а мангупи који су претукли Меду представљени су као невине жртве.

Од тада сви излазимо у строги центар, и зна се: ако избије нека фрка, за два минута сви смо ту.

Има у овој касарни свакојаких типова, човек да не поверује. Ту је, примера ради, Бумбар.

Бумбар је тип који је јачи можда и од Рокија. Огроман је, висок, избија из њега нека природна, здрава, сирова снага. Има огромну главу, коврџаву косу, крезаве зубе и крештав глас. Смешно се кези а уста су му стално пуна пљувачке – пршти на све стране док прича, као кишни облак.

Има питомаца – најгори међу њима је Вуле – којима је досадно, па стално хоће неког да зезају. Такви најчешће иду код Бумбара. Опколе га, па га ухвате за меснате образе и стану да их развлаче као тесто. А он само гледа, ћути и смешка се. Ови се тада изнервирају што Бумбар не реагује, што их, као, намерно изазива својом равнодушношћу, па почну хистерично да га шамарају. А он, као неки медвед, само их благо одгурне, помери их када му је већ доста батина. Никада никога да удари, а јак је као Јети. Четворица када се попну на њега не могу да га оборе.

Прича се да је Бумбар, у шестом разреду основне, пуном снагом звекнуо неког свог вршњака, доброг пријатеља, који га је нешто зезао. Поломио му вилицу, једним јединим ударцем, а што је још горе, оштетио му и мозак, дечко није више био читав када је изашао из болнице. Од тада Бумбар више никога не сме да удари.

Овакве мане се у касарни прилично брзо откривају, па је Бумбар постао омиљена мета онима што воле да бију јачег од себе, а да при том ништа не ризикују.

Већину питомаца излуђује вежбање на инструментима. Сви смо ми, као, музичари, али музицирања нам је преко главе. Као да су у овој касарни сакупили све типове који не воле свирку, па их сад по некој казни терају да свирају. Раде каже да у томе нема ничег необичног, пошто у нашој земљи свако мрзи своју шљаку, осим војака и пандура.

Од свих нас Амадеус је најбољи музичар. Он има добру подлогу, а и воли да свира. И кларинет и клавир откида. Често вежба на великом Блитнеровом концертном клавиру, који је смештен у великој сали на самом крају ходника другог спрата.

Деси се да Раде и ја пођемо са њим, само да бисмо га слушали док вежба.

У војсци су ред и чистоћа средства понижавања. Ако си био безобразан или непослушан, забраниће ти излазак у град и натераће те да рибаш нужник, чистиш ходник или износиш ђубре.

Чистоћом нас често понижавају и без икакве кривице. Јесе­нас, рецимо, Ага нас је терао да голим рукама купимо лишће око великог храста, што се разгранао између нашег објекта и зида касарне. Тај храст је највећи од свих које сам у животу видео. Попадало је са њега лишћа за три камиона. Цркли смо од посла.

Било је, међутим, и горих ствари. Зимус је Ага наредио да преврћемо снег око нашег објекта.

– Снег је прљав – рекао је. Скроз је посивео. Превртаћете га лопатама, док поново не постане бео.

У касарни Маршала Тита ни снег не сме да посиви без наређења.

Неко ме прати у стопу.

Крећем се градом мирно и полако, не убрзавам корак. Незнанац не сме да зна за мој страх. Корачамо тако, и сваким нашим кораком мења се слика града. Као у чаробном огледалцу калеидоскопа. Куће мењају боје, тамне постају светле а светле тамне. Померим ли руку, облакодери постају приземне кућице, подигнем ли главу, страћаре, као печурке, расту у небо. Мало постаје огромно, а огромно безначајно. Видим хиљаде слика и детаља згужваних на истом месту: ту је нека река, на обали аутобуси, паркови, људи, шума солитера, а поред њих дрвеће, цвеће и насмејане девојчице, које се застрашујућом брзином претварају у изборане бакице. Ту су и водопади, што се ниоткуда сручише. Ипак, све остаје суво, и ствари и људи, по свему се таложи дебели слој прашине. Водопади сипају сивкасти прах, не воду, свуда се дижу облаци тог праха, људи стављају пред лице мараме и беже у склоништа. Прашина се таложи и по мени, хладна као снег, смрзнућу се ако се негде не склоним. Коначно стижем до огромне зграде, коју мој поглед ни у висину ни у ширину не може да премери. Стаје пред капију, подижем главу и, негде у висини, прочитам познати натпис: „Касарна Маршал Тито, Центар војних школа копнене војске Коста Нађ”. Улазим, а за мном се треском затвара метална капија. Пронашао сам жељено уточиште. Овде је топло, безбедно, нема зиме, нема прашине. Нема живе душе.

Мој матори је био у праву. Војска је сигурна егзистенција.

+Касарна Маршал Тито (егзистенцијализам)

Међу питомцима се задњих дана највише прича о специјал­ци­ма чија тела, измасакрирана, већ недељу дана леже у Ми­љац­ки. Муслимани су им поставили заседу негде у граду, исекли су их камама, па су их побацали у реку. Ни до дана данашњег се нико није усудио да их оданде извади.

Виђали смо их раније овде у касарни: све су то били сами кршни, мишићави момци, у прелепим маскирним униформама. Њихов командант, онижи тип, с фацом искусног ратника, нон-стоп је урлао на њих:

– Брже, брже, шта је ово, јесте ли ви жене!?

Свуда су ишли трчећим кораком, гипки, увежбани, као да су једно тело и једна душа. Довољно је било само да их угледамо па да се осећамо безбедни. То су прави војници, мислили смо, нико им ништа не може, а ни нама док нас они пазе!

Личили су на неустрашиве борце из америчких акционих филмова, а онда су их, одједном, неки небитни типови претворили у хрпу трулог меса.

У овом рату нема никакве логике.

– Замислите – прича нам јуче Барон – неки тип је синоћ предвече прескочио ограду и залетео се ка нашем објекту. Јурио је преко минског поља, тачно у правцу нашег прозора, а у руци је држао бомбу. Истог тренутка смо сви почели да пуцамо, али никако да га погодимо, као да је неки фантом. Прошао је минско поље неповређен, стигао је до зида и више нисмо могли да га гађамо. Само смо знали да је ту, тачно испод нас, и да управо извлачи осигурач. Покушао је да убаци бомбу кроз наш прозор, али се она одбила од прозорске даске и вратила му се. Чули смо само експлозију – а после ништа. Замислите кретена! Прође минско поље, избегне све метке, а онда самог себе дигне у ваздух! Невиђена сцена! Усрасмо се живи када се кашикара одбила од оквира. Можете замислити! На тренутак сам је и видео. Људи, ако икада будем сањао своју смрт, сањаћу је овакву: велико црно јаје, лебди ми пред носом и вреба прилику да ме заскочи!

Ко зна, можда је Барон и ово само сањао. Изгледа, нисам ја једини који не прави разлику између снова и стварности.

Ништа се не дешава, седимо већ сатима потрпани у возила и зуримо кроз прозор, у празно.

Одједном, видим, са последњег аутобуса неко силази. Вуковарац. Врти у руци своју бомбу и звиждућући одлази ка средишту касарне, очигледно на своју свакодневну шетњу, уобичајеном маршрутом. Ништа се њега не тиче ова наша евакуација. Нико и не покушава да га заустави, не дирају га ни Срби ни Муслимани, сви му отварају пут.

У овој касарни су се лудаци одувек поштовали.

Нову годину смо славили у касарни. Прославили смо је  као да нам је последња. Напили смо се као никада у животу. Као свиње. А тако смо се и понашали. Но, да ти испричам редом.

Новогодишње славље је приређено у дому за питомце. То је обична приземна кућа, недалеко од нашег објекта, у којој се приређују разне прославе и свечаности. Свирао је бенд састављен од питомаца четврте године.

Још док смо били у соби, почели смо да пијемо неку одвратну ракијчину. Једино Раде није хтео да пије: он у животу ни капи није попио. Довољно је откачен и без тога.

Амадеус је био нешто лоше расположен, вероватно зато што није могао да слави с Аном. Њу родитељи нису пустили у касарну, мада је тога дана девојкама био дозвољен улаз. Било је те вечери доста риба у касарни, па је Амадеуса утолико више пекло што Ана није дошла. Гутао је ракију као воду.

Стигли смо у дом за питомце већ припити, а тамо смо кренули да пијемо црно вино. Амадеус, међутим, није ни окусио вино, наставио је с ракијом, коју је понео из собе. Хтео је да се напије, то је било сасвим очигледно. Наливао се без престанка, а онда је, одједном, почео да повраћа. Пресавио се, згрчио, и кренуо да бљује под сто. Видели смо да је готов: глава му је висила као кеса окачена о чивилук. Све функције су му отказале.

– Да га водимо у собу – каже Раде.

Извукли смо Амадеуса из дома. Раде га је зграбио с лева, ја с десна, а Слоба позади, за опасач. Није се померао, његове ноге су се беживотно вукле за њим по снегу, остављајући кривудав траг. Нека одвратна вејавица нам је шибала у лице, а Раде је све време лупао глупости. Умирали смо од смеха.

Тада, одједном, без икаквог повода, почели смо да псујемо војску. Онако пијани тетурали смо с Амадеусом по снегу и псовали смо све по списку: касарну, вежбе, рана устајања, лошу храну, досаду, официре што нас малтретирају, цео јебени војнички живот. Нек иде све у пичку материну. Сву кривицу за Амадеусово пијанство свалили смо на војску.

Једва смо се некако довукли до нашег објекта. Хтели смо Амадеуса да ставимо у кревет и да се вратимо на журку. Кренули смо да га скидамо, а он је дошао к себи и пружао нам отпор, свиња. Борио се, онако изнемогао, за сваки комад одеће и драо се из свега гласа. Када су му остале само гаће, бацио се на под и ухватио се за ногу од кревета. Тада смо стварно побеснели: зграбили смо га и кренули на силу да свлачимо са њега гаће.

Одједном улази нека девојка, залутала је, изгледа, и чула дерњаву. Уђе, погледа нас, разрогачи очи и врисне:

– Јао, па шта му радите!?

Сцена измишљена. Амадеус, го голцат, четвороношке на поду, а нас тројица клечимо иза њега. Слоба у руци држи поцепане гаће.

Девојка је бризнула у плач и почела да кука:

– Јао, немојте, забога!

Е, тад нам је пуко филм. Окренули смо се ка њој и продрали се у један глас:

– Марш напоље!!!

Риба је збрисала за нула секунди. Умирали смо од смеха. Тад је, међутим, Амадеус почео да кука:

– Боги, немој да ме остављаш самог! Не идите! Умрећу ноћас!

Видели смо како је почео да лупа глупости, па је Слоба одмах отрчао по касетофон. Када се вратио, гурнуо је јадном Амадеусу микрофон под нос, као да хоће да га интервјуише.

– По... повраћа ми се – простењао је Амадеус у микрофон.

Брже боље смо му ставили пешкир под главу:

– Хајде, повраћај – рекао му Слоба, а није, при том, пре­ста­јао да га снима.

Амадеус, међутим, никако да се исповраћа. Упиње се из све снаге и не може.

– Стави прст у грло – предложи му Раде.

Видимо, труди се, јадник, диже руку, али није у стању да погоди уста. Потпуно је изнемогао.

– Стави ти – шапуће ми.

Ја га гледам, а Раде и Слоба умиру од смеха и ложе ме:

– Не сери, шта чекаш, видиш да не може!

–   Добро – рекох – најебо сам.

Ухватио сам Амадеуса за косу и подигао му главу, а њему су се уста сама отворила, није имао снаге да контролише вилицу. Завукао сам му прст у грло колико год сам могао:

– Хоће ли? – питам га.

Јој, кад је кренуло! Исповраћао ме до лакта. Ја отрчим брзо до купатила и добро оперем руку, изрибам је сапуном.

Тек што сам се вратио, он ме погледа и каже:

– Опет.

Ја, шта ћу, завучем поново прст, а он ме поново исповраћа. Та сцена се поновила још неколико пута, све док се није потпуно испразнио.

– Је л' ти сад боље? – питам га.

– Јесте – каже.

Ставили смо га на кревет и хтели смо да се вратимо на журку.

– Хајде, спавај – кажемо му – одосмо ми.

– Не! Стани!!! – узвикнуо је Амадеус ужаснуто.

– Шта је сад?

– Сере ми се! Не могу да издржим. Хоће да изађе!

Ми контамо шта ћемо сад. Да га водимо до нужника, нема шансе. Његова соба је скроз на крају ходника, не бисмо стигли. Осим тога, сви нужници су чучавци, а он нема снаге ни да седи, камоли да чучи. Како то да изведемо? Срећом, у предсобљу његове собе угледали смо канту за отпатке. Ставили смо га на канту, онако голог, и умирали, при том, од смеха. Амадеус је попиздео, био је бесан и на нас и на себе, али није имао снаге да се одупре. Слоба и ја смо га придржавали са две стране да се не сруши, а Раде је седео наспрам нас и причао је глупости без престанка. Цепали смо се од смеха:  

– Ћути, будало – кажемо му – испустићемо га!

Амадеус је, међутим, само седео и кењао. Пола сата. Из канте се ширио одвратан смрад, већ се и нама повраћало. Тада је, одједном, у собу ушао Камено Теле и угледао Амадеуса како седи на канти. Није стигао ни да се забезекне, а Раде је већ подигао руку као неки саобраћајац и викнуо му:

– Заузето!!!

Затим је скочио и залупио Каменом Телету врата пред носом. Ми у врисак. Умало да се не срушимо с Амадеусом и са кантом.

Коначно је Амадеус завршио. Тада је, међутим, искрсао нови проблем: неко је морао да му обрише дупе.

– Раде, на тебе је ред – рекао сам – ти досада ниси ништа урадио.

– Ја то не могу жив! – ужасавао се Раде.

– Можеш, можеш – рекох. – Хајде, немој да се зајебаваш, уради то па да идемо.

– Јао – кукао је Раде – јебаћу му мајку због овог!

Узе он неки пешкир и поче да брише Амадеуса. У то је, међутим, Амадеус викнуо:

– Не још! – и поче поново да сере.

На крају се, ипак, некако смирио. Раде га је на брзину обри­сао, а онда смо му обукли пиџаму и ставили га да спава. Пешкир смо ћушнули у канту, а канту затворили и оставили у пред­собљу.

Након свега тога вратили смо се на журку и наставили да цугамо. Почео је да пије и Раде, први пут у животу. Смучила су му се, каже, говна. Пили смо тако једно време и присећали се Амадеусових догодовштина, а онда је Раде устао и рекао да не може више.

– О... одох ја да спавам – промрмљао је.

Није он попио много, али знаш како је када се човек напије први пут у животу. Хтео је да устане, али није био још ни устао, већ се срушио. Није било шансе да се помери. Зграбили смо га, ја с десна, а Слоба с лева, па хајде, опет, кроз вејавицу. Слоба им је све време јебао матер: што пију када не подносе, животиње, транспортујемо их по овом кијамету као неке рањенике!

На крају смо, ипак, успели да одвучемо Радета до објекта, али са њим смо већ били опрезнији. Прво смо га лепо одвели до нужника да се исповраћа и да се исере, па га тек онда одвели у собу.

Таман је Раде обукао пиџаму и дошао мало к себи, кад улази луди Грба, исто у пиџами, и мртав хладан каже:

– Момци, идемо да пливамо.

А Раде одговара, као да је то најнормалнија ствар на свету:

– Идемо.

Нисмо имали срца да их спречавамо. Напољу је већ био нападао снег до колена, а њих двојица су у папучама, у доњем делу пиџаме и мајицама изашли и скочили наглавце у нанос да пливају. Добрих петнаест минута су се тако ваљали по снегу, пливали прсно, па леђно, гађали прозоре грудвама, лупали глупости и умирали од смеха. Слоба је све време ишао за њима с касетофоном и снимао их. Једва смо, после, успели да их одвучемо на спавање.

Међутим, мени и Слоби, кретенима, ни то није било довољно. Будале. Хтели смо пошто-пото да дочекамо нову годину. Да се куцамо у поноћ. Вратили смо се на журку, по други пут. У међувремену се, ко зна одакле, појавио и Камено Теле. Пита нас шта би оно с Амадеусом и што смо му залупили врата пред носом. Ми у врисак. Натенане смо описали Каменом Телету Амадеусове догодовштине и Радетово пливање, упадали један другоме у реч и наливали се вотком. А Камено Теле је само седео и кезио се ко блесав. Климао је главом механички, као дрвена лутка, и није проговарао. Видело се да је пијан ко свиња. Ушикали смо се и нас двојица. Лупетали смо свакојаке глупости и смејали се без престанка.

Одједном је Камено Теле подигао главу и саопштио нам, мртав хладан:

– Погинуо ми матори, пре три дана.

То нас покосило.

– Шта кажеш!? Како? – питали смо га.

– Не знам – одговорио је. – Добио сам телеграм да идем кући. Прекосутра је сахрана.

Више ништа нисмо ни питали, само смо пили. Нисмо ни приметили када је стигла поноћ и са њом срећна нова година.

Истерали су нас из дома за питомце мртве пијане, када је већ и оркестар почео да се пакује. Кренули смо да спавамо – али никако да стигемо до објекта. Пут није дужи од стотинак ме­та­ра, али смо, изгледа, онако пијани, кренули у погрешном правцу.

Стали смо, изнурени, на једном раскршћу да се договоримо куда ћемо. Мећава је била још гора него раније, снег нам је ту­као право у фацу, а нигде светла, није се видео прст пред оком. Камено Теле нас је убеђивао како треба да идемо надесно, али ми смо пошто-пото хтели на леву страну. Никако да се сло­жи­мо. Камено Теле је, одједном, почео да хистерише:

– Ма идите куда хоћете! – вриштао је. – Ја идем кући! Кући!!! Из ових стопа! И више се не враћам! Пун ми је курац и вас и ове јебене касарне! Одлазим! Здраво! Ма, здраво!

И оде Камено Теле.

– Нек иде – рекао је Слоба заплићући језиком – ко га јебе. Ајмо ми лепо да спавамо!

Кренемо ми, али никако да нађемо наш објекат. Видим, скренули смо с пута, гацамо по дебелом снегу, а око нас неко силно дрвеће. Појма немам где смо. Свуда само снег и мрак. Ухватила ме паника.

– Јеби га, Слобо – рекох – смрзнућемо се на путу, ако овако наставимо.

 Слоба поче да се смеје као луд и једва изусти:

– Го... готови смо!

Ту и ја почнем да се смејем као блесав. Па, шта ако се смрзнемо? Баш ме брига! Једном се живи!

Вукли смо се тако доста времена по снегу без циља, у круг, падали смо и устајали – и вриштали смо од смеха. На крају смо се, скроз малаксали, срушили испод једног дрвета.

– Хајде да вичемо – предложио је Слоба. – Можда нас неко чује.

И почнемо ми да урламо:

– Ееј, људи!!! У помоћ!!!

Ма какви. Нико се не одазива, сви су пијани. Као да смо на некој пустој планети.

– Идемо даље, Слобо – тргох се најзад – иначе ћемо се, стварно, овде заледити.

– Важи, само да се испишам – промрмљао је Слоба.

Подигао се и почео је да пиша по дрвету. А ја гледам дрво – и видим није дрво већ биста.

– Јеби га, Слобо, па ово је Коста Нађ! Ти пишаш по бисти Косте Нађа! Који смо ми идиоти! Сад знам где смо.

Слоба је подигао главу, искезио се и театрално је загрлио бисту као да грли живог човека. Пољубио је Косту, онако по руски, право у уста, и узвикнуо:

Коста, мајсторе, спасао си нам живот!

Биста нам је, заиста, помогла да се снађемо и тако смо, након краћег интермеца на клоњари коначно стигли до својих кревета. Ту је настао прекид филма.

Сутрадан ујутро су ме пробудиле главобоља и избезумљена дерњава с другог краја ходника:

– Ко се посрао у канту!!!

Аха, помислио сам кроз сан, Амадеусови цимери су се пробудили.

Амадеус после цео дан није проговорио ни речи. И сада је још сав мрзовољан, бесан, никако не може себи да опрости ствар. Како је могао то да дозволи себи, он који је увек тако фин и пристојан.

Што се Каменог Телета тиче, он је нестао без трага. Нико не зна где је, ствари су му још ту. Изгледа да је, заиста, побегао из касарне, као што је, онако пијан, претио. Није био ни на очевој сахрани. Његова мајка је већ више пута телефонирала, пита где јој је син.

Сви га траже.

Пронашли смо Камено Теле.

Није отишао из касарне. Покушао је да побегне, али је стигао само до ограде иза великог храста. Хтео је, вероватно, да прескочи ограду, али, онако пијан, није успео да се пребаци. Срушио се, заспао је, па се смрзао. Завејала га мећава.

Пронашли смо његов леш данас пре подне док смо по Агином наређењу уређивали снег испред објекта, преврћући га лопатама. Неко је лопатом случајно закачио тело.

Одмах се направила гужва, откопали смо смрзнуто Камено Теле. Био је склупчан као неки огроман фетус. Слоба је нер­воз­но копкао по снегу цокулама, зурећи пред себе безизражајним погледом. Главу је увукао у поставу шињела као да му је хлад­но, али се и овако видело да је сав зелен у лицу. Ни ја, веро­ват­но, нисам ништа лепше изгледао.

Јадно Камено Теле, помислих, био је у праву оне ноћи, на раскршћу. Али, џабе му било што је знао прави пут.

Остао би жив да је пошао са нама у погрешном правцу.

Жртава је све више, мада људи највише страдају због сопствене глупости. Због неопрезности, незнања, или због тога што се играју оружјем. Највише због овог последњег. Вуле нам је јуче, очито уживајући, препричао један несвакидашњи случај, што га је чуо од неких прашинара: како је погинуо поручник звани Камена крава.

Неки прашинари су по својој соби поставили нагазне мине, петнаестак комада, из чисте зајебанције. Било им је занимљиво да их заобилазе. Свима су се хвалили да у соби имају минско поље. Своје, лично минско поље! Приватно власништво.

Била је то ризична забава: морали су да буду сабрани и сконцентрисани од устајања па све до легања. Један једини погрешан корак би их коштао главе. Уосталом, у томе је и била чар читаве игре. У соби су се кретали као да ходају по јајима.

Све је функционисало без грешке, каже Вуле, игра је трајала данима и ниједан од њих није нагазио. Нагазио је, међутим, Камена крава, који је ненајављен и неупућен упао у собу да изврши контролу. Стао је на једну мину, пао на друге две, и сви присутни су се сјебали: једном је страдала рука, другом фаца, трећем колено. Камена крава је на месту остао мртав.

– Шта ћеш – смејао се Вуле – човек са онаквим ходом је, пре или после, морао на нешто да нагази. Судбина.

Вуле је, иначе, најлуђи од свих. Нон-стоп се игра оружјем, експериментише. У последње време га често виђам како се зеза с бомбом, вади из ње осигурач па га враћа. Скроз је одлепио. Јуче је стао на противтенковску мину која је постављена испред треће капије и почео да скаче по њој, да је гази. Срећом, прискочише неки питомци и одвукоше га. Када смо му рекли да је лудак само нам се смејао:

– Шта се палите, будале? Нисам ја тенк! Потребно је најмање петсто килограма да би се та мина активирала!

Чини ми се да Вуле искрено ужива у овом рату.

Војаци су скроз одлепили. Неки генерал је јуче требало да дође у касарну, како би упознао наше старешине с детаљима евентуалне евакуације. Муслимани су били вољни да га пропусте, али када се велики црни мерцедес појавио надомак касарне, војаци су почели да пуцају на њега из чисте зајебанције и без икаквог упозорења, па је гузоња једва успео да извуче живу главу. Они што су присуствовали сцени кажу да још никада нису видели кола која се таквом брзином крећу у рикверцу. Генерал је збрисао за нула секунди, а војаци су се после правдали како га нису добро видели и како су имали наређење да пуцају на све што се креће. Тачно су знали, кретени, ко је у тим колима, али дошло им је, изгледа, да се мало нашале на рачун генерала.

Због те мале шале, евакуација се одлаже до даљњег.

Посматрам ноћни град, мркли мрак без икакве светлости, и замишљам како је слепима. Док су будни, контам, снађу се већ некако, навикли су. Али, како им је када заспе? Та мисао ме испуњава страхом. Како слепи сањају?

У биоскопској тами замрачено платно нуди ми тунел без почетка и краја. Тумарам у свеопштој ноћи, на путу ми се повремено испрече препреке, разноврсни облици, које опипавањем покушавам да осмислим. Нисам једини у мраку, око мене се комеша маса, осећам мирисе парфема и зноја, и чујем гласове. Седамо, хватамо се за руке, креће пројекција. Слике мрака се смењују на црном платну у кратким резовима. Нисам веровао да црнило има толико различитих нијанси! Црно, црње, још црње, црње од црњег, најцрње, па црње и од најцрњег. Затим следе неке непојмљиве нијансе према којима су ове претходне биле прави извори светлости. Тама поприма својства материје, удише се као ваздух, гута се као вода, гризе се као хлеб, преобраћа нас у себе, постајемо црни до костију, до сржи, до атома.

Не, нисам се пробудио уз урлик, окупан знојем. Зачудо, тај сан уопште није био страшан, напротив, био је изразито пријатан. Човек не би ни помислио како је лако одрећи се светла и привићи се на мрак.

Како слепи сањају (дидактички надреализам)

О барикадама сви говоре као о далекој прошлости. Као о некој доброј зајебанцији. Грађани препричавају своје веселе догодовштине на радију, упадају једни другима у реч и умиру од смеха. Свима је, изгледа, било забавно.

Од јуче нас поново пуштају у град. Вечерас смо отишли у Театар. Било је све као и обично, маса људи и добро расположење. Међутим, негде око десет сати у дискотеку је улетео један тип и продрао се:

– Ееј!!! Барикаде!!!

И да видиш панике! Раја је нагрнула на врата, сви су, као луди, кренули да беже. Кад напољу – ништа. Од барикада ни трага ни гласа. Умирали смо од смеха, а Раде се ухватио за главу као неки трагичар:

– Људи! – нервирао се. – Каква фора! Како се ја тога нисам сетио!

Бомбе имамо скоро сви. То је за нас питомце још увек забрањено, али официри прећутно одобравају њихово поседо­ва­ње. За не дај боже, ако дође до неке озбиљније фрке.

Вуле је први набавио бомбу. Једног дана, сећам се, седели смо у соби и нешто причали, а он је, одједном, извадио из џепа кашикару. Сви смо се окупили око њега и дивили се бомби, а ја сам му, у зезању, рекао:

– Хајде, набави једну и мени!

Вуле је устао и изашао без речи, а ја сам убрзо и заборавио на целу ствар. После неког времена, међутим, он је ушао у собу с кесом у руци, извадио је нешто из ње и добацио ми то нехај­ним покретом. Видео сам само како лети према мени нека ствар тамнозелене боје и ухватио сам је махинално. Кад погледам, оно бомба! Пресекао сам се!

– Је си ли ти нормалан!? – дрекнуо сам, а Вуле се кидао од смеха.

Брзо сам се привикао на своју бомбу, окачио сам је о појас, а после сам тражио од Вулета да ми набави и једну црну и једну метално сиву, како бих имао све боје у комплету. Сада, међу­тим, то више и није нека фора, скоро сви имају бомбе, по неко­ли­ко комада.

Јуче смо се скупили у једном од празних кабинета, нас четво­рица-петорица, и почели смо да се играмо с бомбама. До­бацивали смо се с њима, баци, хватај, баци, хватај, котрљали смо их по поду, чак смо их и шутирали. Нисмо имали неког нарочитог повода за ту игру, једноставно, тако нам дошло. У последње време нас привлачи све што је ризично. Знали смо да је опасно, управо због тога нам је и било забавно.

Дуго смо се тако глупирали, све док нам није досадило, и док нам свима, изгледа, у истом часу, није пролетела кроз главу мисао, шта би могло да се деси. Тада смо прекинули игру, нагло и без разлога као што смо је и почели.

Једноставно смо се покупили и без речи изашли из каби­нета.

Данас пре подне, док смо се у соби припремали за своју смену, Слоба је извадио из свог ормана флашу брендија, коју је до сада крио од нас, чувајући је за ко зна какву прилику. Данас више није издржао па ју је отворио. Није пио свако, само нас четворица-петорица, а ја и Слоба највише. Попили смо тај бренди за петнаестак минута, на празан стомак. Ја сам се тако усвињио да сам се све време кезио. Умирао сам од смеха.

У то је ушао Карика да провери је ли све у реду. Хтео је да нас охрабри, да нам подигне морал пре него што заузмемо положај. Баш је био у неком патетичном фазону:

– Како је борци? – питао нас, онако, другарски.

А ја сам му се искезио у фацу и упитао га лесковачким дијалектом:

– Куде ј' си ми, Карико, бре? Што ми работиш?

Поцрвенео је као паприка, али није реаговао. Ваљда је укапирао да се с пијаним питомцем не вреди качити.

Код Барона постепено наступа лудило. Приче му постају све невероватније. Данас смо га поново срели. Каже, опет је чуо да ће нас евакуисати. За пар дана. Замолио нас да му дамо један опушак, а онда је кренуо с једном од својих уобичајених прича:

– Сигурно знате ону рибу са снајпером. Знате, она плавуша у маскирној униформи што носи косу везану у реп. Риба и по! Кажу да је најбољи стрелац у касарни!

Погледали смо се, у чуду. Ни један од нас није видео ту девојку, а стално висимо напољу. Барон нас је погледао забезекнуто, као да смо малоумни:

– Па, где ви живите, људи, она је постала жива легенда! Не одваја се од своје пушке и стално мења положај. Увек иде тамо где је најжешће и не маши уопште. Сваки хитац погодак! То ме, уосталом, и не чуди: знате ли ко је она? Нећете веровати – унука Косте Нађа!

Коста Нађ је посебна прича. Народни херој, командант једне од армија. Наш Центар носи његово име. Биста му стоји испред зграде академаца, сваки дан пролазим поред ње.

Сећам се, неки наш рођак што је био код нас у посети пре доста година причао ми је како су погинули мој деда, стриц и силна остала родбина, при самом крају рата:

– Њих је све побио онај Коста Нађ, пичка му материна, код Зиданог Моста!

А ја га питам, у чуду:

– Како то, кика